Информативни центар Универзитета у Београду основан је са циљем да се на нивоу Универзитета обезбеди сервис који ће омогућити активно информационо повезивање његових чланица. Делатност Информативног центра усмерена је ка подстицању и подизању нивоа комуникације унутар Универзитета, пре свега кроз дисеминацију релевантних информација унутар универзитетске заједнице, али и кроз нове форме комуникације између Универзитета и његовог ширег окружења. Тиме Информативни центар постаје значајан интегративни фактор у функционисању Универзитета и доприноси јачању улоге Универзитета у друштву.
Основни задаци Информативног центра су развој интранет и интернет функције. Интернет функција подразумева информационо повезивање чланица Универзитета, односно комуникацију унутар Универзитета, пре свега Ректората са чланицама Универзитета, али и међусобну комуникацију између факултета, института и центара које Универзитет обухвата. Интернет функције подразумева информационо повезивање Универзитета са окружењем, односно комуникација са спољашњим окружењем, установама и појединицима ван Универзитета, како у земљи тако и у иностранству, пре свега кроз wеб сајт Универзитета.
У том смислу, први задатак Информативног центра био је дизајнирање и израда новог сајта Универзитета који поред презентационог садржаја треба да унапреди информативну функцију имајући у виду све већи значај улоге комуникација и информисања.
У јануару месецу 2007. године, непуну годину дана од како је постављен, нови сајт Универзитета у Београду (www.bg.ac.yu) заузео је 426. место на светској ранг листи 4000 универзитета који су најутицајнији на web-у, односно 174. место на листи 500 европских универзитета које објављује „Webometrics ranking of world universities“, (http://www.webometrics.info/index.html). Тако се Србија нашла на листи од 40 земаља које имају универзитете рангиране међу 500 најбољих на свету.
Webometrics је специјализован сервис који од 2004. године прати web презентације близу 15.000 светских универзитета из 191 земље, од тога преко 4000 универзитетских установа из 52 земље Европе. Два пута годишње Webometrics објављује ранг листу 4000 светских и 500 европских универзитета.
Критеријуми који се користе за прављење листа су број, обим, популарност и утицај web страница универзитета и свега онога што са једне високошколске установе доспе на светску мрежу укључујући монографије, извештаје, прес конференције, научне конференције, тезе, семинаре, личне стране, дигиталне библиотеке и опште информације високошколских установа, њених департмана, студената, дипломаца, истраживача и свих људи који раде на универзитету…
Према најновијим подацима веб презентација нашег највећег и најстаријег универзитета напредовала је преко 100 места на светској и 50 места на европској листи и тренутно заузима 315. место на светској, односно 125. место на европској ранг листи. Иза себе, нови сајт Универзитета у Београду оставио је и веома престижне универзитетске установе као што су King’s College у Лондону, и Ecole Polytechnique у Паризу, а убедљиво предњачи међу универзитетима у региону, од којих је први следећи Универзитет у Љубљани који се налази на 191. месту европске листе.
Овако висок ранг представља још једно значајно признање за Информативни центар и долази непосредно после освојене главне награде “Diskobolos 2007” у категорији web презентација, коју за најквалитетнија ICT остварења у Југоисточној Европи додељује Јединствени информатички савез Србије. Одлуку о додели ове престижне награде Универзитету у Београду донео је међународни жири којим је председавао Нико Шламбергер, представник Савета европских професионалних ICT удружења иѕ Брисела.
Поред развоја универзитетског интранета и wеб сајта, задатак Информативног центра је обезбеђивање и других сервиса на нивоу Универзитета, као што су електронско издаваштво, дигиталне библиотеке, учење на даљину и стандардизација на међународном нивоу. Развој ових сервиса ослања се на тзв. језичке технологије и језичке ресурсе, што посебно обухвата изградњу (вишејезичних) терминолошких база и тезауруса неопходних у процесима превођења, претраживања, анализе уџбеника, и сл.
Интегративну функцију у области комуникације и информисања на Универзитету, Информативни центар реализује у сарадњи са другим институцијама значајним за процес информисања које делују на нивоу Универзитета , као што су Рачунарски центар и Универзитетска библиотека.
Универзитет у Новом Пазару је основан 2006. године. Студијски програм је започео са реализацијом већ школске 2006/2007. године. Он је седми државни Универзитет у Србији «са циљем да допринесе равномернијем и бржем развоју региона у Србији, да побољша образовну структуру младих као и да помогне у решавању нагомиланих проблема незапослености. Универзитет у Новом Пазару је за сада једини интегрисани државни Универзитету у Републици Србији што ће му омогућити ефикаснији рад и развој.
Мисија Универзитета у Новом Пазару је:
- промоција, ширење и унапређење учења, знања и вештина
- стварање стручњака нове генерације и настојање да квалитетно образовање учини доступним свима који то желе
- сарадња са сличним и другим институцијама у Србији и у иностранству
Савремено високошколско образовање у Европи и свету својим високим стандардима у образовању стручњака и методама које примењује поставило је, као обавезу свим земљама које су приступиле реформи школства, високе стандарде које је потребно имплементирати у њиховим образовним системима. УНП ће настојати да одговори на ове захтеве и захтеве тржишта за високообразованим кадровима тако што ће перманентно вршити прилагођавање образовних програма тржишту, побољшаваће квалитет образовања и доприносиће процесу трансформације образовања увођењем стандарда у складу са стандардима Болоњске и Лисабонске декларације.
Са широким стручним знањем студенти ће по завршетку студија на радном месту успешно решавати постављене проблеме и бити у могућности да се даље усавршавају у својој професионалној каријери сагласно захтевима струке и брзим променама које намећу савремене технологије .
Овај Универзитет у себи обједињава три високошколске јединице: Филозофски факултет; Правно-Економски и Факултет Техничких наука. Универзитет је школске 2007/2008. године уписао: 370 студената на студије које се финансирају из буџета и 235 студената који се сами финансирају. Универзитет гради своју структуру на департманима преко којих се одвија у највећем делу образовни и научни процес. Перманентним развојем Универзитета, планирано је да на њему студира до 3.000 студената.
Ректор Универзитета је проф. др Ћемал Долићанин.
мр Мр Вера Петровић
Мисија и циљ Универзитета-Универзитет у Новом Пазару. Преузет марта 11. 2008. са WWW.np.ac.yu
Једна од апликација коју омогућава библиотечко-информациони систем COBISS, је и израда персоналних библиографија истраживача. ИЗУМ (Институт информацијских знаности из Марибора) је, сагласно препорукама CERIF-a (Commnon European Research Information Format), свим корисницима COBISS апликација понудио и веб апликацију E-CRIS, како би се у оквиру националних библиотечко-информационих система успоставила евиденција истраживача и установа, неопходна за вођење библиографија у програмском окружењу COBISS.
Универзитетска библиотека “Светозар Марковић” у Београду је 2005. године преузела координацију активности за успостављање евиденције истраживача, истраживачких организација и пројеката у Србији, а библиотеке су почеле да воде библиографије истраживача у систему COBISS. Податке везане за научно-истраживачку делатност Универзитетска библиотека уноси у систем E-CRIS.SR (Информациони систем о истраживачкој делатности у Србији). Систем E-CRIS.SR је предат ВБС-у на коришћење са свим правима дораде и доградње и има могућност целовитог информационог система научног рада, али у овом тренутку је његова примена ограничена само на библиографије истраживача. За разлику од словеначког система SICRISкоји садржи и податке о оним истраживачима који живе и раде у иностранству, у E-CRIS.SR се налазе само подаци о истраживачима у Србији. Систем E-CRIS.SR повезан је са информацијским системом COBISS.SR, тј. са његовом библиографском базом података, што корисницима омогућује и непосредан увид у библиографије истраживача.
Обрадом персоналних библиографија у програмском окружењу COBISS могу се бавити све факултетске библиотеке чланице COBISS система, тј. библиотекари оних библиотека који су завршили курс за библиографије истраживача и добили привилегију за поправљање записа у узајамној бази података. Уколико библиотека још није укључена у пројекат ВБС, ову услугу нуди и Универзитетска библиотека “Светозар Марковић” под условима који су прописани њеним «Правилником о изради персоналних библиографија». Библиографија истраживача се израђује на основу узајамног електронског каталога COBISS.SR у складу са међународним стандардима ISBD-а. Први корак при изради персоналне библиографије истраживача у систему COBISS је провера спискова, тј. испитивање да ли је дотични истраживач присутан у списку истраживача (E-CRIS) и да ли му је додељена шифра. Шифра истраживача се додељује сваком истраживачу и истраживачкој организацији приликом евидентирања у систем E-CRIS. Овај податак је изузетно битан зато што ће се у библиографији истраживача исписивати само оне библиографске јединице из базе података COBISS.SR који садрже ову једнозначну идентификацију аутора. Спискови истраживача су углавном ажурни, а уколико се истраживач не налази у списку E-CRIS.SR неопходно је податке о истраживачу послати мејлом Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ која је надлежна за додељивање јединственог истраживачког броја. Шифра истраживача се додељује на основу захтева који садрже следеће податке: презиме, име, датум рођења, подручје делатности; институција у којој је запослен; катедра/одељење, радно место, адреса, телефон, факс, мејл (пословни). У систему E-CRIS.SR тренутно је евидентирано 7531 истраживач. База података истраживача садржи следеће податке:
- основне идентификационе податке (име, презиме, образовање, истраживачка организација, одељење),
- податке за комуникацију (телефон, телефакс, електронска адреса, УРЛ),
- подаци о запослењима истраживача (организација, одељење, датум запослења, радно место, звање),
- списак истраживачких пројеката у које је истраживач укључен,
- подручје истраживања и опис експертних знања (кључне речи, класификација, образовање, знање језика),
- репрезентативне библиографске јединице.
Треба рећи и то да уколико не постоји дозвола за објављивање (од стране истраживача), већина података у јавној презентацији истраживача се неће видети.
Класификација истраживачке делатности у E-CRIS-у (списку истраживача) рађена је по европском шифрарнику (CERIF). Скоро сви истраживачи запослени на катедри за српски језик као подручје истраживања имају Х590 – Балтички и словенски језици и књижевности, сем двојице Х355 – Историја језика и Х401- Дијалектологија, а два истраживача имају по две шифре делатности (Х355 – историја језика и Х590; и Х590 и Х352 – граматика, семантика, семиотика, синтакса). Ово подручје делатности је прешироко и потребно га је сузити на уже области интересовања појединих истраживача. Овај недостатак донекле решавају кључне речи које прецизније одређују област бављења појединих истраживача. Обрада персоналних библиографија истраживача није ни прост ни лак задатак. О потпуности и ажурности персоналних библиографија требало би да брину аутори у сарадњи са овлашћеним библиотекаром своје факултетске библиотеке. Сарадња библиотекара и истраживача је неопходна. Како би се она успоставила истраживаче би требало упознати са самим системом COBIS, као и начином рада у овом програму и предочити им предности електронског вођења библиографије. Истраживачи су ти који ће библиотекару пружити неопходне податке за израду библиографије и помоћи му при разврставању и типологији докумената.
Рад на персоналној библиографији истраживача захтева од библиотекара доста пажње, сналажљивости и тактичности. Тешкоће се јављају већ приликом прикупљања библиографских података, јер увек постоје и они истраживачи који нису спремни на сарадњу, који неће доставити тражене податке и којима нећете моћи да објасните да се обрада персоналних библиографија у програмском окружењу COBISS донекле разликује од израде традиционалних библиографија – оних у штампаном облику (нпр. уколико у узајамној бази не постоји запис за извор у коме се библиографска јединица, потребно је урадити и запис за примарну публикацију). Како доћи до библиографских података за те истраживаче? Многе библиографске јединице се већ налазе у узајамној бази података и потребно је додати само специфична поља за потребе библиографије истраживача (типологија документа, шифра истраживача). А до неких података се долази и случајно (приликом прегледања извора у којем се налази библиографска јединица неког другог истраживача).
Подаци добијени од истраживача су често непотпуни, могуће су и грешке, па је ове податке потребно проверити и по потреби редиговати. Идеално би било када би свака библиотека обрађивала библиографију истраживача, тј. наставника и сарадника на матичном факултету и када би приликом обраде библиографија поштовала принцип de visu. Поштовање овог принципа омогућило би уношење потпуних библиографских података и разрешавање многих недоумица које се јављају приликом рада на библиографији (место у вишеауторским чланцима, писмо јединице, дупли записи…).
Пре уноса нове библиографске јединице неопходно је проверити да ли је она већ присутна у узајамној бази података COBISS.SR. И ту треба бити прилично обазрив и обавити темељно претраживање. Најбоље је претраживати записе по наслову (део наслова, скраћен са звездицом) и презимену аутора (такође са звездицом). Не треба уносити цео наслов, јер се у многим насловима налазе словне грешке, па тако ове записе нећемо моћи да пронађемо.
Нпр. запис у бази:
Два идеолошка приступа по наређењу (вернакуларизацији) српског
књижевног језика крајем осамнаестог и у првој половини деветнаестог века
наслов чланка је:
Два идеолошка приступа по нарођивању (вернакуларизацији) српског књижевног језика, крајем осамнаестог и у првој половини деветнаестог века.
Понекад је и овакав принцип претраживања недовољан и неће дати жељене резултате. Уколико као резултат не добијемо ни један погодак, а претпостављамо да је запис већ урађен и да постоји у узајамној бази потребно је, за сваки случај, обавити и претраживање по некој кључној речи из наслова (у комбинацији са годином издања). Ова провера библиографских јединица би требало да буде заиста темељна како не би дошло до непотребног дуплирања записа. Уколико запис постоји у узајамној бази података потребно га је проверити и уколико постоје грешке или уколико запис није потпун, редиговати га (сачувати га – команде: save host, edit host, lock1). Треба унети и додатна поља за потребе персоналних библиографија истраживача. На првом месту то је шифра истраживача (поље 700 потпоље $7). Може се десити да у шифрарнику постоје два истраживача са истим презименом (и именом). Нпр. 00093-Поповић, Љубомир / 1941 (Балтички и словенски језици и књижевности) и 06258 – Поповић, Љубомир / 1946 (Хирургија, ортопедија, трауматологија). При том ће нам година рођења или истраживачко подручје које се исписује уз презиме и име помоћи да идентификујемо праву особу. Потребно је из шифрарника изабрати и унети и потпоље $8 – шифра установе / организације.
Библиографске јединице се у библиографији истраживача разврставају по важећој типологији докумената и дела за вођење библиографија у систему COBISS. Користи се глобални шифрарник, а дефиниције и објашњења појединачних типова докумената налазе се у приручнику Comarc/B, Dodatak F6. Податак о типу документа/дела детаљније одређује монографије и друга закључена дела, чланке и друге саставне делове, те изведена дела/догађаје и то по правилу са гледишта садржаја (научно, стручно или друго дело). Уноси се у поље 100 потпоље $t (потпоље т је непоновљиво, па се поставља питање шта радити са изворним научним чланцима који излазе у ревијама, а чланци су са конференција или симпозијума. Ови чланци се у библиографији исписују типологијом 1.08 – објављено научно излагање на конференцији, а не 1.01 – изворни научни чланак). Што се тиче секундарног ауторства то је посебна категорија резултата истраживачког или другог рада, која се такође исписује у библиографији истраживача, али се не односи на типологију документа, већ се исписује на основу података у библиографском опису (уредник, ментор…). и разврстава следећим редом: уредништво, менторство, превод, илустрације и др.
У бази је такође могуће пронаћи два или више записа за исту библиографску јединицу. По правилу треба узети најстарији запис и редиговати га. Ти најстарији записи су најчешће и најнепотпунији, често и без године издања, а неким библиографским јединицама недостаје чак и податак о извору у коме се јединица налази. Нпр.:
Говори србијанског Полимља / Мирослав Николић. - Напомене уз текст. - Библиографија: стр. 541-548. - Резиме. Уxxxxxxxxxxxxxxxx. - ИССН 0350-1906. - #Књ. #37 (1991), стр. [1]-548.
Уколико запис већ постоји у узајамној бази, а наша библиотека не поседује ту библиографску јединицу, већ смо је нпр. добили на увид од стране истраживача, довољно је само запис исправити на хосту (команда едит хост) . Није потребно овај запис преузимати у локалну базу јер се библиографије истраживача исписују са хоста, а не из локала. Уколико би запис преузели са хоста податак о извору у ком се библиографска јединица налази не би се видео у локалној бази.
Један од проблема је и шта радити у случају ако су библиографске јединице рађене на различите начине. Нпр. у једном запису је извор означен као серијска публикација (са ISSN бројем), а у другом као зборник. Да ли исправљати старе записе или их оставити (додати само шифру истраживача и установу), а само нове радити као зборнике.
Статус појма и термина славеносрбизам у србистици / Александар Милановић. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Литература. - Summary. У: Терминолошка стандардизација лингвистичког описа савременог српског језика (3) / 34. научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 15-18. 9. 2004. - Београд : Међународни славистички центар на Филолошком факултету, 2005. - (MSC, ISSN 0351-9066). - Стр. [323]-327 или Статус појма и термина славеносрбизам у србистици / Александар Милановић. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Литература. - Summary. У: Научни састанак слависта у Вукове дане. - ISSN 0351-9066. - 25/2 (1996), стр. [323]-327
Уколико библиографска јединица не постоји у узајамној бази потребно је креирати нови запис. Унос податак одвија се преко унапред одређених маски за унос монографских публикација и чланака. Каталогизатор овај запис креира у локалној бази, после чега се тај запис програмски преноси у узајамну базу података. Уколико је у питању чланак у базу података се прво мора унети запис за матичну публикацију (серијска публикација, књига..), који ће у подпољу 001 $д имати код за хијерархијски ниво “1” – запис је на највишем нивоу. Тиме се означава да ће та публикација бити обрађена и аналитички. (чланак се веже за матичну публикацију преко поља 011 – ако је у питању серијска публикација или поља 464 – уколико је у питању монографска публикација). Потпоље $д је обавезно и означава хијерархијску везу саставног дела (чланка, дела књиге) са матичном публикацијом.
Како би библиографија била потпуна и како би се грешке свеле на минимум све библиографске јединице би требало радити по принципу де визу. Увек је потребно видети примарну публикацију. Због тога најпре треба радити оне библиографске јединице које библиотека поседује. То је корисно и због тога што је приликом прегледања примарних публикација (извора) у којима се јединица налази могуће открити и радове других истраживача чије су библиографије непотпуне или које нисмо добили. Оне јединице које немамо истраживачи би требало да донесу на увид (или поклоне библиотеци). Било би добро када би свака факултетска библиотека поседовала све радове својих истраживача и сарадника. Али то углавном није тако. Овај пропуст донекле надомештају сепарати који нам могу помоћи да идентификујемо и унесемо неку библиографску јединицу (али треба рећи и то да сепарати не улазе у библиографију истраживача). Док се чланци и други саставни делови, као и монографије и друга закључена дела обрађују на основу примарног документа/дела, изведени радови (догађаји) се евидентирају на основу одговарајућег доказа о изведеном раду (позив за скуп, програм скупа…). За успешну верификацију радова са типологијом 1.06 такође је потребно приложити доказе (да је прилог аутора заиста био предавање са позивом организатора).
Једно од питања које се намеће приликом рада на библиографији је да ли правити селекцију код уноса библиографских записа у базу истраживача (уколико неко од истраживача то захтева). Истраживачи (најчешће они старији) не достављају податке са почетка своје каријере. Поставља се и питање шта радити уколико нисмо у могућности да запис радимо на основу извора. То је нарочито случај код радова штампаних у страним часописима, којима не располаже ниједна библиотека у Србији. Да ли је такве јединице потребно унети (чак и са непровереним подацима, користећи сепарат или добијене библиографске податке, као и податке других библиотека – нпр. Конгресне библиотеке, како би унели извор у коме се јединица налази…) или их не уносити уопште?
Брза и комплетна информација постаје императив информатичког друштва. Информација је основа и главни носилац развоја, а библитека је одувек била посредник између оних који стварају информације и оних који те информације користе. У циљу остваривања те улоге она израђује и даје на коришћење различите информационе инструменте. Библиографија истраживача је један од тих инструмената.
Праћење и примена нових технологија у библиотеци омогућило је да библиотеке своје основне задатке и даље обављају, али сада на другачији начин. Приступ путем мреже укида временска и просторна ограничења, а захваљујући брзој размени информација и дистрибуцији на велики број локација скраћује се и брзина достављања информација. Приступ библиографији истраживача омогућен је 24 сата дневно, седам дана у недељи. Библиографија истраживача је од велике помоћи не само нашим истраживачима него и онима ван земље. Научни радници и истраживачи, али и сви они који желе да се упознају са резултатима рада појединих истраживача, могу сами да исписују библиографије избором линка библиографије (на главном менију COBISS). Могуће је исписати потпуну библиографију или направити селективан избор библиографских јединица, бирати између три различита формата исписа библиографских јединица, као и одговарајућих скупова знакова и језика библиографије, и све то послати на своју е-маил адресу. У случају електронских докумената, библиографија обезбеђује и доступ на сам документ.
Пример:
Медена, ходи да видимо да ли ружа... / Пјер де Ронсар ; препевала са француског Зорана Крсмановић. - (Ел.) часопис Начин доступа (URL): http://www.philologia.org.yu/dodatak1.htm. - Рад је доступан само у електронском издању часописа Philologia. - Опис извора дана: 26.10.2006. У: Philologia. - ISSN 1451-5342. - (2003).
Експлозија информација као и велики број извора које нуде информационе мреже доводе до проблема преоптерећења информацијама и потребе проналажења начина њиховог вредновања. Вредновање резултата истраживачког рада у данашњем свету је веома значајно, а библиографија истраживача (заснована на јединственој методологији и обезбеђивању јединствених критеријума приликом вредновања резултата истраживачке делатности) је неопходно средство не само приликом евалуације истраживача већ и акредитације факултета. Редовно ажурирање ове базе такође омогућава и праћење најновијих резултата истраживања а самим тим и потпуну регистрацију и већу транспарентност резултата истраживачке делатности. Овакав начин пружања услуга још једном потврђује значај факултетских библиотека као центара за дисеминацију знања и информација и њихову улогу у образовном и научноистраживачком процесу.
Литература:
1. Основи библиотекарства / Биљана Билбија. – Бања Лука : Глас српски-Графика, 2004 (Бања Лука : Глас српски-Графика). – (Библиотека Стручна књига / Глас српски-Графика). – ISBN 99938-37-34-2.
2. Искуства вредновања научних публикација у Словенији / Татјана Брзуловић-Станисављевић // Високошколске библиотеке. – Год. IV, бр. 2. – Доступно и на: http://www.unilib.bg.ac.yu/zajednica01/izdanja/visokoskolske_biblioteke/god4/br2/4.lat.php.
3. Универзитет у Србији између промене и приватне иницијативе : а где су ту библиотеке? / Богољуб Мазић // Високошколске библиотеке. – Год. IV, број 3. – Доступно на:
http://www.unilib.bg.ac.yu/zajednica01/izdanja/visokoskolske_biblioteke/god4/br2/4.lat.php.
4. COMARC/B формат : формат за библиографске податке / [издао] Институт информацијских знаности. – Марибор : Институт информацијских знаности, 1991 (Марибор : Графити студио).
Целокупно непокретно имање породице Јовановић налази се на Врачару, тачније његовом западном делу. Шездесетих година 19. века, дакле непосредно пре но што је Мата Јовановић почео да стиже и гради своје имање, врачарски кварт је био средње величине у односу на осталих пет квартова (већи су били теразијски, савамалски и палилулски, а мањи варошки и дорћолски) са 303 куће и 2610 становника. Двадесетак година касније, осамдесетих година, када је Мата Јовановић почео изградњу породичне куће у Бирчаниновој улици Врачар се, према бележењу савременика, од других делова Београда издвајао по својим правим, широким улицама и све бројнијим породичним кућама угледних и имућних људи међу којима су била чак и браћа кнеза Милоша – Јеврем и Јован Обреновић. За тај период „је била карактеристична приземна изградња, скоро типизирана. Градила се мала породична кућа са баштом, која је могла бити са крилом, бочним улазом, колским или пешачким…Обрада зграда, иако је била у малтеру, одликовала се солидном израдом, масивним зидовима, обрађеним занатским детаљима браварије и столарије…“. Један од многих, али ипак репрезентативнијих примера овакве градње била је породична кућа, тада младог, инжењера Мате Јовановића подигнута у тадашњој Сеничкој ( према неким изворима Сјеничка) а од 1896. године Бирчаниновој улици.
Најстарији сачувани документ у архиву породице Јовановић у вези са овим делом непокретног имања је писмо Ане В. Розмировић од 6. октобра 1882. године којим се потврђује да је госпођа Розмировић продала Мати Јовановићу плац у Сеничкој улици. Ово писмо, иначе сачувано и у рукопису и у машинопису, у основи има значење званичног сведочанства о купопродаји плаца јер садржи потписе сведока, писара, инжењера, судије и других званичних лица, као и печате града Београда. На основу сачуваних предрачуна грађевинских предузимача за кућу у Бирчаниновој бр. 24 из 1883. и 1887. године може се закључити да је изградња породичне куће започета у јануару 1883. године и да је исте године у највећој мери и довршена, док су радови мањег обима највероватније трајали неколико наредних година.
Породична кућа је подигнута на плацу од 874 квадратна метра од којих сама заузима само приближно једну четвртину (220 квадратних метара), док преостале три прекрива зеленило (654 квадратна метра). На кући постоје два улаза, оба окренута плацу иза куће, а на улицу гледају само прозори и баштенска капија. Унутрашњост чини седам просторија, помоћна зграда у коју се улази и из куће и пространи подрум. У овој кући је солидно живела велика породица Мате Јовановића – супруга Јулка и седморо синова и кћери. Након смрти Мате Јовановића, 10. јуна 1933. године, обзиром да покојник није оставио тестамент, решењем Среског суда за град Београд од 9. марта 1934. године, плац са зградом у Бирчаниновој бр. 24 су наследили синови Милан и Војислав и ћерке Зорка, Славка и Милојка на „равне делове“, док се удовици Јулки Јовановић „признаје право удовичког учитка у заједници са наследницима“. Смрћу Славке Јовановић 1979. године, последњег члана ове некад бројне породице, обзиром да ниједно од седморо деце није оставило потомство, угасила се лоза Мате Јовановића, док је кућа са целокупним инвентаром, а према завештању раније преминулог Војислава Јовановића,
постала власништво Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду.
У оквиру имовинско-правне документације, која се са осталим врстама грађе чува у богатој архиви породице Јовановић, налази се и велики број докумената који се односе на непокретну имовину ове породице. Формирањем предмета о сваком поједином делу иметка, тј. хронолошким сређивњем докумената у тематске и смисаоне целине могу се, са више или мање успеха, реконструисати дешавaња у вези са непокретностима породице Јовановић. Педантност коју је испољавао у раду са књижним фондом Војислав Јовановић је задржао и када је реч о личном фонду, па тако и о имовинско-правној документацији .Имајући у виду његову склоност према чувању, сређивању, па чак и коричењу личне документације, може се претпоставити да је велики део ове грађе сачуван.
На основу докумената који се односе на имање у Бирчаниновој улици може се створити скоро сасвим јасна слика о оствареним и неоствареним плановима и намерама породице Јовановић, превасходно самог Војислава Јовановића у вези са породичном кућом. После смрти Мате Јовановића и преране смрти Милана, Зорке и Миливоја, а према Пописним и Власничким листовима из 1937. године, Војислав Јовановић је имао право власништва на три десетине, Славка Јовановић на једну половину, а Милојка Јовановић на једну петину имања.Ово стање се временом мењало што се може видети из неколико уговора о куповини и продаји делова куће и плаца склапаних између брата и две сестре Јовановић, да би према последњем сачуваном Пописном и Власничком листу из 1956. године Војислав имао три петине, а Славка и Милојка по једну петину имања. Почетком другог светског рата, априла 1941. године, приликом немачког бомбардовања Београда, кућа у Бирчаниновој улици је била оштећена. „На њу је пала запаљива бомба, пробила кров и на тавану иазазвала пожар, који су укућани убрзо угасили. Од потреса другом, разорном бомбом која је пала у непосредној близини, зграда се сва раздрмала и испуцала. Таванице у собама делимично су биле отпале, цреп на крову растурен, стакла на прозорима разлупана.“4 Власници су ова оштећења отклонили, али се на основу сачуване документације не може са сигурношћу утврдити да ли су водили судски спор по питању ратне штете као што су учинили у случају непокретне имовине у улицама Војводе Миленка и Гарашаниновој.
Период после другог светског рата у највећој мери обележавају дешавања у вези са национализацијом,о којој ће више бити речи када се буде говорило о имању у улици Војводе Миленка, и са покушајем продаје куће у Бирчаниновој. О периоду непосредно након рата сведочи Списак станара за период од 1948. до 1952. године који су у породичну кућу Јовановића усељени и привремено у њој становали, сасвим је вероватно, без сагласности власника, а према процени тадашње власти да породица Јовановић располаже вишком стамбеног простора. Следећа непријатност коју су доживели Војислав, Славка и Милојка Јовановић била је борба са властима за изузимање породичне куће од национализације. Решивши овај спор у корист своје породице Војислав Јовановић је, од 1961. године, због лоших материјалних прилика, али и услед притисака од стране власти и претње експропријацијом, начинио низ покушаја да имање у Бирчаниновој прода и купи стан у чему, упркос доброј вољи и упорности, ипак није успео. Прва Јовановићева понуда „за закључење уговора о купопродаји породичне зграде“ , или бар прва која је сачувана, била је упућена Државном секретаријату за иностране послове (ДСИП) 9. новембра 1961. године. У њој се истиче да би откуп имања од стране Секретаријата могао бити извршен само уз исплату одговарајуће новчане надокнаде чију су висину власници сами одредили и додељивање стана од око 140 квадратних метара над којим би чланови породице Јовановић били носиоци станарског права. Као одговор на ову понуду уследило је, 16. новембра 1961. године, извршење процене имања у Бирчаниновој 24 на основу којег је сачињена Забелешка у којој је поменута и могућност експропријације „јер урбанистички услови за изградњу на овом месту не допуштају индивидуалну изградњу“. Из сачуваних концепата писама Војислава Јовановића упућених ДСИП-у и његових бележака може се закључити да је поменута евентуална експропријација била у директној вези са имањем амбасаде Бугарске које се до данашњих дана са истим власником налази у непосредном суседству, и преговорима бугарских и југословенских власти око уступања одређене локације за југословенску амбасаду у Софији што је било условљено експропријацијом, тачније откупом Јовановићевог имања. У којој мери је ова вишегодишња преписка са Секретаријатом била мучна за Јовановића, који је тада имао већ пуних осамдесет година, сведочи његов концепт писма од 12. марта 1964. године у којем износи своје огорчење због дугог трајања преговора са Бугарском амбасадом и ДСИП-ом о судбини имања у Бирчаниновој улици, као и захтев за издавањем писменог уверења да кућа и плац нису намењени потребама Бугарске амбасаде, односно да су ДСИП и Амбасада, као што му је усмено и саопштено, одустали од откупа јер би у том случају могао да разговара са другим евентуалним купцима. Он говори у овом концепту о лошим материјалним приликама у којима живи са сестром Славком и наглашава своју велику жељу да пре смрти, како каже, „уреди своје материјалне ствари“, и тиме обезбеди млађу сестру за коју је с правом веровао да ће бити дуговечнија од њега. „…ми смо у лошим материјалним околностима… “ пише Јовановић у концепту и жали што није у могућности да доврши своје научне радове за које је иначе сматрао да представљају један од његових животних задатака и за које је веровао да имају вредност. Ове Јовановићеве речи су већ саме по себи драгоцене јер, независно од контекста у којем се налазе, говоре о његовом ставу о сопственом научном раду и жељи да тај рад доврши и представи јавности. Још један битан извор информација о дешавањима у вези са плацем и кућом у Бирчаниновој улици, поред концепата писама и званичне документације, јесу и сачуване белешке Војислава Јовановића на основу којих се може закључити да су током 1964. и 1965. године још увек трајали његови разговори са службеницима ДСИП-а који му, и поред молбе за, како каже, „какав било одговор – да или не… да бих могао располагати својим имањем“ годинама нису прецизно одговорили откупљује ли се имање или не, што га је, услед психолошког притиска који је трпео, навело да посумња да је разлог одуговлачења са одлуком њихова могућа помисао да би после његове смрти откуп у материјалном смислу био повољнији, што је вероватно, али не и сасвим сигурно . У међувремену, упоредо са овом мучном афером са ДСИП-ом и Бугарском амбасадом, Војислав Јовановић је покушавао да пронађе и друге купце, односно закупце за ово имање што се види из сачуваних концепата и дупликата понуда из 1962. године упућених Грађевинском одељењу Команде гарнизона Државног секретаријата за послове народне одбране и Информационом центру Уједињених нација у Београду, али и у овим случајевима без успеха. Након низа неостварених покушаја продаје и давања у закуп, Војислав Јовановић је одлучио – у ком тренутку и тачно из којих побуда тешко је рећи – да своју породичну кућу завештањем поклони Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду.
Као научни радник, професор универзитета и, изнад свега, велики љубитељ и пасионирани колекционар књига, Војислав Јовановић је за живота оформио личну библиотеку која тематиком литературе која се у њој налази, као и самим изгледом књига јасно показује да је њен творац био велики научник и библиофил. Без сумње, ова библиотека је, с љубављу стварана и чувана пуних шездесет година, Војиславу Јовановићу била драгоцена, те се стога са великом вероватноћом може претпоставити да је одлуку да кућу са библиотеком и осталим вредним целинама своје зоставштине, као што су његов рукописни фонд са преписком и збирка фотографија, завешта Универзитетској библиотеци донео после дугог промишљања. Тако је, 22. јуна 1979. године, на основу тестамента Славке Јовановић, а решењем Другог општинског суда у Београду, библиотека „Светозар Марковић“ добила у власништво породичну кућу Јовановића у Бирчаниновој улици бр. 24 са свиме што се у њој налазило. Радна група, оформљена априла месеца 1980. године коју је именовао Стручни колегијум Библиотеке, имала је задатак да сачини концепцију о намени, уређењу и коришћењу дома Војислава М. Јовановића што је она, и то на основу разраде предлога извршиоца тестамента, проф. др Мирослава Пантића, и учинила. Радна група је закључила да Јовановићева библиотека представља најпотпунију збирку књига за проучавање народне књижевности сматрајући да би она у будућности могла постати основ својеврсног центра за проучавање овог предмета. Одбор за организовање рада Библиотеке у чијем саставу су били проф. др Мирослав Пантић, проф. др Радмила Пешић, проф. др Нада Милошевић Ђорђевић, др Илија Николић, тадашњи управник Универзитетске библиотеке Станија Глигоријевић, тадашњи руководилац одељења обраде УБ Гордана Стојановић и први руководилац новог Одељења за народну књижевност УБ Милана Ђурђулов коначно је, маја 1988. године, довршио посао на осмишљавању концепције њеног рада. Двадесет петог маја 1988. године свечано је отворено Одељење за народну књижевност. Отварање је пратила изложба под називом „Војислав М. Јовановић – живот и дело“ аутора мр Славице Гароње, а говорили су управник УБ Станија Глигоријевић, проф. др Мирослав Пантић и проф. др Никша Стипчевић.
Кућа породице Јовановић се по свом спољашњем изгледу није много променила од времена свог настанка до данашњих дана што се не би могло рећи за унутрашњост њених просторија које су, скоро у потпуности променивши намену и намештај, добиле нов, умногоме друкчији изглед од првобитног. Па ипак, иако је од аутентичног покућства остало тек неколико старинских каљевих пећи и једна гарнитура за седење од дрвета у оријенталном стилу, у свакој од њих се, на овај или онај начин, осећа дух прошлог времена и препознаје стил и начин живота вишег грађанског сталежа с краја 19. и почетком 20. века. Нарочита драгоценост ове куће је у целини очувана радна соба Војислава Јовановића која, са аутентичним радним столом, предметима на њему, белешкама у фијокама и застакљеним полицама са књигама, представља својеврсну спомен-собу дародавца. Остале просторије својим ентеријером одговарају намени коју имају од 1988. године. У пространом предворју се налази лисни ауторски каталог, једна соба је наменски адаптирана за читаоницу, док се преосталих неколико просторија користи као радни простор запослених у Библиотеци. Поред предмета из спомен-собе, аутентичну вредност има и портрет Милана Јовановића, старијег Војислављевог брата, рађен руком Уроша Предића.
Најстарији сачувани документ у архиви породице Јовановић који се односи на непокретно имање је Тапија из 1868. године према којој су тутори масе покојног Еразма Кломинека, инжењера јагодинског округа, а са одобрењем његове супруге, продали плац са кућом који се „у сокаку водећем од главне војне болнице до превителствене Барутане врачарске наоди“ 9 Анки, супрузи Крсте Петровића, тадашњег секретара финансија. Како се из истог документа види ово имање су од мајке, Анке Петровић, наследиле њене ћерке Милица и Софија и продале га 1905. године Зорки, Славки и Милојки, тада малолетним ћеркама Мате Јовановића који је, куповином овог плаца, на себе примио и новчани дуг продаваца према Управи фондова. Судећи према расположивој документацији, овај плац је захватао угао улица Војводе Миленка и Студеничке (данашња улица Светозара Марковића) и био је подељен на три дела од којих је по један припадао свакој од три сестре Јовановић. Кућа се налазила на самом углу плаца, и то прозорима соба и салона окренута Студеничкој улици, а улазом, односно капијом највероватније улици Војводе Миленка обзиром да је имање било на адреси Војводе Миленка бр. 21. Плац се са источне стране граничио са поседима Вере Паранос и Милована Спасића, са северне општинским плацем града Београда, док је јужни део захватао Студеничку, а западни улицу Војводе Миленка. Јужни део плаца са кућом површине од 440,30 квадратних метара припао је Зорки Јовановић док је остатак, који су чинили башта и празан плац, подељен на два дела од којих је северни, површине од 435,62 квадратна метра постао власништво Славке, а средишњи, од 428,35 квадрата, Милојке Јовановић. На овај начин Мата Јовановић је увећао свој иметак и породичној кући у Бирчаниновој улици, коју је стекао у тридесет четвртој години, двадесетак година касније додао ово имање.
На делу имања који је припадао Славки Јовановић 1927. године Војислав и Славка су, уз помоћ зајма од Државне Хипотекарне банке, саградили троспратницу са шест трособних станова површине темеља од 277,11 квадратних метара коју су касније, судећи по мноштву сачуваних уговора о закупу из периода од 1937. до 1952. године давали под кирију. Приликом бомбардовања Београда 1941. године ова зграда је била делимично срушена о чему сведоче и писма станара упућена Славки Јовановић у којима је обавештавају да су станови које су закупили услед оштећења неусловни за становање. За време другог светског рата по један стан у овој згради коришћен је за потребе немачке, односно италијанске војске за шта је, према свему судећи, исплаћивана надокнада власницима. Већ током 1941. године Славка и Војислав Јовановић су у великој мери отклонли оштећења на згради, а према сачуваним судским позивима из 1943. године наплату ратне штете настојали су да остваре и судским путем. Након другог светског рата, током 1954. и 1955. године, траје преписка власника зграде и Народног одбора општине Западни Врачар која се завршава одлуком изнетом у Записнику од 10. маја 1955. године о „извршеној примопредаји зграде у улици Војводе Миленка бр. 37 која… улази у станбену заједницу“ , а према прописима Народног одбора града Београда о укључењу у такозване стамбене заједнице свих зграда које имају више од три мања стана. У сачуваној документацији која се односи на ову зграду налазе се и предрачуни за рушење из 1958. године, али је тешко претпоставити из којих разлога су власницима ове спецификације биле потребне.
Следећа два момента у вези са зградом у улици Војводе Миленка 29, 41 или 37 (нумерација се током времена мењала) су продаја станова и
национализација. Наиме, Славка Јовановић је октобра 1963. године продала један од станова Савезном секретаријату за финансије, док је Војислав Јовановић исто то учинио у марту 1964. године, а купац је била извесна гђа Марија Видак. За продају је, поред поменутих станова, било намењено и поткровље ове зграде о чему сведочи сачувана Јовановићева понуда из 1958. године. Тих година, тачније у периоду између 1959. и 1963. године породица Јовановић се срела са једним од највећих проблема у вези са непокретним имањем, а то је нацонализација имовине. Породица Јовановић је вишегодишњу борбу против национализације делова свог иметка отпочела 1959. године. Као што је већ речено, власници зграде у улици Војводе Миленка били су Војислав и Славка – обоје су поседовали по половину, док су власници куће у Бирчаниновој 24 били Војислав са три петине и Славка и Милојка са по једном петином укупне површине. Према мишљењу власника и њиховом тумачењу Закона о национализацији, у згради у улици Војводе Миленка требало је да им остану у власништву по два стана, док је имање у Бирчаниновој улици требало у потпуности изузети од национализације. Иако је породица Јовановић била спремна чак и на корекцију свог става по овом питању што се може закључити из сачуваних Приговора на Захтев за национализацију у којима су Војислав и Славка пристали да се повећа број одузетих станова са два на четири од укупно шест, Комисија за национализацију при општини Савски венац донела је Решење према којем се национализују и постају друштвена својина зграда у улици Војводе Миленка и четири петине куће у Бирчаниновој, а са образложењем да обе зграде, као имовина истих сувласника, имају више од два, односно три мања стана. После мноштва захтева за изузеће од национализације и жалби поменутој Комисији, из којих се види да се Војислав Јовановић подробно упознао са Законом о национализацији, а о чему сведоче и сачувани исечци из дневне штампе на ову тему, најзад је 3. септембра 1960. године донето Решење којим се у потпуности изузима од национализације породична кућа у Бирчаниновој и два стана, по један сваком сувласнику, у Војводе Миленка. Након мучне преписке са властима Војислав Јовановић је, захваљујући својој истрајности и упорности, иако психички исцрпљен и материјално оштећен, успео да у одређеној мери задовољи правду и сачува значајан део породичне имовине.
Неколико година пре ових дешавања у вези са троспратницом, тачније између 1956. и 1957. године, Милојка Јовановић је, према свему судећи не својом вољом, продала свој део имања који се налазио између плацева Славке и Зорке Јовановић. Ова парцела је продата Заводу за пројектовање железничких пруга након што је поменути Завод поднео захтев Народном одбору општине Савски венац за одобрење откупа у циљу подизања стамбене зграде за смештај својих службеника чиме је плац у улици Војводе Миленка бр. 39, према решењу Другог Среског суда из 1957. године, постао „општенародна имовина“.
Изглед трећег дела имања, у власништву Зорке Јовановић, који се налазио на самом углу улица Војводе Миленка и Светозара Марковића, најтеже је реконструисати на основу сачуване документације јер се нумерација у улици Војводе Миленка неколико пута мењала, док је улици Светозара Марковића три пута мењан назив, а вероватно и кућни бројеви. Између 1896. и 1930. године данашња улица Светозара Марковића је носила име Студеничка, од 1930. до 1947. била је Гарашанинова, да би тек 1947. добила данашњи назив. Из сачуване документације се види да су се, током година, делови овог имања налазили на различитим кућним бројевима свих трију назива поменуте улице, тако да је веома тешко са прецизношћу утврдити на коју се некретнину или део плаца која адреса односи. Врло сликовит пример је документација из 1957. и 1958. године о експропријацији овог дела имања у оквиру које се налазе позиви Славки и Војиславу Јовановићу од стране Народног одбора града Београда „ради давања изјаве у предмету експропријације парцеле у ул. Светозара Марковића бр. 62 и Војводе Миленка“, затим Решење у чијем се заглављу помиње експропријација „непокретне имовине приватног власништва у ул. Светозара Марковића бр. 26, угао ул. Војводе Миленка“, као и Решење које гласи на угао ових двеју улица, без назначавања кућних бројева. За ову парцелу се, поред наведених, везује и адреса угао улица Војводе Миленка бр 21 и Светозара Марковића, а да је реч о истом имању, односно да поменуте адресе припадају истом плацу, сведоче бројеви парцеле, земљишно-књижног улошка и катастарске општине, као и квадратура плаца – подаци који се подударају у свим сачуваним документима о експропријацији. Из Записника сачињеног на увиђају поводом одређивања надокнаде за експроприсану имовину и скица и бележака самог Војислава Јовановића може се сазнати да се на овом имању налазила приземна зграда са подрумом у чијем су саставу били једнособан стан са улазом из улице Војводе Миленка, канцеларија на самом углу, бакалска радња, још једна канцеларија и стамбене просторије са улазима из улице Светозара Марковића, као и да се на описаном имању „уводи у посед корисник експропријације општина Савски венац“. Током 1958. и 1959. године Војислав Јовановић је са општином Савски венац водио судски спор по питању висине надокнаде за експроприсану имовину о чијем је коначном исходу тешко донети закључак на основу сачуване документације. Према свему судећи све су се поменуте адресе највероватније односиле на стару кућу, грађену још 1875. године и током времена дозиђивану, која се налазила на углу плаца који је 1905. године, у време када га је купио Мата Јовановић, био на адреси у улици Војводе Миленка 21. Из званичне документације, као и из рукописних бележака Војислава Јовановића може се закључити да су просторије у броју 64 у улици Светозара Марковића између 1929. и 1954. године дате у закуп за бакалску радњу и кафану „Драгачево“, док је адреса у улици Светозара Марковића 26 такође била издата и то најразличитијим закупцима, као што су приватна лица и Државни магацин, што сведочи о томе да је један од најзначајнијих извора прихода породице Јовановић било управо издавање под кирију. Када је реч о овом делу имања, поред експропријације, помиње се и продаја, и то уз адресу у улици Светозара Марковића 65. Наиме, у фебруару 1957. године Војислав и Славка Јовановић су потписали уговор о купопродаји са општином Савски венац за „празно без зграда и других објеката земљиште“, са обавезом да постојеће зграде до јуна исте године поруше. Обзиром да је 6. новембра 1957. године донето решење о експропријацији, и то за исто имање, што потврђују идентични бројеви земљишнокњижног улошка (283), парцеле (1234), катастарске општине (Београд 5), као и сама квадратура плаца (439,20 квадратних метара) у оба поменута документа, остаје нејасно на који начин је купопродаја, ако је до ње уопште и дошло, могла претходити експропријацији. У сваком случају, било да је ово преузимање имања од стране општине формално названо експропријација или купопродаја, плац на углу улица Војводе Миленка и Светозара Марковића после 1957. године не остаје у власништву породице Јовановић.
Поред потешкоћа које су чланови породице Јовановић имали са властима у вези са национализацијом и експропријацијом непокретне имовине, нарочито услед непоштовања динамике исплате надокнада и, према њиховом уверењу, неадекватне висине износа, њихов велики проблем финансијске природе био је и порез на некретнине. Обимна преписка Војислава Јовановића са државним институцијама на ову тему у оквиру које Јовановић углавном упућује молбе за умањење висине пореза у основи је прожета незадовољством радом ових установа.
Велико непокретно имање породице Јовановић које је сачињавао плац са кућом у Бирчаниновој улици и плац, према својој површини такорећи кварт, у улицама Војводе Миленка и Светозара Марковића са троспратницом и приземним зградама временом је, из различитих разлога и део по део, престајало да буде у власништву оних који су ове некретнине саградили или купили. Један део породичног имања одузет је власницима национализацијом и експоропријацијом имовине после другог светског рата, док су део, из њима познатих разлога, сами власници продали. Од некада великог иметка, после смрти последњег члана породице, остала је само кућа у Бирчаниновој 24 која је, као што је већ речено, постала легат Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ чији је рад у великој мери допринео очувању имена породице Јовановић, као и упознавању јавности са неправедно запостављеним научним радом Војислава Јовановића.
Чанковић Јасна, Глишић Сунчица
Универзитетска библиотека
”Светозар Марковић” у Београду
Подаци преузети из публикације Породица Мате и Јулке Јовановић
Гордана Гордић, Илија Николић:, Породица Мате и Јулке Јовановић, УБСМ, Београд, 1988, стр. 8.
Решење Среског суда за град Београд, 09.03.1934.
Понуда за закључење Уговора о купопродаји породичне зграде, 09.11.1961.
Концепт писама Војислава Јовановића ДСИП-у, 12.03.1964.
Белешке Војислава Јовановића, 1965.
Записник НОО Западни Врачар, 10.05.1955.
Решење Другог Среског суда, 19.01.1957.
Позиви НО града Београда за Војислава и Славку Јовановић, 18.10.1957.
Сања М. Антонић је 22. фебруара 2008. године на Филолошком факултету у Београду одбранила магистарски рад, на тему: Развој информатичке семантичке мреже за област биомедицине. Ментор је била доц. др Цветана Крстев са Филолошког факултета у Београду, а чланови комисије: др Весна Половина са Филолошког факултета у Београду и др Иван Обрадовић са Рударско-геолошког факултета у Београду.
Овај рад представља изузетан допринос у области рачунарске лингвистике. Могућности примене и евалуације досадашњег развоја су огромне не само на информатичком пољу већ и у свим областима науке.
Кратак преглед садржаја може да се групише на: први део рада који се односи на Принстонски WordNet, врсте речи и релације које постоје међу њима.
Други део је посвећен пројекту Балканет, који је детаљно описан, а унутар којег је приказан развиј и српског WordNet-а.
Трећи део рада представља приказ практичног рада у WordNet-у и додавању нових концепата за област биомедицине.
Лексичко-семантичка мрежа је посебна врста традиционалне семантичке мреже, у којој се чворови мреже односе на појединачне речи или „синсетове“ (скупове синонима) а везе између чворова се односе на семантичке релације. Принстонски WordNet (PWN) је прва типична лексичко-семантичка мрежа, која је формирана у Лабораторији за когнитивне науке, под руководством професора Џорџа Милера, на Принстонском Универзитету. Врсте речи као што су именице, придеви, глаголи и прилози се организују у синсетове, где сваки синсет представља један лексички концепт. Синсетови су повезани различитим семантичким и лексичким релацијама, као што су хипонимија (врста релације између подређених и надређених концепата), меронимија (релација између делова и целине) и многе друге.
Као проширење Принстонског WordNet-а, следећи пројекат је био EuroWordNet (EWN), у оквиру кога је развијена вишејезичка лексичка база података која обухвата WordNet-ове за осам европских језика. Да би се вишејезичност могла што боље употребити WordNet-ови су повезани интерлингвалним индексом (ILI). Путем овог индекса, језици су повезани тако да је могуће сличне речи пронаћи из једног језика у другом. Пројекат BalkaNet-а је преузео многе идеје од EuroWordNet-а, али се такође бавио и истраживањем нових метода и идеја. Многе вишејезичне релације у међујезичком индексу могу да се тестирају стварним преводним еквивалентима, а сам корпус може да се користи за стварање многобројних информација за синсетове у сваком језику.
BalkaNet је био пројекат који је развио вишејезичке лексичке ресурсе са семантичким релацијама између основних концепата језика Балкана (грчки, турски, румунски, бугарски, чешки и српски). Сваки WordNet Балкана је структуиран на исти начин као и EuroWordNet. У тези је детаљно описан Српски WordNet (SWN), његов корпус и његов даљи развој за научну област биомедицине који је илустрован са бројним примерима.
Већина пројеката развоја WordNet-a је придружена професионалном удружењу, Global WordNet Association које је већ организовало четири веома успешне међународне конференције. Global WordNet Association – GWA је слободна, непрофитна организација која се залаже за стварање платформе која би укључила WordNet – ове разних језика широм света.
Веома је значајно да постоји пројекат словеначког WordNet-а (SloWN), који се првенствено базира на српском WordNet-у. Један од разлога је да су српски и словеначки језици веома блиски и да је за SWN много тога урађено. Свакако да наведене чињенице представљају велико признање за српски WordNet, а и нашу науку уопште.
WordNet је своју примену нашао и у области медицине и молекуларне биологије. Према подацима из 2006. године у току је развој новог информационог извора за област медицине, који је назван Medical WordNet. Fellbaum наводи да је током претходне две деценије WordNet постао најопсежнији лексикон енглеског језика у дигиталном облику. Између осталог, у пројекту Medical WordNet планира се синтетизовање два изванредна информациона ресурса WordNet-а и Medline-а, која је најбоља и најстарија база података за област медицине.
У чланку се такође наводи да долази до синтезе репозиторијума информација о генетским болестима и молекуларној биологији као што су OMIM, GenBank, Swiss-Prot, GeneCards с једне стране и WordNet-а са друге стране. Термини из четири шире категорије концепата (фенотип, молекуларна функција, биолошки процес и целуларне компоненте) су формирани из базе LocusLink и пресликани у WordNet. Стварање оваквог информационог ресурса је од непроцењивог значаја за развој биомедицинских наука.
Овај магистарски рад је доступан свим заинтересованим корисницима у Универзитетској библиотеци «Светозар Марковић». Колегиници Антонић искрено честитамо на постигнутом успеху.
Мр Мр Вера Петровић
др. Мирјам Милхарчић Хладник „Миграције и интеркултурни односи“
– приказ –
Тема новембарске конференције „Cobiss – подршка интеркултурном дијалогу“ инспирисана је одлуком Европске уније да 2008. годину прогласи Европском годином културног дијалога, што подразумева прихватање и разумевање културне разноликости свих становника Европе.
М. Милхарчић Хладник посматра мултикултуралност као феномен који је одувек постојао, док је сам појам релативно скоро формулисан, пре 30-так година. Дефиниција мултикултуалности би могла да гласи тако да је то стање културне и етничке различитости у демографски одређеном друштвеном простору и супроставља се тзв. „монокултурализму“, одн. идеји о хомогеним културама, одн. друштвима која се бране од имигрантских култура разним формама културне асимилицаје и акултурације, у циљу очувања норми доминантне домицилне културе.
Теза др Хладник је да мултикултуралност утврђује кохезију друштва, а да они који су против тога сматрају да прихватање те идеје угрожава државу и њену стабилност. У тој дихотомији се и огледа срж сложености проблема и његова интригантност, те свакако нема једноставног решења и приступа. Суштинска нит овог рада је, као и целе конференције, да других друштава осим мултикултурних нема, те да не постоје хомогене и етничко и културно монолитне државе.
На исти начин се може приступити и феномену миграција. Миграције су, такође, одвајкада постојале и оне су реалност која нас прати кроз векове. Оне нису одраз кризе друштва и модернизације економије, већ су феномен социјалног поретка, док разлози могу бити разнолики – друштвени, политички, економски или интимни. Миграције као такве су део социјалне и културне историје човечанства. Овде говоримо о културама исељеника и досељеника, а човек је и једно и друго, и не можемо га редокувати на циљ или одредиште. Искуства миграната су комплексна и миграције су у бити један комплексан процес.
Иако је исто тако новији појам, глобализација је нешто што су мигранти одувек живели. Наравно да нико не спори да је суживот припадника различитих култура тежак, нагласила је др Хладник, али као што морамо да поштујемо разлике, тако морамо и да их превазилазимо, ако хоћемо да живимо заједно. Тај парадокс је тешко разумети и живети, нарочито ако нема подршке државе.
У многим земљама Европе је 1970-тих прокламована идеја мултикултуралности као званична политичка стратегија. Једна од њих је и Шведска која се правно-политички одредила као мултикултурна земља. То подразумева препознавање разноликости и прихватање целог сета културне и религијске традиције етничких мањина и скупина, као и признавања права учествовања мањинских група у политичком животу, образовању, запошљавању и тд.
Свет је одавно постао „глобално село“, да искористимо појам Маршала Мек Луана. Живимо у информационом друштву у коме доминантну улогу у преносу информација играју савремене комуникационе технологије, нарочито Интернет. Информације се шире невероватном брзином, а комуникација међу људима постаје лакша и бржа него икада. Модерна библиотека као информациони центар има ту привилегију да кроз своју делатност сједини традицију и савременост и да осмисли начине како да својим корисницима презентира праве вредности, поштујући при том етничке и културне особености сваког од њих. Cobiss.net, међународни систем који повезује библиотеке Југоисточне Европе, свакодневним ширењем своје мреже, поштујући императив универзалне доступности информацијама, иде у корак са друштвеним кретањима и усклађује се са основним начелима мултикултуралности у библиотечкој пракси.
Сунчица Глишић
Библиотекар
Универзитетска билиотека «Светозар Марковић»