У Буенос Аиресу је одржана 70. годишња конференција ИФЛА-е, највеле светске
асоцијације библиотека; ове године без присуства предетавника наше Заједнице.

Ипак, захваљујући Интернету могуће је већи део радова прочитати у пуном
тексту преко садржаја конференције на адреси www.ifla.org.

Конференција је била посвећена пре свега улози библиотека и библиотекара
у перманентном образовању и изградњи информатичког друштва.

Ако и нисмо могли у Буенос Аирес, моћи ћемо да присуствујемо међународној
конфербнцији о економској улози библиотека у модерном друштву, која ће се
одржати у Бвограду од 8. до 10. октобра у Народној библиотеци Србије.

Потом следи Скупштина Заједнице 25. октобра, на којој ће главна тема бити
образовање библиотекара и образовање корисника.

Иако је економска улога библиотека у нашем друштву још увек нешто о чему
се ретко говори, а много чешћа тема је лош економски положај библиотека
и библиотекара, треба имати у свести и тај аспект библиотека, који посредно
долази до изражаја путем пружања корисницима квалитетних и ажурних информација
из свих доступних извора.

Економски значај ових информација доћи ће до изражаја када их они буду
користили у свом образовању и истраживањима или их буду применили како би
унапредили своје пословање.

Уовом броју настављамо разговоре са носиоцима
функција у Министарству за науку и заштиту животнв средине Рвпубпике Србије.
Наш саговорник за оvај број листа је Замeник министра за науку Миле Савић,
који се љубазно одазвао нашој молби да одговори на нека актуелна питања
библиотекарства у Србији.

—Господине Савићу, како Ви видите улогу и значај
библиотекарства у савременим условима?

—Са становишта научноистраживачког рада, библиотекаротво,
а посебно високошколско библиотекарство, представља незаобилазну компоненту
сваког озбиљног бављења науком.

Не треба посебно истицати да су библиотеке основне ризнице
научног знања које се стиче на универзитету.

Сходно томе, положај и органгоацију библиотекарства треба
побољшати у далеко већој мери него што се то још увек чини.

Ако се непрекидно изјашњавамо као друштво које тежи да
достигне одређене европске стандарде, не можемо онда да занемарујемо чињеницу
да нормативна предност Европе великим делом почива на посебној бризи за
развој и примену научног знања.

А да би залагање за «друштво засновано на знању» имало
смислено значење, неопходно је створити прегпосгавке да је до тог знања
реално могуће доћи.

Библиотеке су у том погледу незаобилазне.

С друге стране, али ништа мање важно, библиотеке представљају
важна културна оредишта за неговање и очување националне културе и свеукупног
културног памћења.

— Декларативно, слично као Ви, мисле и остали посленици
у куптури и науци, али библџотеке се ипак налазе у веома тешкој ситуацији.
Како Ви видите излаз из ове ситуације?

— Тачно је да је упркос свим нашим опредељењима, библиотекарство
у кризи. То није изненађујуће, јер је цело друштво и само у кризи већ деценијама.

Укупна друштвена криза, посебно криза институција, није
могла да мимоиђе ни библиотекарство као део тог друштва.

Другим речима, видљива небрига и приземна политизација
у свим сегментима друштва није могла да мимоиђе ни културне институције,
па ни библнотеке.

Наравно да једна оваква констатација и не захтева велику
мудрост. Много је важније на који начин је могуће превладати такво стање.

По мом мишљењу, ни за то није потребна превелика мудрост.
Ту су кључне две ствари – с једне стране, отрежњавајућа спремност да се
суочимо са узроцима лошег стања, међу којима ми сами заузимамо значајно
место, и на другој страни кулисана идеја, концепт, или свест о томе у коме
смеру треба да иде ово друштво. Тако је и са библиотекама, као и са свим
културним и другим установама.

— Запослени у библиотекам, наравно, највећу помоћ
очекују од државних органа, поготово што за њихове оправдане захтеве нису
потребна некаква додатна улагања.

Тако, примера ради, библиотекари сматрају да држава
треба да призна статус библиотекарству као научној дсциплипи и да подржи
њихово настојање да се баве истраживачким пројектима.

– Када је реч о отежавајућем суочавању са узроцима незахвалног
положаја и организације библиотекарства, неоспорно је да део кривице пада
на друштвено окружење, односно државну небригу, али један део и на саме
библиотеке.

Не само мала издвајања за обогаћивање библиотечког фонда,
него и небрига за елементарно уређење простора у коме би се и постојећи
фонд заштитио, пример је за то колико се занемарују заштита и увећање културног
блага.

Или, оспоравање права да библиотекарство добије статус
научне дисциплине, иако је несумњиво да се у библиотекама одвија, или се
пак може одвијати научноистраживачки рад.

Свесни значаја библиотекарства, Министарство науке је
спремно да подржи развој високошколског библиотекарства, упркос томе што
оно није у његовој непосредној надлежности.

Уз поштовање општих критеријума који важе за све научноистраживачке
установе, Министарство је, такође, епремно да у новомистраживачком циклусу
подржи и библиотечке пројекте који имају научноистраживачки карактер.

Поред тога, у нацрту новог Закопа о научноистраживачкој
делатности, нашле су место и библиотеке као битан чинилац научноистраживачке
инфраструктуре.

—Ако врло самокритично и објективно говоримо о
томе шта би држава могла и требало да уради за библиотеке, имате пуно право
да кажете нешто о томе како оцењујете понашање запослених у библиотекама,
односно да ли и они могу да раде и боље и конструктивније?

— Сматрам да ће се сви сложити са оценом да када је реч
о унапређењу библиотекарства, не зависи све само од спољних утицаја.

Неопходна је усклађена иницијатива и у самим библиотекама
да се постојеће лоше стање превазиђе, и то иницијатива која има јасну концепцију.

Међутим, као и у великом броју институција у овој земљи,
и у њима постоје дубоке поделе, што има за последицу унутрашњу блокаду и
наставак пропадања.

Узмите, на пример, сукобе у струци око информатичких библиотечких
програма. Може се чути од људи из самих библиотека да приликом избора одређених
програма није поштована елементарна законска процедура, да су неки арбитрарно
фаворизовани упркос томе што је њихова употреба скупа, чак и технолошки
застарела, те да се, упркос томе, неке библиотеке на основу наметања таквих
програма монополеки постављају према библиотчкој мрежи у Србији.

Тешко је некоме ко није за то стручњак да о томе правилно
суди, али не знам зашто се о томе не поведе аргуменшвана расправа? Зашто
саме библиотеке не иницирају такву расправу?

Њихово рационално повезивање је од интереса и за њих саме,
као и за кориснике њихових услурв и информација.

У светлу глобалног умрежавања, нефункционалан информатички
програм могао би да узрокује још већу маргинализацију ионако маргинализованог
културног простора, при чему би и делатност самих библиотека могла да остане
невидљива у глобалној мрежи.

Успешна дигитална презентација културног блага вероватно
захтева утврђивање и одређених технолошких стандарда, а о томе не би требало
да се одлучује арбитрарно, као што ни уски интереси и импровизација не би
смели да превладају над аргументацијом научне заједнице.

То је посебно важно због тога што дигитална презентација
културног блага и научних информација у глобалној информатичкој мрежи представља
нужан услов присуства и препознатљивости једне културе и једне научне заједнице
у светској култури.

Добро организоване библиотеке и добра библиотечка мрежа
могле би – а и требало би – да буду носиоци ове делатности. И наравно, с
правом да траже подршку државе, како у погледу финансијске помоћи и поболљшања
статуса, тако и у погледу јасне културне и научне политике и међународног
повезивања.

Када је пак реч о међународном повезивању, приступ научним
информацијама представља нужан услов развоја домаће науке. И у том погледу
библиотеке би требало да имају кључну улогу.

Као добар пример навешћу сарадњу Министарства за науку
са Народном библиотеком Србије.

Наиме, Министарство преко Народне библиотеке финансира
приступ наших истраживача значајним међународним базама података, и обим
тих база се непрекидно шири.

—Имајући у виду све до сада речено, како Ви видите
улогу и значај Универзитетске библиотеке?

— За научни и наставни рад посебан значај има Универзитетска
библиотека.

Међутим, она не би смела да остане само по имену универзитетска,
него би требало да постане саставни део Универзитета.

Не верујем да би факултетске библиотеке могле да замене
улогу Универзитетске библиотеке, ако ни због чега другог оно бар због постојећег
библиотечког фонда.

По моме мишљењу, не само увећање библиотечког фонда, него
и целокупно осавремењивање ове библиотеке требало би да буде брига свих
факултета и целокупне научне заједнице.

Очигледно је, међутим, да међу нашим научним и културним
институцијама не постоји добра координација. То је уједно и показатељ слабих
институција и још неартикулисане државне културне политике.

Изгледа да једно условљава друго и тек када искорачимо
из тог зачараног круга моћи ћемо да кажемо како смо коначно «стали на ноге».

Миле Савић (1957) је редовни професор Учитељског
факултета Универзите-та у Београду. Дипломирао је, магистрирао и одбранио
докгорски рад на Филозофском факултету у Београду. Радио је као професор
филозофије и логике у средњој школи као сарадник, а затим и директор Института
за филозофију и друштвену теорију у Београду.

До сада је објавио више десетина чланака
из области савремене филозофије и филозофије политике, као и следеће књиге:
Битак и разумевање – онтологија и херменеутика у делу Мартина Хајдегера
(1993), Изазов маргиналног – домети критике логоцентризма у спору модерна/постмодерна
(1996), Ванредно отање (1999), Политика филрзофскоз дискурса – практичне
импликације постмодерне филозофије (2004). Такође је коаутор уџбеника и
хрестоматије из филозофије за средње школе. Од марта 2004. године је заменик
министра у Министарству за науку и заштиту животне средине.

Пројекат ВБС (Виртуелна бнблиотека Србије) који
је установљен у Народној библиуотеци Србије, подразумева изградњу сиетема
узајамне каталогизације са централним електронским каталогом и онолико локалних
елекгронских каталога, колико има библиотека у систему.

—Од свих библиотека чланица, са њиховим фондовима
и каталозима, градимо једну, свеобухватну, Виртуелну библиотеку Србије,
каже на почетку нашег разговора Весна Стевановић, руководилац Центра Виртуелне библиотеке Србије у Народној библиотеци
Србије.

Она је од 1995. радила у Рачунском центру као систем инжењер,
али се истовремено бавила библиотечкнм проблемима, а од 2003. руководи ВБС
Центром.

Да ли позив инжењера-информатичара има везе са послом
којим се сада бави?

«Како да не! Посао који тренутно радим захтева и техничко
знање и основно знањеш библиотекарства.

То библиотпекарско знање сам стекла кроз вишегодишњи
рад у адржавању библиотечко информацианог система Народне бџблиотеке Србије,
јер сам на тај начин морала да контактирам са колегама библиотекарима у
превазилажењу разних проблема, како техничких, тако и оних који се односе
на оптимизацију бибтотечког рада.»

Према томе, овај цројекат је у правим рукама.

Прва фаза пројекта ВБС реализована је уз помоћ две стране
донације у оквиру које је формиран електронски узајамни каталог са преко
1.300.000 записа, од електронских каталога Народне библиотеке Србије, Библиотеке
Матице Српске, Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у
Београду и Југословенског библиографско-информацијског института.

У овом тренутку, он садржи око 1.5000.000 записа, а у
систему ради 30 библиотека, док је десетак библиотека у припремној фази.

Предностн система

COBISS је скраћеница за Кооперативни библиотечко информациони
систем и сервисе, и има низ предности:

— Предности овог система су многоструке, каже В. Стевановић
Овај систем је намењен библиотекарима и широком кругу корисника.

Библиотекари – каталогизатори имају предност у раду
у оваквом систему, јер се у идеалном смислу, једна пубткација обрађује само
једном.

Тако, при обради библиотечке грађе, они прво обаве
ис раживање по узајамном каталогу и ако тамо постоји бнблиографски запис
који се односи најединицу коју обрађују, преузимај га преко Интернет мреже,дописују
локацијске податке и похрањују га у локалну базу.

На постојећи одговарајући запис у узајсшном каталогу,
аутоматски се додају ти новоунети локацијски подаци.

На тај начин, преко Интернет сервиса, сви корисници могу
да претражују како по узајамном, тако и по локалним каталозима библиотека
у систему.

Као резултат претраге, добијају један од 5 понуђених формата
исписа тражених записа, укључујући и онај потпуни.

Ако претражују по узајамном каталогу, доступне су им информације
о локацијским подацима као што су: сигнатура, број доступних примерака,
разлог евентуалне недоступности, и то у оквиру сваке појединачне библиотеке
у систему која поседује бар један примерак тражене грађе, претходно обрађене
у електронском каталогу.

— Они корисници који тачно знају у којој библиотеци
се налази тражена публикација, могу да претражују директно по њеном електронском
каталогу.

Уз све потребне информације могу да добију и списак
линкова ка другим локалним каталозимау којимаје та публикација обрађена.

Поред добијања информација о фондовима у библиотекама,
узајамни каталог има велики значај за формирање различитих статистика н
извешгаја, као и за обављање разних стручних истраживања.

То је могуће, јер СОВISS систем пружа могућност постављања
врло компликованих и дугачких упита, коришћењем деведесетак кључних појмова
за претраживање повезаних логичким и контекстуалним операторима.

Уз то, ако постоји дигитална форма обрађене библиотечке
јединице, СОВISS нам омогућава да преко унете одговарајуће Интернет адресе
у самом запису, имамо директан линк ка скенираном документу.

— Када говоримо о предностима овог система, треба рећи
даје он значајан и за домаће и стране кориснике.

Свако ко приђе ВБС сајту, може да стекне увид у нашу
целокупну продукцију монографских и серијских публикација.

Такође, на овај начин представљамо свету и наше богате
фондове из завичајних збирки, легата, као и из специјапних библиотека.

Уз то, омогућеноје претраживање по обрађеним чланцима
и некњижном материјалу
напомиње В. Стевановић.

МесецБрој WEB OPAC
приступа у систему
COBISS.SR
феб 200324766
мар 2003 20197
апр 200321066
мај 200319716
јун 200315955
јул 200317057
авг 200316559
Сеп 200319155
окт 2003 20620
нов 200322079
дец 200319894
јан 200417275
феб 200422131
мар 200431218
апр 200427183
мај 2004 27824
јун 200429400

Приложена табела показује број WЕВ ОРАС претраживања на
нивоу целог ВБС система на месечном нивоу.

Директна веза са светом

СОВISS систем је ревитализација старог система научнотехничких
информација Југославије из 1988. у оквиру ког је изграђен систем узајамне
каталогизације на простору тадашње Југославије, у који су биле укључене
све републике осим Хртватске.

Хрватка је хтела да користи домаћи софтвер за библиотечко
пословање, па је развила CRO-LIST , који је још у употреби.

Како нису задовољни овим решењем, намеравају да напусте
тај софтвер и трагају за неким бољим.

— Наш систем узајамне каталогизације СОВISS.SR (http:-//vbs.nbs.bg.ас.уи/соbiss/),
функционише на СОВISS платформи коју су развили и даље развијају стручњаци
из ИЗУМ-а (Институт информацијских знаноstи у Марибору).

У нашем регионалном окружењу постоје још 4 система
на истој платформи, то су: СОBISS.SI, СОВISS.ВН, СОВISS.МК и СОВISS.СG који
заједно са нашим чине систем СОВISS.net у оквиру којег постоји јединствеа
идентификација за свагш креирани библиографски запис.

Ускоро ће бити могуће да се у оквиру система СОВISSC.net
размењују библиографски подаци, што практично значи да ће нашим каталогизаторима
бити омогућено преузимање записа не само из нашег, српског узајамног каталога,
него и из оних у Црној Гори, Словенији, Босни и Херцеговини и Македонији.

Следећи корак у развоју овог система је прикључење узајамним
каталозима у региону, а затим у Европи и свету, а то је могуће, јер овај
систем примењује све међународне стандарде за обраду библиотечке грађе.

Корисницима стоје на располагању бројне
функције

Центар ВБС оформљен при Народној
библиотеци Србије има бројне функције, од којих овом приликом набрајамо
само неколико: извршавање правних, административних и других послова везаних
за реализацију пројекта ВБС, планирање развоја
и ширење система, реализација уговора и сарадња са добављачем програмског
пакета, техничко одржавање рада ВБС Центра са
заштитом система и података, одржавање централног електронског каталога,
организовање континуиране обуке и стручног усавршавања за рад у Систему,
статистичко праћење и надзор над радом система, сарадња са другим компатибилним
системима узајамне каталогизације у региону, Европи и свету, итд.

Систем ће се даље развијати

Но, то није крај, јер се у наредној фази развоја система ВБС, планирају следеће активности:

* Прикључење у систем оних библиотека које имају жељу
и мотивацију да им се омбгући рад у режиму узајамне каталогизације, а које
су испуниле све неопходне техничке услове за то;

* Развијање модела прикључења библиотека које не користе
СОВISS платформу у библиотечком пословању, у свејству прндружених чланица,
ШТО ће вам омогућавати преузимање записа са узајамног каталога, али не и
активно учешће у његовој изградњи;

* Рад на конверзији елект ронских каталога из других система
у СОВISS систем, јер многе библиотеке које улазе у систем већ имају обрађен
део фонда у неком од програма за обраду библиотечке грађе;

* Интегоивнији рад са библиотекарима, члановима система,
како би унели висок проценат сопственог фреквецтног фонда у своју електронску
базу, јер тек тада има ефекта да им се инсталира модул за аутоматску позајмицу
библиотечке грађе;

* Рад на разрешавању дупликата запнеа, како у централној,
тако и у локалним базама, као и на смањивању разлика у квалитету записа
на узајамном и локалним нивоу;

* Рад на нормативним датотекама, како би се постигла уједначеност
обраде библиотечке грађе у целом систему, што ће омогућити свим учесницима
у систему да потпуније користе све погодности које узајамни каталог пружа.

Најхитиији посао – изградња телекомуникационе
структуре

О томе од чега зависи даљи развој овог система, В. Стевановић
каже:

—Најважнији задата кје побољишње телекомуникационе
инфраструктуре, како би се омогућило да свака библиотека има сталну Интернет
везу и тако јој се омогући брзи приступ библиотечким и другим базама података,
као иразнгш сервисима.

Тренутно, техничка опремљеност библиотека у Србији
није на завидном нивоу и то је ограничавајући фактор за даљи развој нашег
бпблиотечко информационог система.

Многе јавне библиотеке су тек у протеклих годину дана
кренуле у израду пројеката за изградњу локалне рачунарске мреже.

У најбољој позицији су факултетске библиотеке које су
прикључене на Академску мрежу, а оне библиотеке које су далеко од постојећих
телекомуникационих чворишта, сналазе се на разне начине: оптички се повезују
са најближим провајдером, успостављају бежичну везу са приватним провајдерима,
обезбеђују ISDN прикључак.

—Унајгорој позицији су школске библиотеке. Многе од
њих немају компјутере, а неке ни телефонску линију.

Међутим, од њиховог укључења у ВБС систем, користи
би имали библиотекари, ђаци и професори. Библиотекари готово да не би морали
да се баве каталогизацијом, ђаци би се обучавали како да користе библиотечке
сервисе, а професори би обављали разна претраживања по електронским базама
података.

Отпори увођењу система

За нас је типично да ни једна новина не може да се спроведе
до краја без отпора. То није мимоишло ни увођење овог система:

– Било је отпора при увођењу овог система код нас, а лично сматрам да
су неки везани и за транспарентност COBISS система, јер он омогућава да
се јавно прикаже колико записа је урадио сваки каталогизатор, ко квалитетно
обрађује грађу, а ко систематски прави грешке, колики је прилт грађе у конкретној
библиотеци, по свим видовима набавке, на годишњем нивоу….

Упркос тешкоћама, систем узајамне каталогизације функционише
са 30 активних библиотека чланица. Још десетак библиотека су фази припреме
за потпун улазак у систем, јер пре него што почну да раде са сопственом
електронском базом података, морају да прођу систем стручне обуке.

— СОВISS није само софтверски пакет за обраду библиотечке
грађе, већје и прави систем који нуди решења за све сегменте библиотечког
пословања уз адекватну обуку библиотекара за рад у њему.

Петодневни почетни курс је намењен каталогизаторима
оних библиотека које тек улазе у систем.

Потом, полазници курса креирају тридесетак нових записа
у тестној бази, а редакциона комисија ВБС-а контролише те записе и даје
сугестије за евентуалж исправке.

Библиотекари који задовоље потребне критеријуме у
погледу квалитета записа, добијају лиценцу за рад у COBISS-у,
кажеВ.
Стевановић.

У току ове године, биће организовани напреднији курсеви
за обраду одређеног типа грађе и курс за аутоматску позајмицу.

Иначе сви поменути курсеви се одржавају у електронској
учионици Народне библиотеке Србије која има 16 радних станица.

Израда специјалних библиографија је код нас непокривено
подручје и младих кадрова заинтересованих за ту област нема – пре свега
због тога што се код нас тај рад не вреднује адекватно.

У иностранству тај посао лежи углавном на младим кадровима,
јер се ради о физички и психички тешком послу.

У тој области ипак постоји један изузетан прегалац: Бојана Мелцер, шеф Одељења за серијске публикације
у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду. По професији
је историчар уметности, дипломирала је 1977. и одмах потом се запослила
у Универзитетској библиотеци.

Она је данас наш познати и признати стручњак за израду
специјалних тематских библиографија, иако се није школовала за тај позив,
нити је икада размишљала да се тиме бави.

Са њом смо разговарали о томе како изгледа рад на изради
библиографије о једном споменику културе и о њиховом значају за сваку
нацију.

Прва библиографија – о манастиру
Студеници

Како је дошло до тога да један историчар уметности оде
у библиографске воде?

— Опредељење дарадим библиографије дугујем мом драгом
професору академику Војиславу Ј, Ђурићу, нашем најпознатијем византологу,
некадашњем шефу Катедре за средњи век на Одељењу за Испгорији уметности
Фшозофског факултета у Београду.

Он је пуно писао о Сопоћанима, Студеници, о свим
нашим споменицима Средњег века.

И Б. Мелцер се још од свог дипломског рада определила
за средњи век. Тако је 1986. када се славило 8 векова Студенице, дошла
на идеју да се и Универзитетска библиотека укључи у прославу тог јубилеја.

Осмислила је једну изложбу на нов начин, тако што би,
осим књига и архивске грађе, комбиновала различите експонате у једном
простору.

— То је значило да се удружим са Галеријом фресака
Народног музеја у Београду м да изложимо поред поменуге грађе, и копије
фресака.

Тада ми је професор Ђурић решо да би најбољи допринос
наше библиотеке и мене као историчара уметности био да се тај јубилеј
употпуни једном добром библиографијом о Студеници.

Она је то прихватила и њих двоје су сачинили концепцију
по којој та библиографија не би била конципирана у дотадањем стилу, него
анотирана, а то значи да садржи кратку предметизовану информацију на крају
библиографског описа о публикацији, односно о садржају текста који је
описа«, као и његову локацију.

То је била њена прва библиографија са око 900 библиографских
јединица која је заокружила информацију о манастиру Студеница у књизи
коју је објавила САНУ.

Пре ње, нико није радио такве библиографије, јер то
осим библиотекарског, претпоставља и знање историчара уметности.

То је била њена промоција у свету библиографског рада.

Иако је све то било тешко јер је за кратко време требало
прочитати све текстове о Студе-ници, њој је то било и занимљиво.

Тако је своју професију (историчар уметности) спојила
са библиотекарством у неку нову целину.

Када је тај посао успешно завршила, њен професор др
Војислав Ј. Ђурић је 1990. припремао друго издање своје монографије о
Сопоћанима, ремек делу светске културне баштине, па је желео да му она
за ту књигу уради библиографију.

Наравно да је то са задовољством прихватила и ту библиографију
је урадила на исти начин као и за изложбу о Студеници, али сада знатно
лакше, јер је имала искуство из прве књиге.

Допринос историчара уметности

Тако нов методолошки приступ оваквој врсти библиографија
није потекао из библиотекарства, него од историчара уметности, због њихове
потребе да библиографски опис садржи информативни део – анотацију -који
је њима потребан за научни рад.

Овакав методолошки приступ одступа од неких библиотекарских
правила.

Када је кренуо научни пројекат о манастиру Жичи, опет
је др Ђурић позвао Б. Мелцер да сачини библиографију о овом манастиру,
и тако је настала прва библиографија-монографија чији је она аутор.

До сада је Б. Мелцер била аутор 7 библиографија о нашим
манастирима: Студеница, Сопоћани, Жича, Ариље, Хиландар, монографско издање
нове библиографије о Сопоћанима, и Ђурђеви Ступови.

— Значај свих тих библиографијаје вишеструк. Прво,
када сам их однела у иностранство, било је врло занимљиво показати колегама
књигу о манастирима за које су они чули и знали.

Иначе, такве библиографцје имају посебан значај
за све оне који се баве научним радом, јер гш библиотекари дају комтетне
информације „ на тањиру „.

Студентима је то савршемо средство за учење, али и свима
онима који желе да се образују у области опште културе.

Пошто је грађа систематизована по областима, сваки споменик
средњевековне културе има у библиографији неколико својих аспеката и сегмената
изучавања, класификованих у засебна поглавља.

Осим историчарима уметности, овакве библиографије су
драгоцене и свим осталим медијавалистима, архитектама, стручњацима који
се баве изучавањем средњевековног монументалног сликарства и архитектуре,
примењене уметности, теологије, књижевности, историје и др.

— Једна таква библиографија је попис литературе који
садржи комплетну информацију и комплетан портрет о неком нашем споменику
и обухвата целокупну издавачку делатност целог света о датом споменику.

Библиографија средњовековне уметности
на Балкану

Интересовање за такав приступ изради библиографија био
је изнад очекивања:

— Пошто су многи од мојих колега желели да имају
такве публикације у свом фонду, помислила сам да можда они желе да раде
на изради таквих библиографија. Прогиле године сам сачинша концепт за
УНЕСКО-ву комисију о изради библиографије средњевековне уметности на Балкану
и то на Интернету, по истом методолошком принципу.

Консултовала сам колеге библиогекаре историчаре
уметности који раде на најзначајнијим библиотечким пунктовима из центара
где се сабира највећи број такве литературе, и у тај пројекат су пристали
дауђу др Михаел Гринбарт, шеф библиотеке Византолошког института Унтерзитета
у Бечу, затим др Никола Казански из Бугарске Академије наука, Јоана Бита
– библиотекар из Атинске академије наука и уметности Грчке и Смиљка Соретић
из Дамбертон оукс Института из Вашингтона, највећег сабирног центра византолошке
литературе на свету.

Интересовање за пројекат је показао пре свих проф. др
Петер Шрајнер, чувени византолог из Келна, а позвани су и колеге из Хрватске
и Македоније, и до сада је већ 10 сарадника дало пристанак да учествује
у том пројекту.

Пројекат већ годину дана чека одлуку УНЕСКО-а о томе
да ли ће да га финансира, зашта се залаже наш представник у тој организацији
Јован Ћирилов.

— Иначе, најлепше би било радити са интернационалном
екипом сарадника и колега, јер би тада библиографије биле најкомплетније,
поготово што су они по правилу велики ентузијасти и не условљавају своје
учешће пројекту посебним материјалним захтевима.

Сизифов посао

Да би се сачинила једна библиографија на поменути начин,
потребна је комуникација и консултација са низом стручњака из земље и
света, а посебно је проблем доћи до потребних публикација.

Због тога је потребно имати стални контакт са свим значајнијим
библиотекама у свету, а оно што посебно треба истаћи, то је да су сви
увек вољни да сарађују.

У том послу подразумева се контакт са свим универзитетским
библиотекама Европе и Америке, и свака је одговорила на захтев Б. Мелцер
шаљући јој тражену књигу или информацију о истој.

—Сви су били вољни датшаљу путем Интернета лметусвоје
акцесије, како бих ја изабрала оно што ме интересује, и замолила их да
они то погледају и пошаљу ми жељену информацију.

Када је реч о нашим стручњацима, највише контаката се
оствари са колегама из САНУ, НБС, БМС и са Одељења за историју уметности
Филозофског факултета.

Б. Мелцер скреће пажњу да је рад на изради оваквих библиографија
веома специфичан:

— Овај посао је и физички напоран, јер је у Београду
веома тешко доћи до страних публикација, и то је прави подвиг. Много времена
се изгуби да се прочита само једна књига, а још више да се до ње дође.

Јако исцрпљујуће је уобличити портрет манастира
на основу анотација када се склопи библиографија, али све то има пуно
смисла, пре свега због тога што се све то ради по поруџбини и желш свих
оних којима је намењена.

Ода нашој средњовековној уметности

Када видимо да је рад на оваквим библиографијама раван
подвигу, поставља се питање шта некога мотивише да се упусти у такву авантуру?

— Мене мотивише за тај рад изазов нових сазнања,
јер све оно што сам знала и учила о свим тим спсшеницима надградила сам
радећи библиографије њима и што ме наша средњовековна уметност посебно
инспирише.

Наша средњевековна уметност представља најлепши,
најбољи, најпримеренцји портрет културе наше земље. Једино смо тада били
равноправни са светом по оригиналном уметничком стварању које је досегло
врхунац цивилизације.

Нисмо случајно уписани у духовну, материјалну и
културну ризницу света прво са Сопоћанима и Расом, (Ћурћевим Ступовима
и Петровом црквом), а сада и са манастиром Дечани.

Б. Мелцер подсећа да је наш културни процват кренуо
крајем 12. и почетком 13. века, а у то време поједине земље Европе су
у уметничком стваралаштву биле можда чак и иза нас.

Средином 13. века ни Италија, ни цела западна Европа
није била у стању да створи једне Сопоћане.

Тада је Немањин унук краљ урош I који је имао довољно
средстава, али и добро образовање, окупио најбоље мајсторе из Цариграда
да му по његовој жељи осликају велику задужбину која ће постати ремек
дело уметности.

Напор, али и велико задовољство

И поред свих отежавајућих околности, наша саговорница
истиче зашто се бави овим послом:

— А када све то прођете и завршите библиографију,
проживите цео живот једног манастира на најлепши, најцеловитији начин!
То је, такође, велики мотив!

Тек правећи ове библиографије, ја ссш у ствари схватила
шта су Сопоћани, штаје Студеница, шта се све око њих дешавало, чега све
још у њима има о чему нисам знала.

Радећи једну библиографију, њен аутор одживи живот
једног манастира, а тоје привилегија која је ретко коме доступна!

Све књиге које цитира у својим библиографијама, Б. Мелцер
је прочитала! Енглески зна одлично, талијански нешто боље од француског.
Немачки и грчки не зна, али јој је један колега Грк објаснио како да се
сналази и у грчким текстовима.

Онај ко прави монографије и библиографије наших средњове-ковних
манастира, мора да зна и српско-словенски језик, као и стару српску ћирилицу
из 18. века, јер су бројне књиге о манастирима објављене тада.

Посебна тешкоћа је припрема за штампу, јер се у библиографијама
користе практично сви значајнији светски језици, као и стара писма.

Многе књиге које се користе за израду библиографија
могу се наћи на Интернету, али није мали број оних које нису ни тако доступне.
Зато се мора тражити информација о њима на разне друге начине.

Дечани чекају спонзора

Следећи њен пројект би требало да буде библиографија
о манастиру Дечани, али прошле године није добијена помоћ од Министарства
за културу за њену реализацију, јер се сматрало да то није приоритетна
тема за ионако ограничени фонд овог Министарства.

Наиме, ту библиографију би морала да ради једна екипа
стручњака, а за то су потребна средства.

— Међутим, сада нам треба та библиографија јер су
и Дечани проглашени светском баштином управо ове године.

Иначе, процедура уписа у светску баштину је веома компликована,
а Влада државе која истиче номинацију мора да буде гарант за номинован
споменик који се налази на њеној територији.

И даље постоји наруџбина да ради библиографију манастира
Дечани чији би издавач био Центар за црквене студије из Ниша који жели
да презентира јавности све манастире (до сада су објавили библиографије
Хиландара, Сопоћана и Ђурђевих Ступова), а затим су на реду манастири
Бањска и Богородица Љевишка, али избор зависи од способности наручиоца
да пројекат финансира.

Држава треба да подржи оне који раде
на овим пословима

Бојана Мелцер је обавила велики посао за наше друштво:
објавила је библиографије свих манастира који су проглашени светском баштином,
осим Дечана и Петрове цркве.

— За то су заслужни и игумани манастира Сопоћана
и Ђурђевих Ступова протосинђели Михаило и Петар који су финансирали израду
и штсшпање ових публикација.

Иако јој је тешко да се определи и каже коју своју библиографију
сматра најбољом, ипак сматра да је то последња урађена библиографија о
манастиру Ђурђеви Ступови у Расу.

Сваку своју библиографију Б. Мелцер је послала својим
колегама у иностранство, а за узврат увек је добила неку књигу која нам
је потребна и драгоцена.

*

На крају треба добро размислити о њеној поруци да свака
урађена библиографија треба да има третман националног блага, као збир
информација и сазнања о датом споменику националне културе.

Зато би и друштво требало да стимулише младе стручњаке
да се баве овим тешким захтевним послом, јер је то у општем друштвеном
интересу.

Библиотека Шумарског факултета у Београду ове године
слави 50 година свог постојања, јер је основана 1954. године. Пре тога
је егзистирала у оквиру Пољопривредног факултета који је основан 1919,
а 1949. је Пољопривредно-Шумарски факултет подељен на два и то на Пољопривредни
факултет и Шумарски факултет.

Шумарски факултет се уселио у сопствену зграду 1954.
када је и почела са радом Библиотека у просторијама у којима се и данас
налази. Прве књиге чини фонд књига добијених од Министарства шума и рудника
и то су прве књиге које су инвентарисане.

У то време фонд се увећавао првенствено поклонима, па
затим разменом, и тек онда куповином.

Библиотекари-сарадници у настави

Данас се ова библиотека третира као једна од бољих,
у којој ради и Мирјана Голубовић, самостални
књижничар, која је у овој библиотеци од 1977. Са њом у библиотеци ради
и Бранислава Симоновић – библиотекар, шумарски инжењер.

О свом послу М. Голубовић каже:

—Имала сам срећу! Дошла сам у средину која ми је
омогућила да неке своје амбиције и жеље остварим, без обзира на то што
нпсам завршила студије.

До недавно, управник ове библиотеке је био г. Милорад
Шијак, по струци шумарски инжењер, али по опредељењу документалиста, који
је успешно обављао тај посао.

0во је релативно велика библиотека са преко 60.000 јединица,
од чега око 15.000 наслова књига, 23000 годишта насописа, кгд. М. Голубовић
посебно истиче:

— То што ова библиотет спада у боље, последица је
чињенице даје т овом факултету увек било пуно разумевања за нашу струку
и схваћена је корист коју факултет имао због тога.

Још 1990. у овој библиотеци се прегило на компјутерску
обраду, и увек је имала један од бољих рачунара на факултету, јер се схватао
значај библиотеке у овој струци.

Захваљујући таквом сплету околности, библиотекари ове
библиотеке су успели у ономе што је сан већине високошколских библиотека:
да имају статус сарадника у настави, и то је регулисано Статутом Шумарског
факултета.

— Такав статус нам омогућава да нас не третирају
овде као део администрације факултета, него као ентитет који им помаже
у настави.

Зато, ако се има у виду укупна ситуација у којој
се налази високо школство, ми не можемо да будемо незадовољни.

Поготово ако се зна да је наша професија она која
не ствара паре, а корист од ње није одмах видљива.

Образовање је у другим срединама уопште увек негде
на крају, чини ми се због тога што они који одлучују не знају или неће
да знају даје много скупље незнање, од онога колико ми коштамо.

Опрему и програме су бирали библиотекари

Доказ за бригу о својој библиотеци Шумарски факултет
је показао када је први Пентијум и сјајан штампач библиотека добила прва
на факултету, касније су као поклон Министарства за науку и технологију
дооијена још два рачунара. тако да се може рећи да су добро опремљени.

Велика је ствар да на овом факултету нико никада библиотеку
није кочио у њеном развоју, нити се управа факултета много мешала у њен
рад, односно у њен избор опреме и програма Углавном је прихватано стручно
мишљење библиотекара.

Била је само једна контрапродуктивна епизода у развоју
ове библиотеке, када се на овом факултету родила идеја да се прави библиотекарски
програм у сопственој режији, јер је факултет у то време имао свој рачунарски
центар са кадровима за рачунарство, али није схваћено да је то преамбициозна
задатак за два-три стручњака за информатику.

Како ти стручњаци нису знали библиотекарство, направљен
је програм који није био функционалан, па је библиотека због тога 4-5
година стагнирала.

Факултет је омогућио укључивање у
нов систем

Потом се радило у УНЕСКО-вом програму „Библио“ који
је прављен за неразвијене земље и био је врло погодан за мале библиотеке,
јер је могао да се користи и на рачунарима РС 286.

— Када је и до овог факултета дошао пројекат ,, Темпус“,
управа факулпгета је прихватила све опо што су библиотекари предлагали,
иако то представља знатан издатак, јер се сваки месец плаћа чланарииа
за коришћење лиценце.

Ипак, управа факултета је увпдела све предпости
прикључивању иовом систему у библиотекарству.

Вредне резултате ова библиотека постиже иако је овоједини
факултет на Београдском универзитету који није умрежен на Интернет у целини,
а то је последица дислокације, односно чињенице да овај факултет није
у центру града Сачињен је план умрежавања, али се чекају средства да се
он реализује.

Директна веза са Интернетом постоји у Рачунском центру
и библиотеци, и њу користе углавном наставници.
Први пут ове године библиотекари су понудили један пројекат који је прихваћен
и завршен, захваљујући „Темпус“ пројекту и др Стели Филипи-Матутиновић.

Захваљујући том пројекту, направљен је и сајт ове библиотеке,
чији је текст саставила М Голубовић.

Недостају кадрови

И поред свег разумевања управе факултета за своју библиотеку,
она тренутно ради са половином капацитета, јер за сада су од 4 радна места
предвиђена систематизацијом, попуњена само два. То је условљено реорганизацијом
високог школства која је у току, и док се то не заврши, ни овај проблем
неће бити до краја разрешен.

Систем Виртуелне библиотеке Србије је прихваћен, и М.
Голубовић је добила лиценцу за унос прдатака, али нема времена да се све
оно чиме ова библиотека располаже унесе у базу података, јер то захтева
време, а овде раде само два библиотекара.

Радно време библиотеке је од 7-15 сати, а највише времена
односи рад са корисницима јер им се дневно обрати до 50 корисника. Читаоница
има око 40 места и углавном је увек пуна.

— Нажалост, недостају нам уџбеници, па када остану
само примерка, могу да се користе само у читаоници.

Други проблем је што студенти траже да библиотека
ради и поподне, али је то у овим условима неизводљжо. Јер, сада радгшо
само нас две, и ако би се раздвојши по сменама, то би бшо страшно.

Када би се попунила упражњепа радна места, то не
би био никакав проблем.

Зато је веома тешко истовремено радити на уносу података,
јер за рад на рачунару остаје само три до четири сата дневно, и за то
кратко време библиотекари успевају да унесу само око 10 записа на дан.

Добро би дошли они који цивилно служе
војни рок

Под таквим околностима до сада је унето само око 370
записа, а треба да се унесе укупно око 40.000 јединица плус часописи.

Све то говори да је основни проблем већине факултетских
библиотека недостатак кадрова.

О томе најбоље говори податак да у једној савременој
факултетској библиотеци у развијеним земљама која има 60.000 књига као
и ова, треба да ради од 7-15 библиотекара!

— Бар да нас је четворо, ми би повећаним запагањем урадили
много више и прибпижили се стандарду.

Један период М Голубовић је радила 12 сати дневно, али
то не може да иде у недоглед и не може се очекивати да библиотекари тако
раде.

Због тога она сматра да у свакој библиотеци треба да
постоји лице које ће само да врши унос записа у базу података.

На њену иницијативу, факултет је тражио од војних власти
да им упуте на цивилно служење војног рока шумарске инжењере, студенте
или апсолвенте, али ни после 5 месеци никаквог одговора нема.

Раритети библиотеке

Библиотека поседује књигу из 1872. коју је издало Друштво
за пољску привреду под насловом „Производња и употреба шума“ Алексе
Стојковића, и то је прва књига те врсте у нас.

Комплет од 13 књига „Флора средње Европе“ који
је издат почетком прошлог века. једино они имају у Србији:
Шумарски факултет у Београду је до распада бивше Југославије био матични
факултет за све шумарске факултете, и из тог периода постоји збирка докторских
дисертација, која је од посебне вредности.

Библиографија за понос

Библиотекари ове библиотеке су поносни на своје велико
дело: Библиографију научних радова професора и сарадника Шумарског
факултета
која обухвата период 1920-2000, а до 1995. је штампана.

Припремљени су текстови за наредне године, али се чека
одлука да се пусте у штампу.

Такође имају базу за библиографију пројеката професора
овог факултета која на жалост, никада није штампана.

амо је прва књига угледала светлост дана, а наредних
6 књига чека.

(Наставак у следећем броју)

(Наставак разговора са Катарином Ковачевић библиотекаром
у Библиотеци Одељења за историју Филозофског факултета у Београду).

Цела струка смештена у једну реченицу

Проблем су велики отпори који се пружају таквој рационализацији,
који (на сву срећу) не долазе од управе факултета која има разумевања
за проблеме библиотекара.

— Оно што забрињава, то су неки тешко схватљиви отпори
према ономе што је прогресивно,
упозорава К. Ковачевић.

Рецимо, суочени смо са (истина усамљеним) мишљењем да
није требало узимати програм СОВISS од Словенаца, уз питање „зашто
да им се удварамо “ итд.! Исто тако, има примедби да ми не треба
да се повинујемо ономе што ради ЕУ!?

Сличне примедбе су упућене и када је направљен сајт
библиотеке ћирилицом, латиницом и на енглеском језику, а тада је опет
било питања зашто се удварамо онима који користе латиницу?!

— Ако би такви људи дошли на чело факултета, ми се
пе би померили са позиције на којој смо “заборављени“.

Тешко је библиотекарима да воде битку са отпорима и
неразумевањима, па зато осим свог стручног знања, морају да имају велику
дозу стрпљења, толеранције и способности да не клону духом.

Такав однос према факултетским библиотекама не треба
да чуди: један тако важан сегмент високог образовања као што су факултетске
библиотеке, у Закону о универзитетима спомиње се само у једној реченици!
А библиотекари као струка – уопште се и не помињу!

Други проблем је тај што су факултетске библиотеке опет
само формално под стручном надлежношћу Универзитетске библиотеке, али
она практично нема никакве правне ингеренције у њима.

Из 19. у 21. век

Док у настави на факултетима има пуно новина, у много
чему се модернизује, стиже нова опрема – библиотеке остају тамо где су
биле, што значи да долази до њиховог релативног заостајања на факултету.

— Колико је заостало библиотечко пословање говори
податак да се још увек користе печати стари преко 30 година, са старгш
називима. Тако на њима пише да се ради о библиотекама семинара, а семшара
више нема, него одељења.

Или, наведимо овај пример: библиотекари немају реверсе,
него задужења воде у обичној школској свесци, и кад студент врати књигу,
у истој тој свесци га раздуже! Зар се у таквим околностима може говорити
о модерном пословању?

К. Ковачевић наводи и друге примере:

— Наше библиотеке технички нису опремљене, опрема
споро стиже, а компјутере смо добили тек пре две године.

Истине ради, треба рећи да су библиотеке су 1992.
добиле неке компјутере, али потпуно застареле и у фази расходовања, а
оно мало што ихје било у функцији, убрзо су се покварили.

Наравно, тада није могло ни да буде речи о прикључењу
на Интернет, нцје бшо специфџчних програма, и то није могло да се назове
некаквом аутоматизацијом библиотека.

Истовремено, библиотекарима није обезбеђена никаква обука за рад на рачунарима,
али је за неке друге факултетске службе таква обука изведена.

Захтеви библиотекара да се и они укључе у ту обуку,
нису уродили плодом, па су се са компјутерима сналазили сами, учећи једни
друге.

Онда у мају 2002. долази донација Министарства за науку
у компјутерима, а истовремено је почео рад на пројекту Темпус за стварање
мреже високошколских библиотека на универзитетима у Београду, Нишу и Крагујевцу,
и библиотекари који су све до тада користили технологију са краја 19.
века, почињу да улазе у модерне библиотечке токове 21. века.

— Међутим, много тога је остало исто. Тако се у неким
факултетским библиотекама и даље због недостатка реверса користе ђачке
свеске као евиденција о издатим књигама као у 19 веку.

Аутоматизација и узајамна каталогизација су појмови
који тек треба да заживе у нашим библиотекама ако за то буде разумевања.

Престанак набавке часописа – велики
проблем

Када говоримо о обнови књижног фонда, онда се мора имати
у виду да је то рак-рана сваке библиотеке, па и факултетских.

Тај проблем је сложенији због тога што је настава реформисана
још прошле године, има доста нових и занимљивих предмета, а не постоји
преведена литература, па се мора корис-тити инострана.

— У таквој ситуацији библиотеке је посебно погодила
одлука Министарства за науку да више не финансира куповину стручних часописа
који постоје у електронском облику, али библиотека нема довољно компјутера
помоћу којих би наставно особље и студенти могли да листају те часописе,
адаие говоримо о штампању текстова,

Како ће, реиимо, часопис „National Geography“
са веома меморцјски захтевним фотографијама да се скида са мреже са неадекватном
опремом?

Због тога су корисници пуно ускраћени, јер ипак се кроз
часописе прате новија кретања, без обзира што у њима некад нема капиталних
научних открића, али се много лакше напише рад у виду чланка, него да
се чека објављивање књиге на неку тему.

Библиотекари покушавају да се сналазе, али то не решава
проблем. Примера ради, за целу годину Библиотека за егаолск гију и антропологију
добила је 61.000 динара за набавку књига! За тај новац може да се купи
неколико наслова и то само у једном примерку.

Модернизација иде тешко

Библиотеке Филозофског факултета тек су на почетку стварања
праве модерне библиотеке као услужне делатности у оквиру наставе.

—Сада радимо на установљењу базе података о фондовима,
што ће бити од ветке користи.

Јер, сада можемо да групигиемо све дамаће часописе
на једном месту, стране на другом, све што се односи на националну историју
на посебном месту итд,
каже К. Ковачевић.

Библиотеке су деценијама бше на мртвој тачки, али
се сада ствари ипак померају, само темпом пужа.

Имали смо срећу да је управа факултета без отпара
прихватила увођење програма СОВISS и система узајамне каталогизације у
наше библиотеке.

Сада се факултетске библиотеке налазе у фази прикључивања
у узајамну базу података и повезивања свих факултетских библиотека међусобно.

До пре две-три године библиотекари факултетских библиотека
се чак нису међусобно ни познавали, нити су познавали колеге из Универзитетске
библиотеке. Свако је био ушанчен у свој простор.

За две последње године ипак се нешто померило, успостављен
је систем узајамне каталогизације и одржано доста курсева у Универзитетској
и Народној библиотеци, али су неразумевања и отпори још увек присугни.

Проблем је то што се они појављују у средини где би
ее то најмање могло очекивати – међу много образованим кадровима.

— Рецимо, библиотекари су тражили да се скрати време
издавања књига, тко би могли да обаве читав низ других, обавезних послова.

Међутим, чак и у универзитетским срединама влада
уверење да једино што библиоте кари раде јесте издавање књига!?

Из тога се извлачи закључак да ако би им смањили
време издавања књига, они не би „ништа радили „!

Такво уверење постоји чак и код оних посленика на
универзитету који максимално подржавају библиотеку и библиотекаре.

Према томе, ради се о непознавању широког дијапазона
библиотечког посла.

Ситуација у Библиотеци Одељења за историјублем. није
лоша јер у њој пре подне раде увек два библиотекара, али у већини библиотека
ради само један, и то је проблем.

Онда су се библиртекари досетили да могу да траже војне
обвезнике који служе цивилни војни рок, па очекују да ће од септембра
ипак добити помоћ са те стране.

Значај продубљивања веза са Универзитетском
библиотеком

Посебно од почетка реализације Темпус пројекта
на Универзигету у Београду продубљују се везе факултетских библиотека
са Универзитетском библиотеком, па иако је то све на почетку, постављају
се темељи за будућу сарадњу.

Претходно треба законски регулисати статус и ингеренције
универзитетских библиотека над факултетским, на начин као што је то регулисано
у свету.

— Међутим, сваки факултет код нас одмах поставља
питање власништва над „својом,, библиотеком, а то поставља и питање статуса.

Све то, наравно, умањује ефикасност факултетских библиотека,
јер оне користе не само професорима и студентима једног факултета, него
и истраживачима са других факултета и истраживачких институција, као и
студентима других факултета.

Сада су факултетске библиотеке у доброј мери затворене,
учаурене у своју организациону целину.

Библиотеке у другом плану

Проблем занемарености факултетских библиотека је очит,
али није типичан за све факултете. Рецимо, прве рачунаре на Филозофском
факултету у Новом Саду је добила њихова библиотека, уз то је централизована,
што има читав низ предности (заједничке набавке материјала, заједничко
коричење и сви други заједнички послови, што обезбеђује рационалније трошење
средстава).

— Било би нормално да су први компјутери и на овом
факултету прво дошли у библиотеку, а она их је буквално последња добила
маја 2002.

Такође никаква средстпва нису обезбеђеиа за друге
видове перманентпног образовања библиотекара, или за њихово присуство
спгручним и другим скуповима.

Инсталација рачунара је била веома лоша, па од 7
даш систем 5 није радио-
коментарише К. Ковачевић.

Истовремено, у кабинетима и неким другим службама на
факултету су постојали веома добри и модерни компјутери који су стално
били у функцији.

*

Шта рећи на крају?

Ако данас све развијене земље поклањају пуну пажњу модернизацији
библиотека из разлога које смо навели у уводу, тај посао нас очекује ако
хоћемо да будемо део модерне Европе.

Проблем духовне изолације и њених
последица

Др Перовић посебно указује на значај континуираног праћења
онога што се објављује у свету:

— Врло је било тешко када је долазио до прекида у
комуникацији са научним светом, а то нам се десило када је престала да
долази периодика, када није било услова за набавку књига. То су празнине
које се више никада неће моћи попунити.

Ви можете да учините неки напор и да све то после,
физички добијете, али за једно контшуирно праћење, неопходно је да то
стално притиче.

Она указује и на један веома важан феномен, да духовна
изолација може да буде и последица неадекватног односа друштва према оваквим
институцијама.

— Мислим да развој друштва зависи и од разумевања
значаја оваквих институција.

Нажалост, ја сањам о некој могућности постојања
друштва које не би било сведено само на власт, а код нас тога зависи од
власти.

Када је 1969. била на студијском боравку у САД, све
време је провела искључиво у универзитетским библиотекама и тамо схватила
да богатсгао те земље може да се консгатује на основу стања у њима.

Данас наше библиотеке одражавају наше сиромаштво. Модернизагрда
се често упрошћава. Она јесте пре свега стварање економских претпоставки
за живот друштва, али се онда питање културе, вредности тих институција,
ставља у други план.

— Међутим, такав однос се врло тешко надокнађује,
и ми заостајемо за светом.

Ова библиотека спада у културну институцију са великом
традицијом и живот једног иоле културног друштва без ње није замислив.

Др Перовић сматра да има много доказа за наше духовно
сиромаштво.

Тако имамо студенте који дођу до краја студија, а нису
обучени како да се користе библиотеком. Они чак не знају ни да попуне
реверс за узимање књиге! То зиачи да током свог целокупног школоваоа нису
били упућени у то како се користе овакви фондови.

— Моја генерација је у гимназији научила да користе
библиотеку, па ако неке књиге није било у школској, било је у градској
библиотеци, и када смо долазили на студије, одмах смо бши упућени на семинарске
библиотеке које су савршено функционисале, па онда на универзитетску и
друге библиотеке.

За сад, на овакву врсту институција људе више упућује
социјални статус, нарочито кадаје реч о студентима. Тако је овде увек
пуна студентска читаоница, јер су уџбеници врло скупи, и сам студиј је
врло скуп, а студенти журе да заврше своје школовање.

Други параметар је да врло мало људи долази да ради
овде, јер не постоји развијена култура коришћења библиотека, а она се
ствара у узајамном односу институције и корисника.

Наравно да у свему томе и библиотека има велики
значај у едукацији, у начину на који прихвата људе, у коришћењу технологије.

Али, упозорава она, и корисници могу битно да утичу
на институцију, могу чак да је разоре ако нису припремљени да је користе
на прави начин.

Очнгледан је општи пад квалнтета

Др Перовић сматра да су библиотеке репрезаиздмвне установе
у једвом дубљем смислу, због тога што оне говоре о сгању културе у једном
друштву.

У развоју српског друштва су постојали периоди када
је српска елита веровала у значај културе, када ое веровало да добар универзитет,
добре библиотеке, добра перводажа могу да утичу на подизање општег нивоа
у друштву. То је допринело да имамо добре институције овог типа.

Међутим, догодно се продор маса у политику, па самнм
тим и у културу. Дошла је тзв. „владавина народа“ у буквалном смислу,
а демократизација, масовност, увек повлачи за собом пад квалитета. То
се најпре осети у образовању.

— Где је спој реалних могућности и потреба које виде
дуже од данашњег дана, то је питање политичке и опште културе, јер све
то без ове сврхе да се нешто помера напред у откршању своје прошлости,
у разумевању онога што се догађа, у пројектовању будућности, заиста није
замисливо без ове врсте рада.

Морамо да имамо установе и средства за њихов рад.

Искуство учи да када сте на једној страни суочени
еа елементарном потребом да обезбедите људима да могу да задовоље оно
штоје егзистенцијално, и на другој страни неких виших потреба, ове друге
увек страдају.

Култура вам је потребна да бн сачували
наш интелектуални капацитет

У нашем друштву је много времена потрошено на неке внртуелне
циљеве, уместо улагања у нешто што је рационално, сматра др Перовић и
наводи:

— Ако ви браните национални интерес, ие можете да
га одбраните само на територијалном принципу.
Ви можете да га одбраните само тако што ћете да развијате оне вредности
по којима се ваш народ препознаје као посебан народ међу другим народима.

То су његов језик, књижевност, кулгпура, чуеање
традиција, развијање установа које се тиме баве, које нису потпуно одвојене
од друштва.

Данас нема размишљања у том правцу.

То дехуманизује друшшво, бругпализује га и у таквој
атмосфери кадаје много насиља у сваком смислу, када падну критеријуми,
када нема мерила, када све гша некеуске циљеве, онда страдају овакве установе,
а тиме се смањује интелектуални капацитет без кога не мо-же да се развија
ни економија, нити да се прикључује развијеном свету.

Стицајем читавог низа исгоријских околности тај интелепуални
капацитет ће код нас смањује, огроман број младвх образованих људи је
отишао из земље и та се тенденција наставља, па је то стварно битно смањило
тај наш интелектуални капацитет.

Зато није рационално даље га раубовати, јер без њега
не могу да се нађу солуције ни за нека практична питања у економији, политици,
у формулисању државне стратегије.

— Ове установе су производ друштва, али имају и повратни
утицај на њега, па су веома важне за свако друштео и мершо су стања културе
у њему.

Велика је улога компетентних људи који треба да
скрену пажњу на зиачај свега овога о чему говоримо.

Дружење са књигом треба да траје
целог живота

Др Перовић сматра да за сваког човека који је високо
образован, факултет траје 4 године, а дружење са књигом и библиотеком
цео живот, у различитом интензитету, али за оне који се баве науком, тај
интензитет стално расте.

Чак и они који имају велике своје личне библиотеке,
користе фондове универзитетских библиотека.

То колико има потребу за књигом, говори и о профилу
нашег ви-сокобразованог човека.

—Слободан Јовановић је добро говорио даје наш човек
интелигентан, може да стекне веома добро стручно образовање, али да истовремено
нема културу.

Да би сте хшали културу, еи не можете прекинути
везу са књигом, а то значи и са библиотеком.

Место библиотека, њ.ихова комуникација са јавношћу,
њихов третман у друштву, то је заправо једно мерило односа према књизи,
а наши високообразовани људи често са завршетком факултета прекидају контакт
са библиотеком.

У том смислу су корисне наше чесге реформе образовања,
у оној мери у којој је то притисак на професора да стално прати науку,
да стално буде у току, да никад не може да се заустави на неком нивоу
у сгеченом знању.

То је врло важан фактор динамике целог друштва, не само
образовања.

—То зиачи да вам је стгално потребна књига, стално
вам је потребно да будете обавештени о ономе што се догађа, стално ваш
је потребно да се упоређујете са другима.

Без коришћења књига нема ни развоја
економије

Зато др Перовић истиче да је врло опасно веровати да
су библиотеке неке установе на маргини друштва, јер се вредност једног
друштва мери и односом према таквим институцијама.

— Ја сам се много бавила модернизацијом српског друштва,
а модернизација је један синхронизован процес јер стално морате да пратите
нову технологију, да развијате економију, поготово у ситуацијама када
је она често била разарана ратовима, али ви не можете да развијате економију
без доброг образовања, без коришћења књига.

Не можете да модернизујете једно друштео без модерног
здравственог и образотог система, судства и сл.

Модерне државе нема без свих ових атрибута!

Институције су процеси, оне израстају цз неких реалних
односа. Ако немате реалну потребу за књигом, за стицањем знања, ако вас
ваш положај на то не упуђује, онда ништа не помаже што формално постоје
библиотеке.

Однос према баштини – параметар културе

Др Перовић је много времета провела у руским библиотекама,
у којима су, истина, постојала ограничења у томе шта може да се користи
јер је увек постојао посебан третман странаца, али има нешто што је тамо
занатска страна ствари, што она посебно истиче и веома цени: фондови су
добро сређени, и постоји један посебно респектабилан однос према баштини
који је другачији од нашег.

Тај наш неадекватан однос према баргани могуће је добро
сагледати кроз наш однос према личним библиотекама угледних људи:

— Погледајте само какваје судбина личних библиотека
наших угледних сународника оне се губе без трага, што је национална штета.

Светски познати и образовани људи имали су своје
личне библиотеке, и своју величину су изградили и на односу према књизи.

Пишући о појединим личностима, установила сам да
су сви они за то време (друга половина 19. века) имали невероватпно богате
библиотеке.

Пера Тодоровић који је умро 1906, имао је у својој
библиошеци око 1500 врло важних књига енциклопедије, речници, врло добар
избор из руске и француске литературе итд. и та се библиотека губи без
трага.

Узмимо Исидору Секулић или професора Митриновића
који су имали велике заоставштине, па надреалистичку библиотеку Марка
Ристића од коЈе није било компле-тније у свету о надреализму јер је он
био посвећен томе, итд.

Те се библиотеке некоме предају, али наш однос према
башти-ни није још достигао жељени културни ниво какав имају други народи.
Те библиотеке се расипају, нису доступне, не користе се.

Не могу породице да преузму бригу о заоставштини историјских
личности, члановима њихових породица. Они чак нису ни вични бризи о оставштини,
па се врло брзо уништава та наша драгоцена баштина.

— У свему томе видим значајну улогу наших високошколских
библиотека.

Политички противник као непријатељ

Једна од пратећих појава наше (не)културе је доживљавање
политичког противника као непријатеља, па то доводи до уништавање грађе
о својим претходницима.

То је одавио присутно у српској историји:

Када је дошло до смене династије 1903. била је формирана
комисија за преузимање докумената и грађе, али јој се после неког времена
губи траг.

— То истпо радимо и са овим послератним раздобљем.
Све што се догодило, припада историји, а које место чему припада, то је
ствар истраживања без страсти, али се морају сачувати извори за све што
се догодило.

Ми у свему томе имамо варварско понашање. Спаљивали
смо читаве библиотеке својих политичких проћтвнит, а то је чин варварства.

Однос историчара и историјске науке, националне културе
према томе, мора да буде врло, вепри-страсан према грађи која ће нам помоћи
да ту прошлост разумемо.

Ако те грађе нема, онда се про-шлост може фалсификовати.
Ако стално фалсификујемо прошлост коју нисмо успели да разумемо, касније
се она манифестује као нека врста националне шизофреније.

Стално ратујемо са неким фик-цијама, са појавама које
нисмо објаснили.

— Чување грађе и књижних фондова, рукописа, архива,
веома је важно и то је посао за државне институције.

Не може се правити селекција по приватним симпатијама
и антипатијама. Не може државни чиновнш када дође на власт да чисти грађу
премсцсопственим критеријумима и да оно што му не треба, што се не уклапа
у његов политички концепт уништава!

При томе се заборавља да се режими смењују, а библиотеке
остају!

То је веома битан елеменат према нашој прошлости,
према књизи, према установама коЈе су створене зато да би ту књигу и грађу
сачували. Та грађа мора да се чува у професионалним установама, а није
важно где су оне територијално лоциране.

Редуцирање фондова на основу тренутних политика,
такође спада у ту нашу осветничку политику (не)културу.

Људи долазе и одлазе, а потреба за разумевањем онога
штпо се догодшо остаје трајно,
поручује проф. др Латинка Перовић.

Издавање овог листа је врло значајно

С обзиром да смо др Перовић уручили примерак нашег листа,
она је имала свој коментар:

— Са задовољством сам прочитала ваш лист и баш сам
се обрадовала.

Некада је излазио часопис „Библиотекар“ и онје
био важна комуникација у струци, у којој има веома образованих људи, посвећених
библиотекарству.

Ви се трудите да у овом листу дате информације о
томе шта се догађа у свету, и то је драгоцено прво за људе који раде у
оваквих установама, а важно је и за кориснике, а поготово за оне који
одлучују о судбини оваквих институција.

Политика и власт имају једну динамику — то је дневна
динамика, а овакве институције су константе на које ви морате да подсећате,
да опдмињете, да будете присутни ујавности.

Томе доприноси и овај лист.

Затим је подсетила да се Универзитетска библиотека у
том погледу веома труди да буде присутна у јавности и да скрене пажњу
на себе, организујући и изложбе и друге манифесгације.