Broj jedan (2017)

Narodna biblioteka Srbije prema Pravilniku o stalnom stručnom usavršavanju u bibliotečko-informacionoj delatnosti (http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=3347) koji je donet 2013. godine na osnovu člana 49. stav 4. Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti (https://www.nb.rs/view_file.php?file_id=3047) akredituje programe stalnog stručnog usavršavanja u cilju značajnog unapređenja rada i intenzivnijeg razvoja i delovanja u okviru bibliotečko-informacione delatnosti u Srbiji. U skladu sa tim, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ u Beogradu akredituje različite programe stalnog stručnog usavršavanja među kojima su i programi o novim načinima organizovanja i prezentovanja bibliotečkih fondova u skladu sa novim tehnologijama i promenjenim potrebama korisnika.

Naime, Odeljenje za obradu bibliotečkog materijala Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ ustanovilo je da postoji realna potreba za ovakvom vrstom obuke upravo među zaposlenima u visokoškolskim i javnim bibliotekama, od kojih se zahteva potpuno poznavanje procesa kreiranja i mapiranja metapodataka zbog procesa digitalizacije fondova koji se ubrzano odvija u bibliotekama, te je za 2015. godinu akreditovan stručni program pod nazivom „Metapodaci u savremenom bibliotekarstvu“ koji su realizovale Nataša Dakić, bibliotekar savetnik, i Jelena Andonovski, viši bibliotekar, iz Odeljenja za obradu bibliotečkog materijala Univerzitetske biblioteke u Beogradu. Program je akreditovan na šest radnih sati koji su raspoređeni u jedan ili dva radna dana i nosio je šest bodova.

Tokom iste godine održano je pet kurseva na ovu temu u deset radnih dana. Najveći broj kurseva održan je u prostorijama Univerzitetske biblioteke u Beogradu, dok je jedan kurs održan u Narodnoj biblioteci Užice za bibliotekare koji rade u bibliotekama Zlatiborskog okruga. Vođena je precizna evidencija o polaznicima, izdato je 69 potvrda o pohađanju akreditovanog kursa, a nakon svakog održanog kursa polaznici su popunjavali anketu na osnovu koje je na kraju godine urađena evaluacija samog programa i analizirano trenutno stanje u našim bibliotekama u pogledu teme kursa.

Program je imao za cilj pružanje stručne pomoći bibliotekarima visokoškolskih i javnih biblioteka u oblasti organizovanja i prezentovanja digitalnih bibliotečkih fondova, približavanje evropskim i svetskim standardima u procesu opisa digitalnih objekata kao i povećanje vidljivosti istih na evropskim portalima. Takođe, napravljena je paralela sa dosadašnjim načinima organizovanja i pronalaženja informacija u bibliotekama pri čemu je ukazano na prednosti i mane oba pristupa. Kroz program polaznici su upoznati sa:

• terminologijom „digitalni objekat“, „metapodatak“ i „digitalni repozitorijum“;
• strukurom, načinima opisa i prikazom digitalnih objekata u bibliotečkim repozitorijumima, tj. izradom metapodataka;
• postojećim šemama i formatima za izradu metapodataka;
• procesom mapiranja metapodataka i mogućim načini prenosa metapodataka iz jednog sistema u drugi;
• mogućim načinima čuvanja i pretraživanja digitalnih objekata sa posebnim osvrtom na potrebe strukturiranja bibliotečkih Internet prezentacija na način koji prati promene u oblasti organizovanja bibliotečkih fondova;
• domaćim i međunarodnim repozitorijumima (Phaidra, Therefore, Europeana).

Za 2016. godinu iste koleginice akreditovale su novi program pod nazivom „Linked Open Data i Bibframe : novi oblici organizovanja metapodataka“ kao nastavak prethodnog kursa. Kao i prethodni, i ovaj program je akreditovan na šest radnih sati koji su raspoređeni u jedan ili dva radna dana, nosio je šest bodova i bio je namenjen bibliotekarima visokoškolskih i javnih biblioteka u Srbiji.

Tokom godine održano je pet kurseva, od toga dva u prostorijama biblioteke, jedan u Novom Sadu, u okviru Salona knjiga, za bibliotekare zaposlene u bibliotekama sa teritorije Vojvodine, i dva u Univerzitetskoj biblioteci „Nikola Tesla“ u Nišu za bibliotekare visokoškolskih biblioteka Niškog univerziteta. Vođena je precizna evidencija o polaznicima, izdato je 249 potvrda o pohađanju akreditovanog kursa, a nakon svakog održanog kursa polaznici su popunjavali anketu na osnovu koje je na kraju godine urađena evaluacija samog programa i analiziran trenutni stav u našim bibliotekama u pogledu teme kursa.

Program je imao za cilj predstavljanje bibliotekarima visokoškolskih i javnih biblioteka novih tendencija u oblasti organizovanja i prezentovanja digitalnih bibliotečkih kolekcija i pripadajućih metapodataka; tehnologija za povezivanje bibliografskih i strukturiranih metapodataka sa relevantnim sistemima i resursima na vebu kako bi se omogućilo široko umrežavanje bibliotečkih resursa i sistema za organizovanje znanja na nivou značenja; kao i evropskih i svetskih formata za opis umreženih metapodataka. Kroz program polaznici su upoznati sa:

• terminologijom i strukturom semantičkog veba, principima na kojima se zasniva, formatom za semantičku povezanost podataka (RDF), njegovom strukturom i načinom povezivanja resursa na nivou semantike;
• Linked Data inicijativom, Linked Open Data oblakom (cloud) i resursima koji su najznačajniji za bibliotečko-informacionu zajednicu, a koji su deo oblaka;
• prednostima ovakve organizacije digitalnih resursa za bibliotečko- informacionu zajednicu;
• modelima koje se koriste u međunarodnim repozitorijumima za umrežavanje bibliografskih i strukturiranih metapodataka i njihovo postavljanje na oblak;
• novim formatom za opis bibliotečke građe BIBFRAME – Bibliographic Framework kao potencijalnom zamenom za postojeći MARC bibliografski format.

Za tekuću 2017. godinu akreditovan je stručni program pod nazivom „RDA i BIBFRAME: bibliografski opis za 21. vek“ koji će realizovati koleginice Nataša Dakić, bibliotekar savetnik, Jelena Andonovski, viši bibliotekar, i dr Aleksandra Trtovac, bibliotekar savetnik, iz Odeljenja za obradu bibliotečkog materijala Univerzitetske biblioteke u Beogradu. Kao i prethodni, i  ovaj program je akreditovan na šest radnih sati koji će biti raspoređeni u jedan ili dva radna dana, nosi šest bodova i namenjen je bibliotekarima visokoškolskih i javnih biblioteka u Srbiji.

Akreditovani program ima za cilj upoznavanje bibliotekara visokoškolskih i javnih biblioteka sa novim formatima i modelima za bibliografski opis bibliotečke građe koji se već koriste u vodećim svetskim i evropskim bibliotekama i nameću se kao potencijalni internacionalni standard, a istovremeno omogućava polaznicima da se upoznaju i sa načinima povezivanja bibliografskih i strukturiranih metapodataka sa relevantnim sistemima i resursima na vebu. Program, takođe, podrazumeva i sistematično predstavljanje načina na koji su važeća kataloška pravila integrisana u nove formate i modele u skladu sa novim tehnologijama. Kroz program polaznici će se upoznati sa:

• osnovnim principima, strukturom i prednostima korišćenja formata Resource Decription Access (RDA);
• strukturom metapodataka formata BIBFRAME i postupkom konvertovanja zapisa iz MARCXML fomata;
• strukturom formata Resource Description Framework (RDF), načinima povezivanja metapodataka i digitalnih resursa i procesom organizacije, pretraživanja i pronalaženja informacija;
• perspektivama za uvođenje/primenu pomenutih formata i tehnologija u Srbiji.

Nadamo se da će se i ovaj kurs, kao i prethodna dva, uspešno realizovati, a očekujemo i da će rezultati ovog programa biti vidljivi i proverljivi. Najočigledniji pokazatelj bi bila semantička povezanost podataka sa relevantnim resursima i sistemima u Linked Data oblaku čime bi se povećala vidljivost resursa na vebu i olakšala i organizacija i prezentacija bibliotečkih kolekcija i dokumenata, kao i pronalaženje informacija o njima. Takođe, efekti ovog programa bi se ogledali i u sagledavanju potrebe primene novog formata za opis bibliotečke građe na nacionalnom nivou, imajući u vidu ekspanziju novih tehnologija i potrebe savremenih korisnika.

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Džejms Tompson

Istorija načela bibliotekarstva

prevela Radmila Carević viši bibliotekar, rukovodilac Informativno-pozajmnog odeljenja UBKG

DRUGO POGLAVLJE

Veličina bibliotečkih zbirki

3. DOBA ŠTAMPANE KNJIGE

Istorijsko razdoblje  razvoja biblioteka od kraja srednjeg veka pa sve do današnjeg vremena predstavlja doba štampane knjige. Pet  stotina  godina je štampanje gotovo potpuno kontrolisalo prenos, odnosno “skladištenje informacija”. (18) Biblioteke su se proširile velikom brzinom. Na hiljade izdanja se mogu izbrojati otkako se otpočelo sa štampanjem. Pre otkrića štamparstva velika dela pisaca bila su dostupna u samo stotinak prepisivačkih kopija; kasnije se njihov broj povećao na više stotina kopija, zatim na hiljade, da bi, u savremenom dobu, narastao na milion kopija. Edvard Edvards je smatrao da su „otkrićem štampanja knjige stavljene iznad zakona i da sve ljudske stvari koje podležu tom istom zakonu zapravo gube svoju vrednost“. (19) Možda se i previše optimistički posmatra svet u kome je ljudska propast dosegla neviđenu razmeru, ali bar se može reći da su se izgledi za preživljavanje u takvom svetu sigurno poboljšali.

Sledeće stanovište je to da se doba štampane knjige, kao i svako drugo otkriće čovečanstva, poput glinenih pločica, svitaka papirusa i zapisa na pergamentu napravljenom od životinjske kože, mora smatrati svršenim. Ovo istraživanje je pre istorijskog karaktera nego što je neki futuristički esej, pa čak i tako, može se pribeležiti da postoji izvestan broj činjeničnih pokazatelja koji se „suprotstavljaju“ prevlasti štampane knjige: audio i vizuelni mediji koji rade bez štampanih reči; i skladištenje podataka u kompjuteru. Takođe, postoje pokazatelji da je ušteda prilikom štampanja knjiga na uobičajeni način postala sve problematičnija; i da su nove generacije ljudi sve više sticale naviku da „upijaju“ informacije i saznanja putem medija pre nego putem štampanih stranica.

Štampanje kao takvo otpočeto je u Evropi sredinom XV veka kada je Johan Gutenberg u Majncu u Nemačkoj počeo da upotrebljava pokretna metalna slova. Sve do pustošenja Majnca 1462. godine koje je raštrkalo radnike štamparije širom Nemačke, kasnije i širom cele Evrope, u samoj Nemačkoj postojao je 51 štamparski radnik. U Italiji u kojoj je štampanje otpočeto 1465. godine do kraja veka postojalo je preko 73 štampara. Dva najpoznatija bila su: Nikolas Žanson (koji je objavio preko 150 naslova) i Aldo Manucio. U Francuskoj je štampanje otpočeto 1470. godine. U Španiji 1474. Vilijam Kekston, koji je studirao umetnost u Kelnu a radio u Brižu sa Colard-om Mansion-om, svoju štampariju je otvorio u Vestminsteru u Engleskoj 1476. godine i za petnaest godina odštampao je oko 100 knjiga. Postoji samo nekoliko stotina odštampanih kopija prve inkunabule (naziv za knjige koje su se štampale pre 1500. godine) Prosečan broj štampanih knjiga je tek od sredine XVI veka porastao na 1000 kopija; a u XVII i XVIII veku taj broj je iznosio između dve i tri hiljade kopija. Čak su L. Fevr i A. -Ž. Martin procenili (20), verovatno sa previše preterivanja, da je broj inkunabula, štampanih do 1500. godine, iznosio 20 000 000. A Elmer D. Džonson (21) procenjujeda je preko 100 000 različitih knjiga štampano u Evropi u XVI veku, što bi, podrazumevajući u proseku 1000 kopija po svakoj, značilo ukupno 100 000 000 dostupnih tokom veka.

U XIX veku broj štampanih knjiga dramatično je porastao. Prvih dvadesetak godina tog veka dogodila se serija otkrića koja su uticala na tehnike štampanja, posebno kada se radilo o mehanizaciji samog procesa – parna mašina za štampanje, na primer. A onda je zaista nastupilo doba štampanja naveliko. Rober Eskarpi nas podseća da je, na dan objave lord Bajronove poeme „Gusar“, 1814. godine prodato ne verovatnih 10 000 primeraka; a zatim je polovinom veka delo ,,Čiča Tomina koliba“ prodato u milion i po primeraka na godišnjem nivou.

Mnoštvo knjiga nastalih pomoću štamparskih tehnika od sredine XV veka pa nadalje, ubrajalo se u jedan drugi razvojni proces, kao što su Kenjon, Džonson i drugi naznačili: naime, toliki broj knjiga zahvaljujući kojima se opismenjavanje širilo, popularizovao je kulturu književnosti i širom otvorio vrata učenju. To je sve vodilo ka tome da se sve veći broj knjiga piše pa je tako sve veći broj knjiga dospevao za štampanje.

Nije teško oceniti efekat takvog napretka kada je u pitanju veličina bibliotečkih zbirki, pa ni razumeti zašto je pojava štampane knjige nagovestila čitav novi period u istoriji. Ali bilo bi i potpuno pogrešno verovati da je ovaj napredak oborio ili obesnažio neka ili čak sva načela bibliotekarstva koja su jasno proisticala iz antičkog doba i srednjeg veka. Zapravo, većina načela je bila osnažena ovim napretkom.

Preostali odeljci ovog poglavlja bave se razvojem tri glavna tipa biblioteka i to za vreme štampane knjige: nacionalne biblioteke, gradske biblioteke i univerzitetske biblioteke. Naravno, nijedan od ovih tipova nije bio nov ali svi oni su bili u stanju da što jasnije ostvare svoje ciljeve i da poboljšaju načela na kojima su sazdani. Nacionalne biblioteke modernog doba ponovo su uspostavile poredak koji je ponikao u vreme Aleksandrijske biblioteke i velike biblioteke u Ninivi; veća dostupnost knjiga i širenje pismenosti omogućili su gradske biblioteke da postanu prave gradske; a univerzitetske biblioteke novog doba nastavile su razvoj koji je otpočeo traženjem svih pogodnih sredstava dostupnih učenjacima u Aleksandrijskoj biblioteci i koji se nastavio opremanjem biblioteka srednjovekovnih univerziteta.

 References

18. LECHЀNE, R: article on pinting in Encyclopaedia Britannica, 15^th ed, 1974.
19. EDWARDS, E: op cit, 6.
20. Quoted in ESCARPIT, R: The book revolution, 1966
21. JOHNSON, E D: op cit, 7.

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Džejms Tompson

Istorija načela bibliotekarstva

prevela Radmila Carević

viši bibliotekar, rukovodilac Informativno-pozajmnog odeljenja UBKG

DRUGO POGLAVLJE

Veličina bibliotečkih zbirki

6. RAZVOJ UNIVERZITETSKIH BIBLIOTEKA

Razvojni put univerzitetskih biblioteka u doba štampane knjige bio je, mahom, isti kao razvojni put nacionalnih i narodnih biblioteka: od skromnih početaka koji su potom prerasli u gigantske razmere, pa do ekstremnih oblika razvoja koji su zabeleženi u Sjedinjenim Državama. Najveće univerzitetsk ebiblioteke –Harvard, Bodleanska biblioteka i biblioteka Ruske akademije nauka u Sankt Peterburgu, sada se bore za prevlast sa velikim nacionalnim bibliotekama u pogledu proširivanja i kvaliteta svojih zbirki. Harvardska biblioteka ima isto toliko knjiga koliko i Britanska biblioteka (bivša biblioteka Britanskog muzeja). Bodleanska biblioteka, kao i Britanska, uživa privilegiju depozitne biblioteke. Biblioteka Ruske akademije nauka sa svojom kolekcijom od 13 800 000 izdanja nije za zanemarivanje u poređenju sa Kongresnom bibliotekom.

Razvojni počeci su zaista bili skromni. U Evropi, pre 1500. godine, postojalo je otprilike sedamdest pet univerziteta. Džonson je objasnio (39) da su se, nasuprot manastirskim bibliotekama u kojima su se zbirke pravile prepisivanjem, rane univerzitetske biblioteke razvijale uglavnom zahvaljujući donacijama: “Donirana sredstva takođe su se davala univerzitetim za kupovinu knjiga ili za otplatu troškova održavanja biblioteka, takođe postoji dokaz da se novac za biblioteku u nekim slučajevima prikupljao i od studenata.”

Bodleanska biblioteka koju je 1602. godine u Oksfordu, osnovao ser Tomas Bodli, jedna je od najstarijih i najznačajnijih engleskih biblioteka. Kako navodi E. A. Sevidž (40), “Bodli je zaposlio Džon Bila, prodavca knjiga da redovno posećuje sajam knjiga u Frankfurtu i da putuje u Holandiju, Francusku, Nemačku, Italiju i Španiju i prikuplja knjige. Knjige koje je Bodli sakupio nisu bile samo na klasičnim, hebrejskom i evropskim jezicima, već i na etiopskom, kineskom, portugalskom, arapskom, meksičkom, kao i na peruanskom, španskom. Bodli je želeo da ima saradnika i na Bliskom Istoku. I kada tako, kroz proučavanje istorije bibliotekarstva, naiđete na pasus poput ovog o Bodliju u kome on sanja o tome kako će biblioteka  izgledati, kako da ne budete ohrabreni i podstaknuti?! Nova biblioteka, napisao je: “bi mogl,a u vremenima koja dolaze, da iznedri značajno blago u vidu ogromnog broja izdanja; savršenu olakšicu za studente i jedinstven ukras univerziteta”. Do 1620. godine Bodleanska biblioteka je posedovala 16 000 izdanja; do 1700, blizu 30 000. Kasnije, sredinom 1970-ih, sadržala je blizu 3 500 000 izdanja i 50 000 rukopisa.

Univerzitetska biblioteka u Kembridžu je 1582. godine imala samo 300 štampanih knjiga i 150 rukopisa. Do 1650. Godine sadržala je nekih 1000 knjiga i 400 rukopisa. Dvaipo veka kasnije, 1900. godine broj njenih zbirki iznosio je približno 1 000 000 izdanja. Kasnije, sredinom 1970-ih, taj broj je porastao na 3 000 000 izdanja. Biblioteke u Oksfordu i Kembridžu dominiraju na britanskoj univerzitetskoj sceni, kada je u pitanju brojnost kolekcije.  Posle njih, ovog niova od  3 000 000 izdanja, sledeću grupu od približno 1 000 000 izdanja čine biblioteke u Glazgovu, Edinburgu, Lidsu, Birmingemu, Londonu. Izuzetak je Mančesterska univerzitetska biblioteka koja je svojim sjedinjavanjem sa Džon Rajland bibliotekom, obezbedila broj od oko      2 000 000 izdanja. Ostale univerzitetske biblioteke u Britaniji broje uglavnom oko 1 000 000 izdanja, a za većinu cifra od 500 000 ostaje značajna.

Pravi giganti, kao što se i očekuje, mogu se naći u Sjedinjenim Državama. Najstarija univerzitetska biblioteka na Harvardu, koja je osnovana 1638. godine, je do 1780. imala blizu 12 000 izdanja. Godine 1831. taj broj je porastao na 39 605; 1849. godine – 96 200 izdanja; 1876. – 227 650; 1900. – 560 000; 1925.- 2 416 500; 1938.godine – 3 941 359 izdanja. Značaj ovih brojki, kako je Fremont Rajder objasnio (41), je taj da on, zajedno sa brzo rastućim američkim univerzitetskim bibliotekama, pokazuje da se zbirka Harvardske biblioteke duplira svakih šesnaest godina. Ovakva statistička činjenica je tokom nekoliko prošlih dekada najviše zaokupljala pažnju bibliotekara – problem veličine zbirki, koji će biti obrađen u sledećem i poslednjem delu ovog poglavlja.

Harvarad je do sredine 1970-ih bio na dobrom putu da dostigne cifru od 9 000 000 izdanja. Biblioteka Jejl, osnovana 1701. godine, je 1876. imala 114 200 izdanja. Stotinu godina kasnije njena kolekcija je uvećana pa je dostigla broj od 6 000 000 izdanja. Prinston biblioteka, osnovana 1746. godine, imala je 1876. 41 500 izdanja. Sada ta biblioteka ima oko 3 000 000 izdanja. Berkli biblioteka, koja je osnovana nakon 1868. godine ima 13 500 000 izdanja. Stanford biblioteka, osnovana 1885. godine – 3 850 000 izdanja. Čikaška biblioteka, osnovana 1892. godine, bliži se broju od 3 500 000 izdanja. Robert B. Dauns (42) je sumirao ovaj izvanredan razvoj, iznoseći da je broj izdanja u bibliotekama Sjedinjenih Država išao od 138 228 000 u 1935. godini, pa do 280 860 000 u 1955. godini, a onda do 791 696 000 u 1973. godini, što se gotovo utrostručilo u odnosu na prethodne dve dekade.

References

39. JOHNSON, E D: op cit, 7.
40. Introduction to THORNTON, J L: The chronology of librarianship, 1941.
41. RIDER, F: The scholar and the future of the research library, 1944.
42. DOWNS, R B: Library resources in the United States College and research libraries, March 1974.

SAŽETAK

U radu se opisuje funkcionisanje distribucije izlučenog bibliotečkog materijala u okviru međubibliotečke saradnje. Usled potrebe funkcionalnog upravljanja sopstvenim fondovima Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“se, uzimajući u obzir širi društveni kontekst u okviru koga obavlja svoju delatnost, opredelila da aktivno radi na distribuciji viškova publikacija u okviru mreže visokoškolskih i javnih biblioteka Srbije.

Poklon knjiga kao vid nabavke u bibliotekama

Iako je institucija poklona stara koliko i biblioteke, njegova uloga u formiranju kolekcija bilo koje vrste biblioteka sve se češće relativizuje, budući da je u dubokom neskladu sa onim što definišemo kao selektivnu nabavku. Selektivna nabavka jeste proces odabiranja građe koja je primerena za fond, uzimajući u obzir čitav niz faktora kao što su dosadašnja kolekcija, registrovane potrebe korisnika, aktuelnost ponuđenih izvora informacija, komfornost njihovog korišćenja, sama mogućnost njihove nabavke (dostupnost na tržištu i cena). Poklon kao vid nabavke često biva ograničen i različitim pravilima i pravilnicima, kao i uslovima darodavca. Po pravilu, uvek kada  darodavac ostavlja slobodu primaocu da poklon integriše u postojeće fondove na način na koji on to odluči, odnosno da eventualne viškove ustupa i rashoduje na način za koji sam proceni da je najsvrsishodniji, korist od poklona – bez obzira na ponekad vrlo veliki utrošak energije i vremena – bila bi najveća. Pritom ne treba zaboraviti ni činjenicu da poklanjanje knjiga nije ekskluzivnost pojedinaca, već da čitav lanac institucija i preduzeća povezanih putem knjige iz potpuno različitih pobuda učestvuje u ovom procesu. Izdavači su raspoloženi da se reše viškova neprodatog dela tiraža, različiti finansijeri ili sponzori po ugovoru dobijaju deo tiraža najčešće ne odveć komercijalnih izdanja i često nemaju mogućnosti da ga distribuiraju niti zadrže.

Nabavna politika biblioteke nije kompletna ukoliko ne definiše svoj odnos prema poklonu, bez obzira da li je reč o poklonu koji prima ili poklonu koji daje drugim institucijama. Problematika poklona dodatno je komplikovana pojavom prečišćavanja[1] kolekcija, koja se javlja kao posledica savremene tendencije da se svi izvori informacija ili bar njihov najveći deo pruži korisnicima, ako već ne u digitalnoj formi, onda bar u otvorenom pristupu.

Dalja distribucija poklona deo  je sistema upravljanja kolekcijama, na jednak način kao što su to prečišćavanje kolekcija i politika konzervacije. Kao i ove aktivnosti potisnuta je u drugi plan spram redovne (po mogućstvu selektivne) nabavk Ona čini izraz je volje zainteresovanih strana da na najbolji mogući način iskoriste situaciju u kojoj postoji višak bibliotečkog materijala, bez obzira na činjenicu da retko gde postoje precizne procedure ove vrste protoka publikacija.

Postoje različite vrste objektivnih prednosti koje govore u prilog odluke da se biblioteke ozbiljno pozabave organizovanjem dalje distribucije, a to su:

1. na unutrašnjem bibliotečkom planu, mogućnost dobijanja slobodnog prostora u otvorenom pristupu, odnosno magacinima pri prečišćavanju fonda;
2. na širem bibliotečkom planu, obostrana korist zainteresovanih biblioteka i započinjanje odnosno proširenje saradnje raznorodnih bibliotečkih entiteta;
3. na širem, društveno-ekonomskom planu, omogućavanje tzv. drugog života publikacija dobijenih na poklon ili izlučenih iz fonda koji ukoliko se na odgovarajući način medijski proprati predstavlja značajan plus u očima poreskih obveznika (spram uništavanja viškova publikacija i njihovog recikliranja, koji se obično posmatra kao uzaludno trošenje za to odvojenih sredstava);
4. na političkom planu, dokaz je otvorenosti za saradnju kojim posredno utiče na pozitivan stav zajednice prema instituciji.

Dragocena iskustva i implementacija aktivnosti

Do pojave modernih informaciono-komunikacionih tehnologija učešće biblioteka primaoca uglavnom je bilo simbolično: ona je mogla izraziti spremnost i želju da primi poklon, ali je retko imala mogućnost da napravi odabir materijala, a još ređe da odredi uslove pod kojim će ga primiti. Uzajamne baze podataka su, međutim, omogućile relativno brzo evidentiranje viškova i formiranje ponuda, te su one sve češće u mogućnosti da odaberu ono što im je zaista potrebno. Što se tiče biblioteka koje poklon ustupaju zanimljivo je napomenuti  da je u skladu sa evropskim pravom dozvoljena prodaja pokretne imovine u slučaju kada je pravno lice više ne koristi; ali da u najvećem broju slučajeva u zemljama Evropske Unije, sam profit stečen prodajom ne pokriva čak ni troškove njene organizacije.

Sistem javnih biblioteka je segment sa najvećim stepenom otvorenog pristupa u odnosu na ukupan fond, i usled toga ima daleko najveći broj knjiga izlučenih iz fonda u procesu prečišćavanja, ali i čestog primaoca darova. Pri kreiranju politike daljeg ustupanja publikacija Univerzitetska biblioteka je imala u vidu različite oblike upravljanja viškovima, od kojih ćemo za ovu priliku navesti primer Biblioteke Centra Pompidu iz Pariza[2] koja svega trideset procenata primljenih poklona uvrštava u svoju kolekciju, dok se istovremeno oko trideset procenata od ukupnog broja publikacija u fondu godišnje izlučuje iz njenog 100% otvorenog pristupa. Do 2007. ova biblioteka je sve ove knjige deponovala na različite načine, ali je tada procenila da je njihovo ustupanje znatno efikasnija opcija. Njeni viškovi su u okviru mreže javnih biblioteka te godine raspodeljeni na skoro 130 biblioteka zainteresovanih da ih preuzmu. Osnovni principi koje je pri raspodeli primenila bili su da publikacije moraju biti u upotrebnom stanju i da ne mogu biti poslate nikome ko ih nije direktno potražio po naslovu. Primenjena procedura zasnivala se na popisivanju izlučenih publikacija, njihovom privremenom smeštaju i detaljnoj proveri svih naslova kroz uzajamni katalog. One publikacije koje su bile zastupljene u velikom broju biblioteka, a čija je nominalna vrednost ocenjena kao relativno mala, odvajane su za rashodovanje, dok se ponovo razmatralo vraćanje u fond publikacija sa izuzetno malom prisutnošću u uzajamnom katalogu. Sve publikacije između ove dve krajnosti, pod uslovom da su se nalazile u zadovoljavajućem fizičkom stanju, ciljano su nuđene onim bibliotekama koje su po svom profilu za njih mogle biti zainteresovane, a nisu ih imale u svom fondu. Troškove logistike i transporta u potpunosti su preuzimale biblioteke primaoci poklona.

Slična procedura testirana je, a zatim i delimično primenjena u Univerzitetskoj biblioteci već naredne godine. Ispostavilo se da nije moguće praviti ciljane spiskove publikacija jer je prostor za privremeni smeštaj vrlo ograničen, te su se viškovi najpre popisivali i nudili isključivo visokoškolskim bibliotekama preko opštih lista. Nepunih godinu dana kasnije, počelo se sa razvrstavanjem građe koja pretežno interesuju visokoškolske biblioteke i one koja je primerenija javnim, uz međusobno preusmeravanje. Evidentiranje svake ustupljene publikacije u okviru sistema uzajamne katalogizacije vrši se od 2010.godine.

Broj popisanih publikacija za ustupanje zavisio je prevashodno od poklona primljenih tokom godine, a broj lista od raspoloživog vremena zaposlenih za njihovo sastavljanje i distribuciju. Činjenica je, međutim, da koliko god bio efikasan sistem ponude i saradnje, on neće sprečiti da se celokupna količina viška bibliotečkog materijala spase sudbine stare hartije i reciklaže. No i pored toga, naše iskustvo govori da svaki od učesnika ovog procesa pronalazi svoj interes u ovoj vrsti akcija, kontakti između biblioteka se intenziviraju i one de facto upoznaju potrebe i mogućnosti svojih partnera, koji će im u budućnosti biti od koristi u radu na nekim drugim, posve drugačijim projektima.

Popisivanje i raspodeljivanje nisu uvek jednostavan posao. Uzmimo za primer samo problem odašiljanja lista za razmenu: ukoliko je broj primalaca lista veći, teoretski je veća mogućnost da se pronađe biblioteka zainteresovana za pojedinačni naslov. Međutim, ukoliko su liste tematski šarolike i obimne, velika je verovatnoća da jedan broj biblioteka neće imati vremena da ih pregleda odmah, a da će posle izvesnog vremena, smatrajući listu zastarelom, propustiti da poruči čak i onu publikaciju koja je možda još dostupna, a za koju je zbilja zainteresovana. Konačno, eventualni duplikati kvalitetnih priručnika izazivaće interesovanje praktično svih biblioteka kojima se ponude, te se postavlja pitanje određivanja prioriteta. Pravljenje ciljanih ponuda za konkretne biblioteke ima daleko najveću efikasnost, ali je ujedno najveći organizacioni teret za onu biblioteku koja publikacije nudi. Najboljom alternativom, u ovom trenutku, smatraju se baze podataka po oblastima, ali je cena operativnih sistema koji podržavaju ovaj vid ponude namenjenoj poklonu ili razmeni Univerzitetskoj biblioteci još uvek nedostupna.

Trijaž poklona

Jedan deo publikacija primljenih putem poklona privatnih lica ili institucija biblioteci nikada i ne uđe u njen fond budući da ne odgovara potrebama njenih korisnika, i takođe se tretira kao suvišak. Trijaž dobijenih poklona u slučaju Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ osnovni je način formiranja rezervnog fonda, odnosno fonda namenjenog razmeni i daljem ustupanju, budući da se nabavka kao stavka ne pojavljuje u njenom budžetu bezmalo četvrt veka.

Valja napomenuti na ovom mestu, i jednu dobru praksu Univerzitetske biblioteke koja pre pripajanja rezervnom fondu, proverava stanje publikacije u fondu radi eventualne zamene primerka. U poslednjih desetak godina zamenjeno je preko hiljadu dotrajalih i oštećenih publikacija, dodato nekoliko desetina dodatnih primeraka najkorišćenijih naslova, a popunjena su i mesta jednog broja zagubljenih publikacija ili onih koje su korisnici izgubili. Ova praksa doprinela je jasnom određivanju suvišaka namenjenih ustupanju u okviru razmene ili poklona, a da se u isto vreme srž kolekcije u službi korisnika sačuva u najboljem mogućem stanju.

Postupak pri prijemu poklona može se podeliti na sledeće faze:

1. Izdvajanje oštećenih publikacija za rashodovanje
2. Izdvajanje publikacija koje ne odgovaraju odredbama nabavne politike Univerzitetske biblioteke,
3. U okviru publikacija izdvojenih u fazi 2, proveravaju se mogući minusi NBS i BMS preko uzajamne baze, uz formiranje odgovarajućih spiskova
4. U okviru publikacija izdvojenih u fazi 2, vrši se razvrstavanje prema nameni, i to: knjige domaćih autora (uključujući i one sa prostora bivše SFRJ) u dobrom opštem stanju  za spiskove za razmenu, a knjige stranih autora za spiskove za fakultete, odnosno javne biblioteke.
5. Provera kroz elektronski i lisni katalog onih publikacija koje odgovaraju nabavnoj politici Univerzitetske biblioteke. Za knjige pronađene u elektronskom katalogu UBSM, beleži se signatura a spiskovi signatura se predaju Odeljenju cirkulacije koje vrši proveru primerka u fondu.
6. Po proveri ovih publikacija i zameni dotrajalih, višak se preusmerava na isti način kao u fazi 4.
7. Knjige koje nisu tražene u okviru razmene preusmeravaju se na spiskove za fakultete i javne biblioteke. Knjige koje nisu tražene u okviru lista za fakultete preusmeravaju se na liste za javne biblioteke.

Svrsishodnost redistribucije poklona

Stvarni efekat ova vrsta aktivnosti najveći je u vreme restriktivnog budžetiranja, o čemu svedoči i primer Univerzitetske biblioteke. Dok u većini evropskih zemalja, recimo, nije problem da primaoci poklona snose troškove otpreme odabranih knjiga, u našoj je zemlji ovaj problem itekako prisutan. S druge strane, u većini evropskih zemalja postoji objektivna teškoća da se pronađu zainteresovani primaoci poklona, budući da biblioteke uglavnom pokrivaju svoje potrebe za publikacijama u okviru dodeljenih budžeta, što kod nas nije slučaj: sa lista se po pravilu odmah raspodeli oko tri četvrtine ponuđenih publikacija, neretko i znatno više. Ima se u vidu da i mimo bibliotečke mreže postoji niz institucija zainteresovanih za primanje ove vrste poklona, kao što su bolnice, zatvorske ustanove, ustanove socijalne zaštite i slično. Sa njima se odvija sporadična saradnja, obično na spoljnu inicijativu, u okviru akcija lokalnih samouprava, izdavačkih kuća ili dobrotvornih organizacija.

Kada sa najvećom mogućom pažnjom biramo ili sami izrađujemo poklon za osobu do koje nam je stalo, vrednost dara ne može se meriti njegovom tržišnom vrednošću. Ni cena poklonjenog bibliotečkog materijala nije ekvivalent pravoj ceni poklona, već se uvećava za investirane ljudske, materijalne i finansijske resurse utrošene pri izradi ponude, komuniciranju sa partnerima, ekspediciji i evaluaciji svake pojedinačne transakcije. Ova cena grubo se može podeliti na dve komponente, a to su stručna, koja uključuje sve faze do određivanja primaoca i logistička koja uključuje cenu operativnog sistema potrebnog za sprovođenje projekta, troškove pakovanja i otpreme i slično.

Postavljaju se međutim i pitanja koja dovode u sumnju svrsishodnost ove vrste aktivnosti: zašto baš sada kada je knjiga na izdisaju? Ima li smisla poklanjati štampane materijale u vreme vladavine interneta, kada je osnovni pravac saradnje upravo formiranje novih sveobuhvatnih virtuelnih kolekcija? Redefinisanje odnosa u čijoj je osnovi prelazak dela kolekcije iz jedne biblioteke u drugu i pojava samog pojma izlazećeg poklona javljaju se u trenutku preobilja štampanog materijala, ogromne količina knjiga rashodovanih iz slobodnog pristupa i eksponencijalnog porast broja dokumenata u elektronskom obliku. Ali ne može se zanemariti činjenica da knjiga u klasičnom obliku (za sada?) opstaje i da ona i dalje predstavlja osnovni materijal biblioteka, te da bez tih i takvih knjiga biblioteke još uvek jednostavno nisu u stanju da ispune svoju osnovnu funkciju.

Iako je kompleksnost realizacije ove vrste poklona izrazita zbog velikog broja, kako stručnih, tako i tehničkih poslova koje podrazumeva, konačan rezultat preko koga se ostvaruju ciljevi dugoročne saradnje i ostvarivanja veza sa drugim bibliotečkim institucijama čini se isplativim na duže staze. Očekivanja u pogledu rešavanja problema viškova ne smeju biti prevelika: samo jedan određeni deo publikacija suviška publikacija primljenih poklonom (u dobrom fizičkom stanju, relativno nove, usklađene sa nabavnom politikom primaoca) zaista će biti korisne nekoj drugoj biblioteci. Ali uključivanjem u politiku upravljanja informacijama partnera i aktivnim odnosom prema sopstvenim viškovima publikacija, biblioteka doprinosi da bar jedan deo potražnje za publikacijama drugih biblioteka bude zadovoljen dok u isto vreme aktivno učestvuje u građenju jedinstvenog prostora u kome knjige čine važan deo sveta u kome živimo.

BIBLIOGRAFIJA

Izveštaji Odeljenja nabavke Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ 2010-2016

Jandeaux, Jeanne Marie: Dons sortants a la Bibliotheque nationale de France (les) dostupno preko http://www.enssib.fr/bibliotheque-numerique/document-2059

Klejton, P. ; Gorman, G. J. : Upravljanje izvorima informacija u bibliotekama : upravljanje fondovima u teoriji i praksi . – Beograd : Clio, 2003

[1]Termin prečišćavanje prihvaćen je u Bibliotekarsko-terminološkom rečniku Narodne biblioteke Srbije dostupnom preko http://btr.nb.rs/. Uz ovaj termin u paralelnoj upotrebi je i izraz plevljenje, prema eng. weeding, fr.

[2] http://www.bpi.fr/la-bibliotheque