Broj tri (2016)

Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković”

Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković” u Beogradu je jedna od najvećih naučnih biblioteka na Balkanu i matična visokoškolska biblioteka u Srbiji, u čijem fondu se čuvaju kapitalna dela iz svih naučnih oblasti, velika zbirka domaćih i stranih priručnika, stručni i naučni časopisi, domaće i strane univerzitetske publikacije, bogata udžbenička literatura i značajna zbirka domaćih i stranih doktorskih disertacija. Biblioteka poseduje i fond retkosti gde su smešteni rukopisi, stare i retke štamparske knjige, stari časopisi i novine, arhivska zbirka, kao i zbirka karata, doktorski, magistarski i specijalistički radovi.

Ovo je prva biblioteka u Srbiji koja je namenski građena sa ciljem da kao samostalna univerzitetska ustanova pomaže negovanje nauke i u svojstvu naučne biblioteke posluži ne samo studentima i profesorima Beogradskog univerziteta, već i svima onima koji se bave naukom.

Univerzitet u Beogradu je temelje za svoju biblioteku osveštao 23. juna 1921. godine. Za korisnike je Biblioteka otvorena 24. maja 1926. godine.

Srbija je u 19. veku, po ugledu na Evropske Univerzitete, ulagala velike napore da na nivou države formira kvalitetne obrazovne centre.

Najstarija i najveća institucija visokog obrazovanja u Srbiji je Univerzitet u Beogradu. U prvo vreme, od 1808. do 1813. godine, postojao je kao Velika škola koju je osnovao Dositej Obradović.

Knez Miloš Obrenović je 1. jula 1838. godine osnovao Licej u Kragujevcu. Tokom prve školske godine gimnazija i Licej su bili u istoj zgradi, sa istim rukovodećim kadrom i koristili su se istom bibliotekom. Ondašnji nosioci prosvete u Srbiji su bili svesni značaja formiranja biblioteke, kako u obrazovnom, tako i u sveopštem napretku zemlje. Komunikacija sa Bečom je bila stalna i prvi sanduci sa knjigama za biblioteku su već četrdesetih godina 19. veka stizali u Licej.1Branković. K Razvitak Velike škole. – Glasnik SUD (Knj. 1.) 1865. Str 21Godina 1844. je značajna i po donošenju prvog zakona o školstvu u Srbiji: „Ustrojenije javnog učilištnog nastavljenija“, koji je verovatno sastavio Jovan Sterija Popović. 2LJ. Kandić, J. Danilović: Istorija Pravnog fakulteta 1808-1905. Prva knjiga, Beograd, 1997. – Str. 22Ovim zakonom je Licej prvi put pravno formulisan, sa dva odeljenja: filozofskim i pravnim, kao „veliko učilište“ u kome se predaju „više nauke“.

Ovako uređen Licej se tokom rada i razvoja menjao, a rukovodstvo je sagledavalo nedostatke i u nekoliko navrata je predlagalo Ministarstvu prosvete da se oni promene u obliku novog zakona. Okolnosti za opštim promenama su sazrele tek 1863. godine i to 24. septembra, kada je i zvanično proglašen Zakon o Velikoj školi, po kome su samostalno radila tri fakulteta: Pravni, Filozofski i Tehnički. Te 1863. godine je završena i izgradnja Kapetan-Mišinog zdanja na Studentskom trgu, koju je Miša Anastasijević poklonio Velikoj školi.

Posle pet godina Velika škola je osnovala i četvrti Državnički fakultet, na kome su se proučavale ekonomske nauke.

Akademski savet Velike škole 1895. godine predlaže izmene, kako bi se poboljšao i racionalizovao rad u nastavi, a sve po uzoru na evropske univerzitete. „Predviđen je i sekretar Velike škole, koji je obavljao kancelarijske, blagajničke i bibliotekarske poslove.“3200 godina Beogradskog univerziteta / Snežana Bojović. – Beograd: Princip, 2008. – Str. 78Ove izmene u obliku uredbi, su se po fakultetima realizovale od 1896. do 1897. godine.
Uredbom iz 1900. godine naglašena je samostalnost fakulteta, organizaciono Velika škola. Fakulteti su uredbama iz 1901. i 1904. godine sve bliži univerzitetskoj organizaciji rada.

Zakon o Univerzitetu je dugo i sistematski pripreman i posle višednevne rasprave je usvojen, 19. februara, odnosno 5. marta 1905. godine. Sve je bilo tako organizovano da u potpunosti liči na evropske univerzitete i više nije bilo razlike između studiranja na Beogradskom univerzitetu ili nekom drugom evropskom univerzitetu. Ovaj zakon o Univerzitetu je dopunjavan za vreme Balkanskih ratova, kao i za vreme Prvog svetskog rata. Izmenama i dopunama ovog zakona, februara 1921. godine, regulisano je rukovodstvo Univerziteta: rektor, dekani fakulteta, Univerzitetsko veće, Univerzitetski savet, Univerzitetska uprava, fakultetski savet i Univerzitetski sud. Univerzitetski senat je birao i upravnika univerzitetske biblioteke.

Univerzitet u Beogradu je bio smešten u Kapetan-Mišinom zdanju, a taj prostor više nije mogao da odgovori potrebama Univerziteta. Potrebe su tada bile mnogo veće i pojedini fakulteti i zavodi prelaze u drugih pet zakupljenih zgrada koje su bile u blizini Univerziteta.

Kako bi se biblioteka univerziteta kvalitetno opremila, tokom 1922. i 1923. godine u Nemačku su, radi porudžbine na račun reparacije, putovali profesori: Miloje Vasić, Dragomir Jovanović, Živojin Đorđević, Veselin Čajkanović, Milan Nedeljković i Milan Andonović. Za nabavku knjiga za Univerzitetsku biblioteku je bio zadužen Veselin Čajkanović. Ministarski savet je jula 1923. godine odobrio sumu od 200.000 zlatnih maraka za kupovinu knjiga. U Lajpcigu je Čajkanović zaključio ugovor sa poznatim knjižarom Gustavom Fokom (Karl Heinrich Gustav Fock) i Alfredom Lorencom (Alfred Lorentz). Za Univerzitetsku biblioteku je Čajkanović odabrao zbirku knjiga istorijsko-filološke sadržine, seriju enciklopedija, bibliografija i časopisa. Odabrao je i šest stručnih privatnih biblioteka renomiranih nemačkih naučnika i profesora. Potpisane ugovore iz Berlina, Čajkanović je dostavio Reparacionoj komisiji u Parizu i odobreni su avgusta 1923. godine.

Veliki prijatelj Univerziteta je bio Milan Stojadinović, ministar finansija, koji je upotrebio svoj položaj i autoritet nesebično se zalažući za podizanje i završetak Tehničkog fakulteta, Medicinskog instituta i Univerzitetske biblioteke. Njegovom inicijativom su u zakon za 1925/1926. godinu unete budžetske dvanestine u vrednosti od 16 miliona dinara. Deo sredstava je upotrebljen za instalacije u zgradi biblioteke i za nabavku neophodnog nameštaja.

„Na osnovu univerzitetskih porudžbina na račun reparacije rađeno je ovo: a) nameštaj za Univerzitetsku Biblioteku, b) knjige za Univerzitetsku Biblioteku……

Ovim, kao i usled okolnosti što su izvesne porudžbine bile ranije regulisane, Univerzitet je dobio nameštaj za Univerzitetsku Biblioteku…” 4Univerzitet 1924-25 godine. Godišnji izveštaj Rektora Univerziteta Ministru prosvete. Beograd, Štampa zadruga štamparskih radnika „Rodoljub”, 1926. Str.47

Sanduci sa knjigama za Univerzitetsku biblioteku su u ovom periodi bili smešteni u auli zgrade Univerziteta. Trebalo je rešiti problem transporta tih knjiga. Imenovani upravnik je u novembru tražio podršku od rektora Univerziteta, da posreduje u ime biblioteke kako bi se za transport knjiga odobrila upotreba kamiona, u posedu Medicinskog fakulteta, jer biblioteka nije imala 1.800 dinara za njihov transport.5Arhiva UB br.100 od 4. XI 1924; Arhiva Univerziteta br. 5047 od 4. XI 1924.

Nameštaj – Od avgusta 1925. do kraja januara 1926. godine iz Nemačke je na ime reparacije primljeno deset vagona nameštaja i nekoliko posebnih pošiljaka. Monteri iz Nemačke radili su od oktobra 1925. do 25. februara 1926. i završili celokupan rad, a nameštaj je zatim komisijski primljen.

Knjige – Obnovljeni su ugovori za nabavku knjiga putem reparacije. Tražene su knjige od seminarskih, fakultetskih i zavodskih biblioteka sa Univerziteta. Primljen je veći broj knjiga od biblioteka: Srpskog seminara, Pravnog fakulteta, Zoološkog zavoda, Geološkog zavoda, Fizičkog zavoda, Opservatorije, Vizantijskog seminara, Tehničkog fakulteta i Instituta za skupljanje izvora. Uprava biblioteke obraćala se pismeno redakcijama časopisa i različitim ustanovama i na taj način dobila znatan broj poklona u knjigama. Takođe, više privatnih lica poslalo je knjige na poklon biblioteci. Iz Rima je primljena Budmanijeva biblioteka. Kupljeno je iz kredita za biblioteku 3003 knjige. Povezano je ukupno 1249 knjiga. Biblioteka je tada raspolagala sa oko 50.000 knjiga.

Od 1925. godine se radi na formiranju Centralnog kataloga, „kako bi se znalo stanje biblioteka, ne bi se nabavljali duplikati, mogle bi se vršiti pozajmice i biblioteke bi se bolje popunjavale i razvijale.“6Arhiva UB. Br. 157 od 18. IV 1928.

Bibliotečki Odbor je bio angažovan i na spremanju spiskova za kupovinu knjiga putem reparacije. Knjige su počele da stižu u junu 1928. godine.

Zakonska i podzakonska akta

Zakonskim aktima, pravilnicima i standardima je propisan i regulisan rad u bibliotečko-informacionoj delatnosti. Izdvojeni su samo segmenti koji se odnose na serijske publikacije.

Zakon o bibliotečko-informacionoj delatnosti (Sl. glasnik RS br. 52/11) Osnovni tekst na snazi od 23/07/2011, u primeni od 24/01/2012.

Definicija bibliotečko-informacione građe i izvora je data u članu 6.

(2) Bibliotečko-informacionu građu i izvore čine: knjige, rukopisi, brošure, separati,serijske publikacije, muzička dela, kartografska građa, katalozi, kalendari, umnoženi umetnički i scenski programi, fotografije, albumi, razglednice i crteži, prostorni i drugi planovi, gravire, plakati i druga likovna i grafička građa, leci, oglasi i saopštenja, zvučni i video zapisi u bilo kom obliku (izuzev na filmskoj traci), elektronske publikacije distribuirane na fizičkim nosačima i elektronske publikacije distribuirane na internetu, sadržaj internet domena Republike Srbije, kombinovane i multimedijalne publikacije, računarski programi u javnoj upotrebi i druge publikacije (u daljem tekstu: bibliotečka građa i izvori).

Opseg bibliotečko-informacione delatnosti je dat u članu 8: Bibliotečko-informaciona delatnost, u smislu ovog zakona, obuhvata prikupljanje, obradu, zaštitu, čuvanje, predstavljanje i davanje na korišćenje bibliotečke građe i izvora, kao i stvaranje, razmenu, pozajmicu i distribuciju informacija koje poseduju biblioteke, druge ustanove, organizacije ili udruženja u zemlji i inostranstvu, a u cilju širenja znanja, slobodnog pristupa informacijama i njihove promocije.

Na osnovu člana 43. ovog zakona, propise kojima se uređuje inventarisanje, obrada, revizija i otpis bibliotečko-informacione građe i izvora, kao i vođenje evidencije o bibliotečko-informacionoj građi i izvorima, donosi ministar nadležan za kulturu.

Zakon o kulturnim dobrima („Sl. glasnik RS“, br. 71/94, 52/2011 – dr. zakoni i 99/2011 – dr. zakon) definiše staru i retku knjigu kao pokretno kulturno dobro.

Članom 26: Staru i retku knjigu sačinjavaju: rukopisi, rukopisne i štampane knjige, periodika i druga bibliotečka građa nastala do kraja 1867 godine, retke knjige, određeni primerci periodičnih izdanja i druge retke bibliotečke građe nastale i posle ove godine, određena bibliotečka građa koja se na osnovu ovog zakona dostavlja ovlašćenoj biblioteci kao obavezni primerak i dokumentacija o njoj, kao i posebne bibliotečke celine koje su zbog svog sadržaja, umetničke, kulturne i istorijske vrednosti značajne za nauku i kulturu.

Članom 70 su definisane ustanove zaštite: zavod za zaštitu spomenika kulture, muzej, arhiv i kinoteka. Biblioteka koja obavlja zaštitu stare i retke knjige ima položaj ustanove zaštite utvrđene ovim zakonom. Poslove zaštite kulturnih dobara iz člana 65. tač. 5), 7), 9) i 10) ovog zakona mogu da obavljaju i druga pravna lica koja ispunjavaju uslove u skladu s odredbama ovog zakona.

Zakon o izdavanju publikacija (Službeni glanik RS, br. 37/91,53/93, 67/93, 48/94, 135/2004, 101/2005), članom 1. se utvrđuju uslovi za izdavanje publikacija. Publikacija, u smislu ovog zakona, jeste: knjiga, brošura, časopis, spis, štampano muzičko delo, reprodukcija umetničke slike i crteža, amblem i zaštitni znak, razglednica, fotografija, geografska karta, plakat, plan naseljenog mesta, dijapozitiv, gramofonska ploča i kompakt disk, audio i video kaseta, obrazac, kao i drugo delo koje se umnožava štampanjem ili na sličan način (u daljem tekstu: publikacija).

Zakon o obaveznom primerku publikacija (Sl. glasnik RS br. 52/11, 13/16)

Prečišćen tekst zaključno sa izmenama, koje su u primeni od 27/02/2016.

Članom 1. se uređuju ciljevi i namena obaveznog primerka publikacije, vrste publikacija, broj obaveznih primeraka publikacija i njihovo korišćenje i zaštita, prava, obaveze i odgovornost izdavača, štampara, depozitnih biblioteka, finansiranje i druga pitanja vezana za prikupljanje, čuvanje i korišćenje obaveznog primerka publikacije, s ciljem ostvarivanja opšteg interesa u oblasti kulture i bibliotečko-informacionoj i izdavačkoj delatnosti.
Značenje termina je dato u Članu 3. npr.:

6) „serijska publikacija” je publikacija koja izlazi uzastopno, vremenski neograničeno u odvojenim sveskama, knjigama ili kao elektronska publikacija sa kontinuiranim oznakama (novine, časopisi, magazini, godišnjaci, zbornici, kalendari, adresari, izveštaji, statistički godišnjaci i dr.);

15) „ISSN” (International Standard Serial Number) je međunarodni standardni broj serijskih publikacija, koji identifikuje naslov serijske publikacije;

Opseg obaveznog primerka je definisan Članom 5.

(2) Obavezni primerak obuhvata sledeće vrste publikacija: knjige, brošure, separate, serijske publikacije, muzikalije, kartografsku građu, kataloge, kalendare, umnožene umetničke i scenske programe, štampane fotografije, razglednice i crteže, prostorne i druge planove, gravire, plakate, letke i drugu likovnu i grafičku građu, oglase i saopštenja, zvučne i video zapise na bilo kojem mediju (izuzev na filmskoj traci odnosno kinematografskog dela), elektronske publikacije distribuirane na fizičkim nosačima i elektronske publikacije distribuirane na internetu, ako su objavljene u Republici Srbiji, sadržaj internet domena Republike Srbije, kombinovane i multimedijalne publikacije, računarske programe u javnoj upotrebi i druge publikacije.

Pravilnik o inventarisanju, obradi, reviziji i otpisu bibliotečko-informacione građe i izvora (Službeni glasnik RS, br. 47/13) 1 Na osnovu člana 43. Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti („Službeni glasnik RS”, broj 52/11). Ovim pravilnikom uređuje se inventarisanje, obrada, revizija i otpis bibliotečko- informacione građe i izvora, kao i vođenje evidencije o bibliotečko-informacionoj građi i izvorima.

Na osnovu člana 36. stav 2. Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti („Službeni glasnik RS”, broj 52/11), Ministar kulture i informisanja je doneo „Pravilnik o nacionalnim standardima za obavljanje bibliotečko-informacione delatnosti” (Sl. glasnik RS br. 39/13). Pravilnikom su propisani nacionalni standardi za obavljanje bibliotečko-informacione delatnosti javnih, školskih, specijalnih, visokoškolskih i univerzitetskih biblioteka i biblioteka naučno-istraživačkih instituta i ustanova.

U četvrtom poglavlju „Nacionalnih standarda za obavljanje bibliotečko-informacione delatnosti” za visokoškolske i univerzitetske biblioteke su propisani: Standardi u pogledu vrste poslova i aktivnosti; Standardi u pogledu uslova i resursa; Prostor; Bibliotečka oprema; Bibliotečko-informacioni stručnjaci; Bibliotečko-informaciona građa i Korišćenje javnih fondova.

Zaključak

Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković” sistematski je popunjavala svoje fondove časopisima na nemačkom jeziku: kupovinom, razmenom i poklonom.

U svom bogatom fondu biblioteka ima 1128 naslova časopisa na nemačkom jeziku. Prvi časopis je inventarisan 1949. godine.

Najstarija su 3 časopisa na nemačkom jeziku iz 18. veka, iz 19. veka je 262 naslova, najveći broj naslova – 658 je iz 20. veka, a iz 21. veka biblioteka raspolaže sa 63 naslova.

U fondu biblioteke nalazi se 142 naslova godišnjaka na nemačkom jeziku koji su obrađeni kao monografske publikacije.

Zastupljene su ukupno 33 naučne oblasti: nauka uopšte 78 naslova; medicina 64 naslova; filologija 52 naslova; političke nauke 50 naslova; istorija 49 naslova; književnost 47 naslova; tehničke nauke 45 naslova; filozofija 40 naslova; pravo 32 naslova; obrazovanje, pedagogija 28 naslova; umetnost 27 naslova; etnologija i bibliotekarstvo po 26 naslova; teologija 24 naslova; ekonomske nauke 22 naslova; psihologija 21 naslov; sociologija 19 naslova; arhitektura 11 naslova; prirodne nauke 18 naslova; poljoprivredne nauke 10 naslova; hemija 9 naslova; arheologija i matematika po 8 naslova; antropologija, fizika i geografija po 6 naslova; zoologija i botanika po 5 naslova; muzičke umetnosti i agronomija po 4 naslova; biologija i geologija po 3 naslova i farmacija 1 naslov.

Razvoj informacionih tehnologija je omogućio svakom zainteresovanom korisniku pristup bazama podataka iz svih naučnih oblasti u svakom trenutku.

*Rad je saopšten na međunarodnoj konferenciji Društva bibliotekara pravnih i srodnih biblioteka Jugoistočne Evrope, u Mostaru od 15.-16.09.2016. godine.

Uvod

Za industrijski razvoj savremenog društva neophodna je energija. Usled intenzivnog razvoja industrijske proizvodnje i povećanih potreba sve veće ljudske populacije za energijom, povećala se potrošnja energije, ali se javila i potreba za pronalaženjem novih izvora energije.

Osim obnovljivih izvora energije, koji su uglavnom „čisti”, kao što su na primer Sunce, vetar, talasi, plima i oseka, postoje i neobnovljivi izvori, a to su fosilna goriva (ugalj, nafta, gas) i nuklearna goriva. Svi neobnovljivi izvori energije negativno utiču na životnu sredinu, jer svojim sagorevanjem, u atmosferu ispuštaju velike količine otrovnih gasova (ugljen-dioksid CO2, sumpor-dioksid SO2, oksidi azota NOx, ugljen-monoksid CO). Usled toga dolazi do probijanja ozonskog omotača kao prirodne zaštite od negativnih UV zraka, do povećanja globalnog zagrevanja i stvaranja efekta staklene bašte, odnosno dolazi do promene klime, a samim tim i do promene celokupne flore i faune na planeti, što se negativno odražava i na samog čoveka.

Jednom rečju, korišćenje energije za potrebe čovečanstva dovodi do ozbiljnih posledica za našu planetu. Zbog toga bi glavni cilj trebalo da predstavlja smanjenje negativnih uticaja na čovekovu okolinu, odnosno smanjenje zagađenja životne sredine, smanjivanje emisije gasova (najviše ugljen-dioksida), ali i ostalih štetnih agenasa koji nastaju tokom procesa proizvodnje energije (sumporni i azotni oksidi, pepeo, čađ, itd). Potrebna je ekonomična proizvodnja i korišćenje energije na efikasniji način.

Danas, u potrazi za održivim i ekološki prihvatljivim proizvodnim procesima, mnoge industrije su odgovor našle u konoplji.

Konoplja

Konoplja (latinski Cannabis, engleski Hemp, italijanski Canapa, španski Canamo, nemački Hanf, francuski Chanvre, grčki Kannavi>, ruski Konoplya) je jedna od prvih kultivisanih biljaka čija je postojbina Kina.

Gajenje konoplje datira još iz 28. veka pre naše ere. Najstarija arheološka nalazišta nude dovoljno dokaza da se konoplja na području Kine gajila još u praistorijskim vremenima, a da su stari Kinezi koristili konoplju u ishrani, kao i za dobijanje vlakana od kojih su izrađivali odeću, zavoje, ribarske mreže i užariju, tetive za lukove, dok su pozder (odrvenjeni deo stabiljike) koristili za ogrev. Konoplja je i iz bezbednosnih razloga gajena oko svakog plemićkog grada.

S obzirom da je bila prva biljka koja se gajila za dobijanje vlakana, konoplja se veoma brzo razvijala i širila. Kultivisanjem divlje konoplje, njenim organizovanim gajenjem za vlakna, hranu ili građevinski materijal, ona započinje svoj uticaj na duhovni i kulturni razvoj prvobitne ljudske zajednice.

U nešto kasnijem razdoblju konoplja omogućava širim slojevima ljudi da zadovolje svoje potrebe, želje ili snove u oblačenju, jer je raskošna svila u Kini bila privilegija moćnih ili bogatih. Konoplja i dud su bili veoma rasprostranjeni širom Kine, tako da su postali sinonim za Kinu.

Konoplja je još pre nove ere, pored svilenih tkanina, korišćena kao podloga za pisanje. Presovanjem dezintegrisanih vlakana konoplje dobijao se papir, koji je zbog dobrog kvaliteta, finoće i vodootpornosti, bio veoma cenjen i korišćen uglavnom za potrebe administracije, pisanje knjiga i kaligrafiju.

Vrste i dobijanje konoplje

Konoplja se izvanredno dobro prilagođava zemljištu i klimi menjanjem svojih morfoloških i fizioloških osobina, tako da je ne ograničavaju klimatski uslovi i može se naći u svim delovima sveta.

Konoplja (Cannabis) pripada familiji Cannabinaceae i postoje dve vrste:

• obična konoplja (Cannabis sativa) i
• indijska konoplja (Cannabis indica).

Dok se indijska konoplja više gaji zbog dobijanja opojne droge, obična konoplja se gaji zbog vlakna i semena. Gušće zasejana konoplja daje bolji kvalitet vlakana, jer vlakna idu u visinu, duža su, a konoplja za seme se seje proređeno.

Nakon žetve, stabljike konoplje se moče, odnosno omekšavaju kako bi se vlakno odvojilo od drvenastog dela biljke, a nakon toga vrši se mehanička obrada odvajanja odrvenjenih delova stabljike od vlakana.

Od načina i uslova močenja zavise sjaj, boja i opip vlakana. Svetlija konoplja ima veću cenu i kvalitet, a najbolja, najfinija i najsvetlija je italijanska konoplja.

Razvijene su mnoge nove sorte konoplje u želji da se dobije konoplja koja će uspevati u određenom klimatskom području, imati povećan sadržaj celuloze ili povećani prinos semena.

Struktura i svojstva vlakana

Konoplja je jednogodišnja biljka u čijoj stabljici – liki se nalaze snopići vlakana. Zbog toga se ova vlakna nazivaju i likasta vlakna ili vlakna iz like.

Ona pripadaju grupi višećelijskih vlakana (to su tehnička vlakna) i sastoje se iz više elementarnih vlakana međusobno povezanih pektinskim (lepak) supstancama.

Ta elementarna vlakna su cilindričnog oblika, debelih ćelijskih zidova koji se sastoje iz dva sloja (primarnog i sekundarnog), a u sredini, u samoj stablici vlakna, nalazi se prazan kanal – lumen, koji se pri vrhu sužava i na kraju potpuno iščezava. Primarni zid je pristupačan za agense, dok je sekundarni zid osnovni izvor celuloze.

Vlakna konoplje sadrže 78 % celuloze, a osnovne prateće supstance ovih vlakana su pektinske supstance, lignin, mineralne supstance, supstance koje sadrže azot, voskovi i pigmenti.

Dužina i prečnik elementarnih vlakana konoplje variraju u zavisnosti od vrste i sorte biljke, kao i od uslova gajenja. Elementarna vlakna su duga 15 – 30 mm, a višećelijska vlakna 0,5 – 3 m.

Konoplja se ubraja u najjača prirodna vlakna čija zatezna prekidna jačina je od 50 – 90 sN/tex, a jačina u mokrom stanju je 106 – 108 % njene jačine u suvom stanju.

Vlakna konoplje su dobri provodnici toplote i elektriciteta, što je veoma važno za upotrebna svojstva tekstilnih proizvoda izrađenih od njih. Imaju veoma dobru otpornost na habanje, a takođe su otporna na povećanu temperaturu.

Zbog prisustva lignina, vlakna teže trule, otporna su na alkalije, ali su, kao i sva ostala celulozna vlakna, izuzetno osetljiva na kiseline. Lignin utiče i na smanjenje elastičnosti ovih vlakana, koja su zbog toga veoma podložna gužvanju.

Ova vlakna imaju i antimikrobna svojstva, odnosno otporna su na bakterije i gljivice. 7Škundrić P., Kostić M., Medović A., Mihajlović T., Asanović K., Sretković LJ., Tekstilni materijali, Beograd, 2008.

Oblasti primene konoplje

Primena konoplje u tekstilu

Vlakna od konoplje poseduju antimikrobna svojstva, izuzetna sorpciona svojstva, dobra termijska i električna svojstva, kao i odsustvo alergijskih dejstava, a pružaju dobru zaštitu od UV-zraka.

Zbog svog grubog opipa ranije se nije koristila za izradu odeće, ali danas se hemikalijama vrši profinjavanje tkanina od konoplje i može da se obradi da bude kao sirova svila, pa se koristi i za odeću. Odeća od vlakana konoplje ili od njihove mešavine sa drugim vlaknima je hladna na opip, ima izuzetan komfor, kao i zaštitu od UV i radioaktivnog zračenja. Čak i tkanina koja sadrži samo 50% konoplje može zadržati UV zrake Sunca dalje od kože.

Od konoplje se izrađuje stono, posteljno i lično rublje, letnja odeća, kao i delovi odeće za zaštitu od Sunca, dekorativne tkanine, radna i zaštitna odeća, obuća i slično.

Zahvaljujući izvanrednoj jačini, postojanosti prema toplim i ključalim rastvorima, morskoj vodi i porastu jačine u mokrom stanju, vlakna konoplje su pogodna za izradu tehničkog tekstila. Konoplja se najčešće koristi za izradu tkanina za pakovanje, remenja, mreža, kao osnova za tepihe i staze, za izradu platna za knjigovesce, kobasičarskog kanapa, obućarskog konca, raznog veziva, užadi i različito stručenog poliranog konca.

Velika jačina i antimikrobna svojstva, posebno u odnosu na truljenje, omogućavaju da se konoplja koristi kao sirovina za izradu jedara, ribarskih mreža, platna za brodsku opremu, šatora, vreća, konjske opreme, ali i vatrogasnih cevi i opreme.

Građevinski materijal
Konoplja se koristi i za geotekstil, a primenjuje se i u građevinarstvu za izradu kompozita u obliku panela, vlaknastih ploča, potporne građe i sl., kako sama, tako i u mešavini sa drugim vlaknima. Konoplja je izuzetno ekonomičan građevinski materijal koji se može reciklirati. Sa ekološkog aspekta, kompoziti ojačani konopljinim vlaknima se karakterišu smanjenim dejstvom ili su bez negativnog dejstva na čovekovu okolinu.

Od drvenastog jezgra stabljika konoplje pomešane sa krečom, kao vezivnim sredstvom, dobija se biokompozitni materijal – hempcrete, koji je jači i lakši od betona. Vlaknaste ploče izrađene od mešavine na bazi konoplje su jače i lakše i od onih izrađenih od drveta. Zamenom drveta i betona, količina otpadnih materija na gradilištu je bitno smanjena.

Slika 2. Kompozitni materijal od konoplje

Konoplja kao građevinski materijal je izuzetan zvučni i toplotni izolator, koji upija zagađevače iz vazduha, među kojima je i ugljen-dioksid CO2. Zbog svog visokog stepena propusnosti i sposobnosti da upija i ponovo otpušta vlagu, konoplja očuvava zdravu mikroklimu u kući, štiteći je od bakterija, plesni i drugih mikroorganizama. Ona zadržava svoj oblik i u vrlo vlažnim uslovima, ne menjajući pri tome svoja termoizolaciona svojstva, tako da ugradnjom izolacije od konoplje onemogućava se iritacija kože ili disajnog sistema čoveka.8http://www.podovi.org/termo-konoplja-izolacione-ploce

Odlična je za održavanje toplote, tako da dugo može da održava stalnu temperaturu, a samim tim će manje goriva biti korišćeno za grejanje enterijera.

Postoje nastojanja da se za izolaciju kuća koriste isključivo prirodni materijali, kao što je konoplja, jer njihova primena ne bi bila štetna ni za okolinu, a ni za ljude koji žive u tim kućama. 9http://www.gradnja.rs/za-veseo-dom-izolujte-kucu-konopljom/

Slika 3. Kuća od konoplje

Kuća od konoplje je izvrstan primer kako se moderna i lepa zgrada može izgraditi, gotovo potpuno bez hemijskih sastojaka štetnih za ljudsko zdravlje, na način i sa materijalima koji nisu štetni za životni prostor na planeti. 10http://www.gradnja.rs/kuca-od-konoplje-koja-cisti-vazduh-od-ugljen-dioksida/

Konopljina vlakna se koriste u automobilskoj industriji za izradu kompozita, za izgradnju komponenti kao što su zaptivači, kočni mehanizmi i unutrašnje obloge automobila (presvlake za sedišta, podne obloge).

Slika 4. Delovi automobila izrađeni od konoplje

Od dugih konopljinih vlakana, koja su jaka skoro kao fiberglas, može biti izrađena i bio-plastika. Zbog svoje male mase, a velike jačine koriste se i u avioindustriji.

Papir

Još u drevna vremena je presovanjem vlakana konoplje dobijan papir, a tek od sredine 19. veka je počela za to da se koristi drvena pulpa. Međutim, iako je drveće jeftinija sirovina, konoplja može dati četiri puta više papira, jer je prinos biomase konoplje po jedinici zasejane površine 2-3 puta veći nego u šumama i sadržaj α-celuloze u vlaknima konoplje dostiže 90 %, a kod drveta je oko 50 %.

Slika 5. Papir od konoplje

Korišćenje pulpe na bazi konoplje ima niz prednosti u odnosu na korišćenje pulpi iz drveta.

Kako konoplja ima nizak sadržaj lignina u odnosu na drvo, može se pretvoriti u kašu brže i lakše. Ova prirodno svetla pulpa ne treba za izbeljivanje hlor, koji se koristi u tradicionalnim fabrikama papira i pri tome oslobađa otrovnu materiju zvanu dioksin u okolinu. Konoplja je takođe kompatibilna sa novom bazom sojinog veziva koje je daleko bolje nego žestoka veziva na bazi formaldehida. Time se smanjuje zagađenje vazduha i opasnost za ljudsko zdravlje i životinjski svet.

Kvalitet papira dobijenog od konoplje je izuzetan, ima povećanu otpornost na vlagu, izdržljiviji je, dugotrajniji i ne gubi svoju boju čak i nakon niza godina. Papir od konoplje se može reciklirati 7-8 puta u odnosu na papir na bazi drveta koji se reciklira samo 3 puta.

Od konoplje se izrađuju različite vrste papira: štamparski papir, novinski papir, tehnički filter papiri, fini specijalni papiri (filteri, papir za novčanice, papir za cigarete), papir koji se koristi u slikarstvu ili za štampanje knjiga, papir za brisanje i pakovanje, različite vrste kartona itd.

Farmacija i medicina

Hranljiva i lekovita svojstva konoplje su poznata ljudima još od praistorijskih dana. U drevnoj Kini su kao anestetici u hirurgiji korišćeni obijati dobijeni na bazi semena konoplje. Ulje iz semena konoplje poseduje antimikrobna i antigljivična svojstva, što ga čini osnovnom sirovinskom osnovom za dobijanje prirodnih farmaceutskih i kozmetičkih preparata, finih sapuna, šampona i deterdženata, kao higijenskih proizvoda: čarapa, sanitarnih ubrusa, salveta, posteljnog rublja koje sprečava pojavu dekubitisa i slično.

Nekada je čaj od mlevenog semena konoplje korišćen lečenje upale mokraćnih kanala, kao i za obloge kod uboda i otoka. Lečile su se čak i mnoge bolesti, kao što su upala krajnika, groznica, nesanica, opadanje kose itd.

Ulje semena konoplje ima blagotvorni uticaj na sadržaj masnoća u krvi, snižava nivo holesterola, umanjuje opasnost od obrazovanja tromba. Na taj način konopljino ulje smanjuje rizik obolevanja od ishemijskih bolesti i infarkta miokarda, povećava imunu stabilnost i odbrambenu sposobnost organizma od obolevanja i negativnih uticaja okolne sredine.

Brojni proizvodi za ličnu negu (balzam za usne, sapuni, šamponi, losioni) na bazi ulja iz semena konoplje potpomažu prirodnu sposobnost tela obolelih ka ozdravljenju. U ćelije kože se brzo apsorbuju esencijalne masne kiseline iz ulja, što omogućava oporavak i potrebnu vlažnost kože.

Ishrana

U prehrambenoj industriji se koristi seme konoplje, koje sadrži u sebi 30-35 % ulja. Ulje konopljinog semena ima visok sadržaj proteina, jer u sebi sadrži oko 80 % esencijalnih amino kiselina i nezasićenih masnih kiselina (linolne i linolenske), što je najveća koncentracija ovih kiselina u odnosu na sve ostale biljne vrste. Zbog njihovog prisustva, dijeta na bazi konopljinog semena smanjuje ukupan sadržaj holesterola i snižava krvni pritisak.

Pored ovih kiselina, konopljino ulje sadrži i esencijalne aminokiseline, pa je ono i najbolji dopunski izvor najkvalitetnijih belančevina koji postoji u biljnom svetu.

Aditivi za hranu na bazi konoplje sadrže lignan, koji usporava delenje ćelija kod nekih oboljenja, umanjuje ili usporeva razvijanje rada debelog creva i grudi.

Konopljino ulje može da se koristi za proizvodnju tehničkog i jestivog ulja i margarina. Proteini i lepljive supstance iz semena se koriste kao dodaci sladoledu, krem supama i čorbama, za doterivanje ukusa i viskoznosti.

Zbog svoje izuzetne hranljive vrednosti i stvaranja otpornosti na mnoge zarazne bolesti, koristi se u svom naturalnom stanju za prehranu ptica i domaću živinu. Na bazi biomase koja se javlja kao proizvodni otpadak pri uklanjanju semena, može se dobiti stočna hrana bogata proteinima i vitaminima.

Konoplja kao izvor energije

Konoplja je vekovima korišćena kao izvor energije, a i danas mnoge industrije, u potrazi za održivim i ekološki prihvatljivim procesima, počinju da je koriste. Za alternativni i veoma efikasan izvor biogoriva koriste se stabljika i ulje iz semena.

Nakon dobijanja vlakana, kao otpadak, ostaje drvenasti deo stabljike konoplje – pozder, koji je siromašan vlagom, brzo se suši i zbog tih svojstava je u rastresitom ili presovanom stanju (bale) korišćen kao gorivo, a može se i enzimatski i bakterijski razgraditi do skroba, a zatim fermentacijom alkoholnim vrenjem dolazi do stvaranja metanola, etanola ili metana.

Pepeo nastao sagorevanjem pozdera je bogat kalijumom i fosforom i može se koristiti kao đubrivo.

Otpadni produkti proizvedeni pomoću ulja konoplje su dobar izvor etanola, jer ovo ulje se lako pretvara u dizel gorivo, a nekada je korišćeno za svetiljke, kuvanje i grejanje.

Prednosti upotrebe konoplje kao biogoriva:

• obnovljivi resurs sa većim prinosom biomase nego kod šuma,
• ne sadrži u sebi štetne materije opasne po okolinu,
• u fazi vegetacije obogaćuje vazduh kiseonikom i
• svi otpaci iz njene prerade se mogu upotrebiti kao gorivo.

Nedostataci su:

• problem jeftinog skladištenja i prevoza zbog velike voluminoznosti biomase,
• manja toplotna moć nego kod fosilnih goriva,
• potreba za razvojem novih uređaja i aparata za upotrebu ovog goriva.

Zbog toga što prednosti prevazilaze nedostatke, u budućnosti će biomasa konoplje značajno kompenzovati nedostatak fosilnih goriva kao neobnovljivih izvora, jer će se prerađivanjem u tečno, gasovito ili čvrsto gorivo, koristiti za proizvodnju energije.

Upotreba konoplje kao izvora biogoriva dovela bi i do očuvanja zelenog pojasa na planeti, jer bi se sačuvale i obnovile šume.

Uticaj konoplje na okolinu

Iako su od davnina poznata čovečanstvu industrijska, lekovita i komercijalna svojstva konoplje, tek u novije vreme su otkrivene njene prednosti po okolinu.

Gajenje konoplje nema nikakvo negativno dejstvo na ekosistem, već je ona izuzetno ekološka kultura, kako sa aspekta gajenja, tako i sa aspekta upotrebe.

Zbog svoje prirodne otpornosti na dejstvo insekata i mikroorganizama, zahteva malo ili nimalo pesticida. U toku vegetacionog perioda koji traje 90-140 dana, konoplju može napasti više od pedeset različitih virusa, bakterija, gljivica i insekata, ali s obzirom na njen izrazito brz rast i veliku otpornost, oni ne predstavaju ozbiljan problem u gajenju konoplje.

Za gajenje konoplje je potrebno vrlo malo ili ni malo pesticida, a herbicidi se uopšte ne koriste, već je sama konoplja prirodni herbicid, jer suzbija rast korovskog bilja, pogotovo ako je gusto zasejana. Tada sunčeva svetlost ne može prodreti kroz lišće biljke do tla, a to znači da je rod bez korova.

Tokom perioda vegetacije potrebno joj je više hranljivih materija, koje se zbog izuzetno brze proizvodnje biomase vraćaju, tokom sušenja u polju ili močenja na rosi, u zemljište za narednu kulturu. Lišće u izobilju pada na tlo i oslobađa potrebne hranljive materije i minerale. Njen korenov sistem prodire duboko u zemlju (15-30 cm) koristi podzemne vode i smanjuje salinitet i na taj način konoplja sprečava eroziju gornjeg sloja zemljišta, čime se smanjuje zagađenje voda.

Koren konoplje čisti zemljište upijajući otrovne, teške metale kao što su olovo, kadmijum, bakar, živa, a daje tlu azot i druge hranjive materije. Sprečavajući razvoj mikroorganizama i korovskog bilja poboljšava kvalitet zemljišta, što je bitno za naredne kulture. Isto zemljište se može koristiti za rast konoplje dugi niz godina, bez gubljenja svog visokog kvaliteta, a mogu se saditi i druge biljke, kao na primer pšenica ili soja.

Konoplja je vrlo lisnata biljka, proizvodnja njene biomase je 2-3 puta veća nego kod šuma, pa na taj način doprinosi povećanju nivoa kiseonika u atmosferi između 20 i 40% u toku svog rasta. Time se višestruko nadoknađuje gubitak kiseonika koji je utrošen njenim sagorevanjem kao goriva što smanjuje neželjene efekte globalnog zagrevanja, kiselih kiša i osiromašenost ozonskog sloja koje utiče na životnu sredinu.

Zagađenje vazduha je izuzetno smanjeno i zbog smanjenog prisustva poljoprivrednih mašina u nekim fazama obrade zemljišta.

Zamenjuje stabla kao izvor sirovine za drvenu građu i papir, čime drastično pomaže očuvanju šuma. Drveću su potrebne godine kako bi izrasla, a rod konoplje može se dobiti za nekoliko meseci. Samo jedno jutro konoplje može proizvesti više papira godišnje nego četiri jutra stabala.

Kada se koristi za izradu panela, kompozita i ambalažnih materijala, zahvaljujući svojoj biorazgradivosti, znatno doprinosi smanjenju količine otpada i na taj način sprečava njegovo nagomilavanje i otežano uklanjanje, koje predstavlja opasnost za planetu.

Konoplja je visokoproduktivna biljka koja se može koristiti i kao alternativa za drvo i fosilna goriva.

Kod korišćenja konoplje kao goriva ugljen dioksid se ispušta u vazduh, ali to se apsorbuje u narednom zasadu kulture i to već 120 dana nakon sadnje. Ovaj brzi rast izbegava nakupljanje ugljen dioksida.

Konoplja i svi materijali izrađeni od njenih vlakana pružaju najbolju zaštitu od UV zračenja, kao i od zračenja koja potiču od savremenih elektronskih aparata, uređaja i sistema. 11Milosavljević, S., Konoplja : sirovina budućnosti, Beograd, 2004.

Zaključak

Renesansa vlakana iz konoplje, odnosno njena masovna upotreba kao industrijske biljke, posledica je:

• rastuće ekološke svesti čovečanstva koja rezultira u njegovoj želji za komfornom i zdravom odećom i ekološkim sirovinama i tehnologijama,
• urgentne potrebe za razvojem ekonomije i ruralnih oblasti i
• potrebe za novim sirovinskim resursima, kao alternativi prilično iscrpljenim, glavnim organskim hemijskim resursima (ugalj, nafta, gas).

Prednost konoplje je u tome što ima mogućnost da se 100% iskoristi, bez ostataka i bez otpadaka, pošto se koriste svi delovi biljke.

Iz konoplje je moguće proizvesti do 6000 različitih proizvoda. Masovna primena konoplje prisutna je u sektoru odevnog i tehničkog tekstila, u proizvodnji hartije, u proizvodnji visokokvalitetne celuloze za specifične ili specijalne namene, kompozita za automobilsku industriju, panel ploča i drugih građevinskih materijala, briketa za grejanje, u proizvodnji kozmetičkih i farmaceutiskih proizvoda, u prehrambenoj industriji.

U skorijoj budućnosti konoplja može biti jedan od najznačajnijih izvora celuloze, kao osnovne ili najvažnije sirovine u hemijskoj industriji.

Postoje hemp (konoplja) šopovi, gde prodaju špagete, farmerke, slatkiše, ulja za kožu, sve od konoplje.

Proizvodi od konoplje mogu se reciklirati, ponovo upotrebiti i 100% su biorazgradivi.

Brzina rasta biljke je dovoljno velika kako bi zadovoljila sve veću industrijsku i komercijalnu potražnju. Prebacivanje na proizvode od konoplje pomoći će u očuvanju životne sredine ostavljajući čistiju i zeleniju planetu za sledeće generacije.