U Buenos Airesu je održana 70. godišnja konferencija IFLA-e, najvele svetske
asocijacije biblioteka; ove godine bez prisustva predetavnika naše Zajednice.

Ipak, zahvaljujući Internetu moguće je veći deo radova pročitati u punom
tekstu preko sadržaja konferencije na adresi www.ifla.org.

Konferencija je bila posvećena pre svega ulozi biblioteka i bibliotekara
u permanentnom obrazovanju i izgradnji informatičkog društva.

Ako i nismo mogli u Buenos Aires, moći ćemo da prisustvujemo međunarodnoj
konferbnciji o ekonomskoj ulozi biblioteka u modernom društvu, koja će se
održati u Bvogradu od 8. do 10. oktobra u Narodnoj biblioteci Srbije.

Potom sledi Skupština Zajednice 25. oktobra, na kojoj će glavna tema biti
obrazovanje bibliotekara i obrazovanje korisnika.

Iako je ekonomska uloga biblioteka u našem društvu još uvek nešto o čemu
se retko govori, a mnogo češća tema je loš ekonomski položaj biblioteka
i bibliotekara, treba imati u svesti i taj aspekt biblioteka, koji posredno
dolazi do izražaja putem pružanja korisnicima kvalitetnih i ažurnih informacija
iz svih dostupnih izvora.

Ekonomski značaj ovih informacija doći će do izražaja kada ih oni budu
koristili u svom obrazovanju i istraživanjima ili ih budu primenili kako bi
unapredili svoje poslovanje.

Uovom broju nastavljamo razgovore sa nosiocima
funkcija u Ministarstvu za nauku i zaštitu životnv sredine Rvpubpike Srbije.
Naš sagovornik za ovaj broj lista je Zamenik ministra za nauku Mile Savić,
koji se ljubazno odazvao našoj molbi da odgovori na neka aktuelna pitanja
bibliotekarstva u Srbiji.

—Gospodine Saviću, kako Vi vidite ulogu i značaj
bibliotekarstva u savremenim uslovima?

—Sa stanovišta naučnoistraživačkog rada, bibliotekarotvo,
a posebno visokoškolsko bibliotekarstvo, predstavlja nezaobilaznu komponentu
svakog ozbiljnog bavljenja naukom.

Ne treba posebno isticati da su biblioteke osnovne riznice
naučnog znanja koje se stiče na univerzitetu.

Shodno tome, položaj i organgoaciju bibliotekarstva treba
poboljšati u daleko većoj meri nego što se to još uvek čini.

Ako se neprekidno izjašnjavamo kao društvo koje teži da
dostigne određene evropske standarde, ne možemo onda da zanemarujemo činjenicu
da normativna prednost Evrope velikim delom počiva na posebnoj brizi za
razvoj i primenu naučnog znanja.

A da bi zalaganje za «društvo zasnovano na znanju» imalo
smisleno značenje, neophodno je stvoriti pregposgavke da je do tog znanja
realno moguće doći.

Biblioteke su u tom pogledu nezaobilazne.

S druge strane, ali ništa manje važno, biblioteke predstavljaju
važna kulturna oredišta za negovanje i očuvanje nacionalne kulture i sveukupnog
kulturnog pamćenja.

— Deklarativno, slično kao Vi, misle i ostali poslenici
u kupturi i nauci, ali bibldžoteke se ipak nalaze u veoma teškoj situaciji.
Kako Vi vidite izlaz iz ove situacije?

— Tačno je da je uprkos svim našim opredeljenjima, bibliotekarstvo
u krizi. To nije iznenađujuće, jer je celo društvo i samo u krizi već decenijama.

Ukupna društvena kriza, posebno kriza institucija, nije
mogla da mimoiđe ni bibliotekarstvo kao deo tog društva.

Drugim rečima, vidljiva nebriga i prizemna politizacija
u svim segmentima društva nije mogla da mimoiđe ni kulturne institucije,
pa ni biblnoteke.

Naravno da jedna ovakva konstatacija i ne zahteva veliku
mudrost. Mnogo je važnije na koji način je moguće prevladati takvo stanje.

Po mom mišljenju, ni za to nije potrebna prevelika mudrost.
Tu su ključne dve stvari – s jedne strane, otrežnjavajuća spremnost da se
suočimo sa uzrocima lošeg stanja, među kojima mi sami zauzimamo značajno
mesto, i na drugoj strani kulisana ideja, koncept, ili svest o tome u kome
smeru treba da ide ovo društvo. Tako je i sa bibliotekama, kao i sa svim
kulturnim i drugim ustanovama.

— Zaposleni u bibliotekam, naravno, najveću pomoć
očekuju od državnih organa, pogotovo što za njihove opravdane zahteve nisu
potrebna nekakva dodatna ulaganja.

Tako, primera radi, bibliotekari smatraju da država
treba da prizna status bibliotekarstvu kao naučnoj dsciplipi i da podrži
njihovo nastojanje da se bave istraživačkim projektima.

– Kada je reč o otežavajućem suočavanju sa uzrocima nezahvalnog
položaja i organizacije bibliotekarstva, neosporno je da deo krivice pada
na društveno okruženje, odnosno državnu nebrigu, ali jedan deo i na same
biblioteke.

Ne samo mala izdvajanja za obogaćivanje bibliotečkog fonda,
nego i nebriga za elementarno uređenje prostora u kome bi se i postojeći
fond zaštitio, primer je za to koliko se zanemaruju zaštita i uvećanje kulturnog
blaga.

Ili, osporavanje prava da bibliotekarstvo dobije status
naučne discipline, iako je nesumnjivo da se u bibliotekama odvija, ili se
pak može odvijati naučnoistraživački rad.

Svesni značaja bibliotekarstva, Ministarstvo nauke je
spremno da podrži razvoj visokoškolskog bibliotekarstva, uprkos tome što
ono nije u njegovoj neposrednoj nadležnosti.

Uz poštovanje opštih kriterijuma koji važe za sve naučnoistraživačke
ustanove, Ministarstvo je, takođe, epremno da u novomistraživačkom ciklusu
podrži i bibliotečke projekte koji imaju naučnoistraživački karakter.

Pored toga, u nacrtu novog Zakopa o naučnoistraživačkoj
delatnosti, našle su mesto i biblioteke kao bitan činilac naučnoistraživačke
infrastrukture.

—Ako vrlo samokritično i objektivno govorimo o
tome šta bi država mogla i trebalo da uradi za biblioteke, imate puno pravo
da kažete nešto o tome kako ocenjujete ponašanje zaposlenih u bibliotekama,
odnosno da li i oni mogu da rade i bolje i konstruktivnije?

— Smatram da će se svi složiti sa ocenom da kada je reč
o unapređenju bibliotekarstva, ne zavisi sve samo od spoljnih uticaja.

Neophodna je usklađena inicijativa i u samim bibliotekama
da se postojeće loše stanje prevaziđe, i to inicijativa koja ima jasnu koncepciju.

Međutim, kao i u velikom broju institucija u ovoj zemlji,
i u njima postoje duboke podele, što ima za posledicu unutrašnju blokadu i
nastavak propadanja.

Uzmite, na primer, sukobe u struci oko informatičkih bibliotečkih
programa. Može se čuti od ljudi iz samih biblioteka da prilikom izbora određenih
programa nije poštovana elementarna zakonska procedura, da su neki arbitrarno
favorizovani uprkos tome što je njihova upotreba skupa, čak i tehnološki
zastarela, te da se, uprkos tome, neke biblioteke na osnovu nametanja takvih
programa monopoleki postavljaju prema bibliotčkoj mreži u Srbiji.

Teško je nekome ko nije za to stručnjak da o tome pravilno
sudi, ali ne znam zašto se o tome ne povede argumenšvana rasprava? Zašto
same biblioteke ne iniciraju takvu raspravu?

Njihovo racionalno povezivanje je od interesa i za njih same,
kao i za korisnike njihovih uslurv i informacija.

U svetlu globalnog umrežavanja, nefunkcionalan informatički
program mogao bi da uzrokuje još veću marginalizaciju ionako marginalizovanog
kulturnog prostora, pri čemu bi i delatnost samih biblioteka mogla da ostane
nevidljiva u globalnoj mreži.

Uspešna digitalna prezentacija kulturnog blaga verovatno
zahteva utvrđivanje i određenih tehnoloških standarda, a o tome ne bi trebalo
da se odlučuje arbitrarno, kao što ni uski interesi i improvizacija ne bi
smeli da prevladaju nad argumentacijom naučne zajednice.

To je posebno važno zbog toga što digitalna prezentacija
kulturnog blaga i naučnih informacija u globalnoj informatičkoj mreži predstavlja
nužan uslov prisustva i prepoznatljivosti jedne kulture i jedne naučne zajednice
u svetskoj kulturi.

Dobro organizovane biblioteke i dobra bibliotečka mreža
mogle bi – a i trebalo bi – da budu nosioci ove delatnosti. I naravno, s
pravom da traže podršku države, kako u pogledu finansijske pomoći i pobolljšanja
statusa, tako i u pogledu jasne kulturne i naučne politike i međunarodnog
povezivanja.

Kada je pak reč o međunarodnom povezivanju, pristup naučnim
informacijama predstavlja nužan uslov razvoja domaće nauke. I u tom pogledu
biblioteke bi trebalo da imaju ključnu ulogu.

Kao dobar primer navešću saradnju Ministarstva za nauku
sa Narodnom bibliotekom Srbije.

Naime, Ministarstvo preko Narodne biblioteke finansira
pristup naših istraživača značajnim međunarodnim bazama podataka, i obim
tih baza se neprekidno širi.

—Imajući u vidu sve do sada rečeno, kako Vi vidite
ulogu i značaj Univerzitetske biblioteke?

— Za naučni i nastavni rad poseban značaj ima Univerzitetska
biblioteka.

Međutim, ona ne bi smela da ostane samo po imenu univerzitetska,
nego bi trebalo da postane sastavni deo Univerziteta.

Ne verujem da bi fakultetske biblioteke mogle da zamene
ulogu Univerzitetske biblioteke, ako ni zbog čega drugog ono bar zbog postojećeg
bibliotečkog fonda.

Po mome mišljenju, ne samo uvećanje bibliotečkog fonda, nego
i celokupno osavremenjivanje ove biblioteke trebalo bi da bude briga svih
fakulteta i celokupne naučne zajednice.

Očigledno je, međutim, da među našim naučnim i kulturnim
institucijama ne postoji dobra koordinacija. To je ujedno i pokazatelj slabih
institucija i još neartikulisane državne kulturne politike.

Izgleda da jedno uslovljava drugo i tek kada iskoračimo
iz tog začaranog kruga moći ćemo da kažemo kako smo konačno «stali na noge».

Mile Savić (1957) je redovni profesor Učiteljskog
fakulteta Univerzite-ta u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i odbranio
dokgorski rad na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao profesor
filozofije i logike u srednjoj školi kao saradnik, a zatim i direktor Instituta
za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.

Do sada je objavio više desetina članaka
iz oblasti savremene filozofije i filozofije politike, kao i sledeće knjige:
Bitak i razumevanje – ontologija i hermeneutika u delu Martina Hajdegera
(1993), Izazov marginalnog – dometi kritike logocentrizma u sporu moderna/postmoderna
(1996), Vanredno otanje (1999), Politika filrzofskoz diskursa – praktične
implikacije postmoderne filozofije (2004). Takođe je koautor udžbenika i
hrestomatije iz filozofije za srednje škole. Od marta 2004. godine je zamenik
ministra u Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine.

Projekat VBS (Virtuelna bnblioteka Srbije) koji
je ustanovljen u Narodnoj bibliuoteci Srbije, podrazumeva izgradnju sietema
uzajamne katalogizacije sa centralnim elektronskim katalogom i onoliko lokalnih
elekgronskih kataloga, koliko ima biblioteka u sistemu.

—Od svih biblioteka članica, sa njihovim fondovima
i katalozima, gradimo jednu, sveobuhvatnu, Virtuelnu biblioteku Srbije,
kaže na početku našeg razgovora Vesna Stevanović, rukovodilac Centra Virtuelne biblioteke Srbije u Narodnoj biblioteci
Srbije.

Ona je od 1995. radila u Računskom centru kao sistem inženjer,
ali se istovremeno bavila bibliotečknm problemima, a od 2003. rukovodi VBS
Centrom.

Da li poziv inženjera-informatičara ima veze sa poslom
kojim se sada bavi?

«Kako da ne! Posao koji trenutno radim zahteva i tehničko
znanje i osnovno znanješ bibliotekarstva.

To bibliotpekarsko znanje sam stekla kroz višegodišnji
rad u adržavanju bibliotečko informacianog sistema Narodne bdžblioteke Srbije,
jer sam na taj način morala da kontaktiram sa kolegama bibliotekarima u
prevazilaženju raznih problema, kako tehničkih, tako i onih koji se odnose
na optimizaciju bibtotečkog rada.»

Prema tome, ovaj crojekat je u pravim rukama.

Prva faza projekta VBS realizovana je uz pomoć dve strane
donacije u okviru koje je formiran elektronski uzajamni katalog sa preko
1.300.000 zapisa, od elektronskih kataloga Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke
Matice Srpske, Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u
Beogradu i Jugoslovenskog bibliografsko-informacijskog instituta.

U ovom trenutku, on sadrži oko 1.5000.000 zapisa, a u
sistemu radi 30 biblioteka, dok je desetak biblioteka u pripremnoj fazi.

Prednostn sistema

COBISS je skraćenica za Kooperativni bibliotečko informacioni
sistem i servise, i ima niz prednosti:

— Prednosti ovog sistema su mnogostruke, kaže V. Stevanović
Ovaj sistem je namenjen bibliotekarima i širokom krugu korisnika.

Bibliotekari – katalogizatori imaju prednost u radu
u ovakvom sistemu, jer se u idealnom smislu, jedna pubtkacija obrađuje samo
jednom.

Tako, pri obradi bibliotečke građe, oni prvo obave
is raživanje po uzajamnom katalogu i ako tamo postoji bnbliografski zapis
koji se odnosi najedinicu koju obrađuju, preuzimaj ga preko Internet mreže,dopisuju
lokacijske podatke i pohranjuju ga u lokalnu bazu.

Na postojeći odgovarajući zapis u uzajsšnom katalogu,
automatski se dodaju ti novouneti lokacijski podaci.

Na taj način, preko Internet servisa, svi korisnici mogu
da pretražuju kako po uzajamnom, tako i po lokalnim katalozima biblioteka
u sistemu.

Kao rezultat pretrage, dobijaju jedan od 5 ponuđenih formata
ispisa traženih zapisa, uključujući i onaj potpuni.

Ako pretražuju po uzajamnom katalogu, dostupne su im informacije
o lokacijskim podacima kao što su: signatura, broj dostupnih primeraka,
razlog eventualne nedostupnosti, i to u okviru svake pojedinačne biblioteke
u sistemu koja poseduje bar jedan primerak tražene građe, prethodno obrađene
u elektronskom katalogu.

— Oni korisnici koji tačno znaju u kojoj biblioteci
se nalazi tražena publikacija, mogu da pretražuju direktno po njenom elektronskom
katalogu.

Uz sve potrebne informacije mogu da dobiju i spisak
linkova ka drugim lokalnim katalozimau kojimaje ta publikacija obrađena.

Pored dobijanja informacija o fondovima u bibliotekama,
uzajamni katalog ima veliki značaj za formiranje različitih statistika n
izvešgaja, kao i za obavljanje raznih stručnih istraživanja.

To je moguće, jer SOVISS sistem pruža mogućnost postavljanja
vrlo komplikovanih i dugačkih upita, korišćenjem devedesetak ključnih pojmova
za pretraživanje povezanih logičkim i kontekstualnim operatorima.

Uz to, ako postoji digitalna forma obrađene bibliotečke
jedinice, SOVISS nam omogućava da preko unete odgovarajuće Internet adrese
u samom zapisu, imamo direktan link ka skeniranom dokumentu.

— Kada govorimo o prednostima ovog sistema, treba reći
daje on značajan i za domaće i strane korisnike.

Svako ko priđe VBS sajtu, može da stekne uvid u našu
celokupnu produkciju monografskih i serijskih publikacija.

Takođe, na ovaj način predstavljamo svetu i naše bogate
fondove iz zavičajnih zbirki, legata, kao i iz specijapnih biblioteka.

Uz to, omogućenoje pretraživanje po obrađenim člancima
i neknjižnom materijalu
napominje V. Stevanović.

MesecBroj WEB OPAC
pristupa u sistemu
COBISS.SR
feb 200324766
mar 2003 20197
apr 200321066
maj 200319716
jun 200315955
jul 200317057
avg 200316559
Sep 200319155
okt 2003 20620
nov 200322079
dec 200319894
jan 200417275
feb 200422131
mar 200431218
apr 200427183
maj 2004 27824
jun 200429400

Priložena tabela pokazuje broj WEV ORAS pretraživanja na
nivou celog VBS sistema na mesečnom nivou.

Direktna veza sa svetom

SOVISS sistem je revitalizacija starog sistema naučnotehničkih
informacija Jugoslavije iz 1988. u okviru kog je izgrađen sistem uzajamne
katalogizacije na prostoru tadašnje Jugoslavije, u koji su bile uključene
sve republike osim Hrtvatske.

Hrvatka je htela da koristi domaći softver za bibliotečko
poslovanje, pa je razvila CRO-LIST , koji je još u upotrebi.

Kako nisu zadovoljni ovim rešenjem, nameravaju da napuste
taj softver i tragaju za nekim boljim.

— Naš sistem uzajamne katalogizacije SOVISS.SR (http:-//vbs.nbs.bg.as.ui/sobiss/),
funkcioniše na SOVISS platformi koju su razvili i dalje razvijaju stručnjaci
iz IZUM-a (Institut informacijskih znanosti u Mariboru).

U našem regionalnom okruženju postoje još 4 sistema
na istoj platformi, to su: SOBISS.SI, SOVISS.VN, SOVISS.MK i SOVISS.SG koji
zajedno sa našim čine sistem SOVISS.net u okviru kojeg postoji jedinstvea
identifikacija za svagš kreirani bibliografski zapis.

Uskoro će biti moguće da se u okviru sistema SOVISSC.net
razmenjuju bibliografski podaci, što praktično znači da će našim katalogizatorima
biti omogućeno preuzimanje zapisa ne samo iz našeg, srpskog uzajamnog kataloga,
nego i iz onih u Crnoj Gori, Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Makedoniji.

Sledeći korak u razvoju ovog sistema je priključenje uzajamnim
katalozima u regionu, a zatim u Evropi i svetu, a to je moguće, jer ovaj
sistem primenjuje sve međunarodne standarde za obradu bibliotečke građe.

Korisnicima stoje na raspolaganju brojne
funkcije

Centar VBS oformljen pri Narodnoj
biblioteci Srbije ima brojne funkcije, od kojih ovom prilikom nabrajamo
samo nekoliko: izvršavanje pravnih, administrativnih i drugih poslova vezanih
za realizaciju projekta VBS, planiranje razvoja
i širenje sistema, realizacija ugovora i saradnja sa dobavljačem programskog
paketa, tehničko održavanje rada VBS Centra sa
zaštitom sistema i podataka, održavanje centralnog elektronskog kataloga,
organizovanje kontinuirane obuke i stručnog usavršavanja za rad u Sistemu,
statističko praćenje i nadzor nad radom sistema, saradnja sa drugim kompatibilnim
sistemima uzajamne katalogizacije u regionu, Evropi i svetu, itd.

Sistem će se dalje razvijati

No, to nije kraj, jer se u narednoj fazi razvoja sistema VBS, planiraju sledeće aktivnosti:

* Priključenje u sistem onih biblioteka koje imaju želju
i motivaciju da im se ombgući rad u režimu uzajamne katalogizacije, a koje
su ispunile sve neophodne tehničke uslove za to;

* Razvijanje modela priključenja biblioteka koje ne koriste
SOVISS platformu u bibliotečkom poslovanju, u svejstvu prndruženih članica,
ŠTO će vam omogućavati preuzimanje zapisa sa uzajamnog kataloga, ali ne i
aktivno učešće u njegovoj izgradnji;

* Rad na konverziji elekt ronskih kataloga iz drugih sistema
u SOVISS sistem, jer mnoge biblioteke koje ulaze u sistem već imaju obrađen
deo fonda u nekom od programa za obradu bibliotečke građe;

* Integoivniji rad sa bibliotekarima, članovima sistema,
kako bi uneli visok procenat sopstvenog frekvectnog fonda u svoju elektronsku
bazu, jer tek tada ima efekta da im se instalira modul za automatsku pozajmicu
bibliotečke građe;

* Rad na razrešavanju duplikata zapnea, kako u centralnoj,
tako i u lokalnim bazama, kao i na smanjivanju razlika u kvalitetu zapisa
na uzajamnom i lokalnim nivou;

* Rad na normativnim datotekama, kako bi se postigla ujednačenost
obrade bibliotečke građe u celom sistemu, što će omogućiti svim učesnicima
u sistemu da potpunije koriste sve pogodnosti koje uzajamni katalog pruža.

Najhitiiji posao – izgradnja telekomunikacione
strukture

O tome od čega zavisi dalji razvoj ovog sistema, V. Stevanović
kaže:

—Najvažniji zadata kje poboljišnje telekomunikacione
infrastrukture, kako bi se omogućilo da svaka biblioteka ima stalnu Internet
vezu i tako joj se omogući brzi pristup bibliotečkim i drugim bazama podataka,
kao irazngš servisima.

Trenutno, tehnička opremljenost biblioteka u Srbiji
nije na zavidnom nivou i to je ograničavajući faktor za dalji razvoj našeg
bpbliotečko informacionog sistema.

Mnoge javne biblioteke su tek u proteklih godinu dana
krenule u izradu projekata za izgradnju lokalne računarske mreže.

U najboljoj poziciji su fakultetske biblioteke koje su
priključene na Akademsku mrežu, a one biblioteke koje su daleko od postojećih
telekomunikacionih čvorišta, snalaze se na razne načine: optički se povezuju
sa najbližim provajderom, uspostavljaju bežičnu vezu sa privatnim provajderima,
obezbeđuju ISDN priključak.

—Unajgoroj poziciji su školske biblioteke. Mnoge od
njih nemaju kompjutere, a neke ni telefonsku liniju.

Međutim, od njihovog uključenja u VBS sistem, koristi
bi imali bibliotekari, đaci i profesori. Bibliotekari gotovo da ne bi morali
da se bave katalogizacijom, đaci bi se obučavali kako da koriste bibliotečke
servise, a profesori bi obavljali razna pretraživanja po elektronskim bazama
podataka.

Otpori uvođenju sistema

Za nas je tipično da ni jedna novina ne može da se sprovede
do kraja bez otpora. To nije mimoišlo ni uvođenje ovog sistema:

– Bilo je otpora pri uvođenju ovog sistema kod nas, a lično smatram da
su neki vezani i za transparentnost COBISS sistema, jer on omogućava da
se javno prikaže koliko zapisa je uradio svaki katalogizator, ko kvalitetno
obrađuje građu, a ko sistematski pravi greške, koliki je prilt građe u konkretnoj
biblioteci, po svim vidovima nabavke, na godišnjem nivou….

Uprkos teškoćama, sistem uzajamne katalogizacije funkcioniše
sa 30 aktivnih biblioteka članica. Još desetak biblioteka su fazi pripreme
za potpun ulazak u sistem, jer pre nego što počnu da rade sa sopstvenom
elektronskom bazom podataka, moraju da prođu sistem stručne obuke.

— SOVISS nije samo softverski paket za obradu bibliotečke
građe, većje i pravi sistem koji nudi rešenja za sve segmente bibliotečkog
poslovanja uz adekvatnu obuku bibliotekara za rad u njemu.

Petodnevni početni kurs je namenjen katalogizatorima
onih biblioteka koje tek ulaze u sistem.

Potom, polaznici kursa kreiraju tridesetak novih zapisa
u testnoj bazi, a redakciona komisija VBS-a kontroliše te zapise i daje
sugestije za eventualž ispravke.

Bibliotekari koji zadovolje potrebne kriterijume u
pogledu kvaliteta zapisa, dobijaju licencu za rad u COBISS-u,
kažeV.
Stevanović.

U toku ove godine, biće organizovani napredniji kursevi
za obradu određenog tipa građe i kurs za automatsku pozajmicu.

Inače svi pomenuti kursevi se održavaju u elektronskoj
učionici Narodne biblioteke Srbije koja ima 16 radnih stanica.

Izrada specijalnih bibliografija je kod nas nepokriveno
područje i mladih kadrova zainteresovanih za tu oblast nema – pre svega
zbog toga što se kod nas taj rad ne vrednuje adekvatno.

U inostranstvu taj posao leži uglavnom na mladim kadrovima,
jer se radi o fizički i psihički teškom poslu.

U toj oblasti ipak postoji jedan izuzetan pregalac: Bojana Melcer, šef Odeljenja za serijske publikacije
u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu. Po profesiji
je istoričar umetnosti, diplomirala je 1977. i odmah potom se zaposlila
u Univerzitetskoj biblioteci.

Ona je danas naš poznati i priznati stručnjak za izradu
specijalnih tematskih bibliografija, iako se nije školovala za taj poziv,
niti je ikada razmišljala da se time bavi.

Sa njom smo razgovarali o tome kako izgleda rad na izradi
bibliografije o jednom spomeniku kulture i o njihovom značaju za svaku
naciju.

Prva bibliografija – o manastiru
Studenici

Kako je došlo do toga da jedan istoričar umetnosti ode
u bibliografske vode?

— Opredeljenje daradim bibliografije dugujem mom dragom
profesoru akademiku Vojislavu J, Đuriću, našem najpoznatijem vizantologu,
nekadašnjem šefu Katedre za srednji vek na Odeljenju za Ispgoriji umetnosti
Fšozofskog fakulteta u Beogradu.

On je puno pisao o Sopoćanima, Studenici, o svim
našim spomenicima Srednjeg veka.

I B. Melcer se još od svog diplomskog rada opredelila
za srednji vek. Tako je 1986. kada se slavilo 8 vekova Studenice, došla
na ideju da se i Univerzitetska biblioteka uključi u proslavu tog jubileja.

Osmislila je jednu izložbu na nov način, tako što bi,
osim knjiga i arhivske građe, kombinovala različite eksponate u jednom
prostoru.

— To je značilo da se udružim sa Galerijom fresaka
Narodnog muzeja u Beogradu m da izložimo pored pomenuge građe, i kopije
fresaka.

Tada mi je profesor Đurić rešo da bi najbolji doprinos
naše biblioteke i mene kao istoričara umetnosti bio da se taj jubilej
upotpuni jednom dobrom bibliografijom o Studenici.

Ona je to prihvatila i njih dvoje su sačinili koncepciju
po kojoj ta bibliografija ne bi bila koncipirana u dotadanjem stilu, nego
anotirana, a to znači da sadrži kratku predmetizovanu informaciju na kraju
bibliografskog opisa o publikaciji, odnosno o sadržaju teksta koji je
opisa«, kao i njegovu lokaciju.

To je bila njena prva bibliografija sa oko 900 bibliografskih
jedinica koja je zaokružila informaciju o manastiru Studenica u knjizi
koju je objavila SANU.

Pre nje, niko nije radio takve bibliografije, jer to
osim bibliotekarskog, pretpostavlja i znanje istoričara umetnosti.

To je bila njena promocija u svetu bibliografskog rada.

Iako je sve to bilo teško jer je za kratko vreme trebalo
pročitati sve tekstove o Stude-nici, njoj je to bilo i zanimljivo.

Tako je svoju profesiju (istoričar umetnosti) spojila
sa bibliotekarstvom u neku novu celinu.

Kada je taj posao uspešno završila, njen profesor dr
Vojislav J. Đurić je 1990. pripremao drugo izdanje svoje monografije o
Sopoćanima, remek delu svetske kulturne baštine, pa je želeo da mu ona
za tu knjigu uradi bibliografiju.

Naravno da je to sa zadovoljstvom prihvatila i tu bibliografiju
je uradila na isti način kao i za izložbu o Studenici, ali sada znatno
lakše, jer je imala iskustvo iz prve knjige.

Doprinos istoričara umetnosti

Tako nov metodološki pristup ovakvoj vrsti bibliografija
nije potekao iz bibliotekarstva, nego od istoričara umetnosti, zbog njihove
potrebe da bibliografski opis sadrži informativni deo – anotaciju -koji
je njima potreban za naučni rad.

Ovakav metodološki pristup odstupa od nekih bibliotekarskih
pravila.

Kada je krenuo naučni projekat o manastiru Žiči, opet
je dr Đurić pozvao B. Melcer da sačini bibliografiju o ovom manastiru,
i tako je nastala prva bibliografija-monografija čiji je ona autor.

Do sada je B. Melcer bila autor 7 bibliografija o našim
manastirima: Studenica, Sopoćani, Žiča, Arilje, Hilandar, monografsko izdanje
nove bibliografije o Sopoćanima, i Đurđevi Stupovi.

— Značaj svih tih bibliografijaje višestruk. Prvo,
kada sam ih odnela u inostranstvo, bilo je vrlo zanimljivo pokazati kolegama
knjigu o manastirima za koje su oni čuli i znali.

Inače, takve bibliografcje imaju poseban značaj
za sve one koji se bave naučnim radom, jer gš bibliotekari daju komtetne
informacije „ na tanjiru „.

Studentima je to savršemo sredstvo za učenje, ali i svima
onima koji žele da se obrazuju u oblasti opšte kulture.

Pošto je građa sistematizovana po oblastima, svaki spomenik
srednjevekovne kulture ima u bibliografiji nekoliko svojih aspekata i segmenata
izučavanja, klasifikovanih u zasebna poglavlja.

Osim istoričarima umetnosti, ovakve bibliografije su
dragocene i svim ostalim medijavalistima, arhitektama, stručnjacima koji
se bave izučavanjem srednjevekovnog monumentalnog slikarstva i arhitekture,
primenjene umetnosti, teologije, književnosti, istorije i dr.

— Jedna takva bibliografija je popis literature koji
sadrži kompletnu informaciju i kompletan portret o nekom našem spomeniku
i obuhvata celokupnu izdavačku delatnost celog sveta o datom spomeniku.

Bibliografija srednjovekovne umetnosti
na Balkanu

Interesovanje za takav pristup izradi bibliografija bio
je iznad očekivanja:

— Pošto su mnogi od mojih kolega želeli da imaju
takve publikacije u svom fondu, pomislila sam da možda oni žele da rade
na izradi takvih bibliografija. Progile godine sam sačinša koncept za
UNESKO-vu komisiju o izradi bibliografije srednjevekovne umetnosti na Balkanu
i to na Internetu, po istom metodološkom principu.

Konsultovala sam kolege bibliogekare istoričare
umetnosti koji rade na najznačajnijim bibliotečkim punktovima iz centara
gde se sabira najveći broj takve literature, i u taj projekat su pristali
dauđu dr Mihael Grinbart, šef biblioteke Vizantološkog instituta Unterziteta
u Beču, zatim dr Nikola Kazanski iz Bugarske Akademije nauka, Joana Bita
– bibliotekar iz Atinske akademije nauka i umetnosti Grčke i Smiljka Soretić
iz Damberton ouks Instituta iz Vašingtona, najvećeg sabirnog centra vizantološke
literature na svetu.

Interesovanje za projekat je pokazao pre svih prof. dr
Peter Šrajner, čuveni vizantolog iz Kelna, a pozvani su i kolege iz Hrvatske
i Makedonije, i do sada je već 10 saradnika dalo pristanak da učestvuje
u tom projektu.

Projekat već godinu dana čeka odluku UNESKO-a o tome
da li će da ga finansira, zašta se zalaže naš predstavnik u toj organizaciji
Jovan Ćirilov.

— Inače, najlepše bi bilo raditi sa internacionalnom
ekipom saradnika i kolega, jer bi tada bibliografije bile najkompletnije,
pogotovo što su oni po pravilu veliki entuzijasti i ne uslovljavaju svoje
učešće projektu posebnim materijalnim zahtevima.

Sizifov posao

Da bi se sačinila jedna bibliografija na pomenuti način,
potrebna je komunikacija i konsultacija sa nizom stručnjaka iz zemlje i
sveta, a posebno je problem doći do potrebnih publikacija.

Zbog toga je potrebno imati stalni kontakt sa svim značajnijim
bibliotekama u svetu, a ono što posebno treba istaći, to je da su svi
uvek voljni da sarađuju.

U tom poslu podrazumeva se kontakt sa svim univerzitetskim
bibliotekama Evrope i Amerike, i svaka je odgovorila na zahtev B. Melcer
šaljući joj traženu knjigu ili informaciju o istoj.

—Svi su bili voljni datšalju putem Interneta lmetusvoje
akcesije, kako bih ja izabrala ono što me interesuje, i zamolila ih da
oni to pogledaju i pošalju mi željenu informaciju.

Kada je reč o našim stručnjacima, najviše kontakata se
ostvari sa kolegama iz SANU, NBS, BMS i sa Odeljenja za istoriju umetnosti
Filozofskog fakulteta.

B. Melcer skreće pažnju da je rad na izradi ovakvih bibliografija
veoma specifičan:

— Ovaj posao je i fizički naporan, jer je u Beogradu
veoma teško doći do stranih publikacija, i to je pravi podvig. Mnogo vremena
se izgubi da se pročita samo jedna knjiga, a još više da se do nje dođe.

Jako iscrpljujuće je uobličiti portret manastira
na osnovu anotacija kada se sklopi bibliografija, ali sve to ima puno
smisla, pre svega zbog toga što se sve to radi po porudžbini i želš svih
onih kojima je namenjena.

Oda našoj srednjovekovnoj umetnosti

Kada vidimo da je rad na ovakvim bibliografijama ravan
podvigu, postavlja se pitanje šta nekoga motiviše da se upusti u takvu avanturu?

— Mene motiviše za taj rad izazov novih saznanja,
jer sve ono što sam znala i učila o svim tim spsšenicima nadgradila sam
radeći bibliografije njima i što me naša srednjovekovna umetnost posebno
inspiriše.

Naša srednjevekovna umetnost predstavlja najlepši,
najbolji, najprimerencji portret kulture naše zemlje. Jedino smo tada bili
ravnopravni sa svetom po originalnom umetničkom stvaranju koje je doseglo
vrhunac civilizacije.

Nismo slučajno upisani u duhovnu, materijalnu i
kulturnu riznicu sveta prvo sa Sopoćanima i Rasom, (Ćurćevim Stupovima
i Petrovom crkvom), a sada i sa manastirom Dečani.

B. Melcer podseća da je naš kulturni procvat krenuo
krajem 12. i početkom 13. veka, a u to vreme pojedine zemlje Evrope su
u umetničkom stvaralaštvu bile možda čak i iza nas.

Sredinom 13. veka ni Italija, ni cela zapadna Evropa
nije bila u stanju da stvori jedne Sopoćane.

Tada je Nemanjin unuk kralj uroš I koji je imao dovoljno
sredstava, ali i dobro obrazovanje, okupio najbolje majstore iz Carigrada
da mu po njegovoj želji oslikaju veliku zadužbinu koja će postati remek
delo umetnosti.

Napor, ali i veliko zadovoljstvo

I pored svih otežavajućih okolnosti, naša sagovornica
ističe zašto se bavi ovim poslom:

— A kada sve to prođete i završite bibliografiju,
proživite ceo život jednog manastira na najlepši, najcelovitiji način!
To je, takođe, veliki motiv!

Tek praveći ove bibliografije, ja ssš u stvari shvatila
šta su Sopoćani, štaje Studenica, šta se sve oko njih dešavalo, čega sve
još u njima ima o čemu nisam znala.

Radeći jednu bibliografiju, njen autor odživi život
jednog manastira, a toje privilegija koja je retko kome dostupna!

Sve knjige koje citira u svojim bibliografijama, B. Melcer
je pročitala! Engleski zna odlično, talijanski nešto bolje od francuskog.
Nemački i grčki ne zna, ali joj je jedan kolega Grk objasnio kako da se
snalazi i u grčkim tekstovima.

Onaj ko pravi monografije i bibliografije naših srednjove-kovnih
manastira, mora da zna i srpsko-slovenski jezik, kao i staru srpsku ćirilicu
iz 18. veka, jer su brojne knjige o manastirima objavljene tada.

Posebna teškoća je priprema za štampu, jer se u bibliografijama
koriste praktično svi značajniji svetski jezici, kao i stara pisma.

Mnoge knjige koje se koriste za izradu bibliografija
mogu se naći na Internetu, ali nije mali broj onih koje nisu ni tako dostupne.
Zato se mora tražiti informacija o njima na razne druge načine.

Dečani čekaju sponzora

Sledeći njen projekt bi trebalo da bude bibliografija
o manastiru Dečani, ali prošle godine nije dobijena pomoć od Ministarstva
za kulturu za njenu realizaciju, jer se smatralo da to nije prioritetna
tema za ionako ograničeni fond ovog Ministarstva.

Naime, tu bibliografiju bi morala da radi jedna ekipa
stručnjaka, a za to su potrebna sredstva.

— Međutim, sada nam treba ta bibliografija jer su
i Dečani proglašeni svetskom baštinom upravo ove godine.

Inače, procedura upisa u svetsku baštinu je veoma komplikovana,
a Vlada države koja ističe nominaciju mora da bude garant za nominovan
spomenik koji se nalazi na njenoj teritoriji.

I dalje postoji narudžbina da radi bibliografiju manastira
Dečani čiji bi izdavač bio Centar za crkvene studije iz Niša koji želi
da prezentira javnosti sve manastire (do sada su objavili bibliografije
Hilandara, Sopoćana i Đurđevih Stupova), a zatim su na redu manastiri
Banjska i Bogorodica Ljeviška, ali izbor zavisi od sposobnosti naručioca
da projekat finansira.

Država treba da podrži one koji rade
na ovim poslovima

Bojana Melcer je obavila veliki posao za naše društvo:
objavila je bibliografije svih manastira koji su proglašeni svetskom baštinom,
osim Dečana i Petrove crkve.

— Za to su zaslužni i igumani manastira Sopoćana
i Đurđevih Stupova protosinđeli Mihailo i Petar koji su finansirali izradu
i štsšpanje ovih publikacija.

Iako joj je teško da se opredeli i kaže koju svoju bibliografiju
smatra najboljom, ipak smatra da je to poslednja urađena bibliografija o
manastiru Đurđevi Stupovi u Rasu.

Svaku svoju bibliografiju B. Melcer je poslala svojim
kolegama u inostranstvo, a za uzvrat uvek je dobila neku knjigu koja nam
je potrebna i dragocena.

*

Na kraju treba dobro razmisliti o njenoj poruci da svaka
urađena bibliografija treba da ima tretman nacionalnog blaga, kao zbir
informacija i saznanja o datom spomeniku nacionalne kulture.

Zato bi i društvo trebalo da stimuliše mlade stručnjake
da se bave ovim teškim zahtevnim poslom, jer je to u opštem društvenom
interesu.

Biblioteka Šumarskog fakulteta u Beogradu ove godine
slavi 50 godina svog postojanja, jer je osnovana 1954. godine. Pre toga
je egzistirala u okviru Poljoprivrednog fakulteta koji je osnovan 1919,
a 1949. je Poljoprivredno-Šumarski fakultet podeljen na dva i to na Poljoprivredni
fakultet i Šumarski fakultet.

Šumarski fakultet se uselio u sopstvenu zgradu 1954.
kada je i počela sa radom Biblioteka u prostorijama u kojima se i danas
nalazi. Prve knjige čini fond knjiga dobijenih od Ministarstva šuma i rudnika
i to su prve knjige koje su inventarisane.

U to vreme fond se uvećavao prvenstveno poklonima, pa
zatim razmenom, i tek onda kupovinom.

Bibliotekari-saradnici u nastavi

Danas se ova biblioteka tretira kao jedna od boljih,
u kojoj radi i Mirjana Golubović, samostalni
knjižničar, koja je u ovoj biblioteci od 1977. Sa njom u biblioteci radi
i Branislava Simonović – bibliotekar, šumarski inženjer.

O svom poslu M. Golubović kaže:

—Imala sam sreću! Došla sam u sredinu koja mi je
omogućila da neke svoje ambicije i želje ostvarim, bez obzira na to što
npsam završila studije.

Do nedavno, upravnik ove biblioteke je bio g. Milorad
Šijak, po struci šumarski inženjer, ali po opredeljenju dokumentalista, koji
je uspešno obavljao taj posao.

0vo je relativno velika biblioteka sa preko 60.000 jedinica,
od čega oko 15.000 naslova knjiga, 23000 godišta nasopisa, kgd. M. Golubović
posebno ističe:

— To što ova bibliotet spada u bolje, posledica je
činjenice daje t ovom fakultetu uvek bilo puno razumevanja za našu struku
i shvaćena je korist koju fakultet imao zbog toga.

Još 1990. u ovoj biblioteci se pregilo na kompjutersku
obradu, i uvek je imala jedan od boljih računara na fakultetu, jer se shvatao
značaj biblioteke u ovoj struci.

Zahvaljujući takvom spletu okolnosti, bibliotekari ove
biblioteke su uspeli u onome što je san većine visokoškolskih biblioteka:
da imaju status saradnika u nastavi, i to je regulisano Statutom Šumarskog
fakulteta.

— Takav status nam omogućava da nas ne tretiraju
ovde kao deo administracije fakulteta, nego kao entitet koji im pomaže
u nastavi.

Zato, ako se ima u vidu ukupna situacija u kojoj
se nalazi visoko školstvo, mi ne možemo da budemo nezadovoljni.

Pogotovo ako se zna da je naša profesija ona koja
ne stvara pare, a korist od nje nije odmah vidljiva.

Obrazovanje je u drugim sredinama uopšte uvek negde
na kraju, čini mi se zbog toga što oni koji odlučuju ne znaju ili neće
da znaju daje mnogo skuplje neznanje, od onoga koliko mi koštamo.

Opremu i programe su birali bibliotekari

Dokaz za brigu o svojoj biblioteci Šumarski fakultet
je pokazao kada je prvi Pentijum i sjajan štampač biblioteka dobila prva
na fakultetu, kasnije su kao poklon Ministarstva za nauku i tehnologiju
dooijena još dva računara. tako da se može reći da su dobro opremljeni.

Velika je stvar da na ovom fakultetu niko nikada biblioteku
nije kočio u njenom razvoju, niti se uprava fakulteta mnogo mešala u njen
rad, odnosno u njen izbor opreme i programa Uglavnom je prihvatano stručno
mišljenje bibliotekara.

Bila je samo jedna kontraproduktivna epizoda u razvoju
ove biblioteke, kada se na ovom fakultetu rodila ideja da se pravi bibliotekarski
program u sopstvenoj režiji, jer je fakultet u to vreme imao svoj računarski
centar sa kadrovima za računarstvo, ali nije shvaćeno da je to preambiciozna
zadatak za dva-tri stručnjaka za informatiku.

Kako ti stručnjaci nisu znali bibliotekarstvo, napravljen
je program koji nije bio funkcionalan, pa je biblioteka zbog toga 4-5
godina stagnirala.

Fakultet je omogućio uključivanje u
nov sistem

Potom se radilo u UNESKO-vom programu „Biblio“ koji
je pravljen za nerazvijene zemlje i bio je vrlo pogodan za male biblioteke,
jer je mogao da se koristi i na računarima RS 286.

— Kada je i do ovog fakulteta došao projekat ,, Tempus“,
uprava fakulpgeta je prihvatila sve opo što su bibliotekari predlagali,
iako to predstavlja znatan izdatak, jer se svaki mesec plaća članariia
za korišćenje licence.

Ipak, uprava fakulteta je uvpdela sve predposti
priključivanju iovom sistemu u bibliotekarstvu.

Vredne rezultate ova biblioteka postiže iako je ovojedini
fakultet na Beogradskom univerzitetu koji nije umrežen na Internet u celini,
a to je posledica dislokacije, odnosno činjenice da ovaj fakultet nije
u centru grada Sačinjen je plan umrežavanja, ali se čekaju sredstva da se
on realizuje.

Direktna veza sa Internetom postoji u Računskom centru
i biblioteci, i nju koriste uglavnom nastavnici.
Prvi put ove godine bibliotekari su ponudili jedan projekat koji je prihvaćen
i završen, zahvaljujući „Tempus“ projektu i dr Steli Filipi-Matutinović.

Zahvaljujući tom projektu, napravljen je i sajt ove biblioteke,
čiji je tekst sastavila M Golubović.

Nedostaju kadrovi

I pored sveg razumevanja uprave fakulteta za svoju biblioteku,
ona trenutno radi sa polovinom kapaciteta, jer za sada su od 4 radna mesta
predviđena sistematizacijom, popunjena samo dva. To je uslovljeno reorganizacijom
visokog školstva koja je u toku, i dok se to ne završi, ni ovaj problem
neće biti do kraja razrešen.

Sistem Virtuelne biblioteke Srbije je prihvaćen, i M.
Golubović je dobila licencu za unos prdataka, ali nema vremena da se sve
ono čime ova biblioteka raspolaže unese u bazu podataka, jer to zahteva
vreme, a ovde rade samo dva bibliotekara.

Radno vreme biblioteke je od 7-15 sati, a najviše vremena
odnosi rad sa korisnicima jer im se dnevno obrati do 50 korisnika. Čitaonica
ima oko 40 mesta i uglavnom je uvek puna.

— Nažalost, nedostaju nam udžbenici, pa kada ostanu
samo primerka, mogu da se koriste samo u čitaonici.

Drugi problem je što studenti traže da biblioteka
radi i popodne, ali je to u ovim uslovima neizvodljžo. Jer, sada radgšo
samo nas dve, i ako bi se razdvojši po smenama, to bi bšo strašno.

Kada bi se popunila upražnjepa radna mesta, to ne
bi bio nikakav problem.

Zato je veoma teško istovremeno raditi na unosu podataka,
jer za rad na računaru ostaje samo tri do četiri sata dnevno, i za to
kratko vreme bibliotekari uspevaju da unesu samo oko 10 zapisa na dan.

Dobro bi došli oni koji civilno služe
vojni rok

Pod takvim okolnostima do sada je uneto samo oko 370
zapisa, a treba da se unese ukupno oko 40.000 jedinica plus časopisi.

Sve to govori da je osnovni problem većine fakultetskih
biblioteka nedostatak kadrova.

O tome najbolje govori podatak da u jednoj savremenoj
fakultetskoj biblioteci u razvijenim zemljama koja ima 60.000 knjiga kao
i ova, treba da radi od 7-15 bibliotekara!

— Bar da nas je četvoro, mi bi povećanim zapaganjem uradili
mnogo više i pribpižili se standardu.

Jedan period M Golubović je radila 12 sati dnevno, ali
to ne može da ide u nedogled i ne može se očekivati da bibliotekari tako
rade.

Zbog toga ona smatra da u svakoj biblioteci treba da
postoji lice koje će samo da vrši unos zapisa u bazu podataka.

Na njenu inicijativu, fakultet je tražio od vojnih vlasti
da im upute na civilno služenje vojnog roka šumarske inženjere, studente
ili apsolvente, ali ni posle 5 meseci nikakvog odgovora nema.

Rariteti biblioteke

Biblioteka poseduje knjigu iz 1872. koju je izdalo Društvo
za poljsku privredu pod naslovom „Proizvodnja i upotreba šuma“ Alekse
Stojkovića, i to je prva knjiga te vrste u nas.

Komplet od 13 knjiga „Flora srednje Evrope“ koji
je izdat početkom prošlog veka. jedino oni imaju u Srbiji:
Šumarski fakultet u Beogradu je do raspada bivše Jugoslavije bio matični
fakultet za sve šumarske fakultete, i iz tog perioda postoji zbirka doktorskih
disertacija, koja je od posebne vrednosti.

Bibliografija za ponos

Bibliotekari ove biblioteke su ponosni na svoje veliko
delo: Bibliografiju naučnih radova profesora i saradnika Šumarskog
fakulteta
koja obuhvata period 1920-2000, a do 1995. je štampana.

Pripremljeni su tekstovi za naredne godine, ali se čeka
odluka da se puste u štampu.

Takođe imaju bazu za bibliografiju projekata profesora
ovog fakulteta koja na žalost, nikada nije štampana.

amo je prva knjiga ugledala svetlost dana, a narednih
6 knjiga čeka.

(Nastavak u sledećem broju)

(Nastavak razgovora sa Katarinom Kovačević bibliotekarom
u Biblioteci Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu).

Cela struka smeštena u jednu rečenicu

Problem su veliki otpori koji se pružaju takvoj racionalizaciji,
koji (na svu sreću) ne dolaze od uprave fakulteta koja ima razumevanja
za probleme bibliotekara.

— Ono što zabrinjava, to su neki teško shvatljivi otpori
prema onome što je progresivno,
upozorava K. Kovačević.

Recimo, suočeni smo sa (istina usamljenim) mišljenjem da
nije trebalo uzimati program SOVISS od Slovenaca, uz pitanje „zašto
da im se udvaramo “ itd.! Isto tako, ima primedbi da mi ne treba
da se povinujemo onome što radi EU!?

Slične primedbe su upućene i kada je napravljen sajt
biblioteke ćirilicom, latinicom i na engleskom jeziku, a tada je opet
bilo pitanja zašto se udvaramo onima koji koriste latinicu?!

— Ako bi takvi ljudi došli na čelo fakulteta, mi se
pe bi pomerili sa pozicije na kojoj smo “zaboravljeni“.

Teško je bibliotekarima da vode bitku sa otporima i
nerazumevanjima, pa zato osim svog stručnog znanja, moraju da imaju veliku
dozu strpljenja, tolerancije i sposobnosti da ne klonu duhom.

Takav odnos prema fakultetskim bibliotekama ne treba
da čudi: jedan tako važan segment visokog obrazovanja kao što su fakultetske
biblioteke, u Zakonu o univerzitetima spominje se samo u jednoj rečenici!
A bibliotekari kao struka – uopšte se i ne pominju!

Drugi problem je taj što su fakultetske biblioteke opet
samo formalno pod stručnom nadležnošću Univerzitetske biblioteke, ali
ona praktično nema nikakve pravne ingerencije u njima.

Iz 19. u 21. vek

Dok u nastavi na fakultetima ima puno novina, u mnogo
čemu se modernizuje, stiže nova oprema – biblioteke ostaju tamo gde su
bile, što znači da dolazi do njihovog relativnog zaostajanja na fakultetu.

— Koliko je zaostalo bibliotečko poslovanje govori
podatak da se još uvek koriste pečati stari preko 30 godina, sa stargš
nazivima. Tako na njima piše da se radi o bibliotekama seminara, a semšara
više nema, nego odeljenja.

Ili, navedimo ovaj primer: bibliotekari nemaju reverse,
nego zaduženja vode u običnoj školskoj svesci, i kad student vrati knjigu,
u istoj toj svesci ga razduže! Zar se u takvim okolnostima može govoriti
o modernom poslovanju?

K. Kovačević navodi i druge primere:

— Naše biblioteke tehnički nisu opremljene, oprema
sporo stiže, a kompjutere smo dobili tek pre dve godine.

Istine radi, treba reći da su biblioteke su 1992.
dobile neke kompjutere, ali potpuno zastarele i u fazi rashodovanja, a
ono malo što ihje bilo u funkciji, ubrzo su se pokvarili.

Naravno, tada nije moglo ni da bude reči o priključenju
na Internet, ncje bšo specifdžčnih programa, i to nije moglo da se nazove
nekakvom automatizacijom biblioteka.

Istovremeno, bibliotekarima nije obezbeđena nikakva obuka za rad na računarima,
ali je za neke druge fakultetske službe takva obuka izvedena.

Zahtevi bibliotekara da se i oni uključe u tu obuku,
nisu urodili plodom, pa su se sa kompjuterima snalazili sami, učeći jedni
druge.

Onda u maju 2002. dolazi donacija Ministarstva za nauku
u kompjuterima, a istovremeno je počeo rad na projektu Tempus za stvaranje
mreže visokoškolskih biblioteka na univerzitetima u Beogradu, Nišu i Kragujevcu,
i bibliotekari koji su sve do tada koristili tehnologiju sa kraja 19.
veka, počinju da ulaze u moderne bibliotečke tokove 21. veka.

— Međutim, mnogo toga je ostalo isto. Tako se u nekim
fakultetskim bibliotekama i dalje zbog nedostatka reversa koriste đačke
sveske kao evidencija o izdatim knjigama kao u 19 veku.

Automatizacija i uzajamna katalogizacija su pojmovi
koji tek treba da zažive u našim bibliotekama ako za to bude razumevanja.

Prestanak nabavke časopisa – veliki
problem

Kada govorimo o obnovi knjižnog fonda, onda se mora imati
u vidu da je to rak-rana svake biblioteke, pa i fakultetskih.

Taj problem je složeniji zbog toga što je nastava reformisana
još prošle godine, ima dosta novih i zanimljivih predmeta, a ne postoji
prevedena literatura, pa se mora koris-titi inostrana.

— U takvoj situaciji biblioteke je posebno pogodila
odluka Ministarstva za nauku da više ne finansira kupovinu stručnih časopisa
koji postoje u elektronskom obliku, ali biblioteka nema dovoljno kompjutera
pomoću kojih bi nastavno osoblje i studenti mogli da listaju te časopise,
adaie govorimo o štampanju tekstova,

Kako će, reiimo, časopis „National Geography“
sa veoma memorcjski zahtevnim fotografijama da se skida sa mreže sa neadekvatnom
opremom?

Zbog toga su korisnici puno uskraćeni, jer ipak se kroz
časopise prate novija kretanja, bez obzira što u njima nekad nema kapitalnih
naučnih otkrića, ali se mnogo lakše napiše rad u vidu članka, nego da
se čeka objavljivanje knjige na neku temu.

Bibliotekari pokušavaju da se snalaze, ali to ne rešava
problem. Primera radi, za celu godinu Biblioteka za egaolsk giju i antropologiju
dobila je 61.000 dinara za nabavku knjiga! Za taj novac može da se kupi
nekoliko naslova i to samo u jednom primerku.

Modernizacija ide teško

Biblioteke Filozofskog fakulteta tek su na početku stvaranja
prave moderne biblioteke kao uslužne delatnosti u okviru nastave.

—Sada radimo na ustanovljenju baze podataka o fondovima,
što će biti od vetke koristi.

Jer, sada možemo da grupigiemo sve damaće časopise
na jednom mestu, strane na drugom, sve što se odnosi na nacionalnu istoriju
na posebnom mestu itd,
kaže K. Kovačević.

Biblioteke su decenijama bše na mrtvoj tački, ali
se sada stvari ipak pomeraju, samo tempom puža.

Imali smo sreću da je uprava fakulteta bez otpara
prihvatila uvođenje programa SOVISS i sistema uzajamne katalogizacije u
naše biblioteke.

Sada se fakultetske biblioteke nalaze u fazi priključivanja
u uzajamnu bazu podataka i povezivanja svih fakultetskih biblioteka međusobno.

Do pre dve-tri godine bibliotekari fakultetskih biblioteka
se čak nisu međusobno ni poznavali, niti su poznavali kolege iz Univerzitetske
biblioteke. Svako je bio ušančen u svoj prostor.

Za dve poslednje godine ipak se nešto pomerilo, uspostavljen
je sistem uzajamne katalogizacije i održano dosta kurseva u Univerzitetskoj
i Narodnoj biblioteci, ali su nerazumevanja i otpori još uvek prisugni.

Problem je to što se oni pojavljuju u sredini gde bi
ee to najmanje moglo očekivati – među mnogo obrazovanim kadrovima.

— Recimo, bibliotekari su tražili da se skrati vreme
izdavanja knjiga, tko bi mogli da obave čitav niz drugih, obaveznih poslova.

Međutim, čak i u univerzitetskim sredinama vlada
uverenje da jedino što bibliote kari rade jeste izdavanje knjiga!?

Iz toga se izvlači zaključak da ako bi im smanjili
vreme izdavanja knjiga, oni ne bi „ništa radili „!

Takvo uverenje postoji čak i kod onih poslenika na
univerzitetu koji maksimalno podržavaju biblioteku i bibliotekare.

Prema tome, radi se o nepoznavanju širokog dijapazona
bibliotečkog posla.

Situacija u Biblioteci Odeljenja za istorijublem. nije
loša jer u njoj pre podne rade uvek dva bibliotekara, ali u većini biblioteka
radi samo jedan, i to je problem.

Onda su se biblirtekari dosetili da mogu da traže vojne
obveznike koji služe civilni vojni rok, pa očekuju da će od septembra
ipak dobiti pomoć sa te strane.

Značaj produbljivanja veza sa Univerzitetskom
bibliotekom

Posebno od početka realizacije Tempus projekta
na Univerzigetu u Beogradu produbljuju se veze fakultetskih biblioteka
sa Univerzitetskom bibliotekom, pa iako je to sve na početku, postavljaju
se temelji za buduću saradnju.

Prethodno treba zakonski regulisati status i ingerencije
univerzitetskih biblioteka nad fakultetskim, na način kao što je to regulisano
u svetu.

— Međutim, svaki fakultet kod nas odmah postavlja
pitanje vlasništva nad „svojom,, bibliotekom, a to postavlja i pitanje statusa.

Sve to, naravno, umanjuje efikasnost fakultetskih biblioteka,
jer one koriste ne samo profesorima i studentima jednog fakulteta, nego
i istraživačima sa drugih fakulteta i istraživačkih institucija, kao i
studentima drugih fakulteta.

Sada su fakultetske biblioteke u dobroj meri zatvorene,
učaurene u svoju organizacionu celinu.

Biblioteke u drugom planu

Problem zanemarenosti fakultetskih biblioteka je očit,
ali nije tipičan za sve fakultete. Recimo, prve računare na Filozofskom
fakultetu u Novom Sadu je dobila njihova biblioteka, uz to je centralizovana,
što ima čitav niz prednosti (zajedničke nabavke materijala, zajedničko
koričenje i svi drugi zajednički poslovi, što obezbeđuje racionalnije trošenje
sredstava).

— Bilo bi normalno da su prvi kompjuteri i na ovom
fakultetu prvo došli u biblioteku, a ona ih je bukvalno poslednja dobila
maja 2002.

Takođe nikakva sredstpva nisu obezbeđeia za druge
vidove permanentpnog obrazovanja bibliotekara, ili za njihovo prisustvo
spgručnim i drugim skupovima.

Instalacija računara je bila veoma loša, pa od 7
daš sistem 5 nije radio-
komentariše K. Kovačević.

Istovremeno, u kabinetima i nekim drugim službama na
fakultetu su postojali veoma dobri i moderni kompjuteri koji su stalno
bili u funkciji.

*

Šta reći na kraju?

Ako danas sve razvijene zemlje poklanjaju punu pažnju modernizaciji
biblioteka iz razloga koje smo naveli u uvodu, taj posao nas očekuje ako
hoćemo da budemo deo moderne Evrope.

Problem duhovne izolacije i njenih
posledica

Dr Perović posebno ukazuje na značaj kontinuiranog praćenja
onoga što se objavljuje u svetu:

— Vrlo je bilo teško kada je dolazio do prekida u
komunikaciji sa naučnim svetom, a to nam se desilo kada je prestala da
dolazi periodika, kada nije bilo uslova za nabavku knjiga. To su praznine
koje se više nikada neće moći popuniti.

Vi možete da učinite neki napor i da sve to posle,
fizički dobijete, ali za jedno kontšuirno praćenje, neophodno je da to
stalno pritiče.

Ona ukazuje i na jedan veoma važan fenomen, da duhovna
izolacija može da bude i posledica neadekvatnog odnosa društva prema ovakvim
institucijama.

— Mislim da razvoj društva zavisi i od razumevanja
značaja ovakvih institucija.

Nažalost, ja sanjam o nekoj mogućnosti postojanja
društva koje ne bi bilo svedeno samo na vlast, a kod nas toga zavisi od
vlasti.

Kada je 1969. bila na studijskom boravku u SAD, sve
vreme je provela isključivo u univerzitetskim bibliotekama i tamo shvatila
da bogatsgao te zemlje može da se konsgatuje na osnovu stanja u njima.

Danas naše biblioteke odražavaju naše siromaštvo. Modernizagrda
se često uprošćava. Ona jeste pre svega stvaranje ekonomskih pretpostavki
za život društva, ali se onda pitanje kulture, vrednosti tih institucija,
stavlja u drugi plan.

— Međutim, takav odnos se vrlo teško nadoknađuje,
i mi zaostajemo za svetom.

Ova biblioteka spada u kulturnu instituciju sa velikom
tradicijom i život jednog iole kulturnog društva bez nje nije zamisliv.

Dr Perović smatra da ima mnogo dokaza za naše duhovno
siromaštvo.

Tako imamo studente koji dođu do kraja studija, a nisu
obučeni kako da se koriste bibliotekom. Oni čak ne znaju ni da popune
revers za uzimanje knjige! To ziači da tokom svog celokupnog školovaoa nisu
bili upućeni u to kako se koriste ovakvi fondovi.

— Moja generacija je u gimnaziji naučila da koriste
biblioteku, pa ako neke knjige nije bilo u školskoj, bilo je u gradskoj
biblioteci, i kada smo dolazili na studije, odmah smo bši upućeni na seminarske
biblioteke koje su savršeno funkcionisale, pa onda na univerzitetsku i
druge biblioteke.

Za sad, na ovakvu vrstu institucija ljude više upućuje
socijalni status, naročito kadaje reč o studentima. Tako je ovde uvek
puna studentska čitaonica, jer su udžbenici vrlo skupi, i sam studij je
vrlo skup, a studenti žure da završe svoje školovanje.

Drugi parametar je da vrlo malo ljudi dolazi da radi
ovde, jer ne postoji razvijena kultura korišćenja biblioteka, a ona se
stvara u uzajamnom odnosu institucije i korisnika.

Naravno da u svemu tome i biblioteka ima veliki
značaj u edukaciji, u načinu na koji prihvata ljude, u korišćenju tehnologije.

Ali, upozorava ona, i korisnici mogu bitno da utiču
na instituciju, mogu čak da je razore ako nisu pripremljeni da je koriste
na pravi način.

Očngledan je opšti pad kvalnteta

Dr Perović smatra da su biblioteke reprezaizdmvne ustanove
u jedvom dubljem smislu, zbog toga što one govore o sganju kulture u jednom
društvu.

U razvoju srpskog društva su postojali periodi kada
je srpska elita verovala u značaj kulture, kada oe verovalo da dobar univerzitet,
dobre biblioteke, dobra pervodaža mogu da utiču na podizanje opšteg nivoa
u društvu. To je doprinelo da imamo dobre institucije ovog tipa.

Međutim, dogodno se prodor masa u politiku, pa samnm
tim i u kulturu. Došla je tzv. „vladavina naroda“ u bukvalnom smislu,
a demokratizacija, masovnost, uvek povlači za sobom pad kvaliteta. To
se najpre oseti u obrazovanju.

— Gde je spoj realnih mogućnosti i potreba koje vide
duže od današnjeg dana, to je pitanje političke i opšte kulture, jer sve
to bez ove svrhe da se nešto pomera napred u otkršanju svoje prošlosti,
u razumevanju onoga što se događa, u projektovanju budućnosti, zaista nije
zamislivo bez ove vrste rada.

Moramo da imamo ustanove i sredstva za njihov rad.

Iskustvo uči da kada ste na jednoj strani suočeni
ea elementarnom potrebom da obezbedite ljudima da mogu da zadovolje ono
štoje egzistencijalno, i na drugoj strani nekih viših potreba, ove druge
uvek stradaju.

Kultura vam je potrebna da bn sačuvali
naš intelektualni kapacitet

U našem društvu je mnogo vremena potrošeno na neke vnrtuelne
ciljeve, umesto ulaganja u nešto što je racionalno, smatra dr Perović i
navodi:

— Ako vi branite nacionalni interes, ie možete da
ga odbranite samo na teritorijalnom principu.
Vi možete da ga odbranite samo tako što ćete da razvijate one vrednosti
po kojima se vaš narod prepoznaje kao poseban narod među drugim narodima.

To su njegov jezik, književnost, kulgpura, čueanje
tradicija, razvijanje ustanova koje se time bave, koje nisu potpuno odvojene
od društva.

Danas nema razmišljanja u tom pravcu.

To dehumanizuje druššvo, brugpalizuje ga i u takvoj
atmosferi kadaje mnogo nasilja u svakom smislu, kada padnu kriterijumi,
kada nema merila, kada sve gša nekeuske ciljeve, onda stradaju ovakve ustanove,
a time se smanjuje intelektualni kapacitet bez koga ne mo-že da se razvija
ni ekonomija, niti da se priključuje razvijenom svetu.

Sticajem čitavog niza isgorijskih okolnosti taj intelepualni
kapacitet će kod nas smanjuje, ogroman broj mladvh obrazovanih ljudi je
otišao iz zemlje i ta se tendencija nastavlja, pa je to stvarno bitno smanjilo
taj naš intelektualni kapacitet.

Zato nije racionalno dalje ga raubovati, jer bez njega
ne mogu da se nađu solucije ni za neka praktična pitanja u ekonomiji, politici,
u formulisanju državne strategije.

— Ove ustanove su proizvod društva, ali imaju i povratni
uticaj na njega, pa su veoma važne za svako društeo i meršo su stanja kulture
u njemu.

Velika je uloga kompetentnih ljudi koji treba da
skrenu pažnju na ziačaj svega ovoga o čemu govorimo.

Druženje sa knjigom treba da traje
celog života

Dr Perović smatra da za svakog čoveka koji je visoko
obrazovan, fakultet traje 4 godine, a druženje sa knjigom i bibliotekom
ceo život, u različitom intenzitetu, ali za one koji se bave naukom, taj
intenzitet stalno raste.

Čak i oni koji imaju velike svoje lične biblioteke,
koriste fondove univerzitetskih biblioteka.

To koliko ima potrebu za knjigom, govori i o profilu
našeg vi-sokobrazovanog čoveka.

—Slobodan Jovanović je dobro govorio daje naš čovek
inteligentan, može da stekne veoma dobro stručno obrazovanje, ali da istovremeno
nema kulturu.

Da bi ste hšali kulturu, ei ne možete prekinuti
vezu sa knjigom, a to znači i sa bibliotekom.

Mesto biblioteka, nj.ihova komunikacija sa javnošću,
njihov tretman u društvu, to je zapravo jedno merilo odnosa prema knjizi,
a naši visokoobrazovani ljudi često sa završetkom fakulteta prekidaju kontakt
sa bibliotekom.

U tom smislu su korisne naše česge reforme obrazovanja,
u onoj meri u kojoj je to pritisak na profesora da stalno prati nauku,
da stalno bude u toku, da nikad ne može da se zaustavi na nekom nivou
u sgečenom znanju.

To je vrlo važan faktor dinamike celog društva, ne samo
obrazovanja.

—To ziači da vam je stgalno potrebna knjiga, stalno
vam je potrebno da budete obavešteni o onome što se događa, stalno vaš
je potrebno da se upoređujete sa drugima.

Bez korišćenja knjiga nema ni razvoja
ekonomije

Zato dr Perović ističe da je vrlo opasno verovati da
su biblioteke neke ustanove na margini društva, jer se vrednost jednog
društva meri i odnosom prema takvim institucijama.

— Ja sam se mnogo bavila modernizacijom srpskog društva,
a modernizacija je jedan sinhronizovan proces jer stalno morate da pratite
novu tehnologiju, da razvijate ekonomiju, pogotovo u situacijama kada
je ona često bila razarana ratovima, ali vi ne možete da razvijate ekonomiju
bez dobrog obrazovanja, bez korišćenja knjiga.

Ne možete da modernizujete jedno društeo bez modernog
zdravstvenog i obrazotog sistema, sudstva i sl.

Moderne države nema bez svih ovih atributa!

Institucije su procesi, one izrastaju cz nekih realnih
odnosa. Ako nemate realnu potrebu za knjigom, za sticanjem znanja, ako vas
vaš položaj na to ne upuđuje, onda ništa ne pomaže što formalno postoje
biblioteke.

Odnos prema baštini – parametar kulture

Dr Perović je mnogo vremeta provela u ruskim bibliotekama,
u kojima su, istina, postojala ograničenja u tome šta može da se koristi
jer je uvek postojao poseban tretman stranaca, ali ima nešto što je tamo
zanatska strana stvari, što ona posebno ističe i veoma ceni: fondovi su
dobro sređeni, i postoji jedan posebno respektabilan odnos prema baštini
koji je drugačiji od našeg.

Taj naš neadekvatan odnos prema bargani moguće je dobro
sagledati kroz naš odnos prema ličnim bibliotekama uglednih ljudi:

— Pogledajte samo kakvaje sudbina ličnih biblioteka
naših uglednih sunarodnika one se gube bez traga, što je nacionalna šteta.

Svetski poznati i obrazovani ljudi imali su svoje
lične biblioteke, i svoju veličinu su izgradili i na odnosu prema knjizi.

Pišući o pojedinim ličnostima, ustanovila sam da
su svi oni za to vreme (druga polovina 19. veka) imali neverovatpno bogate
biblioteke.

Pera Todorović koji je umro 1906, imao je u svojoj
bibliošeci oko 1500 vrlo važnih knjiga enciklopedije, rečnici, vrlo dobar
izbor iz ruske i francuske literature itd. i ta se biblioteka gubi bez
traga.

Uzmimo Isidoru Sekulić ili profesora Mitrinovića
koji su imali velike zaostavštine, pa nadrealističku biblioteku Marka
Ristića od koJe nije bilo komple-tnije u svetu o nadrealizmu jer je on
bio posvećen tome, itd.

Te se biblioteke nekome predaju, ali naš odnos prema
bašti-ni nije još dostigao željeni kulturni nivo kakav imaju drugi narodi.
Te biblioteke se rasipaju, nisu dostupne, ne koriste se.

Ne mogu porodice da preuzmu brigu o zaostavštini istorijskih
ličnosti, članovima njihovih porodica. Oni čak nisu ni vični brizi o ostavštini,
pa se vrlo brzo uništava ta naša dragocena baština.

— U svemu tome vidim značajnu ulogu naših visokoškolskih
biblioteka.

Politički protivnik kao neprijatelj

Jedna od pratećih pojava naše (ne)kulture je doživljavanje
političkog protivnika kao neprijatelja, pa to dovodi do uništavanje građe
o svojim prethodnicima.

To je odavio prisutno u srpskoj istoriji:

Kada je došlo do smene dinastije 1903. bila je formirana
komisija za preuzimanje dokumenata i građe, ali joj se posle nekog vremena
gubi trag.

— To istpo radimo i sa ovim posleratnim razdobljem.
Sve što se dogodilo, pripada istoriji, a koje mesto čemu pripada, to je
stvar istraživanja bez strasti, ali se moraju sačuvati izvori za sve što
se dogodilo.

Mi u svemu tome imamo varvarsko ponašanje. Spaljivali
smo čitave biblioteke svojih političkih proćtvnit, a to je čin varvarstva.

Odnos istoričara i istorijske nauke, nacionalne kulture
prema tome, mora da bude vrlo, vepri-strasan prema građi koja će nam pomoći
da tu prošlost razumemo.

Ako te građe nema, onda se pro-šlost može falsifikovati.
Ako stalno falsifikujemo prošlost koju nismo uspeli da razumemo, kasnije
se ona manifestuje kao neka vrsta nacionalne šizofrenije.

Stalno ratujemo sa nekim fik-cijama, sa pojavama koje
nismo objasnili.

— Čuvanje građe i knjižnih fondova, rukopisa, arhiva,
veoma je važno i to je posao za državne institucije.

Ne može se praviti selekcija po privatnim simpatijama
i antipatijama. Ne može državni činovnš kada dođe na vlast da čisti građu
premscsopstvenim kriterijumima i da ono što mu ne treba, što se ne uklapa
u njegov politički koncept uništava!

Pri tome se zaboravlja da se režimi smenjuju, a biblioteke
ostaju!

To je veoma bitan elemenat prema našoj prošlosti,
prema knjizi, prema ustanovama koJe su stvorene zato da bi tu knjigu i građu
sačuvali. Ta građa mora da se čuva u profesionalnim ustanovama, a nije
važno gde su one teritorijalno locirane.

Reduciranje fondova na osnovu trenutnih politika,
takođe spada u tu našu osvetničku politiku (ne)kulturu.

Ljudi dolaze i odlaze, a potreba za razumevanjem onoga
štpo se dogodšo ostaje trajno,
poručuje prof. dr Latinka Perović.

Izdavanje ovog lista je vrlo značajno

S obzirom da smo dr Perović uručili primerak našeg lista,
ona je imala svoj komentar:

— Sa zadovoljstvom sam pročitala vaš list i baš sam
se obradovala.

Nekada je izlazio časopis „Bibliotekar“ i onje
bio važna komunikacija u struci, u kojoj ima veoma obrazovanih ljudi, posvećenih
bibliotekarstvu.

Vi se trudite da u ovom listu date informacije o
tome šta se događa u svetu, i to je dragoceno prvo za ljude koji rade u
ovakvih ustanovama, a važno je i za korisnike, a pogotovo za one koji
odlučuju o sudbini ovakvih institucija.

Politika i vlast imaju jednu dinamiku — to je dnevna
dinamika, a ovakve institucije su konstante na koje vi morate da podsećate,
da opdminjete, da budete prisutni ujavnosti.

Tome doprinosi i ovaj list.

Zatim je podsetila da se Univerzitetska biblioteka u
tom pogledu veoma trudi da bude prisutna u javnosti i da skrene pažnju
na sebe, organizujući i izložbe i druge manifesgacije.