Broj dva (2016)

10 GODINA PRIMENE VEB APLIKACIJE E-CRIS.SR

Sažetak: Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ iz Beograda krajem 2005. godine pripremila je datoteke sa podacima o nastavnicima i saradnicima 16 fakulteta Univerziteta u Beogradu. Početkom 2006. godine konverzijom tih datoteka u E-CRIS.SR informacioni sistem o istraživačkoj delatnosti u Srbiji počinje sistemsko praćenje istraživača i njihovog rada. Nakon početne faze u kojoj su u sistem unošeni podaci o novim istraživačima i organizacijama, u periodu od 2012-2014. godine u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja unešeni su projekti za projektni ciklus 2011-2014. godina, ažurirani su podaci o naučnoistraživačkim organizacijama i započeto je ažuriranje i dopuna baze istraživača. U periodu 2015-2016. godina pripremljena je nova verzija veb aplikacije E-CRIS.SR koja je instalirana u aprilu 2016. godine.
Ključne reči: E-CRIS.SR, istraživači, naučnoistraživačke organizacije, istraživački projekti, Srbija

UVOD
CRIS (Current Research Information Systems) je generički naziv za informacione sisteme koji se decenijama grade u Evropi, a u današnje vreme karakteriše ih širenje sadržaja sistema na područja izvora finansiranja istraživanja, evaluiranje istraživačkog rada, korišćenje rezultata istraživanja i sl. Širu upotrebu sistema CRIS otežavale su neusklađene strukture podataka, pa je u poslednje vreme standardizacija podataka veoma bitna.

Saglasno preporukama CERIF-a (Common European Research Information Format) koji propisuje strukturu podataka o istraživačkim projektima, kao i preporuke za istraživačke organizacije, odeljenja i istraživače Institut informacijskih znanosti iz Maribora (IZUM) razvio je veb aplikaciju E-CRIS.SR, za koju je krajem 2005. godine Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ iz Beograda pripremila 16 datoteka sa podacima o nastavnicima i saradnicima 16 fakulteta Univerziteta u Beogradu. Tada je urađena prva konverzija podataka o istraživačima iz Srbije u E-CRIS.SR, pa se kao početak rada nacionalnog informacionog sistema o istraživačkoj delatnosti sa bazama podataka o istraživačkim organizacijama, odeljenjima organizacija, istraživačima i projektima koje su međusobno povezane uzima 2006. godina.

Aplikacija E-CRIS.SR rezultat je iskustva koji je IZUM stekao u razvoju informacionog sistema o istraživačkoj delatnosti u Sloveniji (SICRIS).

DESET GODINA SISTEMA E-CRIS.SR (2006-2016)
Period od 2006. do 2016. godine koliko se aplikacija E-CRIS.SR koristi u Srbiji može se podeliti u 3 segmenta.
Period 2006-2011
Nakon početka korišćenja aplikacije o istraživačkoj delatnosti u Univerzitetskoj biblioteci iz Beograda, koja je zadužena za unos podataka u E-CRIS.SR sistem, osim unosa novih istraživača i novih organizacija posebna pažnja posvećena je i aplikaciji Bibliografije istraživača koja omogućava svim istraživačima registrovanim u E-CRIS.SR sistemu da onlajn „ispišu“ svoje stručne bibliografije.
Preduslovi za ispis personalnih bibliografija istraživača:

• za bibliografsku jedinicu postoji zapis u uzajamnoj bazi podataka COBIB.SR,
• autor je registrovan u sistemu E-CRIS.SR, odnosno dodeljena mu je šifra istraživača,
• bibliografska jedinica sadrži oznaku tipologije dokumenta/dela.

Pretraživanje i ispis bibliografija istraživača izvodi se isključivo iz uzajamne COBIB.SR baze koja je najkompletniji izvor bibliografskih jedinica za svakog pojedinačnog istraživača.
Rezultati koji su postignuti u to vreme u velikoj meri su rezultat saradnje samih istraživača, kao i naučnoistraživačkih ustanova u kojima su zaposleni, odnosno njihovog upoznavanja sa mogućnostima koje aplikacije E-CRIS.SR i Bibliografije istraživača pružaju.

Period 2012-2014
Nakon 6 godina od početka primene E-CRIS.SR sistema u Srbiji sav napor i trud koji je uložen u njegov razvoj prepoznat je od strane nadležnih iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (MPNTR).
Zakonska obaveza Ministarstva je da vodi Registar naučnoistraživačkih organizacija i Registar istraživača Srbije (u zakonu nije postavljen vremenski rok za uspostavljanje tih registara) tako da je procenjeno da bi E-CRIS.SR bio optimalno rešenje za te registre pošto je u njemu unešeno više od 70 posto istraživača koji se nalaze u evidenciji Ministarstva.
U periodu 2012-2014. godina sistemski su u E-CRIS.SR, uz saradnju sa Ministarstvom, unešeni svi projekti za projektni ciklus 2011-2014. godina (ukupno 777 projekata).
Za unešene projekte dostupni su podaci o šifri projekta, nazivu, CERIF klasifikaciji, ključnim rečima, istraživačkim organizacijama koje učestvuju u realizaciji projekta, podaci o rukovodiocima projekta (ako su unešeni u bazu istraživača E-CRIS.SR sistema), kao i sažetak opisa projekta. Bitno je napomenuti da su svi podaci dostupni i na engleskom jeziku.
Zahvaljujući unosu projekata na jednom mestu su dostupne baze podataka o naučnoistraživačkim organizacijama, istraživačima i projektima koje su međusobno povezane.

Sl. 1 Primer projekta unešenog u E-CRIS.SR sistem

Sl. 1 Primer projekta unešenog u E-CRIS.SR sistem
Nakon unosa projekata pristupilo se ažuriranju podataka o naučnoistraživačkim organizacijama koje su akreditovane od strane Ministarstva za naučnoistraživački rad. Unešeni su svi akreditovani fakulteti i univerziteti, instituti i centri izuzetnih vrednosti.
Cilj svih ovih poslova bio je da pre novog projektnog ciklusa (planiran za period 2015-2018. godina) bude uspostavljen Registar naučnoistraživačkih organizacija i Registar istraživača, tj. da E-CRIS.SR preuzme ulogu tih registara.
Preostalo je da se ažurira baza podataka o istraživačima.
Međutim, zbog nepredviđenih dešavanja, stalnih promena u Ministarstvu i odlaganja novog projektnog ciklusa posao oko ažuriranja baze podataka o istraživačima nije priveden kraju, a saradnja sa Ministarstvom je za sada obustavljena.

Period 2015-2016
Ovaj period karakteriše zaustavljena saradnja sa Ministarstvom, ali i rad na ažuriranju i dopunjavanju već unetih podataka zahvaljujući prepoznavanju mogućnosti koje veb aplikacija E-CRIS.SR pruža svojim korisnicima.
U međuvremenu pripremljena je (od strane IZUM-a) i nova verzija 3.1 aplikacije koja je prilagođena korišćenju na pametnim telefonima, tabletima i PC računarima.

Sl. 2 Početna strana nove verzije E-CRIS.SR veb aplikacije

Sl. 2 Početna strana nove verzije E-CRIS.SR veb aplikacije
U otvorenom pristupu dodato je napredno pretraživanje, XML spiskovi istraživača, istraživačkih organizacija, istraživačkih odeljenja i projekata.
Instalacija nove verzije E-CRIS.SR V.3.1 izvršena je u aprilu 2016. godine.
U autorizovanom pristupu dodato je dosta novih opcija na čijoj prezentaciji istraživačima i bibliotečkim radnicima koji rade na bibliografijama istraživača treba posvetiti posebnu pažnju u narednom periodu.

REZULTATI

U periodu od 2006-2016. godine u E-CRIS.SR unešeni su podaci za:

• 10894 istraživača,
• 284 organizacije
•  
• 824 istraživačka odeljenja,
• 777 istraživačkih projekata.

Statistika pokazatelja rasta po godinama pokazuje rast broja ispisanih bibliografija u periodu do 2013. godine, a nakon zastoja u saradnji sa Ministarstvom taj rast je zaustavljen, a broj ispisanih bibliografija je smanjen.

Tabela 1. Pokazatelji rasta za period 2011-2015

ZAKLJUČAK
U periodu od 2006-2016. godine koliko se veb aplikacija E-CRIS.SR koristi u Srbiji postignuti su zadovoljavajući rezultati. Akcenat u narednom periodu treba da bude na „odmrzavanju“ saradnje sa nadležnima iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, kao i na daljoj edukaciji, kako
Uvođenje transparentnosti u područje naučnog istraživanja dovelo bi do ušteda novca koji država izdvaja za naučnike, odnosno za isti novac postigli bi se bolji rezultati.
U Sloveniji se samo u 2007. godini uštedelo 100 miliona evra novca poreskih obveznika, a o povećanju naučne pruduktivnosti da se i ne govori.
Transparentnost podataka o naučnim radnicima može samo da motiviše naučnike da još više rade, kao i da budu aktivniji u uključivanju u međunarodne istraživačke projekte.

Literatura

• 1. http://e-cris.sr.cobiss.net/public/jqm/cris.aspx?lang=scr&opdescr=home&opt=1
• 2. http://vbshome.vbs.rs/sr/o_cobissu/statistike_pokazatelji.asp
• 3. Transparentnost i briga o novcu poreskih obveznika / Franci Demšar.
  Beograd : Matematički institut SANU : Centar za promociju nauke, 2014

THOMPSON, James

A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)

ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)

02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Džejms Tompson

DRUGO POGLAVLJE

Veličina bibliotekarskih zbirki

PRVE VELIKE BIBLIOTEKE
Jedno od najranije zabeleženih svedočenja koje se tiče politike biblioteke, jeste ono koje se odnosi na najveću antičku biblioteku – Aleksandrijsku biblioteku. Istoričar Josif Flavije (1) svedoči da je „Demetrije Faleronski, koji je bio nadležan za kraljevsku biblioteku, žudeo da prikupi, samo da je mogao, sve knjige na svetu, i u slučaju da je video ili čuo za bilo kakvu knjigu vrednu proučavanja, on bi je kupio.“
Aleksandriju je osnovao Aleksandar Veliki 331. godine pre nove ere na svom putu duž Nila od Memfisa na zapadnom kraju ušća, zapadno od rečnog rukavca Kanopusa i između Mareotskog jezera i mora. Sam Aleksandar je bio odgovoran za plan glavnog dela grada, iako je tamo odsedao samo na kratko. Aleksandrova karakteristika je bila da teži da širi jezik i kulturu Grčke gde god da ga je pobeda nosila i zaista je nastavio da osniva grčke gradove po Aziji.
U ranom ptolomejskom periodu Aleksandrija je postala glavni grad Egipta i do sredine III veka pre nove ere bila je najveličanstveniji grad u mediteranskoj zoni. Ptolomej Soter, Aleksandrov general koji je vladao Egiptom od 323. do 285. godine pre nove ere i koji je osnovao Ptolomejsku dinastiju, nastavio je da razvija Aleksandriju kao centar kulture. On je bio taj koji je osnovao znamenitu biblioteku između 300. i 290. godine pre nove ere.
Prema rečima Edvarda Aleksandra Parsonsa, (2) Soter je osnovao carstvo koje je trajalo tri veka, sagradio grad koji je sedam stotina godina bio svetsko čudo i načinio Biblioteku-muzej zvezdom vodiljom u intelektualnom smislu za narednih devetsto godina.
Aleksandrijski Grci poticali su iz najrazličitijih delova grčkog sveta i gajili su „složenu tradiciju religije, mitologije i poezije“
Pod Soterom i njegovim sledbenicima (Ptolomejom Filadelfusom i Ptolomejom Euergetom) okupila se velika grupa učenjaka i intelektualaca privučenih „sjajem bogatog, brižnog i mirnog života.” (4), koji su nastanjivali Muzej i kojima su bili dostupni brojni izvori Biblioteke. Ovakva vrsta pokroviteljstva od strane kralja predstavljala je veoma staru odliku grčke kulture, čak su postojale „jasne indikacije u II veku da je Ptolomej bio spreman da preduhitri protivnički tabor u odbrani učenjaka, ako je potrebno i silom, naročito ako se radilo o Pergamonu.” (5)
Isti nivo okrutnosti je bio očigledan u Ptolomejevim naporima da osnuje najveću i najznačajniju biblioteku na svetu. Soterov savetnik, Demetrije od Falerona sakupio je za manje od dvadesetak godina nekih 200 000 svitaka papirusa. Ptolomej Filadelfus, kao i njegov sledbenik Ptolomej Euerget, kako navodi Edvard Edvards, (6) naredio je da sve knjige koje su stranci doneli u Egipat budu uzete i prevedene, da se kopije isporuče vlasnicima a originali dostave Biblioteci. Euerget je pozajmio Sofokleova, Euripidova i Eshilova dela od Atinjana. Celokupan posao obavljao je na potpuno isti način: platio je 15 grčkih talenata (što je jednako iznosu od otprilike 3000 funti u Edvardsovo vreme) za tu razmenu. A onda, kada je Eumenes II (197. p.n.e-159. p.n.e.) težio da napravi biblioteku nalik Aleksandrijskoj u Pergamonu (koja je prema Plutarhu brojala i do 200 000 primeraka), „Egipćani su, pretpostavlja se, obustavili isporuku papirusa u Pergamon sa ciljem da spreče da se ta Pergamonska biblioteka ne razvije u onolikoj meri kao njihova u Aleksandriji. Bibliotekari u Pergamonu potom prave novi materijal za pisanje – pergament načinjen od životinjske kože (od latinske reči pergamena ) kao zamenu za papirus“. (7) U konstruktivnijem smislu, učenjaci, bibliotekari i bibliografi Aleksandrijske biblioteke zapravo su pravili knjige: izrađujući publikacije klasičnih pisaca i objavljujući komentare na te iste pisce; vršeći prevođenje kao ogroman poduhvat koji je uključivao veliki broj učenjaka, kao što je prevod svetih spisa sa hebrejskog jezika na grčki za vreme Demetrija Falerona.
Ishod ovakvog pristupa je taj da je aleksandrijska biblioteka verovatno sadržala najveći deo literature tog perioda. Teško je proceniti veličinu biblioteke modernom terminologijom jer je tadašnja „knjiga“bila svitak papirusa. Svitak papirusa koji nije bio duži od 35 stopa (oko 10, 600 metara), mogao je da sadrži ne više od dve, tri Homerove knjige, ili jedan grčki pozorišni komad, samim tim su sabrana dela određenog autora obično zauzimala veliki broj svitaka. Što bi Edvards rekao (8) „antički svici mogu se smatrati samo delovima knjige“, čak i tako, on i mnogi drugi istoričari u domenu bibliotekarstva procenili su da je Aleksandrijska biblioteka sadržala 700 000 izdanja. Jedini značajni pisac koji je u ovo imao sumnje bio je Vilijam Bleids koji je rekao: (9) „ Pre nego što se izumelo štampanje knjige su bile prilično oskudne; znajući koliko je teško, čak i posle rada od pola veka, prese na paru, da se napravi kolekcija od pola miliona knjiga, prinuđeni smo da sa velikom sumnjičavošću, prihvatimo brojke o antičkim autorima i neverovatnom opsegu antičkih biblioteka“. Bleids veruje da nije postojalo ni približno 700 000, čak ni 500 000 izdanja u Aleksandrijskoj biblioteci. Ali, uprkos njegovoj opominjućoj izjavi da se treba obratiti pažnja na podatke na štampanje i jedan stručnjak nije opovrgao to da je Aleksandrijska biblioteka bila najveća biblioteka antičkog sveta, i najveća pre nego što se izumelo štampanje; jedan pisac, Parsons, (10) je sa opravdanom ubeđenošću tvrdio da je aleksandrijska biblioteka potencijalno bila „najznačajnija ikada osnovana“.
Da se vratimo sada na bibliotečku politiku i na Demetrija kojim je ovo poglavlje otpočeto. Aleksandrijska biblioteka predstavljala je direktan odraz težnji same Aleksandrije: da se fokusira na svo helenističko učenje i kulturu. Pa je tako aleksandrijska biblioteka bila „nacionalna biblioteka grčke literature“. (11)
Postoje brojni nagoveštaji da su dela iz drugih jezika predstavljena prevodom a: Hebrejska biblija na primer, drevni egipatski tekstovi; i, verovatno je da su dela iz latinske literature prikupljena pre kraja Ptolomejskog perioda. Sveukupno, ustanovljeno je načelo da nacionalna bibloteka treba da sadrži svu nacionalnu literaturu zajedno sa nekim delima iz drugih nacionalnih literatura. Mada su postojale takođe i druge biblioteke u drevnim vremenima, u istorijskom smislu dominirale su dve: P.rva, Aleksandrijska biblioteka, za koju se uradila procena. Druga je bila velika Asurbanipalova biblioteka, sačinjena od glinenih pločica. Asurbanipal je vladao Asirijom od 668.p.n.e. do 626.p.n.e. Parsons beleži da su asirski entuzijasti verovali da je ova biblioteka bila preteča Aleksandrijske, čak do te mere smatrajući da je Kalimakus – čuveni katalogizator aleksandrijske biblioteke, sledio „tehnička uputstva“ ustanovljena u asurbanipalovoj biblioteci.
Asurbanipal je bio poslednji od velikih Sargonida: Sargona (722. p.n.e-705. p.n.e.) je nasledio njegov sin Sanherib (705.p.n.e-681.p.n.e.), njega je nasledio njegov unuk Asarhadon (681.p.n.e.-669.p.n.e.) a njega Asurbanipal koji je prestonicu premestio u Ninivu, koja je zatim postala centar asirske civilizacije i administrativni centar kraljevstva koje se prostiralo od Persijskog zaliva do Mediterana.
Asurbanipal se ponosio svojim učenjem, kao i tim da je pokrovitelj umetnosti. Slao je zastupnike u sve delove svog carstva, pa i u strane zemlje, da prikute „sve moguće zapise na sve teme“,(12) i prikupio je nekih 30 000 glinenih pločica za biblioteku u Ninivi. Ove glinene pločice su bile četvrtastog oblika nekoliko inči dugačke, slova su na njima bila ispisana oštrim predmetom dok je glina još bila meka. Njihova trajnost je bila tolika da je čuveni arheolog, ser Henri Lajard (1817-1894) pronašao ogromnu količinu tih istih pločica još uvek pistojanih, tokom svog iskopavanja u Ninivi polovinom XIX veka, i nekih 20.000 pločica sada se nalazi u Britanskom muzeju. Asurbanipal je uposlio veliki broj pisara i učenjaka za sastavljanje i uređivanje na hiljade tekstova, kako bi se objedinili.
Asurbanipalova biblioteka sadržala je religijske tekstove, molitve, bajalice, rituale i talismane; istorijske, geografske, pravne, mitološke, astronomske, astrološke, biološke, matematičke, medicinske i prirodnjačke spise; i, kao dodatak, kolekciju onoga zašta se može reći da su službene objave – kopije pisama za i od ambasadora, na primer, i listu taksi. Kao i u slučaju asiskih dela postojale su kopije prevoda dela drugih nacija uključujući prethodnike (predstavljene prevodima sumerskih i vavilonskih tekstova).
Biblioteka u Ninivi, koja je prethodila Aleksandrijskoj biblioteci nekoliko vekova, mada se jasno usaglasila sa načelom nacionalne sveobuhvatnosti, podjednako nije zanemarivala, prevodom predstavljena, dela iz drugih nacionalnih literatura. Ovo načelo se nije ponovo pojavilo, zapravo, nije imalo potrebe da se pojavi, jer neke kasnije biblioteke nisu postojale na takvom nivou sve do modernog doba – za dve hiljade godina, do pojave Biblioteke Britanskog muzeja i Kongresne biblioteke. Sledbenici Ptolomeja Sotera i Asurbanipala u „bibliotečkom izrazu“ bili su Antonio Panici i Einsfort Rend Spoford.

THOMPSON, James

A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)

ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)

02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Džejms Tompson

DRUGO POGLAVLJE

Veličina bibliotekarskih zbirki

BIBLIOTEKE SREDNJEG VEKA

U hronologiji biblioteka i bibliotekarstva sledeći značajan period bio je srednji vek. Ako je biblioteka u Ninivi predstavljala doba glinenih pločica, Aleksandrijska biblioteka doba svitka papirusa, onda srednjovekovne biblioteke predstavljaju doba manuskripta – pisanja na pergamentu u formi zakonika.
Pad Rimskog carstva i jačanje moći varvarskih plemena nije pridonosilo razvoju biblioteka. Kako je Elmer D. Džonson sa žestinom objasnio, (13) „Sa uništenjem drevnih učenjačkih centara, veliki antički bibliotekari nestali su zauvek. Gotovo hiljadu godina tipična evropska bilioteka predstavljala je malu kolekciju manuskripta marljivo prepisanu i ljubomorno čuvanu u brojnim manastirima raštrkanim od Grčke do Islanda. Umesto veličanstvene crkvene biblioteke sa svojih hiljadu svitaka u nadsvođenim odajama, srednjovekovna biblioteka više je predstavljala kolekciju od pet stotina zakonika čuvanih u jednom ili dva sanduka u uglu manastirske kapele.“ Tako jezajednička reč za biblioteku u ranom srednjem veku bilaarmarium, naziv za sanduk u kojem su se knjige čuvale; bibliotekar zadužen za tu kolekciju nazivao se armarius.
Ser Frederik Kenjon (14) beleži da je najranijim manastirskim Pravilom (kodeksom ponašanja utvrđenim od strane crkvenog reda) – pravilom koje je ustanovio Sveti Pahomije u Egiptu u prvoj polovini IV veka – omogućeno čuvanje (skladištenje) knjiga u ormaru i njihovo pozajmljivanje, pod pažljivo definisanim uslovima, pripadniku bilo kog crkvenog reda. Tako objavljene knjige bile su stvarne monografije poput onih “Augustine’s Homilies on St. John”, “The Pastoral Rule of St. Gregory”, zatim dela koja je napisao Hugo odsv. Viktora, onda “The Synonyms of Isidore” i “Jerome on the Prophtes”. Benediktinsko pravilo koje nalaže da svaki redovnik ( brat) treba da čita neku knjigu, pod pretpostavkom da bi svaka manastirska biblioteka trebalo da sadrži dovoljno knjiga da svaki brat može da pozajmi po jednu, (15) – Džonson ukazuje da kada se jednom utvrdi takav odnos, razvoj biblioteka se usporava; izneo je i neke brojke : Manastir u Sankt Galenu je imao 400 tomova; Opatija Klini 570 u XII veku; Opatija Bobio je, otprilike u isto vreme, imala 650; Katedrala St Pons de Thomières u Francuskoj je u kasnom XIII veku imala samo 300. On iznosi da je prosečan tom bio obiman i često je sadržao dva ili više dela; da je veliki deo zauzimao “florilegij” (zbirka odlomaka književnih tekstova), kao i izabrana dela mnogih autora koja pružaju „obilje književnih primera na relativno malom prostoru”.
Iako je istorija biblioteka u Srednjem veku bila u osnovi istorija razvoja i umnožavanja, sporo je sve to teklo. Oko XII veka sva važnost koja se pridavala manastirskoj biblioteci biva preusmerena na katedralsku biblioteku, koja je, prema rečima Džonsona, bila „osmišljena za čitanje u cilju edukacije a ne u cilju nadahnuća”. Ponovo Džonson iznosi nekoliko podataka: biblioteka katedrale u Daramu imala je nekih 600 izdanja 1200. godine, dok je Kenterberijska biblioteka – jedna od najvećih, brojala oko 5000 knjiga do 1300. godine. Navika pravljenja ovakvih kolekcija postepeno se širila na privatne vlasnike i na srednjevekovne univerzitete.
Broj knjiga u manastirskim i katedralskim bibliotekama povećao se zahvaljujući naporima prepisivača: monasi u skriptorijumu, koje su prezbiterijanski monasi-prvopevači provežbavali i obučavali, prepisivali su tekstove kao deo svojih redovnih dužnosti. Pred kraj srednjeg veka, u XIV i XV veku, broj knjiga u tim bibliotekama porastao je, u većini slučajeva, sa nekoliko stotina na nekoliko hiljada. Džonson citira obaveze bibliotekara iz pravilnika nekih od ovih biblioteka: „Prva obaveza bibliotekara jeste ta da teži, što je više moguće, da uveća biblioteku koja mu je poverena”. U vreme razaranja manastira u Engleskoj od strane Henrija VIII, Džonson procenjuje da je oko 8000 institucija verovatno sadržalo najmanje 300 000 izdanja. Razvijale su se, piše, Džon Vilis Klark„godinu za godinom, pak sigurno, kroz kupovinu, kroz darivanje, kroz zaostavštinu, i zahvaljujući žaru pisaca”. (16)
Rane univerzitetske biblioteke su bile veoma male i, takođe su se sporo razvijale. Kada je Robert de Sorbon u Parizu osnovao koledž 1250. godine, darivao mu je svoju ličnu biblioteku; direktorijum Univerzitetske biblioteke je 1289. godine brojao negde oko hiljadu naslova; ali ni naredni direktorijum iz 1338. godine nije brojao više od 1700 naslova. Biblioteka Univerziteta u Kembridžu je 1424. godine sadržala samo 122 izdanja; 1473. godine ukupan zbir još uvek nije brojao više od 330 izdanja. Koledž Oriel u Oksfordu 1375. godine nije imao ni 100 izdanja; 1418. godine u biblioteci koledža Piterhaus nalazilo se samo 380 izdanja; a 1453. godine Kraljevski koledž u Kembridžu je u svojoj biblioteci sadržao 174 izdanja. Ova statistika je evidentirana na svim listama srednjovekovnih kolekcija knjiga (kao što je ona koju je sastavio Ernest A. Sevidž). (17).
Takođe evidentan na ovoj listi je i tip kolekcije. Kolekcija Kembridž univerziteta je u 1424. godine bila preovlađujuće teološka (69,) ali takođe je sadržala i filozofske knjige o prirodi i moralu (17), kanone (23) i knjige o medicini, logici, poeziji, gramatici i istoriji. Ista biblioteka je 1473. godine sadržala dela Lukijana, Ovidija, Aristotela, Seneke, Cicerona i Petrarke. Na Kraljevskom koledžu 1453. godine zbirka knjiga sadržala je dela iz filozofije, medicine, teologije, astrologije, matematike, klasične i opšte književnosti uključujući Aristotela, Platona, Cicerona, Seneku, Cezara, Salustija, Ovidijaa, Vergilija.
Osnovno načelo biliotekarstva jasno proističe iz bilo kojeg tumačenja istorije srednjovekovnih biblioteka, ma kako površno ono bilo. To je jednostavno ovako: biblioteke moraju da se razvijaju. Kao prvo, čak su i najskromnije srednjovekovne biblioteke morale da dostignu određenu veličinu pre nego što su se smatrale prikladnim za korisnike: Benediktinsko pravilo je zahtevalo da svaki brat čita bar po jednu knjigu, što je predstavljalo zahtevani minimum. Drugo, kao što je slučaj sa svim drugim bibliotekama iz ovog perioda, trebalo je da takve biblioteke “odgovore” na razvoj učenja, kao i da ga reflektuju – religiozne početke tih biblioteka trebalo je oplemeniti (unaprediti, poboljšati) plodovima humanističkog preporoda. Srednjovekovni univerziteti na kojima su se učili pravo i medicina nisu se mogli služiti bibliotekama koje se nisu proširile. Razvoj biblioteka je suviše često smatran fenomenom modernog doba, to jest, osobenim savremenim problemom. Očigledno, nije ništa od toga. Prave poteškoće i bitke srednjovekovnih biblioteka su da se razvijaju i umnožavaju, da reflektuju (prema izreci Ser Frederik Kennjona ) jedva vidljivu svetlost u vremenu između pustošenja velikih biblioteka antičkog doba i oživljavanja učenja koje donosi Renesansa kao i razvoj štamparstva, zapravo obezbeđuju grafički prikaz načela razvoja. Bibliotečke zbirke nikada ne mogu da budu ustaljene niti nepromenjene.

U Helsinkiju je u periodu od 29.06. do 01.07.2016. održana redovna LIBER godišnja konferencija, 45-ta po redu, koja okuplja predstavnike svih istraživačkih biblioteka u Evropi. LIBER (Ligue des Bibliotheques Europeennes de Recherche) je najveća evropska mreža istraživačkih biblioteka, osnovana 1971, sa preko 400 članova iz 41 evropske države. Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ je redovni član ove asocijacije. Naši predstavnici na ovogodišnjoj konferenciji smo bili Prof. dr Aleksandar Jerkov, direktor Univerzitetske biblioteke i ja. Inače, radim na poziciji stručnog saradnika u Centru za nauku Univerzitetske biblioteke (Expert Associate at the Scientific center of the University Library), zaduženog za međunarodne projekte iz oblasti nauke i kulture. Ove godine je 5 zaposlenih u bibliotekama – redovnim članovima LIBER-a – dobilo konferencijsku stipendiju za posetu ovogodišnjem LIBER-u, a imao sam čast da budem izabran među tih pet povlašćenih bibliotekara.
Tema ovogodišnje konferencije je bila „Biblioteke otvaraju puteve do znanja“ (Libraries Opening Paths to Knowledge), sa naglaskom na izradi nove strategije za period nakon 2017. godine, kada ističe postojeća strategija LIBER-a, a u skladu sa postojećim evropskim strategijama koje se tiču dostupnosti informacija (Open Data Sharing Policies) i otvorene nauke (Open Science). Naime, budući da živimo u vremenu brzog protoka informacija i rastućem informaciono-tehnološkom društvu, biblioteke postaju ključni pogon fenomena otvorene nauke i neka vrsta središnjih informacionih punktova (hub) dolazećeg društva znanja (knowledge society). To naročito važi za istraživačke biblioteke – a Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ je najveća takva na Balkanu – koje pre svih drugih omogućavaju transparentnost i dostupnost naučno-istraživačkih podataka, podrazumevaju veći građanski angažman, kroz različite oblike popularizacije i građanske nauke (citizen science), a sve u cilju ubrzavanja i olakšavanja naučno-istraživačkog rada i lakšeg uključivanja mladog naučnog kadra u isti, kao i promovisanja novih inovativnih tehnologija koje potpomažu pomenuti proces.
Kao što je učešće institucija u međunarodnim projektima važno za napredak i profesionalno usavršavanje poslovnog kadra, tako je i učešće na međunarodnim konferencijama značajno za informisanje o najvažnijim i poslednjim trendovima struke, kao i profesionalno povezivanje. U tom smislu, naša mala delegacija je obavila niz bilateralnih sastanaka sa predstavnicima drugih istraživačkih biblioteka i ugovorila neke konkretne poduhvate kao što je zajedničko učešće u Creative Europeprogramu Evropske komisije – najvećoj evropskoj projektnoj platformi iz oblasti kulture – i nastupanje naših predstavnika na velikoj međunarodnoj naučnoj konferenciji, koja će se sledeće godine po pozivu održati u Ljubljani. Takođe je iskazana dobra volja narednog organizatora LIBER konferencije – Univerzitetske biblioteke u Patri (Grčka) – da naša delegacija dobije mogućnost da izlaže svoje projektne aktivnosti svim zainteresovanim kolegama iz Evrope. Takođe se Beograd neformalno pominjao kao mogući organizator LIBER konferencije u dolazećem periodu, ne pre 2020. godine. Istovremeno, iskoristili smo priliku da informišemo naše kolege o međunarodnom projektu čiji smo mi koordinatori, a čija implementacija je u toku: Safeguarding the fragile collection of the private archive of the Lazic family – koji je dobijen kao grant Britanske biblioteke u okviru programa Endangered Archives.
Sama konferencija se sastojala iz praktičnog dela – radionica (Workshops) i plenarnih sesija. I u jednom i u drugom delu su predstavljani aktuelni projekti pojedinih biblioteka-članica ili evropski projekti u kojima učestvuje LIBER kao krovna organizacija. Zahvaljujući učešću na pomenutim sesijama, upoznati smo sa aktuelnim bibliotečkim projektima evropske bibliotekarske zajednice. Pojedini projekti podrazumevaju učešće šire naučne i društvene zajednice, budući da su na zapadu već prilično odmakli sa konceptom “pametnih biblioteka” (smart libraries) i politikom open data, te su u tom smislu kod nas neprimenjljivi bez šire društvene podrške. Ipak, neki od projekata koji su sasvim konkretni i manjeg obima, otvaraju različite mogućnosti i u našem kontekstu.
Primera radi, jedan od projekata koji nam je naročito zapao za oko jeste onaj Univerzitetske biblioteke iz Mančestera, koja je u okviru svog prostora instalirala makerspace – prostor opremljen posebnom tehničkom opremom, iz različitih područja istraživanja, namenjen bibliotečkim korisnicima, naročito studentima. Makerspace u ovoj biblioteci predstavlja omiljeno mesto među njenim korisnicima, jer se u njemu mogu koristiti najrazličitijom tehničkom opremom – kao što su naočare za virtuelnu realnost, 3D printeri, laseri, mikroskopi itd. – sa kojom se inače ne mogu susresti u svom okruženju. Naročiti podstrek se daje organizovanjem konkretnih pokaznih vežbi, kao i učešćem predstavnika visokog naučnog ili korporativnog sektora, koji studente i mlađi naučno-istraživački kadar upoznaju sa različitim oblicima primene najnovijih tehnologija.
Kada je reč o daljoj strategiji LIBER-a, koja je u izradi i koja će važiti za period 2017-2022, očigledno je da će ključne aktivnosti biti usmerene na prilagođavanje savremenih biblioteka tehnološkom informacionom društvu (Re-inventing the Library for the Future), izmeni politike obrazovnih stipendija (Leading in Changing Scholarship) i oblikovanju novog vida naučno-istraživačkog rada (Shaping Innovative Research). Ono što je takođe uočljivo jeste da se insistira na daljem umrežavanju istraživačkih biblioteka sa naučnom zajednicom, ali i svim zainteresovanim akterima (stakeholders) iz javnog ili privatnog sektora, u cilju daljeg olakšavanja procesa rada i bibliotekara i istraživača, ali i šire zainteresovane zajednice. U tom smislu, svi predstavljeni projekti su bili interdisciplinarnog karaktera. Uostalom, bibliotekarstvo kao takvo je upravo u korelaciji sa drugim naukama i samo steklo naučni status. Pritom, u formiranju strategije će svakako ključnu ulogu igrati ujednačavanje standarda sa postojećim strategijama, kakve su: Berlin Declaration on Open Access to Knowledge in the Sciences and Humanities (2003), OECD Declaration on Access to Research Data from Public Funding (2004), Horizon 2020 (2014-2020), ili one novije: LIBER Statement on Enabling Open Science (2014), Competitiveness Council conclusions (2016), European Open Science Agenda (2016) i Amsterdam Call for Action (2016).
Zbog svega navedenog, neophodno je dalje usavršavanje domaćeg bibliotečkog kadra, popularisanje najnovijih inovativnih tehnologija u službi naučno-istraživačkog rada, kao i dalje učešće domaćih predstavnika i institucija u međunarodnoj stručnoj razmeni, seminarima i naročito konkretnim međunarodnim projektima, jer će eventualno odsustvo naših predstavnika iz pomenutih procesa, značiti i zaobilaženje naše kulture i nauke, i čitavog kulturno-istorijskog nasleđa u novom oblikovanju sveta, pa samim tim i mesta, odnosno pozicioniranja biblioteke i naučno-istraživačkog rada, ali i šire – jedne nacionalne kulture, u istom.

Konferencija je održana u Mostaru 15 i 16. septembra 2016. godine, u organizaciji Društva bibliotekara pravnih i srodnih biblioteka Jugoistočne Evrope i Nemačke fondacije za međunarodnu pravu saradnju (IRZ) i suorganizaciji Pravnog fakulteta Sveučilišta u Mostaru i Fondacije Kemal Bakaršić.
Dvodnevna konferencija s okruglim stolom imala je za cilj tematizovanje uticaja nemačke pravne tradicije i nemačke literature na biblioteke u regionu, kao i podsticanje dalje saradnje između biblioteka zemalja u regionu i Nemačke.
Uvodno izlaganje je imao dr. Holger Knudsen, dugogodišnji rukovodilac «Biblioteke Max-Planck instituta za strano privatno i međunarodno privatno pravo».
Dr. Holger Knudsen je renomirani bibliotekar i ekspert iz oblasti pravnog bibliotekarstva. Bio je kao gostujući bibliotekar na Harvardu, Kolumbiji i Berkliju. U svojoj bogatoj karijeri obavljao je funkcije predsednika svetske Međunarodne asocijacije pravnih biblioteka (IALL, International Association of Law Libraries), potpredsednika i člana Upravnog odbora IALL-a, kao i predsednika Velikog veća IALL-a, koordinatora, a zatim i predsednika Pravne sekcije IFLA-e (International Federation of Library Associations), te predsednika Komisije za pravna pitanja Društva bibliotekara Nemačke (Kommission für Rechtsfragen des Vereins Deutscher Bibliothekare).
Od 1993. do 2010. godine je na Fakultetu za tehniku, privredu i kulturu u Lajpcigu kao docent predavao predmet Pravo i javna uprava za bibliotekare. Godine 1996. imenovan je za počasnog profesora.
Prema nalogu Evropske unije u periodu od 1999. do 2006. godine je kao savetnik za razvoj podržao udruženje biblioteka Ministarstva za industriju i trgovinu Jermenije, Ministarstva pravde Azerbejdžana i Evropske pravne biblioteke Vrhovnog suda Malte.
Kao autor, objavio je preko 50 stručnih radova, monografija i prikaza knjiga na nekoliko jezika, a održao je desetine predavanja širom sveta.
Učesnike skupa su pozdravili: Prof. dr. Vesna Kazazić, dekanesa Pravnog fakulteta Sveučilišta u Mostaru; Ljiljanka Šunje, bibliotekarka Pravnog fakulteta Sveučilišta u Mostaru; Violetta Bottazzo (Generalna sekretarka SEALL), Društvo bibliotekara pravnih i srodnih biblioteka JE i Dr.Stefan Pürner (IRZ, Njemačka) Uvodna ječ.
Dragan Marković (Fondacija Kemal Bakaršić) je govorio o Fondaciji koja je osnovana u čast preminulog šefa katedre za bibliotekarstvo Filozofskog fakulteta u Sarajevu sa željom da se nastavi kontinuitet naučnog delovanja i bibliotečkog aktivizma. Fondacija je pokrovitelj, već 11 godina, Međunarodnih susreta bibliotekara slavista u Sarajevu, gde je učešće uzelo 1600 učesnika iz 36 država: Evrope, SAD-a, Kanade, Bliskog istoka i država u regionu. Ovi susreti po rečima Dragana Markovića slove za najcenjenije bibliotečko-informacione skupove u regionu.
Ministarstvo obrazovanja i nauke je od 2010. godine obezbedilo i sredstva za nagrade: najboljem studentu bibliotekarstva, na svim nivoima obrazovanja i za diplomiranog biblotekara iz prakse.
Fondacija Kemal Bakaršić od 2014. godine uz pomoć američkih donatora pomaže obnavljanje bibliotečkih fondova u javnim i školskim bibliotekama, nastradalim u katastrofalnim nepogodama 2014. godine.
Izuzetno je uspešna i značajna saradnja između Fondacije Kemal Bakaršić i Društva bibliotekara pravnih i srodnih biblioteka Jugoistočne Evrope.
Izlaganja su imali: Edita Bačić (Pravni fakultet Sveučilišta u Splitu), O Centru za njemačko pravo na Pravnom fakultetu u Splitu; Dejana Golenko (Pravni fakultet Sveučilišta u Rijeci), Značenje i korištenje njemačkih pravnih baza podataka u znanstvenoistraživačkom radu nastavnika Pravnog fakulteta Sveučilišta u Rijeci; Holger Knudsen, Keynote Speaker,Networking in the Times of Globalization; Helena Devetak (odvjetnica-specijalistica, Nova Gorica, Slovenija), Upotreba njemačkog prava na ovim prostorima (Sloveniji); Vesna Šujica, Maja Đorđević, Miroslav Đukić (Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, Beograd) Nemački doktoranti prava iz Srbije s kraja 19. veka; Vera Petrović, Jovanka Poljak, Olivera Ivanova (Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, Beograd), Časopisi na nemačkom jeziku u fondu Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“; Radmila Dabanović (Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu), Depozitni fond Nemačkih službenih publikacija u Biblioteci Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu;Tatjana Brzulović-Stanisavljević (Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, Beograd), Austrijska biblioteka u Beogradu; Mirela Rožajac-Zulčić, Ivana Teronić Oruč (Pravni fakultet Univerziteta u Sarajevu), Njemačka čitaonica na PFSA i dopunski studij njemačkog prava.
Sanja Golijanin (Tužilaštvo/Tužiteljstvo BiH) i Svetlana Mirčov(Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu) su predstavile knjigu Svetlane Mirčov: «Knjige i periodične publikacije objavljene tokom Prvog svetskog rata na Krfu, u Solunu i Bizerti : bibliografija». Beograd: Univerzitet, Pravni fakultet, 2016 (Beograd: Službeni glasnik). – 182 str. : ilustr. ; 24 cm.
Okrugli sto na temu „Saradnja između pravnih i srodnih biblioteka regiona“ je moderirala Blaženka Peradenić-Kotur (Nacionalna i sveučilišna knjižnica u Zagrebu, Hrvatska), a govorili su: Edita Bačić(Pravni fakultet Sveučilišta u Splitu, Hrvatska) Problematika visokoškolskih biblioteka; Blanka Salatić (Pravni fakultet Sveučilišta u Osijeku, Hrvatska) Problematika visokoškolskih biblioteka; Svetlana Mirčov (Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Srbija) Problematika visokoškolskih biblioteka; Sanja Golijanin(Tužilaštvo/Tužiteljstvo BiH) Problematika sudskih biblioteka;Blaženka Peradenić-Kotur (Nacionalna i sveučilišna knjižnica u Zagrebu, Hrvatska) Njemački pravni izvori u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu.
U zaključcima je istaknuto da bibliotekari permanentno rade na afirmaciji prepoznavanja potrebe za bibliotekarskim stručnjacima. Dostupnost bazama podataka i permanentno organizovanje obuka obezbeđuje kvalitetnu interakciju između nastavno-naučnog i bibliotečkog kadra. Organizovanje konzorcijuma, rad u strukovnim udruženjima na regionalnom i međunarodnom nivou doprinose daljem razvoju bibliotečko – informacione profesije.