Наташа Дакић i Јелена Андоновски
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

Народна библиотека Србије према Правилнику о сталном стручном усавршавању у библиотечко-информационој делатности (http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=3347) који је донет 2013. године на основу члана 49. став 4. Закона о библиотечко-информационој делатности (https://www.nb.rs/view_file.php?file_id=3047) акредитује програме сталног стручног усавршавања у циљу значајног унапређења рада и интензивнијег развоја и деловања у оквиру библиотечко-информационе делатности у Србији. У складу са тим, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду акредитује различите програме сталног стручног усавршавања међу којима су и програми о новим начинима организовања и презентовања библиотечких фондова у складу са новим технологијама и промењеним потребама корисника.

Наиме, Одељење за обраду библиотечког материјала Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ установило је да постоји реална потреба за оваквом врстом обуке управо међу запосленима у високошколским и јавним библиотекама, од којих се захтева потпуно познавање процеса креирања и мапирања метаподатака због процеса дигитализације фондова који се убрзано одвија у библиотекама, те је за 2015. годину акредитован стручни програм под називом „Метаподаци у савременом библиотекарству“ који су реализовале Наташа Дакић, библиотекар саветник, и Јелена Андоновски, виши библиотекар, из Одељења за обраду библиотечког материјала Универзитетске библиотеке у Београду. Програм је акредитован на шест радних сати који су распоређени у један или два радна дана и носио је шест бодова.

Током исте године одржано је пет курсева на ову тему у десет радних дана. Највећи број курсева одржан је у просторијама Универзитетске библиотеке у Београду, док је један курс одржан у Народној библиотеци Ужице за библиотекаре који раде у библиотекама Златиборског округа. Вођена је прецизна евиденција о полазницима, издато је 69 потврда о похађању акредитованог курса, а након сваког одржаног курса полазници су попуњавали анкету на основу које је на крају године урађена евалуација самог програма и анализирано тренутно стање у нашим библиотекама у погледу теме курса.

Програм је имао за циљ пружање стручне помоћи библиотекарима високошколских и јавних библиотека у области организовања и презентовања дигиталних библиотечких фондова, приближавање европским и светским стандардима у процесу описа дигиталних објеката као и повећање видљивости истих на европским порталима. Такође, направљена је паралела са досадашњим начинима организовања и проналажења информација у библиотекама при чему је указано на предности и мане оба приступа. Кроз програм полазници су упознати са:

  • терминологијом „дигитални објекат“, „метаподатак“ и „дигитални репозиторијум“;
  • струкуром, начинима описа и приказом дигиталних објеката у библиотечким репозиторијумима, тј. израдом метаподатака;
  • постојећим шемама и форматима за израду метаподатака;
  • процесом мапирања метаподатака и могућим начини преноса метаподатака из једног система у други;
  • могућим начинима чувања и претраживања дигиталних објеката са посебним освртом на потребе структурирања библиотечких Интернет презентација на начин који прати промене у области организовања библиотечких фондова;
  • домаћим и међународним репозиторијумима (Phaidra, Therefore, Еуропеана).

За 2016. годину исте колегинице акредитовале су нови програм под називом „Linked Open Data и Bibframe : нови облици организовања метаподатака“ као наставак претходног курса. Као и претходни, и овај програм је акредитован на шест радних сати који су распоређени у један или два радна дана, носио је шест бодова и био је намењен библиотекарима високошколских и јавних библиотека у Србији.

Током године одржано је пет курсева, од тога два у просторијама библиотеке, један у Новом Саду, у оквиру Салона књига, за библиотекаре запослене у библиотекама са територије Војводине, и два у Универзитетској библиотеци „Никола Тесла“ у Нишу за библиотекаре високошколских библиотека Нишког универзитета. Вођена је прецизна евиденција о полазницима, издато је 249 потврда о похађању акредитованог курса, а након сваког одржаног курса полазници су попуњавали анкету на основу које је на крају године урађена евалуација самог програма и анализиран тренутни став у нашим библиотекама у погледу теме курса.

Програм је имао за циљ представљање библиотекарима високошколских и јавних библиотека нових тенденција у области организовања и презентовања дигиталних библиотечких колекција и припадајућих метаподатака; технологија за повезивање библиографских и структурираних метаподатака са релевантним системима и ресурсима на вебу како би се омогућило широко умрежавање библиотечких ресурса и система за организовање знања на нивоу значења; као и европских и светских формата за опис умрежених метаподатака. Кроз програм полазници су упознати са:

  • терминологијом и структуром семантичког веба, принципима на којима се заснива, форматом за семантичку повезаност података (RDF), његовом структуром и начином повезивања ресурса на нивоу семантике;
  • Linked Data иницијативом, Linked Open Data облаком (cloud) и ресурсима који су најзначајнији за библиотечко-информациону заједницу, а који су део облака;
  • предностима овакве организације дигиталних ресурса за библиотечко- информациону заједницу;
  • моделима које се користе у међународним репозиторијумима за умрежавање библиографских и структурираних метаподатака и њихово постављање на облак;
  • новим форматом за опис библиотечке грађе BIBFRAME – Bibliographic Framework као потенцијалном заменом за постојећи MARC библиографски формат.

За текућу 2017. годину акредитован је стручни програм под називом „RDA и BIBFRAME: библиографски опис за 21. век“ који ће реализовати колегинице Наташа Дакић, библиотекар саветник, Јелена Андоновски, виши библиотекар, и др Александра Тртовац, библиотекар саветник, из Одељења за обраду библиотечког материјала Универзитетске библиотеке у Београду. Као и претходни, и  овај програм је акредитован на шест радних сати који ће бити распоређени у један или два радна дана, носи шест бодова и намењен је библиотекарима високошколских и јавних библиотека у Србији.

Акредитовани програм има за циљ упознавање библиотекара високошколских и јавних библиотека са новим форматима и моделима за библиографски опис библиотечке грађе који се већ користе у водећим светским и европским библиотекама и намећу се као потенцијални интернационални стандард, а истовремено омогућава полазницима да се упознају и са начинима повезивања библиографских и структурираних метаподатака са релевантним системима и ресурсима на вебу. Програм, такође, подразумева и систематично представљање начина на који су важећа каталошка правила интегрисана у нове формате и моделе у складу са новим технологијама. Кроз програм полазници ће се упознати са:

  • основним принципима, структуром и предностима коришћења формата Resource Decription Access (RDA);
  • структуром метаподатака формата BIBFRAME и поступком конвертовања записа из MARCXML фомата;
  • структуром формата Resource Description Framework (RDF), начинима повезивања метаподатака и дигиталних ресурса и процесом организације, претраживања и проналажења информација;
  • перспективама за увођење/примену поменутих формата и технологија у Србији.

Надамо се да ће се и овај курс, као и претходна два, успешно реализовати, а очекујемо и да ће резултати овог програма бити видљиви и проверљиви. Најочигледнији показатељ би била семантичка повезаност података са релевантним ресурсима и системима у Linked Data облаку чиме би се повећала видљивост ресурса на вебу и олакшала и организација и презентација библиотечких колекција и докумената, као и проналажење информација о њима. Такође, ефекти овог програма би се огледали и у сагледавању потребе примене новог формата за опис библиотечке грађе на националном нивоу, имајући у виду експанзију нових технологија и потребе савремених корисника.

Превод: Радмила Царевић
вишиби блиотекар, руководилац Информативно-позајмног одељења УБКГ

 

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Џејмс Томпсон

Историја начела библиотекарства

превела Радмила Царевић виши библиотекар, руководилац Информативно-позајмног одељења УБКГ

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

Величина библиотечких збирки

  1. ДОБА ШТАМПАНЕ КЊИГЕ

Историјско раздобље  развоја библиотека од краја средњег века па све до данашњег времена представља доба штампане књиге. Пет  стотина  година је штампање готово потпуно контролисало пренос, односно “складиштење информација”. (18) Библиотеке су се прошириле великом брзином. На хиљаде издања се могу избројати откако се отпочело са штампањем. Пре открића штампарства велика дела писаца била су доступна у само стотинак преписивачких копија; касније се њихов број повећао на више стотинa копија, затим на хиљаде, да би, у савременом добу, нарастао на милион копија. Едвард Едвардс је сматрао да су „открићем штампања књиге стављене изнад закона и да све људске ствари које подлежу том истом закону заправо губе своју вредност“. (19) Можда се и превише оптимистички посматра свет у коме је људска пропаст досегла невиђену размеру, али бар се може рећи да су се изгледи за преживљавање у таквом свету сигурно побољшали.

Следеће становиште је то да се доба штампане књиге, као и свако друго откриће човечанства, попут глинених плочица, свитака папируса и записа на пергаменту направљеном од животињске коже, мора сматрати свршеним. Ово истраживање је пре историјског карактера него што је неки футуристички есеј, па чак и тако, може се прибележити да постоји известан број чињеничних показатеља који се „супротстављају“ превласти штампане књиге: аудио и визуелни медији који радe без штампаних речи; и складиштење података у компјутеру. Такође, постоје показатељи да је уштеда приликом штампања књига на уобичајени начин постала све проблематичнија; и да су нове генерације људи све више стицале навику да „упијају“ информације и сазнања путем медија пре него путем штампаних страница.

Штампање као такво отпочето је у Европи средином XV века када је Јохан Гутенберг у Мајнцу у Немачкој почео да употребљава покретна метална слова. Све до пустошења Мајнца 1462. године које је раштркало раднике штампарије широм Немачке, касније и широм целе Европе, у самој Немачкој постојао је 51 штампарски радник. У Италији у којој је штампање отпочето 1465. године до краја века постојало је преко 73 штампарa. Два најпознатија била су: Николас Жансон (који је објавио преко 150 наслова) и Алдо Мануцио. У Француској је штампањe отпочето 1470. године. У Шпанији 1474. Вилијам Кекстон, који је студирао уметност у Келну а радио у Брижу са Colard-ом Мansion-ом, своју штампарију је отворио у Вестминстеру у Енглеској 1476. године и за петнаест година одштампао је око 100 књига. Постоји само неколико стотина одштампаних копија прве инкунабуле (назив за књиге које су се штампале пре 1500. године) Просечан број штампаних књига је тек од средине XVI века порастао на 1000 копија; а у XVII и XVIII веку тај број је износио између две и три хиљаде копија. Чак су Л. Февр и A. -Ж. Мартин проценили (20), вероватно са превише претеривања, да је број инкунабула, штампаних до 1500. године, износио 20 000 000. А Елмер Д. Џонсон (21) процењуједа је преко 100 000 различитих књига штампано у Европи у XVI веку, што би, подразумевајући у просеку 1000 копија по свакој, значило укупно 100 000 000 доступних током века.

У XIX веку број штампаних књига драматично је порастао. Првих двадесетак година тог века догодила се серија открића којa су утицалa на технике штампања, посебно када се радило о механизацији самог процеса – парна машина за штампање, на пример. А онда је заиста наступило доба штампања навелико. Робер Есkарпи нас подсећа да је, на дан објаве лорд Бајронове поеме „Гусар“, 1814. године продато не вероватних 10 000 примерака; а затим је половином века дело ,,Чича Томина колиба“ продато у милион и по примерака на годишњем нивоу.

Мноштво књига насталих помоћу штампарских техника од средине XV века па надаље, убрајало се у један други развојни процес, као што су Кењон, Џонсон и други назначили: наиме, толики број књига захваљујући којима се описмењавање ширило, популаризовао је културу књижевности и широм отворио врата учењу. То је све водило ка томе да се све већи број књига пише па је тако све већи број књига доспевао за штампање.

Није тешко оценити ефекат таквог напретка када је у питању величина библиотечких збирки, па ни разумети зашто је појава штампане књиге наговестила читав нови период у историји. Али било би и потпуно погрешно веровати да је овај напредак оборио или обеснажио нека или чак сва начела библиотекарства која су јасно проистицала из античког доба и средњег века. Заправо, већина начела је била оснажена овим напретком.

Преостали одељци овог поглавља баве се развојем три главна типа библиотека и то за време штампане књиге: националне библиотеке, градске библиотеке и универзитетске библиотеке. Наравно, ниједан од ових типова није био нов али сви они су били у стању да што јасније остваре своје циљеве и да побољшају начела на којима су саздани. Националне библиотеке модерног доба поново су успоставиле поредак који је поникао у време Александријске библиотеке и велике библиотеке у Ниниви; већа доступност књига и ширење писмености омогућили су градске библиотеке да постану праве градске; а универзитетске библиотеке новог доба наставиле су развој који је отпочео тражењем свих погодних средстава доступних учењацима у Александријској библиотеци и који се наставио опремањем библиотека средњовековних универзитета.

 References

  1. LECHЀNE, R: article on pinting in Encyclopaedia Britannica, 15th ed, 1974.
  2. EDWARDS, E: op cit, 6.
  3. Quoted in ESCARPIT, R: The book revolution, 1966
  4. JOHNSON, E D: op cit, 7.

Превод: Радмила Царевић
вишиби блиотекар, руководилац Информативно-позајмног одељења УБКГ

 

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Џејмс Томпсон

Историја начела библиотекарства

превела Радмила Царевић

виши библиотекар, руководилац Информативно-позајмног одељења УБКГ

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

Величина библиотечких збирки

  1. РАЗВОЈ УНИВЕРЗИТЕТСКИХ БИБЛИОТЕКА

Развојни пут универзитетских библиотека у доба штампане књиге био је, махом, исти као развојни пут националних и народних библиотека: од скромних почетака који су потом прерасли у гигантске размере, па до екстремних облика развоја који су забележени у Сједињеним Државама. Највеће универзитетск ебиблиотеке –Харвард, Бодлеанска библиотека и библиотека Руске академије наука у Санкт Петербургу, сада се боре за превласт са великим националним библиотекама у погледу проширивања и квалитета својих збирки. Харвардска библиотека има исто толико књига колико и Британска библиотека (бивша библиотека Британског музеја). Бодлеанска библиотека, као и Британска, ужива привилегију депозитне библиотеке. Библиотека Руске академије наука са својом колекцијом од 13 800 000 издања није за занемаривање у поређењу са Конгресном библиотеком.

Развојни почеци су заиста били скромни. У Европи, пре 1500. године, постојало је отприлике седамдест пет универзитета. Џонсон је објаснио (39) да су се, насупрот манастирским библиотекама у којима су се збирке правиле преписивањем, ране универзитетске библиотеке развијале углавном захваљујући донацијама: “Донирана средства такође су се давала универзитетим за куповину књига или за отплату трошкова одржавања библиотека, такође постоји доказ да се новац за библиотеку у неким случајевима прикупљао и од студената.”

Бодлеанска библиотека коју је 1602. године у Оксфорду, основао сер Томас Бодли, једна је од најстаријих и најзначајнијих енглеских библиотека. Како наводи Е. А. Севиџ (40), “Бодли је запослио Џон Била, продавца књига да редовно посећује сајам књига у Франкфурту и да путује у Холандију, Француску, Немачку, Италију и Шпанију и прикупља књиге. Књиге које је Бодли сакупио нису биле само на класичним, хебрејском и европским језицима, већ и на етиопском, кинеском, португалском, арапском, мексичком, као и на перуанском, шпанском. Бодли је желео да има сарадника и на Блиском Истоку. И када тако, кроз проучавање историје библиотекарства, наиђете на пасус попут овог о Бодлију у коме он сања о томе како ће библиотека  изгледати, како да не будете охрабрени и подстакнути?! Нова библиотека, написао је: “би могл,а у временима која долазе, да изнедри значајно благо у виду огромног броја издања; савршену олакшицу за студенте и јединствен украс универзитета”. До 1620. године Бодлеанска библиотека је поседовала 16 000 издања; до 1700, близу 30 000. Касније, средином 1970-их, садржала је близу 3 500 000 издања и 50 000 рукописа.

Универзитетска библиотека у Кембриџу је 1582. године имала само 300 штампаних књига и 150 рукописа. До 1650. Године садржала је неких 1000 књига и 400 рукописа. Дваипо века касније, 1900. године број њених збирки износио је приближно 1 000 000 издања. Касније, средином 1970-их, тај број је порастао на 3 000 000 издања. Библиотеке у Оксфорду и Кембриџу доминирају на британској универзитетској сцени, када је у питању бројност колекције.  После њих, овог ниова од  3 000 000 издања, следећу групу од приближно 1 000 000 издања чине библиотеке у Глазгову, Единбургу, Лидсу, Бирмингему, Лондону. Изузетак је Манчестерска универзитетска библиотека која је својим сједињавањем са Џон Рајланд библиотеком, обезбедила број од око      2 000 000 издања. Остале универзитетске библиотеке у Британији броје углавном око 1 000 000 издања, а за већину цифра од 500 000 остаје значајна.

Прави гиганти, као што се и очекује, могу се наћи у Сједињеним Државама. Најстарија универзитетска библиотека на Харварду, која је основана 1638. године, је до 1780. имала близу 12 000 издања. Године 1831. тај број је порастао на 39 605; 1849. године – 96 200 издања; 1876. – 227 650; 1900. – 560 000; 1925.- 2 416 500; 1938.године – 3 941 359 издања. Значај ових бројки, како је Фремонт Рајдер објаснио (41), је тај да он, заједно са брзо растућим америчким универзитетским библиотекама, показује да се збирка Харвардске библиотеке дуплира сваких шеснаест година. Оваква статистичка чињеница је током неколико прошлих декада највише заокупљала пажњу библиотекара – проблем величине збирки, који ће бити обрађен у следећем и последњем делу овог поглавља.

Харварад је до средине 1970-их био на добром путу да достигне цифру од 9 000 000 издања. Библиотека Јејл, основана 1701. године, је 1876. имала 114 200 издања. Стотину година касније њена колекција је увећана па је достигла број од 6 000 000 издања. Принстон библиотека, основана 1746. године, имала је 1876. 41 500 издања. Сада та библиотека има око 3 000 000 издања. Беркли библиотека, која је основана након 1868. године има 13 500 000 издања. Станфорд библиотека, основана 1885. године – 3 850 000 издања. Чикашка библиотека, основана 1892. године, ближи се броју од 3 500 000 издања. Роберт Б. Даунс (42) је сумирао овај изванредан развој, износећи да је број издања у библиотекама Сједињених Држава ишао од 138 228 000 у 1935. години, па до 280 860 000 у 1955. години, а онда до 791 696 000 у 1973. години, што се готово утростручило у односу на претходне две декаде.

References

  1. JOHNSON, E D: op cit, 7.
  2. Introduction to THORNTON, J L: The chronology of librarianship, 1941.
  3. RIDER, F: The scholar and the future of the research library, 1944.
  4. DOWNS, R B: Library resources in the United States College and research libraries, March 1974.

Наташа Васиљевић
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

САЖЕТАК

 

У раду се описује функционисање дистрибуције излученог библиотечког материјала у оквиру међубиблиотечке сарадње. Услед потребе функционалног управљања сопственим фондовима Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“се, узимајући у обзир шири друштвени контекст у оквиру кога обавља своју делатност, определила да активно ради на дистрибуцији вишкова публикација у оквиру мреже високошколских и јавних библиотека Србије.

Поклон књига као вид набавке у библиотекама

Иако је институција поклона стара колико и библиотеке, његова улога у формирању колекција било које врсте библиотека све се чешће релативизује, будући да је у дубоком нескладу са оним што дефинишемо као селективну набавку. Селективна набавка јесте процес одабирања грађе која је примерена за фонд, узимајући у обзир читав низ фактора као што су досадашња колекција, регистроване потребе корисника, актуелност понуђених извора информација, комфорност њиховог коришћења, сама могућност њихове набавке (доступност на тржишту и цена). Поклон као вид набавке често бива ограничен и различитим правилима и правилницима, као и условима дародавца. По правилу, увек када  дародавац оставља слободу примаоцу да поклон интегрише у постојеће фондове на начин на који он то одлучи, односно да евентуалне вишкове уступа и расходује на начин за који сам процени да је најсврсисходнији, корист од поклона – без обзира на понекад врло велики утрошак енергије и времена – била би највећа. Притом не треба заборавити ни чињеницу да поклањање књига није ексклузивност појединаца, већ да читав ланац институција и предузећа повезаних путем књиге из потпуно различитих побуда учествује у овом процесу. Издавачи су расположени да се реше вишкова непродатог дела тиража, различити финансијери или спонзори по уговору добијају део тиража најчешће не одвећ комерцијалних издања и често немају могућности да га дистрибуирају нити задрже.

Набавна политика библиотеке није комплетна уколико не дефинише свој однос према поклону, без обзира да ли је реч о поклону који прима или поклону који даје другим институцијама. Проблематика поклона додатно је компликована појавом пречишћавања[1] колекција, која се јавља као последица савремене тенденције да се сви извори информација или бар њихов највећи део пружи корисницима, ако већ не у дигиталној форми, онда бар у отвореном приступу.

Даља дистрибуција поклона део  је система управљања колекцијама, на једнак начин као што су то пречишћавање колекција и политика конзервације. Као и ове активности потиснута је у други план спрам редовне (по могућству селективне) набавк Она чини израз је воље заинтересованих страна да на најбољи могући начин искористе ситуацију у којој постоји вишак библиотечког материјала, без обзира на чињеницу да ретко где постоје прецизне процедуре ове врсте протока публикација.

Постоје различите врсте објективних предности које говоре у прилог одлуке да се библиотеке озбиљно позабаве организовањем даље дистрибуције, а то су:

  1. на унутрашњем библиотечком плану, могућност добијања слободног простора у отвореном приступу, односно магацинима при пречишћавању фонда;
  2. на ширем библиотечком плану, обострана корист заинтересованих библиотека и започињање односно проширење сарадње разнородних библиотечких ентитета;
  3. на ширем, друштвено-економском плану, омогућавање тзв. другог живота публикација добијених на поклон или излучених из фонда који уколико се на одговарајући начин медијски пропрати представља значајан плус у очима пореских обвезника (спрам уништавања вишкова публикација и њиховог рециклирања, који се обично посматра као узалудно трошење за то одвојених средстава);
  4. на политичком плану, доказ је отворености за сарадњу којим посредно утиче на позитиван став заједнице према институцији.

Драгоцена искуства и имплементација активности

До појаве модерних информационо-комуникационих технологија учешће библиотека примаоца углавном је било симболично: она је могла изразити спремност и жељу да прими поклон, али је ретко имала могућност да направи одабир материјала, а још ређе да одреди услове под којим ће га примити. Узајамне базе података су, међутим, омогућиле релативно брзо евидентирање вишкова и формирање понуда, те су оне све чешће у могућности да одаберу оно што им је заиста потребно. Што се тиче библиотека које поклон уступају занимљиво је напоменути  да је у складу са европским правом дозвољена продаја покретне имовине у случају када је правно лице више не користи; али да у највећем броју случајева у земљама Европске Уније, сам профит стечен продајом не покрива чак ни трошкове њене организације.

Систем јавних библиотека је сегмент са највећим степеном отвореног приступа у односу на укупан фонд, и услед тога има далеко највећи број књига излучених из фонда у процесу пречишћавања, али и честог примаоца дарова. При креирању политике даљег уступања публикација Универзитетска библиотека је имала у виду различите облике управљања вишковима, од којих ћемо за ову прилику навести пример Библиотеке Центра Помпиду из Париза[2] која свега тридесет процената примљених поклона уврштава у своју колекцију, док се истовремено око тридесет процената од укупног броја публикација у фонду годишње излучује из њеног 100% отвореног приступа. До 2007. ова библиотека је све ове књиге депоновала на различите начине, али је тада проценила да је њихово уступање знатно ефикаснија опција. Њени вишкови су у оквиру мреже јавних библиотека те године расподељени на скоро 130 библиотека заинтересованих да их преузму. Основни принципи које је при расподели применила били су да публикације морају бити у употребном стању и да не могу бити послате никоме ко их није директно потражио по наслову. Примењена процедура заснивала се на пописивању излучених публикација, њиховом привременом смештају и детаљној провери свих наслова кроз узајамни каталог. Оне публикације које су биле заступљене у великом броју библиотека, а чија је номинална вредност оцењена као релативно мала, одвајане су за расходовање, док се поново разматрало враћање у фонд публикација са изузетно малом присутношћу у узајамном каталогу. Све публикације између ове две крајности, под условом да су се налазиле у задовољавајућем физичком стању, циљано су нуђене оним библиотекама које су по свом профилу за њих могле бити заинтересоване, а нису их имале у свом фонду. Трошкове логистике и транспорта у потпуности су преузимале библиотеке примаоци поклона.

Слична процедура тестирана је, а затим и делимично примењена у Универзитетској библиотеци већ наредне године. Испоставило се да није могуће правити циљане спискове публикација јер је простор за привремени смештај врло ограничен, те су се вишкови најпре пописивали и нудили искључиво високошколским библиотекама преко општих листа. Непуних годину дана касније, почело се са разврставањем грађе која претежно интересују високошколске библиотеке и оне која је примеренија јавним, уз међусобно преусмеравање. Евидентирање сваке уступљене публикације у оквиру система узајамне каталогизације врши се од 2010.године.

Преглед активности 2010-2016

годинаброј листа за уступањеБрој пописаних публикацијаБрој дезидератаБрој уступљених публикација

2010

36207824361795

2011

2229023134

1914

20121120332644

1130

2013

1520381438

1232

2014

1117362036

1273

20151527374293

2684

2016920782115

1329

Број пописаних публикација за уступање зависио је превасходно од поклона примљених током године, а број листа од расположивог времена запослених за њихово састављање и дистрибуцију. Чињеница је, међутим, да колико год био ефикасан систем понуде и сарадње, он неће спречити да се целокупна количина вишка библиотечког материјала спасе судбине старе хартије и рециклаже. Но и поред тога, наше искуство говори да сваки од учесника овог процеса проналази свој интерес у овој врсти акција, контакти између библиотека се интензивирају и оне de facto упознају потребе и могућности својих партнера, који ће им у будућности бити од користи у раду на неким другим, посве другачијим пројектима.

Пописивање и расподељивање нису увек једноставан посао. Узмимо за пример само проблем одашиљања листа за размену: уколико је број прималаца листа већи, теоретски је већа могућност да се пронађе библиотека заинтересована за појединачни наслов. Међутим, уколико су листе тематски шаролике и обимне, велика је вероватноћа да један број библиотека неће имати времена да их прегледа одмах, а да ће после извесног времена, сматрајући листу застарелом, пропустити да поручи чак и ону публикацију која је можда још доступна, а за коју је збиља заинтересована. Коначно, евентуални дупликати квалитетних приручника изазиваће интересовање практично свих библиотека којима се понуде, те се поставља питање одређивања приоритета. Прављење циљаних понуда за конкретне библиотеке има далеко највећу ефикасност, али је уједно највећи организациони терет за ону библиотеку која публикације нуди. Најбољом алтернативом, у овом тренутку, сматрају се базе података по областима, али је цена оперативних система који подржавају овај вид понуде намењеној поклону или размени Универзитетској библиотеци још увек недоступна.

Тријаж поклона

Један део публикација примљених путем поклона приватних лица или институција библиотеци никада и не уђе у њен фонд будући да не одговара потребама њених корисника, и такође се третира као сувишак. Тријаж добијених поклона у случају Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ основни је начин формирања резервног фонда, односно фонда намењеног размени и даљем уступању, будући да се набавка као ставка не појављује у њеном буџету безмало четврт века.

Ваља напоменути на овом месту, и једну добру праксу Универзитетске библиотеке која пре припајања резервном фонду, проверава стање публикације у фонду ради евентуалне замене примерка. У последњих десетак година замењено је преко хиљаду дотрајалих и оштећених публикација, додато неколико десетина додатних примерака најкоришћенијих наслова, а попуњена су и места једног броја загубљених публикација или оних које су корисници изгубили. Ова пракса допринела је јасном одређивању сувишака намењених уступању у оквиру размене или поклона, а да се у исто време срж колекције у служби корисника сачува у најбољем могућем стању.

Поступак при пријему поклона може се поделити на следеће фазе:

  1. Издвајање оштећених публикација за расходовање
  2. Издвајање публикација које не одговарају одредбама набавне политике Универзитетске библиотеке,
  3. У оквиру публикација издвојених у фази 2, проверавају се могући минуси НБС и БМС преко узајамне базе, уз формирање одговарајућих спискова
  4. У оквиру публикација издвојених у фази 2, врши се разврставање према намени, и то: књиге домаћих аутора (укључујући и оне са простора бивше СФРЈ) у добром општем стању  за спискове за размену, а књиге страних аутора за спискове за факултете, односно јавне библиотеке.
  5. Провера кроз електронски и лисни каталог оних публикација које одговарају набавној политици Универзитетске библиотеке. За књиге пронађене у електронском каталогу УБСМ, бележи се сигнатура а спискови сигнатура се предају Одељењу циркулације које врши проверу примерка у фонду.
  6. По провери ових публикација и замени дотрајалих, вишак се преусмерава на исти начин као у фази 4.
  7. Књиге које нису тражене у оквиру размене преусмеравају се на спискове за факултете и јавне библиотеке. Књиге које нису тражене у оквиру листа за факултете преусмеравају се на листе за јавне библиотеке.

Сврсисходност редистрибуције поклона

Стварни ефекат ова врста активности највећи је у време рестриктивног буџетирања, о чему сведочи и пример Универзитетске библиотеке. Док у већини европских земаља, рецимо, није проблем да примаоци поклона сносе трошкове отпреме одабраних књига, у нашој је земљи овај проблем итекако присутан. С друге стране, у већини европских земаља постоји објективна тешкоћа да се пронађу заинтересовани примаоци поклона, будући да библиотеке углавном покривају своје потребе за публикацијама у оквиру додељених буџета, што код нас није случај: са листа се по правилу одмах расподели око три четвртине понуђених публикација, неретко и знатно више. Има се у виду да и мимо библиотечке мреже постоји низ институција заинтересованих за примање ове врсте поклона, као што су болнице, затворске установе, установе социјалне заштите и слично. Са њима се одвија спорадична сарадња, обично на спољну иницијативу, у оквиру акција локалних самоуправа, издавачких кућа или добротворних организација.

Када са највећом могућом пажњом бирамо или сами израђујемо поклон за особу до које нам је стало, вредност дара не може се мерити његовом тржишном вредношћу. Ни цена поклоњеног библиотечког материјала није еквивалент правој цени поклона, већ се увећава за инвестиране људске, материјалне и финансијске ресурсе утрошене при изради понуде, комуницирању са партнерима, експедицији и евалуацији сваке појединачне трансакције. Ова цена грубо се може поделити на две компоненте, а то су стручна, која укључује све фазе до одређивања примаоца и логистичка која укључује цену оперативног система потребног за спровођење пројекта, трошкове паковања и отпреме и слично.

Постављају се међутим и питања која доводе у сумњу сврсисходност ове врсте активности: зашто баш сада када је књига на издисају? Има ли смисла поклањати штампане материјале у време владавине интернета, када је основни правац сарадње управо формирање нових свеобухватних виртуелних колекција? Редефинисање односа у чијој је основи прелазак дела колекције из једне библиотеке у другу и појава самог појма излазећег поклона јављају се у тренутку преобиља штампаног материјала, огромне количина књига расходованих из слободног приступа и експоненцијалног пораст броја докумената у електронском облику. Али не може се занемарити чињеница да књига у класичном облику (за сада?) опстаје и да она и даље представља основни материјал библиотека, те да без тих и таквих књига библиотеке још увек једноставно нису у стању да испуне своју основну функцију.

Иако је комплексност реализације ове врсте поклона изразита због великог броја, како стручних, тако и техничких послова које подразумева, коначан резултат преко кога се остварују циљеви дугорочне сарадње и остваривања веза са другим библиотечким институцијама чини се исплативим на дуже стазе. Очекивања у погледу решавања проблема вишкова не смеју бити превелика: само један одређени део публикација сувишка публикација примљених поклоном (у добром физичком стању, релативно нове, усклађене са набавном политиком примаоца) заиста ће бити корисне некој другој библиотеци. Али укључивањем у политику управљања информацијама партнера и активним односом према сопственим вишковима публикација, библиотека доприноси да бар један део потражње за публикацијама других библиотека буде задовољен док у исто време активно учествује у грађењу јединственог простора у коме књиге чине важан део света у коме живимо.

БИБЛИОГРАФИЈА

Извештаји Одељења набавке Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ 2010-2016

Jandeaux, Jeanne Marie: Dons sortants a la Bibliotheque nationale de France (les) dostupno preko http://www.enssib.fr/bibliotheque-numerique/document-2059

Клејтон, П. ; Горман, Г. Ј. : Управљање изворима информација у библиотекама : управљање фондовима у теорији и пракси . – Београд : Clio, 2003

[1]Термин пречишћавање прихваћен је у Библиотекарско-терминолошком речнику Народне библиотеке Србије доступном преко http://btr.nb.rs/. Уз овај термин у паралелној употреби је и израз плевљење, према енг. weeding, фр.

[2] http://www.bpi.fr/la-bibliotheque