У Београду ће се од 7-9. октобра у Народној библиотеци Србије одржати међународни
научни скуп под наведеним насловом, како бисмо удружили наше напоре у тражењу
одговора на питања: Библиотеке – информацион центри у служби науке,
наставе, регионалне или државне администрације; Маркетинг библиотека и библиотечких
асоцијација; Електронске информације у библиотекама; Државни, регионални
и самостални програми за успостављање библиотечко-информационих система;
Библиотеке као промотери пословних информација и пословне периодике; Економски
аспект издавачке и културно-просветне делатности библиотека; Библиографије
и разнородна референсна литература као извори пословних информација.

Молимо вас да теме својих реферата, са резимеима до једне куцане стране,
и кратке биографске податке о аутору рада доставите најкасније до 1. септембра
2004. на адресу alvrnes@eunet.yu или преко сајта biblioteke.org.yu.

Поштоване колеге,

радујемо се што смо у прилици да Вас позовемо да својим рефератима
и учешћем у дискусији допринесете раду овог скупа.

Председник
Организационог одбора
Проф. Др Александра Вранеш

Министарство за науку је посебно значајно за библиотеке,
јер битно помаже њиховом развоју. О стратегији овог Министарства у односу
на нову улогу и задатке библиотека, наш саговорник је Славиша
Мијушковић, помоћник министра за науку и заштиту животне средине,
руководилац Сектора за информатичко друштво.

— Господине Мијушковићу,ми све више постајемо информатичко
друштво, у коме ће библиотеке и библиотекари имати посебну улогу. Какваје
стратегија ми-нистарства у овој области информатике?

— Суштинска дефиниција информатичког друштва је релативно
нов, нама наметнут појам, који се код нас појављује у два облика: као „информационо
друштво“ и као „информатичко друштво“, јер се оригинални,
страни израз код нас може превести и као „информационо“ и као
„информатичко“.

Информационо друштво је апстрактан појам који подразумева
да у њему постоји апсолутна доступност информација, односно апсолутна расположивост
информација, што на неки начин релативизује ствар, односно привидно ствара
мутнију слику него што је једна доста строга дефиниција о информатичком
друштву.

Код нас се под појмом „информатика“ подразумева
обрада информација. Размишљајући тако, долазимо до закључка да нам је технолошко
доба у коме живимо дало могућност да се информације могу обрађивати, преносити
и бити доступне, па смо до информатичког друштва дошли кроз информатичку
револуцију. Тако информатичко друштво заснивамо на резултатима информатичке
технологије. Полазећи од те премисе, у ситуацији смо да у развоју информатичког
друштва код нас прво обавимо инфраструктурне промене.

Изградња комуникационих магистрала
и информатичких институција

То значи да ћемо прво направити комуникационе магистрале,
односно обезбедити комуникациону техничку платформу која ће стајати на располагању
свим грађанима, да би могли помоћу ње да дођу до одговарајућих извора информација.

Следећи корак је изградња информатичких институција.

То значи да ће они извори информација који до сада нису
имали услова да достигну жељену доступност, морати себе да припреме за тај
циљ. То се зове изградња информатичких институција, тј. изградња институција
у информатичком свету.

Библиотеке су у свету и код нас најчешће једне од првих
ин-ституција које се у том смислу опремају, јер поседују базе података које
превасходно служе за едукацију и информисање.

Тек после тога долази до имплементације информатичког
процеса помоћу које информације прелазе из реалног у информатички, виртуелни
свет, а то значи да долази до аутоматизације индустријских процеса, трговине,
едукативних процеса итд.

Најчешћи одзив на комуникационе цжтоставке, а такав је
случај и код нас, јесте да оне ис-те базе података зване библиотеке, постају
сада извори информација преко Интернета.

—Сагласно новој улози библиотека у информатичком друштву,
поставља се питање шта ће променити трансформација библиотека којаје већ
почела

—У том новом систему, место библиотека остаје исто, али
се њихова улога битно мења.

Њихова улога постаје проактивна, ценгрална, у смислу да
библиотеке више нису места на која одлазимо зато што смо некакви ентузијасти,
него зато што су библиотеке места која нам стоје на располагању на сваком
месту и у сваком тренутку.

То су прерогативи теднологије која каже да су инфорције
доступне „any time, any place „(било где, у бшо које вре.ие). Значи,
са те стране, доступноет ствара конфор, могућност да библиотеке пруже много
више него што су до сада могле.

У том циљу, Министарство за науку ће, полазећи од законског
оквира и даље улагати средства у инфраструктуру библиотека, јер оно превасходнр
финансира високошколске установе и научно-истраживачке организације у развоју
инфраструктуре која је потребна за изградњу информатичког друштва, односно
која је потребна за рад библиотекарских установа.

— Ових дана, уз сагласност Ректора Београдског уни-вврзитета,
биће Министарству предложен пројекат којим би се успоствила специфична сарадња
између Рачунарског центра Универзитета и Упиверзитетске библиотеке? Како
гледате па ову иницијативу?

— То спајање је апсолутно у интересу и једних и других,
а превасходно у интересу друштва.

Свака врста размене информација, интеграције, стварања
климе веће расположивости и доступности информација је врло значајна за
друштво у целини.

Примера ради, ако очекујемо да сваки грађанин друштва
буде врло важан учесник у политичком животу, да би он могао квалитетно да
учествује у неком одлучивању, он мора да буде правилно информисан, јер се
на основу лоших или непотпуних информација доносе лоше одлуке.

Значи, могућност приступа информацијама је од суштинског
значаја за ово друштво јер ће онда манипулација његовим грађанима бити много
тежа, произвољност у оценама и у дефинисању ствари ће бити осујећена, и
онда ћемо ићи много брже у реализацију неких кључних опредељења, него што
је то сада случај.

Уместо магацини књига -магацини знања

Прво да кренемо од облика информација које се налазе у
библиотеци. Ако је садашњи облик те информације искључиво материјални, рецимо
у виду књиге на полици, суштина је да је постојећа дефиниција библиотеке
у једном грубом облику била да су то магацини књига.

У новонасталој ситуацији, библиотеке могу да поприме потпуно
други значај.

Оне могу да постану магацини знања, али оно што је врло
важно, то је да информација не мора да буде лоцирана у некој књизи, на некој
полици, не мора да има свој материјално облик, па се онда ни досадашњи значај
библиотеке као чувара, као ск-ладишта губи, али се ствара једна много важнија
улога, а то је да библиотека означава траг до позиције где се налази информација.

Сад је врло важно присетити се да књига никад није могла
да се премести брзином светлости са тачке ‘А’ на тачку ‘Б’. Сада пошто је
то могуће, библиотека ће имати само функцију да нас усмери до места где
се та информација налази.

Можда то некоме делује као научна фантастика, али је могуће
замислити ситуацију да се књиге уопште не налазе нигде.

У том смислу Хајземберг је рекао – „можда ћемо
ссиио моћи да утврдимо једну од две ства-ри: да ли књига егзисптра, а онда
нећемо знати где је, ши где је, али нећемо знати да ли егзистира“.

Једини ослонац ће нам бити библиотеке
и библиотекари

У таквом једном информатичком амбијенту у коме сада имамо
целовиту информацију дефинисану као затворену, у форми књиге, поставља се
питање где је граница тог процеса.

Могуће је замислити да било која информација која се генерише
од извора који је значајан за развој, може већ да потпада под јурисдикцију
такве једне будуће библиотеке.

Руши се онај свет који смо ми знали, а то је свет у коме
смо добијали штампарски сертификат који тек тог тренутка покреће регистровање
такве неке књиге.

У овом случају, у таквом једном свету где се број издања
не лимитира штампарским могућностима, материјалним светом, можда ће много
теже бити проценити која информација има, а која нема значај по друштво.

То постаје изузетно сложен задатак. Информатичко друштво
је друштво са енормном разменом информација. То је као да број књига у нашој
држави умножимо, рецимо, са 1000.

Поставља се питање како тај свет контролисати, како га
уредити.

У том случају једино на шта се можемо ослонити јесу библиотекари
и библиотекарске институције.

Информатика и библиотекарство је симбиоза у којој се природно
не зна ко је коме слуга, а ко господар.

Наоко се чини да је слуга информатика у функцији библиотекарства,
али је врло лако замислити да ће због технолошког развоја слуга фактички
да надрасте свог господара и да ће уско грло да буде господар.

Информатичка револуција је борба за
опстанак

Ипак је човек, суштински, жртва процеса које је покренуо,
јер се процеси много брже развијају него што ми успевамо као биће да се
усавршавамо.

Од када смо запалили ватру, до тренутка када је први пут
рачунар победио човека у лику светског шампиона у шаху, прошло је екстремно
мало година.

За то веома кратко време човек се морфолошки није проме
нио ни мало, можда је само одшо длака изгубио, али је све остаае потпуно
идентично оном човету који је запалио ватру.

Али процеси које је покренуо могу да буду изузетно значајни
и њихова еволуција је много значајнија него еволуција човека.

Његова је позиција критична из разлога што он мора сада
да да одговор на процесе које је покренуо, мора да их прати, мора да их
на неки начин сервисира.

Неко ће поставити питање да ли су ти процеси у функцији
човека? Наравно да јесу, али поставља се оно основно питање: зашто је човек
те процесе покренуо?

Одговор је једноставан: човек је те процесе покренуо да
би опстао.

Борба за опстанак је нешто што није особина еамо човека,
то је особина свих живих бића. У том еволуционом смислу човек ће доживети
трансформације као и свако друго живо биће да би опстао и да би боље живео,
при чему је опстанак примарни циљ.

— Очигледно је да рзвој ииформатике иде мпого брже од система
школовањси Због тога је перманентно образовате библиотекара императив. Хоће
ли Министарство за науку и даље да поклања дужну пажњу том сегменту?

— Министарство за науку ће помоћи сваки развојни процес,
а у оквиру тога подржаћемо и напоре да се усаврше средства за едукацију,
као што су.системи за учење на даљину. Помоћи ћемо да се на неки начин дође
до модерних учила, да се модернизује начин, односно технологија рада.

С друге стране очекујемо даће Министарство за образовање
помоћи да се савремене методе и савремени принципи пословања библиотека
уврста у садашњу редовну наставу, да ћемо на неки начин бити много спремнији
да се одазовемо на брзе технолошке промене него што су наслеђени канонски
системи образовања који на нас неки начин доводе у позицију да су процеси
бржи од нас.

— Министарство ће улагати у перманентпо образовање, али
да ли то подразумеба да су и библиотекари обавезни да сталпо допуњавају
своја знања новим информатичким сазнањима, руковањем информатичким системима
итд?

— Апсолутно! Друштво базирано на знању, то је нешто чему
тежи свако друштво, па и наше.

Друштво које је схватило суштину свега тога, а то је да
образовање не постоји као редовно или ванредно, већ да постоји само једна
врста образовања у таквим друштвима – то је перманентно образовање.

Од рођења, па до смрти -едукативни процес не престаје,
док неко себе сматра активним чиниоцем друштва.

Тако гледано, сада се брише граница између једног, другог
и трећег процеса едукације. Једноставно, једна врста едукације супституише
другу и прилагођава се према могућностима онога ко је објект едукације и
то нас дрводи у позицију да тек у том смислу библиотеке добијају своју праву
функцију, јер оне су пасивни извори знања који постају доступни.

Модерни човек ће све више ослања на приншш узимања информација,
а не кљукања информацијама, и у таквом једном систему образовне институције
превасходно у почетном стади-јуму едукације треба модерног, еавременог човека
да науче како да се сналази у кошмару информација, како да се брани од њих,
како да их селектира и ономе што је крајњи циљ свега тога – како се информације
проналазе и жељена, циљна информација добија.

Ето посла за библиотекаре и за наредни век!

Порука библиотекарима

Сагласно томе, оно што може да се схвати као препорука
свим библиотекарима, јесте да ће се Министарство за науку трудити да све
научне раднике, све оне који су у образовном систему (превасходно студенте),
доведе у позицију да не буду технички удаљени од информација.

Зато је моја порука библиотекарима да учине све са своје
стране да се не деси да они буду препрека на том путу!

Активно укључивање свих образовних субјеката је једини
прави пут ка стварању друштва које може да избегне нешто што зовемо дигитални
јаз, а то је моменат када једно друштво изгуби корак са временом и није
у стању да прати технолошке промене другог друштва.

То је врло значајно из разлога што не можемо у животу
као у спорту подићи руку и затражити „тајмаут“, како би се ми мало
прибрали!

Зашто? Зато што једна изгубљена битка, на жалост, може
да значи изгубљен рат.

— У високошколском библиотекарству се сусрећемо са својеврспом
разједињеношћу факултетских библиотека међусобно, и непостојања чврсте сарадње
са Универзитетском библиотеком. Може ли се говорити о успешном освајању
информатичког простора, ако не дође до чвршћег повезивања ових институција
ма како оне мале биле, као што су факултетске библиотеке?

— Мој савет је да превасходно свако ко, примера ради, чита
овај чланак, схвати своју личну одговорност да себе опреми и себе учини
могућим колективним учесником размене информација.

Обједињавање је свеопшти процес. Данас се сви субјекти
друштва превасходно боре за своје присуство у свету информатике, односно
у свету интернета, зато да би њихова информација могла допрети до крајњег
корисника.

То није питање некаквих договора, то је питање наметања
оног садржаја који можете да понудите.

Тек у следећим фазама које нам предстоје, доћи ће до озбиљнијих
преуређивања начина и средстава за размену, али право на доступност информацијама
једнако је праву на давање информација.

С те стране, превасходно се налазимо у тренутку да себе
локално осавременимо и укључимо у процес.

Човек мора да схвати да је он основ свега. Многи су пројекти
пропали кад смо кретали од целовитих система, од покушаја да ствари ставимо
у једно целовито, коначно решење.

Искуство у многим пројектима на Западу показало је да
су најбољи они пројекти у којима постоји клима заједништва и разумевања.
Чак се данас ради на томе.

Касније се дозвољава да свако себе прилагоди том заједништву
и укључи се у тај процес. Принцип bottom-up (одоздо на горе) је бољи од
принципа top-down (одозго на доле), нарочито у земљама као што је наша,
које су политички и на сваки други начин турбулентне и где закључци једних
не прејудицирају закључке других.

Због тога је много важније да свако од нас схвати своје
место у систему, да схвати шта он мора да уради да би био члан те породице,
и да самим тим делвањем у свом микросвету не намеће решења онима који то
мисле да ураде групно.

Интернет је показао да човек, (а то може да важи и за
институцију) који није спреман да себе пре свега оспособи да изађе у једну
глобалну мрежу која ништа не прејудицира, а то значи да купи рачунар и да
научи да га користи, неће бити у стању да се у њу укључи. Он мора да буде
способан да размењује информације са другима.

Процеси се превише брзо одвијају да би могли да радимо
и да се постављамо према њима канонизирано.

Многи стандарди овог тренутка у свету доживљавају своје
фундаменталне измене. Чак и у области стандардизације се одустало од онога
што смо некад врло једноставно радили, а то је да пропишемо стандард.

Сада су свету стандардне процедуре давање препорука, па
кад видимо да једна препорука успешно функционише, тек онда је прогласимо
стандардом.

То значи, нарочито за област као што је информатика где
се процеси одвијају веома турбулентно и динамично, да у принципу треба слушати
савете добре праксе, оно што други већ успешно примењују, следите путеве
који се чине да су уходани и чекати моменат да постане очигледно да се не
иде другом страном, али немојте чекати да проходате, док не одредите страну.
Једноставно, изгубићете време.

Укрупњавање и обједињавање је природни
процес

С друге стране либерализација тржишта доводи до унификације
сервисирања како би оно било најоптималније и најјефтиније.

У таквим околностима долазиће до природног укрупњавања
разних субјеката јер ће им то омогућити рентабилније пословање, а то се
односи и на библиотеке.

Од тога ћемо сви имати корист.

Када говоримо о свему овоме, треба размишљати на дуже
стазе.

Рецимо, информатичко друштво налаже потребу стварања јаких
курирских служби. Јер, информатичко друштво пружа могућност да се кроз виртуелни
свет обави све што се може, али не може да се добије у руке нешто што може
да иде преко рачунара.

Значи, савремени системи неће познавати оно што ми сада
препознајемо као продавнице, јер ће излози бити на Интернету, али када нешто
одаберемо и платимо, имаћемо само две могућности – или ћемо ми ићи по то,
или ће нам неко то донети.

Таква једна курирска служба која ће преносити књигу, обављаће
и многе друге послове за потребе библиотека.
У таквом једном амбијенту, затварање у себе је ретоградни процес, сматра
Славиша Мијушковић.

Конференција Лиге европских научних библиотека (LIBЕR) одржана је у Петрограду
од 29. јуна до 3. јула 2004. године.

Тема конференције била је „Уједињена Европа – Ново партнерство
преко старих граница“.

Конференцији је присуствовало 240 делегата из 30 земаља Европе, Канаде
и САД, што је највећи број учесника до сада.

У раду Конференције су из Србије су учествовали делегати Универзитетске
библиотеке „Светозар Марковић“ и Заједнице библиотека
универзитета у Србији, које су од 2004. чланице LIBЕR -а.

LIBЕR је водећа организа-ција научних библиотека Европе чији је основни
задатак да повезује научне библиотеке, заступа њихове интересе на међународном
плану, промовише сарадњу на очувању културне баштине Европе и омогућује
приступ збиркама европских научних библиотека.

Ова организација је основана је 1971. на иницијативу Савета Европе и тренутно
обухвата 248 библиотека из 42 земље.

Седиште библиотеке је у Краљевској библиотеци Данске у Копенхагену, чији
је директор др Еrland Коlding Nielsen, председник LIBЕR -а.

Последних година основни стратешки правци рада LIBЕR.-а су израда принципа
лиценцирања електронских издања, лобирање за интересе европских научних
библиотека и њихових корисника, рад на проблемима дигитализације докумената
итд.

У 2002. години LIBЕR је успоставио блиску сарадњу са Коалицијом научних
издавача академских ресурса (SPARC), која промовише отворени приступ научним
информацијама и ради на успостављању конкуренције комерцијалним издавачима
нау-чних публикација.

Значај депозита електронских публикација

Првог дана на Конференцији је разматран преглед постигнутих резултата
у трансформацији комуникације у науци и увођењу принципа отвореног приступа
резултатима научног истраживања преко свима доступних електронских часописа.

Слободан приступ резултатима научних истраживања ор-ганизује се тако да
се трошкови архивирања радова преносе на ауторе или на организације које
се тиме баве, као што су институционални или тематски депозити.

Практичан рад институцио-налних депозита приказан је на примеру пројекта SHERPA(Securing a Hybrid Environment for Research/Preservation and Access),
који обухвата мрежу библиотека у Великој Британији.

За истраживаче депозити ел-ектронских публикација омогућују широку дисеминацију
њихових резултата, брз и лак приступ, претраживање уз коришћење метаподатака
и могућност праћења броја преузимања радова, израде листе публикација, цитатну
анализу.

За институцију они су значајни за њен престиж, управљање информационим
ресурсима, акредитацију и дугорочну уштеду трошкова.

За научну заједницу је значајно ослобађање комуникације и избегавање дуплирања
истраживања, а за друштво у целини преношење знања, утицај на образовање
и шире разумевање научних достигнућа.

Библиотекари – партнери предметних наставника

Другог дана конференције прва сесија је била посвећена интеграцији истраживачких
и образовних сервиса у библиотекама.

Наглашена је улога библиотекара као партнера предметним професорима у
развоју курсева и као иницијатора увођења информационе технологије у образовни
процес.

Постоје два могућа сценарија за будућу улогу библиотекара: да буду филтер
за релевантну литературу јер постоји превелико обиље доступних информација
између којих је тешко. наћи праве, или да буду кустоси музеја књига као
необичних објеката за показивање туристима.

Идентификоване су следеће потребе у оквиру разматрања будуће улоге библиотекара:

– потреба за одговарајућим образовним концептом који подразумева везе између
програма и различитих нивоа образовања, укључујући и доживотно учење и укључивање
библиотекара у образовни процес;
– потреба за уједначеним окружењем за учење у области информационе писмености
и вештине служења библиотечким ресурсима за све студенте;
– потреба за више истраживања и развоја на плану сарадње између различитих
програма;
– потреба за образовањем кадрова, и
– потреба за богатим информационим окружењем.

Говорило се и о управљању електронским ресурсима и рачунарским системима.

Нагласак је био на развоју система за управљање електронaбавци и администрацији
коришћења електронских часописа.

У развоју ових, тзв. ЕRM система, велику улогу имају стандарди, који треба
да омогуће размену података између различитих система, као што су ONIX,
Оpen URL, и протоколи за размену информација између различитих система као
Z 39/50, ZNG.

Модел комуникација у науци мора да се мења

Следећа сесија била је посвећена сарадњи да би се ослободио приступ информацијама.
Приказан је модел отвореног приступа на примеру компаније BioMed Central.

Модел комуникације у науци мора да се мења јер је садашња криза условљена
монополским положајем великих издавача и сталним порастом цена њихових издања,
које ни библиотечки буџети најразвијенијих земаља света не могу да прате,
постала значајан ограничавајући фактор у комуникацији.

Утврђено је да чланци који су у отвореном приступу, бивају знатно чешће
коришћени и цитирани, а тиме jе циљ аутора да њихови резултати постану ши-роко
познати испуњен на најбољи начин.

Посебно је важно што се у отвореном приступу омогућава научној заједници
да комуницира са аутором и да његови резултати буду подложни јавној дискусији
одмах по публиковању.

Покрет за отворени приступ стиче све више присталица, а шта ће донети
будућност није могуће предвидети. јер ни појава интернета и персоналннх
рачунара није била претходно најављена, а донела је огромне промене.
Lars Bjornshauge, директор Универзитетске библиотеке Lunds Универзитета, говорио је о интеграцији материјала са отвореним приступом
у дигиталне сервисе библиотека на примеру универзитетске библиотеке у Лунду.

Пре свега библиотеке треба да се ангажују на упознавању истраживача, управе
универзитета и финансијера истраживања са циљевима и резултатима овог покрета
и то у оквиру универзитета, на националном нивоу и преко библиотечко-информационих
служби.

Библиотеке треба да се ангажују на успостављању универзитетских депозита,
који ће укључивати и дисертације у електронском облику, а на сваком факултету
треба да постоји особа која ће подржавати тај програм.

Важно је знати да претраживачи Google и Yahoo претражују
универзитетске депозите и DОАI, а рангирање у оквиру резултата
претраживања условљено је бројем линкова који воде до тих радова, што је
адекватно импакт фактору у базама података о цитираности научне литературе.

Обавезне примерке проширити на све типове материјала

Трећег дана конференције одржана је сесија посвећена очувању европског
културног наслеђа. Препоручено је да се принципи из закона о обавезном примерку
прошире на све типове материјала.

За материјал присутан на интернету препоручено је да се веб странице архивирају
више пута годишње, да се целокупан садржај архивира једном годишње и да
се најзначајније веб странице за грађане сваке земље aрхивирају редовно.

Све радио и ТВ компаније које имају националне фреквенције треба да депонују
снимке својих емисија у националној депозитној библиотеци, а локалне станице
репрезенативни садржај два пута годишње.

Филмска продукција требала би такође да буде покривена ревидираним законом
о обавезном примерку.

Проблеми одржавања електронских депозита

Други део треће сесије био је посвећен управљању збиркама и проценама трошкова
одржавања класичних и електронских депозита.

Класични депозити су јефтинији, али су електронски приступачнији за коришћење.
Цене штампаног и дигитализованог архива постају упоредиве тек са количином
од преко 75.000 волумена.

Проблеми у изградњи електронског депозита су у томе што су фајлови различитог
формата и што софтвер и хардвер застаревају. Стога је сваких 3-5 година
потребно вршити конверзију и преносити целу електронску збирку на нове платформе.

Постоје две могућности – да се врши емулација односно програмирање како
би се колекција могла користити на новим платформама у облику у каквом јесте,
или да се врши комплетни пренос колекције у нове формате усклађене са новом
технологијом.

Јасно је да је одржавање дигиталних депозита прилично скупо у сваком случају
и да је можда решење у дигитализацији оних објеката које корисници траже,
а не целокупне колекције. Четврта секција била је посвећена приступу и заштити
фондова и анализи сличности и ра-злика између библиотека, архива и музеја.
Изнетје пример Националне библиотеке Канаде и Националног архива Канаде,
који су се на основу одлуке Владе Канаде из 2002. спојили у једну институцију
маја 2004.

Следећа сесија била је посвећена библиотекама и законодавству и њиховом
партнерском односно супарничком односу.

Презентација ARLICON-a

Последњег дана излагања су имали колеге из Русије. Најинтересантније је
било излагање Александра Племнека из Асоцијације регионалних библиотечких
конзорцијума Русије – ARLICON, који постоји од маја 2002.

Циљ партнерства је сарадња руских библиотека у успостављању квалитетног
информационог система на бази коришћења савремене технологије и модернизације
управљања библиотекама.

Развој конзорцијума се заснива на резултатима реализације програма „Аутоматизација
библиотека“, који је 1999. Фонд за отворено друштво са 6 милиона долара
за аутоматизацију и повезивање 250 библиотека.

Основни принципи су:

– филозофија отвореног система са могућношћу сарадње у земљи и иностранству;
– дистрибуирани информациони систем;
– регионални приступ, тј. Организација регионалних конзорцијума који поштују
специфичности сваког региона;
– веза библиотека преко интернета, са могућностима претраживања и преузимања
информација, и
– укључивање нових библиотека без промена основних принципа организације.

Циљеви изградње конзорцијума су следећи:

– обрада публикација само једном и преузимање записа од стране свих осталих
библиотека
у систему преко интернета. Притоме се све чланице система обавезују да праве
записе високог
квалитета и уз поштовање стандарда; заједничко коришћење фондова свих библиотека;
– прелаз на ефикаснији начин коришћења информационе технологије за изградњу
електрон-
ских библиотека, и
– повећање квалификационог нивоа библиотекара.

Библиотеке у систему израђују електронске каталоге, речнике, шифрарнике
и базе података пуног текста.

ARLICON обухвата преко 200 библиотека, укључујући све највеће
библиотеке Русије и пружа бесплатан доступ својим члановима свим електронским
ресурсима, које чини преко 25 милиона записа и 50 хиљада докумената у пуном
тексту.

У наредне две године биће бесплатан и приступ Националној библиографији
Русије. Обука библиотекара је такође бесплатна, а на порталу ARLICON-a
постављају се сви информациони ресурси којима располажу његове чланице.

Библиотеке су још увек традиционалне

Учесници конгреса су имали прилику да обиђу Националну, Академијину и Универзитетску
библиотеку у Петрограду. Општи утисак је да су библиотеке у Русији још веома
традиционалне, да имају проблем недостатка савремене рачунарске опреме и
да су још увек пре свега усредсређене на чување библиотечког материјала,
а не на кориснике и њихове потребе.

Др Стела Филипи-Матутиновић и
Богољуб Мазић

Од овог броја наш пист почиње са приказом факуптетских
библиотека у Србији, али већ нз старту се суочавамо са чињеницои да на
неком факултету може да постоји и 11 библиотека, потпуно одвојених једна
од друге.

У трекутку када се у свим оегментима мбдерних
и ефикасних друштава иде на удруживање као претпоставку рационалнијег
пословања, у библиотекарству на неким високошколским установама тај процес
није заживео, иако би се очекивало да баш у таквим срединама оно што је
најнапредније, прво буде и примећено.

Данас библиотеке и библиотекаре развијени свет
доживљава као имплементаторе информатичког развоја као претпоставке укупног
развоја једног друштва, као професију којој је то по природи ствари (по
њиховом образовању и послу којим се баве) најближе.

Захваљујући таквим опредељењима, библиотекари
у развијеном свету уживају пуни дигнитет своје струке, што им обезбеђује
позицију достојну уважавања јер дају свој пуни допринос информатичком
ра-звоју.

Како то изгледа код нас? Да ли такав статус и
позицију имају и библиотеке и библиотекари у нашим факултетским библиотекама?

Јесу ли сви библиотекари и библиотеке на факултетима
у једнакој позицији?

Одговор на та питања покушаћемо да добијемо
кроз разговор са библиотекарима факултетских библиотека. Ову серију почињемо
посетом Библиотеци Одељења за историју Филозофског факултета у Београду.

Драгоцени фондови за ошпту и наиионалну
истооију

Библиотекар координатор за COBISS Библиотеке Одељења
за историју Филозофског факултета у Београду је Катарина Ковачевић,
дипломирани историчар који има положен стручни библиотекарски испит и
већ се 15 година бави овим послом, и то, по оцени релевантних познавалаца
посла – врло успешно.

Од ње сазнајемо да су библиотеке на Филозофском факултету
почеле да се формирају истовремено са оснивањем тог факултета – пре 165
година, а прве књиге су унете у Књигу инвентара још у осмој деценији 19.
века.

— Међутим, инвентарске књиге имамо само од 1948,
каже К. Ковачевић. Постоји и један инвентар из 1933. за Фонд Стојана Новаковића
(веома значајан фонд), али не постоји тачан попис књижног фонда од раније.

Старе и ретке књиге се могу наћи готово у свим библиотекама
овог факултета, а ова библиотека располаже врло значајним збиркама извора
за општу и националну историју, од којих К. Ковачевић наводи само неке:

* Једна од највећих драгоцености свакако је L.A.
Muratori, Rerum italicarum scriptores (Писци италијанске историје),1744-1751.
Од укупно 25 томова, Библиотека поседује 24;

* Посебно треба поменутипрво, раритетно, издање
књиге Monumenta Germaniae Historica, преко 30 томова, фолиоформата, збирка
докумената за историју Немачке од најстаријих писаних споменика на овамо,
чије је издавање започето 1826. године. Ради поређења вредности овог издања
треба напоменути даје у Немачкој издата ова збирка у CD формату чија је
цена око 15.000 еура;

* Књига Мавра Орбина, „11 Regno de gli Slavi“
(Краљевство Словена), значајан извор за националну историју. Библиотека
поседује оригинал из 1601. године. То јеј една од око 200 књига у нашем
фонду штампаних од 16-18. века.

Осим наведених, библиотека поседује средњевековне изворе
за мађарску историју објављене у 19. веку, што представља јединствену
грађу у нашој средини.

Библиотеке су стварали професори
и министарство

У посед тих књига дошло се понајвише захваљујући професорима
који су били на челу семинара које су и основали, па су тако били оснивачи
и катедри и њихових библиотека.

Они су знали шта је драгоцено, пратили су литературу
тог времена и тражили од министарства да се обезбеде средства за набавку
тих књига.

После Првог светеког рата на име ратних репарација у
наше библиотеке су стизале пошиљке јако вредних издања, што је био други
извор богаћења фондова библиотека Филозофског факултета. И дан-данас највећи
извор проширивања фондова су поклони (углавном професора).

Потпуна разједињеност

На Филозофском факултету има 11 библиотека, а на Одељењу
за историју као највећем на факултету, а самостално постоје следеће:

– Библиотека Катедре за историју народа Југославије
(Средњи и Нови век);

– Библиотека Катедре за општу историју Средњег века,

– Библиотека Катедре за историју Новог века (ове три
библиотеке су пре две године обједињене у јединствену Библиотеку Одељења
за историју са око 60.000 књига),

Библиотека Катедре за Стари век са око 14.000 наслова,

– Библиотека Катедре за Византију (која је једна од
најпознатијих центара за Византију у свету) са око 7000 књига и врлобитних
часописа;

Свака библиотека има своје библиотекаре, од којих су
неки у библиотеке склоњени са других места, штоо заслужује посебан коментар.

У тих 11 библиотека ради 21 библиотекар, а о томе како
оне функционишу, К. Ковачевић каже:

— Истина, три библиотеке Одељења за историју су обједињене
тек пре нешто вшие од годину дана, али само формално, а фактпчки свака
је и даље “држава за себе“.

Наиме, свака катедра још увек бибпиотеку доживљава
као “своју“, због чега се не може ни говорити о некаквом модерном
пословању, односно о унапређњу и ефикаснијем раду библиотека.

То својатање библиотека има чак и своју апсурдну страну,
па тако постоје реверси на узете, а невраћене књиге, још из педесетих
година прошлог века!

У таквој ситуацији расцепканости није постојала јединствена
политика набавке књига, него је све зависило од шефова катедри и професора
на њима.

Једини заједнички посао им је увођење аутоматизације
у библиотечко пословање, али то је посебна прича.

Обједињавање је предуслов успешног
рада

Та расцепканост и својеврсни аутизам, заиста су неспојиви
са трендовима који данас владају у библиотекарству развијених земаља.
И не само у библиотекарству.

Разлога за то има више, али један од најважнијих лежи
у чињеници да низ деценија део библиотекара није постављан на та места
по принципу стручности у обављању библиотечких посл ва, већ је ту «удомљаван»,
„склањан“ итд.

Катарина Ковачевић објашњава апсурдност подела:

—Ми имамо фондове који се делимично поклапају, па
тако наслове из историје српског народа имамо на 5 места.

Зато је покренута иницијатива од стране библиотекара
да се, за почетак, оформи бар јединствена читаоница.

Иначе, најрационалније би било да се оформи јединствена
библиотека за цео Филозофеки факултет, пли бар јединствена читаопица са
свом референтном литературом: приручници, речници, еицпклопедије, приручна
литература за све испите, што би било у слободном приступу, на дохват
руке.

Још би било боље када бисмо могли сасвим да пређемо
на отворени систем полица које би биле доступне студентима али из финансијских
разлога за тако нешто нисмо спремии (мораћемо још дуго да чекамо).

То би олакшало и унапредило посао. Рецимо, у свим библиотекама
Филозофског факултета има око 240.000 књига и око 60.000 свезака серијских
публикација, у којима ради 21 библиотекар.

— Овде сви библиотекари раде све библиотечке послове,
а највише времена нам оде на издавање књига и враћање у депое, дакле,
на чисто манипулативне послове.

Када би све то било обједињено, могла би да се обави
много рационалнија организација посла, па би тако један део библиотекара
радио само на каталогизацији, односно уносу података, што би радикално
убрзало формирање базе података Филозофског факултета и омогућило прелазак
на аутоматску позајмицу.

—При садашњим условима,ни за 12 година нећемо моћи
да обавимо тај посао.

Ако бисмо желели да унапредимо рад факултетских
библиотека, морали бисмо потпуно да их реорганизујемо, а то пре свега
значи да треба да имамо библиотекаре који неће радити све. Постоји пуно
различитих послова у библиотекарству, и није све само издавање књига.

У садашњим условима, велики период у току године (нарочито
у сезони испита) у овим библиотекама библиотекари искључиво раде на издавању
књига и не могу ни да помисле да раде на компјутеру, а то је неопходно
ако хоћемо да имамо модерну библиотеку.

Свака од 9 библиотека има по два библиотекара, осим одељења
за историју и за педагогију где има по 3 библиотекара. Један библиотекар
ради пре подне, други поподне, а скоро све време ради се на издавању књига.

Тако је створен једини критеријум да је библиотека добра
ако у свако доба дана може да се узме књига из ње.

Како се у таквом ритму могу радити други (за сваку библиотеку
обавезни) послови? Како обезбедити време за рад на компјутеру, за набавку
књига (што је веома дуг и мукотрпан посао), за пружање сложенијих информација,
како учествовати у жи-воту своје професије, како се посветити перманентном
образовању које је у садашње време неопходно када је ова професија у питању?

(Наставак у следећем броју)

Библиотека је израсла у модерну институцију

— Из свега пзложеног произлази да Универзитетска библиотека у Крагујевцу
није остала традиционална библпотечка институција са листш каталозима
и ормарићима за смештај каталошких листића, као основним изворима информација.

Савремена технолошка достигнућа постепено освајају и простор нагие
библиотеке, са поносом истиче Р. Игњатовић.

Аутоматизација у области библиотекарства је почела 60-их година стварањем
програма и база података у САД-у и неким земљама Европе.

Овај систем се релативно брзо проширио и на нас. Започео је у неким
републикама бивше Југославије, да би заживео у већим библиотекама Србије.

Универзитетске библиотеке, пре него друге, оцениле су да је осавремењавање
процеса рада императив времена у коме живе и зато приступају стварању
информационих система са тежњом да се укључе у светску мрежу и осигурају
приступ информацијама и документима.

За разлику од Народне библиотеке у Крагујевцу која је старија и има
дужу традицију, Универзитетска библиотека је везана за интернет.

— Данас је Универзитетска библиотека у Крагујевцу аутоматизована
са електронским каталогом и приступом Интернету.

Како је Универзитетска библиотека у Нишу старија 10 година, то нам
је она била узор и у свему смо пратили њен рад.

Ми смо од фебруара прошле године члан Виртуелне библиотеке Србије
јер смо одмах схватили предности тог пројекта који је урадила Народна
бибпиотека Србије.

Зато смо својски прионули на посао и сада гшамо преко 10.000 записау
централном узајамном каталогу Србије и зато смо претраживи за све наше
кориснике.

Оно што посебно треба истаћи, тоје предност да ми можемо да пружамо
све услуге у претраживањима и коргшћењу електроиских каталога.

Вредан колектив

Као и сваки колектив, данас ова Библиотека има и своје добре стране,
и своје проблеме.

Предност је свакако то што је овај колектив изузетно вредан, о чему
говори податак да они сваког лета одвоје 15 дана за сређивање централног
магацина у који може да се смети око 60.000 књига.

Тако се сваког лета сређује уџбеничка литература јер она застарева и
пребацује ее у депозитне магацине.
Треба истаћи да је то велики посао, али зато је главни магацин увек ажуран
са становишта уџбеничке литературе.

Организација књижевних вечери

Једна од највреднијих активности је и организовање књижевних вечери
на којима се презентира стручна и научна литература професора крагујевачког
Универзитета.

Управни одбор као ослонац

Сарадња са Управним одбором библиотеке је савршена, јер он пружа велику
подршку библиотеци.

Због тога је предложено да он у истом саставу буде поново именован од
стране Универзитета у Крагујевцу.

Председник Управног одбора је проф. др Бранко Обровић са Машинског факултета,
изузетно одговорна личност и познато име у граду.

Захваљујући и његовом ангажовању, библиотека остварује добре резултате.

У том смислу похвале заслужују и професори Радослав Жикић са Природно-математичког
факултета, и професор Ра-досава Маринковића са Економског факултета.

Тако је за све успехе које ова библиотека остварује, и те како заслужан
и Управни одбор ове институције
А да се у библиотеци добро ради, говори податак да је Управни одбор презадовољан
радом Универзитетске библиотеке.

Беспарица

Наравно, финансијски проблеми муче и ову куђу, а само захваљујући донацији.
прошле године је набављено 2000 књига.

Два добра не иду заједно

У погледу простора, ова Библиотека иако је „подстанар“, прави је
раритет на нашим просторима, јер колико је нама познато, једино она не
кубури са простором, али зато није на повољној локацији, јер је дислоцирана
из града.

Сада се Библиотека налази у згради Правног и Економског факултета, која
је прављена за далеко већи капацитет од онога који се користи, па у њој
има пуно простора, укључујући и магацински.

Библиотеци је додељен простор који је био предвиђен за факултетску библиотеку,
где за студенте има 200 места у виду засебних боксова, а око 250 сту-дената
истовремено може да користи читаоницу.

Поред ових идеалних услова, било би далеко повољније када би ова Библиотека
имала своју, посебну зграду, која би била лоцирана у центру града, како
би била доступна свима.

Библиотекари морају да постану истински стручњаци
за информисање

Министарство за науку, технологије и развој Републике Србије обезбедило
је Универзитетској библиотеци бесплатну лиценцу преко Интернета базама
података Web of Science што обухвата преко 8.500 часописа из
природних, друштвених и хуманистичких наука.

Исто Министарство обезбедило је приступ преко пројекта eIFL EBSCO базама података са пуним текстом у електронском облику са преко 5000 часописа
из свих научних области.

У овој кући се све оно што се кроз разне облике добија од државних органа,
сматра великом обавезом, подвлачи Р. Игњатовић:

— За Универзитетску библиотеку у Крагујевцу, као и за остале библиотеке,
посебно библиотеке научног типа, ово представља обавезу више да се бпблиотекари
и надаље обучавају и оспособљавају за рад на рачунарима, да базе података
учине доступним не само корисницима у библиотекама, већ кроз Интернет
чгтгавом свету.

Од библотекара се очекује да постану истинскк стручњаци за информисање,
савремепи професионалци чији ће рад из дана у дан бити подвргнутп новим
захтевима, како у погледу корисника и њихових услуга, тако и у погледу
локалног, регионалног, нациопалног и интериационалног окружења.

Нужан предуслов квалитетног укључивања библиотекара у савремене
токове развоја пнформационог друштва јесте адекватио прилагођавање свих
видова образовања библиотекара тим новим захтевима и условима, поручује
Ружица Игњатовић.

За сваку биплиотеку је од посебног значаја да
комуницира са корисницима својих услуга, јер због њих и постоји. У жељи
да им омогућимо да изнесу своје ставове о актуелном тренутку библиотеке
чије услуге користе, отварамо рубрику кроз коју ће они говорити о високошколским
библиотекама, о томе шта о њима мисле, шта предлажу.

Први учесник у овој рубрици је проф. др Латинка
Перовић, историчар, која већ 52 године користи услуге Универзитетске
библиотеке Светозар Марковић у Београду. Због тога Њена запажања о улози
и статусу високошколских библиотека има посебну улогу.

Живот посвећен изучавању прошлости
српског народа

Др Перовић је по завршетку гимназије у Крагујевцу дошла
у Београд, где је дипломирала на Филозофском факултету, а њена ужа специјалност
су филологија и лингвистика. Магистрирала је код проф. Михајла Стевановића
на теми ,Допунске и одредбене синтагме у језику Ива Андрића“.

Затим настаје прекид у њеној академској каријери, после
чега одлази за професора на Факултет политичких наука где је такође магистрирала
са темом “Културна политика у Југославији после Другог светског рата“.

Докторирала је 1974. на истом факултету на тему “Дебата
о националном питању у Независној радничкој партији Југославије“.

Тада је почела да ради у Институту за радничку покрет
Србије, који је касније преиме-нован у Институт за новију историју Србије,
где је провела свој радни век.

Др Перовић је изузетно плодотворан стваралац.

Од 1975. се бавила историјом идеја и странака у Србији
у другој половини 19. века и што је било искључиво поље њеног интересовања
и истраживања.

Пуно је истраживала руско-српске односе на пољу идеја
у 19. веку. Посебно се бавила иде-ологијом народњаштва које је, по њеном
мишљењу, битно утицало на развитак социјалних и политичких идеја и избора
цивилизацијских кругова у Србији у другој половини 19. и у 20. веку.

После тога се бавила модернизацијским процесима у Србији
у 19. и у 20. веку и то уређи-вањем 3 мултидисциплинарна Зборника који
су се бавили тим темама..

Издавање тих зборника су иницирали историчари и били
су подлога за врло плодотворне научне скупове који су имали велики одјек
и ван наше земље, а радови у њима објављивани спада у најцитираније, Јер
су отворили једно поље које је овде било мање истраживано.

Затим је уређивала часопис „Токови историје“ који
и данас излази и у њему је врло систе-матски праћена друга вертикала —
изградња модерне државе, модерног друштва, европеизације Србије у другој
половини 19. века и у 20. веку.

Проучавање извора — основни принцип

У свом научном раду највише пажње је увек поклањала
историјским изворима, зато што је сматрала да без истраживања нема историјске
науке и сваку своју монографију је покрила одговарајућим фондом извора,
па каже:

— Ја много волим дарадим на изучавању извора јер
су то по правилу обимне уводне студије и критички апарат који заправо
може да да само историчар који време на које се извор односи добро познаје.

Заједно са колегом Ђорђем Станковићем и колегиницом
Дубравком Стојановић приредила је 4 тома зборника “Никола Пашић у
Народној скупштини“.

Она је у том пројекту обрала подручје које се временски
односи на 19. век, време после Берлинског конгреса 1878. када Пашић улази
у Скупштину и ствара најјачу опозицију коју је Србија имала у својој политичкој
историји до 1903, до смене династија.

—Тај пројекат је на мене нојвише утицао, јер је
то откривање једног друштва кроз парламент. Србија тада нема изграђену
политпичку струкпгуру, то су почеци модернизације, то је у суштипи профтисање
двеју историјстх тендениија у српској политичкој историји.

Друго поље њеног рада је писање монографија о појединим
личностима које су биле у извесном смислу карактеристичне за наш однос
према прошлости:

— То су обично ствараоци који стоје између политике
и свог тваралаштва. Српско друштво је такво, људи се баве иједним и другим,
али углавном због полтике бпвају занемаривани.

Много времена је посветила изради монографије о Пери
Тодоровићу који је био полиграф, одличан писац, човек који је писао путописе,
мемоаре, који је имао обимну преписку. Био је модеран писац на кога су
се после позивали и Црњански и Крлежа, али је код нас потпуно занемарен.

Објавила је 7 његових дела која су релевантна за друштвену,
културну, па и политички историју Србије.

Писала је о Милану Пироћанцу и Стојану Новаковићу. М.
Пироћанац је најрепрезентативнији представник либералне идеЈе у Србији
не само у теоријском смислу, него и у прак-тичном. врло конзеквентан модернизатор
Србије.

Писала је и неке књиге које су везане за период у коме
је она била савременик. Оне су писане са намером да буду документи који
могу будућим историчарима да послуже за разумевање најновијег раздобља
наше историје.

Писала је заједно са историчарима из Подгорице монографије
о идеолозима руског народњаштва, за које каже да су вертикала која је
код нас потпуно неистражена, а врло је битно утицала на нашу друштвену
мисао, наше идеологије, политичке странке.

До сада су објављене њене монографије о Херцену, Лаврову
и Кропоткину. Лавров је веома утицао на Србију јер је био у директној
вези са Србима преко Радикалне партије која је теоријски од њега инспирисана

Кропоткин је снажно утицао на Младу Босну и на националне
револуционаре на преласку из 19. у 20. век и сад је нареду Бакуњин – Државност
и анархија, што је такође врло много утицало на наше појмове о држави.

Већ друже време ради на једном истраживању које ће покрити
многобројним изворима, под називом “Политички противник као непријатељ“.

То је непролазна српска тема. Истраживање почиње од
19.века. Она сматра да је важно објаснити тај феномен код нас, а извире
из одређеног схватања демократије и из одређеног поимања националне политике
и социјалног идеала.

— Мислим даје то модел који је постао образац нашег
политичког живота и наше политичке (не) културе, и то тек треба да буде
дешифровано.

Тиха оаза која нас је култивисала

Први контакт са Универзитетском библиотеком др Перовић
је имала 1952, тако даје би-а у прилици да прати њену историју преко 50
година.

—Тада је Универзишетска библиотека изгледала сасвим
другачије, била је једна тиха оаза у којој је човек могао да се концентрише
и врло лепо да ради.

Изгледала је много топлије и гштимније, тако даје
за студента који је у њу долазио деловача веома култивишућп, а то је јако
важно за установе оваквог типа.

Она се касније мењала јер је све на неки начин нарастало
– и књижни фондови, и број кори сника, и број студената, и број научних
радника.

Универзитетска библиотека је неодвојиво
место од мог живота

Касније, бавећи се истраживањима прошлости српског народа,
радила пуно и у другим установама: Државном архиву, Архиву САНУ (који
је веома добро сређен и има сјајне фондове), у Народној библиотеци и другим
институцијама.

— Некако се осећам обавезном према свим оним људима
из тих институција који су били веома предусретљиви, јер ништа сама не
бих могла да урадим.

Све што сам написапа, написала сам у Универзитетској
библиотеци која је неодвојиво место од мог живота! Тако не могу да замислим
друго место за моју интелектуалну, па чак и физичку егзиствнцију, јер у
ЊОЈ проводим сваки дан по 8 сати, па и више.

Ова библиотека је за мепе била вишеструко важна,
јер сам у њу догила у периоду који је за мене био веома специфичан и ту
сам наишла на предусретљивост, на људе који су били спремни да помогну
некоме ко се посветио пстраживању.

Дошло је време иових технологија
и врло је важно да се библиотека у све то укључи и да прати време.

Ова библиотека има богате фондове, нарочито, листове и периодику,
гша веома важан књижни фонд који покрива време којим сеја баеим и тоје
била веома добра комбгтација са архивским истраживањем, а осим тога Универзитетска
библиотека је обављала функцију која је за мене била витална са становишта
истраживања -вришла је размену књига са страним библиотекама када није
било интернета па све то није било доступно.

То је овде увек савршено функгџшнисало и ја не памтпим
да сам некад пгражила неку књигу коју нисам могла релагпивно брзо да добијем.
Тојебило веома важно за мене.

По некад ми је било жао шпго су све те књигеувреме
када смо ми били жртве многих ограничења и спромашнији, пролазиле само
кроз моје руке. Увек ме је оптерећивало то да то није рационално!

Био је то период када није било нових технологија, па
је једну СВОЈУ књигу која се односи на руски револуционарни покрет коју
су објавили БИГЗ и Глобус из Загреба, углавном урадила на основу позајмица
енормно велике стране литературе која јој је овде обезбеђена.

Када су колеге видели њену књигу, питали су је колико
је и где све боравила у свету да би је написала, јер је у њој користила
изворе из Француске, Русије, Енглеске, а она им је одговорила да није
нигде путовала, него је седела у једном ћошку Универзитетске библиотеке
и све је до-лазило на њен сто.

—То је за мене било врло драгоцено и без таквог сервиса ја
не бих била у могућносгпи да направим своје књиге онако како оне изгледају.

У Србији су се касније умножили универзитети, па и универзитетске
библиотеке, али ова библиотека, по њеним речима, има својеврсну традицију,
има велико искуство, има неку патину која се негује.

Сиромаштво једног друштва најлакше
је видети у библиотекама

Постоје успони и падови које је доживљавала ова кућа,
али који нису толико зависили од запослених у овој библиотеци, колико
су последица стања у читавом друштву.

— Библиотеке снажно делују на култивисање својих
корисника, научних радника, а поготово младих људи – студената.

Али, библиотеке су на неки начин огледала друштва,
његовог богатства, а поготово његовог сиромаштва. Огледала су нивоа и
гшучника и студената, уопште су – по мом мишљењу -значајан индикатор стања
у друштву.

Има много оптика кроз које може све то да се сагледа,
али за библиотеке је карактеристичнаједна специфична оптика.

Дошло је време нових технологија и врло је важно
да се библиотека у све то укључи и да прати време.

Нове генерације се тако формирају и за њих то много
више значи него за нас старије, који смо на неки пачин остали традиционалисти,
људи једне другачије културе и за мене је увек важно да имам пред собом
књигу или докуменат, јер ја са тим живим, бележим, и то није исто.

Признајем, наравно, да постоји п ново искуство са
новим технологијама, али треба сачувати искуства, вредности и предности
те културе, то треба ггознавати да би се могло сачувати оно што долази.

Врло често су ме људи питали кад је библпотека осиромаишла,
била оскудица, како успевам да у тој згради тако депресивног изгледа проводим
читаве дане и да се лепо осећам.

Ја сам им рекла да када седнем за свој сто, све
те утиске искључим, а оно због чега ја долазим тражи мале услове – сто
и столицу.

Др Перовић доста путује по Србији јер је то преуслов
за њена истраживања, и увек иде у библиотеке и напомиње:

— Приметила сам да су наше библиотеке прилично запуштене
устанже и очигледан је утисак сиромаштва.

Имам осећај да те установе трају по некаквој шерццји,
мало је нових књига, мало кориснкка.

(Наставак у следећем броју)

(Наставак разговора са проф. др Александром Вранеш,
управником Катедре за библиотекарство и информатику Филолошког факултета
у Београду)

Папирна форма је незаменљнва

И поред наглог развоја модерних компјутерских технологија,
библиотека у папирној форми још увек је незаменљива. О томе говори пример
Библиотеке Факултета за библиотекарство и информатику на Универзитету
Северна Каролина у Чепелхилу, једног од најуспешнијих за библиотекарство
у САД.

— Библиотека Факултета за библиотекарство и информт\и-оне
науке поседује веома богат фонд, у коме се налазе и комплети нашег часописа
“Библиотекар“ и “Вјесника библиотекара Хрватске“, каже
др Вранеш.

Иако се студенти нерадо служе папирним носиоцима информација,
често мењајући и тему свога семинарског рада ако за њу нема довољно доступних
електронских извора, ипак директан контакт библиотекара и корисника никада
не престаје.

Занимљиво је да је ова факултетска библиотека општијег
типа другачија од наших факултетских библиотека јер је усмерена и деци
својих корисника – студената.

Родитељи студенти могу да уче у библиотеци заједно са
својом децом, којој је доступна одговарајућа литература ш њихов узраст,
док сами студенти, у виду вежби, често прпређују изложбе стрипа и књижевности
за децу.

Аутоматизација и конзервативизам
не могу да иду заједно

Посебно је вредно пажње имати у виду да библиотеке и
библиотекари у свету, поред тога што располажу врхунском технологијом,
имају потпуно другачији однос према студентима и наставницима.

С друге стране, студенти и наставници (као корисници
услуга) су чланови управних одбора библиотека и саодлучују о њиховом раду.

—Наши библиотекари, који су углавном образовани,
добро информисани, сналажљиви, често и сами са даром за научии рад у области
библиотекарства, информационих наука и других научних дисциплина, каткад
заборављају да постоје ради корисника, а не због библиотеке као значајне
друштвене институције.

Није библиотекар крајњи корисник публикација и информација,
не прави он каталог за себе, било да се ради о традиционалном каталогу
или бази падатака, већ примарно опредељење за одређен систем правила,
било да се ради о каталогизацији, класификацији, одлагању у депозит мало
коришћене литературе, треба битно да буде подређено кориснику.

То, наравно, не значи да ће корисниково мишљење битно
утицати на опредељење за коришћење Универзалне децималне класификације
или Дјуиеве децималне класификације, али значи да систем за који се библиотека
определила треба да буде уведен поступно, уз одговарајућу обуку читалаца
и само ако доприноси доступности и ширини информисања.

Циљ треба да буде задовољан корисник, а не задовољан
библиотекар, осим ако задовољство библиотекара, што би и требало да буде,
не условљавамо задовољством корисника.

—Нама се ссшо чини да је кориснш у средишту наше
пажње, али када би то бшо тако, не би нигде у Србији било необрађених
легата, непрофесионал-но урађених публикација чији су издавачи библиотеке,
некаталогизованих књига.

Да и не говоримо о суревњивости центара за културу,
културно-уметничких друштава и општинских, јавних библиотека, које, нажалост,
у неким мести-ма још увек имају подводне подруме или им недостају нуспросторије.

У САД, у којгша сам, на сре-ћу, могла донекле да
упознсш систем функционисања библиотека, корисник не само да ће скренути
пажњу управи библиотеке због недоступж књиге или непронађене информације,
већ ће одлучивати о цени услуга фотакопирања, али и замерити уколико примети
да је потрошња електричне енергије међу полицама библиотека нерационална,
што може да утиче на смањење расположивих средтава за набавку нових база
података.

Не морамо све прихватити, напротив!

Сопствених традиционалних вредности никада не треба
да се одрекнемо, али немсшо право ни да се иза њих скривамо, као ни да
дозволимо да спровођење одређених одлука, ако су исправпо донете на нивоу
институционалних или државних органа, зависи од самовоље појединца.

Да ли смо заборавили на евалуацију?

Евалуација рада библиотека је веома важна, као и аутоматизација.

То подразумева да се не одлучује стихијски о томе на
који начин ће библиотека бити усмерена, профилисана, представљена – већ
да постоји стална комуникација са корисником, на коју смо ми потпуно заборавили.

—Млади кадар који улази у библиотеке, а захваљујући
школовању које им пружамо, разбија тај конзервативни однос према развоју
библиотечке делатности.

Наравно, дипломирани студенти не знају све о библиотекарству
када оду са студија, као што ни дипломирани лекар не зна одмах све.

Али оно што они сигурно понесу одавде, то је да
поштују колеге које затекну у библиотекама, без обзира који ниво образовања
имају, и да од њих уче оно што нису имат прилике да савладају у редовној
настави, а посебно да поштују корисника.

Чини ми се да већина студената понесе са студија
позитиван однос према струци – да су задовољни што су студирали баш библиотекарство,
јер су се за то сами определили и провели четири године на тим студијама.

Зато они у библиотеке улазе задовољни, што јв веома
важно.

Ако понекад немају довољно стрпљења или разумевања
за старије колеге, то је одлика младости, а искуснији тргба да им помогну
да своју енергију и знање правилно усмере и оплемене искуством.

Евалуација, која може бити свакодневна, повремена, и
периодична, условљена је добрим међусобним односом библиотекара, а најчешће
почива на крутим статистичким показатељима.

Евалуација је комплексно питање и нешто детаљнији одговор
заинтересованима ће пружити књига проф. др Александре Вранеш «Впсокошколске
библиотеке», објављена у издању Универзитетске библиотеке «Светозар Марковић»
у Београду, Конзорцијума ТЕМПУС пројекта и Народне и универзитетске библиотеке
Републике Српске у Бањалуци.

Однос друштва према библиотекарству

Однос друштва, или боље речено власти према библиотекарству,
незаобилазна је тема, јер од ње добрим делом зависи статус библиотекарства.

—Као појединац који не ради директно у библиотеци,
можда на 060 питање не могу поуздано да одговорим.

Ако бих рекла да ми се чини да се однос власти према
библиотекарству мења набо.ве, то би могло значити да распола жем релеваптним
подацима да раније тај однос није био добар.

Радећи две године у Народној библиотеци Србије као
начелник Одељења за развој и унапређење библиотечке делатности у Србији,
држећи бројна предавања у библиотекама, будући да сам била ментор многих
стручних радова на државним испитима, имала сам прилике да се уверим да
проблеми нису једнострано условљени.

Ако прво покушамо да критикујемо саме библиотекаре
због недовољне активности или конзервативности, каткад смањеног ентузијазма,
не можемо да се одупремо аргументу: изузетно лош економски положај и библиотека
и самих библиотекара.

Од новог Закона о библиотекама много
се очекује

Ако матична библиотека, како је био случај пре годину-две
дана, добије 2000 динара на нивоу годишње потрошње да остварује своју
матичну функ-цију над десетинама подређених библиотека свих типова, нема
тог ентузијазма који може покрити трошкове бензина или ау-тобуских карата,
а камоли радних часова стручног лица.

—Као наставник и као корисник услуга библиотека
могу да изразим своје задовољство што је покренут процес узајамне каталогизације
и што је у току доношење новог Закона о библиотекама, који ће, надам се,
дефинисати разјашњења досадашњих погрешака и пропуста.

Сама Катедра за библитекарство и информатику, шко
се развијала у економски нестабилним временима, углавном је добијала подршку
надлежних министарстава за своје пројекте и надамо се да ће тако бити
иубудуће.

Проблеми потичу из базе

У оквиру завичаја, одређеног региона, јавна библиотека,
матична (којих код нас има 27), сакупља грађу везану за свој завичај.

То подразумева да у тим библиотекама има дела свих аутора
који су потекли из тог завичаја, свих аутора који пишу о том завичају,
као и свих дела која су штампана на тој територији.

— Јавне библиотеке, нарочито матичне, развијају завичајпе
фондове, који су кпица нациопалног фонда, темељи националног и културног
идентитета. Завичајни принцип је основ иациопалне библиографије и националног
фонда.

Али, без помоћи општине, не само као свога финансијера,
већ као промотера њене делатности, библиотека не може да опстане на својој
територији ни економски, а ни као културолошко средиште региона.

Наравно. функционисање општине, барем на плану формирања
завичајног фонда у јавним библилиотекама, било би сигурно поузданије када
би законски параметри о том питању (на. пример, локалном примерку) уопште
посгојали, док се за сада све одвија на основу методских упутстава које
је пре две деценије дефинисала проф. др Десанка Стаматовић.

О школским библиотекама друштво не
води рачуна

Највећи проблем у српском библиотекарству су, ипак,
школске библиотеке, јер се од дечијег узраста мора школовати читалац,
сматра др Вранеш.

Зато мора да буде дефинисан однос јавне и школске библиотеке,
а не да се дешава да школске лектире има у јавним, али нема у школским
библиотекама.

Чак има школских библиотека у којима нема библиотекара!

Узмимо као репер један пример из Русије. Наиме, недавноје
председник Русије Путин примио на разговор групу књижевника који пишу
за децу, са којима се задржао у вишечасовном разговору на тему развоја
књижевности за децу.

Путин је то врло добро урадио, јер је схватио да су
деца она популација која треба да се одшколује између осталог и да користи
библиотеке, а када одрасту, да у њима раде и о њима одлучују.

Кажу да присутни књижевници нису баш много задовољни
изашли после тог разговора са њим, али сама чињеница да им је први човек
једне тако велике државе посветио пажњу, за њих је била велико охрабрење.

— Вероватно се књпжевности за децу не поклања на
исти начин пажња код нас и у Русији, мада и поред тога имамо изузетно
квалитетно стваралаштво за децу.

Али, на које начине оно доспева до читалаца? Школске
библиотеке ту сигурно нису најважнија карика.

Двовлашће наноси велику штету

Др Вранеш указује на још један веома актуелан проблем:

— Проблем школских библиотека је одувек био у томе
што су оне сједне стране одговарале Министарству просвете, са дру ге Митстарству
за културу, ау том двовлагићу нису одговорне никоме!

У многим школским библиотекама не постоје ни инвентари,
ни каталози, у некима није извршена ревизија; има оних у којима је библиотекар
потпуно незаинтересован за библиотеку и такви су антипропаганда школској
библиотеци.

Наравно, има сјајних школских библиотека, али су оне
у мањини.

Било би веома добро када би се новим Законом о библиотекама
и Законом о образовању предвидело да у школским библиотекама треба да
ради или дипломирани библиотекар – информатичар, или факултетски образована
особа са положеним стручним испитом из библиотекарства, а то тренутно
у пракси није случај.

Разноврсне активности Катедре

Пуно је примера маргинализовања улога и значаја библиотека
у нашем друштву, али и ангажовања ове Катедре да се статус и дигнитет
библиотекарства у Србији подигну на виши ниво, напомиње др Вранеш.

— Постоји стална комуникација Катедре са библиотекама
на тај начгт што њени студенти имају обавезну праксу која се редовно одвија
у општинским библиотексша, у Универзитетској библиотеци, а са Народном
библиотеком Србије је постигнут споразум да студенти за 4 године студија
у њој морају да обаве праксу у трајању од 4 месеца.

Организовање ове праксе је изузетио тешко, због
згуснутог образовног програма студија.

Међутим, позитивни ефек-ти тога се већ виде, јер
су студенти на пракси само у Народној библиотеци унели 15,000 предметних
одредница у Kobis.

Тако ова пракса користи и студентима и библиотекама.

Прошле године је Катедра Филолошког факултета осмислила
одржавање међународног скупа под називом “Интелектуалне слободе у
библиотекама“ који је организован заједно са Народном библиотеком
Србије, Универзитетском библиотеком “Светозар Марковић“, Библиотеком
САНУ, Библиотеком Матице српске, Друштвом библиотекара Србије, и Библиотеком
града Београда.

На скупу, који је привукао велику пажњу јавности, било
је 50 учесника из 14 земаља света, од Индије до САД, а зборник са тог
скупа је у припреми и појавиће се идућег месеца.

— За ову годину Катедра је планирала да најесен организује
скуп на тему „Економска улога библиотека у савременом друштву“, а
два универзитета из САД прихватила су да буду његови коорганизатори, најавила
је др Вранеш.

Организатори Скупа ће бити следеће институције:

* Филолошки факултет из Београда, (Катедра за библиотекарство
и информатику),
* Emporia State University (Kanzas),
* Univesity of north Carolina (Chappel Hill),
* Универзитет «Браћа Карић» (Факултет за менаџмент,Факултет за банкарство
и трговину,
* Факултет за предузетништво и менаџмент – Нови Сад,
* Институт за високе европске студије „Петар Карић“, (Карић фондација),
* Друштво библиотекара Србије,
* Народна библиотека Србије,
* Универзитетска библиотека «Сввтозар Марковић»,
* Библиотека Матице српске,
* Народна и универзитетска библиотека Репубпике Српске – Бањалука.

(Крај)