MSc Миле Стијеповић
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

10 ГОДИНА ПРИМЕНЕ ВЕБ АПЛИКАЦИЈЕ E-CRIS.SR

Сажетак: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ из Београда крајем 2005. године припремила је датотеке са подацима о наставницима и сарадницима 16 факултета Универзитета у Београду. Почетком 2006. године конверзијом тих датотека у E-CRIS.SR информациони систем о истраживачкој делатности у Србији почиње системско праћење истраживача и њиховог рада. Након почетне фазе у којој су у систем уношени подаци о новим истраживачима и организацијама, у периоду од 2012-2014. године у сарадњи са Министарством просвете, науке и технолошког развоја унешени су пројекти за пројектни циклус 2011-2014. година, ажурирани су подаци о научноистраживачким организацијама и започето је ажурирање и допуна базе истраживача. У периоду 2015-2016. година припремљена је нова верзија веб апликације E-CRIS.SR која је инсталирана у априлу 2016. године.
Кључне речи: E-CRIS.SR, истраживачи, научноистраживачке организације, истраживачки пројекти, Србија

УВОД
CRIS (Current Research Information Systems) је генерички назив за информационе системе који се деценијама граде у Европи, а у данашње време карактерише их ширење садржаја система на подручја извора финансирања истраживања, евалуирање истраживачког рада, коришћење резултата истраживања и сл. Ширу употребу система CRIS отежавале су неусклађене структуре података, па је у последње време стандардизација података веома битна.

Сагласно препорукама CERIF-а (Common European Research Information Format) који прописује структуру података о истраживачким пројектима, као и препоруке за истраживачке организације, одељења и истраживаче Институт информацијских знаности из Марибора (IZUM) развио је веб апликацију E-CRIS.SR, за коју је крајем 2005. године Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ из Београда припремила 16 датотека са подацима о наставницима и сарадницима 16 факултета Универзитета у Београду. Тада је урађена прва конверзија података о истраживачима из Србије у E-CRIS.SR, па се као почетак рада националног информационог система о истраживачкој делатности са базама података о истраживачким организацијама, одељењима организација, истраживачима и пројектима које су међусобно повезане узима 2006. година.

Апликација E-CRIS.SR резултат је искуства који је IZUM стекао у развоју информационог система о истраживачкој делатности у Словенији (SICRIS).

ДЕСЕТ ГОДИНА СИСТЕМА E-CRIS.SR (2006-2016)
Период од 2006. до 2016. године колико се апликација E-CRIS.SR користи у Србији може се поделити у 3 сегмента.
Период 2006-2011
Након почетка коришћења апликације о истраживачкој делатности у Универзитетској библиотеци из Београда, која је задужена за унос података у E-CRIS.SR систем, осим уноса нових истраживача и нових организација посебна пажња посвећена је и апликацији Библиографије истраживача која омогућава свим истраживачима регистрованим у E-CRIS.SR систему да онлајн „испишу“ своје стручне библиографије.
Предуслови за испис персоналних библиографија истраживача:

  • за библиографску јединицу постоји запис у узајамној бази података COBIB.SR,
  • аутор је регистрован у систему E-CRIS.SR, односно додељена му је шифра истраживача,
  • библиографска јединица садржи ознаку типологије документа/дела.

Претраживање и испис библиографија истраживача изводи се искључиво из узајамне COBIB.SR базе која је најкомплетнији извор библиографских јединица за сваког појединачног истраживача.
Резултати који су постигнути у то време у великој мери су резултат сарадње самих истраживача, као и научноистраживачких установа у којима су запослени, односно њиховог упознавања са могућностима које апликације E-CRIS.SR и Библиографије истраживача пружају.

Период 2012-2014
Након 6 година од почетка примене E-CRIS.SR система у Србији сав напор и труд који је уложен у његов развој препознат је од стране надлежних из Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (МПНТР).
Законска обавеза Министарства је да води Регистар научноистраживачких организација и Регистар истраживача Србије (у закону није постављен временски рок за успостављање тих регистара) тако да је процењено да би E-CRIS.SR био оптимално решење за те регистре пошто је у њему унешено више од 70 посто истраживача који се налазе у евиденцији Министарства.
У периоду 2012-2014. година системски су у E-CRIS.SR, уз сарадњу са Министарством, унешени сви пројекти за пројектни циклус 2011-2014. година (укупно 777 пројеката).
За унешене пројекте доступни су подаци о шифри пројекта, називу, CERIF класификацији, кључним речима, истраживачким организацијама које учествују у реализацији пројекта, подаци о руководиоцима пројекта (ако су унешени у базу истраживача E-CRIS.SR система), као и сажетак описа пројекта. Битно је напоменути да су сви подаци доступни и на енглеском језику.
Захваљујући уносу пројеката на једном месту су доступне базе података о научноистраживачким организацијама, истраживачима и пројектима које су међусобно повезане.

Сл. 1 Пример пројекта унешеног у E-CRIS.SR систем

Сл. 1 Пример пројекта унешеног у E-CRIS.SR систем
Након уноса пројеката приступило се ажурирању података о научноистраживачким организацијама које су акредитоване од стране Министарства за научноистраживачки рад. Унешени су сви акредитовани факултети и универзитети, институти и центри изузетних вредности.
Циљ свих ових послова био је да пре новог пројектног циклуса (планиран за период 2015-2018. година) буде успостављен Регистар научноистраживачких организација и Регистар истраживача, тј. да E-CRIS.SR преузме улогу тих регистара.
Преостало је да се ажурира база података о истраживачима.
Међутим, због непредвиђених дешавања, сталних промена у Министарству и одлагања новог пројектног циклуса посао око ажурирања базе података о истраживачима није приведен крају, а сарадња са Министарством је за сада обустављена.

Период 2015-2016
Овај период карактерише заустављена сарадња са Министарством, али и рад на ажурирању и допуњавању већ унетих података захваљујући препознавању могућности које веб апликација E-CRIS.SR пружа својим корисницима.
У међувремену припремљена је (од стране IZUM-а) и нова верзија 3.1 апликације која је прилагођена коришћењу на паметним телефонима, таблетима и PC рачунарима.

Сл. 2 Почетна страна нове верзије E-CRIS.SR веб апликације

Сл. 2 Почетна страна нове верзије E-CRIS.SR веб апликације
У отвореном приступу додато је напредно претраживање, XML спискови истраживача, истраживачких организација, истраживачких одељења и пројеката.
Инсталација нове верзије E-CRIS.SR V.3.1 извршена је у априлу 2016. године.
У ауторизованом приступу додато је доста нових опција на чијој презентацији истраживачима и библиотечким радницима који раде на библиографијама истраживача треба посветити посебну пажњу у наредном периоду.

РЕЗУЛТАТИ

У периоду од 2006-2016. године у E-CRIS.SR унешени су подаци за:

  • 10894 истраживача,
  • 284 организације
  •  
  • 824 истраживачка одељења,
  • 777 истраживачких пројеката.

Статистика показатеља раста по годинама показује раст броја исписаних библиографија у периоду до 2013. године, а након застоја у сарадњи са Министарством тај раст је заустављен, а број исписаних библиографија је смањен.

Показатељи раста(за годину)20112012201320142015
Број исписа персоналних библиографија1049516518190461751915562

Табела 1. Показатељи раста за период 2011-2015

ЗАКЉУЧАК
У периоду од 2006-2016. године колико се веб апликација E-CRIS.SR користи у Србији постигнути су задовољавајући резултати. Акценат у наредном периоду треба да буде на „одмрзавању“ сарадње са надлежнима из Министарства просвете, науке и технолошког развоја, као и на даљој едукацији, како
Увођење транспарентности у подручје научног истраживања довело би до уштеда новца који држава издваја за научнике, односно за исти новац постигли би се бољи резултати.
У Словенији се само у 2007. години уштедело 100 милиона евра новца пореских обвезника, а о повећању научне прудуктивности да се и не говори.
Транспарентност података о научним радницима може само да мотивише научнике да још више раде, као и да буду активнији у укључивању у међународне истраживачке пројекте.

Литература

  • 1. http://e-cris.sr.cobiss.net/public/jqm/cris.aspx?lang=scr&opdescr=home&opt=1
  • 2. http://vbshome.vbs.rs/sr/o_cobissu/statistike_pokazatelji.asp
  • 3. Транспарентност и брига о новцу пореских обвезника / Франци Демшар.
    Београд : Математички институт САНУ : Центар за промоцију науке, 2014

Превод: Радмила Царевић
вишиби блиотекар, руководилац Информативно-позајмног одељења УБКГ

THOMPSON, James

A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

 

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)

ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)

 

02(091)

 

COBISS.SR-ID 514543253

Џејмс Томпсон

 

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

Величина библиотекарских збирки

 

ПРВЕ ВЕЛИКЕ БИБЛИОТЕКЕ
Jeдно од најраније забележених сведочења које се тиче политике библиотеке, јесте оно које се односи на највећу античку библиотеку – Александријску библиотеку. Историчар Јосиф Флавије (1) сведочи да је „Деметрије Фалеронски, који је био надлежан за краљевску библиотеку, жудео да прикупи, само да је могао, све књиге на свету, и у случају да је видео или чуо за било какву књигу вредну проучавања, он би је купио.“
Aлександрију је основао Александар Велики 331. године пре нове ере на свом путу дуж Нила од Мемфиса на западном крају ушћа, западно од речног рукавца Канопуса и између Мареотског језера и мора. Сам Александар је био одговоран за план главног дела града, иако је тамо одседао само на кратко. Александрова карактеристика је била да тежи да шири језик и културу Грчке где год да га је победа носила и заиста је наставио да оснива грчке градове по Азији.
У раном птоломејском периоду Александрија је постала главни град Египта и до средине III века пре нове ере била је највеличанственији град у медитеранској зони. Птоломеј Сотер, Александров генерал који је владао Египтом од 323. до 285. године пре нове ере и који је основао Птоломејску династију, наставио је да развија Александрију као центар културе. Он је био тај који је основао знамениту библиотеку између 300. и 290. године пре нове ере.
Према речима Едварда Александра Парсонса, (2) Сотер је основао царство које је трајало три века, саградио град који је седам стотина година био светско чудо и начинио Библиотеку-музеј звездом водиљом у интелектуалном смислу за наредних деветсто година.
Aлександријски Грци потицали су из најразличитијих делова грчког света и гајили су „сложену традицију религије, митологије и поезије“
Под Сотером и његовим следбеницима (Птоломејом Филаделфусом и Птоломејом Еуергетом) oкупила се велика група учењака и интелектуалаца привучених „сјајем богатог, брижног и мирног живота.” (4), који су настањивали Музеј и којима су били доступни бројни извори Библиотеке. Oваква врста покровитељства од стране краља представљала је веома стару одлику грчке културе, чак су постојале „јасне индикације у II веку да је Птоломеј био спреман да предухитри противнички табор у одбрани учењака, ако је потребно и силом, нарочито ако се радило о Пергамону.” (5)
Исти ниво окрутности је био очигледан у Птоломејевим напорима да оснује највећу и најзначајнију библиотеку на свету. Сотеров саветник, Деметрије од Фалерона сакупио је за мање од двадесетак година неких 200 000 свитака папируса. Птоломеј Филаделфус, као и његов следбеник Птоломеј Еуергет, како наводи Едвард Едвардс, (6) наредио је да све књиге које су странци донели у Египат буду узете и преведене, да се копије испоруче власницима а оригинали доставе Библиотеци. Eуергет је позајмио Софоклеова, Еурипидова и Есхилова дела од Атињана. Целокупан посао обављао је на потпуно исти начин: платио је 15 грчких талената (што је једнако износу од отприлике 3000 фунти у Eдвардсово време) за ту размену. A oнда, када је Еуменес II (197. п.н.e-159. п.н.e.) тежио да направи библиотеку налик Александријској у Пергамону (која је према Плутарху бројала и до 200 000 примерака), „Eгипћани су, претпоставља се, обуставили испоруку папируса у Пергамон са циљем да спрече да се та Пергамонска библиотека не развије у оноликој мери као њихова у Александрији. Библиотекари у Пергамону потом праве нови материјал за писање – пергамент начињен од животињске коже (oд латинске речи pergamena ) као замену за папирус“. (7) У конструктивнијем смислу, учењаци, библиотекари и библиографи Александријске библиотеке заправо су правили књиге: израђујући публикације класичних писаца и објављујући коментаре на те исте писце; вршећи превођење као огроман подухват који је укључивао велики број учењака, као што је превод светих списа са хебрејског језика на грчки за време Деметрија Фалерона.
Исход оваквог приступа је тај да је александријска библиотека вероватно садржала највећи део литературе тог периода. Тешко је проценити величину библиотеке модерном терминологијом јер је тадашња „књига“била свитак папируса. Свитак папируса који није био дужи од 35 стопа (oкo 10, 600 метара), могао је да садржи не више од две, три Хомерове књиге, или један грчки позоришни комад, самим тим су сабрана дела одређеног аутора обично заузимала велики број свитака. Што би Едвардс рекао (8) „aнтички свици могу се сматрати само деловима књиге“, чак и тако, он и многи други историчари у домену библиотекарства проценили су да је Александријска библиотека садржала 700 000 издања. Jeдини значајни писац који је у ово имао сумње био је Вилиjам Блеидс који је рекао: (9) „ Пре него што се изумело штампање књиге су биле прилично оскудне; знајући колико је тешко, чак и после рада од пола века, пресе на пару, да се направи колекција од пола милиона књига, принуђени смо да са великом сумњичавошћу, прихватимо бројке о античким ауторима и невероватном опсегу античких библиотека“. Блеидс верује да није постојало ни приближно 700 000, чaк ни 500 000 издања у Александријској библиотеци. Aли, упркос његовој опомињућој изјави да се треба обратити пажња на податке на штампање и један стручњак није оповргао то да је Александријска библиотека била највећа библиотека античког света, и највећа пре него што се изумело штампање; један писац, Парсонс, (10) je са оправданом убеђеношћу тврдио да је александријска библиотека потенцијално била „најзначајнија икада основана“.
Да се вратимо сада на библиотечку политику и на Деметрија којим је ово поглавље отпочето. Aлександријска библиотека представљала је директан одраз тежњи саме Александрије: да се фокусира на сво хеленистичко учење и културу. Па је тако александријска библиотека била „национална библиотека грчке литературе“. (11)
Постоје бројни наговештаји да су дела из других језика представљена преводом a: Хебрејска библија на пример, древни египатски текстови; и, вероватно је да су дела из латинске литературе прикупљена пре краја Птоломејског периода. Свеукупно, установљено је начело да национална библотека треба да садржи сву националну литературу заједно са неким делима из других националних литература. Maдa су постојале такође и друге библиотеке у древним временима, у историјском смислу доминирале су две: П.рва, Aлександријска библиотека, за коју се урадила процена. Друга је била велика Асурбанипалова библиотека, сачињена од глинених плочица. Aсурбанипал је владао Асиријом од 668.п.н.e. до 626.п.н.e. Парсонс бележи да су асирски ентузијасти веровали да је ова библиотека била претеча Александријске, чак до те мере сматрајући да је Калимакус – чувени каталогизатор александријске библиотеке, следио „техничка упутства“ установљена у асурбанипаловој библиотеци.
Aсурбанипал је био последњи од великих Саргонида: Саргона (722. п.н.e-705. п.н.e.) je наследио његов син Санхериб (705.п.н.e-681.п.н.e.), њега је наследио његов унук Aсархадон (681.п.н.e.-669.п.н.e.) a њега Асурбанипал који је престоницу преместио у Ниниву, која је затим постала центар асирске цивилизације и административни центар краљевства које се простирало од Персијског залива до Медитерана.
Aсурбанипал се поносио својим учењем, као и тим да је покровитељ уметности. Слао је заступнике у све делове свог царства, па и у стране земље, да прикуте „све могуће записе на све теме“,(12) и прикупио је неких 30 000 глинених плочица за библиотеку у Ниниви. Ове глинене плочице су биле четвртастог облика неколико инчи дугачке, слова су на њима била исписана оштрим предметом док је глина још била мека. Њихова трајност је била толика да је чувени археолог, сер Хенри Лајард (1817-1894) пронашао огромну количину тих истих плочица још увек пистојаних, током свог ископавања у Ниниви половином XIX века, и неких 20.000 плочица сада се налази у Британском музеју. Асурбанипал је упослио велики број писара и учењака за састављање и уређивање на хиљаде текстова, како би се објединили.
Aсурбанипалова библиотека садржала је религијске текстове, молитве, бајалице, ритуале и талисмане; историјске, географске, правне, митолошке, астрономске, астролошке, биолошке, математичке, медицинске и природњачке списе; и, као додатак, колекцију онога зашта се може рећи да су службене објаве – копије писама за и од амбасадора, на пример, и листу такси. Kao и у случају асиских дела постојале су копије превода дела других нација укључујући претходнике (представљене преводима сумерских и вавилонских текстова).
Библиотека у Ниниви, која је претходила Александријској библиотеци неколико векова, мада се јасно усагласила са начелом националне свеобухватности, подједнако није занемаривала, преводом представљена, дела из других националних литература. Ово начело се није поново појавило, заправо, није имало потребе да се појави, јер неке касније библиотеке нису постојале на таквом нивоу све до модерног доба – за две хиљаде година, до појаве Библиотеке Британског музеја и Конгресне библиотеке. Следбеници Птоломеја Сотера и Асурбанипала у „библиотечком изразу“ били су Антонио Паници и Einsfort Rend Spoford.

Превод: Радмила Царевић
вишиби блиотекар, руководилац Информативно-позајмног одељења УБКГ

THOMPSON, James

A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)

ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)

02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Џејмс Томпсон

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

Величина библиотекарских збирки

БИБЛИОТЕКЕ СРЕДЊЕГ ВЕКА

У хронологији библиотека и библиотекарства следећи значајан период био је средњи век. Ако је библиотека у Ниниви представљала доба глинених плочица, Александријска библиотека доба свитка папируса, онда средњовековне библиотеке представљају доба манускрипта – писања на пергаменту у форми законика.
Пад Римског царства и јачање моћи варварских племена није придоносило развоју библиотека. Како је Елмер Д. Џонсон са жестином објаснио, (13) „Са уништењем древних учењачких центара, велики антички библиотекари нестали су заувек. Готово хиљаду година типична европска билиотека представљала је малу колекцију манускрипта марљиво преписану и љубоморно чувану у бројним манастирима раштрканим од Грчке до Исланда. Уместо величанствене црквене библиотеке са својих хиљаду свитака у надсвођеним одајама, средњовековна библиотека више је представљала колекцију од пет стотина законика чуваних у једном или два сандука у углу манастирске капеле.“ Тако језаједничка реч за библиотеку у раном средњем веку билаarmarium, назив за сандук у којем су се књиге чувале; библиотекар задужен за ту колекцију називао се armarius.
Сер Фредерик Кењон (14) бележи да је најранијим манастирским Правилом (кодексом понашања утврђеним од стране црквеног реда) – правилом које је установио Свети Пахомије у Египту у првој половини IV века – омогућено чување (складиштење) књига у ормару и њихово позајмљивање, под пажљиво дефинисаним условима, припаднику било ког црквеног реда. Тако објављене књиге биле су стварне монографије попут оних “Аugustine’s Homilies on St. John”, “The Pastoral Rule of St. Gregory”, затим дела која је написао Хуго oдсв. Виктора, онда “Тhe Synonyms of Isidore” и “Јеrome on the Prophtes”. Бенедиктинско правило које налаже да сваки редовник ( брат) треба да чита неку књигу, под претпоставком да би свака манастирска библиотека требало да садржи довољно књига да сваки брат може да позајми по једну, (15) – Џонсон указује да када се једном утврди такав однос, развој библиотека се успорава; изнео је и неке бројке : Манастир у Санкт Галену је имао 400 томова; Опатија Клини 570 у XII веку; Опатија Бобио је, отприлике у исто време, имала 650; Катедрала St Pons de Thomières у Француској је у касном XIII веку имала само 300. Он износи да је просечан том био обиман и често је садржао два или више дела; да је велики део заузимао “флорилегиј” (збирка одломака књижевних текстова), као и изабрана дела многих аутора која пружају „обиље књижевних примера на релативно малом простору”.
Иако је историја библиотека у Средњем веку била у основи историја развоја и умножавања, споро је све то текло. Око XII века сва важност која се придавала манастирској библиотеци бива преусмерена на катедралску библиотеку, која је, према речима Џонсона, била „осмишљена за читање у циљу едукације а не у циљу надахнућа”. Поново Џонсон износи неколико података: библиотека катедрале у Дараму имала је неких 600 издања 1200. године, док је Кентерберијска библиотека – једна од највећих, бројала око 5000 књига до 1300. године. Навика прављења оваквих колекција постепено се ширила на приватне власнике и на средњевековне универзитете.
Број књига у манастирским и катедралским библиотекама повећао се захваљујући напорима преписивача: монаси у скрипторијуму, које су презбитеријански монаси-првопевачи провежбавали и обучавали, преписивали су текстове као део својих редовних дужности. Пред крај средњег века, у XIV и XV веку, број књига у тим библиотекама порастао је, у већини случајева, са неколико стотина на неколико хиљада. Џонсон цитира обавезе библиотекара из правилника неких од ових библиотека: „Прва обавеза библиотекара јесте та да тежи, што је више могуће, да увећа библиотеку која му је поверена”. У време разарања манастира у Енглеској од стране Хенрија VIII, Џонсон процењује да је око 8000 институција вероватно садржало најмање 300 000 издања. Развијале су се, пише, Џон Вилис Кларк„годину за годином, пак сигурно, кроз куповину, кроз даривање, кроз заоставштину, и захваљујући жару писаца”. (16)
Ране универзитетске библиотеке су биле веома мале и, такође су се споро развијале. Када је Роберт де Сорбон у Паризу основао колеџ 1250. године, даривао му је своју личну библиотеку; директоријум Универзитетске библиотеке је 1289. године бројао негде око хиљаду наслова; али ни наредни директоријум из 1338. године није бројао више од 1700 наслова. Библиотека Универзитета у Кембриџу је 1424. године садржала само 122 издања; 1473. године укупан збир још увек није бројао више од 330 издања. Колеџ Ориел у Оксфорду 1375. године није имао ни 100 издања; 1418. године у библиотеци колеџа Питерхаус налазило се само 380 издања; а 1453. године Краљевски колеџ у Кембриџу је у својој библиотеци садржао 174 издања. Ова статистика је евидентирана на свим листама средњовековних колекција књига (као што је она коју је саставио Ернест А. Севиџ). (17).
Такође евидентан на овој листи је и тип колекције. Колекција Кембриџ универзитета је у 1424. године била преовлађујуће теолошка (69,) али такође је садржала и филозофске књиге о природи и моралу (17), каноне (23) и књиге о медицини, логици, поезији, граматици и историји. Иста библиотека је 1473. године садржала дела Лукијана, Овидија, Аристотела, Сенеке, Цицерона и Петрарке. На Краљевском колеџу 1453. године збирка књига садржала је дела из филозофије, медицине, теологије, астрологије, математике, класичне и опште књижевности укључујући Аристотела, Платона, Цицерона, Сенеку, Цезара, Салустија, Овидијаа, Вергилија.
Основно начело билиотекарства јасно проистиче из било којег тумачења историје средњовековних библиотека, ма како површно оно било. То је једноставно овако: библиотеке морају да се развијају. Као прво, чак су и најскромније средњовековне библиотеке морале да достигну одређену величину пре него што су се сматрале прикладним за кориснике: Бенедиктинско правило је захтевало да сваки брат чита бар по једну књигу, што је представљало захтевани минимум. Друго, као што је случај са свим другим библиотекама из овог периода, требало је да такве библиотеке “одговоре” на развој учења, као и да га рефлектују – религиозне почетке тих библиотека требало је оплеменити (унапредити, побољшати) плодовима хуманистичког препорода. Средњовековни универзитети на којима су се учили право и медицина нису се могли служити библиотекама које се нису прошириле. Развој библиотека је сувише често сматран феноменом модерног доба, то јест, особеним савременим проблемом. Очигледно, није ништа од тога. Праве потешкоће и битке средњовековних библиотека су да се развијају и умножавају, да рефлектују (према изреци Сер Фредерик Кенњона ) једва видљиву светлост у времену између пустошења великих библиотека античког доба и оживљавања учења које доноси Ренесанса као и развој штампарства, заправо обезбеђују графички приказ начела развоја. Библиотечке збирке никада не могу да буду устаљене нити непромењене.

Др Василије Милновић
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

У Хелсинкију је у периоду од 29.06. до 01.07.2016. одржана редовна LIBER годишња конференција, 45-та по реду, која окупља представнике свих истраживачких библиотека у Европи. LIBER (Ligue des Bibliotheques Europeennes de Recherche) је највећа европска мрежа истраживачких библиотека, основана 1971, са преко 400 чланова из 41 европске државе. Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ је редовни члан ове асоцијације. Наши представници на овогодишњој конференцији смо били Проф. др Александар Јерков, директор Универзитетске библиотеке и ја. Иначе, радим на позицији стручног сарадника у Центру за науку Универзитетске библиотеке (Expert Associate at the Scientific center of the University Library), задуженог за међународне пројекте из области науке и културе. Ове године је 5 запослених у библиотекама – редовним члановима LIBER-a – добило конференцијску стипендију за посету овогодишњем LIBER-u, а имао сам част да будем изабран међу тих пет повлашћених библиотекара.
Тема овогодишње конференције је била „Библиотеке отварају путеве до знања“ (Libraries Opening Paths to Knowledge), са нагласком на изради нове стратегије за период након 2017. године, када истиче постојећа стратегија ЛИБЕР-а, а у складу са постојећим европским стратегијама које се тичу доступности информација (Open Data Sharing Policies) i otvorene nauke (Open Science). Наиме, будући да живимо у времену брзог протока информација и растућем информационо-технолошком друштву, библиотеке постају кључни погон феномена отворене науке и нека врста средишњих информационих пунктова (hub) долазећег друштва знања (knowledge society). То нарочито важи за истраживачке библиотеке – а Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ је највећа таква на Балкану – које пре свих других омогућавају транспарентност и доступност научно-истраживачких података, подразумевају већи грађански ангажман, кроз различите облике популаризације и грађанске науке (citizen science), а све у циљу убрзавања и олакшавања научно-истраживачког рада и лакшег укључивања младог научног кадра у исти, као и промовисања нових иновативних технологија које потпомажу поменути процес.
Као што је учешће институција у међународним пројектима важно за напредак и професионално усавршавање пословног кадра, тако је и учешће на међународним конференцијама значајно за информисање о најважнијим и последњим трендовима струке, као и професионално повезивање. У том смислу, наша мала делегација је обавила низ билатералних састанака са представницима других истраживачких библиотека и уговорила неке конкретне подухвате као што је заједничко учешће у Creative Europeпрограму Европске комисије – највећој европској пројектној платформи из области културе – и наступање наших представника на великој међународној научној конференцији, која ће се следеће године по позиву одржати у Љубљани. Такође је исказана добра воља наредног организатора LIBER конференције – Универзитетске библиотеке у Патри (Грчка) – да наша делегација добије могућност да излаже своје пројектне активности свим заинтересованим колегама из Европе. Такође се Београд неформално помињао као могући организатор LIBER конференције у долазећем периоду, не пре 2020. године. Истовремено, искористили смо прилику да информишемо наше колеге о међународном пројекту чији смо ми координатори, а чија имплементација је у току: Safeguarding the fragile collection of the private archive of the Lazic family – који је добијен као грант Британске библиотеке у оквиру програма Endangered Archives.
Сама конференција се састојала из практичног дела – радионица (Workshops) и пленарних сесија. И у једном и у другом делу су представљани актуелни пројекти појединих библиотека-чланица или европски пројекти у којима учествује LIBER као кровна организација. Захваљујући учешћу на поменутим сесијама, упознати смо са актуелним библиотечким пројектима европске библиотекарске заједнице. Поједини пројекти подразумевају учешће шире научне и друштвене заједнице, будући да су на западу већ прилично одмакли са концептом “паметних библиотека” (smart libraries) и политиком open data, те су у том смислу код нас непримењљиви без шире друштвене подршке. Ипак, неки од пројеката који су сасвим конкретни и мањег обима, отварају различите могућности и у нашем контексту.
Примера ради, један од пројеката који нам је нарочито запао за око јесте онај Универзитетске библиотеке из Манчестера, која је у оквиру свог простора инсталирала makerspace – простор опремљен посебном техничком опремом, из различитих подручја истраживања, намењен библиотечким корисницима, нарочито студентима. Makerspace у овој библиотеци представља омиљено место међу њеним корисницима, јер се у њему могу користити најразличитијом техничком опремом – као што су наочаре за виртуелну реалност, 3Д принтери, ласери, микроскопи итд. – са којом се иначе не могу сусрести у свом окружењу. Нарочити подстрек се даје организовањем конкретних показних вежби, као и учешћем представника високог научног или корпоративног сектора, који студенте и млађи научно-истраживачки кадар упознају са различитим облицима примене најновијих технологија.
Када је реч о даљој стратегији LIBER-a, која је у изради и која ће важити за период 2017-2022, очигледно је да ће кључне активности бити усмерене на прилагођавање савремених библиотека технолошком информационом друштву (Re-inventing the Library for the Future), измени политике образовних стипендија (Leading in Changing Scholarship) и обликовању новог вида научно-истраживачког рада (Shaping Innovative Research). Оно што је такође уочљиво јесте да се инсистира на даљем умрежавању истраживачких библиотека са научном заједницом, али и свим заинтересованим актерима (stakeholders) из јавног или приватног сектора, у циљу даљег олакшавања процеса рада и библиотекара и истраживача, али и шире заинтересоване заједнице. У том смислу, сви представљени пројекти су били интердисциплинарног карактера. Уосталом, библиотекарство као такво је управо у корелацији са другим наукама и само стекло научни статус. Притом, у формирању стратегије ће свакако кључну улогу играти уједначавање стандарда са постојећим стратегијама, какве су: Berlin Declaration on Open Access to Knowledge in the Sciences and Humanities (2003), OECD Declaration on Access to Research Data from Public Funding (2004), Horizon 2020 (2014-2020), или оне новије: LIBER Statement on Enabling Open Science (2014), Competitiveness Council conclusions (2016), European Open Science Agenda (2016) и Amsterdam Call for Actиon (2016).
Због свега наведеног, неопходно је даље усавршавање домаћег библиотечког кадра, популарисање најновијих иновативних технологија у служби научно-истраживачког рада, као и даље учешће домаћих представника и институција у међународној стручној размени, семинарима и нарочито конкретним међународним пројектима, јер ће евентуално одсуство наших представника из поменутих процеса, значити и заобилажење наше културе и науке, и читавог културно-историјског наслеђа у новом обликовању света, па самим тим и места, односно позиционирања библиотеке и научно-истраживачког рада, али и шире – једне националне културе, у истом.

Мр Вера Петровић
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

Koнференција је одржана у Мостару 15 и 16. септембра 2016. године, у организацији Друштва библиотекара правних и сродних библиотека Југоисточне Европе и Немачке фондације за међународну праву сарадњу (ИРЗ) и суорганизацији Правног факултета Свеучилишта у Мостару и Фондације Кемал Бакаршић.
Дводневна конференција с округлим столом имала је за циљ тематизовање утицаја немачке правне традиције и немачке литературе на библиотеке у региону, као и подстицање даље сарадње између библиотека земаља у региону и Немачке.
Уводно излагање је имао др. Holger Knudsen, дугогодишњи руководилац «Библиотеке Max-Planck института за страно приватно и међународно приватно право».
Др. Holger Knudsen је реномирани библиотекар и експерт из области правног библиотекарства. Био је као гостујући библиотекар на Харварду, Колумбији и Берклију. У својој богатој каријери обављао је функције председника светске Међународне асоцијације правних библиотека (IALL, International Association of Law Libraries), потпредседника и члана Управног одбора IALL-a, као и председника Великог већа IALL-a, координатора, а затим и председника Правне секције IFLA-e (International Federation of Library Associations), те председника Комисије за правна питања Друштва библиотекара Немачке (Kommission für Rechtsfragen des Vereins Deutscher Bibliothekare).
Од 1993. до 2010. године је на Факултету за технику, привреду и културу у Лајпцигу као доцент предавао предмет Право и јавна управа за библиотекаре. Године 1996. именован је за почасног професора.
Према налогу Европске уније у периоду од 1999. до 2006. године је као саветник за развој подржао удружење библиотека Министарства за индустрију и трговину Јерменије, Министарства правде Азербејџана и Европске правне библиотеке Врховног суда Малте.
Као аутор, објавио је преко 50 стручних радова, монографија и приказа књига на неколико језика, а одржао је десетине предавања широм света.
Учеснике скупа су поздравили: Проф. др. Весна Казазић, деканеса Правног факултета Свеучилишта у Мостару; Љиљанка Шуње, библиотекарка Правног факултета Свеучилишта у Мостару; Violetta Bottazzo (Генерална секретарка СЕАЛЛ), Друштво библиотекара правних и сродних библиотека ЈЕ и Dr.Stefan Pürner (ИРЗ, Њемачка) Уводна јеч.
Драган Марковић (Фондација Кемал Бакаршић) је говорио о Фондацији која је основана у част преминулог шефа катедре за библиотекарство Филозофског факултета у Сарајеву са жељом да се настави континуитет научног деловања и библиотечког активизма. Фондација је покровитељ, већ 11 година, Међународних сусрета библиотекара слависта у Сарајеву, где је учешће узело 1600 учесника из 36 држава: Европе, САД-а, Канаде, Блиског истока и држава у региону. Ови сусрети по речима Драгана Марковића слове за најцењеније библиотечко-информационе скупове у региону.
Министарство образовања и науке је од 2010. године обезбедило и средства за награде: најбољем студенту библиотекарства, на свим нивоима образовања и за дипломираног библотекара из праксе.
Фондација Кемал Бакаршић од 2014. године уз помоћ америчких донатора помаже обнављање библиотечких фондова у јавним и школским библиотекама, настрадалим у катастрофалним непогодама 2014. године.
Изузетно је успешна и значајна сарадња између Фондације Кемал Бакаршић и Друштва библиотекара правних и сродних библиотека Југоисточне Европе.
Излагања су имали: Едита Бачић (Правни факултет Свеучилишта у Сплиту), О Центру за њемачко право на Правном факултету у Сплиту; Дејана Голенко (Правни факултет Свеучилишта у Ријеци), Значење и кориштење њемачких правних база података у знанственоистраживачком раду наставника Правног факултета Свеучилишта у Ријеци; Holger Knudsen, Keynote Speaker,Networking in the Times of Globalization; Хелена Деветак (одвјетница-специјалистица, Нова Горица, Словенија), Употреба њемачког права на овим просторима (Словенији); Весна Шујица, Маја Ђорђевић, Мирослав Ђукић (Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд) Немачки докторанти права из Србије с краја 19. века; Вера Петровић, Јованка Пољак, Оливера Иванова (Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд), Часописи на немачком језику у фонду Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“; Радмила Дабановић (Правни факултет Универзитета у Новом Саду), Депозитни фонд Немачких службених публикација у Библиотеци Правног факултета Универзитета у Новом Саду;Татјана Брзуловић-Станисављевић (Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд), Аустријска библиотека у Београду; Мирела Рожајац-Зулчић, Ивана Теронић Оруч (Правни факултет Универзитета у Сарајеву), Њемачка читаоница на ПФСА и допунски студиј њемачког права.
Сања Голијанин (Тужилаштво/Тужитељство БиХ) и Светлана Мирчов(Правни факултет Универзитета у Београду) су представиле књигу Светлане Мирчов: «Књиге и периодичне публикације објављене током Првог светског рата на Крфу, у Солуну и Бизерти : библиографија». Београд: Универзитет, Правни факултет, 2016 (Београд: Службени гласник). – 182 стр. : илустр. ; 24 цм.
Округли сто на тему „Сарадња између правних и сродних библиотека региона“ је модерирала Блаженка Пераденић-Котур (Национална и свеучилишна књижница у Загребу, Хрватска), а говорили су: Едита Бачић(Правни факултет Свеучилишта у Сплиту, Хрватска) Проблематика високошколских библиотека; Бланка Салатић (Правни факултет Свеучилишта у Осијеку, Хрватска) Проблематика високошколских библиотека; Светлана Мирчов (Правни факултет Универзитета у Београду, Србија) Проблематика високошколских библиотека; Сања Голијанин(Тужилаштво/Тужитељство БиХ) Проблематика судских библиотека;Блаженка Пераденић-Котур (Национална и свеучилишна књижница у Загребу, Хрватска) Њемачки правни извори у Националној и свеучилишној библиотеци у Загребу.
У закључцима је истакнуто да библиотекари перманентно раде на афирмацији препознавања потребе за библиотекарским стручњацима. Доступност базама података и перманентно организовање обука обезбеђује квалитетну интеракцију између наставно-научног и библиотечког кадра. Организовање конзорцијума, рад у струковним удружењима на регионалном и међународном нивоу доприносе даљем развоју библиотечко – информационе професије.