У овом броју доносимо извештај са Предконференције посвећене будућности
универзитетских библиотека и Годишње конференције Европске Асоцијације научних
библиотека ЛИБЕР.

Основна тенденција је централизација библиотечких функција на нивоу
универзитета, интензивирање сарадње и промовисање принципа слободног приступа
научним информацијама.

Библиотечки стандарди и статус библиотека и библиотекара на универзитету
биће главна тема стручног скупа, који се у оквиру годишње скупштине Заједнице
библиотека универзума у Србији одржава 28. октобра у Београду.

Скуп почиње у 13 сати у амфитеатру Народне библиотеке Србије и надамо
се да ће се позиву за присуствовање одазвати и библиотекари и истраживачи
са свих универзитета у Србији.

Предлог Извршног одбора Заједнице да се на скупштини размотри и матичним
универзитетима упути предлог којим би се, после усвајања новог закона о
високом школству у Србији, регулисао положај библиотека на универзитетима
у Србији по угледу на светска искуства.

С. Филипи-Матутиновић

У Гронингену, старом универзитетском центру на северу
Холандије, одржана је 34. годишња конференција
LIBER-а, највећег европског удружења научних библиотека.

Првог дана одржана је и Претконференција
којој су присуствовали делегати из библиотечких удружења европских земаља,
на којој су разматране могућности трансформације LIBER-а, посебно у складу
са потребама чланица из југоисточне Европе. Том приликом постигнут је
договор да се подстиче регионална сарадња.

Учесници Предконференције су дали предлог да се током
наредне године оформи европско тело за акредитацију универзитетских библиотека
и ревидирају и уједначе статистички подаци који се прикупљају у библиотекама
Европе, како би се омогућило међусобно поређење и уједначила пракса, што
је и прихваћено на Годишњој скупштини последњег дана конференције.

Будућност библиотека и дигитализација

Главна тема уводне конференције је била будућност универзитетских
библиотека у светлу дигитализације. Google, Scopus и Amazon
су променили живот и библиотекара и корисника. Електронски
часописи су постали стандард, дигитализована су ранија годишта научних
часописа и
започето је систематско скенирање штампаних књига.

Крај хибридних библиотека је на видику и питање је шта
ови процеси значе за универзитетске библиотеке. Да ли ће постојати још
неки задатак осим управљања лиценцама за електронске изворе информација?
Одговор вероватно лежи у прилагођавању библиотечких услуга дневним потребама
истраживача и студената.

Лоркан Демпсеј
(потпредседник и главни стратег OCLC, Dublin, Ohio) говорио је
о библиотеци у доба Амазогла. Појава интернета, veb презентација,
електронских ресурса, Амазона као виртуелне књижаре и Гугла као виртуелног
„каталога“ информација присутних на мрежи, које су доступни у свако доба
и са било ког места, представљају велики изазов за библиотеке, у којима
су информације фрагмен-тиране и често недоступне.

По подацима OCLC-а, у WorldCat-у, највећем светском
кооперативном електронском каталогу налази се 60 милиона записа, од чега
се 32 милиона односе на штампане, а 120.000 на електронске књиге. Половина
свих књига је објављена после 1977. Од тога 80% подлежу ауторским правима
и налазе се у фонду само једне или две библиотеке удружене у OCLC. Пројектом
скенирања књига које планира Гугл, око 1/3 књига регистрованих у WorldCat-у
биће дигиталозовано.

Да би задржале значајну улогу у овако промењеном свету,
библиотеке морају да се укључе у средину корисника, а не да чекају да
корисник дође у библиотеку, да избегну дуплирања посла, раде ефикасно,
сарађују ин-тензивно и прате технолошки развој. Питање на које морају
да припреме адекватне одговоре гласи: „Како доказати своју вредност
на мрежи за десет година“.

Задатак библиотека будућности

Тони Хеј
(главни програм за e-науку у В. Британији) говорио је о е-истраживањима,
инфраструктури у сајбер сфери и будућности библиотека, истакавши да су
Светску мрежу први као помоћ у истраживању пригрлили физичари. Е-наука
има за циљ брже, боље и другачије истраживање него што је било могуће
пре појаве светске мреже, јер сада су могући и виртуелни институти.

Око 2.000 физичара ради на пројектима CERN-а, а сарадњу
су на сличан начин почели да успостављају и светски астрономи, хемичари,
биолози, лекари, климатолози и тај процес је незаустављив. Да би се истраживања
убрзала, научницима који сарађују потребно је да могу да имају приступ
сировим резултатима експеримената и мерења. Виртуелни институти треба
да имају и адекватне библиотеке које ће чувати, обрађивати и давати на
коришћење преко мреже све оно што је истраживачима потребно.

Према скорашњим истраживањима, ранг листа најважнијих
извора информација које користе
истраживачи је следећа:

1. wеб,

2. препринти,

3. конференције и

4. архивирани радови.

Данас се библиотеке баве углавном архивираним радовима,
али убудуће то мора да се мења. Према предвиђањима о развоју науке, очекује
се да ће у наредних пет година пројекти е-науке произвести више научних
података него што је произведено у целој историји човечанства, а ту огромну
количину података треба организовати, чувати и учинити претраживом. То
је задатак библиотека будућности.

Библиотека треба да помогне организацији
учења

Томас Хапке,
библиотекар Универзитетске библиотеке Техничког универзитета Хамбург-Харбург,
говорио је о образовној функцији универзитетске библиотеке у данашње време.

Библиотека данас представља дигиталну библиотеку, физички
простор у којем се учи и комуницира са колегама, место на којем се стичу
нова знања и институцију која треба да помогне организацију учења.

У Немачкој се све више прихвата англо-амерички модел
библиотеке као центра за учење, који је тесно повезан са рачунарским центром,
студентским службама универзитета, израдом и одржавањем веба, научним
информацијама, електронским и класичним библиотечким службама. Образовање
корисника врши се преко курсева, уживо и онлајн, уз помоћ образовних модула
које припремају библиотекари специјалисти.

Потом су конференцију свечано отворили ректор Универ-зитета
у Гронингену С. К. Киперс
и председник LIBER-а Ерланд Колдинг Нилсен.

Библиотеке су продужетак људског мозга

Професор неуронаука Герт Холстег
говорио је о библиотекама као продужетку људског мозга круцијалном за
преживљавање и индивидуа и људске врсте у целини. Библиотеке су меморија
човечанства и без њих би свака генерација морала да почиње из почетка
у прикупљању сазнања, а савремена информациона технологија омогућава интерактивност
знања на сасвим нов, бржи и комплекснији начин.

Др Лео Вајерс
је говорио о потреби стварања организације која би у себи обједињавала
функције библиотеке и лабораторије, како би се комуникације у науци убрзале
и учиниле доступним свима који могу да дају свој креативни допринос њеном
развоју.

За развој науке од круцијалног значаја је отворени приступ
информацијама и изградња институционалних дигиталних репозиторија са отвореним
приступом у којима се чувају текстови, слике, мултимедијалне презентације,
подаци, а то треба на себе да преузму библиотеке.

Репозиторији ће бити мега-библиотеке будућности. Није
довољно само их успоставити, обрађивати
документе и убедити ауторе да дају своје радове, потребно је и да се репозиторији
умреже.
У Холандији се 14 универзитета удружило у DARE.net – мрежу универзитетских
репозиторија
који обезбеђују слободан приступ до научних радова аутора са тих универзитета,
а постоји и идеја о успостављању паневропског универзитетског репозиторија.

Складиштење – ван објекта библиотеке

Прва сесија другог дана конференције била је посвећена
стратешком и техничком развоју у области чувања библиотечких и архивских
збирки.

Хелен Шентон
из Британске националне библиотеке је говорила о архитектонском, техничком
и политичком аспекту чувања збирки. Проучавајући светска искуства, у Британској
библиотеци су дошли до закључка да ће годишња продукција и папирног и
електронског облика докумената наставити да расте и да се проблем складиштења
мора решавати ван главног објекта библиотеке, изградњом посебних безбедних
складишта високог капацитета са аутоматизованим приступом за штампани
материјал, и сарадњом са специјализованим установама за чување електронског
материјала на серверима великог капацитета.

Тренутно годишњи прилив у Британску библиотеку заузима
12 км полица.

Планирано складиште биће аутоматизовано и са веома ниским
садржајем кисеоника, а повишеним садржајем азота, како би се спречила
оксидација хартије и њено пропадање и постигла безбедност од пожара. Према
резултатима истраживања Британске библиотеке, дигитални формат се још
увек сматра првенствено изборним форматом за претраживање, а не за чување,
и половина библиотека чува оба формата, 49% само штам-пани, а 1% само
дигитални формат публикација.

Роналд Милне
из Универзитетских библиотечких сервиса Оксфордског универзитета говорио
је о стратешком управљању и чувању збирки које се налазе на више локација
и трансформацији самосталних библиотека Оксфордског универзитета у јединствени
библиотечки систем.

Систем чини укупно 40 библиотека стационираних на 45
места, са 700 запослених, годи-шњим буџетом од 36 милиона евра и фондом
од 11 милиона свезака. До 2010. број места треба да се сведе на 12, да
се фон-дови ослободе дупликата, да се службе потпуно уједине и рационализују,
мање коришћени фондови сместе у аутоматизована складишта ван Оксфорда
и да се тежиште набавке помери ка електронским изворима информација.

Преко милион публикација за које су ауторска права истекла
биће дигитализовано и постављено у пуном тексту на слободан приступ преко
Гугла.

Јонас Палм из
државног архива у Стокхолму дао је преглед међународних истраживачких
пројеката из области конзервације и рестаурације папира, мастила, боја,
микрофилмова, плоча и указао на релевантне резултате за очување библиотечких
и архивских колекција.

Карла Монтори са
Универзитета Мичиген говорила је о дигитализацији као алтернативи микрофилмовању
колекција, за шта су се определили у MIT-у, где се дигитализује око 2.500
публикација годишње.

Ханс ван Дормолен
из краљевске библиотеке у Хагу је говорио о техничким аспектима микрофилмовања
и скенирања докумената.

Јача покрет за отворене архиве

Иан Гибсон,
председник Комитета за науку и технологију Британског парламента
говорио је о потреби да научне публикације које садрже резултате истраживања
финансираних новцем свих пореских обвезника, буду бесплатно доступне свима
који су за те резултате заинтересовани. Постојећи издавачи се томе противе,
али Покрет за отворене архиве има све више присталица у научним круговима
и институционални репозиторији су адекватно решење.

Џенет Ли
(OCLC PICA) говорила је о могућностима европске кооперације под
покрови-тељством LIBER-а у изградњи регистра – онлајн каталога са подацима
о свим дигитализованим публикацијама које су урађене и обрађене по стандардима,
што би значајно помогло европским библиотекама да пруже тачне информације
и да планирају дигитализацију фондова и размену записа.

Франсоаз Вандорен
са Универзитета у Бриселу говорила је о економској и технолошкој еволуцији
тржишта научних публикација у Европи, на којем доминирају Елзевир
– 28%, Шпрингер – 14% и Томпсон – 9%. Електронске публикације
постају све присутније и јача покрет за отворене архиве који велики издавачи
сматрају веома штетним по своје интересе.

Џин Сајкс
са Лондонског економског универзитета говорио је о пројекту кооперативног
европског електронског репозиторија и портала за економске науке Нереус,
чији је развој у току, а Вилиам Никсон
са Универзитета у Глазгову о принципима изградње институционалних дигиталних
репозиторија и о пројекту Дедалус којим је успостављен репозиториј
у Глазгову.

О DARLIN иницијативи за успостављање репозиторија
за холандске публикације из области библиотекарства и информационих наука
говорио је Бас Савење
са Универзитета у Утрехту. Репозиториј је успостављен и повезан са постојећим
стручним репозиторијумима у свету, а ауторов предлог је да се размисли
о европском репозиторију за ову област под покровитељством LIBER-а.

Потреба централизације библиотечких
служби у оквиру универзитета

Трећег дана конференције сесија је била посвећена технологији
као помоћном средству
при избору стратегије развоја.

Сузан Жугле
из Националне библиотеке Француске говорила је о изградњи аутоматизованог
система за подршку управљању који се користи у тој библиотеци. Систем
прикупља податке о обради докумената и цени сваког процеса, као и о учинку
запослених, а резултате управа користи у планирању. Улрих
Нидерер из библиотеке у Луцерну говорио је о заједничкој
бази података о свим корисницима 7 универзитетских библиотека из дела
Швајцарске у којем се користи немачки језик.

Ове библиотеке имају заједно 7,55 милиона наслова, 380.000
корисника и од 1997. раде у систему узајамне каталогизације на систему
ALEPH 500 уз примену US MARC и AACR2 и имају заједничке
чланске карте.

Стивен Таун
са Кренфилд универзитета у Великој Британији говорио је о искуствима коришћења
мерења степена задовољства корисника услугама библиотека према LIBQUAL+
.

Ричард Џонс
је описао детаљно нову технологију идентификације књига помоћу радио фреквенцује,
која све више замењује бар-код. Иако скупа и недовољно испитана, ова технологија
се показала изванредно нпр. за ревизију фонда, јер је могуће проверити
5.000 јединица за само један сат.

Бил Симпсон са
Универзитета у Манчестеру говорио је о процесу удруживања библиотека и
централизацији функција у оквиру највећег универзитета у Великој Британији,
са 4 милиона књига, 30 одвојених библиотека и 300 запослених. Сви запослени
су прошли кроз процес поновног одређивања радних места, радно време свих
огранака је продужено, дуплирање послова и фондова је укинуто, услуге
су при-лагођене потребама корисника и постигнут је висок степен задовољства
код корисника (96% ан-кетираних је изјавило да је библиотечка служба веома
добра).

Нол Верхаген
са Универзитета у Амстердаму је говорио о потреби централизације библиотечких
служби у оквиру универзитета која се постиже хармонизацијом процедура
и правила, смањењем броја локација и сеобом колекција, заједничким преговарањем
са добављачима библиотечког материјала, дигитализацијом и стварањем библиотечких
служби јединствених за цео универзитет. Библиотеке треба да постану централизоване
организације у децентрализованој универзитетској средини са функцијом
снабдевача докумен-тима, брокера информација и сервиса прилагођеног потребама
корисника. Време малих и неза-висних библиотека је прошлост.

Универзитетске библиотеке морају бити
оријентисане према корисницима

Једна од сесија је била посвећена кооперативном вођењу
збирки у библиотекама.

Елмар Митлер
из универзитетске библиотеке у Гетингену говорио је о искуствима Немачке
у заједничкој изградњи и коришћењу збирки. Немачки фонд за науку DFG
финансира набавку књига и електронских информационих извора за науч-не
библиотеке у Немачкој, помаже израду портала за поједине научне области
и повезивање свих података о постојећим фондовима и начину како се могу
користити. Основни постулат је да универзитетске библиотеке морају бити
оријентисане пре свега према корисницима и пружању услуга, а не према
прављењу збирки.

Хенк Ворбиј
из Краљевске националне библиотеке у Хагу говорио је о сарадњи на државном
нивоу у набавци страних информационих извора из области хуманистичких
наука у Холандији од 1996. Почетни буџет је био 2 милиона евра, а услов
је да се на нивоу Холандије наба-вља само по један примерак, подаци уносе
у централни електронски каталог и успоставља систем међубиблиотечке позајмице.
Пројекат се наставља и даље.

Грегори Вокер
из Велике Британије приказао је пројект CURL Collaborative Collection
Management Project који је обухватио 19 библиотека и њихове збирке
руске и источноевропске литературе.

Џулиен ван Борм
са Универзитета у Антверпену је говорио о резултатима Темпус пројекта
Copeter (Кооперативно управљање електронским документима у Ст. Петерсбургу)
чији је контрактор био.

Пенти Ватулаинен
из Националне депозитне библиотеке Финске говорио је о улози националне
депозитне библиотеке у очувању доступности штампаних материјала и великој
уштеди простора и средстава за одржавање библиотека на националном нивоу.

Библиотеке, посебно академске, шаљу свој слабије коришћени
фонд депозитној библиотеци која уноси минимум података у каталог, чува
један примерак а остале расходује, а на захтев шаље публикације директно
крајњем кориснику. Прошле године било је 67.000 захтева.

Петер ван Лаарховен
са Универзитета у Гронингену приказао је статистику коришћења електронских
часописа, која се од 2002. води према стандардима COUNTER пројекта,
омогућујући поређење резултата и различите анализе.

Емилија Банионите,
директор Универзитетске библиотеке Педагошког универзитета у Вилнусу и
координатор пројекта eIFLnet говорила је о историјату, улози
и плановима за будућност овог међународног конзорцијума библиотека из
50 земаља у развоју.

Дефинисана првенствена улога универзитетских
библиотека

На завршној сесији размат-рано је оснивање конзорцијума
за набавку електронских публикација на европском нивоу, како би европске
библиотеке добиле што боље услове набавке од понуђача. Преговори које
ће водити председништво LIBER-а су започети са групом издавача, а све
чланице ће бити обавештене о исходу.

У оквиру потребе за трансформацијом система комуника-ција
у науци прихваћено је становиште да треба заговарати отворени приступ
научним информацијама које су настале као резултат државног финансирања
научних истраживања.

Универзитет у Гронингену, где је конференција одржана,
објавио је да се овом приликом прикључује потписницима Берлинске декларације
о отвореном приступу научним информацијама. Полемике око тога да ли је
боље да се изграђују дигитални репозиторији институција или тематски,
нису окончане јединственим закључком, али је прихваћен заједнички став
европских библиотека да треба да сарађују у промовисању отвореног прис-упа
информацијама.

Разматран је и проблем трај-ног чувања научних публикација
у облику микрофилмова, на деацидованом папиру или дигитално, и указано
на предности и мане сваког од ових приступа, посебно са економског аспекта.

Закључак конференције је да се улога универзитетских
библиотека у будућности види пре свега као централних места за изградњу
и одржавање дигиталних архива институција којима припадају и као институција
које треба да образују кориснике да што боље искористе све доступне информације.

За наредну годишњу конференцију предвиђено је да се представе
резултати истраживања трансформације организационе и просторне структуре
научних библиотека у складу са савременим потребама.

Др Стела Филипи-Матутиновић

Библиотеке научних и других института спадају у високошколске
библиотеке, и оне такође играју веома значајну улогу у развоју научног рада.
Једна од веома угледних институтских библиотека је и она која се налази
у Научном институту за ветеринарство у Новом Саду.

Иначе, овај институт је прва установа из области ветеринарске
медицине са
Међународним сертификатом система квалитета ISO 9001:2000 и Статусом акредитоване
лабораторије за испитивање JUS ISO/IEC 17025:2001.

Институт је 2003. године добио Октобарску награду Града
Новог Сада, а на 15. међународној конвенцији у Лондону признање „Круна
квалитета у златној категорији „

Широка лепеза активности

Институт се бави научноистраживачким радом у области истраживања
и експерименталног развоја у биотехничким наукама и технолошком развоју,
истраживања и експерименталним развојем у медицинским, мултидисциплинарним
наукама и заштити животне средине.

Научнотехнолошка сарадња у области сточарства обухвата
трансфер и примену научних резултата у пракси.

У Институту се одвија Специјалистички рад у области превенције,
дијагностике, сузбијања, и искорењивања заразних болести животиња и зооноза,
и репродукције и клиничких испитивања.

Такође, Институт врши техничко испитивање и анализе биолошког
материјала пореклом од животиња и намирница животињског порекла.

У Институту је схваћена значај добре
библиотеке

Од самог оснивања 1950. године, Институт је значајну пажњу
посветио формирању Библиотеке и улагао значајна средства за набавку научних
и стручних часописа и књига. Прва књига је заведена у библиотечки фонд 1.
марта 1957. године.

Библиотека је организационо везана за Службу за правне
и опште послове са Одсеком за информатику и библиотечку делатност. Технички
је опремљена са два рачунара, ласерским и колор штампачем, скенером и видео
бимом и саставни је део локалне рачунарске мреже.

Преко академске мреже Универзитета у Новом Саду је везана
на Интернет, Народну библиотеку Србије, Матицу Српску и остале библиотеке
које су везане на мрежу.

Послове у Библиотеци обавља један библиотекар и један преводилац.
Коришћење библиотечеке грађе је аутоматизована у програму WINISIS, а Библиотека
је део Библиотечко-информационог система Србије (БИС) и Војводине (ВОБИС).

Рад библиотеке је аутоматизован, уз коришћење програма
WINISIS, који у потпуности подржава ISO и IFLA стандарде. Библиотека располаже
фондом од преко 3000 монографских публикација, преко 200 наслова домаћих
и страних часописа са преко 5000 библиотечких јединица, око 3000 научних
и стручних радова истраживача Института. База података Библиотеке је доступна
и претражива на Web site Института, са on-line приступом комплетним текстовима
радова истраживача.

Почетком 1996. године Институт је развио властити информатички
систем. Данас располаже са 50 персонална рачунара и 3 сервера. Сви рачунари
су везани у локалну мрежу, а према Интернету имају адресу niv.ns.ac.yu.
Web презентација (home page) налази се на интернет адреси http://niv.ns.ac.yu.

Поред оперативних система инсталисаних на рачунарима, Институт
располаже и одређеним бројем корисничких програма за специфичне намене.

У Библиотеци се редовно води евиденција о циркулацији фонда
Библиотеке. Тренутно је на коришћењу 350 библиотечких јединица код 82 корисника.

Богат библиотечки фонд

У Библиотеци Научног института за ветеринарство, јануара
2005. године, садржај библиотечке грађе чине монографске и серијске публикације,
докторске дисертације, магистарске тезе, специјалистички радови, пројекти,
стандарди, некњижна грађа (ЦД РОМ, касете, фотографије, плакати, постери
и сл.).

Стање библиотечке грађе којом располаже ова библиотека,
данас изгледа овако:

— 3.256 књига,

— 13 наслов домаћих часописа.

— 100 наслова страних часописа,

— 118 докторских дисертација и магистарских радова,

— 91 пројекат,

— 146 стандарда,

— 65 комада некњижне грађе (ЦД, фотографије, проспекти
и др.),

— 606 правних аката (закони, правилници, уредбе и сл),

— 3.338 стручних и научних радова,

— 282 фул текста истраживача Института,

— 319 цитираних радова истраживача Института,

— 125 прес-клипинг докумената итд.

Укупан фонд, број библиотечких јединица у бази библиотеке
института: 10059

 

Базе података Института

Библиотека располаже следећим
библиографским базама података Института:
• целокупни фонд Библиотеке Института (монографске и серијске публикације,
докторскe дисертације, магистарске тезе, научни радови и цитирани радови
истраживача Института, пројекти, стандарди, некњижна грађа),
• библиографија научних радова Института,
• пројекти Института,
• база правних аката
• база актуелних скупова у земљи u свету из области ветерине.
• људски ресурси Института
• приступ националним и међународним библиографским базама података (КоБСОН)

 

Широк спектар послова

Разноврстан обим рада ове библиотеке могуће је сагледати
на основу послова који су обављани у току прошле године:

— Сва приспела библиотечка грађа у току 2004. године физички и стручно је
обрађена,

— Унети су сви радови истраживача Института у базу Библиотеке,
са фул текстовима,

— Урађена је библиографије радова истраживача Института
за 2003. годину,

— Праћена је цитираност истраживача, а Извештај о цитираности
био је презентован свим истраживачима,

— У бази података Библиотеке формирани су људски ресурси
Института (биографије истраживача),

— У току ове године урађено је 20 међубиблиотечких позајмица,

— У октобру месецу прошле године одржана је обука истраживача
са темом: Библиографске базе података Библиотеке Института – садржај и начини
претраживања,

— Урађене су нове процедуре и упутства за библиотечко пословање
у складу са ИСО стандардима,

— Обављано је претраживање страних библиографских база
(КоБСОН), и штампање датотека претраживања по захтеву корисника,

— Извршено је формирање сортираних библиографија по појединачном
захтеву истраживача,

— Ажурно су вођени актуелни пројекти,

— Обављане су редакције пројеката и стандарда (садржински
опис и садржинске одреднице),

— Јануара 2004. урађена је ревизија књижног фонда,

— Редовно се одржавала база података – Правна акта. База
садржи законске прописе од важности за Институт, објављене у Службеном листу
РЈ и Службеном гласнику РС,

— Укључење у базу ИНОЧАС (база наслова часописа високошколских
библиотека Србије) са насловима и годиштима часописа из наше Библиотеке,

— Библиотека је ажурирала информације на страници Интранета
као и све друге податке везане за сајт Института. Свака промена странице
Информације се штампа, како би остао писани траг о ‘животу’ Института,

— Библиотека је вршила услуге скенирања,

— Библиотекар је учествовао на Скупштини заједнице високошколских
библиотека, посети Сајму књига у Београду и Семинару „Отворени приступ научним
архивама“.

Библиотека данас

Данас је пословање Библиотеке аутоматизовано, уз коришћење
програма WINISIS, који у потпуности подржава ISO и IFLA стандарде, а усклађено
је са Законом о библиотечкој делатности Републике Србије. У циљу што потпуније
презентације научног рада Института, програмски пакет WINISIS је специјално
дорађен тако да се у бази података Библиотеке поред библиографског описа
научних радова, могу прегледати пуни текстови радова као и некњижна грађа
(фотографије, документа…).

База података је доступна и претражива на Web site Института.

Полазећи од своје улоге, Библиотека је јасно формулисала
своје циљеве и задатке:

— задовољење постојећих и потенцијалних потреба корисника
за научним информацијама,

— прикупљање, обрада, чување и давање на коришћење књига,
периодике и других извора
информација и пружања услуга,

— пружање могућности корисницима да развијају и унапређују
своје научно и стручно
образовање,

— евалуација научног стваралаштва истраживача Института,

— едукација корисника за претраживање и коришћење база
података

— континуирани рад на очувању и унапређењу научног стваралаштва
Института.

Амбициозан циљ

Водећи рачуна о основној концепцији развоја Библиотеке
као научно-информационог центра,
даљом имплементацијом савремених технологија у струци, обезбедиће се услови
да Библиотека
Института својим стручним радом и задовољавањем потреба својих корисника,
заузме место у самом
врху специјализованих научних и високошколских библиотека.

Имајући у виду све оно што је ова библиотека до данас постигла,
не треба сумњати да ће овај ма колико амбициозно постављен циљ, свакако
бити и испуњен.

 

Вера Прокић

Руководилац библиотеке у Научном институту
за ветеринарство из Новог Сада је Вера Прокић, која је дипломирала на Природно-математичком
факултету у Новом Саду, на групи хемије. У Народној библиотеци, данас Градској
библиотеци Нови Сад (ГБНС) радила је од 1978. године, прво као библиотекар
са корисницима, а од 1995. прелази у Набавно-обрадно одељење као библиотекар
обрађивач.

У ГБНС 1996. приступило се ревизији и компјутеризацији,
прво Дечијег одељења са 20.000 књига, а 1997. и Одраслог одељења са 50.000
књига. У том периоду она обучава учеснике у ревизији за рад у програму BIBLIO
(15 библиотечких радника), и врши стручни надзор уноса података и редакцију
унетих записа

Затим је написала Упутство за претраживање
базе података у програму BIBLIO у дос верзији, које се користи у већини
библиотека које имају програм BIBLIO.

Радећи као библиотекар-обрађивач, стручно
се усавршавајући, учествује у доради програма BIBLIO, у оном делу који се
односи на поштовање стандарда ИСБД и поштовања UNIMARC поља, а потом у договору
са Рефералним центром НБС инсталира и држи обуку програма БИБЛИО у библиотекама
на територији Војводине.

Координатор послова на формирању електронског
централног каталога ГБНС (ЕЦК) постаје 2000. Учествује у организацији ревизије
по огранцима који се припремају за унос података у ЕЦК, пише Упутство за
ревизију фонда и припрема Упутство за ретроактивни унос података. Обучава
библиотечке раднике за унос у ЕЦК и врши стручну и техничку редакцију унетих
записа.
Истовремено обучава библиотечке раднике у огранцима који су аутоматизовани
коришћењу BIBLIO програма и ради на допуњавању програма KORIS као дела програма
BIBLIO.

Од почетка 2001. ради као библиотекар Матичног
одељења на пословима усавршавања и напретка струке.
Од октобра 2001. године ради у Библиотеци Научног института за ветеринарство
„Нови Сад“.

Објавила је 4 стручна рада и била приређивач
четири библиографије научних радова истраживача Института. Члан је Комисије
за информације и документацију Завода за стандардизацију Србије и Црне Горе
за област библиотекарства.

Звање виши библиотекар стекла је 2002.

У свету се већ неколико година на разним јавним местима
налазе књиге са налепницама које дозивају пажњу пролазника: „Бесплатна
књига!“, „Прочитај ме!“, „Нисам изгубљена! Молим те, прочитај
детаље у књизи!“ А када знатижеља отвори књигу, наћи ће информације
да је књига део ланца „bookcrossing“-а – удружења које управо
из велике љубави према књигама подсти-че њихово неспутано кретање. Зато
је заштитни знак ове организације књига, која има ноге и руке, која се
креће и шета! („Књиге које се деле јесу срећне, а оне на полицама не чине
никакво добро!“)

„Bookcrossing“ се може превести као „ослобађање
књига“ а обично се дефиницијама додаје да је то „пракса остављања
књига на јавним местима, са циљем да их неко узме и чита а потом учини
исто“. Ко жели да ослободи своју књигу или, пак, пронађе другу, треба
да је региструје на веб страни (www.bookrossing.-com), а пожељно
је и да напише свој коментар о њој, податке где ју је нашао и тиме допринесе
даљем кретању књиге и праћењу њеног путовања.

Творци овог пројекта, амерички брачни пар Рон
и Каори Хорнбејкер, вероватно нису могли ни претпоставити да
ће од пролећа 2001. до данас њихова идеја прерасти у светско удружење
од четири стотине хиљада људи које има преко два милиона регистрованих
књига и да ће своју речкованицу угледати у прошлогодишњем оксфордском
речнику. У целом свету многи аутори и издавачи и сами су велики поклоници
овакве племените акције а спроведена истраживања отклонила су све страхове
од могуће угрожености продаје књига. За сада, наша земља има тек четрдесет
девет регистрованих чланова.

(Светлана Томић)
(Извор: „Политика“)

Гост редакције нашег листа био је Џерод С.
Ингерсол који ради као библиотекар за Руске, Евроазијске и Источноевроипске
студије на Уиверзитету Колумбија, Њујорк, САД. Тренутно путује кроз земље
бивше Југославије, да би стекао представу о томе како најбоље да изврши
потребне набавке за библиотеку, односно како најбоље да задовољи потребе
студената и истраживача на Колумбија универзитету за материјалима из овог
дела света. Овај искусни стручњак је са задовољством прихватио разговор
за наш лист.

— Господине Ингерсол, кажите нам да ли сте први
пут у нашој земљи.

— Да! Али надам се, не и последњи!

— Можете ли да нам кажете
нешто о универзитету на коме радите, као и о организацији ваше универзитетске
библиотеке?

—Универзитет Колумбија је основан 1754. године и један
јо од најстаријих у САД, а спада у престижне институције. Универзитет
се неколико пута пресељавао унутар града Њујорка, а сада је лоциран на
Менхетну. Кампус је премештен крајем 19. века.

Библиотека у којој ја радим налази се у том кампусу,
а изграђена је 1934. године. Тренутно је то једна од 25 библиотека у кампусу,
на различитим катедрама. У тим библиотекама се чува скоро 10 милиона свезака,
а недавно је отворена и библиотека у Њу Џерсију, 80 километара удаљена,
за чување мање тражених материјала за које нема места у главном кампусу.

— Колико запослених ради у библиотекама и
каква им је структура.

— У библиотекама ради око 80 до 100 професионалних библиотекара
и између 200 и 300 запослених као помоћно особље.

— Колико студената и корисника имате?

— Ми смо приватни универзитет, што значи да је број наших
корисника сразмеран броју студената. Имамо око 16-18000 студената основних
студија, и око 4000 постдипломаца. Такође смо отворени и за истраживаче
са других универзитета и истраживаче из целог света.

— Какво је радно време библиотека?

— Зависи од годишњег доба и од самих библиотека. Неке
раде 24 часа, а неке чак и преко школске године имају прилично кратко
радно време. Главна библиотека је током школске године обично отворена
од осам сати ујутру до поноћи. Постоје библиотекари који раде током целог
радног времена, али највећи део особља ради од осам до шеснаест или седамнаест
часова.

— Радите ли и недељом?

— Да. Многи делови библиотеке су отворени за студенте
24 сата.

— Каква је организациона мрежа између главне
библиотеке и факултетских библиотека? Да ли чине једну институцију или
су само међусобно повезане?

— Оне чине једну институцију. Неке библиотеке су у свом
пословању независније од других, посебно библиотека Источноазијских студија
која води и неке своје послове. То је могуће захваљујући томе што великим
делом има независно финансирање – има фондацију која води њено финансирање.

Остале библиотеке се финансирају из централне административне
структуре. Заправо, на нашем универзитету постоји неколико библиотека
које су потпуно независне од централне библиотеке. Библиотека Правне школе
има засебну административну структуру, као и библиотека Медицинског факултета.
Са њима сарађујемо интензивно, али они послују самостално.

— Да ли имате сарадњу са универзитетским
библиотекама из овог дела света?

— Да, и зато је било важно да дођем овде, да би се интензивирала
та сарадња и проценио њен обим и да би, надам се, постала још боља и да
би се проширио њен обим са универзитетским библиотекама и другим изворима
набавке књига за наше колекције. Али, сарадња коју можемо остварити иде
ван оквира набавке.

Први разлог ове моје активности, је да активирамо и укључимо
и међународну међубиблиотечку позајмицу према потреби. Ми примамо истраживаче
из целог света, зато што наша библиотека садржи веома значајну архиву
источноевропских материјала. Долази нам велики број истраживача из Русије,
али и мањи број из земаља бивше Југославије.

— Како видите разлику између универзитетских
библиотека из овог дела света и ваше универзитетске библиотеке и универзитетских
библиотека из САД? Какав тренд би требало да следимо?

— Често је врло тешко поредити библиотеке једну са другом.
Свака има свој одређени институционални разлог за развој одређеног модела.
Али уопштено, библиотеке у САД имају тенденције ка успостављању непосредоване
услуге. Дакле циљ је обучити корисника до највећег могућег степена да
користи изворе библиотеке самостално.

То не значи да библиотекари нису директно укључени у
пружање услуга, али циљ је да то укључивање буде што продуктивније, допуштајући
да корисник самостално проналази информације, а да укључи библиотекара
када су у питању заиста важни или компликовани детаљи, која год била тема
истраживања.

Један од примарних трендова који ово поједностављује
је већа склоност америчких библиотека ка отвореном приступу фондовима,
значи да су полице на којима стоје колекције отворене и корисници могу
директно да оду до полице и изаберу материјал. Тај модел свакако постоји
и у другим земљама, али је мање присутан у главним библиотекама.

Постоје значајни изузеци од овог правила у САД, на пример
Конгресна библиотека нема отворене фондове. Неки универзитети су такође
изабрали да затворе своје фондове. На пример на Универзитету у Илиноису,
где сам студирао, фондови су отворени за постдипломце, али не и за студенте.
А у зграду библиотеке Колумбија универзитета приступ је ограничен. Према
томе, постоје границе те отворености, које зависе од локалних услова.

— Да ли имате формални програм образовања корисника?

— Да, имамо. На Колумбији постоје семинари на које позивамо
кориснике да науче разне технике претраживања информација које смо развили,
како опште тако и за специјалне групе корисника. Отворено говорећи, учешће
у њима није веома велико, али помаже људима да сами користе технике претраживања.

Постоје различити модели на разним универзитетима.

Неки имају курс за бруцоше којима је ова обука изнад
свега потребна и то даје одличне резултате на многим местима. Главна библиотека
на Колумбија универзитету то не ради, али у нашој библиотеци ми покушавамо
да на томе радимо. Ја дајем часова у оквиру програма за студенте и повремено,
на позив факултета, држим предавања на факултету о истраживачким изворима
и методама претраживања, да би студенти унапредили свој рад. То ради и
други библиотекари.

— Да ли мислите да постоји могућност за већу
сарадњу између универзитета Колумбија и Универзитета у Београду, укључујући
и библиотеке?

— Надам се, свакако! Средства која имамо да такву сарадњу
учинимо ја и још један сарадник и нас двојица обављамо све послове у библотеци.
Колекцију чини све из или о Источној Европи и бившем СССР-у, на свим језицима
из целог света. Она је заиста веома опширна и нисам успео да убедим своје
претпостављене да је интензивна размена, у смислу довођења партнера из
света и рад са њима у дужем временском периоду, најбољи начин употребе
мог радног времена.

Дакле, тешко је, али ствари се увек могу променити и
ја се заиста надам да ћу наставити сарадњу са библиотекама из овог дела
света, независно од наше потребе да их користимо као изворе за сопствену
набавку.

У комунистичком периоду приступ тржишту књига био је
изузетно ограничен, тако да смо се ослањали на наше партнерске библиотеке
да нас снабдевају литературом из овог дела света. Од времена промена до
којих је дошло, постоје могућности за куповину материјала и то је, уопштено
говорећи, много ефикаснији метод него класична размена.

Размена није, било то добро или лоше, омиљена у америчким
институцијама. Није увек добро гледано на проширивање наше јединице за
размену, што мени није баш по вољи, али сада ја тражим нове начине да
дођем до материјала и зато је овај мој пут важан. И радујем се сарадњи
са својим колегама.

— Који је проценат електронских односно штампаних
извора у нашој библиотеци?

— Однос између штампаних и електронских извора је веома
тешко проценити. Нисам сигуран какав је тачно проценат. Дигитални извори
су важан део наше тренутне набавке и предвиђа се да ће њихов број бити
све већи у будућности. Претплаћени смо на разне изворе, серијске публикације,
новине и електронске књиге.

Наше колекције дигиталних материјала су веома важне и
разноврсне и све значајније нашим корисницима. Но ипак, штампана књига
је главни носилац информација и наставиће то да буде још неко време. Наши
дигитални материјали су један од путева сарадње са библиотекама у САД,
као и међународне сарадње. Имамо доста пројеката који укључују виртуелне
збирке. Ако има могућности да се такви пројекти раде са иностраним партнерима,
подржао бих ту врсту сарадње.

— То је нешто што смо и ми принуђени да урадимо,
јер је наше Министарство за науку схватило да је много јефтиније да идемо
на дигиталне верзије књига. За сада имамо приступ до 14000 електронских
научних часописа и надамо се да ћемо следеће године прећи и на референсну
збирку у дигиталној верзији и започети набавку научних књига. То је један
део приче, а други је да Министарство за науку тражи од издавача из наше
земље да почну дигитално да објављују часописе. Можда можемо нешто с тим
да урадимо у смислу сарадње.

— Колумбија има дигиталне изворе које интензивно користи
у међународној размени. Две колекције посебно. Једна је за Међународну
политику (International Affairs), са пуним текстом и садржи новине, књиге
и веома велики број необјављених, али врло важних научних радова о разним
областима, а друга колекција је сличан тип извора информација о геолошким
наукама, коју су креирали и коју користе студенти истраживачи широм света
и показала се као веома користан информациони извор.

Универзитет је отворио одељење које прави, одржава, ажурира
и продаје ове публикације. Продате су великом броју институција, како
универзитетима тако и другим типовим аинституција. Али, ми можемо да их
користимо као средство размене са партнерским библиотекама и било би ми
веома драго да примим материјале, било у штампаној било у електронској
форми у размену за приступ том сервису.

— И ми смо за то веома заинтересовани! Постоје
извори које универзитет ради у електронској форми и мислим да можемо наћи
и нешто занимљиво за вас. А сада нам кажите како видите развој универзитетских
библиотека у будућности глобално?

— Врло је тешко о томе говорити чак и на локалном нивоу.
Знања која се траже да би неко био библиотекар мењају се веома брзо, а
ја сам студирао библиотекарство пре десетак година. Курикулум који имају
данашњи студенти је битно различит од материјала који сам ја студирао.

Промене се састоје не у нестајању старих знања и циљева,
веђ у томе што је сада потребно да
радите и много других ствари поред тога и тај тренд се наставља. Дакле,
најбитније је да се
библиотекар добро прилагођава променама и да буде добро обучен, јер се
много тога у нашој
професионалној области мења и наставиће да се мења.

И као део тога, кориснички сервиси добијају на значају,
у смислу одржавања знања корисника. Исто средство које се користи може
бити другачије него када сте га последњи пут користили. И обука корисника
је стални изазов. То смо радили вековима као библиотекари, али сада морамо
то да проширимо и на сасвим другачије области и да се тиме бавимо много
интензивније.

— Занима нас да ли је ваша библиотека део “Open
Access“ покрета неких светских удружења научника, научнихинституција
и библиотека да промовишу бесплатан приступ научним изворима и резултатима
истраживања? У многим земљама се препоручује да све што финансира држава
мора да буде бесплатно и свима доступно.

— То је сигурно нешто на шта наша струка обраћа пажњу.
На Колумбији ми такође учествујемо у изради предлога прописа таквих прописа.
Наш директор је веома активни промотер библиотекарства на националној
сцени. Он лобира око политике информација у Конгресу и залаже се, на пример,
да влада финансира бесплатну дистрибуцију Times-a.

Наш нови закон предвиђа бесплатан приступ многим изворима
информација из области медицине, и то је први велики корак. Мали је проблем
због структуре дисеминације научних информација. Влада не располаже већином
њих ; научни пројекти које финансира влада касније бивају објављени у
приватним часописима. То чини чини бесплатни приступ веома проблематичним.
Овај феномен је присутан и у другим областима. Научници који раде на универзитету
плаћени су од стране универзитета да напишу рад, а онда се очекује да
га објаве у часопису који универзитет мора да купи. Дакле, да плати поново.

— То је веома нерационално!?

— И тај раст цена коришћења је тешко пратити, па је набавка
битно опала последњих 15 година. Потреба да се врате интелектуална права
од приватних издавача је веома очигледна.

— Да ли укључујете у своје каталоге електронске
часописе са отвореним приступом?

— Да. Бирани су као и било који други извори које укључујемо
у фонд библиотеке.

— Да ли бисте желели да кажете још нешто?

— Драго ми је да сам имао прилику да се обратим већем
броју колега и да чујем њихова питања. Радујем се прилици да научим више
о библиотекама у Србији и, можда, да сам знао више, могао сам и да одговорим
на већи број ваших питања.

Књига The Modern Library:
The University Library in contemporary education
др Иванке Јанкове, директорке Универзитетске библиотеке Универзитета “Свети
Климент Охридски“ у Софији, објављена је 2004. године на енглеском језику,
као резултат дугогодишњег теоретског рада и практичног искуства, са жељом
да прикаже историјски развој библиотеке и њену трансформацију у складу
са потребама модерног универзитета од традиционалне библиотеке до актвиног
информационог и образовног центра.

Први део књиге даје приказ развоја библиотеке од њеног
оснивања 1888. до 1990. и преглед формулација дефиниција мисије, функције
и циљева библиотеке које су се мењале у складу са развојем матичног универзитета.

Прву мисију формулисао је 1888. тадашњи ректор и она
каже да библиотека треба да ‘‘задовољи у потпуности потребе корисника…
и… да комплетно презентира бугарску литературу, а страну литературу
у њеном најзначајнијем делу“. У Статуту Универзитета у Софији 1972.
стајало је да је библиотека информациона база универзитета, док се крајем
деведесетих наглсак ставља и на учешће библиотеке у образовном процесу
и информационом описмењавању корисника.

Аутор предлаже и нову дефиницију мисије “Универзитетска
библиотека има мисију да задовољи савремене библиотечке и информационе
потребе свих читалаца, да креативно учествује у развоју Универзитета у
Софији и да изграђује информациону компетентност бројних корисника“.
Данас се библиотека руководи добром праксом иностраних библиотека, гради
модерну организациону структуру и развија аутоматизоване библиотечко-информационе
сервисе у складу са потребама корисника.

Други дедо књиге посвећен је модерном начину управљања
универзитетском библиотеком, у складу са страним искуствима и теоријом
управљања. Нагласак је на тимском раду у реализацији пројеката и адаптивности
организационе структуре библиотеке новим условима и потребама, као и у
чврстој вези са универзитетом.

Приказано је и финансирање централне библиотеке и њена
24 огранка на факултетима преко универзитетског библиотечког фонда. За
потпуно координирану набавку на универзитету предуслов је била изградња
централног електронског каталога. Приказани су и информациони сервиси
у библиотеци и посебни сервиси за хендикепиране.

Образовна активност библиотеке са програмом обуке студената
детаљно је описана. У библиотеци је развијена и стратегија односа са јавношћу
и привлачења нових корисника и направљен је веома посећен веб сајт библиотеке.

Захваљујући подршци матичног универзитета, реализованом
пројекту посвећеном модернизацији универзитетске библиотеке, спремности
да користе туђа искуства и да се заједничким снагама библиотечких стручњака
и управе ради на реализацији мисије библиотеке, Универзитетска библиотека
Универзитета у Софији успела је и поред свих тешкоћа да се трансформише
у модерну европску универзитетску библиотеку.

Искуства која ова књига доноси су веома значајна као
путоказ и искуство за трансформацију управљања библиотеком на универзитету.

Др Стела Филипи-Матутиновић

У библиотекарству Србије ради велики број библиотекара
који су већ за време свог радног века достигли високе стандарде у својој
професији и постали познати како у земљи, тако и у иностранству. Да све
буде занимљивије, они нису школовани за библиотекарство (јер до недавно
нисмо имали катедру за ову дисциплину), али им то није био хендикеп да
у новој професији постану високи стручњаци.

Једна од њих је Ивана Николић,
библиотекар саветник у Народној библиотеци Србије, која је дипломирала
на Филолошком факултету у Београду, на Одсеку за југословенске и светску
књижевност. Тада није ни сањала да ће се „преселити“ у нову професију.

Професура као опсесија

Првих две ипо године по дипломирању радила је као професор
у гимназији, и то не случајно, јер је професура била њена прва љубав.
Наиме, још када је имала једанаест година, одлучила је да ће бити професор.
Није ни чудо – оба њена родитеља су професори књижевности (мајка у средњој
школи, а отац на факултету).

Ипак, још од малих ногу, дружила се са књигом, јер је
у њеној кући постојала велика лична библиотека њених родитеља, али то
никако није указивало да ће јој библиотекарство постати професија.

— Моје најсрећније године професионалног рада биле
су везане за гимназију и рад са децом, где сам водила литерарну и драмску
секцију, била у школи од јутра до вечери, а сваке вечери водила сам колективно
децу у позориште и на концерте. Оно што је за мене било најважније, било
је осећање да мој рад има смисла и да сам некоме корисна!

Али, дошла је Шуварева реформа која је смањила број часова
општеобразовних предмета и велики број професора књижевности претворила
у «технолошки вишак». Многе колеге су остале без посла, били су код својих
кућа, примали плату и имали су предност у односу на тек дипломиране колеге
на сваком новом конкурсу. Тада је у Београду било 167 професора „вишка“
и битка наше саговорнице за добијање сталнога посла у просвети била је
безизгледна.

Због тога је конкурисала на разна друга места, а интимно
се молила да не добије посао. Међутим, када је Народна библиотека Србије
расписала конкурс, конкурисала је и била прва на ранг листи, захваљујући
пре свега високом просеку оцена на студијама, што је за научну установу
каква је НБС био најважнији критеријум.

Када су јој саопштили да је добила посао, била је очајна!
То је значило опроштај од младалачког сна о професорском позиву. У тој
ситуацији, отац јој је говорио да не разуме да неко плаче због онога што
би некоме другом било испуњење животног сна – да добије посао у једној
престижној научној и културној установи националног ранга.

Две велике среће

Послушала је оца, али је првих годину дана у НБС била
веома тужна. Дошла је на посао и првих дана није разумела ни шта треба
да ради ни стручне термине који се користе. Тако је једна колегиница питала
другу „где су они нереализовани дезидерати за кицеве“!?

—Питала сам се шта је то колегиница хтела да каже.
Ја сам од целе реченице разумела само „где су они“ и «за». То је био стручан
језик, тако далек од оног нашег лепог језика којем сам учила децу, сиромашан
и штур у поређењу са богатом лексиком коју смо користили у анализама књижевних
дела.

Уместо разредног дневника добила је писаћу машину, уместо
дечијих лица гледала је каталошке листиће и обрађивала књиге по некаквом
њој тада неразумљивом стандарду. Полагала је бројне стручне испите који
су јој теже пали него сви испити на књижевности.

Да обиђу своју професорку, у библиотеку су првих годину
дана долазили цели разреди некадашњих ученика. Када они дођу, било је
радости и смеха, а када пођу растајала се са њима очију пуних суза.

Али у Иванином професионалном животу дошло је до великог
преокрета, захваљујући томе што је, како сама каже, имала је две велике
среће:

— Прво,имала сам срећу да је колегиница Власта Исаковић
које ме је учила послу, била не само велики стручњак – него и заљубљеник
у тај посао. Она ми је пренела не само своје знање и искуство, него и
љубав према библиотекарству и Народној библиотеци Србије. Уверена сам
да је за сваку професију најважније управо то – љубав, посвећеност, ентузијазам.

Друга срећна околност је била да сам дошла на такво
радно место које највише одговара мом темпераменту и мојим интересовањима.
Врло брзо сам схватила тај привид писаћих машина, каталошких листића,
неког непознатог језика, бројки и рачуна – увидела сам да иза свега тога
стоје људи, моје колеге у иностранству, библиотекари, професори, лектори,
студенти, новинари, преводиоци, којима је мој рад и те како значајан и
потребан.

Велики преокрет

То сазнање је учинило да се Ивана трајно заљуби у библиотекарство.
До те мере да је, када је после неколико година рада у библиотеци, добила
позив да се као професор врати у гимназију у којој је предавала, одбила
своју прву професионалну љубав и остала верна библиотекарству!

Данас овај посао више не би мењала ни за какав други!
Данас она свакодневно настоји да успостави контакте са новим библиотекама,
новим славистичким центрима и преводиоцима широм света, да прошири круг
људи са којима сарађује, да број књига који шаље буде што већи, избор
што стручнији и разноликији.

— Бавила се и другим пословима у НБС, као што су
промоције књижевних дела, организације скупова, била је иницијатор да
се за Дан библиотеке 6. априла 1991. године, када је обележавано 50 година
од њеног страдања, покрене донаторска акција међу нашим реномираним ликовним
уметницима. Идеја је прихваћена и Ивана је месецима обилазила атељее ликовних
уметника, који су се здушно одазвали овој иницијативи и Народној библиотеци
Србије поклонили бројна вредна дела.

Тако су оплемењени ентеријери ове куће кроз коју сваке
године прође велики број корисника и сарадника из земље и иностранства,
и она је са око 250 експоната постала својеврсна галерија нашег савременог
ликовног стваралаштва.

Од тада до данас, скоро 20 година, ради у Народној библиотеци
Србије у Одељењу за размену, у оквиру Сектора за попуњавање фондова. Њен
посао је пласман југословенске књиге у иностранство, што обухвата слање
домаћих публикација у размену националним, универзитетским и јавним библиотекама
у свету, као и слање књига на поклон катедрама за српски језик и преводиоцима
наше литературе у иностранству, и у десетак библиотека Срба у дијаспори.

Врло захтеван посао

Тај посао је некада захтевао да се прати целокупна издавачка
продукција тадашње Југославије, од Словеније до Македоније, на свим језицима
на којима су објављиване публикације.

Како се смањивала тадашња земља, тако се смањивала и
издавачка продукција коју је требало пратити, али је зато расла продукција
у Србији и Црној Гори, а посао постајао све захтевнији у праћењу информација
и набавци књига.

Сада И. Николић прати домаћу текућу издавачку продукцију,
из ње одабира публикације и сваких месец ипо дана саставља нови каталог
наслова који e-mailom шаље свим библиотекама-сарадницама у иностранству.
Када инострани сарадници поруче књиге, оне се набављају или из дупликата
НБС или се купују.

Затим, за многе земље прати њихову патриотику у нашој
издавачкој продукцији, набавља је и
аутоматски шаље за Аустрију, Немачку, Пољску, Чешку, Румунију, Мађарску,
Јапан, Кореју, као и за земље настале на простору некадашње Југославије,
за Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Македонију.

— Многе библиотеке у свету, захваљујући дугогодишњој
сарадњи и поверењу које имају у Народну библиотеку Србије, дале су нам
право да према договореним областима и профилу фондова одређене библиотеке,
сами из домаће издавачке продукције бирамо публикације и аутоматски их
шаљемо, без претходног дезидерата за сваку књигу појединачно.

То претпоставља предзнање и сталну бригу И. Николић о
карактеру фондова тих библиотека, односно шта која прикупља, а наравно
свака од њих има своје специјалности. Примера ради, Британска библиотека
са посебном доследношћу прикупља све публикације које се односе на Први
светски рат и учешће Србије у том рату, на династију Карађорђевић, итд.

Постоје библиотеке које редовно примају одређене колекције,
а то се мора знати напамет. Тако, Библиотека Руске Академије наука у Санктпетербургу
прикупља све књиге из колекције «Библиотека Југословенскиог филолога»,
и чим се појави нови наслов у њој, таква књига им се одмах шаље.

— Зато дневно морам да «у глави» држим обиље старих
и нових података и информација, а све у жељи да што доследније испуним
потребе и захтеве наших сарадника у иностранству.

Шта на крају рећи? Оно што је неспорно: захваљујући Шувару,
библиотекарство Србије је добило једног врсног стручњака.

Пре пет година Конгресна библиотека у Вашингтону славила
је свој двестогодишњи јубилеј. Далеке 1800. године, 24. априла, други
по реду председник Сједињених Америчких Држава, Џон Адамс (John Adams),
потписао је указ о оснивању библиотеке која ће служити за потребе посланика
у скупштини младе, четрнаестогодишње државе, и одобрио да се, за пет хиљада
долара, купе «такве књиге које би биле неопходне за рад скупштине».

Следеће, 1801. године, из Лондона су стигле књиге и Конгресна
библиотека је, са седамсто четрдесет свезака и три мапе, основала своју
колекцију. Две године касније тадашњи председник, Томас Џеферсон (Thomas
Jefferson), потписао је први Закон о библиотеци, којим је Конгресна
библиотека стављена под контролу заједничке комисије састављене од чланова
Сената и Представничког већа.

Ова комисија, на предлог председника државе, поставља
доживотног директора библиотека (са звањем Библиотекар Конгреса), одређује
буџет за сваки сектор библиотеке, одобрава средства за нова радна места,
куповину књига и намештаја. За специјалне набавке (куповину старих и ретких
књига или изузетно скупих издања какав је, примера ради, факсимил Мирослављевог
јеванђеља), постоји тзв. Савет Медисон (Medison Council), састављен
од врло богатих дародаваца и представника великих компанија, који одобрава
средства за набавку ретких књига и специјалних издања, али се за сваки
предлог доноси посебна одлука и изгласава већином гласова.

Преко два милиона клијената годишње

Библиотека се у почетку развијала углавном у три етапе:
у првој била је то приручна библиотека пуна правне литературе из британског
законодавства, искључиво за чланове Конгреса. У другој фази, колекцију
су почели да користе и други представници државне власти (судства и извршне).
Трећа фаза наступила је 1815. када је библиотека развила делокруг који
и данас има.

Данас, фондове Конгресне библиотеке може да користи свака
особа изнад осамнаест го-дина старости. Смештена у три зграде које носе
имена првих председника Сједињених Аме-ричких Држава, Џеферсона (завршена
1897), Адамса (завршена 1937) и Медисона (завршена 1980), најзаслужнијих
за стварање принципа државе, па и библиотеке, Конгресна библиотека годишње
прими преко два милиона посетилаца и услужи индиректно преко милион клијената.

Развој Конгресне библиотеке не може се одвојити од развоја
америчке државе. У време оснивања Библиотеке, Америку су водили неки од
највећих умова њене историје, међу којима посебно место припада Томасу
Џеферсону. Он је веровао и прокламовао да слободно и демократско друштво
једино снагом интелекта, има право да управља државом, за шта је неопходна
књига и слободан доступ њој.

Случај је хтео да 1814. британске трупе на кратко време
окупирају Вашингтон, запале га и да том приликом изгори и зграда Конгреса,
у којој је била смештена Библиотека, са три хиљаде књига. Томас Џеферсон
је тада предложио Конгресу да за 23.940 долара, откупи његову богату библиотеку
коју је сачињавало 6.487 књига.

Тиме је знатно проширен садржај колекције јер је она,
осим правне, економске и историјске литературе, садржавала наслове из
природних наука, белетристике, уметности, архитектуре и географије. По
речима Томаса Џеферсона, “не постоји предмет на који у његовој библиотеци
члан Конгреса неће имати прилику да се позове“ („no subject
to which a Member of Congress may not have occasion to refer„).
Осим на енглеском, у Џеферсоновој библиотеци било је књига на француском,
старогрчком, латинском. немачком и шпанском језику.

Временом, делокруг корисника па тиме и садржаја се знатно
проширио. Конгресна библиотеке је постала национални центар за информације
у којем се налази интелектуално благо не само америчког народа, већ и
целога света, у свим могућим формама. Осим књига и периодике (двадесет
и девет милиона), мапа (четири милиона и осам стотина хиљада) и рукописа
(педесет седам милиона), ту се налазе и приватне архиве америчких државника
(архиве свих председника Америке до Теодора Рузвелта (Theodore Roosevelt).

У Конгресној библиотеци чу вају се музичке творевине
(два милиона седамстотина хиљада плоча), највећа колекција филмова у Америци
(девет стотина хиљада), фотографије (дванаест милиона) историјиски документи
из Грађанског рата и војни планови битака. Осим у три зграде Библиотеке,
магацински простор од преко 530 миља полица смештен је и у оближњој држави
Мериленд, одакле два минибуса свакодневно доносе материјал читаоцима и
библиотекарима.

У Библиотеци је (2003) био запослен 4501 службеник, од
којих три хиљаде има високу и највишу стручну спрему разних профила. Буџет
Конгресне библиотеке за ову годину прешао је шест стотина милиона долара.
Све о Конгресној библиотеци може се наћи на њеној веб страници: <
www.loc.gov >, док је директан улаз у каталог
<http://catalog.loc.gov>

Најзначајнији рукописи јужних Словена

Врло је тешко одредити када су се први Јужни Словени
поја-вили у Конгресној библиотеци. Да ли је то био словеначки Бискуп Фридерик
Иринеј Барага (1797-1868), који је, као католички
мисионар међу Индијанцима, написао прву граматику чи-павског језика, “A
Theoretical and Practical Grammar of the Ochipwe Language“ (Детроит,
1850) или Вук Стефановић Караџић
са Kleine serbische Grammatik (Leipzig, 1824).

Вукова граматика се у Конгресној библиотеци појавила
у другој половини XIX века, заједно са Grammatik der illyrischen Sprache
(Vienna, 1845) Андрије Торквата Брлића,
Малом српском граматиком (1850) Ђуре
Даничића те Илиском словницом (Загреб, 1854)
Вјекослава Бабукића.

Најзначајнију јужнословенску збирку Конгресна библиотека
је добила 1903. купивши заоставштину Мартина Хатале (Martin Hattale,
1821-1903), професора филологије на Прашком универзитету и члана Чешке
и Руске академије наука. У тој богатој збирци нашли су комплетни сетови
Рада југославенске академије, 1867-1903. и Љетописа југославенске
академије 1877-1903, који представљају основна достигнућа ове врло
значајне научне институције јужнословенских народа, основане 1867.

Друга по значају је веома богата колекција Тодорa
Плочевa, збирка од 635 првих издања на бугарском језику, купљена
1950. Ту се може наћи История славианоболгарская хилендарског
јеромонаха и оснивача нове бугарске писмености Пајсија Хиландарског, написана
1762, а штампана 1840. Kyriakodromion, sirech Nedielnik (1806)
којег је написао епископ Софроније од Враца, Bukvar s razlichny poucheniia
првог бугарског секуларног писца Петура Берона, те прва бугарска књига
из географије Kratkoe politicheskoe zemleopisanie za obuchenie na
bolgarskoto mladechestvo архимадритa Неофита Бозвелија.

Дугови враћани у књигама

Крајем XIX века Сједињене Америчке Државе успоставиле
су дипломатске односе са тада већ самосталним земљама Јужних Словена,
Бугарском и Србијом, а развиле су и сарадњу са другим јужнословенским
народима који су живели у склопу Аустроугарске монархије. Библиотека је
почела да добија званична државна докумената, у првом реду записнике парламентарних
заседања, службене новине, пописе становништва и друге званичне статистичке
податке.

Научне институције јужно-словенских држава, отприлике
у то време, успостављају размену својих издања са Конгресном библиотеком
која, по Закону о обавезном примерку, када се књига региструје за заштиту
ауторских права, добија два примерка. Један од њих остаје у сталној збирци,
док се други примерак употребљава за размену.

Осим тога, грађани који пок-лоне књиге или неки друге
уметнички предмете, ослобођени су пореза у вредности поклона, па се и
на тај начин долази до дупликата који служе за размену.

Природно, ипак се највећи део збирке употпуњује куповином
књига из јужнословенских земаља. Почетком шездесетих година изгласан је
закон (т.з.в. Public Law 480), по коме су све државе које су
Сједињеним Аме-ричким Државама остале дужне за поратну помоћ у храни,
могле да врате дуг средствима која би била утрошена искључиво за набавку
књига, часописа, мапа и томе слично.

Конгресна библиотека у кући Милана
Ракића

Тада је Конгресна библиотека отворила своју канцеларију
у предивној кући српског песника и дипломате Милана Ракића (1876-1938)
на Дорћолу у Београду, у којој је двадесетак службеника куповало и каталошки
обрађивало литературу са подручја целе Југославије, те слало књиге са
обрађеним каталошким картицама Конгресној и библиотекама у двадесетак
америчких универзитета који поседују славистичку литературу.

Овде треба поменути још један куриозитет. Било је то
доба «адиминистративног социјализма», када су одређене књиге и часописи,
по пуштању у продају, бивали одлуком јавног тужиоца заплењени и уништени,
а будући да је Конгресна библиотека набављала књиге и часописе директно
од издавача, забрањене публикације су сачуване за кориснике јужнословенске
колекције. Тако се овде, примера ради, могу наћи комплети часописа «Праксис»
или забрањена збирка песама Вунена времена Гојка Ђоге.

Конгресна библиотека набавља књиге, часописе, филмове
и друге материјале из целога света из свих области живота, изузев медицине
и пољопривреде, јер за ове предмете постоје посебне националне библиотеке
у Вашингтону. У набавци се води ра-чуна да то буде изворни материјал.
Не набављају се преводи, изузев превода на енглески са неког мање познатих
језика (какви су јужнословенски), који поседују неку научну или културолошку
вредност.

Не купују се уџбеници или дечије књиге, изузев оних који
престављају неки редак литерарни или графички успех. Материјал се класификује
по предмету који обрађује, тако да не постоји колекција разних народа
(изузев књижевности појединих народа који су на тај начин предмет за себе).
Изузетак чине материјали штампани на хебрејском, кореанском, јапанском,
кинеском, персијском и индонежанском језику, који се обрађују и чувају
као посебне колекције.

Будући да је материјал Јужних Словена разврстан са осталим
народима по предмету који обрађује, једини увид у то шта Конгресна библиотека
поседује, јесте систематска провера домаћих библиографија, чији се нас-лови
упоређују са колекцијом библиотеке.

Библиографије и чланци у локалној дневној штампи о новим
издањима који се пажљиво прате и наручују од локалних набављача и библиотека
с којим постоје уговори о размени, једини су начини да проценимо које
нове наслове вреди набавити и придодати јужнословенској колекцији.

Писац ових редова (ppaj@-loc.gov) задужен је за комплетирање
ове колекције и за давање информација о збирци, у првом реду члановима
Конгреса и њиховим сарадницима, државним установама, па и сваком кориснику
који му се обрати.

Богат избор јужнословенских издања

Издавачка делатност Јужних Словена процвала је крајем
XIX века. У крајевима који су још увек били под османлијском влашћу, забрањивано
је штампање књига ћирилицом, па су многе књиге на српском језику штампане
у Букурешту, Будимпешти, Солуну, Одеси, Бечу, а књиге на бугарском, све
до 1878, у Београду.

Уместо једног, 12 центара за набавку

На сличан начин Конгресна библиотека набавља из других
јужнословенских земаља. До распада Југославије набавна политика је била
централизована: књиге из целе Југославије набављале су се преко Београда,
а часописи преко Загреба. Библиографска контрола се обављала преко података
из Библиографије Југославије, прво из штампане верзије а затим
из централне библиографске базе података односно узајамног каталога југословенких
библиотека. Распад Југославије и грађански рат условили су струкнурну
промену праћења издавачке делатности и набавке.

Велико интересовање Американаца

Писац ових редова добио је задатак да од некадашња два,
створи шест пута два центра за набавку штампаног материјала. Случај је
хтео да смо на време, дакле пре грађанског рата, предвидели распад централистичког
система у Југославији, те смо у сваком главном граду будућих независних
држава организовали набављачку службу и обновили већ уходану размену са
научним институцијама.

Историјски догађаји у земљама Јужних Словена и прилично
низак ниво знања и интересовања Американаца о компликованој прошлости
тих народа, изазвали су, може слободно рећи, неочекивано велик интерес
свих делова државне власти ове земље. Провала националних сукоба и долазак
избеглица из предходне Југославије знатно је проширио интерес за јужнословенску
збирку.

Треба напоменути да само о рату у Југославији постоји
преко 600 књига и небројен низ чланака у периодици. Сасвим неочекивано,
кустос јужнословенске збирке нашао се у неколико «кризних штабова», где
се тражила експертиза о земљама, народима и њиховим вођама, те виђеним
личностима опозиције, да би се бар формално стекла слика објективности
у стварању мишљења о тим догађајима.

Јужнословенска колекција данас садржи више стотина хиљада
јединица материјала и стално се употпуњује књигама, часописима, филмовима,
музичким остварењима и дигиталним производима. У последње две године у
сарадњи са Народном библиотеком Србије, скупљена је збирка докумената
и чланака из америчке и ратне периодике народа бивше Југославије која
са поменутим књигама посвећеним том историјском догађају преставља уникатну
збирку за проучавање рата у Југославији од 1991-1995.

Јединствена колекција информативних
емисија

Богата уметничка историја Јужних Словена често је предмет
проучавања не само специјалиста и студената, већ и медија и новинара.
Примера ради, у Оделењу постера и фотографије, у изваредно богатој колекцији,
могу се наћи најлепши примери неимарских достигнућа из јужнословенских
градова.

У одељењу за музику, поред штампане литературе, нота
и плоча, налазе се и оргинални снимци фолклорних наступа и народне музике
снимљени на фестивалима, као и приликом посета америчких проучавалаца
фолклора јужнословенских земаља.

У овом одељењу се чувају и оргинални снимци наступа у
Америци чувеног бугарског баса Бориса Христова, хрватског сопрана Зинке
Кунц Миланов (дугогодишње примадоне Метрополитен опере у Њујорку) и многих
мање познатих уметника са Балкана.

У оделењу за филм чува се богата збирка бугарског документарног
и уметничког филма, међународно признатих достигнућа хрватског цртаног
филма, као и скоро комплетне колекције Емира Кустурице, Душана Макавејева,
и још неких. Ова колекција се свакодневно обогаћује новим филмовима и
циљ је створити репрезативну збирку филмских достигнућа свих јужно-словенских
народа.

Треба напоменути да Конгресна библиотека поседује вероватно
јединствену колекцију информативних емисија из свих држава предходне Југославије,
сниманих и емитованих у време грађанског рата на тим просторима.

Одељење за географију и мапе чува историјске и друге
мапе свих простора на којима су Јужни Словени живели и стварали своје
заједнице. Овај материјал је такође пробудио велико интересовање овдашњих
државних и научних институција у протеклој деценији. На симпозијуму одржаном
у част оца хрватске књижевности Марка Марулића, не мало изненађење чланова
Хрватске академије знаности и умјетности изазвале су оргиналне мапе Далмације
из XVI века.

Ризница раритета

Кад је реч о ретким издањима, ова библиотека поседује
једну од најстаријих хрватских књига, Missale Glagoliticum, штампану
1483. у Венецији; Марка Марулића: Де institutione bene vivendi per
exempla sanctorum (1506), Epistola ad AdrianumVI. Pont.
Max (1522), Requm Dalmatiae et Croatiae gesta (1746-48)
и Animadversio in eos qvi beatvm Hieronomvm Italvm esse contendvnt
издану исто 1746-48. године.

Конгресна библиотека поседује Псалтир штампан
1638. такође у Венецији. Овде се чувају и књиге Руђера Бошковића Elementorum
universae matheseos штампана у Риму, 1754, Де litteraria expeditione
per pontificiam ditionem ad dimentiendos duos meridiani gradus et corrigendam
mappam geograficam, исто штампана у Риму 1755, као још три наслова
штампана за његовог живота.

Три од ових књига је чувени дубровачки астроном, филозоф,
дипломата и језуита поклонио Бенџамину Френклину (1706-1790) или у Паризу
или приликом посете и говора у америчком Парламенту 17. октобра 1778,
па после на вечери са Бенџамином Френклином код његовог париског пријатеља
маркиза d’Estaing у Филаделфији.

Нажалост, Конгресна библиотека не располаже датумом када
су ове књиге ушле каталог библиотеке. Пре неколико година је у збирку
ретких књига укључен и факсимил Законоправила Светог Саве из
1265. године.

У одељењу за манускрипте чувају се документа и писма
америчких историјски личности, па се ту може наћи и њихова преписка са
представницима Јужних Словена. Тако се, у архиви председника Вилсона,
може наћи преписка његовог државног секретара Роберта Лансинга са Николом
Пашићем. У овом одељењу се налази и око двадесет пет писама Николе Тесле
(1856-1943) и нешто мање писама Михајла Пупина (1858-1937), двојице најзначајнијих
Срба који су стварали у Америци.

МОСКВА – Научници из неколико земаља
– међу којима су Велика Британија, Египат и Русија – раде на дигитализовању
најстаријег познатог преписа Библије, Синајског
кодекса, најављују да ће он ускоро бити широко доступан
на Интернету.

 

Синајски кодекс,
један од 50 преписа Библије које је наручио римски цар Константин када
је примио хришћанство, датира из IV века, а сада је у Британској библиотеци
у Лондону.

 

Пројекат дигитализације је посебно значајан јер је оригинални
документ толико драгоцен да су га у последњих 20 година видела само четири
научника.

— То је рукопис који се веома разликује од осталих,
јер на фасцинантан начин приказује како се
развијао библијски текст у одређеном периоду и како је тумачен у тим кључним
годинама раног хришћанства, објаснио је за Би-Би-Си Скот
Мекендрик, шеф одељења Британске библиотеке за
средњовековне и ране рукописе.

— Синајски кодекс, такође, једини од свих
рукописа садржи потпуни текст „Библије“, укључујући и најстарији потпуни
примерак Новог завета, као и грчког Старог завета, познатог под називом
Септуагинта, који између осталог обухвата и апокрифе.

Рукопис је добио назив по месту у којем је чуван – манастиру
Св. Катарине на Синајском полуострву у Египту, смештеном у подножју планине
на којој је Мојсије примио 10 Божјих заповести.

Немачки истраживач Константин
фон Тишендорф посетио је средином XIX века манастир,
који припада Грчкој православној цркви, а затим део документа понео са
собом у Немачку и Русију, док у манастиру и данас верују даје рукопис
украден.

Тишендорф је за јубилеј 1000 година руске државе објавио
Синајски кодекс и допремио
књигу у Петербург, за шта је од руског цара награђен наследном племићком
титулом,
добивши истовремено признање и од самог папе.

Највећа заслуга научника је поређење четири рукописа:

Синајског, Александријског, Париског и Ватиканског кодекса.

 

Синајски кодекс, који је руски
цар добио на поклон, 1933. је влада СССР-а продала Великој Британији и
тако је изложен у Британском музеју.

 

У свету се сада чува четири фрагмента рукописа, највећи
– 347 од 400 страна – у Британској библиотеци, остали у библиотеци универзитета
у Лајпцигу, Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу и манастиру
Св. Катарине.

Све четири институције сада сарађују на дигитализацији
целокупног текста, користећи истовремено хиперспектралну слику да би фотографисали
документе и на тај начин открили евентуално скривен или избрисан текст.

Према речима представника Британске библиотеке, споразум
потписан у Лондону о дигитализацији рукописа пружа јединствену шансу да
се виртуално обједине сви делови Кодекса и рукопис старпреко 1600 година
обнови у првобитном виду.

Очекује се да ће реализација пројекта, вредног укупно
око 700.000 фунти стерлинга, трајати око четири године, након чега ће
Синајски кодекс бити доступан за читање на Интернету, као и у
виду дигиталног факсимила и ЦД издања.

(Танјуг)
(Преузето из листа „Политика“)