У Охриду је одржана од 1. до 6. јуна међународна конференција
о дистрибуираним библиотечко-информационим системима.

Конференција је одржана у оквиру Темпус пројекта JEP 1611-2001,
чији је координатор био Универзитет у Новом Саду, а учесници су били представници
свих партнера на пројекту-Универзитета у Скопљу, Универзитета у Месебургу
и Универзитета у Солуну.

Позвани предавачи били су и Алан Хопкинсон са Мидлсекс
универзитета у Лондону, Гордана Будимир из ИЗУМ-а у Марибору, Стела Филипи-Матутиновић
и Богољуб Мазић из Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић“ у Београду.

Током конференције приказани су резултати које су постигли
колеге са Новосадског универзитета у развоју програма БИСИС и изградњи дигиталне
библиотеке дисертација, а позвани предавачи су говорили о стандардима у
библиотекарству, метаподацима, резултатима изградње мреже високошколских
библиотека у Србији у оквиру пројеката ВБС и Темпус ЈЕР 16059-2001, могућностима
даљег развоја и перспективама и потреби трансформације високошколских библиотека
у 21. веку.

На Округлом столу на крају конференције разговарало се
о будућој сарадњи на проширивању пројекта дигиталних дисертација на остале
универзитете у Србији и о могућностима будуће сарадње свих партнера на оба
до сада реализована Темпус пројекта у Србији који су у фокусу имали библиотеке.

Др Стела Филипи-Матутиновић

Најмлађа универзитетска библиотека у Србији у Крагујевцу,
основана је пре 27 година, само годину дана после оснивања Универзитета
у том граду.

То је релативно кратак период у историји развоја културе
и образовања једне средине, али је њена предисторија много дужа, ако се
веже за историју високошколског образовања, од Лицеја, Више школе и оснивања
Библиотеке лицејске.

Библиотека је основана 1977. и углавном је опслуживала
и пратила наставу на факултетима у оквиру Универзитета у Крагујевцу, и како
се он ширио, тако је и библиотека ширила своју делатност, а посебно је набавну
политику усмеравала према тим факултетима.

Универзитет у Крагујевцу сада има 11 факултета, а задњи
који је основан пре две године је Филолошкоуметнички факултет, који једини
нема своју библиотеку.

Библиотека има око 20.000 корисника, и у њој ради 17 запослених,
од којих су 12 стручни радници на библиотечким пословима.

Аутоматизација омогућила пружање услуга
на вишем нивоу

Ова библиотека по природи свог посла пружа услуге наставницима
и студентима (којих ове године има око 12.000), а програм аутоматизације
и умрежавања је омогућио да пружају услуге из далеко више база података.
На челу ове институције је последњих 8 година Ружица Игњатовић,
филолог, која каже:

—Универзитетске библиотеке у свету и код нас чине
саставни део рада и развоја високошколског образовања.

Испуњавајући ту своју улогу каоризнице знања, извора
интелектуалних сазнања и подстицаја, извора слободног прихватања идеја и
деловања неспутане мисли, универзитетске библиотеке потврђују стару истину
да „нема високошколског образовања без добре библпотеке „.

Нераскидива повезаност са универзитетом

Место и улога Универзитетске библиотеке одређени су приликом
њеног формирања основана је да служи наставницима Универзитета, научним
радницима, студентима и свима који воле књигу.

Од самог почетка свог постојања, Библиотека је развијала
своју делатност која је произлазила из њене нераскидиве повезаности са универзитетом,
и у складу са овим принципима, формирани су њени фондови.

Богатство фондова библиотеке

Увек се имало у виду да својим саставом фонда, она треба
да задовољи потребе које намеће наставнонаучни рад, у свим областима наука
које се изучавају на Универзитету у Крагујевцу.

— Од тренутка оснивања Универзитетске библиотеке, посебна
пажња је поклањана пршупљању, формирању и неговању збирке секундарнш публикација.

Схватајући неопходност и важност таквих збирки, инсистирано
је на богаћењу фонда.

У поседу Библиотеке налази богата збпрка енциклопедија,
речника и лексикона домаћих и страних издавача.
Библиотека такође има богату збирку свих врста атласа, библиографија, много
зборника научних и стручних радова, материјала са разних конгреса и врло
богат фонд публикација из области библиотекарства.

Тако је Библиотека добила преко 1500 докторских и магистарских
радова научних радника Универзитета у Крагујевцу и других универзитета у
некадашњој Југославији.

Шира приручна литература за све научне
области

Део фонда у коме су уџбеници и приручници намењен је бројним
корисницима-студентима, формиран је према потребама Универзитета.

— Поред тога, набављенаје и ишра приручна литература
за све научне областп на универзитету, за све граничне области, као и за
оне које с ејош не изучавају у оквиру наставног рада на нашем Унпверзитету,
али могу да задовоље потребе шире публике Универзптетске библиотеке, с обзиром
даје она централна научна библиотека на територији региона Шумадија.

Универзитетска библиотека поседује и дела светске и домаће
књижевности, сабрана и изабрана дела појединих писаца.

По мишљењу Р. Игњатовић, највећу вредност ове библиотеке
(уз приручни фонд) чинило је 205 наслова часописа које је Библиотека примала
од свог осни-вања до увођења санкција према Савезној републици Југославији.

Девет легата од 19.555 примерака, квантитативно и квалитативно
обогаћују и уобличавају Библиотеку.

Укупан фонд Библиотеке садржи око 80.000 књига и од којих
се користи преко 30.000 годишње, а читаоница са 200 чиалачких места је свакодневно
попуњена.

Поред основне функције набавке, обраде и давања књига
на коришћење, Библиотека се у протеклом периоду бавила и организовањем изложби
књига и часописа, промовисањем књига, углавном издања наставника и сарадника
Универзитета у Крагујевцу.

Значај библиографске грађе

Пројекти којима се ова библиотека поноси је прикупљање
грађе за две библиографије: Библиографију радова наставника и сарадника
Универзитета у Крагујевцу и Библиографију магистарских и докторских
радова.

— Од оснивања првих одељења у Крагујевцу, од 1960.
ми смо том библиографијом обухватили све научне радове сарадника и наставника.

То је вишетомна библиографија и ми је издајемо сваких
5 година. До садаје урађено 6 томова, а сада се прикупља материјал за библиографију
2000-2005. година.

У том послу велику помоћ пружају декани, ректори и
остали сарадници са Универзитета, па се тај подухват успешно одржава.

Непосредни повод за објављивање ове две Библиографије
је био 15 година рада Универзитета у Крагујевцу.

Циљ прикупљања и објављивања грађе је био да се на једном
месту презентирају пописи објављених радова из области оних научних дисциплина
на којима су ангажовани наставници и сарадници на факултетима, као и истраживачи
у институтима.

(Наставак у следећем броју)

Темпус пројекат „Изградња мреже високошколских библиотека
универзитета у Србији“, о коме је раније било доста речи, успешно је
завршен и управо се раде коначни извештаји.

Добијена је скупоцена опрема, софтвер и публикације, али
од највећег је значаја брзи тран-сфер знања и искуство које су библиотекари
стекли радећи на пројекту.

Универзитетска библиотека у Нишу је истовремено радила
на још једном, за нас великом пројекту – формирању Центра за правне информације,
који је финансирао Фонд за отворено друштво Београд.

Центар је смештен у две нове просторије које су опремљене
савременим намештајем и информатичком опремом.

За годину дана рада, Центар прупио обиље домаће и иностране
литературе из области права, у штампаном и електронском облику.

Библиотека је и један од оснивача Конзорцијума правних
центара југоисточне Европе, преко кога је обезбедила приступ бази података
WestLaw.

Оснивање оваквог Центра од великог је значаја не само
за Универзитет већ и регион, јер корисници на једном месту могу добити обиље
информација из свих области права.

Библиотечки маркетинг

У последње време све је јасније да библиотеке могу да
побољшају свој положај и ефикасно функционишу у измењеним условима само
ако на прави начин користе маркетинг стратегије.

Универзитетској библиотеци није циљ само основно функционисање,
већ општи напредак, и зато развија креативне стратегије за решавање проблема.

Маркетинг треба да унапреди односе Библиотеке и окружења
и да јој обезбeди бољи статус и финансирање.
Библиотека је штампаним материјалом и на локалним медијима више пута обавештавала
јавност о својим могућностима и потребама.

Иако су значајни резултати већ постигнути, озбиљан успех
ипак највише зависи од општег економског стања у земљи.

Кадрови

Последњи пут ново радно место је одобрено 1994. године!

Укупан број радника није довољан за обављање свих садањих
и развијање планираних функција Библиотеке.

Уз то, у току деведесетих, целокупна генерација библиотекара
која је основала и развила Библиотеку, отишла је у пензију.

Иако млађи библиотекари лакше прихватају информатичку
технологију, ипак им је потребно више година искуства да би постали прави
стручњаци.

Поред тога, улога библиотекара се мења, посебно у научнимбиблиотекама,
и постаје све сложенија.

Библиотекари постају „информациони провајдери“
и „менаџери знања“, и добијају све значајнију улогу у обучавању
корисника информатичкој писмености и промовисању доживотног учења.

Зато Библиотека велику пажњу поклања образовању и усавршавању
радника. Велико је питање да ли ће и ти стручњаци остати у Библиотеци са
овако малим платама.

Проблеми

Универзитетска библиотека у Нишу има своје специфичне
проблеме, али дели и судбину осталих српских библиотека.

Иако је Библиотека интензивно радила и у временима најдубље
економске кризе, у то време су обављани само послови који захтевају мало
или нимало средстава.

Зато су се многи нерешени проблеми гомилали и сада успоравају
даљи развој Библиотеке.

Највећи проблеми тренутно су:

• недостатак магацинскогпростора;

• застарела рачунарска опрема;

• застарели фондови: недостају многи уџбеници и савремена
литература потребна за наставу и научни рад студената и професора; због
недостатка средстава за поштанске трошкове, значајно је смањена размена
универзитетских издања са другим библиотекама;

• последње озбиљно санирање простора, осветљења, водоводне
и електричне мреже бављено је пре петнаестак година

• потреба за новим радницима;

• нередовно финансирање и еома ниске плате због којих
је Библиотека већ изгубила неколико стручњака.

Планови

Све оно што је остварила у току свог развоја Универзитетску
библиотеку у Нишу сврстава у ред најсавременије организованих и опремљених
библиотека у Србији.

Међутим, у току последњих година у свету је дошло до наглог развоја библиотекарства,
а у Европи је одмакла реформа високог образовања.

Дошло је и до наглог развоја информатичке технологије,
без које се данас савремена библиотека не може ни замислити.

Истовремено, на домаћем плану дошло је до брзог ширења
Универзитета у Нишу, обнављају се везе са иностранством, очекује се интензивирање
научног стваралаштва али и транс-формација универзитета.

Све наведено, а и жеља Уни-верзитетске библиотеке у Нишу
да буде водећа библиотека југоисточне Србије, не дозвољавају предах, већ
пред њу постављају веома озбиљне задатке, као што су:

• Анализа постојећих ипредвиђање будућих потреба Универзитета
у Нишу али и потреба свих осталих институција и појединаца који се у овом
региону баве научно-истраживачким радом; стално усклађивање политике развоја
Библиотеке са потребама Универзитета и шире средине.

• Анализа српских и светских трендова у библиотекарству
и трансформација Универзитетске библиотеке у складу са тим трендовима; надокнађивање
ропуштеног и прикључивање најразвијеним библиотекама, усваком погледу.

• Помоћ Универзитетске библиотеке факултетским и другим
библиотекама у њиховомразвоју, стварање јединствене библиотечке мреже Универзитета
у Нишу и њено укључивање у систем академских и народних библиотека Србије.
• Даље повезивање са другим српским и светским библиотекама ради размене
информација, искустава и библиотечке грађе.

• Поправљање економског иопштег статуса Библиотеке у систему
високог школства Србије.

*

Снажна и технолошки високо развијена Унивврзитетска
библиотека свакако ће бити покретач развоја и осталих библиотека Универзитета,
па и других библиотеш и сличних институција у овом региону.

Такође, допринеће повећању угледа како Универзитета,
тако и самог града Ниша.

Зоран Б. Живковић, управник

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ из
Београда свој јубилеј је организовала на оригиналан начин: приредила је,
заједно са Народним музејом из Београда, изложбу под називом СРПСКИ МАНАСТИРИ
У СВЕТСКОЈ КУЛТУРНОЈ БАШТИНИ UNESСО-а, која ће бити отворена од 28. маја
до 30. јуна 2004. г.

Циљ ове манифестације је био да се домаћој и светској
јавности прикажу споменици културе од изузетне важности и уметничке вредности,
по којима је српска уметност средњег века постала позната у свету, и који
у великој мери представљају врхунац уметничког стварања у вековима у којима
су настали.

То су манастири Хиландар на
Светој Гори (уписан у листу светске баћтине 1988. г. Заједно са читавим
комплексом Свете Горе); Стари Рас са Сопоћанима (уписан 1979. г. као целокупан комплекс региона
првог седићта српске државе у 12. веку са манастирима Ђурђеви
Ступови и Петровом црквом) и манастир Студеница (уписан 1986. г. у листу светске
баштине).

Промоција српске Културне баштине

На изложби је представљен и манастир Дечани као споменик који је од стране наше земље предложен и промовисан за упис
у листу светске културне баштине UNESСО-а, и та је процедура уписа у току.

На конференцији за штампу која је тим поводом организована
у просторијама библиотеке, указано је да је повод за организовање ове
изложбе промоција српске културне баштине која је недовољно позната и
у нашој средини.

Додатни значај овој изложби дали су мартовски догађаји
на Косову и пожар у Хиландару, као инцидентне ситуације у којима су непосредно
били најозбиљније угрожени српски споменици културе од изузетне важности
не само за нашу земљу већ и као део културне баштине света, ради чега
је и установљена Конвенција о заштити светске културне баштине као једина
правна инситуција УНЕСКО-а са циљем да се такве ситуације предупреде.

На Изложби су као експонати представљени 16 копија фресака
из манастира Студенице, Сопоћана, Хиландара и Дечана, 6 копија хиландарских
икона, 2 макете манастира (Сопоћана и Петрове цркве у Расу),одливак ктиторског
натписа из Ђурђевих Ступова у Расу (све из фонда Галерије фресака Народног
музеја у Београду), један рукопис из фонда Универзитетске библиотеке (Богородичник из 1654. године комплетно очуван са оригиналним корицама, писан у Скиту
Свете Ане на Светој Гори).

Изложена је и архивска грађа из фонда Универзитетске
библиотеке (писма писана у Хиландару из 18. и 19. века, као и једно писмо
студеничког игумана из 19. века чија се садржина односи на пренос моштију
Стефана Првовенчаног из манастира Студенице у манастир Враћевшницу и даље
ради њиховог спасења од Турака), као и штампане публикације о овим манастирима
такође из фонда Универзитетске библиотеке.

Посебна вредност: библиографије

На изложби су изложене и промовисане библиографије свих
ових споменика, које су штампане као монографске публикације, чији је
аутор виши библиотекар и историчар уметности Бојана Мелцер, која
је и аутор ове изложбе у сарадњи са библиотекаром Весном Шуицом, дипломираним конзерватором и рестауратором.

Током трајања ове изложбе биће организоване јавне трибине
и предавања посвећени овим нашим манастирима, као и проблематици везаној
за њихову даљу адекватну заштиту (за неке од њих и обнову) и наравно,
презентацију светској јавности, са циљем да се најозбиљније схвати проблем
очувања и заштите наших споменичких целина изузетне важности, не само
по нашим, већ и по међународним критеријумима.

У ову активност биће укључене све институције које су
за то надлежне, као и представници манастира.

Донаторска продаја

За време трајања изложбе биће у просторијама Универзитетске
библиотеке организована и донаторска продаја компакт дискова и фотографија
манастира Хиландара, чији је аутор уметнички фотограф Миодраг Миладиновић,
члан Центра за црквене студије у Нишу, као и каталога хиландарских икона,
као допринос учешћу у овој акцији од стране Галерије фресака, како би
се обезбедио приход у виду донације за обнову манастира Хиландара.

Реализацију ове изложбе финансијски је помогло Министарство
спољних послова Србије и Црне Горе, а штампање каталога спонзорисао је
и Хемофарм из Вршца, као дугогодишњи сарадник Универзитетске библиотеке
и корисник њених услуга.

Свесрдну колегијалну сарадњу и помоћ при реализацији
изложбе пружили су Канцеларија УНЕСКО-а за Србију и Црну Гору, као и Републички
завод за заштиту споменика културе Београд

Улазак у јединствени образовни систем
Европе

Уочи отварања изложбе одржана је Конференцију заштампу
коју је отворила др Стела Филипи-Матутиновић,
в.д. управника Библиотеке, а затим је проректор Универзитета у Београду
редседник Управног одбора библиотеке проф. др Жарко Спасић говорио о великом значају ове библиотеке за Београдски универзитет.

Том приликом је истакао да се чине напори да она постане
у сваком погледу репрезентативна што ће допринети бољем рејтингу Београдског
универзитета.

Реформе које су започете, допринеће да Универзитетска
библиотека има значајније место у нашем друштвеном у културном животу.

Један од првих корака ка том циљу ће бити преношење дела
предиспитних активности студената на Универзитетску библиотеку, користећи
најновију технологију.

Тако ће се дигитализована Универзитетска библиотека,
дигитализоване факултетске библиотеке и дигитализовани Београдски универзитет
укључити у јединствени образовни систем Европе.

Такође је нагласио да је веома корисно и важно повезивање
свих универзитетских библиотека Европе.

Наравно, данас ова библиотека има свакодневне материјалне
проблеме, а велики проблем је и неопходност њене реконструкције.

Приказано је све што је важно

Бојана Мелцер, шеф одељења
серијских публикација у Универзитетској библиотеци и аутор ове изложбе,
упознала је новинаре са идејом којом се руководила у приређивању ове изложбе.

У приземљу библиотеке смештени су експонати из наших
манастира који су већ постали део светске баштине, а на спрату експонати
који се односе на манастир Дечани, који је номинован за статус споменика
светске културе.
Посебно је напоменула да је манастир Сопоћани ремек дело човековог генија.

Бранка Иванић је упознала
присутне да су све изложене копије фресака донесене из Галерије фреска
Народног музеја који се налази у фази реорганизације и свог пресељења.

Такође је истакла да је и Миросављево јевађеље номиновано
за споменик културе од значаја за цео свет, како би и оно ушло у светску
културну баштину.

Бојан Поповић, кустос у Галерији
фресака сматра да је идеја о организовању ове изложбе одлична и да је
дошла у прави час. Тако је на овом месту приказано све оно што је важно
за нашу средњевековну манастирску уметност.

Изложена је и макета најстарије грађевине код Срба –
Петрове цркве, а за манастир Дечане је рекао да су сликарска енциклопедија
средњег века, са највећим бројем фресака, и додао:

— Овом изложбом отемењен је простор Универзитетске
библиотеке, а како је она у прилично руинираном стању, фреске су се одлично
уклопиле у овај амбијент.

Изложба националног значаја

У препуној сали студентске читаонице Универзитетске
библиотеке у Београду, 28. маја је свечано отворена изложба Српски
манастири у светској културпој баштини UNESCO-а, чиме је
обележен дан Универзитетске библиотеке у Београду.

Ова манифестација по свом значају далеко је превазишла
интерне размере, већ се може сматрати изузетним доприносом националног
значаја у циљу очувања наших средњевековних споменика културе, посебно
на просторима који у овом тренутку нису под јурисдикцијом наших органа
власти.

То је на најбољи начин схваћено у Министарству иностраних
послова Србије и Црне Горе, које је једино од државних органа помогло
организацију ове манифестације.

Ово је утолико значајније ако се има у виду колико је
напора и средстава било потребно да се једна оваква манифестација организује.

Прилика да се стекне утисак о делима
људи са овог простора

Отварајући скуп, др Стела Филипи-Матутиновић, в. д.
управника Универзитетске библиотеке је поздравила све присутне представнике
власти, дипломатског кора и све пријатеље библиотеке и обратила се скупу
следећим речима:

Драги гости,

Велика ми је част и задовољство да вас овом приликом
поздравим у Универзитетској Библиотеци.

Поводом Дана Библиотеке и Дана словенске писмености
у сарадњи са Народним музејом поставили смо у просторима Библиотеке изложбу
„Српски манастири у светској културној баштини UNESСО-а“.

Аутор изложбе и каталога је виши библиотекар Бојана
Мелцер, аутори сарадници су библиотекар Весна Шуица и кустос Бојан Поповић,
а финансијски је реализацију овог програма помогло Министарство спољних
послова Србије и Црне Горе.

Универзитетска библиотека као централна научна библиотека
Унпверзитета у Београду гша пре свега улогу да сачува и пружи на коришћење
свима који то желе сва знања и уметничка дела човечанства, настала као
израз човекове креативности и потребе за разумевањем света.

У Библиотеци је то знање и уметност присутно у њеним
збиркама рукописа, штампаних публикација и у електронским изворима информација
који су из Библиотеке доступни.

Светска културна баштина, као и сазнања из фондова
Библиотеке, припадају свим људима.

Стога смо сматрали да је важно да се пружи прилика
свима које то занима да преко ове изложбе стекну утисак о објектима који
су дело људи са ових простора, а који су према светстш критеријумима проглашени
за врхунска достигнућа људске креативности.

Надамо се да ће ова изложба публикација из нашег
фонда, библиографија у којима се могу наћи подаци о свим аспектима проучавања
ових манастира, фотографија, макета манастира и копија фресака, помоћи
да што више људи постане свесно њиховог значаја и лепоте.

Изузетни културни догађај

Ректор Београдског универзитета, проф. др
Марија Богдановић, поздравила је присутне следећим речима:

— Даме и господо, поштвани гости,

Веома ми је драго што данас присуствујем једном
оваквом пзузетном културном догађају и што гшам прилику да Вас све овде
поздравим, да заједно са Универзитетом у Београду и Универзитетском библиотеком
која је чланица нашег Универзитета, доживимо нешто што не би могли у свакодневном
животу, нагше да видимо какваје била паша историја, шта је значила за
развој наше културе, грађевинарства, духовне уметности – и све то на једном
месту.

Наравно, свима нсша којгша се укаже прилика да обиђемо
ова места, биће још драже, јер непосредни контакт са тгш апсолутно врхунскгш
вредностима наше историје и културе, значи посебан доживљај.

Стога се још једном захваљујем онима који су ме
позвали да данас присуствујем овом дивном догађају!

Дивно је што је под овим кровом направљена
ова изложба

Председник Националне комисије Србије и Црне Горе за
УНЕСКО Јован Ћирилов, рекао је:

— Овог пута говоргш као председник Националне комисије
Србије и Црне Горе за УНЕСКО, и хтео бих да Вам кажем да је оваква једна
изложба значајна због тога што она скреће пажњу на оно што је код нас
угрожено, или оно што је зуб времена нагризао, па је потре-бно да се реконструише
и о томе води пажња.

Јако је значајно да је председник и генерални директор
УНЕСКО-а господин Мацура био недавно у Београду и Црној Гори и да је он
заиста велики познавалац те проблематике, јер је лре него штоје дошао
на ту високу дужност био две године на челу комисије која се бави светском
баштином, тако да је он са том проблематиком добро упознат, а осим тога
је човек веома добре воље.

Овоје врло важно да истакнем, Јер у овим условима
нису сви добре воље кадајеу питању однос према уништењу споменика културе
на Косову (за шта, на жалост, имамо врло опипљиве и страшне доказе), и
када нису сви добре воље када је у питању довољна заштита Косова, гшајући
у виду све оно што се на Косову десило у два маха, континуирано.

Чланови комисије су били изненађени
затечени стањем

Према томе, поштујући сваког пријатеља, морамо га
добро упознавати са тгш чињеницама, без обзира на његову добру вољу, и
ми смо га што се тогатиче, добро упознали.

Његова комисија иа Косову је направила доста добре
извештаје после ових догађаја који су се десили у последње време на Косову
и Метохији.

Господин Мацура је послао Комисију на Косово и могу
да кажем да су чланови те Комисије исказали посебну храброст, јер су им
тамо и животи били угрожени.

Зато је била велика храброст да тамо оду, дауђу
у наше манастире. Они су изјавили да без обзира на сее оно што су претходно
чули и видели на телевизији, затечено стање превазилази све њихове претпоставке
о степену уншитења, јер је стање много горе.

Врло су важни такви људи и врло су важни такви извештаји
и често ми који смо веома заинтересовани, који пут нисмо довољно стрпљиви
и пажљиви.

Рецимо, поставља се питање зашто том приликом није
донета и процена штете, јер је то вишеструко значајно, поготово када су
у питању тако драгоцени објекти.

Због тога код нас морамо да развијемо ту врсту свести.

Када су у питању овакви наши спомепици културе,
потребна је велика брига, и о њима морамо сви да бринемо, пре свега наша
Православна црква, која је на крају власник тих објекта, која још није
добила натраг неке своје објекте.

Због тога они морају све време да знају и шсистирају
на томе, морају се договорити о терминологији, јер се често када је реч
о нашим манастирима говори да су у питању византијски споменици.

Овоје огромна проблематпка у којој сви морамо да
будемо јединствени. Оваква једна изложба томе помаже.
Добра вест коју нам је донео г. Мацура, а кад он то каже то се може сматрати
сигурним, да ће манастир Дечани

ћи у светску баштину, даје у том смислу веома добар
материјал који смо им припремили и да ће на следећој седници која ће се
одржати у Пекингу на ту тему, Дечани ући у светску баштину.

То значи да ће се за манастир Дечани, који срећом
у задњем ругиењу на Косову није страдао, УНЕСКО сакупити средства да се
оно што је зуб времена нагризао санира, и да се о њему обезбеди брига
сваке врсте, како би Дечани у сваком тренутку блистали у свом пуном сјају.

Дивно је даје под овим кровом направљена ова изложба,
мислим да је то значајно за ову прилику, и надам се да ће она бар мало
анимирати нашу свест и преко дипломатског кора који је овде присутан,
да ће она по моћи да свест о томе колико је све то значајно да то сачувамо,
јер то није само наша, већ и светска баштина.

Наслеђе није датост – оно је најплеменитији
задатак

Управник Народне библиотеке Србије Сретен
Угричић, обратио се присутнима следећим речима:

—Част ми је и задовољство што имам прилику да Вам
се обратим на отварању ове значајне изложбе у име Народне Библиотеке Србије
и у моје лично име.

У трезору Народне библиотеке Србије чува се укупно
910 рукописних књига, као и старих штампаних књига. Од тога је половина
у власништву Народне библиотеке, док је остало на привременом чувању.
Ради се управо о благу наших манастира.

У трезору Народне библиотеке Србије, нажалост, више
нема 1300 најдрагоценијих рукописа наше и светске баштине, јер су изгорели
6. априла 1941.

Српски народ има багитину од универзалног, цивилизацијског
значаја и вредности за читаво човечанство. То потврђују сертификати УНЕСКО-а
од Сопоћана, Старог Раса, итд,

Али наше искуство говори да све то није довољно.
Наслеђе није датост, оно је сада и увек најтеменитији задатак.

Најбољи начин заштите, међутим, је снага државе
и народа. Ми губимо, нажалост, пре свега зато што смо као народ и држава
слаби, крхки и немоћни.

Имао сам пржике да се у то уверим непосредно управо
на Косову и Метохијијер сам тамо живео 5 година од 1993-1997.

Симптоми немоћи били су очигледни. Што је гласније
и патетичније било заклињање у светиње и у оно без чега нас не би било,
то се оно практично више отуђивало од нас. Свуда су ницали новокомпоновани
споменици Душану, Његошу, Вуку, Обилићу итд. а Космет је Србији цурио
из руку.

Данас, бојим се, оно што се догађало на Космету,
догађа се целој Србији.

То не смемо дозволити!

То искусгво је незалечиво. Запго морам да апелујем:
ако се као народ и држава не подигнемо на здраве ноге, нећемо имати не
само будућност, него ни прошлост.

Дозволите ми да поновим за крај: наслеђе није датост,
оно је сада и увек најплеменитији задатак.

Затим се присутнима обратила др Татјана Цветићанин, в.д. директора Народног музеја:

Поштоване даме и господо,

Изузетна сведочанства о српској средњовековној култури
и уметности, култури византијског круга, али сопственог израза – комтекс
Старог Раса са СопоРшнима (1979), Манастир Студенпца (1986), Света Гора
– манастир Хиландар (1988) – уписани су у листу светске културне баштине,
док је процедура проглашавања у току за манастир Дечани, потврђујући их
као изузетне и универзалне вредности, вредности од општег, светског значаја
са аспекта историје, уметности и науке. .

Представити склад комплекса Старог Раса, разиграност
Студенице, богатство Хиландара, величанственост Дечана – нијв лак посао.

Тешко да постоји адекватан изложбени простор у којем
би могли на ваљан начин да представгшо потпуно и само један споменик попут
Сопоћана или Дечана.

Стога су изабрана у оквиру изложбе Српски
манастири у светској културној баштини УНЕСКА – напорима Бојане
Мелцер и уз помоћ Бојана Поповића – само 24 експоната који представљају
најизразитија уметтчка дела из ових изузетних споменика, која, иако у
де-таљу, у највећој мери одражавају посебне вредности сваке целине.

Петрова црква у Новом Па-зару (9-10. век) представљена
је макетом која наглашава мале размере здања ретке кружне основе које
су у супротности су са сложвном структуром ентеријера који носи остатке
фресака из три слоја, докје из Ђурђевих Ступова отисак делова ктиторског
натписа из 1170/1. године, првог натписа Немањића и Симеона Немање уопште.

Сликарство Богородичине цркве у Студеници је представљено кошјама
фресака св. Варлама и Јоасафа, св. Саве Јерусалимског и Јована Претече,
које уводе у дубоко симболичан свет сликарства 13 века, узвишеност.

Почетком 14. века (1313/4) је настало сликарство
у Краљевој цркви у манастиру Студеница, коју је краљ Милутин подигао богородичиним
родитељима, Јоакиму и Ани, поносно истичући сопствене претке, Симеона
и Саву, предстваљене и овде избором једне монументалне композиције.

Сопоћаие — врхунац рашке школе архитектуре и врхунац
монументалног сликарства 13. века – упознајемо и преко маке-те храма и
одабраних копија фресака, пуних детаља, живости, боје – готово тродимензионалних.

Дечани – задужбина Стефана Дечанског и Душана из
14. века (грађену од 1327 до 1347/8) предстаељени су избором копија из
Пантократорове цркве, које илуструју иконографску и теологику комплексност
овог мону-мепталног сликарства у наративном стилу (стилу ренесансе Палеолога).

Избор из циклуса Генезе и циклуса Страшног суда
приказују и величину храма као и тежњу ка илустративности 14-вековног
сликарства.

Највећа српска ризпица -Хиландар – представљена
је ре-продукцијом дела колекције икона, и то оне мање познатих, такође
нема ретко представљаних.

Шест фотографија хиландарских икона тек наговвштавају
благо хиландарске ризнице, у широком распону од 14-17. века, док портрет
краља Милутина (настао 1319) представља његов претпоследњи портрет, уметнички
важан због посебног исказивања индивидуалног у представама ктитора у средњем
веку.

Могућност да представимо, макар и у малом, величанственост
српских манастира, остварена је захваљујући напорима сликаракописта, који
су поновили подвиге средњовековних зографа. То су: Светислав Мандић, Вера
Марковић, Рајко Николић, Шиме Перић, Часлав Цолић, Бранислав Живковић
и Зденка Жжковић.

Ове копије део су фонда Галерије фресака Народног
музеја. Основана 1953. годгте, збирка копија фресака и копија декоративне
пластике средњовековног периода данас има преко 1200 предмета.

На жалост, збирка галерије фресака данас не представља
само погоднији и приступачнији извор знања и тумачења средњовековне српске
уметности и културе, већ често иједина сведочанства иједине трагове оштећенпх
или уништених споменика.

Управо стога наглашавам да упис у листу светске
културне баштпне не значи само потврду вредности културне баштине, задовољавање
једног или више строгих критеријума којима се утврђује значај, већ један
од најзначајнијих корака у систему заштите културне и природне баштине,
корак који обавезује нарочито државу на чијој територији се налази спо-меник
и њену службу заштите.

Али, обавезује такође и грађане те државе да сачувају
културну и природну баштину за будућност, као и све грађане света.

На крају је присутнима приказана видео презентација
манастира Дечани, после чега су разгледали постављену изложбу.

*

Недвосмислен је утисак да је Универзитетска
библиотека „ Светозар Марковић“ овом манифестацијом дала значајан
допринос афирмацији духовних и материјалних вредности нашег народа, и
то у моменту када УНЕСКО настоји да зогштити све оио што представља трајну
баштину човечанства.

У овом броју настављамо разговор са проф. др
Александром Вранеш, управником Катедре за библиотекарство
и информатику Филолошког факултета у Београду.

Технологија се подразумева, а хуманизација
је циљ

На наше питање шта данас у свету има примат – библиотекарство
или информатика – др Вранеш одговара:

— Истина је да се у последње време катедре које су
се раније звале „ катедре за библиотекарство и гтформатпку“, преимењујуу
„капгедре за информатику и библиотекарство“, или „катедре за информационе
науке „.

Технолошка револуција, оличена у употреби рачунара
и интернета у библиотечком пословању, условша је и упитаност пред именом
наше професије.

Међутим, ако бибтотекарство посматрамо као научну
дисциплину, нема разлога за п-стављање овакве дилеме, док библиотечку
делатност евентуалпо можемо преимепожти у библиотечко-информациону.

Користећи лисни, штампани каталог или базе податажа,
иглвн чни или ласерски штампач, фотокопир или скенер, ми ћемо битно утицати
на брзину информисања, заштиту фонда, али се наше основно полазиште неће
променити, а то је потреба за пружањем документа и информације у циљу
испуњавања очекивања корисника.

Др Вранеш сматра да се библиотечкој делатности често
приписује традиционалност, окошталост, а заборавља се да је систем у који
су своје знање уграђивала генерације, тешко променити.

— Ипак, библиотекари прате све промене, теоретске
и технолошке, мада се такав утисак можда не стиче.

Треба имати на уму да је Друштво библиотекара Југославије
постало члан Међуиародне организације библиотечких удружења годину дана
након њеног оснивања; да су међународни стандарди за библиогражфски опис
свих облика библиотечке грађе превођени и примењивани непосредно након
што су половином осамдесетих година донети; да законе о библиотекама гшамо
боље ажуриране у 19. него у 21. веку; да стандарде о пословању свих типова
библиотека формулишемо половгтом осамдесетих година и покушавамо да осавреметшо
крајем деведесетих, док су у издаваштву, на пример, најновији ЈУС стандарди
за припрему рукописа за штампу из 1957. године, и поред евидентне технолошке
револуције којаје битно изменама ову делатност.

Технолошки напредак у нашој струци зависи од општег
економског статуса нашег друштва.

Али, у трци за бољом опремом, за базама података
не смемо заборавити на специјалне потребе студената.

Док се у свету већ деценијама полаже пажња на услуге
које се пружају корисницима са физичким хендикепом, код нас се на то заборавља.
По први пут, у бризи за корисника заостајемо за светом.

Према томе, по мишљењу др Вранеш, не треба губити време
око дилеме да ли библиотекарство и књига тобоже одумиру, или да ли се
са новим развојем информационе науке превагу имају компјутери.

Признати центар за последипломске
студије

Др Вранеш указује на још нешто што је веома важно за
развој библиотекарства на факултетском нивоу у Београду:

— У периоду од 1962. до данас на Филолошком факултету
у Београду кандидати су могли да се баве истраживањима из области библиотекарства
на постдгтломском и докторском нивоу.

Добра сарадња са сродним катедрама у Загребу и Сарајеву
омогућавала је размену наставника и студената.
О међукатедарскгш везама сведоче три одржана интеркатедарска скупа, од
који хје последњи био у Београду у органи-зацији тадашњег Семинара за
бпблиотекарство.

Том приликом организована је и изложба сшране стручне
литературе из области библи-отекарства у сарадњи са Гете институтом, Италијанским
институтом за културу, Америчком амбасадом, Домом совјетске културе и
Француским културним центром.

И у претходном периоду и данас наставници библиотекарства
негују сарадњу са колегама из иностранства.

0 заступљености Катедре у светским токовима сведоче,
између осталог, и учешће наставника на бројним скуповима, организовање
научних састанака у Београду, на Филолошком факултету у Београду су пријављени
и одбрањени магистарски и докторски радови колега из иностранства.

Међународна сарадња је потребна и
корисна

Посебна тема овог разговора за наш лист са др Вранеш
је била посвећена међународној сарадњи Катедре за библиотекарство и информатику
и скуповима чији је организатор она била. О значају те сарадње она је
апострофирала следеће:

— Артикулишући потребу библиотека, библиотечких асоцијација
и образовних институција да, уз територијално одређење у оквприма Балкана,
тесно сарађују на плану заштите, обраде и активногпромовисања библиотечке
грађе, израде библиографскш база података м организованог и промишљеног
стручног образовања и усавршавања, Министарство за културу Републике Турске
организовало је међународну конференцију под називом Први скуп библиотекара
балканских земаљау Анкари од 29. новембра до 2. децембра 2000. године,
окупивши учеснике из Албаније, Бугарске, Босне и Херцеговине, Хрватске,
Молдавије (Гагаузије), Румуније, Савезне Републике Југославије, Грчке
и Турске.

Том приликом др Вранеш је изабрана у Комисију за припремање
завршне декларације у којој су још били проф. др Енес Кујунцић,
Калина Ретишан, Фарфури Ксаја, Берин Акар и проф. др Текин
Ајбаш.

Комисија је предложила, а сви учесници скупа су усвојили,
документ сачињен од закључака и препорука, који препоручују одржање континуитета
окупљања библиотекара балканских земаља; успостављање комуникације са
међународним стручним организацијама; охрабривање међубиблиотечке сарадње
билатералног и мултилатералног карактера.

— На моју иницијативу, Филолошки факултет Универзитета
у Београду (Катедра за библиотекарство и информатику), Народна библиотека
Србије и Друштво библиотекара Србије, као часни сатруднпци на свагдашњем
задатку утемељења и ширења научне мисли, културног просперитета и стручног
потврђивања у националним и међународнгш оквирима, организовали су Други
скуп библиотекара балкапских земаља под покровитељством Министарства за
културу и Министарства за науку, технологије и развој Републике Србије
2001. године.

Први пут после 1973. године, када је Народна библиотека
Србије била домаћин међународног семинара „Књига у развоју савременог
друштва“, окутши су се у Београду од 5. до 7. де-цембра 2001. на
састанку међународног карактера, библиотекари, наставници библиотекарства
и информатике и научни радници.

Теме скупа су биле интригантне и актуелне – Сарадња
националних библиотека балканских земаља; Образовање библиотекара; Систем
квалитета у библиотекарству – а осветљене су кроз реферате 36 учесника
из апсолутно свих држава Балканског полуострва. У дискусији је узело учешћа
око 200 заинтересованих слушалаца из библиотека и образовних центара Србије.

—Пленарни, а не секцијски рад, омогућио је свим
присутнима да континуирано присуствују излагањима и учествују у занимљивгш
дискусијама, осветљавајући сваку идеју са више аспеката, најмање из три
угла којима је Скуп био обликован, чему су драгоцен допринос пружила радна
председништва.

Усвојена идеја да су националне библиотеке памћење
света разгранала се у различитим правцима: активније сарадње, успостављања
Балканске библиотечке мреже, усвајање стандарда и размена записа, размена
искустпавау процесу транзиције, развијања специјализованих информационих
центара или стручно усмерених носилаца информација.

„ВИСОКОШКОЛСКЕ БИБЛИОТЕКЕ“

У издању Конзорцијума библиотека
Србије, објављена је захваљујући средствима Темпус пројекта књига „Високошколске
библиотеке“ чији је аутор проф. др Александра Вранеш.

Књига се бави питањима теоретског
приступа односа библиотеке и универзитета, облицима удруживања високошколских
библиотека, организације мреже библиотека на универзитету, радним процесима
у библиотеци, положајем специјалних колекција у висо-кошколској институцији,
системом квалитета, евалуацијом библиотечке делатности на универзитету,
слободом израза, научног истражи-вања, иновативности у високошколским
библиотекама, историјским приступом развоја високошколских библиотека
у бившој Југославији и у Србији, систематизацијом расположиве документације
која се односи на развој библиотека целина.

У Прилогу су објављени Стандарди
за библиотеке Универзитета, Правилник за високошколске библиотеке, Статут
Заједнице високошколских библиотека и разуђена литература.

Говорећи о овој својој књизи,
др Вранеш истиче да је она резултат њених вишегодишњих истраживања у овој
области.

У сваком случају, ова књига ће
бити од користи библиоте-карима и студентима, а сигурно ће бити подстицај
за будуће анализе.

Промоција Хиландарског тефтера из 18 века, фототипског издања које су
остварили Народна библиотека Србије и Народна библиотека «Св. Ћирило и
Методије» из Софије, на којој су учествовали проф. др Александар Младеновић,
дописни члан САНУ, и проф. др Борјана Христова, била је документована
потврда сарадње међу балканским библиотекама, непрекинуте и у годинама
политичке и економске кризе.

— Студије о образовању библиотекара заправо су медаљони
у националним оквирима, спремним да се прошире у складу са изазовима новог
миленијума и светских искустава.

Успостављање система кеалитета у библиотекарству
и система менаџмента квалитетом укључује, пзмеђу осталог, примену стандарда
у пословању, развијање маркетиншке стратегије, аутоматизацију библиотека,
анализу квалитета услуга.

Сваки од референата приложио је коцкицу мозаичном
сагледавању тема Скупа.

Треба основати асоцијацију националних
библиотека

Пленарна седница, одржана у деспотовачкој Народној библиотеци
пре посете манастиру Манасији, резултирала је закључцима, који се могу
сажети кроз: потребу за оснивање асоцијације националних библиотека Балкана;
формирање одбора за организовање следећег скупа (чланови: проф. др Александра
Вранеш из Југославије, проф. др Александар Димчев из Бугарске, Катица
Ацевска из Македоније, проф. Mersini Moreleli-Cacouris из Грчке, Calina
Emanuela Retisan из Румуније и Asuman Nesibe из Турске); објављивање зборника
са Другог скупа билиотекара балканских земаља.

— Други скуп библиотекра балканских земаља значајно
је допринео осветљавању одређених практичних проблема и научних тема,
развијању и деполитизацији регионалне сарадње националцих културних и
обра-зовних центара, штоје видно из садржаја зборника објављеног након
Скупа.

То је, истовремено, једини зборник радова са скупова
библиотекара балканских земаља, који су у протеклом периоду одржани, поред
Турске и Србије, још и у Румунији и Бугарској, подсећа др Вранеш.

(Наставак у следећем броју)

У овом броју објављујвмо трећи, последњи део
разговора са Миром Вуксановићвм, управником Библиотеке Матице српске из
Новог Сада.

Вредновање личног доприноса – изузетно
значајно

Када је упитан шта сматра својим најбитнијим доприносом
успешном пословању кућа на чијем је челу био, није се двоумио: то је «проналазак»
за мотивисање запослених у библиотеци.

Свака прича запосленима о потреби да квалитетно раде,
пада у воду ако у кући влада систем „урваниловке“, када долази до примене
оне само за Србе познате крилатице да «нико не може толико мало да ме плати,
колико ја могу мало да радим».

— Ја сам хтео то стање да променим. Желео сам да људи
буду заинтересовани да боље раде, и да за то буду боље награђени. Тако сам
дошао на идеју да почнемо са вредновањем рада сваког појединца.

Две године трајао процес „прилагођавања“

Сваке године (свих тридесетак година колико је М. Вуксановић
провео као директор библиотека), сваки радник у библиотеци (од спремачице
до руководилаца), подноси писмени ме-сечни извештај на посебно урађеном
обрасцу.

Зашто је увео тај систем?

— У свакој бмблиотеци сачињавају се годишњи или полугодишњи
извештаји одељења и библиотеке у целини.
Ако се ти извештаји праве у тако дугим размацима, људи се опусте и сачињавају
их рутински.

У почетку када сам тај систем уводио, масовно је било
незадовољство запослених уз образложење даје то немогуће, „јер тога овде
никада није било»!?

Зато је у Библиотеци Матице српске било потребно две
године да људи пго прихвате!

Међутим, временом су ти извештаји потпуно прихваћени,
јер људи знају да они могу да им омогуће да материјално боље прођу чак и
до 20%.

Захваљујући мојој лудој упорности да прегледам сеаког
месеца сваки извештај, ти извштаји су постали значајан чинилац у остваривању
далеко бољих резултата рада у овој Библиотеци.

Стимулација радника не финансира се
из буџета

Сваки радник припада неком одељењу, па тај извештај прво
погледа руководилац одељења и предлаже директору библиотеке оцену за сваког
радника.

Потом се из прихода које је остварила библиотека својим
делатностима (а не из буцета) ,издваја сума за стимулацију радника, али
и за дестимулацију према онима који нису извршавали своје радне обавезе.

Сваког месеца на сто директора Библиотеке дође 150 појединачних
месечних извештаја, и сваког месеца директор то прегледа и оцени, и већ
5. у месецу почиње исплата плата на основу њих.

И оно што је нарочито важно истаћи, то је да су сада ти
извештаји готови већ 1. у месецу за протекли месец!
Скоро сви послови су нормирaни

За сваког радника где се може мерити посао, тај посао
је нормиран. При томе се води рачуна о специфичностима, па је тако мања
норма за обраду књиге на српском, од књиге на страном језику.

Праћење ефеката рада сваког појединца подразумева и праћење
присуства на послу, па тако постоји књига код портира у коју се сваки радник
у његовом присуству уписује када дође на посао и оде са њега.

— Све то иде у компјутер, а циљ овог система није да
се неко «хвата», него да се обезбеди праведно награђивање.

Овакав метод праћења на основу мог 25-огодишњег искуства
са његовпм спровођењем, доприноси да су резултати куће више него задовољавајући.

Пре 25 година када сам тај метод уводио, нцје постојао
менаџмент о томе, већ је то резултат мог опредељења да извештај који кућа
даје оснивачу мора да буде заснован на извештајима о појединачном учинку
сваког запосленог.

С друге стране, када сваки радник зна да се његов учинак
оцењује, свако се далеко одговорније односи према својим обавезама.

Како мотивисати запослене?

М. Вуксановић је искуствено дошао до још једног сазнања:
потребно је запослене у библиотеци приволети да раде и нешто друго осим
свог основног посла. Како то постићи?

—Мојим доласком овдеје покренута серија «Археографи» о
рукотсним књигама. То су углавном црквене књиге којих има око 600.

* Руководилац мора да је укључги у сваки део активности
библиотеке, од портира до најнижег сарадника, да све контролише, а не да
се ослања

* Као што брине о својој кући, тако
директор мора да брине и о библиотеци

Археографи описују рукопис, писмо, пронсшазе писаре, водене знакове
из ког су периода птд. и прва књигаје билау припреми, а када самја догиао
овде, онаје и објављена. Сада се већ припрема десета књига.

Покрвнуо сам и другу серију о штампаним књигама у
библиотеци од 1494. (наше најстарије штампане књиге «Октоиха» Црнојевића),
а сада припремамо трећу књигу која обрађује 19. век.

Трећа серија коју сам покренуо је «Легати». Први легат
је Платона Атанацковића из 1841, који је дао 870 књига од којихје остало
320 које смо појединачно приказали.

Затим, о најзначајнијем легату Саве Текелије, његове
личне библиотеке, објавили смо већ 3 књиге по 1000 страна.

Све се то добија из поменуте електронске базе, односно
штампар добија књигу за штампање припремљену на паусу.

То уношење у базу био је стални посао библиотекара, али
сада се резултат његовог рада јавно види.

— У истом циљу покренуо сам и едицију «Трагови» која
се сада зове «Библиологија», у којој се објављују књиге овде запослених,
како оних који су у пензији, тако и оних који су још у радном односу, али
жкључиво на тему библиотекарства. До сада је објављено 10 таквих књига.

Богата и разноврсна издавачка делатност

Покренуо је и посебну серију «Библиотека» о онима који
су оставили легате овој библиотеци.

Прва књига посвећена је Рашку Димитријевићу, професору
светске књижевности, а друга Сретену Марићу који је оставио јединствену
библиотеку на страном језику од 13.000 књига.

Од 1980. се штампа «Библиографија књига о Војводини»,
објављених у току једне године на свим језицима, са садржајем. Сваке године
излазе по две књиге, и то се добија из рачунара задњих 10 година.

— Обновио сам издавање „Годишњака Библиотеке Матице
српске“ који сада излази сваке године у јуну за претходну годину, у
коме се објављује извештај о раду, радови стручњака библиотеке и преводи
из страних часописа.

У њему се објављује и списак дародаваца (појединаца
и институција).

Шанса за запослене

Сада тромесечно излази гласило библиотеке «Вести», а такође
се одавно издаје два пута годишње «Билтен страних књига» које библиотека
добија.

Сва та огромна издавачка делатност чини једну целину и
сваки запослени радник у библиотеци има шансу да се афирмише у својој струци,
да напредује, да стиче звања, и самим тим поправља свој статус и положај.

— То му је пршика да се извуче из анонимности и учмалости
којаје карактеристична за запослене у оваквим институцијама.

Све то је једна посебност ове Библиотеке, срачуната пре
свега на мотивисање библиотекара.

Филозофија руковођења

Постоје и нека друга искуствена правила којих се М. Вуксановић
упорно придржава.

Тако он нема ни помоћника ни заменика, већ постоје само
руководиоци одељења. Примера ради, зида се зграда Библиотеке, а нема посебно
задуженог руководиоца за те послове. Зашто?

— Руководилац мора да је укључен у сваки део активности
библиотеке, од портира до најближег сарадника, да све контролише, а не да
се ослони на друге.

То се најједноставније постиже анализом појединачних
извештаја.

При томе, М. Вуксановић посебно наглашава да се не ради
о неповерењу у људе, него о томе да руководилац у сваком тренутку мора да
зна све битне детаље о свакој активности у кући.

— Директор не може да каже да се он бави само једнгш
делом послова, а све остало му је «испод части»!

Не може директор да каже да га се не тиче то што прокишњава
кров, јер то није у опису његових послова, већ мора одмах да реагује као
да је то његов посао.

Као што брине о својој кући, тако мора да брине и
у библиотеци.

У библиотеци не сме да буде забрана!

Али, он опомиње: с друге стране, ако кућа нема домаћина,
ако се о свему пита неколико укућана, ускоро неће бити ни куће.

То знају сви директори библиотека, али се у тим кућама
у многоме пресликава начин вођења привредних субјеката, што је, по његовом
мишљењу, крајње погрешно.

Он сматра да се у библиотекама не може извршити доследна
подела по специјалностима, јер једноставно нема кадрова свих профила, како
је то уобичајено у привреди.

—У библиотеци не сме да буде забрана у које нико други
не може да улази!

Награде

На крају овог врло исцрпног разговора, треба поменути
и све угледне награде које је М. Вуксановић добио за свој књижевни рад и
домете у култури:

– Октобарска награда Сомбора 1986;

– Политикина награда за кратку причу 1975;

– десет откупних награда на конкурсима Јежа, Побједе,
Дневника, Ослобођења и Вечерњих новости;

– Најзначајнија у библиотекарству Награда «Милорад Панић
Суреп» 1995;

– Црногорска Награда Миросављево јеванђеље за најбољу
књигу прозе у Југославији за период 1997-2000;
– Просветина награда за роман ‘Семољ гора’;

– Борбина награда «Оскар Давичо» за књигу године;

– Награда за књигу године Друштва књижевника Војводине;

– Награда «Светозар Ћоровић» за роман ‘Точило’ 2002, и
на крају, као круна

– Вукова награда 2004.

*

Сматрамо да ће искуства М. Вуксановића бити од користи
нарочито оним руководећим кадровима у нашим библиотекама, чије време тек
долази.