Број два (2008)

Истанбул је једини град на свету који се протеже на два континента, Европу и Азију. Раздвојен Босфорским мореузом, на главном трговачком путу, историјски град комбинује две различите традиције, које се одражавају у Плавој џамији и Аја Софији. Истанбул је изабран због своје стратешке локације за прву светску конференцију библиотекара из земаља чланица конзорцијума eIFL који се баве ауторским правима. Учесници из четрдесет земаља чланица конзорцијума eIFL из Африке, централне и југоисточне Европе, Блиског Истока, бившег Совјетског Савеза, Монголије и југоисточне Азије провели су два дана осавремењавајући своје знање и размењујући искуства из области политике и практичне примене закона о ауторским правима. „То је био први пут да смо се сви састали као група „, рекла је Тереза Хекет, руководилац програма посвећеног ауторским правима у оквиру конзорцијума eIFL-IP. „Наравно, постоје регионалне и националне разлике, али као библиотекари ми имамо један заједнички циљ, да обезбедимо приступ знању студентима, истраживачима, стручњацима и грађанима који користе наше библиотеке. То значи да ми морамо да осигурамо да постоји равнотежа између заштите ауторских права и приступа радовима који су тим законом заштићени „.

Први дан је био посвећен практичним питањима са којима се библиотекари сусрећу у свакодневном раду, као што је ауторско право и библиотечке услуге и улога ауторског права у пројектима дигитализације. Другог дана су размотрена питања која се тичу међународне политике и заступања, посебно у вези са новим развојем активности у оквиру Светске  организације за заштиту интелектуалне својине Уједињених нација (WIPO) у Женеви.

„Утицај закона о аутроским правима Сједињених Америчких Држава се простире далеко преко њихових граница „, рекао је Џонатан Бенд, правни консултант Удружења библиотека САД за питања ауторских права. „Библиотекари у земљама у развоју и у транзицији који су суочени са могућношћу да се усвоје виши стандарди заштите ауторских права кроз билатералне трговинске споразуме на пример, треба да буду упознати са доктрином о фер коришћењу која је прихваћена у САД и да инсистирају да она буде укљулена и у законе у њиховим земљама „.

Један од модула у курикулуму посвећеном ауторском праву за библиотеке, који је развијен у Беркман центру за интернет и друштво при Правном факултету у Харварду, заједно са конзорцијумом eIFL, бави се изузецима и ограничењима. Радну верзију курикулума представила је сарадница Беркман центра, Мелани Дулон де Росне, како би сакупила коментаре и повратне информације библиотечке заједнице.

Конференцију су карактерисала многобројна питања и жива дискусија, и сви – и учесници и предавачи – учили су једни од других.

„Добио сам изузетан преглед проблема са којим се суочавају колеге из земаља у развоју и у земљама у транзицији. Постоји стварна потреба библиотекара коју раде често у веома тешким условима да знају више о практичној примени закона о ауторским правима као нечем што омогућује, а не спречава приступ. Библиотекари који раде у оквирима закона о ауторским правима у најразвијенијим системима, нашли би се у оваквим условима у веома изазовној ситуацији „, рекао је Лоренс Бебингтон, библиотекар специјалиста за право и стручњак задужен за информације у вези са ауторским правима Универзитета Нотингем у Великој Британији. 
„Презентација развоја у оквиру међународне политике додала је за мене нову димензију питањима из домена интелектуалне својине „, рекла је Александра Ксамо из Албаније. „У наредним данима ја ћу своја знања прикупљена на конференцији поделити са библиотечком заједницом Јерменије током Библиотечке недеље, рекла је Хасмик Галстјан из Јерменије. Ава Ндоје из Сенегала рекла је „ То је била моја прва конференција у оквиру конзорцијума eIFL-IP и пружила ми је нову перспективу односа закона о ауторским правима и библиотека. Ја чврсто верујем у развој библиотека и заштиту библиотечких интереса „.

„Ја знам за eIFL неколико година и сведок сам значајног развоја његових активности, посебно на међународном нивоу“, рекао је Ахмет Абдел Латиф, руководилац програма о интелектуалној својини у Међународном центру та трговину и одрживи развој (ICTSD). „Преко конзорицјума  eIFL, библиотекари из земаља у развоју и транзицији играју важну улогу у дискусијама о програмима развоја Светске организације за заштиту интелектуалне својине WIPO, приказујући своју улогу ефикасних учесника у процесу у Женеви и шире“.

eIFL.net захваљује Фондацији Џон Д. и Катарина Т. Мак Артур за подршку светским конференцијама представника eIFL-IP 2008. и 2009.

За ближе информације можете се обратити:
Rima Kupryte, Director
Electronic Information for Libraries (eIFL)
c/o ADN Kronos, Piazza Mastai 9
00153 Rome, Italy
Tel: +(39)(06)5807216/17
E-mail: info AT eifl.net
http://www.eifl.net/

eIFL.net

eIFL.net је међународна фондација која подржава националне библиотечке конзорцијуме у више од 45 земаља у развоју и транзицији у процесу преговарања и заговарања шире доступности електронских извора информација за образовање, истраживачку и стручну заједницу, као и владине организације и цивилно друштво. Ова глобална мрежа окупља милионе корисника у Африци, Азији, Источној Европи, бившем Совјетском Савезу и на Блиском Истоку.

Tides Foundation

Подршку за добијање гранта од Фондације Џон Д. и Катарина Т. Мак Артур обезбедио је Stichting eIFL.net Fund при фондацији Tides, која подржава прогресивне друштвене промене.

ТЕКСТ ЗА ШТАМПУ, 15. Април 2008.
Са енглеског превела др Стела Филипи Матутиновић,
Координатор Србије у eIFL-IP

Приликом посете библиотеци Хумболт универзитета у Берлину, имали смо прилике да се осим са општим питањима везаним за функционисање библиотеке, организацијом рада и пружањем услуга корисницима, упознамо и са стручном класификацијом библиотечке грађе коју ова библиотека поседује.

Хумболт универзитет у Берлину основан је 1820. године, а већ 1831. године основана је и Универзитетска библиотека. Фондови ове библиотеке данас броје око шест милиона монографских и периодичних публикација и око милион докторских дисертација које се налазе у посебној колекцији која је од 1998. године затворена за даљи пријем (осим дисертација одбрањених на Хумболт универзитету и оне за универзитетску  библиотеку имају посебан значај).
Универзитетска библиотека Хумболт универзитета има 180 запослених из чијих се редова формирају посебни тимови стручњака из одређених научних области и дисциплина  задужених за стручну класификацију публикација.

У овој библиотеци се од јануара 2006.године за све новонабављене монографске публикације примењује Regensburger Verbundklassifikation (RVK) која представља систематичан приступ стручној класификацији библиотечких фондова. Развијена је 1964. године у библиотеци  тада новооснованог универзитета у Регенсбургу, проширила се и на друге научне библиотеке, пре свега у Источној Немачкој, а примењује се и у неколицини других земаља, између осталих  у Италији. За  рад на допуњавању и редакцији ове класификације задужени су стручњаци са Регенсбург универзитета, а у оквиру других библиотека у систему формирају се радне групе које сарађују сa овим универзитетом.
Систем ове класификације састоји се од 34 главне групе, односно научне области и дисциплине које имају словне ознаке, систематизоване абецедним редом, од А до Y. Даљи систем класификације подразумева  да се у оквиру сваке појединачне научне или стручне облaсти  почетном слову додају нова велика слова, а најфиније распоређивање добија се  употребом  joш три до пет бројчаних ознака.
Пример:

 Табеларни  приказ основних група Регенсбург класификације 

Насупрот UDK класификацији, бројеви у RVK систему класификације не осликавају хијерархију  већ се кодирају по Катерн – Санборн методи. Кључ за кодирање произилази из табеле која садржи комбинације различитих слова која представљaју кодове. Овај кључ састоји се из једног великог слова и три броја. Многе библиотеке, поред овог, користе и још једно додатно кодирање за публикације које су дело два или више аутора.

Мр Гордана Лазаревић, виши библиотекар
Универзитетска библиотека «Светозар Марковић»,
Београд

Дипломата и књижевник Војислав Јовановић-Марамбо (1884-1968) оставио је у својим рукописима интересантне белешке и писма која осветљавају извесне догађаје, превирања, али и конфликте у литерарном свету тог времена. Одређени број тих бележака тиче се полемике па и директних оптужби које је Јовановић упућивао песнику и публицисти Милораду Панићу-Сурепу, који је у то време био на челу Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије, од 1956-1959. и министар за културу.

Будући да су обојица били антологичари, једна од оптужби тицала се Панићеве књиге „Одабране народне приповетке“(1948), а за коју је Јовановић тврдио да је фалсификат његове Антологије „Српске народне приповетке“ из 1925., називајући је погрдно „маказарском антологијом“.

Још у писму Иви Андрићу (1954) Јовановић каже:“…Мислим да сам Вам причао како ми је украден филм о крунисању краља Петра 1904. године, који сам пронашао у Енглеској; и како је Панић-Суреп „прерадио“ моју Антологију народних приповедака…“

Подстицај за истраживање извора прича из Панићеве књиге Јовановић је добио увидевши да у њој нема података о изворима и збиркама из којих приче потичу и закључио да су три збирке народних приповедака биле Сурепу готово искључиви извор при састављању  „Одабране народне приповетке“:

1. Војислав Јовановић-Марамбо, Српске народне приповетке, Антологија, Београд 1925.
2. Веселин Чајкановић, Српске народне приповетке, књ. 1, Београд, 1927.
3. Владимир Ћоровић, Шаљиве кратке српске народне умотворине, Велика Кикинда, 1913.

Од 83 приповетке које књига садржи 78 је из ове три, док је 5 приповедака из непознатих извора. Највећи број прича је, како ће се касније видети из Јовановићеве Антологије, са његовим изменама, исправкама, па и штампарским грешкама.

После овог увида Марамбо је закључио „да се М. Панић-Суреп није при састављању своје књиге служио оригиналним издањима самих сакупљача: он је њихове приповетке нашао у туђим антологијама, па из ових повадио и унео у свој „избор“, из друге руке. Чак ни приповетке тако познатих сакупљача као што су били Вук Караџић и Вук Врчевић он није тражио ни нашао у њиховим збиркама, већ у антологијама Јовановића и Ћоровића.

Јовановић је, наравно, прво хтео да разговара са самим Сурепом, что је и учинио. О томе сведочи Панићево писмо у коме он разматра питање оригиналности збирке народних приповедака и додаје:

„…Ви сте своју Антологију саставили од искључиво раније објављеног материјала. При том сте се углавном ослонили на две изворне збирке, на Врчевића и Караџића…У чему је, дакле, оригиналност Ваше књиге? Она није у новитету материјала, већ у одабирању познатог материјала, његовој интерпретацији, у циљу за који тежи ваша књига, а тај је – да буде антологија целокупне наше народне приповетке, гледане само са књижевног становишта…У чему је оригиналност моје књиге? Ни њена оригиналност није у новитету материјала, већ у његовом сређивању, интерпретацији и гледања на народну прозу, које гледње треба да оправдају и потврде репрезентоване приповетке. Јасније речено, циљ моје књиге је: дати омладини не „непристрасну“ „чисто књижевну“ антологију, већ одабрану збирку народних приповедака са јаснијом васпитном тенденцијом…Разуме се, и ја сам искористио плодове својих претходника, укључујући и Вас, али само по приступачности материјала, али не и по његовој интерпретацији и намени…“
На крају писма Панић додаје: „А питање ауторских права на народне умотворине – о чему смо телефоном разговарали – па га се тек сад сетих – верујте ми не умем да одогонетнем.

У Београду, 25. маја 1948.                              С поштовањем Ваш М. Панић-Суреп

Да је цела ова проблематика око израде антологија имала изузетну важност за Јовановића сведоче и писма која је он упућивао издавачком предузећу „Нолит“ и његовом представнику Слободану Галогажи.
У писму „Нолиту“ (31.1.1957.) Јовановић подсећа да је још 23.2.1955. потписао са овом кућом уговор којим се обавезао да састави антологију „Српски епос„. Због обима и природе посла каснио је са предајом рукописа, али је обећао да ће то учинити до 1.2.1957. Међутим, „Нолит“ је издао књигу „одабране народне приповетке“, 4. издање, у редакцији М. Панића-Сурепа.2 Озлојеђен тим поступком Јовановић је раскинуо уговор с „Нолитом“. Ево одломка из тог писма:

„…У разговору који сам после тог сазнања, и поводом њега, имао у редакцији „Нолита“ са друговима Грујићем и Галогажом, баш по питању које чини предмет овог писма, ја сам истакао следеће чињенице, које су уосталом познате људима из струке:

1. да књига „Одабране народне приповетке“ М. Панића-Сурепа садржи у претежној мери материјал из моје књиге: „Српске народне приповетке“, тако да се не може сматрати оригиналним делом, већ прерадом моје књиге. Напомињем да прво издање Панићеве књиге има укупно 83 приповетке, од који су 68 истоветне са онима из моје књиге; друго издање има 93 (70 мојих), четвто издање 101 (69 мојих). Додајем да укупни број наших народних приповедака, – по процени коју сам дао 1925. у предговору своје књиге, а коју процену Панић стално понавља као тачну (не наводећи извор), иако она то више није, – износи 6.000. Број приповедака у мојој антологији износи 252, – то ће рећи да Панић готово није узимао у обзир, па ни вршио из њега избор, онај велики остатак од 5748 приповедака, стварно од близу 10.000 приповедака, колико их је по мом последњем рачуну до сада код нас записано.
2. Панић је не само усвојио претежним делом мој избор, већ је употребио и моје текстове, то ће рећи користио све моје исправке, брисање и допуне, чак је поновио и грешке почињене приликом штампања моје књиге.
3. Библиографска напомена коју је М. Панић-Суреп дао на страни 387 четвртог издања своје књиге о изворима којима се корстио приликом одабирања приповедака, не одговара стварности…“

Међутим, из писма С. Галогажи (2.4.1958.) увиђа се да  Јовановић није добио одговор, штавише помиње и признаницу која сведочи о повраћају писма на његову адресу и додаје:

„…С правом претпостављам да је Нолит примио ово моје писмо на које није сматрао за сходно да одговори. Из Ваше изјаве на састанку од прошлог 29. марта разумео сам, са жаљењем, да Вам његова садржина није била саопштена, али из 5-ог издања (латиницом) књиге М. Панића-Сурепа, које је недавно пуштено у продају под насловом „Антологија српских народних приповедака“, приредио Милорад Панић-Суреп, као саставни део колекције „Библиотека Антологија југословенске књижевности“, коју је Нолит покренуо 1955 године под редакцијом Одбора састављеног од Ива Андрића, Исидоре Секулић, Јосипа Видмара и д-ра Миховила Комбола – видим да је то писмо (стварно, оптужба против М. Панића-Сурепа), које је вама остало непознато, стављено међутим од Нолита на увид спорно заинтересованом лицу М. Панићу-Сурепу, који је штавише од њега и начинио употребу приликом приређивања за штампу 5-ог издања Антологије. Наведено моје писмо Нолиту подстакло је Панића на несмотрену мисао да у овом 5-ом издању – а према мојим примедбама у реченом смислу – предузме и изврши извесне формалне исправке, које су у ствари признање од његове стране да сам ја у праву односно оптужбе која се тицала прва четири издања његове Антологије, а као што ће се даље видети и односно оптужбе која се тиче овог петог издања исте Антологије…“

У том спорном петом издању, како је Јовановић даље образложио, Панић је унео библиографске измене подстакнут његовом примедбом, што се не би смело десити када су у питању два издања једне исте књиге.
Из детаљног списка свих спорних приповедака издвојићемо следеће примере са Јовановићевим коментарима:

Тамни вилајет
Конкретно за ову причу Јовановић је написао: „Ову приповетку забележио је Вук Караџић и штампао у својим Рјечнику; али Панић-Суреп није њу узео из Вука већ из Јовановићеве Антологије. То се види по преправкама текста које је Јовановић извршио, а које је Панић верно репродуковао, не знајући да та места код Вука друкчије гласе. На пример, код Вука приповетка почиње овом реченицом: „Приповиједа се како је некакав цар, дошавши с војском на крај свијета…“Јовановић је то изменио овако:“Био један цар, па дошавши с војском на крај свијета…“Код Панића та реченица не гласи као код Вука, већ као код Јовановића, из чега се види да се он није служио Вуковим Рјечником, веч Јовановићевом Антологијом“.

Баш челик
«Ни ову Вукову приповетку Панић није узео непосредно од Вука, већ из Јовановићеве књиге, што се види по штампарским грешкама које су се поткрале Јовановићевом коректору, а које су поновљене у Панићевој књизи…»

Уз приповетку Грбо и краљ ђавољски у рукопису је назначено: «Са многобројним изменама и стилским исправкама Јовановићевим, које је Панић све верно репродуковао, почевши од наслова приповетке, која се у Бос. Вили зове «Смрт ђаволског краља».

О причи Свети Саво и правда Јовановић је написао како је Панић усвојио његове исправке и наслов приче који у Босанској Вили гласи «Не узамљуј зла јер ће ти се вратити», и забележио: «Суреп није узео текст из Ћоровићеве књиге «Свети Сава у народном предању» како би излазило из његове библиографије на крају књиге, бр.14. Сам Ћоровић није употребио непосредно текст Кашиковићев, већ из 2-ге руке (од Станоја Мијатовића) и репродуковао масу грешака. Мој текст се ослања на Босанску вилу, а Сурепов нипошто на Ћоровића или Бос. Вилу, већ на мој, као што се види одмах по наслову приче и по првој реченици»3

Из свега горе наведеног може се видети зашто је Војислав Јовановић тврдио да је искоришћен, чак и покраден; зашто је сматрао да је ту осамдесет посто његовог труда, те да Милорад Панић чак ни свој редакторско-коректорски посао није извршио како треба, преписујући оригинале онакве какве је Марамбо нашао, изабрао и сам подвргао ревизији.

«Са мало труда (и знања) тако је лако могао саставити тачну библиографију «својих» извора. Овде има књига које немају никакве везе са Суреповом књигом, а недостају оне које би могао тврдити да их је употрбио», једна је од Јовановићевих белешки на маргинама Панићеве књиге.4

Напомене:

1. Сурепово писмо у целини је објављено у чланку Илије Николића Једно необјављено писмо Милорада Панића-Сурепа, Расковник, 63-66, Београд, 1991., стр. 175.
2. О структури Јовановићевог рукописа Антологија Српски Епос погледати у чланку Д. Ајдачића О необјављеним књигама Војислава М. Јовановића о народној књижевности, Расковник, 71-72, Београд, 1993., стр.150.
3. Јовановићева белешка у књизи М. Панића Одабране народне приповетке, Нолит, Београд, 1956., стр.244.
4. Ибид. Стр. 386.

Сунчица Глишић ,
Универзитетска библиотека «Светозар Марковић»

Војислав Јовановић Марамбо (1884-1968) био је свестрана личност и неуморни научни радник. Библиографија његових радова, веома је богата, како садржајем, тако и бројем јединица: био је историчар књижевности и то са посебним нагласком на проучавању народних умотворина, затим преводилац, публициста, библиограф , драмски писац-сатиричар, архивиста, дипломата, и надасве страствени колекционар књига и библиофил. Из његове биографије се може видети бројност и разноликост научних дисциплина које су биле предмет интересовања Војислава Јовановића (преводилаштво, публицистика, библиографија, историја светске књижевности, архивистика, политичка историја Србије, дипломатија), као и основно поље његовог научног рада, а то је проучавање народне књижевности.

У проучавању народних умотворина Јовановић је стављао тежиште на критичко испитивање њихове аутентичности, као и на истицање веза које је наша народна књижевност, посебно поезија, имала са европским књижевним романтизмом. Истраживања Војислава Јовановића у области наше усмене књижевности односила су се на проучавање рецепције српског фолклора у оквиру европског романтизма, затим на препознавање неаутентичних народних умотворина, као и на трагање за различитим варијантама народних песама. Посебну целину у оквиру обимне заоставштине Војислава Јовановића чини управо грађа о народној књижевности која се састоји од  рукописа и машинописа сопствених, у великој мери недовршених текстова, библиографских бележака, прекуцаних текстова народних песама и текстова о народној књижевности, као и исечака из часописа и новина.

У оквиру грађе из области проучавања народне књижевности, уз мноштво довршених и недовршених радова,  налази се и обиље истраживачког материјала сачињеног од рукописних бележака Војислава Јовановића. Овај рукописни материјал је сврстан у неколико фасцикли од којих је свака насловљена према теми на коју се односе белешке које се у њој налазе. Податак о времену настајања ових бележака дао је сам Јовановић, и то 26. новембра 1956. написавши:“Овај сам посао започео пре рата, али прекинуо. Мислим да би било корисно да се настави“. Белешке у поменутим фасциклама се односе на рецепцију наше народне поезије од стране других европских народа, са посебним освртом на превођење српских народних песама на друге, углавном европске језике. Јовановић у овим белешкама даје библиографске податке о преводима и преводиоцима наше народне поезије, као и о текстовима страних проучавалаца српске народне књижевности. Предмет Јовановићевог научног интересовања су били и текстови домаћих и страних аутора чија је тема утицај наше народне поезије на народну и уметничку књижевност других народа, тј. узајамне књижевне везе и сличност мотива у усменој књижевности различитих народа.

Архивска грађа у оквиру личног фонда Војислава Јовановића разврстана је у седам група (лична документа, имовинско-правна документа Војислава Јовановића, имовинско-правна документа породице Јовановић, документа делатности, преписка, документа сродника творца фонда и исечци) унутар којих су формиране подгрупе. Документација о рецепцији српске народне поезије сврстана је у подгрупу са целокупном грађом о народној и уметничкој књижевности која се, уз грађу из области архивистике, историје и позоришне уметности, налази у великој групи коју чине документа делатности. Ова грађа је распоређена у девет тематских целина и свртстана у десет фасцикли са укупно 2135 листова рукописа и 142 исечка из новина и часописа.

Фасцикле под називима „Немачки 1“ и „Немачки 2“ садрже рукописне белешке Војислава Јовановића које се односе на текстове, углавном немачких, проучавалаца народне књижевности који се баве односом немачке књижевне и културне јавности према српској народној поезији, као и утицајем српске народне поезије на немачку писану књижевност. Неретко, ови радови се баве и проучавањем немачко-српских културно-историјских веза уопште, као и приказима рада појединих немачких проучавалаца српске народне поезије. Јовановић у својим белешкама наводи и библиографске податке о поменутим текстовима – даје информације о томе где су текстови одштампани на немачком језику, као и где су одштампани преводи текстова на српски језик. Посебну пажњу у својим белешкама Јовановић поклања подацима о преводима наших народних песама на немачки језик, као и o преводиоцима. Поред српске народне поезије, у белешкама се говори и о српско-хрватској, словенској, босанској и муслиманској народној поезији. Посебну вредност ових бележака чине Јовановићеве дуже или краће напомене које откривају његов однос према тексту о којем је реч или о његовом аутору.   

У фасцикли под називом „Чешки“ налазе се рукописне белешке Војислава Јовановића о српским проучаваоцима чешке уметничке књижевности и чешког става о нашој, тј. тадашњој југословенској књижевности, као и о чешким проучаваоцима утицаја српске народне поезије на словенску књижевност уопште. Поред података о преводима српске народне поезије на чешки, ове белешке садрже и податке о чешким преводима бугарске народне поезије.

Фасцикла са називом „Словеначки“ садржи белешке о преводима и преводиоцима српске народне поезије на лужичко-српски, словачки и пољски језик. Белешке се односе на текстове и ауторе који се баве проучавањем српских народних песама, нарочито њиховим утицајем на писану књижевност поменутих народа. Јовановић је у својим наводима настојао да осветли однос културне и литерарне јавности појединих народа према српској усменој традицији и забележи што више имена проучавалаца и преводилаца српског народног песништва. Такође, трагао је за текстовима који се баве истраживањем узајамних културних и књижевних веза српског и неког другог народа. Белешке сличне садржине налазе се и у фасцикли под називом „Украјински-белоруски“.

Белешке које је Јовановић груписао у једну целину и назвао „Талијански“садрже податке о текстовима који се баве српско-италијанским књижевним везама. Ови текстови се, према теми и ауторима, могу поделити на:

– текстове италијанских аутора о српској, српско-хрватској и „слављанској“ народној поезији;
– текстове наших аутора о рецепцији српске народне поезије у Италији;
– текстове наших и италијанских аутора о преводима и преводиоцима српске народне поезије на италијански језик;
– текстове италијанских аутора који се, поред српском, баве и руском, бугарском и чешком народном поезијом и
– текстове о Алберту Фортису и његовом односу према српској народној поезији.

Поред података о поменутим стручним радовима, Јовановић у овим белешкама наводи и наслове италијанских часописа који се баве српском и хрватском, како усменом, тако и писаном књижевношћу. Посебну занимљивост ових бележака чине подаци о преводима српске народне поезије на латински језик.

Посебну групу чине белешке посвећене односу енглеских, норвешких и данских слависта према српској народној поезији. Ове белешке су груписане у три целине и насловљене „Енглески“, „Старонорвешки-новонорвешки-исландски“ и „Дански“. У њима Јовановић износи податке о текстовима енглеских, шкотских, норвешких, холандских и данских аутора о српској и хрватској народној књижевности, као и о преводима српске и хрватске народне прозе и поезије на поменуте језике.

Војислав Јовановић је, судећи према обиму бележака, посебну пажњу поклањао изучавању српске народне књижевности у оквиру руске и француске славистике. Он је у својим белешкама истакао да су српске народне песме проучавали и преводили Пушкин, Достојевски, Гогољ, Чернишевски и Баљмонт. У фасцикли под називом „Руски“ Јовановић је дао податке о:

– руским и српским преводиоцима српских народних песама на руски језик (уз ове податке Јовановић је износио и сопствене ставове о поменутим преводима);
– текстовима који се баве односом српске народне поезије и усмене и писане књижевности словенских народа;                        
– руским часописима у којима се могу наћи текстови о српској народној поезији;
– текстовима руских аутора који се баве проучавањем српске, хрватске, бугарске и македонске народне књижевности, историје Срба и Бугара, као и древене религије Словена и
– приказима наших аутора који су писали о текстовима руских слависта о српској народној поезији.

Белешке о односу француских слависта према српској народној поезији (фасцикла „Француски“) Јовановић је, чини се, са посебном пажњом, средио абецедно према именима аутора који се у њима помињу. Подаци у овим белешкама односе се на:

– преводе српских народних песама на француски језик;
– текстове француских проучавалаца српске народне поезије (уз ове податке Јовановић је давао сопствене критичке коментаре и ставове), али и српске историје и религије;
– текстове наших аутора о узајамним књижевним везама српске народне поезије и француске „витешке књижевности“, као и о њеном утицају на француску писану књижевност, превасходно на песнике француског романтизма;
– приказе наших и француских аутора који су писали о радовима француских слависта чија је тема била српска народна поезија;
– текстове француских аутора о српској писаној књижевности и
– дела француске књижевности инспирисана начином живота српског народа.

У овим белешкама Јовановић наглашава позитиван однос француске културне јавности према Србима и Србији почетком 20. века наводећи као један од примера установљавање свечаности у француским школама од 26. марта 1915. године у част Србије.

У  мањем обиму Јовановић се бавио изучавањем превода и преводилаца српске народне поезије на: шпански, португалски, румунски, словеначки, мађарски, албански, новогрчки, турски, јерменски, па чак и на есперанто, арапски, индијски и јапански, као и текстовима проучавалаца српске народне поезије са ових језичких подручја.

Војислав Јовановић је у својим белешкама навео низ занимљивих података о интересовању других народа за српску народну књижевност. Забележио је да је до 20. децембра 1960. године српску народну поезију преводило 538 преводилаца на 33 језика.Такође, саставио је и попис библиографских извора, тј. библиографија и часописа у којима се налазе подаци о текстовима или сами текстови о српској народној поезији. Војислав Јовановић је на тај начин, истражујући тему рецепције српске народне поезије од стране других народа, дао свој, нажалост недовољно сагледан,  допринос развоју српске компаратистике.

Јасна Чанковић,
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“,
Београд

Хрватско књижничарско друштво, Секција за високошколске  и специјалне књижнице, Национална и свеучилишна књижница у Загребу, Свеучилишна књижница Ријека, у Опатији су од 23. до 26. маја организовали Десете дане специјалних и високошколских књижница Хрватске са темом: «Успостава квалитета у специјалним и високошколским књижницама-књижнице у болоњском окружењу». Овом скупу је присуствовала и мр Мр Вера Петровић, као представник наше Заједнице библиотека универзитета у Србији.

Заједница библиотека универзитета у Србији се представила у постерском делу скупа. Наслов постера је био:

 «КОНТРОЛА КВАЛИТЕТА У ВИСОКОШКОЛСКИМ БИБЛИОТЕКАМА УЖЕ СРБИЈЕ», а аутори су др Стела Филипи Матутиновић и мр Мр Вера Петровић. Аутор постерског дизајна је Наташа Матутиновић.

Текст постера:

«Библиотеке су непрофитне организације, што значи да их успостављају оснивачи да би им доносиле жељену корист, која може бити материјална или нематеријална, посредна или непосредна, али се не може изразити у новцу. Непрофитне организације су обавезне да делују у јавном интересу. На рад библиотека утичу спољашњи фактори: финансијери, органи власти, корисници, конкуренти, партнери и унутрашњи фактори: управа, стручњаци и остали запослени. С обзиром на то да је одржавање библиотека скупо, библиотеке данас морају пред оснивачима и финансијерима да оправдају средства која се у њих улажу и да стално подижу квалитет свог рада. Високо школство у Србији налази се у процесу трансформације и усклађивања са високим школством Европе, па и библиотечки систем треба ускладити и ускладити квалитет рада са потребама модерног универзитета.

Од 2005. Образовни центар националне библиотеке Србије (ОЦ НБС) у сарадњи са Институтом информацијских знаности (ИЗУМ), реализује обуку библиотекара за рад у систему узајамне каталогизације, за библиотеке – чланице система KОБИСС.Ср. Поред едукације библиотекара за непосредан рад на каталогизацији, одвија се и обука домаћих предавача за KОБИСС курсеве. Лиценцу за рад у систему KОБИСС добило је 152 библиотекара, а библиотекарима Народне библиотеке Србије, Библиотеке Матице српске и Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић” који су до 2003. радили у систему КОБИСС лиценца је призната. Библиотечко-информациони систем «Виртуелна библиотека Србије» чине 82 библиотеке, а број унетих записа је преко 1.830.000.

ЕЦДЛ (European computer driving license) је водећи светски сертификациони програм компјутерских вештина за крајње кориснике. Изван Европе, ЕЦДЛ је позната као Интернационална компјутерска возачка дозвола (ИЦДЛ). Међународно је призната као глобално мерило компјутерских вештина крајњих корисника и сертификат који су усвојиле многе националне владе, интернационалне организације и корпорације.  ЕЦДЛ/ ИЦДЛ потврђјује да је онај ко добије диплому потпуно компетентан за коришћење персоналног рачунара и општих компјутерских апликација и да познаје суштинске ИТ концепте. Народна библиотеку Србије је постала ЕЦДЛ тестни центар почетком 2006.године. До сада је лиценцу добило 40 библиотекара, тренутно је јос 12 у поступку полагања, а више од 120 је заинтересовано за курс.

Стандард ИСО 2789 из 2003. године је преведен на српски језик, како би се библиотечка јавност у Србији упознала са праксом прикупљња статистичких података за међународне извештаје који ће бити упоредиви са подацима из других земаља.

У Србији постоји традиција прикупљања података о раду библиотека. На територији уже Србије раде 3 универзитетске и 145 факултетских библиотека. Од 1997. године уведене су анкете које попуњавају руководиоци библиотека а прикупљају матичне библиотеке и прослеђују у базу података Народној библиотеци Србије. Проблем који постаје све више очигледан је да су подаци у анкети с једне стране сувише детаљни, а са друге стране не обухватају неке активности које су се, посебно у високошколским библиотекама, почеле развијати са појавом интернета и електронских публикација.

Требало би да се на нивоу Србије размотре могућности да се међународно дефинисани показатељи уврсте у годишње анализе, а да се из постојећих анкета излуче подаци који нису релевантни за приказивање успешности рада библиотека. Следећи корак био би да постану обавезујуће препоруке о побољшању квалитета рада из извештаја матичне службе Универзитетске библиотеке о обављеном професионалном надзору над радом факултетских библиотека.»

На овом скупу је узело учешће 139 учесника. По један представник је био из Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Шпаније, из Словеније и Уједињеног краљевства по пет, а Немачку је представљало три учесника.

Представљени радови се могу груписати у теоријске и оне примењене у пракси, било да се односе на универзитете, њихове библиотеке, специјалне и институтске библиотеке. Радови су: Ненад Николић Сустави управљања квалитетом за књижнице-одакле почети; Дорица Блажевић Квалитета као стратешки циљ; Александра Делука Тибљаш Осигурање квалитета у високом образовању-примјер Свеучилишта у Ријеци; Корнелија Петр Балог Академске књижнице у Хрватској: спремне за мјерење квалитете пословања или не?; Мелита Амброжић Квалитета свеучилишта и свеучилишне књижнице; Иванка Михалић, Катица Брнада, Бисерка Палић Сустав квалитете у ИНДОК-у ИНА д.д.; Ана Марија Бољановић Представљамо нормотеку ХЗН-а; Андреа Божић Улога Едукацијско-информацијског центра код увођења, одржавања и унапређивања сустава управљања квалитетом; Весна Шпац Бродарски институт; Перица Сарић Примјена ИСО стандарда у књижници 3. мај бродоградилиште д. д.; Violetta Botazzo Примјеном стандарда до квалитете услуга у специјалној књижници; Miguel Duarte Barrionuevo From Quality to Excelence in Andalucia Academic Libraries. Презентације појединих радова су претраживи на адреси:http://www.hkdrustvo.hr/hr/skupovi/program/121

Представљени су: Стандарди за високошколске библиотеке и Стандарди за специјалне библиотеке, а уследила је и расправа. Организована је и радионица под називом: «Примјена стандарда квалитете у набави и МКП». Радионицу су водиле Весна Голубовић и Соња Авалон. Значајан допринос успешном раду ове радионице су допринела излагања: Violetta Bottazzo:Utjecajjavnenabavenapristupkomercijalnime–izvorima; Марина Михалић: Sustav Elektroničke nabave dokumenata (SEND); Маријана Мишетић: Humanistika-obilježja znanstvenih informacija i istraživanja. Ове године је било приказано 19 постерских радова.

Ирена Пилаш је представила Зборник радова са Деветих дана специјалних и високошколских библиотека Хрватске. Тема скупа је била: Искорак према новом књижничарском софтверу(Voyager). Поменути софтвер Voyager, у Хрватској од краја 2007. године, није више актуалан.

Мр Мр Вера Петровић

Скуп библиотекара Републике Српске и Србије „Библиотеке садашњости и будућности: концепција – архитектура – технологија“ које је организовало Друштво библиотекара РС  по општој оцјени је добро и успјешно организован. Излагања су била на високом стручном и професионалном нивоу. У раду скупа узело је учешћа око 210 библиотекара из Републике Српске, Србије и Енглеске . Покренуте су теме од теоријског и практичног интереса за развој савременог библиотекарства.

Обрађене су све теме које се баве свим типовима библиотека, од националних до школских, високошколских и јавних библиотека као и савременим образовањем за библиотекарску професију.

-Савјетовање је имало међународни карактер, и приближило нам је пројекте Eвропске Дигиталне Библиотеке. O овој томи је говорио гдин. Роб Дејвис из Лондона представник 27 земаља Европске комисије за дигитализацију књижне грађе.

Биљана Билбија: Улога библиотеке у изградњи и промовисању културне платформе локалне заједнице; др Жељко Вучковић: Библиотеке будућности као место њудског сусрета; др Гордана Стокић: библиотеке у друштву знања; мр Жељка Комленић: Библиотеке као пунктови за информисање о Европској унији; др Милена Максимовић: Јавне библиотеке пред новим изазовима;
Милка Давидовић: Модерне националне библиотеке; Биљане Папић: Предметна класификација-стање и раѕвој; Милице Матијевић: слободно искњучи свој JUTJUB;
др Александра Вранеш; Дигитализација завичајних фондова у народним библиотекама; Јасмина Нинков; Савремене тенденције у архитектури јавних библиотека-реконструкција мреже библиотеке «Милутин Бојић»; Мирко С. Марковић: Поступци на путу ка архитектонски и технолошки савременој библиотеци; Ранко Рисојевић: Пројекти дигитализације у народној и универзитетској библиотеци Републике Српске; др Стела Филипи Матутиновић: Трансформација библиотека у друштву знања: пример Сингапура;  Анђа Бјелић: Простор библиотеке-стварност или фикција; Јасна Лазаревић-Гавриловић: Високошколске библиотеке на факултетима универзитета у источном Сарајеву-стање и могућности развоја; Весна Петровић: Преплитање дјелатности јавних и школских библиотека; Весна Шујица: Анализа стања и концепт развоја савремене међубиблиотечке позајмице у Србији; Адам Софронијевић, Дејана Каваја Станишић, Маја Ђорђевић, мр Мр Вера Петровић: Промене у библиотекама: да ли нам је потребан бизнис модел ; Маријана Петронић: Библиотекар 21. века пред изазовом;  и Валентина Живић: Утицај експоненцијалног пораста носилаца информација на концепцију, архитектуру и технологију библиотека.

Закључке скупа је на предлог радног председништва дао др Жељко Вучковић.
Сви полазници који су одслушали предавања на крају су добили Сертификате о учешћу и усавршавању у својој професији.

Представљена је књига др Гордане Стокић Симончић Књига и библиотеке код Срба у Средњемвеку. Ову вредну књигу су представили Биљана Билбија, Горан Траиловић и аутор. Програм је водила Душка Новаковић. Затим је Драган Николић  говорио о EBSCO бази и могућностима њеног коришћења, а представљена је и Катедра за бибиотекарство у Источном Сарајеву.
Представљене су библиотеке у Источном Сарајеву, Бијељини, Хан Пијеску, као и мултимедијални приручник за примену програма „Публико 2004“ Народне библиотеке Добој чији је аутор Александар Бијеличић.
Мирослав Симић је говорио о пакету СРБОСОФ.

Резултати саветовања биће примењени у развоју библиотечко-информационог система Републике Српске као и његовој интеграцији, у заједнички виртуелни простор  дигиталне библиотеке Европе.

Радови са савјетовања биће презентовани у «Зборнику».

Заједница библиотека универзитета у Србији се представила са ова три рада, ево њихових сажетака:

др Стела Филипи –Матутиновић
Трансформација библиотека у друштву знања: пример Сингапура

Друштво знања коме тежимо заснива се на сталном учењу и стицању нових вештина. При томе учење није везано само за образовне институције, већ се очекује и самосталан рад. Једине друштвене институције доступне свима у којима је акумулирано знање доступно такорећи бесплатно су библиотеке. Стога њихова улога у развоју и појединаца и друштва постаје све значајнија.  Библиотеке које могу да испуне своју мисију морају бити прилагођене новом времену, од места у коме се чувају књиге и у којима мора да влада тишина, морају постати информациони центри и места сусретања, прилагођене и просторно и временски потребама и жељама потенцијалних корисника. 

Библиотеке у Сингапуру су максимално прилагођене корисницима – раде цео дан и викендом, библиотекари са корисницима комуницирају лично, меилом, телефоном, СМС порукама,  резервације се примају електронски 24 сата. Дежурни библиотекари су увек присутни, али корисницима је омогућено да се ако желе сами услужују – задужују књиге, враћају их у посебне сандучиће, доступне и ван радног времена библиотеке, претражују и преузимају електронске публикације из библиотеке, од куће или из канцеларије. У библиотекама постоји простор за индивидуални и групни рад, простор за одмор и освежење, одржавају се изложбе, курсеви, представе, концерти и сл. У раду су приказане Национална библиотека Сингапура, три универзитетске и једна специјална библиотека.

Адам Софронијевић, Дејана Каваја Станишић, Маја Ђорђевић, мр Мр Вера Петровић
Промене у библиотекама:да ли нам је потребан бизнис модел?

Појам бизнис модела се примењује у различитим областима људског деловања, а у библиотекарству, не само на овим просторима, представља непознаницу. Да ли нам овај концепт нуди могућности за унапређивање рада библиотека или ће, као до сада, бити могуће водити библиотеке интуитивним методама? У раду је представљен кратак преглед теорије бизнис модела, као и литературе која овај појам користи и примењује, а односи се на библиотекарство. Описани су неки елемненти бизнис модела, за поједине врсте библиотека на нашим просторима данас, а затим су наведене мере и предложени правци развоја којима би се унапредило пословање наших библиотека. Кроз дефинисање бизнис модела билиотеке, сву комплексност библиотечког пословања можемо схватити. Само
наоружани овим знањем можемо се упустити у разматрање развоја библиотека и библиотекарства на ефикасан и продуктиван начин.

Весна Шујица
Анализа стања и концепт развоја савремене међубиблиотечке позајмице у Србији

Захваљујући међубиблиотечкој позајмици која у стопу прати најновије токове савременог информатичког друштва и која се у свом раду са корисницима – библиотекама, ослања на електронски облик комуникације (поготово током пружања услуга коришћењем дигитализованих телекомуникационих технологија), умногоме се скраћује време потребно за добијање тачних и адекватних информација, при чему се квалитативно и кванитативно губи осећај физичке удаљености и присутности самог извора информација и корисника.Бити корисник једне библиотеке све више значи бити корисник свих јавних библиотека.

Статистика домаће међубиблиотечке позајмице у Универзитетској библиотеци у Београду  јасно показује да је очигледан тренд пораста и поред реалних околности који би указивале на то да би позајмица могла бити мања сразмерно броју библиотека које тренутно покрива ова делатност.           

Поред примене савремених облика електронских комуникација и најновијих технологија, у оквиру концепта развоја пројекта реализације међубиблиотечке позајмице у будућности, посебну пажњу треба посветити стручној оспособљености, али и могућности разумевања и способностима појединца – библиотекара, да препозна врсту и брзину потреба за информацијом корисника – библиотеке, па ће унапређење ефикасности и брзине међубиблиотечке позајмице у будућности умногоме зависити, како од коришћења и примене најновијих научних знања и технологија, тако и од досадашњих стечених знања и искустава и што већег нивоа стручне оспособљености и степена образовања библиотечког особља.

Организатори:
«Central and Eastern European  Online Library, Frankfurt a/M»
«Filozofski fakultet Univerziteta u Sarajevu»
«IKD “UNIVERSITY PRESS” doo  Sarajevo»

Суорганизатори: 
«Asocijacija informacijskih stručnjaka, bibliotekara, arhivista i muzeologa – BAM  Sarajevo»
«TKD «Šahinpašić» Sarajevo»
«Sarajevski sajam – KSC Skenderija»

Четврти Међународни сусрет библиотекара слависта (ICSL-International Convention of Slavic Librarians) окупио је око 90 учесника из Аустрије, Румуније, Немачке, Велике Британије, САД, Словеније, Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Скуп је организован у три секције: у првој секцији се говорило о Финансирању библиотечке дјелатности; у другој секцији о Сурадња са другим институцијама; у трећој секцији о Питање кадрова у библиотекама.
Наша Заједница је и на овом скупу узела учешће са радом: мр Вере Петровић и Бојане Вукотић, о «Кадровској структури у високошколским библиотекама на територији уже Србије», рад је презентиран захваљујући присуствовању колегинице Бојане Вукотић.

Објављујемо сажетак рада:
КАДРОВСКА СТРУКТУРА У ВИСОКОШКОЛСКИМ БИБЛИОТЕКАМА НА ТЕРИТОРИЈИ УЖЕ СРБИЈЕ

Универзитет у Београду, Нишу и Крагујевцу има 55 факултета, 4.300 професора и 119.000 студената.

Универзиетска библиотека «Светозар Марковић» је матична библиотека за 3 универзитетске библиотеке, 145 факултетских и 31 библиотеци у вишим школама на територији уже Србије.

Укупан број стручних библиотечких радника у високошколским и универзитетским библиотекама на територији уже Србије је 529библиотечких радника. Од тог броја, у високошколским библиотекама је запослено 437 стручних библиотечких радника, а у универзитетским библиотекама на територији уже Србије је запослено 92 стручна библиотечка радника.

Највећи проблем високошколских библиотека је мали број запослених, а мањи број  библиотека нема ниједног запосленог библиотечког радника са високом или вишом стручном спремом. Треба нагласити да библиотекари у високошколским библиотекама имају завршену исту или сродну дисциплину оној на чијим катедрама раде. Библиотекарство је у великом проценту женско занимање, чија је старосна структура између 40 и 59 година.

Без обзира на профил библиотечког кадра, сви библиотечки радници, поред основног занимања, имају и потребу да овладају вештинама коришћења телекомуникационе, компјутерске и  репрографске опреме. Ова врста знања неопходна је за претраживање узајамних каталога, база података, електронских публикација, корисничких сервиса.

Кадровски потенцијал треба ојачати младим и стручно образованим дипломираним библиотекарима, како би се изградња јединственог библиотечко-информационог система у високошколству, уз одговарајућу техничку подршку, успешно реализовала и развијала.

У складу са Болоњском декларацијом једна од најзначајнијих промена требало би да буде и систематско усавршавање таквог стручног кадра који ће бити у могућности да преузме нове задатке у новом окружењу.

Мр Мр Вера Петровић
Универзиетска библиотека «Светозар Марковић»
petrovic@unilib.bg.ac.yu

Бојана Вукотић
Београд, Народна библиотека Србије
bojana@nb.rs