Број два (2011)

Мирјана Нешић
библиотекар

У Крфској 7, на последњем спрату, у мирном делу поткровља школе Београдска политехника налази се школска библиотека. У школи која има вишедеценијску традицију – библиотека заузима битно место, у подршци образовном процесу и наставим плановима. Библиотека је основана и огранизована по свим одредбама Закона о библиотечкој делатности и у складу са Правилником о раду високошколских библиотека, a уписана је и у регистар библиотека матичне Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду.

Фонд се састоји од преко 2500 књига, око 800 часописа, око 700 дипломских и специјалистичких радова, из различитих области, тј. студијских програма, који се у школи одвијају (Графички дизајн, Индустријски дизајн, Модни дизајн производа од коже, Менаџмент квалитетом, Заштита животне средине, Безбедност и здравље на раду, Графичка технологија, Прерада полимера). Библиотека поседује, поред издања разних факултета и института, и уџбенике у издању Школе.
Библиотека константно прати потребе корисника, тако да се фонд редовно ажурира, а тадође се редовно проверава савременост и квалитет литературе.
Библиотека врши редовну периодичну евалуацију квалитета библиотечких и информатичких ресурса. Поред редовне ревизије, врши се и повремена провера савремености уџбеника, као и расходовање застарелих и дотрајалих јединица.

Читаоница располаже са 24 места, као и 13 рачунара, са приступом интернету, као и електронским часописима и књигама, путем КОБСОН-а. Нажалост, тренутно нема могућности за одвојене просторе читаонице у односу на различите потребе корисника (индивидуални, групни рад, рад на ручунарима), али, школско руководство се константно залаже за побољшање услова рада библиотеке, па се тако у догледно време и на овом пољу очекују побољшања.
Број корисника се у просеку креће око 1200 учлањених.

Студенти се систематски упознају са начином рада у библиотеци, тј. врши се стална обука за коришћење библиотечко-информатичких ресурса, где се студенти упознају са начинима и врстама претраге офлајн и онлајн каталога, са претрагама база података, као и са основама технике писања семинарских и дипломских радова.

Коришћење библиотеке и приступ њеном комплетном фонду обезбеђен је 12 сати дневно.
Корисницима је омогућено, у оквиру библиотечке базе, преузимање професорских материјала и туторијала. Такође, постоји могућност резервације књига, као и продужења рока за враћање путем телефона и мејла.
Такође, редовним анкетама, као и уз помоћ Књиге утисака – стиче се увид у мишљења и потребе корисника, те се у складу са тим – ради на сталним побољшањима и подизању квалитета услуга на свим нивоима.

Додатне информације о библиотеци, као и списак свих књига које библиотека поседује корисници могу наћи на сајту школе ,
а библиотека однедавно, у циљу промовисања својих активности, као и обавештавања о новим издањима, а и конкурсима – поседује и Фејсбук профил

Библиотека постоји, пре свега, за студенте и наставни кадар Београдске политехнике, али је, исто тако, отворена за све студенте и истраживаче, којима може својим фондом помоћи у раду.

Ана Фотић

Апстракт: У раду је презентован хронолошки преглед намене троношца од праисторије до савременог доба, користећи историјске изворе и резултате археолошких истраживања. Разјашњена је употреба свих значења речи трипод.

Кључне речи: трипод, троножац, калдрон, кратер, пехар, котао, казан, лонац, трофеј, награда, олтар, жртвеник, вотивни дар

Реч трипод се први пут уводи у енглески језик током 17. века, преко латинске речи tripodis, tripodus, што представља романизовану варијанту грчке речи τρίπους, τρίποδος (троножац), насталу спајањем речи τρι (3 или трипут), τρία + πούς (стопа). Најранији помен ове речи јесте у линеарном Б писму микенске културе. Ово слоговно писмо наводи израз ti-ri-po-de.

Триподи се помињу већ у Библији, потом у асирској, феничанској, критско-микенској култури, а посебно су вредновани у грчкој и римској уметности.

Троножац је код дрвених Јудеја служио за држање соли, воде, либацију. Током античког периода подразумева котао (калдрон, кратер) са две хоризонталне дршке и ретко једном усправном. Он је стајао на постољу са три стопе. Према писању Хомера, ради загревања воде за купање, употребљавали су се троножни постаменти који су држали кратере са водом над отвореним ватриштем.

Обредни троножац је првобитно био коришћен као олтар код древних Грка. Најпознатији је био онај у Делфима, на коме је свештеница Питија свештеница седела. Кад се на њему није седело, горња плоча се украшавала ловоровом граном. Троножац је био направљен у виду кружне плоче на врху ногара. На вазама геометријског периода, приказане су представе такмичења Аполона и

Херакла ради добијања троношца. Ово су старији помени трипода од оних у писним изворима. Обично су израђивани од бронзе, ређе од племенитих метала или керамике. Триподи имају богату пластичну декорацију уз сам врх обода.

На локалитетима винчанске културе, откривени су керамички зооморфни жртвеници и посуде на 3 ножице из неолита (4 500 година пре Христа) .

Постоји могућност да су у каменом добу троношци били у вези са култом божанстба Земље .

Откивени су налази грнчарије у виду трипода ( неки чак имају и 4 стопе) из периода око 2500 пре Христа на подручју Манџурије .

Код древних Грка тронижац представља Аполонов атрибут, па су бројни налази трипода у његовом пророчишту у Делфима, у својству вотивних дарова који су му приношени. У том пророчишту, стајао је и чувени трипод, односно седиште пророчице Питије .

Честе су представе Аполона са венцем на глави на аверсу и трипода на реверсу статера (στᾰτήρ-грчки новчић).

Троношце су добијали победници након тријумфа на атлетским свечаностима, музичким, плесним и књижевним такмичењима. Ови предмети тек у каснијем периоду добијају натписе. Током Олимпијских игара, пламен је горео у калдрону на троношцу. У драмским такмичењима у част божанства Диониса, богати грађанин, који је приредио свечаност и обучавао хор, добијао је по завршетку такмичења венац и троножац, као награду .

Те троношце, победници су носили у храмове као поклон божанствима (вотивни дарови) или су их постављали на скулптуре у облику малох кружних храмова поред путева. Тако је настала Улица трипода у Атини. Чувен је и Лисикратов споменик из овог периода, подигнут у част победе у драмском такмичењу 335. године пре Христа. Споменик постоји и данас али је троножац са врха временом уништен.

Веома је познат трипод који су Грци после победе у битци код Платеје, направили од десетине ратног плена (сполија). Златни пехар украшен је са три преплетене бронзане змије. Цар Константин је овај троножац 324. године из Делфа донео у Цариград, где и данас краси хиподром.

Бројни су богато украшени триподи откривени у етрурским гробницама (9. до 3. века пре Христа).

Са балканског подручја је најрепрезентативнији метални кратер на троношцу са локалитета Требениште, код Охрида (6. век пре Христа, гвоздено доба).

У нашем језику, чешћа је употреба речи котао, лонац или казан, којима се означава стара англо-француска реч cauderon, настала од латинског израза caldārium (топла купка), изведену од речи calidus–топао. То представља велики метални лонац са широким ободом, у коме се држала вода и кувало над отвореним пламеном.

Римљани су их често употребљавали у култне сврхе, а постављали су их и уз путеве (покрај којих су сахрањивали покојнике), а којима је у град улазила победничка војска (Via Apia).

У архитектури класичног периода је честа употреба трипода као декоративног елемента на грађевинама које су имале тријумфални карактер или поред важних путева. Тако је настала улица у Атини .

Градитељи неокласизма

преузимају троножац у орнаменталном рељефу или барељефу, али трипод више нема култни карактер нити је символ победе, какав је имао од каменог доба па све до краја античког доба, већ представља декоративни детаљ.

У духу европског еклектистичког неокласицизма са елементима разних историјских стилова пројектована је зграда Универзитетске библиотеке Светозар Марковић у Београду .

Награде на савременим такмичењима и свечаностима, подразумевају добијање трофеја, што води порекло од троножаца али им је изглед сасвим измењен.
Упрошћена модерна варијанта трипода се данас користи као постоље за аутоматско оружје, телескопе, професионалне фотоапарате, теодолите…

Татјана Брзуловић Станисављевић, МА Библиотекар саветник
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд

Др Милан Булати одржао је 4. маја предавање о новој згради библиотеке Хумболт универзитета у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду. Нова зграда библиотеке, Jacob-und-Wilhelm-Grimm-Zentrum, названа је по знаменитој браћи, што је чест случај кад је реч о Хумболт универзитету, отворена је у новембру 2009. године. Цео пројекат изградње нове зграде коштао је 72 милиона еура, колико су и предвидели.

Изградња је трајала три године, архитекта је Макс Дудлер а библиотека се простире на 20.000 квадратних метара. Нова централна библиотека налази се у дивном булевару „Под липама“ у близини Острва музеја.

То је највећа немачка библиотека у отвореном приступу. Идеја о новој згради садржала је у себи жељу да се библиотека у новој згради интензивно користи, и да она није само место где се чита и учи, размењују информације већ и „место где се складишти знање“. Булати сматра да није тачна претходна констатација јер „скоро 90% литературе не спада у знање већ у заблуде“.

Jacob-und-Wilhelm-Grimm-Zentrum у Берлину, архитекта Max Dudler

Зграду библиотеке пројектовао је Макс Дудлер а саграђена је у типичном „Берлинском стилу“. Фасада зграде је строго ортогонално симетрична, унутрашњост библиотеке је врло светла и са доста природног светла захваљујући стакленом крову. Читаонице су опремљене зеленим столовима и лампама што чини диван склад са црним полицама у којима су смештене књиге.

Интересантан је нови концепт организације рада библиотеке јер се у овој библиотеци све књиге налазе у слободном приступу, а то је око 1,5 милион књига.

Библиотечку грађу корисници претражују кроз електронски каталог, и утврђују где се одређена књига налази а онда одлазе до полице са које узимају жељену књигу.

Библиотеку могу да користе сви грађани Берлина, бесплатно што је парадокс с обзиром да се чланарина у јавним библиотекама наплаћује. Корисницима је на располагању 60 рачунара. Радно време библиотеке је од 08-24 радним данима, а викендом од 10-18.Првобитно је управа библиотеке желела да библиотека ради нон-стоп. Када су урадили предрачун схватили су да би их тај ноћни рад коштао још додатних пола милиона еура, што им се никако није исплатило.

Целокупан процес претраживања, задуживања и враћања књига је потпуно аутоматизован. Библиотекари викендом не раде, само је обезбеђење у згради Библиотека има централну читаоници са 340 места у којој сви седе окренути лицем у лице, па студенти популарно зову читаоницу „највећом брачном берзом“. Сва читалачка места имају природно светло. У читаоници се могу користити и лични рачунари на око ¾ места, који се могу закључати за сто кад се оде на паузу.

На неким читалачким местима где је неопходна тишина, не могу се користити лични рачунари. Библиотека има 1250 читалачких места, а дневно опслужи 7000 корисника. Када студенти желе да оду на паузу, на свом радном месту навију сат, и на паузи се не смеју задржати дуже од једног сата. Уколико се задрже дуже, место се аутоматски ослобађа за новог корисника.

Централна читаоница

Осим централне читаонице на ободу зграде су и читалачке кабине са којих се може уживати у дивном погледу на Берлин. Оне су предвиђене за тимски рад, спремање испита и могу да приме 5 до 10 корисника.
Стара и ретка књига не налази се у слободном приступу већ се чува у специјалним просторијама са адекватном климом и под специјалним условима.

Када се поручи може се читати само у библиотеци, а њу вам доноси библиотекар. Занимљиво је да се књиге у овој библиотеци издају на 3 недеље, и рок за враћање се може два пута продужити. Ван библиотеке се може изнети 50 књига.

Дешава се да неке књиге нису занимљиве за читаоце, не траже се и не позајмљују. Према статистици која је рађена у библиотеци књиге које у задњих седам година нису позајмљене никада, повлаче се из слободног приступа и смештају у магацин. Ако се појави интересовање за те књиге, односно ако су бар два пута тражене оне се поново враћају у слободан приступ.

Универзитетска библиотека нуди веома богату колекцију коју чине колекција централне библиотеке и колекције 12 бивших факултетских библиотека, са грађом из уметности, хуманиоре и друштвених наука.

Anne Goulding
Department of Information Science, Loughborough University, Loughborough, LE11 3TU UK

О АУТОРУ

Ен Голдинг је виши научни саветник у управљању информатичким службама на Катедри за информатику Логборо Универзитета, Велика Британија. Докторат је одбранила на Универзитету у Шефилду где је и радила као истраживач-сарадник пре него што је 1994. постала предавач. Области њеног истраживачког интересовања су рад градских библиотека и управљање информатичким службама.

АПСТРАКТ

У овом чланку разматра се појам културног капитала и његовог значаја за установе културе а нарочито библиотеке. Излаже се преглед концепта културног капитала, који је први осмислио француски социолог Пјер Бурдије (Pierre Bourdieu), и истражују три врсте културног капитала које је он дефинисао (интернализован, објектификован и институционалан). Чланак истражује улогу библиотека као места за производњу, ширење и стицање културног капитала, усредсређујући се посебно на њихову улогу у олакшавању приступа објектификованом културном капиталу и разматра, у последње време учесталу, употребу термина културног капитала изван Бурдијеове дефиниције, како би се оправдала континуирана финансијска помоћ владе културним установама.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: културни капитал; библиотеке; Пјер Бурдије

Значај различитих облика капитала за библиотеке, представља централну тему у стручној литератури последњих година. На пример, чланак у једном броју овог часописа из 2004. разматра концепт социјалног капитала у вези са библиотекама, истичући њихов потенцијал да допринесу стварању ширег социјалног капитала (Goulding, 2004). Разматран је такође и учинак људског ресурса у библиотекама (White, 2007а, 2007б), фокусирајући се на процену односа уложеног људског капитала у библиотекама (нпр. трошкови особља) и добити (квалитет учинка или вредност). Међутим, до данас не постоје значајније студије утицаја концепта културног капитала на библиотеке.

Дакле, шта је културни капитал?
Појам који је осмислио француски социолог Пјер Бурдије а затим разрадио у свом познатом раду ‘Класни укуси и животни стилови’ (Bourdieu, 1984), културни капитал је социолошки концепт повезан са друштвеном неједнакошћу и друштвеним положајем и често се описује као скуп културних способности које особа мора да стекне како би учествовала у читавом низу културних активности, али генерално, те активности се сматрају ‘високом културом’ или ‘укусом’ као што су визуелне уметности, књижевност, музика и позориште.

По Бурдијеу, класне разлике или социјално раслојавање почивају на могућности приступа кутурном капиталу, с обзиром да прилика појединца да ужива у или дође у додир са културом, има директан утицај на његово место у друштву. Бурдије је разликовао три врсте културног капитала: интернализован, објектификован и институционалан.

Појам интернализованог културног капитала се односи на оне ‘културне способности’ (знање, укус, склоности итд.) којe су неформално стечене још у детињству кроз ‘урањање у свет култивисаних људи, обичаја и предмета’. Објектификован културни капитал се односи на културна добра или предмете као што су ликовна уметничка дела, књижевност, музика и филм, док се под институционалним културним капиталом сматра оно што је друштвено или институционално признато и најчешће схваћено као академске квалификације.

Културни капитал се стога може схватити као збир знања, укуса и склоности појединаца (интернализован културни капитал) којим се обезбеђује проходност на друштвене позиције, најчешће поседовањем образовних квалификација (институционални културни капитал), а које су стечене, између осталог, интеракцијом са производима културе као што су слике, књижевност, музика и друга уметничка дела (објектификован културни капитал).

Постоји јасан однос између различитих облика културног капитала. Читање литерарних дела (објектификованог културног капитала), може, на пример, да помогне особи да стекне језичке вештине и обогати своје познавање културе (интернализован културни капитал) што, заузврат, олакшава стицање квалификација (институционалног културног капитала). Културни капитал се, стога, може посматрати као скуп културних способности потребних за делатно разумевање и учешће у оним културним активностима које систем образовања признаје и награђује, а које отварају приступ друштвеном и економском успеху, репродукујући тако постојеће класне поделе.

Који значај онда културни капитал има за библиотеке?
Библиотеке се могу описати као велики резервоари културног капитала јер поседују и чувају културне ресурсе и чине их доступним јавности. У том смислу, библиотеке и људи који у њима раде могу се сматрати ‘културним посредницима’, а Бурдије их описује као ‘сва занимања и институције које укључују представљање и заступање’, ‘пружају симболична добра и услуге’ и баве се ‘културном продукцијом и организацијом’ (Bourdieu, 1984:359). Иако се чини да библиотеке и библиотекари веома добро испуњавају ову улогу, они се ретко или готово никад не помињу у дискусијама о посредницима у култури, које се већином баве запосленима у штампаним и електронским медијима, укључујући и оне у продаји, ПР-у и адвертајзингу.

Међутим, библиотеке и њихова улога у позајмљивању књига чест су предмет емпиријских студија које истражују утицај културног капитала. Саливан (2001), на пример, описује како коришћење услуга библиотека од стране младих људи (употреба објектификованог културног капитала) представља кључни индикатор у освајању језичких способности и познавања културе (интернализованог културног капитала) што је, заузврат, важна степеница у стицању образовних квалификација (институционалног културног капитала). Дакле, чини се да је коришћење библиотечких услуга прихваћено као знак културног учешћа и индикација културног капитала, указујући на то да се библиотеке могу посматрати као места производње, ширења и стицања културног капитала.

Узгред, Бурдије ретко помиње библиотеке у свом делу ‘Класни укуси и животни стилови’, али када то чини, каже да је онима који библиотеке користе, неопходна ‘строга, квази-схоластичка склоност, усмерена колико на акумулацију искуства и знања… толико и на једноставно задовољство’ (Bourdieu, 1984:272). Такође, истиче разлику између различитих типова литературе, указујући на то да они који поседују више културног капитала имају нарочиту склоност ка ‘изузетнијем штиву’ (по њему, то су дела о политици, филозофији као и лепа књижевност, насупрот детективским или авантуристичким романима) и којима припада ‘највише место у хијерархији културне легитимности’ (стр. 116).

Бурдијеа су критиковали због његовог готово ниподаштавајућег става према неким од популарнијих облика културе, те се поставља питање колико су његове идеје о вредности одређених културних производа, или форми, одрживе у поређењу са новијим ставовима о вредности читања, улози и окружењу модерних библиотека, као и опсегу материјала доступног данас у њима.

Иако ово није место за дискусију о ‘великом проблему белетристике’, остаје значајно питање о врсти дела која се чувају у библиотекама. У градским библиотекама, на пример, покрет ‘развоја читалаца’ одобрава читање читавог низа различитих материјала, истичући предности које појединац стиче читајући књиге које за њу, или њега, имају лично значење. За Бурдијеа, међутим, вредност појединог штива као објектификованог културног капитала је у најмању руку дискутабилна.

Слично томе, његов став о библиотекама као храмовима културе у којима влада тишина, није у сагласности са модерним концептом градских библиотека као демократских друштвених институција. Упркос критика на рачун његовог погледа на свет и стила писања, Бурдијеов концепт културног капитала је широко прихваћен у многим академским дисциплинама које се баве истраживањем питања друштвеног раслојавања и социјалне моћи. Добар део критике му се такође упућује и због готово неразумљивог речника који користи да представи своје концепте и теорије. Можда је управо због тога израз ‘културни капитал’ попримио толико различитих значења. Њиме се увелико разбацују посленици у културном сектору и представници институција културе, али његово значење у овом случају је прилично удаљено од првобитног које му је Бурдије приписао.

Примена овог термина и концепта у случају библиотека донекле одговара Бурдијеовој идеји објектификованог културног капитала, наглашавајући да су библиотеке складишта широког спектра културних добара. Стога основу њиховог културног капитала представља објектификовани културни капитал, који се огледа у њиховим колекцијама – њиховој ‘културној инфраструктури’ – приступу и коришћењу исте кроз њихову организацију, олакшавајући тако стицање интернализованог културног капитала. У Северној Ирској, Министарство за културу, уметност и слободно време (DCAL) за своју мисију има ‘Да штити, негује и увећава наш културни капитал за данас и сутра’, појашњавајући да је култура ‘све оно чиме се DCAL бави’, (DCAL, 2004) укључујући ту градске библиотеке, музеје и архиве.

Иако је ово погрешна употреба Бурдијеовог појма и концепта, они које воде и лобирају за британске институције културе све га чешће присвајају и користе. То можда не изненађује с обзиром на растућу забринутост у влади и унутар културних институција и потребу да се олакша приступ култури, како би се испунили велики циљеви социјалне и јавне политике, укључујући образовање и учење, креативност и економску виталност, социјалну регенерацију, здравље заједница кроз мултикултуралност, као и унапређење квалитета живота и ‘радости живота у заједници’ (Mercer, 2005). Са британском културном политиком која се све више усмерава на значај културе у сврху социјалне, образовне и економске обнове, културне институције као што су библиотеке и музеји треба да су у стању да докажу своју друштвену вредност и ту се концепт културног капитала може показати као подесан.

Од недавно, на пример, пажњу истраживача привлачи веза између (мањка) културног капитала и социјалне нетрпељивости, са одређеним доказима да културни капитал може допринети развоју културног космополитизма и социјалног капитала (као што су друштвена толеранција, инклузија и сл. – прим.прев.) Једна од ауторки на ту тему, Шарон М. Жанот (Sharon Jeannotte), закључује да упркос суштински индивидуалистичком квалитету културног капитала ‘постоји колективна корист од инвестирања у културни капитал која се огледа у значајном доприносу друштвеној кохезији’ (Jeannotte, 2003) Њена студија, на пример, је показала да су они који посећују библиотеке и читају књиге много спремнији на волонтирање од оних који то не чине. Идеја да се рад библиотека, односно омогућавање приступа културном капиталу може показати као средство за решавање социјалне нетрпељивости, као допринос друштвеном капиталу и подстицај на ангажовање у друштвеној заједници, носи одређену тежину и пружа додатну димензију њиховој улози.

Дакле, можемо да закључимо да се појам културног капитала све више примењује у установама културе, укључујући и библиотеке, како би се указало на њихов допринос економском и друштвеном напретку. Међутим, употреба овог појма и концепта када је реч о културним установама и њиховој вредности за појединца, често су неусаглашене, што доводи у питање допринос ових организација индивидуалном и/или колективном културном капиталу и уколико овај постоји, на који начин се остварује.

На пример, питање да ли се културна добра које библиотеке чувају могу сматрати објектификованим културним капиталом, тема је за дискусију, као што је то и питање на који начин (односно, да ли) културна инфраструктура доприноси или одржава интернализован културни капитал појединаца и заједница. На пример, тврдња да градске библиотеке подстичу културни капитал у Бурдијеовом смислу, а имајући у виду њихову мисију да прихвате све укусе читалачке публике, не би издржало темељнију проверу. Ипак, вероватно ћемо се све чешће сусретати са појмом културног капитала док библиотеке и друге установе културе покушавају да оправдају средства која се на њих троше.

Текст на енглеском језику објављен као:
Libraries and cultural capital / Anne Goulding // Journal of Librarianship and Information Science, Dec. 2008, vol. 40, no. 4, 235-237.
DOI: 10.1177/0961000608096713

Онлајн верзија

BIBLIOGRAFIJA

Bourdieu, P. (1984) Distinction: A Social Critique of the Judgement of Taste. London: Routledge.

DCAL (2004) ‘Corporate Vision’ (consulted 11 July 2008).

Goulding, A. (2004) ‘Libraries and Social Capital’, Journal of Librarianship and Information Science 36 (1): 3–6.

Jeannotte, M.S. (2003) ‘Singing Alone? The Contribution of Cultural Capital to Social Cohesion and Sustainable Communities’, International Journal of Cultural Policy 9 (1): 35–49.

Mercer, C. (2005) ‘Cultural Capital and Capabilities: Defining and Measuring the Cultural Field’(consulted 11 July 2008)

Sullivan, A. (2001) ‘Cultural Capital and Educational Attainment’, Sociology 35 (4): 893–912.

White, L.N. (2007a) ‘A Kaleidoscope of Possibilities: Strategies for Assessing Human Capital in Libraries’, The Bottom Line 20 (3): 109–15.

White, L.N. (2007b) ‘Imperfect Reflections. The Challenges in Implementing Human Capital Assessment in Libraries’, The Bottom Line 20 (4): 141–7.

Превод текста: Сунчица Глишић
виши библиотекар
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд

Сарајево, 17.-20. април 2011

Драгана Михаиловић
Цвета Костов
Наташа Дакић
Татјана Станисављевић Брзуловић
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд

Овогодишњи Сусрети посвећени су комплексном питању односа идеологије, политике и библиотекарства. Намера организатора представљала је изазов за библиотекаре «постављајући питање о зрелости струке да отворено говори о проблематици која у фокус ставља професионалну одговорност и тежњу да будемо пример есенцијално грађанске димензије инклузивности у демократско друштво знања».

Након поздравне речи председника Извршног одбора ICSL, г-дина Драгана Марковића и заменика градоначелника Сарајева г-дина Мирослава Живановића, прву сесију отворила је Хелена Јанежић, библиотекар Народне и универзитетске библиотеке у Љубљани, говорећи о Народној и универзитетској библиотеци у Љубљани (NUK) између цензуре, аутоцензуре и здравог разума у периоду између 1945-1991. године.

Библиотеке су одувек биле под надзором власти. Ми сами прикривамо публикације у зависности од тога.

Три теме које су се одувек цензурисале јесу: политика, религија и морал.

У доба Хабсбуршке монархије Орган Народне власти радио је у оквиру Дворске полиције и био задужен за надзор библиотека.

Цензурисане књиге биле су обележене и рангиране као :

• admittur – прихватљива, може се штампати и дистрибуирати без ограничења,
• transeatur – може се штампати али се ограничава коришћење,
• erga schedam conceditur – само научници и стручњаци могу користити ову грађу и најстрожије забрањене
• damnatur – дозволу за читање нема НИКО, забрањено је штампати и дистрибуирати исте.

На овој листи можемо наћи Волтерова дела, као и дела Русоa, Стендала, Балзака… Сваких 14 дана спискови су слати у библиотеке. Овај Орган распуштен је 1848. године.

Списак забрањених књига у Краљевини Југославији објављиван је у Службеним новинама, а ове књиге обележене су црвеном цртом испод сигнатуре. Такође, озлоглашени «црни дрвени кофер» чувао је оно што је сматрано порнографском литературом.

У току Другог светског рата забрањене књиге носиле су ознаку sperre.

У Југославији од 1945-1991. званично цензуре нема. Од самих библиотекара очекује се да морају знати шта може да иде на полице библиотека.

У NUK-у «мистериозни Д-фонд» (директоров фонд) основан је званично 1978. године и садржао је забрањене књиге, обележене црвеном цртом преко сигнатуре. Овај фонд постао је током година тесан, па је део магацинског простора одвојен за Д-фонд и «замрежен». Корисници заинтересовани за књиге из овог фонда морали су да попуњавају дугачки формулар, што је било прилично парадоксално имајући у виду да су се ове публикације могле наћи у јавном каталогу библиотеке као и да су уврштене у Националну библиографију.

Данас овај фонд садржи 700 наслова монографских публикација, и далеко више периодике. Питања шта је данас цензура, колико има аутоцензуре и постоји ли бар мало здравог разума Хелена Јанежић оставља отвореним.

Тема излагања Мариа Хилберта са Филозофског факултета у Сарајеву била је Дерегулирање етичности : библиотекарсто између професионализације и парапрофесионализације.

Марио је на самом почетку направио паралелу између темељних принципа библиотекарства и Мреже, као слободних и специфичних простора приступа информацијама.
То су : отвореност, слобода и равноправност, с једне стране и с друге стране, незаобилазна контрола истих – умреженост се констанатно покушава контролисати.
Политику Интернета, како Марио примећује, карактеришу две струје – десница или неолиберализам и левичарски настројени постмодернизам.
Говорећи о депрофесионализацији библиотекарског позива Марио наводи пример новог типа библиотекара професионалца – информацијског стручњака тзв. техноменаџера.
Како нам Мрежа пружа могућност креирања информација, а не само њиховог коришћења, данас можемо активно учествовати у информационом ланцу.
Улога библиотеке битно се мења – библиотека постаје произвођач информација, а не само услужитељ.

Евалуација, селекција и интелектуална својина као нови простори цензуре у информатичкој ери тема је коауторског рада Цвете Костов, Наташе Васиљевић и Вуке Јеремић из Универзитетске библиотеке «Светозар Марковић» у Београду.

Различити облици цензуре пратили су целокупну културну историју : прећуткивање, склањање, забрана, спаљивање – само су различити ступњеви обрачуна са садржајима које је појединац, група или друштво у целини сматрало непожељним, непримереним или опасним.
На срећу, паралелно са развојем цензуре развијала се и способност да се она превазиђе, а цензор надмудри.

Нове технологије, међутим, уз сву декларативну демократичност врлог новог света знања, допринеле су развоју нових, све софистициранијих врста цензуре које је све теже препознати и избећи.
Наиме, цензура са политичком, религиозном и етичком конотацијом уступила је место све доминантнијим облицима технократско-финансијског управљања информацијама које могу бити улазница за свет моћи и утицаја.
У том контексту, равноправан приступ информацијама прокламован је као императив модерног друштва, али су библиотеке једине институције које се труде да га доследно примењују, упркос неповољним условима у којима функционишу.
Највећи изазов за библиотеке јесте да се прилагоде новим правилима игре и новим облицима цензуре која се одвија кроз процес уклањања неодговарајућих или «неодговарајућих» садржаја из отвореног приступа, или пак онемогућавања слободног и равноправног приступа информацијама под плаштом вредновања квалитета и заштите ауторских права.

Шта је Убунт и који су циљеви тог хуманог пројекта подршке и помоћи слепим и слабовидим студентима сазнали смо од Феђе Куленовића из Центра за операције подршке у миру (PSOTC).
На овом сјајном примеру видели смо хуманост у акцији библиотекара.
Водећи се концепцијом да је наш задатак да предвидимо шта кориснику треба, да ослушкујемо, а не да чекамо да од нас затраже информације, као и суштински етичком идејом да „вредимо онолико колико смо спремни да помогнемо другим људима“, група младих ентузијаста, међу којима је Феђа, укључили су се у пројекат Убунт, који је настао у оквиру British Councile и пројекта Интеркултурални навигатори.
Недостатак читљивог материјала за слепе и слабовиде на српском, хрватском и босанском језику и као једно од решења која се сама намећу – да се снима потребан материјал у аудио формату, подстакла их је на ову акцију.
Циљ је обезбедити бољи приступ информацијама свима. Ова концепција суштински значи „скромно заједништво“ формирано у настојању да се повежу они који могу да читају и снимају са онима којима је тај материјал потребан у другачијој форми. Слични пројекти покренути су широм света – Gutenberg, Bookshare, BookBole…
И на крају Феђа је упутио апел да се свака библиотека, нарочито универзитетске библиотеке укључе у сличан пројекат за слепе и слабовиде студенте.
Желимо да истакнемо да је Феђа Куленовић добитник овогодишње стипендије Фондације Кемал Бакаршић.

Беа Клоц говорила је о предностима и недостацима дигитализације.
Шта данас заправо подразумевамо под копијом, и да ли ми правимо копије копија, шта би требало бити репродуковано из оригинала, да ли би га требало чистити од бележака, цртица, тачкица, штампарских грешака које су потпуно бесмислене и беспотребне за модерног читаоца у процесу превођења у дигитални формат?
У ери second hand копија фокус дигитализације треба бити на квалитету, а не на квантитету!
Циљ идеалног процеса дигитализације јесте „дигсмил“ – као најтраженији резултат овог процеса, очишћен од свих штампарских грешака.
Беа нам је сликовито предочила оно што је део наше реалности – систем штампања књига на захтев, тачније организован систем копирница у Србији у којима можете набавити у кратком року и за мале паре и принт и дигиталну копију било које монографије или скрипте, и које су чак специјалозоване за одређене области – филозофију, социологију, историју итд. (имају спискове потребне литературе за одређене студије и наравно, публикације истих у жељеном формату) .
И сами смо сведоци тог преображаја до сада само „обичних“ копирница у књижаре „књига на захтев“.

Студент библиотекарства Филозофског факултета у Сарајеву Ермин Лагумџија говорио је о Слободном софтверу као заједничком добру, о кибер-комунизму, или дигиталном социјализму као заједници корисника (мислећи пре свега на „волонтерско“ повезивање) који на Интернету стварају и деле информације. Као добар пример заједништва у дигиталном свету Ермин наводи „слободну енциклопедију Википедију, коју и Ви можете да уређујете!“ Почетком осамдесетих година прошлог века Дот-комунистички манифест износи идеје Покрета за слободни софтвер. Овај слободни софтвер је у правом смислу заједничко добро јер поштује слободу корисника да га користи у било које сврхе, да га копира и да га дистрибуира и представља легалну алтернативу у употреби софтвера. „ГНУ пројект“ осмишљен је 1983. године у духу сарадње и као противтежа и отпор према препрекама које су наметнули власници корпорацијских софтвера. Због двојног значења енглеске речи free оснивач Покрета за слободни софтвер Ричард Столман објашњава да је «Слободан софтвер ствар слободе, а не цене». Значи, није бесплатан, већ имамо пуну слободу да сарађујемо и управљамо софтвером који користимо. Слободни софтвер постаје заједничко добро оног тренутка када бива објављен на Мрежи и може да се употребљава, дорађује, распарчава и даље дистрибуира.

Беба Рашидовић са Факултета за криминалистику, криминологију и сигурносне студије Универзитета у Сарајеву упознала нас је са званичним документом „Минимални стандарди и нормативи у високом образању БиХ“ у оквиру Закона о високом образовању у Босни и Херцеговини („Sl.gl.BiH“, br: 59/07), указавши на бесмислене формулације и све нејасноће и апсурдности истог. Симболичан наслов њеног излагања „Ноћна мора или нешто горе – будућност високошколских библиотека Босне и Херцеговине у светлу овог документа“ исказује оправдане страхове библиотекара у високошколској установи у БиХ, бар након одређених цитираних делова овог документа које смо могли чути.

Зорица Ђокић представила је библиотеку у којој ради – Библиотеку Медицинског факултета у Новом Саду, која представља Центар за биомедицинсконаучно информисање у Војводини.
Разматрајући положај високошколских библиотека у реформисаном систему образовања истакла је допринос и кључну улогу библиотека у стварању ефикасне информационе основе за обављање образовне и научне делатности. Оно што би издвојили и што нам се чини посебно интересантним јесте Картон научног радника као пример сарадње владе са библиотеком. Реч је о пројекту Покрајинског секретаријата за науку и технолошки развој, који се састоји у формирању базе података о научноистраживачком кадру у Војводини, а реализује се управо стварањем картона научног радника. То је онлајн апликација коју је развио тим са Факултета техничких наука у Новом Саду, и садржи прилаз резултата (продукција) научноистраживачког рада појединаца и институција. Поред биографских и података о стеченим дипломама и стручним звањима, Картон садржи и податке о учешћу истраживача у пројектима, у уређивању научних часописа, активностима у међународној сарадњи и сл. Основни подаци говоре о објављеним радовима, категорисаним у складу са Правилником о поступку и начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживача Националног савета за научни и технолошки развој. Попуњен и ажуриран картон услов је за добијање неопходних финансијских средстава за научноистраживачки рад истраживача. Библиотекари и библиотеке представљају спону између научних радника и креатора ове базе.

Парадокси и дилеме развоја библиотекарства под притисцима вртоглавог технолошког развоја и великих промена у свим димензијама нашег друштва теме су рада Драгане Михаиловић, Наташе Дакић и мр Гордане Лазаревић из Универзитетске библиотеке «Светозар Марковић». Како прогрес карактерише велика брзина и глобализација, а диктат нове аксиологије као кључну вредност намеће профит, оправдани су страхови да ће наша професија изгубити суштински елемент (питање смисла и идентитета) у трци за што бржим начином пружања информација, као и с друге стране, сталним доказивањем да смо у једном ширем контексту исплативи, да не представљамо велики терет «буџетским јаслама», те проширујемо поља своје делатности и настојимо да развијамо нове стратегије и упошљавамо нове генерације менаџера који би разрадили читаву логистику како би изналазили начине на које можемо профитабилно пословати. Дилема технофобија или технофилија, чак и у односу на генерацијски јаз, постаје депласирана. Нове технологије део су наше свакодневице и неминовност њиховог коришћења се подразумева – «Употреба авиона је неумитно изменила наш начин виђења», писао је 1936. године Анри Валон. «Од сада познајемо птичју преспективу и свакојаке углове гледања. Употребом авиона вертикала губи своју постојану непомичност». Али, да би сачували интегритет своје професије, морамо се чувати ове друге крајности – некритичког одушевљења дигиталним светом и свим предностима које нам нове информационо-комуникационе технологије нуде и тек обећавају на професионалном плану. Заиста звучи утопистички привлачно – одједном излазимо из нашег микро света кликом миша, тежимо визији једне јединствене светске библиотеке, постајемо део једног међузависног глобалног система. Прескачемо краткорочне планове и сопствене интересе и крећемо ка дугорочним циљевима и ширим интересима, од «или-или друштва, ка неспутаном друштву вишеструких могућности избора». Али, како се заштитити од неутемељених вредности, произвољних и површних промишљања и лажног прогреса? Критичким сагледавањем ових крајности и наших сопствених слабости, аксиолошким приступом – враћањем на питање суштине, сврхе и смисла библиотекарства и његовог стварног доприноса коренитим променама савременог друштва, као и етичким деловањем – залагањем за равноправни приступ информацијама али и поверљивост – чување личне тајне читања, у друштву које пропагира чувену транспарентност.

О Библиотекарству између професионализације и идеологизације говорио је Кемал Лојо из IMIC-a. Библиотекар неоспорно има улогу „баштиника“, али у савременом друштву његова улога је много захтевнија. Данас када говоримо о библиотекарству подразумевамо све чешће ангажовано друштвено деловање.

О Стереотипима и предрасудама посетитеља Бошњачког института – Фондације Адила Зулфикарпашића, али и предрасудама запослених са «оне друге стране пулта», о стручним и приватним идеологијама говорила је Инес Кадић из истоименог института. Идеологија креира библиотечки дискурс, као што библиотекари креирају своју идеологију. Теза да библиотекар није и не може бити политички неутралан и да је неутралност библиотекара у селекцији и презентацији информација фиктивна прилично је инспиративна, подстиче нас на сопствена преиспитивања и позива нас на отворени дијалог.

Још један рад о активном деловању библиотекара у оквиру свог окружења био је рад Горана Миленковића из Народне библиотеке Бор – Птица, књига, дрхтај : критика идеологије као самоконституисање библиотечке свести. На примеру акције самих библиотекара враћања уметничког дела нашег надреалисте Стевана Живадиновића (Ване Бор) у културну свест заједнице из које је потекао, приказано је активно друштвено делање библиотекара, који не само чува, већ интерпретира и оживљава део наше заборављене културне прошлости.

Библиотеке Еуропеанe : нови садржајa за нову Европу тема је заједничког рада мр Вере Петровић и Адама Софронијевића из Универзитетске библиотеке «Светозар Марковић» у Београду. Нова, уједињена Европа бори се да дефинише сопствени пут у областима спољне политике, економије и не мање важно, у области културе. Дефинисање дигиталне културе је неопходно за сваки покушај креирања будућности културе у било ком савременом друштву. Европа има потребу за новим начинима приступа и самим тим промишљања културних и научних садржаја. Нове могућности за ово леже свакако у области дигиталног. Ове могућности потребно је имплементирати и трансформисати у реалност, чији ће главни алат евалуације, бити мера коришћења. Еуропеана је дигитална библиотека, музеј и архив Европе. У овом тренутку она обезбеђује, за кориснике у Европи и ван ње, приступ до 15 милиона дигиталних објеката из фондова европских културних и научних институција. Пројекат Библиотеке Еуропеане је пројекат који финансира Европска Комисија и чији је циљ креирање библиотечког агрегатора за Еуропеану и укључивање још 5 милиона нових дигиталних објеката из колекција неких од водећих академских библиотека Европе. Пројекат Библиотеке Еуропеане биће први пројекат који ће омогућити претраживања пуног текста у Еуропеани.

Библиотекари теже отвореном приступу информацијама, али у нашој реалности неминовни су «шумови» у комуникацији између корисника и садржаја библиотека и јављају се као специфичан вид цензуре. О овим шумовима који ометају Слободан и отворен приступ информацијама у дигиталном добу говорила је Нарциса Пуљек-Бубрић из Бошњачног института – Фондације Адила Зулфикарпашића. Она наводи четири разлога «шумова» : недовољно образовање и стручност библиотекара; недостатак нових технологија; непрофесионалност библиотекара која је најочигледнија у директној комуникацији се корисницима, али и као субјективни став у набавној политици и приликом обраде грађе; библиотекар без подршке органа државне власти, општине, министарстава, али и без подршке самих колега. Ти шумови коче развој библиотеке онемогућавајући отворени приступ информацијама. Ауторка нам пружа неке од могућих решења како избећи ове шумове: израдом етичких кодекса, израдом смерница о раду и задацима библиотекара, као и посебно важан лични став библиотекара – отворен, агилан, непристрасан, који познаје нове технологије и вољан је да учи.

Татјана Брзуловић Станисављевић је у раду Гугл или Еуропеана говорила о Гугловој дигиталној библиотеци и библиотеци Еуропеане са аспекта ауторских права. Гугл је 2005. године започео свој амбициозни пројекат дигитализације са идејом да дигитализује све што је издато било где у свету, на било ком језику. Није тражио дозволу аутора, јер је сматрао да се руководи доктрином правичне употребе, којa је позната као изузетак у америчком закону о ауторском праву. Удружење аутора и удружење издавача. тужили су због повреде ауторских права Он је покушао да Споразумом о поравнању пројекту да законски оквир. Међутим, ове године у марту Споразум је одбачен као неразуман. Шта ће се даље дешавати са овом великом дигиталном библиотеком од око 15 милиона књига остаје да видимо у наредним месецима. Пројекат Еуропеана је првобитно започео са дигитализацијом објеката из националних библиотека, уз дозволу аутора и поштовање ауторских права. Касније је пројекат обухватио и архиве, музеје и друге културне институције. Замишљен је као пројекат за све људе, за проналажење информација из свих области само једним притиском миша. Од прошле године и научне библиотеке учествују у пројекту. Тежња је да се број дигитализованих објеката (15 милиона) повећа за 5 милиона и да сви објекти буду видљиви преко портала Еуропеане.

О цензури у Мађарској и искуствима мађарских библиотека говорио нам је Золтан Бада из Српског института у Будимпешти. Ова централно-европска земља је на почетку XX веку пребродила „црвени“ и „бели терор“ (1919), најнемилосрдније диктате великих сила (1920), те немилосрдне владавине десних и левих ауторитарних режима (1920-1944, 1947-1989). У веома сложеним историјским моментима библиотекарска струка је била на милости и немилости властодржаца. У већем делу претходног века, попут опасних авети, цензура и контрола мисли биле су присутне у свим сферама свакодневног живота. Само захваљујући смелим одлукама неких руководилаца библиотека, да политички и идеолошки неподобна дела буду одстрањена у тзв. блокирана оделења (можда за нека боља времена), многе књиге и периодична издања су de facto била спашена од тоталног уништења и коначног заборава.У данашњици, две деценије након транзиције (тј. промене политичког система), библиотеке без икакве државне контроле слободно могу градити и развијати своје збирке, али њихово деловање увелико зависи од финансијских могућности и величине новчане потпоре државе. Што се тиче народносне политике у Мађарској, Законом о националним и етничким мањинама из 1993. године декларативно је призната културна аутономија мањина, али у пракси то се не протеже и на библиотеке. Земаљске мањинске самоуправе нису добиле никакве надлежности по том питању, а Земаљска Библиотека за стране језике у Будимпешти у недостатку државних финансијских средстава и мотивације не може да обави своје законите функције и обавезе. Једнa од глобалних карактеристика за стање после 1990. године је прво постепено, а потом и потпуно повлачење државе из области финансирања мањинског библиотекарства, које због тога полагано пропада. Све ово веома поспешује језичку асимилацију припадника мањина. Постоји велика вероватноћа да у надолазећим годинама на плану очувања идентитета националних заједница библиотеке и читалачка култура већ неће одиграти водећу улогу, него они културни пројекти и програми, који ће знатно наглашеније пропагирати истинске изворе народног блага националних и етничких мањина: народни плес и музику, музејске поставе предмета материјалне културе, те забележене и публиковане народне обичаје.

Тема је била инспиративна, многа питања остала су отворена, а најављена тема за 8.ICSL 2012-те Људска права. Активизам. Библиотекарство обећава наставак започетог дискурса.

Весна Црногорац
Библиотекарско друштво Србије

Друга по реду међународна научна конференција под називом Информациона наука и информациона писменост (Information Science and Information Literacy) одржана је од 14-15. априла ове године у Универзитетској библиотеци “Лучиан Блага“ (the Library of “Lucian Blaga“ University of Sibiu) у Сибиуу– једном од најзначајнијих културних центара Румуније.

Са почасним председником Конференције, ректором Универзитета “Лучиан Блага“ – Константином Опреном (Constantin Oprean) на челу и под мотоом “информација постоји да се користи – универзум информације се стално мења“ (Information exists to be used – the universe of information is continuously changing) – Конференцију су организовали: Библиотека Универзитета “Лучиан Блага“, Библиотека румунске Академије (The Library of the Romanian Academy) и дигитални истраживачки центар Универзитета у Букурешту (DigInfo Centre University of Bucharest).

Међу 26 чланова Научног одбора Конференције били су и др Стела Филипи Матутиновић, управник Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић“ из Србије, академик Флорин Филип из Румуније, проф.др Соња Шпиранец из Хрватске, др Хозе Барбина из Португала, проф.др Серап Курбаноглу из Турске, Ане Лендеј из Норвешке и други значајни међународни научници и стручњаци – чиме је организатор показао своју несумњиву опредељеност за научни карактер Конференције.

Главни циљ Конференције био је представити и дискутовати о новим трендовима у следећим областима:

1. Информациона писменост: савремени приступ информационој писмености; промене у читању и писању у ери информационе писмености; етичко коришћење информација и плагијат и Scientometrics
2. Образовање: настава о информационој писмености; развијање вештина у пракси информационе писмености ; доживотно учење и е-учење базирано на информационој писмености и преглед основа образовања и курикулум редизајна.
3. Дигиталне библиотеке: библиотеке у дигиталном добу; оцена квалитета дигиталних и класичних библиотека; складиштење података и базе података и интерконекциони протоколи за дигиталне библиотеке.
4. Информационе наука и технологије: теорија о информацијама; преузимање информација; мерење перформанси документа класификације; дата мининг стратегије за дигиталне библиотеке; хипермедија дигиталних библиотека; Обрада слике за дигиталне библиотеке; медији конверзије и алати за дигитализацију; интерфејси: дизајн и ергономија и управљање знањем.

Од укупно 30 уврштених радова који су били представљени у наведене четири сесије у два дана Конференције – присуствовали смо изузетно занимљивим и значајним презентацијама наших колега из Румуније, Норвешке, Немачке, Украјине – које у овом прегледу не можемо све представити. Стога издвајамо радове наших колега из Србије, као и оне који су нам се учинили занимљивим с аспекта актуелности тема и начина њихове презентације.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

У првој сесији (Информациона писменост) првог дана Конференције нашли су се коауторски рад Адама Софронијевића и Дејане Каваје Станишић под називом Промене у читању: неки психолошки аспекти читања 2.0 (Changes in reading: some psychological aspects of Reading 2.0) из Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић“ у Београду – који је представила колегиница Каваја –Станишић, док је коауторски рад под називом Библиотекар и корисник у дигиталном окружењу: шта се заправо није променило?( Librarian and user in the digital environment: what has actually not changed?) Милице Стевановић и Весне Црногорац – презентовала колегиница Стевановић.

У раду Софронијевић – Каваја Станишић представљен је нови квалитет читања описан као Reading 2.0 концепт. Акценат је на књизи као парадигми садржаја који се пасивно представљају “конзументу“ и читања као парадигме индивидуалног интимног искуства. Развој Wеб 2.0, услед развоја технологије и социјалних иновација, доводи и до промена у читању које може брже да доведе до промена у схватању, разумевању односно неразумевању неког текста.

“Да ли ће библиотеке у будућности постојати као споменици културе, да ли су библиотекари неефикасни и застарели претраживачи у ситуацији када захваљујући Гуглу и другим моћним Интернет сервисима „библиотекари могу постати сви – полазећи, између осталих најпре од ових питања, рад Милице Стевановић и Весне Црногорац се посвећује чињеницама у интелектуалној, социјалној и психолошкој сфери, које упркос свим технолошким иновацијама остају сталне и непромењљиве. У закључку рада наглашава се потреба успостављања разумног склада између смеле иновације и традиционалног приступа у организовању библиотечких система, што укључује и рад са корисницима.

Можемо без претеривања рећи да су обе презентације побудиле пажњу присутних колега, који су, као и све време Конференције после сваке презентације отварали дискусију у којој су постављали питања или износили своја запажања.

У овој сесији чули смо и веома интересантну презентацију немачког колеге Ралфа Бругбауера (Ralf Brugbauer, University of Bayreuth Library) који је говорио о различитим задацима и улози библиотека на универзитетима и научној заједници са краћим освртом на активности немачких библиотека.

У другој сесији (Образовање) презентација Ени Лендој (Ane Landoy) из Норвешке: Утицај електронских књига на студенте универзитета у процесу учења (Impact of e-Books in university students learning process) отвара питање “да ли је читање само читање и шта мислимо о читању електронских књига“ – али, рад се суштински ослања на истраживање 19 студената у процесу учења коришћењем електронских публикација и бави се моделима да се овај извор информација учини што ефикаснијим у коришћењу.

Елена Подолеану (Elena Podoleanu) и Јону Чириак (Ionuþ Chiriac) са Медицинског факултета у Букурешту представили су у свом раду: WEB and WAP Health Information Tools for Lifelong Health Learning занимљиве резултате мултидисциплинарног и мултипартнерског истраживања у овој области, посебно портал EDUSAN (www.edusan.info) као и портал за мобилни приступ базама података( (www.edusan.org)

Сесија Дигиталне библиотеке обиловала је врло актуелним темама презервације, очувања и архивирања културне баштине; интегрисаних система формалних дигиталних садржаја, нових вредности универзитетских библиотека у дигиталној ери; дигиталних библиотека у доба социјалних мрежа ..итд. Међу радовима у овој сесији веома импресивна је била коауторска презентација Родике Воловичи, Јоана Иринела Визе и Кристине Обанче ( Rodica Volovici, Ioan-Irinel Visa, Cristina Obancea) библиотекара УБ “Лучиан Блага“ – домаћина Конференције, на тему: Europeana Libraries – the Aggregation of European Cultural Heritage through Data Standardisation у којој су аутори представили румунску културну баштину као део великог пројекта Еуропеане.

Четврту сесију (Информационе наука и технологије) пратила су такође занимљива излагања о управљању знањем у библиотекама; промоцији софтвера и платформи за чување и коришћење информација, али издвајамо презентацију румунског колеге Николаја Константинескуа (Nicolaie Constantinescu) на тему: OpenAIRE, модел за приступ научним ресурсима ( OpenAIRE, a model for access to scientific resources) којом је заправо презентован значајан пилот пројекат базиран на политици отвореног приступа информацијама коју је лансирала Европска комисија.

У два дана Конференцију је са пажњом пратила бројна публика: аутори презентација, гости, библиотекари, студенти. Имали смо прилике да видимо и презентације најсавременијих дигиталних технологија, разних софтвера, импресивних типова скенера за дигитализацију књига, часописа, рукописне грађе, тзв дигиталних лабораторија, али и да се информишемо о њиховим актуелним тржишним ценама које се крећу око пар хиљада евра.

Аутор овог прегледа имала је част да председава Конференцијом другог дана, заједно са проф. др Миреил Радои (Mireille Radoi) из Букурешта, као и част да уручи сертификате излагачима (првог дана Конференције на свој бескрајно шармантан начин сертификате нам је уручио немачки колега Ралф Бругбауер).

Општи закључак Конференције бисмо могли подвести под три краћа запажања или утиска: најпре сматрамо да су све презентације јасно показале колико је корисник библиотечких услуга у фокусу делатности којом се бавимо, без обзира ком типу библиотеке професионално припадамо; друго – да су библиотекари свесни нужности сопствених, професионалних промена и прилагођавања у контексту изазова које им намећу нове информационо – комуникационе технологије и захтеви све образованијих и вештијих корисника и треће – да је информационо описмењавање као и континуирано образовање како библиотечких – информационих стручњака тако и самих корисника – condition sine qua non за бољи и лакши живот у новој информационој ери. Без дијалога и размене идеја, нових знања и искустава –тешко је бити равноправни члан велике библиотечке заједнице света – јасно је показала и ова Конференција.
Не можемо на крају да не одамо признање домаћину на срдачности и топлој гостопримивости. Све време боравка наших учесника у Сибиуу пратила нас је библиотекарка, која зна српски језик, и која нам је била “десна рука“ за све што смо желели да видимо или сазнамо о лепом Сибиуу, али и да нас проведе његовим љупким, старинским улицама на којима смо од уличних продаваца купили карамелизоване лешнике, лицитерска срца и кућице и друге неизбежне сувенире.

“Добио сам веома топлу и искрену захвалност од колега из иностранства, али овим не треба да се хвалимо, већ да искажемо како смо сви заједно били ближи заједничкој идеји – логици даљег неопходног развоја. Иако сам присуствовао напорима организатора, осетио сам, као и прошле године, да постоји више тачака приближавања које треба да буде још више ојачано и изнад осталих проблема који се јављају, као што су финансијски. Али, на крају важно је захвалити се библиотечком особљу које је омогућило да се тако осећамо “тамо“. То је је важно! “ – завршавамо овај краћи преглед цитатом румунског колеге Николаја Константинескуа из Букурешта, који у оригиналу на румунском језику можете прочитати пратећи линк на крају овог текста. Овде се такође налази и исцрпнији извештај који је колега Константинеску поставио. За оне који знају румунски топло препоручујемо, а за оне који не знају, саветујемо да затраже помоћ Гугл (или неког другог) преводиоца, како је то учинио и сам аутор овог прилога. Живимо у информационој ери, зар не?