Мр.сци Вера Петровић
Јованка Пољак
Оливера Иванова
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” у Београду је једна од највећих научних библиотека на Балкану и матична високошколска библиотека у Србији, у чијем фонду се чувају капитална дела из свих научних области, велика збирка домаћих и страних приручника, стручни и научни часописи, домаће и стране универзитетске публикације, богата уџбеничка литература и значајна збирка домаћих и страних докторских дисертација. Библиотека поседује и фонд реткости где су смештени рукописи, старе и ретке штампарске књиге, стари часописи и новине, архивска збирка, као и збирка карата, докторски, магистарски и специјалистички радови.

Ово је прва библиотека у Србији која је наменски грађена са циљем да као самостална универзитетска установа помаже неговање науке и у својству научне библиотеке послужи не само студентима и професорима Београдског универзитета, већ и свима онима који се баве науком.

Универзитет у Београду је темеље за своју библиотеку освештао 23. јуна 1921. године. За кориснике је Библиотека отворена 24. маја 1926. године.

Србија је у 19. веку, по угледу на Европске Универзитете, улагала велике напоре да на нивоу државе формира квалитетне образовне центре.

Најстарија и највећа институција високог образовања у Србији је Универзитет у Београду. У прво време, од 1808. до 1813. године, постојао је као Велика школа коју је основао Доситеј Обрадовић.

Кнез Милош Обреновић је 1. јула 1838. године основао Лицеј у Крагујевцу. Током прве школске године гимназија и Лицеј су били у истој згради, са истим руководећим кадром и користили су се истом библиотеком. Ондашњи носиоци просвете у Србији су били свесни значаја формирања библиотеке, како у образовном, тако и у свеопштем напретку земље. Комуникација са Бечом је била стална и први сандуци са књигама за библиотеку су већ четрдесетих година 19. века стизали у Лицеј.1Година 1844. је значајна и по доношењу првог закона о школству у Србији: „Устројеније јавног училиштног настављенија“, који је вероватно саставио Јован Стерија Поповић. 2Овим законом је Лицеј први пут правно формулисан, са два одељења: филозофским и правним, као „велико училиште“ у коме се предају „више науке“.

Овако уређен Лицеј се током рада и развоја мењао, а руководство је сагледавало недостатке и у неколико наврата је предлагало Министарству просвете да се они промене у облику новог закона. Околности за општим променама су сазреле тек 1863. године и то 24. септембра, када је и званично проглашен Закон о Великој школи, по коме су самостално радила три факултета: Правни, Филозофски и Технички. Те 1863. године је завршена и изградња Капетан-Мишиног здања на Студентском тргу, коју је Миша Анастасијевић поклонио Великој школи.

После пет година Велика школа је основала и четврти Државнички факултет, на коме су се проучавале економске науке.

Академски савет Велике школе 1895. године предлаже измене, како би се побољшао и рационализовао рад у настави, а све по узору на европске универзитете. „Предвиђен је и секретар Велике школе, који је обављао канцеларијске, благајничке и библиотекарске послове.“3Ове измене у облику уредби, су се по факултетима реализовале од 1896. до 1897. године.
Уредбом из 1900. године наглашена је самосталност факултета, организационо Велика школа. Факултети су уредбама из 1901. и 1904. године све ближи универзитетској организацији рада.

Закон о Универзитету је дуго и систематски припреман и после вишедневне расправе је усвојен, 19. фебруара, односно 5. марта 1905. године. Све је било тако организовано да у потпуности личи на европске универзитете и више није било разлике између студирања на Београдском универзитету или неком другом европском универзитету. Овај закон о Универзитету је допуњаван за време Балканских ратова, као и за време Првог светског рата. Изменама и допунама овог закона, фебруара 1921. године, регулисано је руководство Универзитета: ректор, декани факултета, Универзитетско веће, Универзитетски савет, Универзитетска управа, факултетски савет и Универзитетски суд. Универзитетски сенат је бирао и управника универзитетске библиотеке.

Универзитет у Београду је био смештен у Капетан-Мишином здању, а тај простор више није могао да одговори потребама Универзитета. Потребе су тада биле много веће и поједини факултети и заводи прелазе у других пет закупљених зграда које су биле у близини Универзитета.

Како би се библиотека универзитета квалитетно опремила, током 1922. и 1923. године у Немачку су, ради поруџбине на рачун репарације, путовали професори: Милоје Васић, Драгомир Јовановић, Живојин Ђорђевић, Веселин Чајкановић, Милан Недељковић и Милан Андоновић. За набавку књига за Универзитетску библиотеку је био задужен Веселин Чајкановић. Министарски савет је јула 1923. године одобрио суму од 200.000 златних марака за куповину књига. У Лајпцигу је Чајкановић закључио уговор са познатим књижаром Густавом Фоком (Karl Heinrich Gustav Fock) и Алфредом Лоренцом (Alfred Lorentz). За Универзитетску библиотеку је Чајкановић одабрао збирку књига историјско-филолошке садржине, серију енциклопедија, библиографија и часописа. Одабрао је и шест стручних приватних библиотека реномираних немачких научника и професора. Потписане уговоре из Берлина, Чајкановић је доставио Репарационој комисији у Паризу и одобрени су августа 1923. године.

Велики пријатељ Универзитета је био Милан Стојадиновић, министар финансија, који је употребио свој положај и ауторитет несебично се залажући за подизање и завршетак Техничког факултета, Медицинског института и Универзитетске библиотеке. Његовом иницијативом су у закон за 1925/1926. годину унете буџетске дванестине у вредности од 16 милиона динара. Део средстава је употребљен за инсталације у згради библиотеке и за набавку неопходног намештаја.

„На основу универзитетских поруџбина на рачун репарације рађено је ово: а) намештај за Универзитетску Библиотеку, б) књиге за Универзитетску Библиотеку……

Овим, као и услед околности што су извесне поруџбине биле раније регулисане, Универзитет је добио намештај за Универзитетску Библиотеку…” 4

Сандуци са књигама за Универзитетску библиотеку су у овом периоди били смештени у аули зграде Универзитета. Требало је решити проблем транспорта тих књига. Именовани управник је у новембру тражио подршку од ректора Универзитета, да посредује у име библиотеке како би се за транспорт књига одобрила употреба камиона, у поседу Медицинског факултета, јер библиотека није имала 1.800 динара за њихов транспорт.5

Намештај – Од августа 1925. до краја јануара 1926. године из Немачке је на име репарације примљено десет вагона намештаја и неколико посебних пошиљака. Монтери из Немачке радили су од октобра 1925. до 25. фебруара 1926. и завршили целокупан рад, а намештај је затим комисијски примљен.

Књиге – Обновљени су уговори за набавку књига путем репарације. Тражене су књиге од семинарских, факултетских и заводских библиотека са Универзитета. Примљен је већи број књига од библиотека: Српског семинара, Правног факултета, Зоолошког завода, Геолошког завода, Физичког завода, Опсерваторије, Византијског семинара, Техничког факултета и Института за скупљање извора. Управа библиотеке обраћала се писмено редакцијама часописа и различитим установама и на тај начин добила знатан број поклона у књигама. Такође, више приватних лица послало је књиге на поклон библиотеци. Из Рима је примљена Будманијева библиотека. Купљено је из кредита за библиотеку 3003 књиге. Повезано је укупно 1249 књига. Библиотека је тада располагала са око 50.000 књига.

Од 1925. године се ради на формирању Централног каталога, „како би се знало стање библиотека, не би се набављали дупликати, могле би се вршити позајмице и библиотеке би се боље попуњавале и развијале.“6

Библиотечки Одбор је био ангажован и на спремању спискова за куповину књига путем репарације. Књиге су почеле да стижу у јуну 1928. године.

Законска и подзаконска акта

Законским актима, правилницима и стандардима је прописан и регулисан рад у библиотечко-информационој делатности. Издвојени су само сегменти који се односе на серијске публикације.

Закон о библиотечко-информационој делатности (Сл. гласник РС бр. 52/11) Основни текст на снази од 23/07/2011, у примени од 24/01/2012.

Дефиниција библиотечко-информационе грађе и извора је дата у члану 6.

(2) Библиотечко-информациону грађу и изворе чине: књиге, рукописи, брошуре, сепарати,серијске публикације, музичка дела, картографска грађа, каталози, календари, умножени уметнички и сценски програми, фотографије, албуми, разгледнице и цртежи, просторни и други планови, гравире, плакати и друга ликовна и графичка грађа, леци, огласи и саопштења, звучни и видео записи у било ком облику (изузев на филмској траци), електронске публикације дистрибуиране на физичким носачима и електронске публикације дистрибуиране на интернету, садржај интернет домена Републике Србије, комбиноване и мултимедијалне публикације, рачунарски програми у јавној употреби и друге публикације (у даљем тексту: библиотечка грађа и извори).

Опсег библиотечко-информационе делатности је дат у члану 8: Библиотечко-информациона делатност, у смислу овог закона, обухвата прикупљање, обраду, заштиту, чување, представљање и давање на коришћење библиотечке грађе и извора, као и стварање, размену, позајмицу и дистрибуцију информација које поседују библиотеке, друге установе, организације или удружења у земљи и иностранству, а у циљу ширења знања, слободног приступа информацијама и њихове промоције.

На основу члана 43. овог закона, прописе којима се уређује инвентарисање, обрада, ревизија и отпис библиотечко-информационе грађе и извора, као и вођење евиденције о библиотечко-информационој грађи и изворима, доноси министар надлежан за културу.

Закон о културним добрима („Сл. гласник РС“, бр. 71/94, 52/2011 – др. закони и 99/2011 – др. закон) дефинише стару и ретку књигу као покретно културно добро.

Чланом 26: Стару и ретку књигу сачињавају: рукописи, рукописне и штампане књиге, периодика и друга библиотечка грађа настала до краја 1867 године, ретке књиге, одређени примерци периодичних издања и друге ретке библиотечке грађе настале и после ове године, одређена библиотечка грађа која се на основу овог закона доставља овлашћеној библиотеци као обавезни примерак и документација о њој, као и посебне библиотечке целине које су због свог садржаја, уметничке, културне и историјске вредности значајне за науку и културу.

Чланом 70 су дефинисане установе заштите: завод за заштиту споменика културе, музеј, архив и кинотека. Библиотека која обавља заштиту старе и ретке књиге има положај установе заштите утврђене овим законом. Послове заштите културних добара из члана 65. тач. 5), 7), 9) и 10) овог закона могу да обављају и друга правна лица која испуњавају услове у складу с одредбама овог закона.

Закон о издавању публикација (Службени гланик РС, бр. 37/91,53/93, 67/93, 48/94, 135/2004, 101/2005), чланом 1. се утврђују услови за издавање публикација. Публикација, у смислу овог закона, јесте: књига, брошура, часопис, спис, штампано музичко дело, репродукција уметничке слике и цртежа, амблем и заштитни знак, разгледница, фотографија, географска карта, плакат, план насељеног места, дијапозитив, грамофонска плоча и компакт диск, аудио и видео касета, образац, као и друго дело које се умножава штампањем или на сличан начин (у даљем тексту: публикација).

Закон о обавезном примерку публикација (Сл. гласник РС бр. 52/11, 13/16)

Пречишћен текст закључно са изменама, које су у примени од 27/02/2016.

Чланом 1. се уређују циљеви и намена обавезног примерка публикације, врсте публикација, број обавезних примерака публикација и њихово коришћење и заштита, права, обавезе и одговорност издавача, штампара, депозитних библиотека, финансирање и друга питања везана за прикупљање, чување и коришћење обавезног примерка публикације, с циљем остваривања општег интереса у области културе и библиотечко-информационој и издавачкој делатности.
Значење термина је дато у Члану 3. нпр.:

6) „серијска публикација” је публикација која излази узастопно, временски неограничено у одвојеним свескама, књигама или као електронска публикација са континуираним ознакама (новине, часописи, магазини, годишњаци, зборници, календари, адресари, извештаји, статистички годишњаци и др.);

15) „ISSN” (International Standard Serial Number) је међународни стандардни број серијских публикација, који идентификује наслов серијске публикације;

Опсег обавезног примерка је дефинисан Чланом 5.

(2) Обавезни примерак обухвата следеће врсте публикација: књиге, брошуре, сепарате, серијске публикације, музикалије, картографску грађу, каталоге, календаре, умножене уметничке и сценске програме, штампане фотографије, разгледнице и цртеже, просторне и друге планове, гравире, плакате, летке и другу ликовну и графичку грађу, огласе и саопштења, звучне и видео записе на било којем медију (изузев на филмској траци односно кинематографског дела), електронске публикације дистрибуиране на физичким носачима и електронске публикације дистрибуиране на интернету, ако су објављене у Републици Србији, садржај интернет домена Републике Србије, комбиноване и мултимедијалне публикације, рачунарске програме у јавној употреби и друге публикације.

Правилник о инвентарисању, обради, ревизији и отпису библиотечко-информационе грађе и извора (Службени гласник РС, бр. 47/13) 1 На основу члана 43. Закона о библиотечко-информационој делатности („Службени гласник РС”, број 52/11). Овим правилником уређује се инвентарисање, обрада, ревизија и отпис библиотечко- информационе грађе и извора, као и вођење евиденције о библиотечко-информационој грађи и изворима.

На основу члана 36. став 2. Закона о библиотечко-информационој делатности („Службени гласник РС”, број 52/11), Министар културе и информисања је донео „Правилник о националним стандардима за обављање библиотечко-информационе делатности” (Сл. гласник РС бр. 39/13). Правилником су прописани национални стандарди за обављање библиотечко-информационе делатности јавних, школских, специјалних, високошколских и универзитетских библиотека и библиотека научно-истраживачких института и установа.

У четвртом поглављу „Националних стандарда за обављање библиотечко-информационе делатности” за високошколске и универзитетске библиотеке су прописани: Стандарди у погледу врсте послова и активности; Стандарди у погледу услова и ресурса; Простор; Библиотечка опрема; Библиотечко-информациони стручњаци; Библиотечко-информациона грађа и Коришћење јавних фондова.

Закључак

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” систематски је попуњавала своје фондове часописима на немачком језику: куповином, разменом и поклоном.

У свом богатом фонду библиотека има 1128 наслова часописа на немачком језику. Први часопис је инвентарисан 1949. године.

Најстарија су 3 часописа на немачком језику из 18. века, из 19. века је 262 наслова, највећи број наслова – 658 је из 20. века, а из 21. века библиотека располаже са 63 наслова.

У фонду библиотеке налази се 142 наслова годишњака на немачком језику који су обрађени као монографске публикације.

Заступљене су укупно 33 научне области: наука уопште 78 наслова; медицина 64 наслова; филологија 52 наслова; политичке науке 50 наслова; историја 49 наслова; књижевност 47 наслова; техничке науке 45 наслова; филозофија 40 наслова; право 32 наслова; образовање, педагогија 28 наслова; уметност 27 наслова; етнологија и библиотекарство по 26 наслова; теологија 24 наслова; економске науке 22 наслова; психологија 21 наслов; социологија 19 наслова; архитектура 11 наслова; природне науке 18 наслова; пољопривредне науке 10 наслова; хемија 9 наслова; археологија и математика по 8 наслова; антропологија, физика и географија по 6 наслова; зоологија и ботаника по 5 наслова; музичке уметности и агрономија по 4 наслова; биологија и геологија по 3 наслова и фармација 1 наслов.

Развој информационих технологија је омогућио сваком заинтересованом кориснику приступ базама података из свих научних области у сваком тренутку.

*Рад је саопштен на међународној конференцији Друштва библиотекара правних и сродних библиотека Југоисточне Европе, у Мостару од 15.-16.09.2016. године.

Јованка Пољак
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

Увод

За индустријски развој савременог друштва неопходна је енергија. Услед интензивног развоја индустријске производње и повећаних потреба све веће људске популације за енергијом, повећала се потрошња енергије, али се јавила и потреба за проналажењем нових извора енергије.

Осим обновљивих извора енергије, који су углавном „чисти”, као што су на пример Сунце, ветар, таласи, плима и осека, постоје и необновљиви извори, а то су фосилна горива (угаљ, нафта, гас) и нуклеарна горива. Сви необновљиви извори енергије негативно утичу на животну средину, јер својим сагоревањем, у атмосферу испуштају велике количине отровних гасова (угљен-диоксид CO2, сумпор-диоксид SO2, оксиди азота NOx, угљен-моноксид CO). Услед тога долази до пробијања озонског омотача као природне заштите од негативних УВ зрака, до повећања глобалног загревања и стварања ефекта стаклене баште, односно долази до промене климе, а самим тим и до промене целокупне флоре и фауне на планети, што се негативно одражава и на самог човека.

Једном речју, коришћење енергије за потребе човечанства доводи до озбиљних последица за нашу планету. Због тога би главни циљ требало да представља смањење негативних утицаја на човекову околину, односно смањење загађења животне средине, смањивање емисије гасова (највише угљен-диоксида), али и осталих штетних агенаса који настају током процеса производње енергије (сумпорни и азотни оксиди, пепео, чађ, итд). Потребна је економична производња и коришћење енергије на ефикаснији начин.

Данас, у потрази за одрживим и еколошки прихватљивим производним процесима, многе индустрије су одговор нашле у конопљи.

Конопља

Конопља (латински Cannabis, енглески Hemp, италијански Canapa, шпански Canamo, немачки Hanf, француски Chanvre, грчки Kannavi>, руски Konoplya) је једна од првих култивисаних биљака чија је постојбина Кина.

Гајење конопље датира још из 28. века пре наше ере. Најстарија археолошка налазишта нуде довољно доказа да се конопља на подручју Кине гајила још у праисторијским временима, а да су стари Кинези користили конопљу у исхрани, као и за добијање влакана од којих су израђивали одећу, завоје, рибарске мреже и ужарију, тетиве за лукове, док су поздер (одрвењени део стабиљике) користили за огрев. Конопља је и из безбедносних разлога гајена око сваког племићког града.

С обзиром да је била прва биљка која се гајила за добијање влакана, конопља се веома брзо развијала и ширила. Култивисањем дивље конопље, њеним организованим гајењем за влакна, храну или грађевински материјал, она започиње свој утицај на духовни и културни развој првобитне људске заједнице.

У нешто каснијем раздобљу конопља омогућава ширим слојевима људи да задовоље своје потребе, жеље или снове у облачењу, јер је раскошна свила у Кини била привилегија моћних или богатих. Конопља и дуд су били веома распрострањени широм Кине, тако да су постали синоним за Кину.

Конопља је још пре нове ере, поред свилених тканина, коришћена као подлога за писање. Пресовањем дезинтегрисаних влакана конопље добијао се папир, који је због доброг квалитета, финоће и водоотпорности, био веома цењен и коришћен углавном за потребе администрације, писање књига и калиграфију.

 

Врсте и добијање конопље

Конопља се изванредно добро прилагођава земљишту и клими мењањем својих морфолошких и физиолошких особина, тако да је не ограничавају климатски услови и може се наћи у свим деловима света.

Конопља (Cannabis) припада фамилији Cannabinaceae и постоје две врсте:

  • обична конопља (Cannabis sativa) и
  • индијска конопља (Cannabis indica).

Док се индијска конопља више гаји због добијања опојне дроге, обична конопља се гаји због влакна и семена. Гушће засејана конопља даје бољи квалитет влакана, јер влакна иду у висину, дужа су, а конопља за семе се сеје проређено.

Након жетве, стабљике конопље се моче, односно омекшавају како би се влакно одвојило од дрвенастог дела биљке, а након тога врши се механичка обрада одвајања одрвењених делова стабљике од влакана.

Од начина и услова мочења зависе сјај, боја и опип влакана. Светлија конопља има већу цену и квалитет, а најбоља, најфинија и најсветлија је италијанска конопља.

Развијене су многе нове сорте конопље у жељи да се добије конопља која ће успевати у одређеном климатском подручју, имати повећан садржај целулозе или повећани принос семена.

Структура и својства влакана

Конопља је једногодишња биљка у чијој стабљици – лики се налазе снопићи влакана. Због тога се ова влакна називају и ликаста влакна или влакна из лике.

Она припадају групи вишећелијских влакана (то су техничка влакна) и састоје се из више елементарних влакана међусобно повезаних пектинским (лепак) супстанцама.

Та елементарна влакна су цилиндричног облика, дебелих ћелијских зидова који се састоје из два слоја (примарног и секундарног), а у средини, у самој стаблици влакна, налази се празан канал – лумен, који се при врху сужава и на крају потпуно ишчезава. Примарни зид је приступачан за агенсе, док је секундарни зид основни извор целулозе.

Влакна конопље садрже 78 % целулозе, а основне пратеће супстанце ових влакана су пектинске супстанце, лигнин, минералне супстанце, супстанце које садрже азот, воскови и пигменти.

Дужина и пречник елементарних влакана конопље варирају у зависности од врсте и сорте биљке, као и од услова гајења. Елементарна влакна су дуга 15 – 30 mm, а вишећелијска влакна 0,5 – 3 m.

Конопља се убраја у најјача природна влакна чија затезна прекидна јачина је од 50 – 90 сN/tex, а јачина у мокром стању је 106 – 108 % њене јачине у сувом стању.

Влакна конопље су добри проводници топлоте и електрицитета, што је веома важно за употребна својства текстилних производа израђених од њих. Имају веома добру отпорност на хабање, а такође су отпорна на повећану температуру.

Због присуства лигнина, влакна теже труле, отпорна су на алкалије, али су, као и сва остала целулозна влакна, изузетно осетљива на киселине. Лигнин утиче и на смањење еластичности ових влакана, која су због тога веома подложна гужвању.

Ова влакна имају и антимикробна својства, односно отпорна су на бактерије и гљивице. 7

Области примене конопље

Примена конопље у текстилу

Влакна од конопље поседују антимикробна својства, изузетна сорпциона својства, добра термијска и електрична својства, као и одсуство алергијских дејстава, а пружају добру заштиту од УВ-зрака.

Због свог грубог опипа раније се није користила за израду одеће, али данас се хемикалијама врши профињавање тканина од конопље и може да се обради да буде као сирова свила, па се користи и за одећу. Одећа од влакана конопље или од њихове мешавине са другим влакнима је хладна на опип, има изузетан комфор, као и заштиту од УВ и радиоактивног зрачења. Чак и тканина која садржи само 50% конопље може задржати УВ зраке Сунца даље од коже.

Од конопље се израђује стоно, постељно и лично рубље, летња одећа, као и делови одеће за заштиту од Сунца, декоративне тканине, радна и заштитна одећа, обућа и слично.

Захваљујући изванредној јачини, постојаности према топлим и кључалим растворима, морској води и порасту јачине у мокром стању, влакна конопље су погодна за израду техничког текстила. Конопља се најчешће користи за израду тканина за паковање, ремења, мрежа, као основа за тепихе и стазе, за израду платна за књиговесце, кобасичарског канапа, обућарског конца, разног везива, ужади и различито струченог полираног конца.

Велика јачина и антимикробна својства, посебно у односу на труљење, омогућавају да се конопља користи као сировина за израду једара, рибарских мрежа, платна за бродску опрему, шатора, врећа, коњске опреме, али и ватрогасних цеви и опреме.

Грађевински материјал
Конопља се користи и за геотекстил, а примењује се и у грађевинарству за израду композита у облику панела, влакнастих плоча, потпорне грађе и сл., како сама, тако и у мешавини са другим влакнима. Конопља је изузетно економичан грађевински материјал који се може рециклирати. Са еколошког аспекта, композити ојачани конопљиним влакнима се карактеришу смањеним дејством или су без негативног дејства на човекову околину.

Од дрвенастог језгра стабљика конопље помешане са кречом, као везивним средством, добија се биокомпозитни материјал – hempcrete, који је јачи и лакши од бетона. Влакнасте плоче израђене од мешавине на бази конопље су јаче и лакше и од оних израђених од дрвета. Заменом дрвета и бетона, количина отпадних материја на градилишту је битно смањена.

Слика 2. Композитни материјал од конопље

Конопља као грађевински материјал је изузетан звучни и топлотни изолатор, који упија загађеваче из ваздуха, међу којима је и угљен-диоксид CO2. Због свог високог степена пропусности и способности да упија и поново отпушта влагу, конопља очувава здраву микроклиму у кући, штитећи је од бактерија, плесни и других микроорганизама. Она задржава свој облик и у врло влажним условима, не мењајући при томе своја термоизолациона својства, тако да уградњом изолације од конопље онемогућава се иритација коже или дисајног система човека.8

Одлична је за одржавање топлоте, тако да дуго може да одржава сталну температуру, а самим тим ће мање горива бити коришћено за грејање ентеријера.

Постоје настојања да се за изолацију кућа користе искључиво природни материјали, као што је конопља, јер њихова примена не би била штетна ни за околину, а ни за људе који живе у тим кућама. 9

Слика 3. Кућа од конопље

Кућа од конопље је изврстан пример како се модерна и лепа зграда може изградити, готово потпуно без хемијских састојака штетних за људско здравље, на начин и са материјалима који нису штетни за животни простор на планети. 10

Конопљина влакна се користе у аутомобилској индустрији за израду композита, за изградњу компоненти као што су заптивачи, кочни механизми и унутрашње облоге аутомобила (пресвлаке за седишта, подне облоге).

Слика 4. Делови аутомобила израђени од конопље

Од дугих конопљиних влакана, која су јака скоро као фиберглас, може бити израђена и био-пластика. Због своје мале масе, а велике јачине користе се и у авиоиндустрији.

 

Папир

Још у древна времена је пресовањем влакана конопље добијан папир, а тек од средине 19. века је почела за то да се користи дрвена пулпа. Међутим, иако је дрвеће јефтинија сировина, конопља може дати четири пута више папира, јер је принос биомасе конопље по јединици засејане површине 2-3 пута већи него у шумама и садржај α-целулозе у влакнима конопље достиже 90 %, а код дрвета је око 50 %.

Слика 5. Папир од конопље

Коришћење пулпе на бази конопље има низ предности у односу на коришћење пулпи из дрвета.

Како конопља има низак садржај лигнина у односу на дрво, може се претворити у кашу брже и лакше. Ова природно светла пулпа не треба за избељивање хлор, који се користи у традиционалним фабрикама папира и при томе ослобађа отровну материју звану диоксин у околину. Конопља је такође компатибилна са новом базом сојиног везива које је далеко боље него жестока везива на бази формалдехида. Тиме се смањује загађење ваздуха и опасност за људско здравље и животињски свет.

Квалитет папира добијеног од конопље је изузетан, има повећану отпорност на влагу, издржљивији је, дуготрајнији и не губи своју боју чак и након низа година. Папир од конопље се може рециклирати 7-8 пута у односу на папир на бази дрвета који се рециклира само 3 пута.

Од конопље се израђују различите врсте папира: штампарски папир, новински папир, технички филтер папири, фини специјални папири (филтери, папир за новчанице, папир за цигарете), папир који се користи у сликарству или за штампање књига, папир за брисање и паковање, различите врсте картона итд.

Фармација и медицина

 

Хранљива и лековита својства конопље су позната људима још од праисторијских дана. У древној Кини су као анестетици у хирургији коришћени обијати добијени на бази семена конопље. Уље из семена конопље поседује антимикробна и антигљивична својства, што га чини основном сировинском основом за добијање природних фармацеутских и козметичких препарата, финих сапуна, шампона и детерџената, као хигијенских производа: чарапа, санитарних убруса, салвета, постељног рубља које спречава појаву декубитиса и слично.

Некада је чај од млевеног семена конопље коришћен лечење упале мокраћних канала, као и за облоге код убода и отока. Лечиле су се чак и многе болести, као што су упала крајника, грозница, несаница, опадање косе итд.

Уље семена конопље има благотворни утицај на садржај масноћа у крви, снижава ниво холестерола, умањује опасност од образовања тромба. На тај начин конопљино уље смањује ризик оболевања од исхемијских болести и инфаркта миокарда, повећава имуну стабилност и одбрамбену способност организма од оболевања и негативних утицаја околне средине.

Бројни производи за личну негу (балзам за усне, сапуни, шампони, лосиони) на бази уља из семена конопље потпомажу природну способност тела оболелих ка оздрављењу. У ћелије коже се брзо апсорбују есенцијалне масне киселине из уља, што омогућава опоравак и потребну влажност коже.

 

Исхрана

У прехрамбеној индустрији се користи семе конопље, које садржи у себи 30-35 % уља. Уље конопљиног семена има висок садржај протеина, јер у себи садржи око 80 % есенцијалних амино киселина и незасићених масних киселина (линолне и линоленске), што је највећа концентрација ових киселина у односу на све остале биљне врсте. Због њиховог присуства, дијета на бази конопљиног семена смањује укупан садржај холестерола и снижава крвни притисак.

Поред ових киселина, конопљино уље садржи и есенцијалне аминокиселине, па је оно и најбољи допунски извор најквалитетнијих беланчевина који постоји у биљном свету.

Адитиви за храну на бази конопље садрже лигнан, који успорава делење ћелија код неких обољења, умањује или успорева развијање рада дебелог црева и груди.

Конопљино уље може да се користи за производњу техничког и јестивог уља и маргарина. Протеини и лепљиве супстанце из семена се користе као додаци сладоледу, крем супама и чорбама, за дотеривање укуса и вискозности.

Због своје изузетне хранљиве вредности и стварања отпорности на многе заразне болести, користи се у свом натуралном стању за прехрану птица и домаћу живину. На бази биомасе која се јавља као производни отпадак при уклањању семена, може се добити сточна храна богата протеинима и витаминима.

 

Конопља као извор енергије

Конопља је вековима коришћена као извор енергије, а и данас многе индустрије, у потрази за одрживим и еколошки прихватљивим процесима, почињу да је користе. За алтернативни и веома ефикасан извор биогорива користе се стабљика и уље из семена.

Након добијања влакана, као отпадак, остаје дрвенасти део стабљике конопље – поздер, који је сиромашан влагом, брзо се суши и због тих својстава је у растреситом или пресованом стању (бале) коришћен као гориво, а може се и ензиматски и бактеријски разградити до скроба, а затим ферментацијом алкохолним врењем долази до стварања метанола, етанола или метана.

Пепео настао сагоревањем поздера је богат калијумом и фосфором и може се користити као ђубриво.

Отпадни продукти произведени помоћу уља конопље су добар извор етанола, јер ово уље се лако претвара у дизел гориво, а некада је коришћено за светиљке, кување и грејање.

Предности употребе конопље као биогорива:

  • обновљиви ресурс са већим приносом биомасе него код шума,
  • не садржи у себи штетне материје опасне по околину,
  • у фази вегетације обогаћује ваздух кисеоником и
  • сви отпаци из њене прераде се могу употребити као гориво.

Недостатаци су:

  • проблем јефтиног складиштења и превоза због велике волуминозности биомасе,
  • мања топлотна моћ него код фосилних горива,
  • потреба за развојем нових уређаја и апарата за употребу овог горива.

Због тога што предности превазилазе недостатке, у будућности ће биомаса конопље значајно компензовати недостатак фосилних горива као необновљивих извора, јер ће се прерађивањем у течно, гасовито или чврсто гориво, користити за производњу енергије.

Употреба конопље као извора биогорива довела би и до очувања зеленог појаса на планети, јер би се сачувале и обновиле шуме.

Утицај конопље на околину

Иако су од давнина позната човечанству индустријска, лековита и комерцијална својства конопље, тек у новије време су откривене њене предности по околину.

Гајење конопље нема никакво негативно дејство на екосистем, већ је она изузетно еколошка култура, како са аспекта гајења, тако и са аспекта употребе.

Због своје природне отпорности на дејство инсеката и микроорганизама, захтева мало или нимало пестицида. У току вегетационог периода који траје 90-140 дана, конопљу може напасти више од педесет различитих вируса, бактерија, гљивица и инсеката, али с обзиром на њен изразито брз раст и велику отпорност, они не представају озбиљан проблем у гајењу конопље.

За гајење конопље је потребно врло мало или ни мало пестицида, а хербициди се уопште не користе, већ је сама конопља природни хербицид, јер сузбија раст коровског биља, поготово ако је густо засејана. Тада сунчева светлост не може продрети кроз лишће биљке до тла, а то значи да је род без корова.

Током периода вегетације потребно јој је више хранљивих материја, које се због изузетно брзе производње биомасе враћају, током сушења у пољу или мочења на роси, у земљиште за наредну културу. Лишће у изобиљу пада на тло и ослобађа потребне хранљиве материје и минерале. Њен коренов систем продире дубоко у земљу (15-30 cm) користи подземне воде и смањује салинитет и на тај начин конопља спречава ерозију горњег слоја земљишта, чиме се смањује загађење вода.

Корен конопље чисти земљиште упијајући отровне, тешке метале као што су олово, кадмијум, бакар, жива, а даје тлу азот и друге храњиве материје. Спречавајући развој микроорганизама и коровског биља побољшава квалитет земљишта, што је битно за наредне културе. Исто земљиште се може користити за раст конопље дуги низ година, без губљења свог високог квалитета, а могу се садити и друге биљке, као на пример пшеница или соја.

Конопља је врло лисната биљка, производња њене биомасе је 2-3 пута већа него код шума, па на тај начин доприноси повећању нивоа кисеоника у атмосфери између 20 и 40% у току свог раста. Тиме се вишеструко надокнађује губитак кисеоника који је утрошен њеним сагоревањем као горива што смањује нежељене ефекте глобалног загревања, киселих киша и осиромашеност озонског слоја које утиче на животну средину.

Загађење ваздуха је изузетно смањено и због смањеног присуства пољопривредних машина у неким фазама обраде земљишта.

Замењује стабла као извор сировине за дрвену грађу и папир, чиме драстично помаже очувању шума. Дрвећу су потребне године како би израсла, а род конопље може се добити за неколико месеци. Само једно јутро конопље може произвести више папира годишње него четири јутра стабала.

Када се користи за израду панела, композита и амбалажних материјала, захваљујући својој биоразградивости, знатно доприноси смањењу количине отпада и на тај начин спречава његово нагомилавање и отежано уклањање, које представља опасност за планету.

Конопља је високопродуктивна биљка која се може користити и као алтернатива за дрво и фосилна горива.

Код коришћења конопље као горива угљен диоксид се испушта у ваздух, али то се апсорбује у наредном засаду културе и то већ 120 дана након садње. Овај брзи раст избегава накупљање угљен диоксида.

Конопља и сви материјали израђени од њених влакана пружају најбољу заштиту од УВ зрачења, као и од зрачења која потичу од савремених електронских апарата, уређаја и система. 11

Закључак

Ренесанса влакана из конопље, односно њена масовна употреба као индустријске биљке, последица је:

  • растуће еколошке свести човечанства која резултира у његовој жељи за комфорном и здравом одећом и еколошким сировинама и технологијама,
  • ургентне потребе за развојем економије и руралних области и
  • потребе за новим сировинским ресурсима, као алтернативи прилично исцрпљеним, главним органским хемијским ресурсима (угаљ, нафта, гас).

Предност конопље је у томе што има могућност да се 100% искористи, без остатака и без отпадака, пошто се користе сви делови биљке.

Из конопље је могуће произвести до 6000 различитих производа. Масовна примена конопље присутна је у сектору одевног и техничког текстила, у производњи хартије, у производњи висококвалитетне целулозе за специфичне или специјалне намене, композита за аутомобилску индустрију, панел плоча и других грађевинских материјала, брикета за грејање, у производњи козметичких и фармацеутиских производа, у прехрамбеној индустрији.

У скоријој будућности конопља може бити један од најзначајнијих извора целулозе, као основне или најважније сировине у хемијској индустрији.

Постоје хемп (конопља) шопови, где продају шпагете, фармерке, слаткише, уља за кожу, све од конопље.

Производи од конопље могу се рециклирати, поново употребити и 100% су биоразградиви.

Брзина раста биљке је довољно велика како би задовољила све већу индустријску и комерцијалну потражњу. Пребацивање на производе од конопље помоћи ће у очувању животне средине остављајући чистију и зеленију планету за следеће генерације.

Оливера Иванова
Сњежана Фурунџић
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

УВОД

Сав библиотечки и архивски материјал је изузетно осетљив на честице у загађеном ваздуху.

Та загађеност ваздуха потиче од различитих узрочника, а највише од гасова и делом од прашине. Углавном су то честице угљеника створене непотпуним сагоревањем горива, као и прашина у којој су присутне честице пепела, тешких метала и др. Суспендоване честице могу утицати на здравље људи и изазвати респираторне болести, могу деструктивно деловати на биљке, али и на бржу разградњу папира, јер када овакве честице доспеју на грађу, одмах почиње хемијско разлагање. [1]

У највећој мери архивска и библиотечка грађа је сачињена од папира и због тога је нужно познавање технолошког процеса израде папира, не само да би се разумео материјал као такав, већ и оштећења папира, односно архивске и библиотечке грађе.

Израз „папир” потиче од папируса, материјала који је као подлога за писање претходио папиру. У том облику, с мањим или већим модификацијама, овај израз се задржао у многим светским језицима: the paper, le papier, das Papier, papiros итд. Код нас се равноправно користи и израз „хартија” који потиче од старогрчке речи hartos.

Слика 1. Папирус

Основна сировина за индустријску произведењу папира је целулоза. Главни извор целулозних влакана су разне врсте дрвета и једногодишњих биљака. Осим целолозе у састав папира улазе и пуниоци и лепкови.

Током времена у хартији се одвија неповратан процес природног старења, односно хемијске промене које воде погоршању њених физичких својстава. То су врло сложени процеси, јер на њих истовремено утиче већи број фактора – релативна влага и температура околине, светло, гасови из ваздуха као и промене ових и других услова.

Слика 2. Оштећене књиге

Сва оштећења изазвана овим факторима могу се поделити на:

  • биолошка, која изазивају микроорганизми (фунги и бактерије), инсекти и глодари
  • оштећења која настају услед физичких чинилаца као што су светлосна зрачења, топлота, влага, прашина итд.
  • оштећења која настају услед хемијских чинилаца (штетни атмосферски гасови – кисели гасови из ваздуха, разне хемикалије употребљене при производњи папира, мастила лошег квалитета итд.). [2]

Загађеност ваздуха

Једна од последица интензивног економског и индустријског развоја је повећана емисија загађујућих материја, укључујући и елементе у траговима, у атмосферу, што веома шкоди папиру и другим органским материјалима.

Најзначајнији извори загађења ваздуха су енергетски сектор, транспорт, односно саобраћај и индустријска постројења. Многи од њих се истичу и као значајни емитери тешких метала и других елемената.

Концентрације тешких метала обично су 5-10 пута веће у градским него у руралним областима, а главне изворе загађења ваздуха представљају сагоревање фосилних горива, односно угља, нафте и гаса, при чему се ослобађају штетни гасови, као што су сумпордиоксид, водониксулфид и азотдиоксид. Они се мешају са воденом паром из ваздуха, чиме кроз различите реакције настају киселине. Међу њима су најопасније сумпорна киселина (H2SO4) и азотна киселина (HNO3).

Оштећења гасовима из ваздуха

Чист, сув ваздух је смеша азота и кисеоника са малим количинама угљендиоксида и траговима других гасова као аргона, криптона, ксенона, водоника, амонијака, озона и др. У природи он увек садржи и одређен проценат водене паре. Садржај азота и кисеоника, а и других састојака, мења се у зависности од географског положаја.

Супстанца Запремина у %
Азот 78,00
Кисеоник 20,95
Аргон 0,93
Угљендиоксид 0,03
Неон 0,0018
Хелијум 0,0005
Метан 0,0002
Криптон 0,0001
Азотни гасови 0,0005
Водоник 0,000008
Озон 0,000001

Састав сувог ваздуха

У градовима, посебно у индустријским областима, ваздух садржи у мањим количинама и гасове које, када је чист, нема или их садржи само у траговима. Углавном су то сумпордиоксид, водониксулфид, угљенмоноксид, оксиди азота и амонијак. Ове гасове називамо атмосферским онечишћењима.

Кисеоник

Главни агенс разарања архивске и библиотечке грађе који се налази у чистом ваздуху јесте кисеоник, јер убрзава старење. Његово штетно дејство појачава се неминовним присуством водене паре у ваздуху, која је основни чинилац већине хемијских процеса разарања материјала. Наиме, водена пара, тј. вода, прво реагује са онечишћењима из ваздуха или појединим материјама које се случајно налазе у архивској и библиотечкој грађи или улазе у њен састав, а затим изграђена новонастала једињења (сумпорна и сумпораста киселина) даље штетно делују на основну материју грађе и убрзавају старење.

Као штетна онечишћења у ваздуху, у односу на архивску и библиотечку грађу, могу се сматрати све супстанце, осим кисеоника и воде. Иако су штетни, не могу се убројати у онечишћења, јер улазе у нормалан садржај ваздуха, као и азот и племенити гасови који су инертни. Сва хемијска оштећења стварају иреверзибилне промене у хартији.

Сумпор-диоксид

Најчешћа хемијска оштећења потичу од сумпор-диоксида, који се налази у ваздуху свих градова, нарочито индустријских, јер се ствара сагоревањем фосилних горива (грејање по кућама, индустријске пећи, аутомобили и др.). Сматра се да количина сумпордиоксида, добијена на овај начин, превазилази производњу сумпора у свим другим облицима у хемијској индустрији.

Овај сумпор-диоксид делом се, одмах по изласку из димњака, оксидише у триоксид, нарочито ако су у ваздуху присутни јаки оксиданси као што су озон, азот-триоксид и други, а делом остаје у облику диоксида. Порозан архивски и библиотечки материјал лако апсорбује и један и други.

Сумпор-триоксид са апсорбованом водом, директно даје тешко испарљиву сумпорну киселину. Сумпор-диоксид се или оксидише кисеоником из ваздуха, градећи триоксид који даље са воденом паром даје сумпорну киселину или се једини са воденом паром дајући сумпорасту киселину.

Мале количине гвожђа, које су присутне, имају улогу катализатора у стварању сумпорне киселине. Овако настале киселине разграђују целулозу и хартија постаје крта.

Колико штетно делује сумпор-диоксид на хартију лако се може видети из податка да у току 240 сати, при концентрацији од 0,000002 до 0,000009 тежинских делова сумпордиоксида, на један део ваздуха се смањује механичка јачина хартије до 40%.

Водоник-сулфид

Водоник-сулфид се, као и сумпор-диоксид, налази у ваздуху индустријских области и великих градова. На њега су нарочито осетљиви фото-материјал, цртежи и акварели, као и сви сликарски радови у којима је коришћено оловно бело као пигмент, а лаком или везивом нису заштићени.

Азот-диоксид

Сагоревањем горива у аутомобилима ослобађа се, између осталог, и азот-диоксид, који делује разорно на библиотечки материјал и то:

  1. јер је сам штетан и
  2. под дејством светлости на азот-диоксид производи се озон који делује оксидишуће. Нарочито је штетан за влажну целулозу, јер дугим деловањем изазива потпуно разлагање целулозних влакана. Озон се иначе у ваздуху ствара у горњим атмосферским слојевима под утицајем ултравиолетне светлости на кисеоник.

Садржај угљен-диоксида у ваздуху не утиче битно на ток природног старења хартије. [3]

Ефекат стаклене баште и глобално загревање

Ефекат стаклене баште настаје због тога што Земља и молекули у атмосфери апсорбују Сунчеву топлоту. Топлота која стиже са Сунца пада на Земљу, одатле се одбија и највећим делом одлази далеко од Земље.

Активности људи остављају велике „ожиљке” на нашој планети. Коришћењем све већег броја различитих хемијских једињења у свакодневном животу људи су променили састав гасова у атмосфери наше планете. Ова промена хемијског састава атмосфере довела је до тога да, уместо да пропушта топлоту одбијену са површине, атмосфера задржава одбијену топлоту што доводи до глобалног загревања.

Многи научници су забринути и сматрају да ефекат стаклене баште може довести до глобалног загревања које би имало катастрофалне последице. Анализе су показале да је од 1800 године просечна температура порасла за 0,7°C.

Глобални пораст температуре има велики утицај на услове живота на нашој планети, а може чак довести до тога да живот људи на планети више и не буде могућ. Са повећањем температуре тропске области ће се ширити од екватора. Клима ће се тотално променити, а са променом климе следиће промена флоре и фауне свих крајева на планети.

Доћи ће до великих поремећаја у ланцима исхране. Хране ће бити све мање, али зато воде све више.

Лед у поларним областима ће почети да се топи, а биће и много више падавина. Топљење ледника ће довести до подизања нивоа светског мора и то можда чак и за неколико метара, а то не значи да ће се само морске обале подићи, већ ће порасти нивои река и језера. То би довело до плављења подручја на којима живи око једна трећина укупног становништва.

Због свега овога људи би требало да почну интензивно да раде на смањењу загађења која доводе до глобалног загревања.

Сматра се да највише последица на глобално загревање имају:

  1. Угљен-диоксид (CО2) – сматра се да овај гас учествује са око 50 – 55% у глобалном загревању. Основни разлог повећања концентрације овог гаса у атмосфери је све веће коришћење фосилних горива (угаљ, нафта, гас) и сеча шума.
  2. Хлорофлуорокарбонати (CFC) – учествују са око 25% у глобалном загревању. CFC једињења се користе за прављење пластичних маса и у расхладним уређајима.
  3. Метан (CH4) – око 12% учешћа, настаје распадањем органских једињења али највећа количина метана у атосфери потиче из индустријских постројења.
  4. Азот (I) оксид – учествује са 6% у глобалном загревању. Највећим делом се ослобађа у индустрији, али велике количине овог гаса се ослободе и у вулканским ерупцијама. [4]

Прашина као узрок оштећења

Ваздух је загађен и честицама прашине (нечистоће, клице, остаци земље и честице непознатог порекла), које лако апсорбују штетне гасове из атмосфере. Они се у комбинацији са прашином називају атмосферским загађивачима и изазивају штетне реакције на архивској и библиотечкој грађи.

Сав архивски и библиотечки материјал изузетно је осетљив на чврсте честице у загађеном ваздуху. На документа и књиге које се чувају у архивима, библиотекама и изложбеним просторијама ове честице, односно прашина, доспевају споља кроз врата и прозоре или се стварају хабањем, трењем или отпадањем са зидова и плафона у самој просторији.

Прашина је различитог хемијског састава, али чине је углавном честице угљеника створене непотпуним сагоревањем фосилних горива, лепљиве због терног материјала, који настаје заједно са њима. У прашини су такође присутне честице пепела, малтера, креча и других материја.

У основи, штетно дејство прашине је у томе што она служи као језгро даљег скупљања прашине и разарања. Она често привлачи влагу из ваздуха, јер је веома хигроскопна и ствара погодне услове за развијање микроорганизама, који се иначе на чистој хартији не би развијали.

За честице прашине се везују сумпор-диоксид и водоник-сулфид из ваздуха, као и честице гвожђа и они у комбинацији са влагом изазивају озбиљна оштећења папира. Кад продре између влакна целулозе, прашина, односно минералне и друге врло тврде и оштре честице, делују абразивно. Оне продиру у поре између влакана хартије и при савијању листова оштећују целулозно влакно, а ако су оштре могу га и пресећи. На тај начин оне скраћују влакна целулозе, чиме се слаби механичка отпорност папира.

Прашина и атмосферско загађење могу да доведу до хемијске разградње и развоја биолошких агенаса.

Због тога, архивске и библиотечке збирке треба заштити постављањем уређаја за пречишћавање ваздуха, будући да загађен ваздух представља велики извор њиховог оштећења.

Улога превентивне заштите културних добара

Под заштитом културних добара подразумевамо очување историјског, културног, естетског и физичког интегритета културних добара за будућа поколења. То је сложени процес који се састоји од правне, стручне и техничке (физичке) заштите. Сви ови сегменти заштите су равноправни, стално се преплићу и допуњују и у чврстој су међузависности. Пропуст у било ком сегменту или неусаглашеност различитих видова заштите нарушава систем у целини.

Сложени систем физичке заштите покретних културних добара може ефикасно да функционише само ако се заснива на превентивним мерама. Сачињавају га две групе активности чији је међусобни однос обрнуто пропорционалан:

  • превентивне мере (латински praeventivus што значи: који спречава, заштитни) и
  • конзервација и рестаурација оштећеног материјала.

Главна сврха превентиве је, када је архивска и библиотечка грађа у питању, да се спречи непотребно оштећење и успори природно старење и то целокупног материјала, а не само малог броја највреднијих докумената и књига. Правилно и доследно спровођење превентивне заштите у највећој могућој мери смањује потребу за конзервацијом и рестаурацијом. Што су ефикасније превентивне мере, то је мања потреба за конзервацијом и рестаурацијом и обрнуто.

Архивска и библиотечка грађа има свој век. Процес пропадања почиње већ у тренутку настанка. У почетку тече тако споро да је неприметан, да би, после извесног времена (деценија, векова) постао видљив и најзад буран. Када се одвија неометано овај процес се зове природно старење.

Архивску и библиотечку грађу, међутим, ретко угрожава само природно старење. Пракса је показала да буквално свака активност везана за грађу може да представља опасност ако се не спроводи по одређеним правилима и то почев од чувања (смештаја, одржавања), преко обраде, коришћења, излагања до транспорта.

Осим материјала од којих су израђене књиге, рукописи и документа, основни фактор њихове трајности је и начин на који се чувају. С обзиром да је архивска и библиотечка грађа направљена од материјала органског порекла, подешавањем услова чувања може се успорити природно старење и њихов неминован процес пропадања, а читав низ хемијских, физичких и биолошких оштећења хартије може се у великој мери смањити.

Одговарајуће амбијенталне услове обезбеђује климатска контрола просторије. Температура, влажност, светлост, штетни агенси и загађеност ваздуха доводе до процеса пропадања. Хемијска природа ових процеса углавном варира у зависности од материјала.

Мирослављево јеванђеље, најстарији сачувани ћирилски рукопис на старословенском језику и један од највреднијих примера рукописне грађе, чува се у специјалној комори која обезбеђује константне услове: пергаментни рукописи захтевају температуру од 16 до 20 °C и влажност 50 ±5 %.

Слика 3. Мирослављево јеванђеље

Око коморе постављени су уређаји којима се смањује варијација температуре и влажности у трезору. Када је ваздух исувише сув, може доћи до трајне нееластичности листова, кртости, пуцања, а превисока вредност релативне влаге доводи до појаве микроорганизама који се хране подлогом за писање, шире се и оштећују грађу, док повишена температура убрзава старење.

Слика 4. Специјална комора

Како у архивима и библиотекама постоји велика количина архивских докумената и књига које су из објективних разлога изложене процесу девастирања, намеће се потреба пажљивог планирања превентивне заштите на начин да та делатност има посебно место у организационим шемама институција и да буде дефинисана одговарајућим законским регулативама.

Очување писаног културног наслеђа је дужност целе заједнице и подразумева сталну бригу и динамичан приступ проблему заштите, односно предузимање одговарајућих мера како би се спречила непотребна оштећења и успорило природно старење материјала. То је скуп мера које се предузимају како би се онемогућили штетни утицаји, заштитио хемијски и физички интегритет предмета и обезбедила њихова будућност. [5]

У последње две деценије дошло је до значајног развоја политике и стратегије превентивне заштите писаних културних споменика на међународном нивоу. Ради обезбеђења и заштите значајног архивског и библиотечког материјала уложен је велики напор у планирање стандарда и објављено много публикација у којима су дати стандарди и смернице за превентивну заштиту класичних носилаца записа: папира, пергамента, фотографије и филма, као и за услове чувања најновијих носилаца информација (дигиталних). Ови стандарди односе се на мере тзв. пасивне конзервације: правилно руковање, коришћење, транспорт, смештај и излагање докумената, а настали су на основу опсежних истраживања и искустава великог броја стручњака из разних земаља.

ЗАКЉУЧАК

Развој и примена нових техника у области анализе културног наслеђа (надкритично сушење, надкритична екстракција, субкритична метода стабилизације археолошких предмета итд.) и то у складу са принципима зелене хемије, може у потпуности променити конзерваторске поступке у будућности. [6]

У последњој деценији 20. века све израженији захтеви који се односе на проблем заштите животне средине утицали су да се велики истраживачки напори сконцентришу на развој и примену „чистих” технологија које имају мали или су без штетног утицаја на животну средину. Та изучавања су данас позната под називон green chemistry – зелена хемија.

Зелена хемија је дефинисана као иновација, истраживање и примена безбеднијих хемијских производа и процеса у циљу смањивања или елиминације коришћења и генерисања опасних материја по људско здравље и животну средину.

Примењена на прави начин зелена хемија може бити атрактивна не само са еколошког, него и са економског аспекта, у смислу да су могуће велике уштеде при извођењу многих down stream процеса.

Зелена хемија је високо ефикасан приступ превенцији загађења, јер примењује иновативна научна решења у свакодневним ситуацијама. Технологије зелене хемије пружају низ погодности, укључујући смањење количине отпадних материја, избегавање скупих третмана на крају производне линије, смањење коришћења енергије и ресурса, употреба и производња сигурних и безопасних састојака и производа.

Зелена хемија има за циљ умањење и спречавање формирања контаминације на њеним изворима.

Примери кључних дешавања у зеленој хемији су: употреба субкритичног угљен-диоксида као зеленог растварача, употреба воденог раствора водоник-пероксида за чисте оксидације и употреба водоника у асиметричној синтези.

Захваљујући својим јединственим карактеристикама које поседују (нетоксичност, незапаљивост, доступност, способност продирања у порозну структуру, низак површински напон и могућност контроле растворљивости подешавањем температуре и притиска), надкритични флуиди (посебно надкритична вода и надкритични угљен-диоксид) заузимају све запаженију улогу као медијуми за извођење чистих хемијских процеса.

Применом стерилизације предмета (пергамент, архивски документи, књиге, уметничка дела, музејски текстил итд.) на бази надкритичног и субкритичног угљендиоксида постигнут је висок степен редукције бактерија, плесни и гљивица уз минималну токсичност.

Развијање свести о значају очувања писаног културног наслеђа и креирање и спровођење јасне стратегије превентивне заштите представљају приоритет и захтевају максимално залагање сваког појединца и друштва у целини.

Литература

[1]https://www.nb.rs/view_file.php?file_id=3541

[2]http://www.narodnimuzej.rs/images/Tehni%C4%8Dka-za%C5%A1tita.pdf

[3]Radosavljević V., Konzervacija i restauracija arhivske i bibliotečke građe i muzejskih predmeta od tekstila i kože, Beograd, 2000.

[4]http://www.pmf.ni.ac.rs/pmf/konferencije/ekofizika/staklena%20basta.pdf

[5]http://www.arhivistika.edu.rs/stika.edu.rshttp:/www.arhivistika.edu.rs/clanci/ostala-pitanja-iz-rada-arhiva/108-sv-l-n-p-r-vic-iv-vic-pr-v-n-ivn-z-sh-i-u-rhivi-i-r-gis-r-ur/clanci/ostala-pitanja-iz-rada-arhiva/108-sv-l-n-p-r-vic-iv-vic-pr-v-n-ivn-z-sh-i-u-rhivi-i-r-gis-r-ur-iv-vic-pr-v-n-ivn-z-sh-i-u-rhivi-i-r-gis-r-ur

[6]Bogojević S., Primena nadkritičnih i subkritičnih fluida u oblasti zaštite kulturnih dobara
U: Diana. – ISSN 1451-1800. – Br. 14 (2011/2012), str. 22