Сведоци смо последњих неколико година реконструкције зграде Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду, која углавном обухвата преуређење унутрашњег простора библиотеке. То нас подсећа на најзначајнији период у историјату ове Библиотеке – период између два рата везан за њено оснивање и градњу велелепног здања у којем је смештена и до данас. Највећи део фонда прикупљен је донацијама великих институција и знаменитих људи тога времена. Од оснивања до данашњих дана, већина посебних библиотека које чине изузетно значајан и вредан део фонда, прибављена је баш у том периоду. Основан је библиотечки трезор са својим фондом од четири рукописне збирке, 35 рукописних књига и ретких штампаних књига добијених у то време као поклон.       
Развојни пут настанка Универзитетске библиотеке у Београду води нас од мале библиотеке Лицеја из 1838. године, преко Академске библиотеке Велике школе 1863. године, као и Библиотеке Српског семинара, која je тада са својих 30.000 књига поред Народне библиотеке била најбогатија библиотека у Србији. Из ове семинарске библиотеке издвојене су књиге које су као основни књижни фонд уступљене Универзитетској библиотеци при њеном настајању. На предлог шефа Српског семинара, професора Павла Поповића, а одлуком Савета Филозофског факултета, коју је усвојио Универзитетски сенат, Јануара 1921. године основана је Универзитетска библиотека у Београду. Међутим, својствено нашим приликама које се нису много промениле до данас, чекало се читавих десет година да Народна скупштина донесе (1930) Општи закон о универзитетима, који је тада био у припреми, да би прописом о универзитетским библиотекама у оквиру тог Закона, оснивање Универзитетске библиотеке добило своју законску потврду. Наравно, потреба и идеја о оснивању опште универзитетске библиотеке постојала је много пре тога, али су реализацију спречили ратови, а касније проблем недостатка простора – адекватне зграде у којој би била смештена Библиотека.
Изградња посебне зграде намењене Универзитетској библиотеци започела је јуна 1921. године захваљујући донацији Карнегијеве задужбине од 100.000 долара (3.267.210 динара), а довршена је државним средствима у износу од 1.143.000 динара. Наиме, почетна идеја дародавца била је да се од поклоњене суме подигне једна мања, али потпуно опремљена библиотека, како би остало и нешто готовине за одржавање њеног фонда. Међутим, тадашњи ректор и члан Одбора за подизање библиотеке, Слободан Јовановић имао је ширу визију, која је убрзо подржана и усвојена – да се материјална средства добијена од Карнегијеве задужбине допуне државним средствима и тако омогући градња једне веће библиотеке која би могла да задовољи и будуће потребе Универзитета. Београдска општина уступила је на месту бившег Тркалишта земљиште за подизање читавог комплекса зграда Београдског Универзитета у коме ће, по речима њеног првог управника Уроша Џонића, зграда библиотеке бити најмодернија грађевина. Пројектовали  су је инжењери Никола Несторовић и Драгутин Ђорђевић, професори Техничког факултета и чланови Одбора за подизање библиотеке, а грађевински радови поверени су београдском грађевинском предузећу „Обнова“. Према првобитном и можемо рећи веома смелом плану, требало је да буде завршена за шест месеци, тачније већ 1. јануара 1922. године. Но, завршетак радова каснио је читаве две године, како због недовољног броја ангажованих радника тако и због тешкоћа приликом транспорта и несавесног утрошка материјала, због чега је рад на грађевини повремено чак и обустављан. Године 1924. зграда је комисијски прегледана, примљена као готова грађевина и тада је у њу смештен већи број књига, уз сагласност и комплименте чланова Карнегијеве задужбине.
Међутим, на уређење унутрашњег простора, увођење централног грејања, електричног осветљења, набавке намештаја и постављање дворишне ограде чекало се дуже него што је било потребно за подизање саме зграде. Упркос свим отежавајућим околностима, када су коначно завршени радови на унутрашњем уређењу библиотеке,у потпуности се показала њена лепота. Колико је значаја придавано овој научној институцији, која је од стране оснивача представљена „као велика културна тековина“, сведочи нам и податак са каквом озбиљношћу се приступало плану и организацији унутрашњег уређења њеног здања. Предвиђено је да Универзитетска библиотека има четири читаонице. Намештај за читаонице, службеничке канцеларије и магацине набављен је мањим делом у земљи куповином из државних кредита, а у много већем обиму на име репарација из Немачке. Министарство просвете послало је првог управника библиотеке Уроша Џонића да посети и проучи унутрашње уређење великих европских библиотека пре но што је намештај наручен. Он је обишао 1924. године 27 библиотека у Прагу, Бечу, Грацу, Берлину, Хајделбергу, Паризу и Стразбуру, упознавши се том приликом и са њиховом стручном организацијом. На свом путу управник је обишао и неколико фабрика за израду намештаја у Немачкој, те је као најбоља усвојена понуда Јозефа Тријера и Лудвига Алтера из Дармштата. Тако је врло пажљиво, са смислом и сврхом, биран намештај по угледу на најпознатије библиотеке у Европи, а у складу са простором у коме ће се налазити. Израђен је према пројекту фабричких стручњака, након што је сам власник фабрике Јозеф Тријер посетио нашу зграду да би је што боље сагледао. Према уговору намештај је требало да стигне до јануара 1926. године, како би отварање библиотеке било на дан св. Саве, али због леда на Дунаву није допремљен на време, па је поново дошло до одлагања тог значајног догађаја. Али, чекање није било узалудно. Нарочито репрезентативно су биле уређене и на срећу готово нетакнуте остале до данас,  студентска читаоница  у партеру, израђена у храстовини, у стилу енглеског ренесанса, са зидовима обложеним храстовим дрветом и стубовима по угледу на античке собе, као и професорска читаоница на спрату, са намештајем од ораховине у стилу италијанског ренесанса. У великом холу библиотеке, поред Карнегијеве бисте, налазе сe и две масивне клупе у  истом стилу које га и данас красе. Изнад бисте, на мермерној плочи, стоји спомен-натпис: Знано буди да ово Књигохранилиште постаде и основа се као плод благородне мисли и племенитог дара Карнегијеве задужбине и да извољењем Бога би отворено 24. маја 1926.
Занимљива је и прича око овог натписа. Наиме, овом спомен-натпису претходило је шест верзија, да би тек седма била прихваћена неколико дана пре свечаног отварања библиотеке. Шест месеци вођене су  у Библиотечком одбору веома жучне расправе око бирања и тумачења одређених речи натписа. Чини се готово апсурдним да је овакав крајње посвећен приступ, у намери да се пронађу пригодне речи захвалности Карнегијевој задужбини и истакао значај научне установе као што је Универзитетска библиотека,  изазвао толико оштар сукоб међу стручњацима, да је чак један истакнути члан одбора, представник Теолошког факултета, професор др Драгутин Анастасијевић поднео оставку на чланство у Библиотечком одбору десет дана пре свечаног отварања.
Коначно, након свих неприлика које су пратиле подизање овог здања, после нешто мање од пет година од почетка градње, Универзитетска библиотека у Београду званично је отворена 24. маја 1926. године, симболично на дан св. Ћирила и Методија, оснивача словенске писмености. „Сам чин освећења и отварања библиотеке изведен је у великој читаоници пуној европског комфора и црквене тишине, коју одају озбиљни зидови опточени лаком храстовином, подови застрти тешким теписима, и дуги дивни лустери што се спуштају лако са беле таванице“, описује лист „Време“. Импозантне фасаде, са два грчка стуба у класичној орнаментици на главном улазу, са пажљиво одабраним префињеним стилским намештајем пријатних боја, и са посебнo репрезентативним просторијама као што су студентска и професорска читаоница, здање Универзитетске библиотеке у Београду представљало је оличење склада, лепоте и монументалности. 

Универзитетска библиотека пред отварање

 Међутим, колико год да су оснивачи и донатори уложили свој труд, до најситнијих детаља посвећено приступали ангажовању око организације изградње библиотеке и пружали сву материјалну помоћ, убрзо се испоставило да сам пројекат зграде има пропуста и да су грађевински радови немарно и несавесно извођени. Зидању  зграде приступило се одмах чим је поклон стављен на располагање, али су се прилике јако брзо мењале, материјал и радна снага су нагло поскупели, тако да је поклон Карнегијевог фонда утрошен а зграда се није могла довршити. Универзитет се морао обратити Краљевској влади за помоћ и пошто је добио кредит прекинуто зидање је настављено и зграда је довршена почетком 1923, нажалост без централног грејања, без електричних и водоводних инсталација и без намештаја. У извештају са дискусије о приликама на Универзитету, професора Павла Поповића, Веселина Чајкановића и Милорада Поповића, упућеном ректорату 16. јануара 1923. године пише: „ Најболније место јесте Универзитетска библиотека… Немарност која се према овој установи показује позната је и довољно осуђена од целога света. Ми не очекујемо да наша Библиотека преко ноћи постане већа од Бечке или Париске али када се за четири године новог Универзитетског живота није могао библиотекару осигурати ни новац да плаћа поштарину за поклоњене књиге, ми мислимо да је свака критика и сваки предлог непотребан. Од оваквог неинтересовања пати и наука и настава, то бар не треба доказивати.“
Честе интервенције ректора у Министарству просвете за довршење зграде библиотеке нису давале резултате. Тек је у буџету за 1926/27 годину библиотеци одобрено милион динара за довршење зграде, набавку књига и друге потребе.
Темељи зграде нису били обезбеђени, те је већ првих година зграда почела да се слеже и као последица тога, главни зидови, таваница и подови магацинских простора су пуцали. Влага у подрумским и сутеренским одељењима представљала је велики проблем. Раван кров покривен лоше постављеним плехом  је прокишњавао, те се из године у годину понављао захтев за добијање средстава да би се решили ови проблеми, као и за проширење простора за магацине. Фасада је почела да се осипа, те је неколико спољних украса који су испали из свог лежишта скинуто, јер су представљали опасност при уласку у зграду. Катастрофалним пропустом у пројекту зграда је завршена без икаквог димњака, који је накнадно дозидан, због чега су се касније стварале пукотине на спојевима зидова.
Према првобитном плану замишљено је да Универзитетска библиотека има четири читаонице: професорску, студентску у приземљу, читаоницу периодике као и читаоницу у сутерену. Али, због недовољно светлости и лошег прилаза – ниски и стрми степенишни пролаз налик на тунел, толико узан да у њему не могу да се мимоиђу две особе, сала у сутерену није отворена за кориснике све до 2007. године, иако је још 1925. купљен сав намештај за њено опремање. 
Догађаји везани за изградњу и уређење зграде Универзитетске библиотеке су флагрантан пример честе појаве у нашој средини, супротстављања великих визија, амбиција и уложеног труда њених оснивача, који се огледа у лепоти здања и у томе колико се мислило на добробит будућих корисника, и немара и нестручности друштвених структура без представе о смислу, сврси и значају овакве научне и културне институције.
Као подстрек али и обавеза остају нам речи тадашњег ректора Павла Поповића изговорене пригодом свечаног отварања библиотеке: „Готово да човек каже да у Београду нема ништа лепше од ове Библиотеке. Она је ресавско злато о којем пишу наши стари споменици. Најзад, радост је наша нарочито велика када помислимо какве ће огромне услуге Библиотека чинити и у будућности.“

 Литература:

  • Универзитетска библиотека у Београду (1921-1945) / Радосав Марковић. Београд : Завод за издавање уџбеника СР Србије, 1968.
  • Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ од зачетка до отварања 1926. / Љубомир Дурковић – Јакшић, Олга Поповић. Београд : Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 1977.

                                                                                    Драгана Михаиловић
Јелена Ђурђулов

Године 1894. основана је Библиотека Математичког семинара Велике школе. Када је Велика школа, 1905. године претворена у Универзитет, Математички семинар остаје у саставу Филозофског факултета Универзитета. Богат књижни фонд библиотеке Математичког семинара, створен заслугом Богдана Гавриловића и Михаила Петровића, готово је у потпуности био уништен крајем другог светског рата, приликом борби за ослобођење Београда. Математички семинар, након рата, постаје Математички завод Филозофског факултета. Од формирања Природно-математичког факултета 1947. године до оснивања Математичког факултета 1995. године, библиотека некадашњег Математичког семинара, потом завода Филозофског факултета, постаје Библиотека Математичког завода Природно-математичког факултета, затим Библиотека Одсека за математичке, механичке и астрономске науке, Библиотека ООУР-а за математику, механику и астрономију и коначно, Библиотека Математичког факултета.

Библиотека Математичког факултета је високошколска библиотека специјализована за области математике, механике и астрономије. Смештена је у четири просторије на 256 квм. Једна од тих просторија је читаоница за студенте (55 места), а друга је читаоница за наставно-научно особље Математичког факултета и свих ванредних чланова Библиотеке. У фонду библиотеке се налази преко 68000 библиотечких јединица, 33000 монографских публикација и преко 35000 свезака часописа са веома значајним научним радовима из области математике, астрономије и механике. У посебне фондове издвојени су: стара и ретка књига, издања на CD/DVD медијима, један број најчешће коришћених књига (уџбеници, збирке задатака), фондови доктората, магистарских и специјалистичких радова као и фонд лексике.

У три каталошка ормана смештени су класично рађени абецедни каталози монографија, магистарских и специјалистичких радова, докторских теза, часописа, зборника радова, серије ЛНМ и предметни каталог, који обухватају целокупни библиотечки материјал набављен пре 1994. године. Од 1996. године све приновљене публикације обрађују се компјутерски (програмски пакет „Пергам“ у који су у потпуности имплементирани међународни стандарди УНИМАРК и ИСБД).

У Библиотеци Математичког факултета, где сам запослена, корисницима се дају основни подаци о условима и начину коришћења библиотечке грађе, као и упућивање у коришћењу каталога. Додатно, студентима прве године се приликом свечаног пријема деле флајери-леци са основним подацима о радном времену, локацији библиотеке и осталим подацима. Студентима се такође препоручује литература из посебно издвојеног дела фонда (уџбеници, збирке задатака). Поред наведених, усмених информација, корисници се упућују и на сајт библиотеке-http://www.matf.bg.ac.yu/~scepann/knjige/, који смо сами поставили и кога редовно ажурирамо. На самом сајту се налазе одређене електронске књиге из историје математике, геометрије, вероватноће, што студентима представља посебну погодност. На сајту се могу пронаћи и информације о линковима који помажу математичарима да дођу до неких веома корисних информација.

        У Библиотеци је запослено четворо библиотечких радника: Зорица Фаркаш – магистар туризмолошких наука, Снежана Чолаковић – књижничар, Никола Шћепанчевић – дипл. математичар за рачунарство и информатику, руководилац библиотеке и Миљана Тодоровић – дипл.библиотекар информатичар-мастер. Библиотека ради сваког радног дана од 9 до 19 часова.

Библиотека Математичког факултета, као високошколска библиотека Универзитета у Београду, требало би да има скоро савршене услове за рад, нажалост, не можемо се тиме похвалити. Просторије Библиотеке нису кречене скоро петнаест година, ормани за књиге су стари колико и сама библиотека, куповине књига скоро и да нема. До прошле године библиотека је имала само PC 486 рачунаре, користи се програмски пакет  ’’Пергам’’ а не KOBISS, кооперативни онлине библиографски систем, како би се свакодневно било у кораку са другим библиотекама. Студентима у читаоници треба омогућити коришћење рачунара, јер данас свим студентима, а посебно математичарима, треба свакодневни контакт и рад на рачунару. Професорску читаоницу бисмо могли назвати складиштем, где се ставља све оно што стигне на адресу Студентски трг 16. Уз мало разумевања и воље може се средити и користити за разна предавања чувених гостујућих професора какво је било предавање чувеног професора Зорича, затим, за различите презентације и друга занимљива дешавања. Библиотека као посебна јединица на Математичком факултету у Београду активно помаже у настави, стално је на располагању свим студентима и као таква, заслужује да буде наставно-научна јединица.

Библиотека треба да буде срце Универзитета, па и запослени у  Библиотеци Математичког факултета желе да она носи тај епитет, у којој се увек могу наћи како традиционалне тако и електронске информације… “А ко хоће да самостално и са успехом ради на науци, мора имати потпуни преглед свега онога што је у уоченој грани науке дотле урађено и свега онога што се у њој без престанка, из дана у дан, ствара. А без потпуне стручне библиотеке, научних часописа и сталне везе са иностранством, то је немогуће.“

                                                                                                      Миљана Тодоровић

Кроз царство наука : Слике из живота великих научника / Милутин Миланковић. – Београд : Научна књига, 1950. – стр. 56

Слобода, то право сваког појединца да буде, да крчи пут ка новим пространствима и зарања у дубину векова, стално је мењала своју физиономију. У први мах, односила се на човеков голи опстанак, на пуко преживљавање оног посрнулог патуљка који је близину џинова доживљавао као близину свог неумитног краја. Тек је савремено доба слободи дало највиши трон, омогућујући јој да највеће дубине људског ума изнесе на светлост дана, да утоли ту бесконачну глад “трске која мисли” за свеколиким сазнањима света, и да јој омогући да се њен глас чује. Тако је концепт слободе заузео и интелектуалну сферу, односећи се на слободну пловидбу океаном информација, на слободу да се оно унутрашње “ја” прикаже у правом светлу, одупирући се свим облицима цензуре, а ипак не угрозивши своје право на приватност. Библиотеке, као храмови духовног блага човечанства, а покренуте енергијом оних који у њих верују, добиле су тежак задатак да раскриле људску мисао и ослободе је свих окова, водећи рачуна и о томе да се принцип мере мора поштовати.

Зачетак интелектуалне слободе се може наћи у цензури књига и друге библиотечке грађе. Цензура је прави антипод интелектуалној слободи, она угрожава суштину библиотеке, те “медицине за душу”. Али, да ње нема, можда не бисмо довољно ценили појаву интелектуалне слободе, можда се не бисмо довољно жустро залагали за њу. Утицајем цензуре, читаве библиотеке су се претвориле у бледо сећање оних који су о њима слушали. Међутим, те “духовне звери” нису схватале да су књиге у библиотеци много више од збира њиховог појединачног садржаја. Разлог уништења библиотека је небитан. Свака забрана ствара једну гласнију, дуготрајнију библиотеку забрањених књига. Без обзира на то што нису доступне, и што постоје само у магловитом сећању традиције, те књиге постале су на неки начин бесмртне.

Цензура о којој се најмање говори, а која се најчесце среће баш у библиотекарству, је тзв. имплицитна цензура. Односи се на избор библиотечке грађе. Свака библиотека је искључива, јер након извршеног одабира, ван њених зидова настаје једна “аветињска” библиотека, састављена од сени одсутних дела, од онога што је изостављено из неког разлога. Свака библиотека и прихвата и одбацује, по дефиницији је резултат избора, и нужно је ограниченог обима. Требало би да представља одраз својих читалаца. Нажалост, она је све више одраз оних који у њој раде, а “чувари не могу бити неутрални”.

У библиотеци су чести ти тихи облици цензуре, који се односе на непотпун или недовољно стручно одрађен каталог, неадекватно радно време библиотеке, непотпуне информације о начину коришћења грађе и читаонице, нестручну одраду ревизије. Сваки неадекватно одрађен процес у библиотеци може бити један од начина спровођења цензуре, јер ускраћује корисницима меродавне информације.  Селективни алфабетски каталог који не садржи све библиотечке јединице које постоје у фонду, стручни каталог који није доследно урађен у складу са принципима одређене класификације, инвентарисање које није усклађено са основним правилом по коме свака јединица мора да има свој инвентарни број, нељубазно особље које мрким погледом испраћа кориснике, представљају праве примере цензуре у библиотекама.

О интелектуалној слободи се може бринути на различите начине. Њеном остваривању највише доприносе:
Брига о интелектуалној својини
Заштита права на приватност
Интелектуално “ослобађање” библиотекара и његове професије

Живећи у друштву у коме је вредност интелектуалне својине потцењена, библиотекари добијају незахвалну улогу медијатора између аутора и корисника које опслужују. У пракси се заштита права над интелектуалном својином може остварити ефикасним санкционисањем екстремних примера кршења прописа из овог домена. Иако овај став није популаран, библиотекари су дужни да теже стварању и очувању праведне равнотеже између различитих категорија носилаца ауторског права и корисника који имају права на коришћење заштићених дела.

У високошколским установама најбоље долази до изражаја комплексност проблема заштите ауторског права. Да ли, и у којим случајевима дозволити фотокопирање публикација, дилема је која од библиотекара захтева објективност. Његова је дужност да брине о правима аутора, и на тај начин поспешује аутентичност и иновативност  код потенцијалних ствараоца, али мора водити рачуна и о чињеници да је његова основна обавеза давање грађе на коришцћење.
Куповина публикација, нарочито страних, неопходних за студирање и научну делатност, изискује много новчаних средстава. Студенти врло често нису у могућности да купе многе књиге са списка обавезне литературе, а библиотекар не може дозволити читавој студијској групи да потпуно или делимично умножи публикацију. Решење је у одлуци да се публикације умножавају само када је то неопходно. Приликом доношења ове одлуке, мора се водити рачуна о недовољном броју уџбеника, недостатку часописа и стручне литературе, отежаном приступу публикацијама услед велике фреквентности појединих наслова, као и о тешкој економској ситуацији.

Заштита права на приватност је важно оруђе остваривања интелектуалних слобода у библиотекарству. Однос између корисника библиотека и библиотекара заснива се, пре свега, на поверењу. Библиотекар није само чувар тајног ковчега универзалног људског знања, он у својим рукама држи и тајне оних о којима брине, тајне о својим корисницима. Углавном је то прећутни споразум између библиотекара и корисника, али не би требало тако да буде. Када први пут ступи у храм ризнице људске мисли, сваки корисник мора да буде обавештен о томе да је поверљивост информација које тражи загарантована. Од библитекара не сме потећи истина о томе шта поједини професори књижевности читају у слободно време; Да ли се неко претерано интересује за секте, или тражи приручнике о томе како се изборити са наркоманијом, не сме да интересује библиотекара; Да ли припадници млађих популација избегавају обавезну лектиру, а дискретно покушавају да допру до оних садржаја који се могу наћи на “пулту за одрасле”, што је у супротности са очекивањима њихових родитеља,  није брига библиотекара; Да ли се студенти пре одлучују за литературу у којој се могу наћи препричана дела, него за сама дела у целини, или избегавају дела писана на језику оригинала, којег, при том, и студирају, није на библиотекару да суди. Овим се доводи у питање образовно-васпитна улога библиотекара. Како пронаћи златну средину између права сваког појединца на слободу живљења, и васпитне улоге библиотекара? Како “забранити” библиотекару да се меша у нечији избор живота, када је он само људско биће које има ту привилегију да проблеме друштва у коме живи увиди “из прве руке”, и који има унутрашњу потребу да помаже, када осети да је некоме помоћ потребна? Можда је решење у успешној интерактивној комуникацији између библиотекара и корисника, у којој би библиотекар дискретно скренуо пажњу на неке ствари, стално водећи рачуна да буде на довољном одстојању, не би ли се његова примедба претворила у наметање личног мишљења. Изјава да дело неког страног аутора уопште није тешко за читање на језику оригинала, тешко да би неко разумео као мешање у туђу приватност, али је велика вероватноћа да ће се усудити да се ухвати у коштац са тим изазовом.

Живећи у привиду слободе, дајући макар и прећутну сагласност, пристајањем на стереотипна тумачења њихове професије као нечега без чега се може, пасивношћу и повлачењем у себе, библиотекари у својим рукама држе кључеве сопствених тамница.
Библиотекари имају обавезу да “спашавају друштво од духовне булимије и анорексичне савести”, али и то друштво мора да осећа обавезу да на прави начин вреднује њихово залагање. Свуда се може чути о обавезама и дужностима тог господара “хиподрома који води у будућност”, непрестано му се прети нестајањем са духовне позорнице света који постаје тржиште информација, па му традиционална улога чувара записаног блага човечанства неће бити потребна у новом, електронском окружењу. Нико не промишља о томе да су и библиотекари само обична људска бића која, да би могла непрестано да утиру пут ширењу интелектуалних слобода, морају и сама да буду слободна.
Није само друштво које нема слуха за библиотекарство, професију која човеку даје онај посебан проматрачки мир, настао због сталног дружења са “тишином која прича”, криво што се о правима библиотекара не размишља. Попут Хипократове заклетве, у којој се детаљно истичу дужности и обавезе лекара, а нигде не говори и о њиховим правима, и Кодекс библиотекара Србије заснива се на истом принципу. Собзиром да су га стварали библиотекари сами, не чуди чињеница да такво схватање влада и међу онима који се њиме не баве.

Филозофско дефинисање библиотекарства као професије, а не зле судбине, која сналази појединце, чија су настојања унапред осуђена на неуспех, знатно би побољшало укалупљене представе које друштво има о њој. Неопходно је побунити се поводом чињенице да дипломирани библиотекари немају никакву привилегију приликом полагања стручног испита, у односу на оне који само својом духовном вокацијом припадају том специфичном “погледу на свет”. Чак и приликом доношења одлуке о запослењу у библиотечким установама, место дипломираном библиотекару може узети свако, а он не може добити ни своје.

Ако је “знање мера слободе, доступност информација мера демократије, а могућност утицаја на друствене процесе мера остварења грађанских права”, значај библиотекарства као професије биваће све већи. Индивидуална настојања библиотекара у тежњи да досегну интелектуалну слободу неће бити узалудна. Једна ласта не чини пролеће, али га сигурно започиње. И данас се за слободу мора изборити.

Mangel, A. Библиотека ноћу.  – Београд: Геопоетика, 2008
http://www.biblioteka-bor.org.yu/izdavaštvo/beležnica015/energija_čitalaca.html

Васић, М. Друштвена одговорност јавних библиотека у изградњи слободног демократског цивилног окружења. У: Интелектуална слобода и савремене библиотеке: зборник радова. Београд: Филолошки факултет:Народна библиотека Србије: Библиотекарско друштво Србије, 2003, 77. стр.

Желећи да направи јединствену базу података целокупне академске популације света, Ричард Прајс (Richard Price), доктор филозофије перцепције са Оксфорда, са групом колега са Стенфорд и Кембриџ Универзитета покренуо је Интернет презентацију Аcademia.edu. Ради се о порталу креираном са циљем:

  • да се прикаже академска популација целог света организована у форми стабла у зависности од тога којој институцији или сектору појединци припадају
  • да се омогући праћење најновијих вести и достигнућа различитих научних области, прикажу битни појединци и њихови доприноси и прегледају тренутно актуелна истраживања и чланаци

Структура стабла, које се грана на појединце и институције омогућава јасан увид у њихове рангове и улоге у институцијама, везе са истраживањима, појединим областима и другим појединцима и њиховим истраживањима. Посматрајући податке на овај начин корисници лако проналазе појединце интересантне за сопствене области и истраживања и више него једноставно ступају у контакте са њима, пратећи њихове везе и интеракције, удружења или институције којима ови припадају. На тај начин процес прикупљања података постаје битно другачији, а контактирање и комуникација са стручњацима из разних области је значајно олакшано и убрзано. Појединци на порталу креирају своје профиле, а затим преко њих ступају у контакте са другим корисницима и институцијама и на тај начин се ствара јединствена он-лајн (on-line) мрежа података за целокупну академску популацију света.
Портал је такође и идеално место за проналажење квалификованих предавача за курсеве и предавања, али и савршено место где самостални истраживачи могу наћи сараднике и остале заинтересоване или битне за њихову област истраживања, што би свакако могло бити од користи.
Основни подаци које сваки профил корисника садржи су име, датум и година рођења, кућна и интернет адреса (е-mail), али ту су и други подаци које корисници самостално уносе у зависности од својих преференција, а подразумевају нпр. научне интересе, образовање, истраживачки рад или професионалну оријентацију. Такође, профили садрже и слике корисника и опцију за додавање пријатеља путем слања позивница (invite-a).
Универзитети који још нису део овог портала могу се презентацији прикључити једноставним уписивањем података о институцији, њеним члановима и одељењима у део стабла предвиђен за то
http://www.academia.edu/singup?ifla-nm
А овом порталу се можете прикључити и уколико сте независни истраживач, без обзира на то да ли сте везани за било коју институцију, факултет или универзитет, креирањем профила у делу стабла предвиђеном за то
http://independet.academia.edu/singup?ifla-nm.
Више од 25000 академских грађана разних делова света који су приступили www.academia.edu у последња три месеца изузетно су добар показатељ да је ова Интернет презентација на добром путу да постане оно што је њен покретач Ричард Прајс (RichardPrice) и покушао да створи: својеврсна база података свих академских грађана света.

Дивна Милошевић

Закони, уредбе и друга правна акта, који уређују рад институција неког друштва, чине чврст законски оквир у ком се одвија целокупна институционална активност. Као такви закони су незаобилазан извор историјских података, који омогућава да са великом прецизношћу пратимо оснивање, развој, структуру, начине управљања и организацију Универзитета, факултета и других универзитетских институција. Они нам дају прецизан увид и у друштвени положај Универзитета и статус његових професора и студената. Анализа законских решења о управи, избору органа Универзитета, његовој унутрашњој организацији, процедури избора наставника и сарадника говоре о степену и начину утицаја државе и о њеном односу према аутономији универзитета и научног и наставног рада.
„Зборник закона и уредби о Универзитету у Београду (1945-2000)“ је плод вишегодишњег рада уложеног у истраживање и прикупљање грађе која се односи на универзитет, факултете, универзитетске установе, институте у саставу универзитета, студенте, универзитетске организације и универзитетски стандард. Документа, као што су текстови закона и законских прописа, који су послужили као грађа за ово дело, објављивани су у званичним службеним публикацијама. Тако да је, с обзиром на период који Зборник обухвата (1945-2000), највећи број аката преузет из „Службеног гласника Србије“, а нешто мањи, из периода педесетих, када су активности универзитета регулисане актима који су важили за целу Југославију, из „Службеног листа Југославије“.
Грађа, обима преко 2300 страница смештена у три књиге, је унутар дела систематизована по већим целинама:

  • Универзитет
  • Факултети
  • Институти и заводи
  • Студентске установе, заштита студената и фондови
  • Регистар институција

У оквиру ових група редослед закона је хронолошки, а документа  разврстана у зависности од времена објављивања у Службеном листу Југославије и Службеном гласнику Србије.
Прво поглавље обухвата законе, уредбе, правилнике, упутства, одлуке, решења и сл. која се односе на Универзитет у Београду у периоду од 9. априла 1945. године до 26. јула 2000. године. Ово поглавље садржи 281 документ.
Друго поглавље обухвата законе, уредбе, правилнике, упутства, одлуке, решења и сл. која се односе на Факултете Универзитета у Београду у периоду од 21. јуна 1945. године до 14. септембра 2000. године и садржи 101 документ.
Треће обухвата законе, уредбе, правилнике, упутства, одлуке, решења и сл. која се односе на Институте и Заводе, чланове Универзитета у Београду у периоду од 10. јануара 1948. године до 11. јуна 1970. године и обухвата 86 докумената.
Четврто обухвата законе, уредбе, правилнике, упутства, одлуке, решења и сл. који се односе на Студентске установе, заштиту студената и фондове Универзитета у Београду у периоду од 4. новембра 1947. године до 26. маја 2000. године и обухвата 40 докумената.
На крају дела налази се регистар институција Универзитета у Београду на које се закони односе.
Подела на наведене целине логична је и омогућава једноставну претрагу информација, што је од посебног значаја за ефикасно и рационално коришћење предмета ове документације. Овако организована грађа је посебно интеренсантна онима који се баве истраживањима Универзитета у Београду, али и онима којима је неопходан увид у историјске податке, нормативног карактера о Универзитету.
Документа која овај Зборник обухвата својеврстан су водич кроз историју убрзаног раста и развоја Универзитета у Београду. Сва ова акта, сведок су на који начин и у којој мери је Универзитет делио судбину свих других друштвених институција. Ово изузетно дело допринело је расветљавању друштвених околности развоја Универзитета, кроз различите периоде агитације и пропаганде, администрирања, самоуправљања, друштвене транзиције, анархије или кризе.
„Зборник закона и уредби о Универзитету у Београду (1945-2000)“ је наставак „Зборника закона и уредаба о Лицеју, Великој школи и Универзитету“, аутора Драгољуба Баралића. Овај први зборник објављен је још 1987. године и односи се на период 1838-1944. „Зборник закона и уредби о Универзитету у Београду (1945-2000)“, ауторке Браниславе Грбић заокружује један сегмент драгоцен за изучавање историје, развоја и дешавања на Универзитету. Законска грађа после 2000. године, са друге стране, биће доступна на интернету у електронској форми на сајту Универзитета у Београду. 
Бранислава Грбић, библиотекар саветник Универзетске Библиотеке „Светозар Марковић“, је аутор или коаутор више публикација на тему Универзитета у Београду.
Званична промоција публикације „Зборник закона и уредби о Универзитету у Београду (1945-2000)“ одржана је у оквиру прославе 200. година Универзитета у Београду. Издавач је Универзитет у Београду, штампа Чугура принт – Београд. Тираж публикације је само 200 примерака, али је електронска верзија доступна на сајту Универзитета и можете је посетити на адреси:
http://www.bg.ac.yu/csrp/univerzitet/propisi.php

Дивна Милошевић

Бузан, Тони. (2004). Хоризонти интелигенција: десет начина развијања сопствене генијалности (прев. Бранислав Маричић). Београд: Финеса

„Током читања књиге Хоризонти интелигенција, предочите себи сваку интелигенцију као прст на невероватно спретним и вештим рукама пијанисте. Наравно, музику живота могуће је свирати и помоћу само једног прста или два: на пример, користећи само своју вербалну и нумеричку интелигенцију или само телесну и чулну. Међутим, музика вашег живота лепше ће звучати ако је будете изводили свим прстима вишеструких интелигенција који изводе своју чаролију на диркама вашег постојања.“ (XXИИ–XXИИИ)
Очигледна креативност овог цитата, којом је истакнута паралела између уметника у животу и уметника на инструменту, није случајна. Према концепту мерења интелигенције који је установио др Стернберг, Тони Бузан, аутор овог навода, поседује нај-виши измерени коефицијент креативне интелигенције на свету.
Тони Бузан рођен је 1942. године у Лондону. На универитету Бритисх Цолум-биа је 1964. године дипломирао из психологије, енглеског, математике и општих наука. Још током свог образовања на универзитету, Тони Бузан се заинтересовао за истраживања која показују како људски мозак најбоље реагује на кључне речи, слике, боје и директну повезаност појмова. Ово поље интересовања усмерило га је креирању такозваних мапа ума, чије коришћење данас представља један од значајних приступа у постизању већег степена искоришћења менталних способности човека.
Бузан је водећи светски предавач, саветник у владиним организацијама, као и мултинационалним компанијама, укључујући Hewlet-Packard, IBM и Electronic Data System. Радио је у Fleet Street-у у Лондону, а био је и уредник међународног журнала Менса. Саветник је и међународних олимпијских тренера и спортиста као и члан британ-ског олимпијског веслачког и шаховског тима.
Аутор је преко деведесет књига о креативности, учењу и мозгу. Више од половине његовог опуса преведено је на најмање тридесет три језика и објављено у преко сто земаља. Поред велике популарноти његових књига Мапе ума и Савршено памћење, његова најпродаванија књига Користите обе хемисфере мозга је широм света продата у више милиона примерака.
*    *    *
Традиционални коефицијент интелигенције, који је француски психолог Алфред Бинет научним методама први пут установио 1905. године, релативно дуго сматран је јединим мерилом интелигенције. Седамдесетих година прошлог века, постало је јасно да се коефицијент интелигенције може мењати и развијати. Утемељивши свој рад на резултатима истраживања које је спровео dr. Roger W. Sperry, добитник Нобелове награде за медицину 1981. године из области истраживања можданих хемисфера, Тони Бузан је, након тридесетак година научног истраживања и трагања за поузданим методама мерења интелигенције, као и за могућношћу побољшања њеног коефицијента, установио да „ …традиционална интелигенција мора да се рашчлани на три различите интелигенције: нумеричку, просторну и вербалну. Те три интелигенције део су далеко већег низа интелигенција…“ (143).
Књига Хоризонти интелигенција у ширем смислу представља доказ о постојању чак десет врста интелигенција (стваралачке, личне, социјалне, духовне, телесне, чулне, сексуалне, нумеричке, просторне и вербалне), од којих свака понаособ може успешно да се развија и усавршава. Изузетно разумљивим језиком и једноставним реченицама, уз обиље описа препознатљивих сегмената из живота познатих личности, које у књизи назива звездама интелигенције, аутор лако уверава читаоца не само да свака особа поседује описаних десет врста интелигенција, него да је свако способан и да их непрестано развија. Поменутим примерима, као и мноштвом понуђених једноставних и приступачних вежби, задатака, тестова и упоредних табела, аутор ову књигу приближава врсти уџбеника за саморазвој менталних способности и читалац убрзо постаје свестан да књигу не може читати а „не радити на себи“.
Ауторове организационе способности испољене су у одличној структуираности и прегледности књиге. Тема се постепено и логично шири од садржаја, преко уводних, до десет основних поглавља, у чему се препознаје много пута доказана педагошка метода конценричних кругова. Истовремено и непрекидно присуство синтезе и анализе Бузан постиже груписањем десет врста интелигенција у три основна дела, док истовремено, сваку од њх ближе одређује савршено одабраном духовитом игром речи у служби асоцијативног поднаслова. Последње поглавље, које читаоцу омогућава сагледавање сврсисходности комплетног штива, има посебну вредност.
Књигом непрестано доминирају још два супротна појма: опште и индивидуално, помирени и сједињени на јединствен и изразито креативан начин. Наиме, с једне стране, разноврсношћу изабраних назива десет интелигенција, аутор обезбеђује ширину и разноликост, а самин тим и масовност читалачке публике, док се, с друге стране, употребом императива још у самом Садржају, речима „створите“, „постаните“, „рачунајте“, „сагледајте“, „рангирајте“, директно обраћа сваком поједином читаоцу, чиме га психолошки лукаво, без питања и могућности избора, поставља у улогу слушаоца, чак учесника – не будућег, већ тренутног. Томе доприноси и упорно понављање речи „ваша“ (ова или она интелигенција) у насловима, чиме будући читалац бива придобијен и почиње да верује да је књига намењена управо њему и његовим способностима, те самог аутора види као свог личног интимног учитеља.
Ова књига писана је једноставним језиком и лако се чита, али аругментима бројних примера из живота познатих личности побија сваку асоцијацију на површност. И поред тога, не чита се брзо. На неколико места у књизи, дати су чак предлози темпа читања, проверавања и поновног читања истих поглавља.
Тестовима за сваку врсту интелигенције, Тони Бузан завршава свако од десет централних поглавља. Он је ове тестове осмислио тако да могућност стопостотно решеног теста готово искључи, предочавајући читаоцу да је педесет посто освојених бодова одличан резултат. На овај начин, потврђујући по који пут да му је саморазвој читаоца на првом месту, још једном успешно оставља могућност читаочевог усавршавања. У последњој табели, предвиђа место за вишеструко бележење резултата ових тестова, како би читалац могао да прати своје напредовање у развоју сваке врсте интелигенције понаособ, чиме му даје могућност и предлог периодичног сталног самоусавршавања, тако да и након прочитане књиге, читаоца наводи на стално враћање и проверавање сопственог напредовања.
Неколико кратких „припремних“ поглавља, Бузан је објединио неуобичајеним, засебно нумерисамин страницама римским бројевима. Она имају улогу легенде, путоказа, односно врсте проширеног садржаја, обогаћеног тумачењима појмова и подела. Поред тога, садрже и сажети опис сваке од десет врста интелигенција, као и план кога ће се аутор придржавати у централном делу књиге током бављења вишеструким интелигенцијама.
*    *    *
Десет врста интелигенције Бузан сврстава у три основна дела. У првом делу описује стваралачку (коју често замењује термином „креативна“) и три врсте емоционалне интелигенције: личну, социјалну и духовну.
Створите себе – ваша стваралачка интелигенција је назив првог и најобимнијег од десет централних поглавља. Под стваралачком интелигенцијом Тони Бузан подразумева способност размишљања на нове начине, оригиналност, „издвојеност из гомиле“ и, пре свега, „удаљавање од норме“. Подвлачећи да „…стваралаштво није само цртање или свирање музичког инструмента, већ је оно и кување, проналажење решења за проблеме на послу, планирање празника, преуређење или осмишљавање баште…“(6), за звезду стваралачке интелгенције бира Richard-a Brenson-а који је од дечака који је патио од јаког дислексијског поремећаја и имао озбиљних проблема у учењу, пре свега у читању, захваљујући досетљивошћу које му је омогућила његова стваралачка интелигенција, постао власник више од сто педесет фирми, с личним богатством од преко три милијарде фунти. Пратећи сопствене, изузетно развијене креативне способности, Бузан је „мозгалицама“ које се односе на стваралачку интелигенцију посветио највише простора. Ту су описани савети уобличени у шеснаест потпоглавља, која, између осталог, нуде решења како код себе поступно развити способност цртања, причања вицева, писања песама или слушања и приповедања. Саветоване вежбе „другачијег гледања на ствари“, које читаоца упућује било на преокретање постојећих концепата, било на нов начин њиховог повезивања, своде се на две занимљиве игре. Последње, шеснаесто потпоглавље чини детаљно упутство како израдити мапу ума. Оно садржи и предлог препоручених тема, према којима, цртајући своје мапе ума, читалац може да се усаврши у овој техници, што поред развијања креативног размишљања, може бити од велике помоћи при усавршавању и олакшавању учења, памћења, вођења белешки, планирања, комуникације. Израду мапе ума Бузан касније препоручује у сваком поглављу.
Ви и ви – ваша лична интелигенција је назив другог централног поглавља. Самопоуздање, самоконтрола, вера у сопствене вредности, позитивно размишљање – само су неке од кључних речи којима Бузан описује ову врсту интелигенције. Према њему, звезда личне интелигенције је Christopher Reeve, који је глумио Супермена, а затим, стицајем несрећних околности, остао непокретан. „Његова одлучност да настави живот, појављивање на радију и телевизији и оптимистичка потрага за леком за себе и хиљеде људи, у њему сличној ситуацији, надахнуло је милионе људи широм света.“ (34). Поред по-нуде бројних савета како себи постати најбољи приjатељ у виду развијања поштења према себи самом, изражавања осећаја, остваривања хобија из снова, самоистраживањем, самоанализом и израдом мапе ума на тему „Ја“, Бузан читаоцу предочава да вежбама ове врсте активира, своју десну, креативну хемисферу мозга.
Ви и други – ваша социјална интелигенција, односи се на способност „ …стварања позитивних односа са најсложенијим од свих бића –  другим људским бићима“ (57). Социјалну интелигенцију, чија је звезда Нелсон Мандела, Бузан не назива без разлога „интелигенцијом која изазива страх“. Мислећи овде на страх од јавног наступа, аутор читаоца подсећа да је комуникација са групом људи потпуно иста као комуникација с једном особом. Упућује читаоца да се асоцијативност превазилази честим слушањем, посматрањем и откривањем јединствености других људи. Развијањем социјалне интелигенције, Бузан читаоцу обећава решавање сукоба, успешно управљање и вођење, као и превазилажење непријатних ситуација, почевши од сукоба мужа који се с посла уморан вратио кући и жене, која га у том тренутку обасипа „кућним“ темама.
Небо зна – ваша духовна интелигенција је приказана кроз примере поступака понашања Мајке Терезе, затим пожртвоване болничарке Флоренце Нигхтингале као и великог духовног вође Махатма Ганди. Непрестано истичући међусобне утицаје интелигенција, Бузан духовну интелигенцију, више но остале, сматра на неки начин зависном, пре свега од личне и социјалне. Духовну интелигенцију описује као „корак напред“ у односу на ове две врсте интелигенција. У објашњењу саме дефиниције, Бузан сугерише да духовна интелигенција, читаоцу уствари треба да представља његов „задатак за чове-чанство“, његово „сопствено место и мисију на овом свету“, а за развој исте препоручује више времена проведеног у природи, развијање дечје једноставности и смисла за хумор, честу употребу пословица и изрека, развијање свесности постојања многих вера и тако даље.
У другом делу књиге, који носи назив Телесне интелигенције, обједињене су те-лесна, чулна и сексуална интелигенција.
Говор тела – ваша телесна интелигенција више од свих осталих врста интелигенција код читаоца ствара сумњу у само њено постојање, засновану на увреженом мишљењу да снага и размишљање тешко могу да имају нешто заједничко. Аутор, међутим читаоца лако уверава да јачање физичке кондиције доводи до побољшања интелектуалних функција, самим уношењем веће количине кисеоника, услед чега се мозак напаја много већом енергијом. Иако је за звезду телесне интелигенције могао да изабере било ког врхунског спортисту, одлучио је да то буде Michael Jordan. Поред доказа о нераскидивој повезаности са просторном и чулном интелигенцијом и бројних примера развијања телесне интелигенције, Бузан у овом поглављу читаоцу нуди и неодољив детаљан по-ступак израчунавања дужине сопственог преосталог живота.
Постаните свесни својих чула – ваша чулна интелигенција је према дефиницији аутора, „ …ваша способност потпуног коришћења свих невероватних моћи сваког од пет чула (укључујући и ‘шесто чуло’ – вашу интуицију)“ (109). Walt Disney, ауторова звезда чулне интелигенције, је у томе изузетно успео, створивши „гледање звука“, „укус гледања“, „слушање облика“, „осећање боје“, „додир ритма“. У овом поглављу Бузан се често позива на победу способности човека над способностима компјутера, доказујући читаоцу савршеност људског бића кроз опис могућности сваког појединог чула, чиме му подиже самопоуздање, неопходно за било коју врсту усавршавања, што ова књига пре свега нуди. Вежбе развоја чулне интелигенције су оријентисане простору и стварима које нас непосредно окружују, чиме Бузан мудро чини књигу прилагодљивом било ком читаоцу.
Интелигентан секс – ваша сексуална интелигенција је последња у групи телесних интелигенција. Одабравши Marilyn Monroe, за представника сексуалне интелигенције, која је према мерењима које је извршила Менса, имала изузетно високи IQ, Бузан није могао да погреши. Обиљем описа примера из свакодневног живота обичног човека, у чему читалац сваки пут изнова препознаје сопствене поступке, Бузан пружа доказ да се сексуалност повећава повећањем степена индивидуалности, чиме сексуалну интелигенцију повезује са личном. Обећавајући читаоцу превазилажење сваке евентуалне препреке у процесу развоја сексуалне интелигенције једноставном сугестијом поистовећивања секса са игром, прави тесну везу, тачније условљеност развоја сексуалне интелигенције са паралелним развојем креативне.
Трећи део књиге посвећен је традиционалној интелигенцији, коју Тони Бузан не прихвата као јединствену, већ је дели на нумеричку, просторну и вербалну.
Рачунајте на себе – ваша нумеричка интелигенција „ …је способност да се ухватите у коштац са абецедом бројева.“ (147). Бузан у овом поглављу предочава да није неопходно да читалац, као математичар Andrew Wiles, звезда ове интелигенције, реши Fermatovu теорему, да би доказао да поседује нумеричку интелигенцију. Бузан подсећа да су бројеви непрестано и свуда око нас, а да се нумеричка интелигенција најлакше развија стварањем слике бројева у вероватноћама, вредновањима, рангирањима ствари које нас свакодневно окружују. За најбезболнији развој нумеричке интелигенције препоручује бављење кућним финансијама, али и играње билијара или пикада. Водећи доста рачуна о томе да књига читаоцу буде допадљива, али пре свега корисна, Бузан је једно од потпоглавља у овом делу,  посветио приказу бројних олакшица, такозваних „цака“ намењених лакшем савлађивању рачунских операција са вишецифарним бројевима.
Сагледајте простор – ваша просторна интелигенција према аутору је тесно повезана са чулном и телесном, а односи се, како на способност сагледавања и свесности замишљеног, предвиђеног простора који нас окружује, као што је, на пример град у коме се први пут налазимо, тако и сналажење у релативно малим просторним дистанцама, не већим од Рубикове коцке. С тим у вези, звезда просторне интелигенције је Michael Schumacher, вишеструки светски првак, возач Формуле 1, али и Gárri Kaspárov, светски шаховски првак. Више него у осталим поглављима, Бузан у опису просторне интелигенције пореди људски мозак са компјутером, предочавајући читаоцу кроз занимљиву кратку причу, које би све прорачуне и предвиђања компјутер требало да учини, уколико би, на пример, желео да пређе прометну улицу, док човек то ради сваки дан. Читање географских мапа, играње лоптом, компјутерским игрицама, плес, билијар, астрономија, голф  и, наравно, мапе ума, су само неке од препоручених активности за саморазвој просторне интелигенције.
Снага речи – ваша вербална интелигенција је у најсажетијем опису способност писања, говора и препознавања речи. Броју речи употребљеним у ова три вида, Бузан даје посебан значај, те велики део поглавља посвећује могућностима повећања обима речника читаоца. Једном од „мозгалица“ вербалне интелигенције, Бузан  препоручује учење једне нове речи дневно, а затим њено употребљавање током дана пет до десет пута. Уз непознаницу да ли се ради о изворном подручју Велике Британије или се преводилац потрудо да прикаже стање у Србији, Бузан податку да просечна особа манипулише са око хиљаду речи у писању и говору, а препознаје чак око пет хиљада речи, додаје и фонд од двадесет пет хиљада речи којима се у својим делима служила звезда вербалне интелигенције, William Shakespeare. Тонy Бузан (између осталог и аутор књиге Брзо читање, 2000) у овом поглављу инсистира на развијању навике читања, концентрације, памћења и логичког размишљања. За развијање вербалне интелигенције саветује читање у интервалима од око пола сата, с одморима од пет до десет минута, као и прекидање читања у тренутку схватања садржаја. С обзиром на то да би многи појмови и односи појединих речи у буквалном преводу изгубили оригинални смисао, у овом поглављу је преводилац Бранислав Маричић , одиграо велику улогу.
Велика вредност књиге огледа се у непрекидном настојању аутора да читаоцу улије што веће самопоуздање, што као врсни психолог постиже развијањем способности критичке самоанализе. Томе највише доприноси попуњавање и схватање табеле у последњем поглављу Рангирајте своје вишеструке интелигенције, чији садржај, и ако описан на свега четири стране, нуди далеко више од пуког рангирања интелигенција. Упознавши се, наиме, са свим својим интелигенцијама, читалац најзад попуњавањем табеле у овом поглављу, регулише однос између ‘шта сам’ и ‘шта бих желео да будем’. Понудивши читаоцу да једним погледом на попуњену табелу сопственог избора рангирања података спозна разлику између својих интимних могућности и хтења, Тони Бузан, као изврстан мајстор свог заната, нуди врсту „психолошког огледала“, чиме читаоца неизбежно приближава спознаји личне Истине, а спроведени процес анализе врсти аутотерапије, а да читаоца није ни упознао.
Велики познавалац људског мозга, како у физичком, тако и у психолошком погледу, Тони Бузан речима: „ …ваш мозак је самоисправљајући механизам и ради слично навођеном пројектилу: све док има циљ и све док ‘зна’ куда мора да иде, кад год осети да је скренуо с пута аутоматски се поново наводи ка циљу, непрестано што прецизније циљајући своју мету“ (206),  уобличава читаоцу своју основну поруку, подвлачећи да је сврха саме књиге да читалац свој стварни свет у што већој мери приближи идеалном и што је још важније – да заиста поседује моћ и способност да то и оствари.
*    *    *
Очигледно је да је реч о озбиљном аутору и прагматичару који свој рад базира на савременим достигнућима психологије. Оно што Хоризонти интелигенција, као и већина осталих књига овог британског психолога доноси, јесте стил практичне реализације теоријских и истраживачких научних налаза. Они који воле рад на себи, добили су још један добро утемељен водич и обиље материјала за вежбање.

ЛИТЕРАТУРА
Павловић-Бабић, Драгица. (1999). Приказ књига: Мапе ума и Савршено памћење Тонија Бузана – Брзо читање: илузија, таленат или вештина која се учи. Психологија 32 (3–4). Београд: Финеса. 277–286 биографије аутора и преводиоца:
http://www.thethinkingbusiness.co.uk/, 18.01.2009 u 21:56
http://www.finesa.edu.yu/, 28.01. 2009 u 00:06

                                                                                       Александра  Каралић

Robert J. Sternberg (рођен 1949. године), амерички психолог и декан на Tufts University, бивши IBM професор психологије и педагогије на Yale University и председник удружења American Psychological Association, поседује десет почасних доктората из области психологије.

Бранислав Маричић, преводилац ове књиге, један је од интернационалних инструктора Програма развоја интелектуалних способности удружења Buzan Organization. Предавач је при Едукативном центру у Београду, основаном 1998. године од стране предузећа Финеса.