Први Темпус пројекат у Србији који се односи на високошколске
библиотеке је завршен.

Можемо чак рећи да су високошколске библиотеке заједно
са Народном библиотеком Србије и Библиотеком Матице српске успеле да изграде
ширу кооперативну мрежу библиотека него што је планирано.

Пројектом је планирано да се библиотеке повежу, да се
успостави систем узајамне каталогизације, модернизује рад у библиотекама,
да се обуче и библиотекари и корисници, промовишу библиотеке и као крајњи
циљ да се помогне у модернизацији универзитета.

У оквиру пројекта су следеће активности биле од посебног
значаја :

– успостављен је систем изајамне каталогизације и централног
узајамног каталога Србије на COBISS софтверу;

– обављена примена и штампани приручници за рад у узајамној
каталогизацији и образовање библиотекара;

– извршена ревизија постојећих података у универзитетским
библиотекама;

– шифрарник за конверзију класификационе шеме Универзитетске
библиотеке у Београду у УДК је завршен и биће укључен у локални каталог;

– приручници и практикуми су припремљени за штампање и
електронско публиковање.

Важно је рећи да је наш пројекатбио успешан захваљујући
свим члановима Конзорцијума. Ми смо развили веома добре односе између партнера
у Србији и са партнерима из ЕУ, за које се надамо да ћемо их одржати.

Катедра за библиотекарство и информатику је наставно-научна
јединица Филолошког факултета у Београду, која веома много и радо сарађује
са свим библиотекама, па и академским, и често је покретач занимљивих пројеката
у струци.

Управник Катедре је др Александра Вранеш, ванредни професор, која је за наш лист говорила о образовању библиотекара
и другим проблемима библиотекарства у Србији.

Сазрела је свест о потреби образоваша
библиотекара на факултетском нивоу

На почетку разговора замолили смо др Вранеш да нам укратко
исприча како се развијало школовање библиотекара у Србији:

—Катедра за библиотекарстео је први пут основапа 1963.
на Филолошком факултету у Београду, али је извела само две генерације студената.
Осиивач катедре био је проф. др Мирослав Пантић, коме дугујемо велику захвалност
што је осетио потребу да библиотекарство развија на високошколском нивоу.

Мада су само две геиерације студената дипломирале
на тој групи, развијена је свест и на Универзитету и међу библиотекарима
да је могуће и пожељно организовати образовање библиотекара на факултетском
нивоу.

У претходном периоду систематски је развијано школовање
само књижничарског кадра, који је деценијама значајно доприносио развоју
српског библиотекарства. Стручни испити установљени у Народној библиотеци
још 1928. године, развијани кроз редовне курсеве након Другог светског рата,
и Средња библиотекарска школа оформљена у Београду 1948. били су, задуго,
једини облици усавршавања у струци.

—Са 1980. годином, у време опште реформе образовања,
установљен је на Филолошком факултету, уз усмерења за методику наставе,
лектуру и коректуру, текстологију и журналистику, прво у окриљу Катедре
за Југословенске књижевности, потом у организационо самосталном Семинару,
и Смер за библиотекарство, на коме су предавачи били проф. др Љубица Ђорђевић,
доц. др Десанка Стаматовић и доц. др Косара Вукасовић, а од 1985. год. сам
и ја примљена за асистента приправника.

Поновна реорганизација условила је оснивање Катедре за
библиотекарство и информатику и увођење четворогодишњег студија на истоименој
групи, на којој су предавали, у различитим периодима проф. др Десанка Стаматовић,
проф. др Бранко Кнежевић, проф. др Владимир Јокановић и др Вранеш.

— Од жељног ишчекивања студената, који би се током
редовних студија могли заинтересовати за ову стручну област, стигли смо
данас до устаљеног броја заинтересованих академаца који своју будућност
везују за библиотеку и које школујемо доц. др Гордана Стокић, доц. др Цветана
Крстев, асистент приправник Милош Утвић и ја, уз здушну и стручну подршку
наставно-научном раду секретара и библиотекара Катедре Зорице Ивковић-Савић.

Захваљујући великом залагању појединаца – заљубљеника
у библиотекарство, Катедра је опстала, а до сада је на Филолошки факултет
уписано 13 генерација да студира библиотекарство и информатику.

Библиотекарство је цењена професија
у свету

О томе каква је ситуација у свету када је реч о библиотекарству,
др Вранеш каже:

— Наша сазнања о развоју образовања библиотекара у
свету обликују се на четири нивоа: упознавањем са стручном литературом,
контактима са колегама у иностранству (који ни у кризним годинама нису престајали),
учествовањем на међународним конференцијама и обиласком образовних установа
и библиотека.

За сваки од њих потребна је и подршка одговарајућих
министарстава у земљи, за коју се свим срцем надамо да ће бити и боља, затим
подршка страних културних центара и амбасада, међу којима су нам несебичну
помоћ и подршку пружили Америчка амбасада, Гетеов институт, Амбасада Данске
и Бугарска амбасада. Тако смо сазнали да је библиотекарство у свету цењено
као професија и развијано као научна област, за коју се нарочито подржава
њена интердисциплинарност.

Акутан проблем – простор за библиотеку

Када се дође у кабинет ове Катедре, одмах се наметне питање
просторних и техничких услова под којима се она развија. О томе др Вранеш
каже:

— Поносни смо што смо научнонаставна јединица Филолошког
факултета, али истовремено делимо и његове бриге, просторне и техничке недовољности.

Осим малих кабинета за наставнике и секретара, Катедра
не располаже простором у који може сместити своју библиотеку. Катедарска
библиотека је, углавном, израстала из поклона наставника.

Међутим. проблем смештаја књига је веома акутан, јер њихов
број расте, захваљујући разним акцијама Катедре.

Катедра је 1987. у сарадњи са Америчким центром, Гетеовим
институтом, Француским културним центром, Домом совјетске културе и Италијанским
центром за културу организовала Трећи интеркатедарски скуп наставника библиотекарства
са територије СФРЈ и изложбу стране стручне литературе, након чега су изложене
књиге биле поклоњене библиотеци.

— Значајан поклон у књигама, које смо сами одабрали,
Катедра је добила прошле године од Америчке амбасаде, која у сваком погледу
подржава ноше пројекте, па и међународне конференције и стручне посете из
САД. Библиотечки фонд редовно обогаћујемо поклоњеним пздањима Народне библиотеке
Србије, Универзитетске библиотеке «Светозар Марковић» и других српских библиотека
које развијају издавачку делатност.

Рачунарска учионица отворена захваљујући
поклонима

Прошле године је на Филолошком факултету отворена рачунарска
учионица за студенте Катедре за библиотекарство и информатику. На тај начин
је прекинута вишегодишња пракса да студенти ове групе похађају вежбе за
информатичке предмете на Шумарском и Математичком факултету, што им, свакако,
због удаљености и згуснутог распореда предавања, није одговарало. Због тога
нас је интересовало да ли је опрема за учионицу набављена из факултетских
средстава или је обезбеђена донацијом?

— Захваљујући стручним и пријатељским контактима које
сам, на саветовању одржаном у Солуну о образовању библиотекара, успоставила
са др Лајфом Лерингом и др Лајфом Кајбергом, професорима Данске краљевске
школе у Копенхагену, примили смо прошле године од њиховог факултета 30 коршићених
рачунара (Pentium I), за које су чак обезбедили и платили и транспорт.

Америчка амбасада нам је поклонила 5 рачунара (Pentium
IV) и пратећих штампача, а Факултетским средствима реновирана је подрумска
просторија.

Од ове школске године студентима, не само наше катедре,
омогућено је да користе рачунарску учионицу, у којој се одвија настава и
повремене презентације, а у слободним терминима може се користити Интернет, каже др Вранеш.

Библиотекарство има будућност

У последње време појављује се дилема да ли настанком нових
технологија библиотекарство уопште има будућност, али за др Вранеш та дилема
је вештачка:

— Дилема око тога да ли ће библиотеке нестати због
појаве Интернета, више је популарна, него што је научна.

Тако је пре близу две деценије изгледало да ће медијатеке
потиснути библиотеке. Тада је била револуција у организацији и структупрању
носилаца информација, а сада дигитална револуција укључује аутоматизацију
свих радних процеса у библиотеци, почињући од каталошке и библиографске
обраде.

Доступност информација преко интернета још увек није
пласирање знања. И не може бити све док се не успостави систем евалуације
извора.

Улога библиотекара се мења, али не у правцу губљења
те професије, већ у правцу садржајног и квалификованог богаћења радних задатака
у библиотеци.

Базе података и узајамни каталози, нормативне датотеке
и библиографије истраживача резултати су технолошки модернијег приступа,
али почивају на теоретским сазнањима потреба које припадају и традиционалном
библиотекарству.

Слично се покушава увести појам за постојећу научну
дисциплину – библиологија, јер библиотекарство звучи архаично и многима
непривлачно, наравно, само док се са њим не упознају.

Треба да развијамо самопоштовање свих
припадника струке

Међутим, др Вранеш указује на појаву да још увек постоји
некакав пежоративан однос према ономе ко студира библиотекарство, па студенти
избегавају да кажу шта студирају. Зато она поручује:

— Потребно да развијамо самопоштовање свих припадника
струке. Задовољна сам тек када студенти својим пријатељима и родитељима
кажу да студирају библиотекарство и информатику, а не филологију.

То се догоди тек када себе убеде у садржајност, озбиљност
и перспективност студија које су, различито мотивисани, уписали.

Дипломирани библиотекари-информатичари, када се запосле
у библиотекама, желе да припадају том окружењу, тој професији и својим корисницима,
поносни су на чињеницу да својим знањима и вештинама могу да помогну читаоцима
и не осећају се угроженим што се од њих очекује селективна дисеминација
информација.

У свету је то потпуно другачије, јер је систем образовања
другачији, и не постоје заковане групе као што су наше. Код нас студент
не може да се шета из једне дисциплине у другу, а у свету је то нормална
појава. У свету се библиотекарство и информатика могу комбиновати и са медицином,
и са техником, и са чим год желите, јер у свакој науци библиотекарство има
своје место.

—У свету је заступљена флексибилност, модулариост дипломе
коју студент стиче. Надамо се да ће и на нашим универзитетима она ускоро
бити могућа.

Трудили смо се у протеклом периоду да бар на нивоу
постдипломских студија и одбране докторског рада уведемо интердисциплинарност,
али нам то, сем у изнимним случајевима, иије успевало.

Стога са радошћу очекујемо могућу наравно квалитетну,
реформу високошколског образовања и надамо се да ће нам, као и претходие,
допринети побољшању статуса и друштвеном вредновању нашег рада и знања школованих
библиотекара.

Катедра успешно остварује свој основни
циљ

О томе да Катедра за библиотекарство и информатику на
Филолошком факултету у Београду сада функционише успешно, говоре и егзактни
показатељи. Прво, годишње се на ову катедру уписује око 60 студената, а
за претходних 13 година дипломирало их је око 150.

— Када је прављена анализа успешности студирања на
Филолошком факултету, утврђено је да је, у односу на друге катедре, сасвим
пристојан однос између броја уписаних студената на прву годину студија и
броја дипломираних библиотекара-информатичара.

На наше питање шта за нашу културу значи постојање ове
Катедре, односно да ли наше друштво има интереса да она постоји, др Вранеш
каже:

— Постоје два интереса. Један је успостављање библиотекарства
као научне дисциплине и самим тим повратни утицај на квалитет рада у библиотекама.

Други је сам квалитет рада у библиотекама и освешћивање
библиотекара као професионалаца, чијгим су радом корисници задовољни.

Библиотекарство је научна дисциплина!

На основу неких понашања према библиотекарству у нашем
друштву, умесно је поставити питање да ли је библиотекарство уопште научна
дисциплина. Одговарајући на то питање, др Вранеш истиче:

— Наравно да јесте! Основни услови за успостављање
једне научне дисциплине јесу: постојање сопственог научног метода, а библиографски
и класификацпони метод јесу изворни методи библиотекарства; професионализација,
дакле образовања библиотекара; формулисање етичког кода и утемељење законске
регулативе, која код нас има вековну традицију.

Иако постоји библиотекарство на факултету и изучава се
на високошколском нивоу као научна дисциплина, иако Министарство финансира
наставнике и студенте, зашто онда у списку научних дисциплина из којих могу
да се пријављују научни пројекти, библиотекарство као наука не постоји?

— То је, нажалост, истина. Пројекат са темом из области
библиотекарства може се пријавити само ако је скривен у окриљу неке друге
научне оабласти, рецимо да је библиотекарство помоћна делатност историји
српске књижевности.

Тако сам својевремено, под Руководством академика
Мирослава Пантића, иначе некадашњег управника Универзитетске библиотеке
«Светозар Марковић», била укључена у пројекат Историја српске књижевности,
као сарадник на изради аналитичке библиографије српске периодике, и то не
само књижевне и научне, већ дневне, завичајне, фабричке.

Међутим, грађа, која се још увек чува на Катедри и на
којој су здушно радили и студенти, у маниру најбоље традиције београдског
Филолошког факултета с почетка 20. века, никада није била објављена, јер
није било довољно средстава, а могла је да представља драгоцен извор за
сваку врсту актуелних и ретроспективних истраживања.

Пуно значајних тема чека пројекте

На прошлом конкурсу Министарства за науку одлучили
смо да јавно предложимо пројекат у области библиотекарства, мада је постојала
могућност да га формулишемо као историју књижевности.

Објављивање Библиографије Лукијана Мушицког, сачуване у Архиву САНУ, било би од неизмерног значаја за српску културу.

Не могавши да у довољној мери утиче на своје савременике,
библиографија Лукијана Мушицког и данас чува спомен на књиге за које ни
наш највећи библиограф Стојап Новаковић није знао.

Скорашње су моје спознаје, објављене у Зборнику Сусретима
библиографа у спомен на др Георгија Михаиловића, да се оригинал рукописа
свеске са хронолошким распоредом јединица чува у Архиву Србије и да је са
њега начињен препис сачуван у Архиву САНУ.

Анализе, текстолошке и графолошке, студија о самој библиографији,
њеној могућој и садашњој рецепцији, објављивање по први пут тог капиталног
дела српске библиографије – све то није било довољно научно Министарству
за науку, па се на томе пројекту не ради.

(Наставак у следећем броју)

Прошлог месеца, у оквиру пројекта изградње кооперативне
мреже високошколских библиотека универзитета у Србији, боравио је проф.
др Вилијам Марстерсон са Мидлсекс универзитета
у Лондону, и том приликом одржао предавање у великом амфитеатру Народне
библиотеке Србије на тему “Организација универзшпетских библиотека
„.

Његов боравак у Београду смо искористили да разговарамо
са њим за наш лист, јер се ради о стручњаку који долази са једног од највећих
универзитета у Великој Британији из библиотеке која је по многим критеријумима
једна од најразвијенијих, тако да су његова искуства драгоцен путоказ у
ком правцу треба да размишљамо о трансформацији наших библиотека.

—Господине Марстерсон,
молимо Вас да се представите нашим читаоцима и да представите ваш универзитет.

—Ја сам проректор на Мидлсекс универзитету и руководилац
сам служби за подршку учењу, које укључују универзитетске библиотеке и друге
департмане који обезбеђују студентима Мидлсекс универзитета подршку у студирању.

Мидлсекс је велики, модеран универзитет, који се до 1992.
године звао Мидлсекс политехничка школа.

Ми радимо у шест кампуса раштрканих у северном делу Лондона.

Пет кампуса су прави универзитетски кампуси, а шести је
виртуелни кампус сачињен од четири болнице, које су такође раштркане у разним
деловима северног Лондона, тако да од нашег најзападнијег кампуса у Хендону,
до најисточнијег у Енфилду, има око 20 километара и ниједан од ових кампуса
није удаљен од било ког другог мање од 5 километара.

Тако је, видите, мој циљ за 15 година, колико сам био
на Мидлсекс универзитету, да помогнем да се обезбеди конзистентна услуга
нашим студентима у свим тим кампусима и да се постигне да сервис буде конзистентан.

Са студентске тачке гледишта, нама
треба мрсжа да би они могли да приђу свим нашим ресурсима са места на коме
се тренутно налазе, а са тачке гледишта запослених, мреже и информациона
технологија су нам потребни да би запослени били информисани шта ко од њих
ради и да могу да сарађују и пружају подршку једни другима…

Морали смо да користимо информациону технологију да успоставимо мрежу тако
да наши фондови могу да се каталогизирају и да им студенти могу прићи било
одакле: из кампуса, куће, из иностранства и сл.

Када се студент сели из једног кампуса у други, што је њихово право, они
бивају услужени на исти начин као што очекују да ће бити услужени у матичном
кампусу.

То је значило да морамо да организујемо веома комплексну
службу тако да буде конзистентна и да обезбеђује услуге релевантне потребама
студената сваког кампуса, који имају различите програме.

У једном кампусу је факултет за бизнис, у другом факултет
друштвених наука а у три друга кампуса су факултет за хума-нистичке науке,
уметност и дизајн, и драмске уметности.

Сваки од ових кампуса има различити академски програм
и ми према њиховим потребама обликујемо библиотечку службу и сервис за подршку
учењу.

Са студентске тачке гледишта нама треба мрежа да би они
могли да приђу свим нашим ресурсима са места на коме се тренутно налазе,
а са тачке гледишта запослених, мреже и информациона технологија су нам
потребни да би запослени били информисани шта ко од њих ради и да могу да
сарађују и пружају подршку једни другима, иако су у различитим кампусима.

—Каква је формална позиција ИЛРС на универзитету?

— Формално, то је један од главних универзитетских
сервиса.

Универзитет је организован у школе или како их ви зовете
факултете, којих има 5, а постоје и неки централни сервиси за цео универзитет
– финансијска служба, кадровска, служба која се брине о имовини и неке службе
које су повезане са наставом.

Од њих је најважнији ИЛРС, а постоје и друге као Служба
за осигурање квалитета, Центар за развој учења који помаже наставницима
да развију нове начине вођења наставе, нове начине комуницирања уз коришћење
информационе технологије и изградњу виртуелног окружења за учење.

Постоји и студентска служба, која региструје студенте
нашег универзитета.

Информациони сервис за подршку учењу ИЛРС је главни академски
сервис за подршку настави, мада га ја не посматрам као централни сервис
(иако се њиме управља централизовано) јер се он распростире преко целог
универзитета и блиско је повезан са радом наставника сваке школе односно
факултета.

— Можете ли нам рећи
нешто о настави кључних вештина и која је улога библиотечког особља у тој
настави?

— Кључне вештине чине део наставног плана свих
универзитета и оне су важне јер оспособљавају студенте да стекну вештине
које могу преносити током студија на другим курсевима, или их користити
када се запосле.

Међу вештинама које идентификујемо као кључне су: коришћење
информационе технологије, коришћење информација и вештина учења, комуникационе
вештине итд.

Сви програми за стицање кључних вештина
садрже слементе посвећене проблему мронилажења информаиија и вредновања
информапиопих извора

У нашој служби имамо и библиотекаре, и стручњаке за рачунаре,
за рад са аудиовизуелном техником и за израду презентација.

Сви ови стручњаци учествују у делу програма, који је дефинисан
као помоћ студентима да развију кључне вештине.

Уствари, појам који се највише користи је „преносиве вештине“,
што можда више наглашава зашто студенти ово треба да схвате озбиљно.

Сада пружамо подршку програмима за стицање кључних ве-штина
који припадају различитим факултетима, па тако постоје посебни програми
за факултет за бизнис, факултет за рачунарство итд.

Ми подржавамо програме које је сваки факултет развио да
помогне и промовише усвајање кључних вештина које одговарају сваком факултету
посебно.

У случају Факултета за рачунарство на пример, пошто његови
студенти добро познају рачунарство, њима није потребна помоћ у служењу рачунарима,
али у случају Факултета за негу болесника или за драмску уметност на пример,
студентима је потребно да похађају радионице које воде наши стручњаци, на
којима уче како да користе информациону технологију да би успешније студирали.

Сви програми за стицање кључних вештина садрже елементе
посвећене проблему проналажења информација, вредновања информационих извора,
и наше особље у неким случајевима је помагало наставницима да припреме ове
програме, а у неким случајевима су их припремали сами и писали део курса
којем студенти морају да присуствују, што је случај са хуманистичким наукама,
уметничким факултетима, па чак и Факултетом за бизнис и управљање.

Неке од ових курсева воде библиотекари као предавања студентима
у току њихових студија када је то најпогодније, али они обавезно имају и
практичне вежбе.

Студенти се позивају да дођу у библиотеку и онда добијају
вежбу са захтевом да нађу информације о теми која ће им можда бити потребна
за њихове основне студије.

Они треба да успешно ураде ту вежбу као део програма студија.
Ако не похађају курс и не ураде програм, они не могу завршити тај део студија.

У једном случају у области хуманистичких наука, историје
Енглеске и енглеског језика, наше особље је заједно са наставницима енглеског
језика и историје припремило вежбе које се раде у виртуелном окружењу,како
би студенти стекли кључне вештине.

Мислим да сте могли да добијете представу о томе како
смо ми активни партнери са наставним особљем у промовисању вештине учења,
коришћења информација, коришћења библиотека и информационе технологије.

—Посетили сте три библиотеке
у Србији. Било би занимљиво чути ваше сугестије и утиске о тим библиотекама.

— Мислим да је веома тешко да ја судим о фондовима
ових библиотека у овом тренутку. До пре извесног времена ове библиотеке
су имале добре фондове. Али очигледно је да је то у скорој историји прекинуто.

То вам пружа могућност да испробате нова средства публиковања,
да користите електронске часописе, електронске књиге, што би било корисно
за ваше студенте који понекад не могу да нађу место за рад у универзитетској
библиотеци, али могу да се улогују на мрежу и да добију приступ материјалима
који су им доступни, па чак и да то раде у време које им одговара – увече,
после посла или било кад.

То онда представља изазов за библиотекаре да обезбеде
да студенти савладају вештине коришћења информација и да правилно вреднују
информације које читају.

Моје је мишљење да ћете бити приморани да промените улогу
библиотекара од чувара материјала у библиотечкој збирци, у улогу сличнију
наставнику који помаже студентима да користе информације, било у штампаном
облику, било преко рачунарске мреже.

Оно што сам видео у две универзитетске библиотеке је да
је доста запослених који прихватају овај изазов са ентузијазмом и тако имају
шансу да прескоче период сиромаштва, тешкоћа итд. и да пружају библиотечке
услуге које су на нивоу 21. века.

Наравно, ако то не учините, имаћете знатне проблеме, али
ја мислим на основу знакова које сам видео у обе универзитетске библиотеке
које сам посетио, да ће то бити могуће.

Моје је мишљење да ћете бити приморани
да променитеулогу библиотекара од чувара материјала у библиотечкој збирци,
у улогу сличнију наставнику који помаже студентима да користе информације,
било у штампаном облику, било преко рачунарске мреже…

Народна библиотека је, наравно, у сасвим другачијем положају
јер обавља другачије функције и изгледа да је имала средстава за одржавање
физичке структуре на начин на који их две универзитетске библиотеке које
сам посетио, очито нису имале.

Велики је изазов пред вама да опремите простор за рад
студената. Рекао сам да је веома важно да студенти имају приступ информацијама
преко рачунарске мреже, али морам да нагласим да је важно за студенте да
имају простор за учење и читање на својим универзитетима.

Не верујем да је једина могућност виртуелна библиотека,
јер студенти ће желети да уче на местима на којима могу да се усресреде
на учење.

Једна од појава које су ме овде импресионирале, чак и
на Универзитету у Београду где је јасно да постоји велики проблем са библиотечким
простором, јесте та да студенти, изгледа, желе да долазе у библиотеку, да
они препознају вредност средине за учење коју им ви обезбеђујете.

Тако, ако се простор побољша и опреми нови, библиотеке
ће, по мом мишљењу, остати важна места за учење и из штампаних извора када
су доступни, и из електронских извора информација, као и места на којима
постоје људи који могу да им пруже помоћ када им је током учења потребна.

— Ви сте први пут у Србији, па нас занима
какве ћете утиске понети о нашој земљи?

— Мислим да је оно што све обасјава – топлина
добродошлице коју странац осети када дође у Србију.

Наши домаћини су били изузетно сусретљиви, али и на свим
местима која сам посетио био сам дочекан више него само куртоазном добродошлицом.

Мислим да су и поред доскорашњих проблема које су имали,
људи које сам срео веома храбри и одлучни и то ће их, мислим, довести до
тога да створе потребне службе и успешно развију економију у годинама које
долазе.
Што се саме земље тиче, рекао бих да је врло посебна, јер представља мешавину
различитих утицаја истока и запада итд. То је стварно веома занимљиво место
за посету.

Иначе, уживао сам у вожњи од Београда до Ниша и за промену
било је веома лепо видети пределе под снежним покривачем, уместо врућине
за коју верујем да ће ме дочекати кад следећи пут дођем.

Универзитетска библиотека „Никола Тесла“ у
Нишу је библиотека општенаучног карактера, отвореног типа, чија је делатност
у функцији наставно-научних и истраживачких процеса на Универзитету. Стога
су њени корисници пре свега студенти, универзитетски наставници и научни
радници уопште, али и сви остали грађани, институције и организације којима
су потребне научне и стручне информације.

Библиотеку је основао Универзитет у Нишу, 18. маја 1967.
године. Од 1978. године носи име Николе Тесле. Од 1973. до 1998. године
била је равноправна чланица Универзитета у Нишу, а од 1998. године је
радна јединица Ректората, са статусом правног лица. Од оснивања до данас
Библиотеку финансира Министарство просвете.

Библиотека је смештена у јужном крилу зграде Универзитета
у Нишу. Почела је рад са три просторије, а сада заузима скоро цело јужно
крило зграде, са око 1.300 м2 простора. У току тридесет и седам година
постојања и рада прерасла је у најзначај-нији информациони центар овог
дела Србије.

Основна делатност Библиотеке одвија се у складу за Законом
о библиотечкој делатности, Статутом Универзитета у Нишу и Статутом Универзитетске
библиотеке „Никола Тесла“ у Нишу, и чине је следеће основне
функције: набавка, обрада и складиштење библиотечке грађе, дисеминација
информација и давање библиотечке грађе на коришћење.

У свом раду Библиотека примењује најновије светске и
домаће стандарде и правила.

Аутоматизовано пословање

У протеклих десет година сопственим снагама је аутоматизовано
целокупно библиотечко пословање. Класични каталози замењени су аутоматизованим
базама података. Библиотека је укључена у академску мрежу Србије и Интернет.

Упркос дугогодишњим тешкоћама, стално се радило на даљем
развоју Библиотеке. Након отварања наше земље према свету, започета је
интензивна сарадња, пре свега са домаћим великим библиотекама, а онда
и са иностраним, ради прикупљања информација о савременим трендовима у
светском библиотекарству и усвршавању радника.

Посебна пажња посвећена је стварању услова за даљи развој
информативне делатности, због њеног изузетног значаја у процесу прибављања
научних информација, у коме је, због изолације Југославије, постојао деценијски
прекид.

Сарадња са другим библиотекама у региону, Републици,
а нарочито у свету, све је интензивнија; размењују се публикације, знања
и искуства и учествуjе се у заjедничким проjектима.

Урађен је нови просторни план и организација Библиотеке,
пројекат иновирања библиотечког информационог система, нова локална мрежа
рачунара и набављена је нова опрема. Тако јe Библиотека припремљена за
озбиљну трансформацију и укључивање у српски и европски систем библиотека.

Основне активности Библиотеке

Набавка и обрада публикацијa

Набавка публикација обавља се плански и систематски,
селективним одабиром публикација које одговарају потребама Универзитета
у Нишу, али и других научних и културних институција, као и привреди Ниша
и околине.

Публикације се набављају куповином и разменом, а до
прошле године највише поклоном, због недостатка средстава за куповину
и поштанских трошкова размене.

Публикације се инвентаришу, каталогизирају и класификују
у аутоматизованом процесу рада и по најновијим стандардима. Подаци о свим
библиотечким јединицама су унети у локалне базе података.

Фонд Библиотеке чини око 80.000 монографских публикација
и 1.160 наслова серијских публикација (углавном научних и стручних часописа)
у 60.000 свезака.

Просек набавке у току године (око 2.150 књига и 1.700
свезака часописа) је „веома добар, али дуготрајна економска криза
и лош положај Библиотеке у систему високог школства након доношења Закона
о универзитету 1998. године, негативно су утицали на целокупан рад Библиотеке,
па и на квалитет набавке публикација.

Зато су фондови у неким областима науке јако застарели
и неопходна је хитна набавка најновије литературе.

У протеклих пар година много се учинило да се надокнади
пропуштено: пронађени су додатни извори финансирања, интензивирана је
размена публикација, а огромну помоћ у поклонима Библиотека је добила
од Универзитетске библиотеке у Београду, Библиотеке САНУ, Народне библиотеке
Србије и многих других институција и појединаца.

Истовремено се ради и на дефинисању новог приступа у
формирању фондова, то јест „нултом увећању фондова“, јер је,
као и другим библиотекама, недостатак магацинског простора велики проблем.

Нов приступ у формирању фонлока

То значи да ће се набавка библиотечке грађе и даље вршити
а да се магацински простор више неће ширити. То се обезбеђује на следећи
начин:

• Ослобађањем од застарелих издања која се више неће
користити, посебно избацивањем непотребних дупликата публикација (стари
уџбеници, на пример). При томе велики проблем представљају важећи Нормативи
за финансирање универзитета у којима је одређено да за 15.000 јединица
библиотека има право на једног радника, што од научних библиотека ствара
музеје књига.

• Заменом постојећих вредних папирних издања електронским
верзијама.

• Све већом набавком нових публикација у дигиталном
облику.

• Формирањем „виртуелне“ библиотеке, тј. Обезбеђивањем
приступа базама података са пуним текстом чланака. На тај начин, библиотечки
простор се уопште не „троши“ а корисницима се обезбеђује огроман
број информација.

На овом плану Библиотека је много урадила захваљујући
чланству у Конзорцијуму за набавку база података и часописа (КоБСОН).

Наравно, за овакав приступ неопходно је прво обезбедити
одговарајућу технологију за коришћење електронских публикација и дигитализацију
сопственог фонда.

Рад са корисницима

Евиденција корисника Библиотеке и циркулација библиотечке
грађе потпуно су аутоматизовани. Како би се обезбедили подаци за озбиљну
библиотечку статистику и омогућило аутоматизовано праћење потреба корисника
и коришћења библиотечких фондова, ради се на усавршавању овог програма.

Корисницима се пружа потребна помоћ при претраживању
библиотечких фондова и све више се ради на њиховом образовању.

Ипформативпа делатпост

Информативна делатност Библиотеке има за циљ да корисницима
пружи све врсте научних и стручних на информација, на основу библиотечког
фонда и других информационих извора.

За потребе корисника обавља се библиографско претраживање
из одређених научних области, или на одређену тему, а по потреби се израђује
и штампани попис литературе.

Библиотека има приступ великом броју иностраних база
података с пуним текстом, чиме се надокнађује вишегодишњи прекид у набавци
иностране литературе.

Будући да су научни часописи главни носиоци актуелних научних информација,
приступ овим базама од непроцењивог је значаја за научноистраживачки рад.

Литература коју корисници не могу наћи у фонду Библиотеке,
набавља се међубиблиотечком позајмицом публикација или копија из других
библиотека у земљи и иностранству.

Корисницима се пружају и услуге фотокопирања и коричења
библиотечког материјала.

У жељи да се фондови што више приближе корисницима,
организују се изложбе новонабављених публикација као и тематске изложбе
везане за актуелне догађаје у науци, култури, и значајне датуме.

Библиотека ради на развоју сопствене издавачке делатности,
активностима на промоцији књига, организовању трибина, библиотечком маркетингу
и укључивању у све актуелне научне и стручне догађаје у граду Нишу.

Развојна делатност

Одељење развоја има за циљ да организује и стручно унапређује
рад Библиотеке. Сарађује са матичном и другим библиотекама и прати развој
библиотекарства уопште, а посебно развој универзитетских и факултетских
библиотека.

Посебна пажња посвећује се примени Закона о библиотечкој
делатности, норматива и стандарда, предлагањуу мера за унапређење рада
Библиотеке, раду на функционалном повезивању библиотека Универзитета у
Нишу и праћењу развоја библиотечко-информативног система и рачунарских
мрежа.

Ради се и на развоју сопственог информативног система
и његовом укључивању у друге системе.

Опрема

После периода финансијске кризе, Библиотека је у последњих
годину дана добила нову опрему: А1рhа сервер и бар код штампач од Темпус
пројекта, 5 рачунара, копир апарат од Фонда за отворено друштво, 15 рачунара
и нову локалну мрежу од Министарства за науку, неколико штампача, намештај,
полице за књиге итд.

Тако су услови за рад библиотекара и корисника знатно
побољшани.

Сарадња са другим библиотекама

Од самог оснивања, Универзитетска библиотека у Нишу је
отворена за сарадњу са другим библиотекама.

Посебно добру сарадњу има са Народном библиотеком Србије,
универзитетским библиотекама у Београду и Крагујевцу, Библиотеком Српске
академије наука и уметности и Библиотеком Матице српске, као и са свим
факултетским библиотекама Универзитета у Нишу.

У последње време све бољу сарадњу остварујемо и са народним
библиотекама у региону, што показује да се, некада удаљени, системи академских
и народних библиотека приближавају и стапају у један јединствени систем.

Библиотека ради и на повезивању са што већим бројем
научних, културних и других установа, са невладиним и другим организацијама,
нарочито у локалној средини, као и на укључивању у акције и пројекте којима
се пропагирају образовање, наука, култура, и уметност.

(Наставак у следећем броју)

Говорећи о томе како су прављени полуспратови за смештај
све већег броја књига, др Стела Филипи-Матутиновић напомиње да је висина
тих полуспратова испод стандарда, што није погодно за читаонице, али другог
излаза није било.

— Због тога је и учињен напор да се ангажује амерички
експерт за библиотекарску архитектуру, јер таквих искустава нема код нас.
Стручњак о коме је реч пројектовао је реконструкцију око 50 Карнегијевих
библиотека које су трансфорлшсане у складу са захтевима модерног библиотекарства.

Створити дигитални архив Универзитета

О томе шта је сада најважније да се уради, др Филипи-Матутиновић
каже:

—Најважније би било да поново у буџет Министарства
финансија уђе наменска набавка публикација за све библиотеке, јер се без
тога обесмишљава фуикционисање библиотекарства.

Било би идеално када би ново Министарство за науку
одржало однос према библиотекама какав је имало досадашње министарство,
како би се наставило праћење светских трендова у информатици, јер опрема
застарева фантастичном брзином.

Треба повећати набавку свих електронских извора, како
би се проширио њихов избор. Ако има око 40.000 научних часописа у свету,
а ми користимо само 12.000, очигледно да заостајемо.

Библиотека би требало боље да се повеже са Универзитетом
и уколико добијемо следећи Темпус пројекат, могло би да се створи нешто
као зачетак дигиталног архива српских универзитета.

Међутим, најкрупнији залогај би био стварање дигиталног архива универзитета.

Наиме, како је ера дигитализације стигла свуда, библиотеке
у свету постају све више и резервоари где се у електронској форми чува на
серверима библиотека све оно што је интелектуална активност једног универзитета.

Светски је тренд да универзитети чувају сва предавања,
уџбенике, дипломске и магистарске радове, докторске дисертације и да се
све то пакује на сервере универзитета и да представља дигиталну архиву њихове
комплетне научне и стручне активности.

—Постојање једног таквог архива за један овако велики
универзитет као што је београдски, био би веома значајан за целокупно окружење.
Ако би све то било доступно чак и бесплатно одређеним категоријама корисника,
и универзитет би се боље интегрисао у своју средину, јер би могло боље да
се искористи оно знање које је већ произведено иа том универзитету.

У оквиру новог пројекта ‘Темпус“ је договорено да
сви српски универзитети почну да праве такве репозиторије и да заједничким
снагама раде на истом софтверу, да омогуће размену информација и у тој области
ми би одмах пратили свет у стопу, јер су сви на том почетку.

—То је шанса коју не смемо да пропустимо, сматра
др Филипи-Матутиновић

Универзитетска библиотека мора да доживи
промене

Тек три месеца функционише нови сазив Управног одбора
Универзитетске библиотеке, на чијем је челу проф. др Жарко Спасић,
проректор за наставу Београдског универзитета.

Говорећи о томе шта су стратешки циљеви новог Управног
одбора, он каже:

— Универзитетска библиотека је институција од изванредног
значаја за универзитет, а то је тако свуда у свету. У земљама у којима се
рејтингују универзитети, на пример у Америци, једна од важних ставки је
библиотека – њен садржај, начин њеног коришћења.

Сви универзитети се труде да њихове библиотеке имају
задовољавајући фонд и одговарајуће технологије његовог коришћења.

Код нас се још увек не сматра да је то важно и зато
ће наша активност бити усмерена у том правцу.

По оцени Управног одбора, предуслов успешности целе акције
је промена климе на самом Универзитету, како би се схватио значај библиотеке
као институције у оквиру Универзитета, без које не може ни да се замисли
квалитетан рад на Универзитету.

Практично, од односа Универзитета према својој библиотеци
може се закључити колико се и сам Универзитет трансформише.

—Ту потребу да се схвати улога универзитетске библиотеке
повезаћемо и са пројектом који се зове «0безбеђење система квалитета у образовању»
у који је укључено свих пет универзитета у Србији и шест универзитета Европе.

Реч је о «Темпус» пројекту чији је координатор Универзитет
у Београду и у њему има доста онога што се односи на библиотеке, тако да
ћемо у оквиру тога морати да демистификујемо и скинемо са дневног реда проблем
који код нас у овом тренутку заиста постоји.

С друге стране, полазећи од тoга да су неопходне промене
форме у самој библиотеци, овај сазив Управног одбора је донео одлуку да
организује разговор са запосленим радницима, на коме би се указало на значај
библиотеке, као и да се посебно објасни зашто ми желимо промене у овој институцији.

— Промене су већ почеле кроз реализацију «Темпус» пројекта
који је у току, а припремамо се и за потпуно електронско претраживање података.
Пред нама су и нaредни кораци, а пре свега теснија веза са факултетским
библиотекама које такође имају богате фондове књига, и других информационих
извора.

Циљ: стварање креативних стручњака

Др Спасић је посебно говорио о месту и улози библиотеке
у процесу студирања:

— Ми ћемо да иницирамо семинар на коме ћемо нашим студентиша
да прикажемо начине електронског претраживања и процедуре међубиблиотечке
размене референци, нарочито са библиотекама у свету.

То је нешто што наши студенти морају да усвоје као
методологију студирања, а да њихови професори у предиспитним, испитним и
после испитним активиостима то захтевају.

У том циљу ће бити организоване радионице и на тај
начин ћемо остваритп квалитативни који ће допринети да наши експерти који
излазе са Универзитета буду креативни, а само такви су корисни нашем друштву.

Он сматра да наши студенти морају више да уче, а мање
да репродукују. То значи да ће они током свог студирања морати стално да
консултују библиотеке, и то је саставни дсо решавања њиховог проблема. Они
се током студирања где методологији решавања проблема, а касније када буду
експерти, они ће на исти такав начин да решавају конкретне проблеме (инжењерске
или било које друге струке).

Библиотеци је место на Универзитету

Библиотека ће спроводити промене унутар своје куће које
су неопходне, али један од предуслова успешне трансформације библиотеке
је и њена потпуна интеграција у Београдски универзитет.

Према мишљењу др Спасића, сада уопште није спорно да на
Универзитету постоји позитивно расположење када се ради о враћању Универзитетске
библиотеке на Београдски универзитет. При томе он подсећа да је пре 7-8
година Универзитетска библиотека имала свог члана у Савету Универзитета,
и каже:

— Сада га нема и то треба што пре исправити, тако што
ће имати бар једног члана у Савету, иако сада сваки факултет има по два
члана.

То ће бити у обостраном интересу, јер ће на тај начин
Београдски универзитет имати и повратну информацију из библиотеке, а истовремено
представник библиотеке ће моћи да утиче на оне одлуке Савета универзитета
које се тичу укупног пословања библиотеке.

Др Спасић подсећа да је и претходни састав Управног одбора
имао неспоразуме са Универзитетом:

— Мени је жао што је овај сазив Управног одбора дошао
на место претходног који је ни крив ни дужан морао да поднесе оставку због
тога што на седници Савета универзитета није прихваћен њихов предлог за
избор управника библиотеке. Због тога је било логично да тај састав Управног
одбора поднесе оставку.

Он сматра да је то била исхитрена одлука Савета универзитета
без воље да се чује и друга страна, а мисли да су чланови претходног састава
Управног одбора библиотеке били у праву и када су дали предлог за кандидата
који је био добар, а исто тако – на жалост – били су у праву и када су дали
оставке, јер њихов предлог није прихваћен од органа који их је и делегирао.

— Сада имамо аналогну ситуацију да ћемо на наредној
сгдници Савета универзитета образлагати наш предлог да за управника Универзитетске
библиотеке буде изабрана она личност која је на седници Управног одбора
библиотеке добила највише гласова. С правом очекујемо да се то бити усвојено
на седници Савета универзитета, што би омогућило да се брже крене са променама
у овој библиотеци које су неопходне.

Несхватљиви отпори у самој кући

Др Спасић посебно напомиње да је чврсто опредељење овог
Управног одбора да Универзитетска библиотека доживи потпуну интеграцију
у Београдски универзитет, иако постоје отпори у том смислу, који су тренутно
већи у самој библиотеци, него на Универзитету:

— Ми на универзитету можемо лако да објаснимо какав
је значај библиотеке, али овде, у самој библиотеци, постоји отпор према
новим струјањима, према трансформацији, што је контрапродуктвно.

Отпори који се пружају тим променама су непотребни
и анахрони, и морају да се превазиђу. Свуда где се ерше промене наилази
се на отпор. Поготово код нас у Србији постоје нека схватња из ранијих времена,
из делегатских система, самоуправљања!

Али, тога данас не сме да буде. Данас се тражи да
одлуке пре буду квалитативне, а не квантитатпвне. Ми можемо да бројимо гласове
и то ће неко да назоее демократијом, али исто тако морамо да преузмемо одговорност
у одлучивању и да знамо шта су последице погрешне одлуке, а шта су позитивне
последице добрих одлука.

Он подсећа да носиоци неких функција морају да преузимају
одговорност како би се доносиле квалитативне одлуке. Такве су функције ректора,
декана, управника библиотеке и они морају да доносе квалитативне одлуке.

— Чланови Управног одбора библиотеке не могу да буду
делегати неког већег броја запослених који су против позитивних промена
којих се боје, па гш зато одговара садашње стање. Таквих људи има, на жалост,
и на универзитету.

Промене доносе веће захтеве, и студенти су ти који
ће да нас на-терају да спроеедемо промене јер су они све више свесни да
ће њихова диплома више да им вреди ако студирају на бољем унпверзитету,
него ако су на факултету на коме се устручасамо да идемо папред.

Промене чинимо због нас

Др Спасић посебно истиче да су те промене и реформе потребне
за нас, а не за неког из иностранства.

—Није то нешто нашта нас неко тера, нити ћемо да их
спроводимо зато што смо послушни. Не! Те промене ја разумем као потребу
да имамо бољи универзитет, боље факултете и бољу универзитетску библиотеку.

Ми то имамо од кога да видимо у разеијетш земљама и
није погрешно да позитиена решења од других усвајамо и примењујемо овде.

Чланови Управног одбора библиотеке које је делегирао Београдски
универзитет су апсолутно на линији промена и сви они желе да својим радом
у Управном одбору доприносе побољшању нивоа пословања Библиотеке, што је
интерес Универзитета као целине.

— Избор директора Библиотеке је зато врло значајан
јер ће допринети стабилизацији и остваривању циљева о којима говоримо, али
сам свестан тога да новом директору неће бити овде ни мало лако да те циљеве
оствари и зато ће морати да има помоћ Београдског универзитета и његовог
Савета.

У том циљу је договорено да организујемо састанак са свим запосленима у
овој библиотеци, са намером да их ослободимо страха од промена јер оне нису
уперене ни против кога лично, него су неопходност овог тренутка.
Универзитетска библиотека је део Београдског универзитета и мора да прати
све трендове своје матичне организације, па и реформи у Србији уопште на
нашем путу ка европским интеграцијама, сматра др Спасић.

Посебно је подсетио да чланови Управног одбора који су
представници Универзитета, не долазе овде да би некоме сметали и да би неког
угрозили, него да свима буде баље.

Ослободити се наслеђа прошлости

Др Спасић објашњава да је Београдски универзитет заинтерсован
да Универзитетска библиотека доживи трансформацију и да иде путем којим
иде савремена Европа, а на том путу појединачни и групни интереси самоуправљачког
карактера не долазе у обзир. Са тим менталитетом се треба опростити.

У интересу је друштва у целини да библиотеке примењују
најсавременије технологије, студенти то разумеју и они су први заинтересовани
да се иде тим путем.

— Треба само видети библиотеке уииверзитета развијених
земаља Ееропе и Америке. Када тамо уђете и видите студенте како користе
библиотеке, вама је јасно да је универзитетска библиотека значајна институција
за развој самог универзитета и за будуће креативне експерте које униеерзитет
даје друштву.

Због тога на нашем универзитету постоји јасно опредељење
да и наша библиотека мора да доживи трансформацију, а овај Управни одбор
има ту мисију да то опредељење овде спроведе у дело.

На крају, др Спасић је поручио:

— Оптимиста сам да ће ова библиотека ући у састав београдског
универзитета и да ће овај колектив прихватити иновације.

Директор Народне библиотеке Сретен Угричић уложио је
две године стручних и дипломатских напора да уведе националну библиотеку
Србије у породицу европских националних библиотека, што није било ни мало
лако.

Прво су нас одбијали зато што као земља нисмо били чланови
Савета Европе, па смо примљени у придружено чланство, а када смо постали
чланови тог Савета, одуговлачено је са нашим пријемом јер је постављано
питање шта је са Црном Гором и њиховом библиотеком, што је изискивало
велике и компликоване дипломатске напоре.

— На задњем састанку те кон-ференције у Литванији
прошле године, ми смо коначно примљени у пуиоправно чланство те асоцијаципто
се може сматрати и дипломатским успехом наше земље.

Томе свакако пгреба да додамо наше пуноправно п
акпгивно учешће у европском програму Пулман који сс бави радом јавних
библиотека, пре свега музеја и архиеа у локалу у Европи.

Прошле године конфереиција Пулмана је била у Португалу
на којој је усвојен стратешки ееропски папир о томе како ће се јавне библиотеке
у сарадњи са архивима и узејима у локалу у целој Европи, развијати у наредном
периоду.

Дакле, постали смо део културне политике јаених
библиотека која је јединствена за све земље Европе од Норвешке до Малте
и од Велике Британије до Русије, као заједнички принцип развоја.

Да би се схватила сва величина овог чина, треба поставити
питање када ће у неким другим доменима (привреди, администрацији и др)
нека делатност моћи да каже да је потпуно интегрисани део Европе, као
што сада то могу да кажу библиотекари?

То значи да за нас као и за све остале европске националне
библиотеке важе исти принципи. иста стратегија развоја, исти стандарди
делатности, и да се и ми о свему томе питамо.

— Чланство у тој асоцијацији није само формално,
већ смо тим чином стекли право да учестеујемо у пројектима који су паневропски.
Постоји велики пројекат који се зове „Европска библиотека“ која
ће обједињоеати каталоге свих националних библиотека Европе, и замислите
како би то изгледало да нас тамо нема?

Дубоки јаз између ефеката и финансирања

Одржавање свих поменутих (и непоменутих) комуникација
је веома скупо, па је било логично оче-кивати да држава у томе адекватно
учествује. Међутим, ситуација није таква.

—У свим овим нашим напорима од општег интереса,
наша држаеа нас веома скромно прати. Средства пре свега за покривање путних
трошкова су врло скромна и не могу се ни приближно мерити са ефектима
који се постижу.

Све до сада остеарене комуникације Народна библиотека
је фпнансирала самостално, или је средства обезбедила иностраним донацијама,
као да ради за неког другог, а не за сопствену државу.

С друге стране, никада у историји ове куће (а самим
тим и српског библиотекарства) није било више страних експерата и стручњака
који су дошли у Београд и преносили своја искуства и знања, него што је
то било у задње две године.

При томе треба посебно нагласити да су они причу о нама
при-чали у срединама из којих су дошли. што додатно доприноси нашој афирмацији.

Такође за ове две године никада више наших библиотечких
стручњака није било у свету по разним основама – да се усавршавају, да
учествују на конгресима и сл.

Да ти сусрети дају пуне ефекте, може се видети из следећег
примера:

— Када сам се опраштао са колегама из Америке где
сам ишао нешто да научим, и када сам им захваљивао што су ми то омогућили,сеи
су реаговали на исти начин: «Да, али смо и ми много научили када смо били
код вас».

Колики је искорак у међународној сарадњи учињен у општем
интересу, може се сагледати само из ових неколико редака.

Посебан статус

Треба да остане забележено да су се приликом посете
С. Угричића Конгресној библиотеци у САД-у у децембру 2003, први пут од
постојања ове две државе, сусрела два директора националних библиотека,
и то два пута.

— Том приликом је потписан специјални споразум о
сарадњи који уопште није уобичајен за америчку Конгресну библиотеку, којим
је прецизно дефинисан специфичанвид сарадње пзмеђу нагие две куће.То је
велики успех наше библиотеке, али и наше културе уотите, ако имамо у еиду
шта значи Конгресна
библиотека у свету.

Наиме, ради се о једној од најелитнијих инстуција
културе света, а свакако најквалитетније у свом домену на планети.

Стратешки пројекти ће омогућити да
се развој ове земље заснује на знању

Познато је да се под окриљем Народне библиотеке одвија
неколико стратешки значајних пројеката од посебног интереса за наше библиотекарство,
па С. Угричић напомиње:

— Сви пројекти су стратешки за нтјионалну библиотеку
Србије, али и за библиотекрство у Србији уопште, као и за домен знања
културе и образовања у нашој земљи.

Зашто су они стратешки? Зато што померају цео сегмент
библиотечке активности у нашој земљи на један вшии ниво, стварајући услове
да се коначно развој ове земље заснује на знању.

Ми смо себи дали у задатак да направгшо информатичку
инфраструктуру, инфраструктуру знања на осноеу кога ће се онда базирати
будући развој ове земље.

То значи да морамо да заборавимо развој на принципима
прошлости, сећања «шта је некад било» итд. што јесте важно за наш идентитет
и то нећемо занемарити, али оно што покреће напред у смислу развоја, квалитетнијег
живота, пуне и равноправне кохабитације и сарадње са регионалним, европскгш
и глобалним окружењем -мора да буде засновано само на знању!

Овим стратешким пројектима ми то обезбеђујемо овом
народу.

Пројекти од капиталног значаја за
Србију

Народна библиотека је носилац или учесник низа пројеката
који ће наше библиотекарство уздићи на знатно виши ниво, компатибилан
са они.м што се дешава у светском библиотекарству.

То су пројекат «Виртуелне библиотеке Србије» (ВБС), Дигптална библиотека Србије, Цивилна библиотека, програм КоБСОН (конзорцијум за набавку најквалитетнијих знања из светских
ресурса), пројекат Ретроспекптеие конверзије каталога Народне библиотеке
Србије, пројекат Мултимедпјални систем за микрофилмовање и дигиталпзацпја
грађе, пројекат Bibliodyssy 2003-2006. (унапређење тржишта
књиге Србије и Црне Горе, и пројекат изградње кооперативне мреже високошколских
библиотека у Србији који је финансиран у оквиру програма „Темпус“
и који води Универзитет у Београду.

С обзиром да овакви пројекти захтевају пуно средстава,
они могу успешно да се реализују само ако држава пружа подршку:

—За неке од ових пројеката Народна библиотека има
пуно разумевање и подршку власти, нарочито од стране Министарства за науку,
технологију и разеој које финансира Конзорцијум «Кобсон» за набавку страних
база и часописа, јер у потпуности са библиотеком деле ову еизију и максимално
се ангажују и у области финансија, и у области осмишљавања даљег развоја
копзорцијума.

Дигитализацпја омогућава чување баштппе
у форми елeктронског медија

Министарство културе такође помаже у одређеној мери
у пројектима Виртуелне библиотеке Србије и Дигитализација, али би то могло
да буде знатно значајније јер пш пројекти заслужују много већу пажњу.

Све активности у вези са дигитализацијом су фундаменталне
природе за нашу културу, јер у тој области зоостајемо и улагање у то је
наш стратешки интерес.

Ми имамо потпуну визију и концепт како то треба
да се раз-вија систематично, потпуно презентативно и респектабилно за
спољни свет, а за нас је то један посебан вид заштпте најдрагоце-није
културне баштине коју овде имамо.

Дигитализација омогућава спој тога што је чување баштине у класичном смислу,
али у новој форми овог електронског медија који то омогућава. Дигитализација
ту баш-тину тако чини доступном сваком, а не додирљивом, па је у том смислу
дигитализација и облик заштите, а са друге стране омогућава глобални увид
у то што ми имамо и приступ томе ће сада бити неупоредиво шири него до
сада.

—Пошто имамо шта да покажемо свету, тоје одмах пут
за апсолутну афирмацију наше земље и њене културе, и нашег идентитета, закључио је С. Угричић.

Библиотека данас

О каквом се гиганту српске културе ради, најбоље говоре
неки подаци о томе чиме библиотека располаже:

* пет милона библиографских јединица,
* десет читаоница са преко 500 читалачких места,
* сваке године фондови библиотеке су већи за преко 75.000 нових докумената,
* библиотеку годишње посети око 80.000 корисника,
* годишње се да на коришћење преко 170.000 докумената,
* амфитеатар библиотеке има 230 седишта и снабдевен је најсавременијом
опремом,
* електронска читаоница за кориснике има 10 рачунара са којих
могу да се претражују каталози библиотеке и светски познате базе података,
* за потребе континуираног стручног усавршавања стручњака за
библиотекарство и информационе науке отворена је специјална електронска
учионица опремљена са 12
рачунара.

*

Уз све овде речено, треба посебно скренути пажњу на
то да Народна библиотека Србије из дана у дан све више расте и шири лепезу
своје делатности – у интересу свих нас.

Др Стеван Харнадје професор когнитивних
паука на Факултету за електронику и рачунарство Универзитета у Саутемптону,
Велика Британија, чији занимљив рад под наведеним насловом први пут објављујемо
на нашем језику.

Неки добронамерни каубоји су приметили сличност између
светске мреже (World-Wide-Web) и дивљег запада (Wild-Wild-West), са њеним
безграничним простором, слободним за заузимање. Они су закључили да ера
мреже значи да на крају можемо имати слободан приступ до свег знања.

Волео бих да су били у праву али нажалост знање производе
људи, а сви људи не желе да свој рад поклањају бесплатно!

Аутори већине књига, на пример, сасвим су свесни да
је мрежа медијум преко којег текстови постају приступачни свакоме ко на
њих кликне, али они више воле да њихови читаоци плате за приступ.

Исто је тачно и за певаче и писце песама, као и за већину
аутора рачунарског софтвера. Таква каква је, људска природа, као и потреба
за дневним преживљавањем, условљавају да већина људи више воли да буде
плаћена за свој рад, без обзира да ли је њихов производ физичко добро
или услуга или апстрактно знање.

Ако не могу бити плаћени за то, зашто се уопште трудити
да се нешто уради?

Постоји један значајан изузетак – истраживачи на универзитету
су плаћени да «раде» на истраживању, али они објављују резултате у научним
часописима бесплатно.

Уместо зараде -„истраживачки утицај“

За разлику од свих других аутора, они не траже никакву
накнаду за своје писање.

Зашто?

Зато јер приликом објављивања они не очекују зараду
од продаје, него «истраживачки утицај». Колико корисника чита, примењује,
користи, надограђује и цитира мој рад? То су бројеви од којих зависи каријера
и финансирање истраживача.

И шта је онда проблем? Ово знање је било слободно већ
у ери папира. Сада када имамо светску мрежу, можемо га целог користити
у много већој мери.

Не тако брзо!

Рекао сам да га истраживачи дају, али то не значи да
корисници не морају да плате!

Јер, једини начин да се добије приступ папирној или online верзији садржаја 24.000 научних часописа у којима се 2,5
милиона научних чланака појављује сваке године је да универзитети који
би их користили – плате приступ.

А чињеница је да је цена приступа толико висока да универзитети
могу да си приуште приступ до мале и све мање фракције часописа. То значи
да је светски оutput недоступан већини потенцијалних корисника,
без обзира на чињеницу да га аутори не наплаћују!

Ово представља велики губитак за истраживања, истраживаче,
њихове институције, финансијере истраживања и пореске обвезнике који све
то плаћају.

Процењено је да чланци који су бесплатно доступни преко
мреже имају 336% већи истраживачки утицај него они који су доступни само
преко претплате. (336% можда не изгледа као велики пораст, али узевши
у обзир да већина истраживања није никада цитирана, ова цифра је, у ствари,
астрономска).

Претплата је неопходна

Зашто онда још увек постоји претплата која блокира приступ?
Зато да би часописи наставили да излазе. Зашто нам уопште још увек требају
часописи, ако се приступ може обезбедити бесплатно преко светске мреже?

Зато што часописи обезбеђују рецензију, што осигурава
да је истраживање достојно поверења и тачно.

Рецензенти који приказују и потврђују чланке су квалификовани
експерти на пољу делатности којом се чланци баве, али они, као и аутори,
не траже новац за свој рад! Тако једини трошак који је ту укључен је «имплементација»
рецензије.

Квалификовани издавач мора да одабере рецензенте, часопис
треба да прати процес приказивања и издавач треба да обезбеди да аутор
уради све препоручене исправке.
Знамо колико то кошта: око 500$ по чланку.

Постоји једноставно решење

Али шта планета – или радије, онај мали број универзитета
на планети који могу да приуште приступ до било ког часописа – стварно
плаћају у цени приступа до било ког часописа? Око 1.500$ по чланку у просеку.

Зашто толико много више од 500$? Зато што трошкови укључују
прошводњу и распростирање папирне верзије, као и неке вредности додате
online верзији (тагкир, РБР формат итд.).

Због ове аритметике, креиран је известан број нових
часописа који не покушавају да покрију своје трошкове наплаћивањем приступа
институцијама корисника, него наплаћивањем штампања чланака од институције
аутора.

Данас постоји око 1000 таквих «отворених» часописа.
То је довољно да се обезбеди слободан приступ до мање од 5% планетарног
истраживачког outputa. А шта је са осталих 95%?

Решење је једноставно и веома у духу светске мреже!
Сви чланци за које још не постоји одговарајући часопис са отвореним приступом
треба да буду објављени, као и раније, у одговарајућем часопису са плаћањем
приступа, али поред тога њихови аутори треба да их архивирају на веб страницама
својих институција.

На тај начин сви потенцијални корисници чији универзитети
не могу да обезбеде приступ до обогаћене верзије коју је дао издавач,
могу да приступе ауторовој бесплатној верзији (и тако истраживачки утицај
неће бити изгубљен).

Часописи нису још спремни да ризикују прелаз на објављивање
са отвореним приступом, али 55% часописа већ службено подржава самоархивирање
аутора. А и многи други ће се сагласити ако буду питани, јер ниједан издавач
не жели да буде виђен као неко ко блокира истраживачки утицај знања које
су му његови аутори бесплатно дали, а рецензенти бесплатно приказали.

Сада је на истраживачким институцијама и финансијерима
да прошире своју политику «06-јављуј или нестани» на «Обезбеди отворени
приступ до својих публикација» да би се максимизовале користи овог бесплатног
знања за друштво пореских обвезника које је платило његово стварање.

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“
у Београду, отворена је изложба Поклон Михајла Пупина Универзитетској
библиотеци поводом 150 година од његовог рођења.

Овај прослављени научник и проналазач поклонио је 1932.
и 1933. године Универзитетској библиотеци око 500 публикација из своје
библиотеке.

Пупин је лично одабрао књиге за Библиотеку и трудио
се да то буду вредна издања корисна за рад на Београдском универзитету,
дела која је волео и из којих је и сам учио за време студија у Кембриџу
и Берлину.
Изложба ће бити отворена месец дана.

Разговор са Миром Вуксановићем наставили смо на тему
односа са оснивачем. Он подвлачи да је један од вечитих и најкрупнијих
проблема библиотека питање како обнављати њихове збирке и како од библиотеке
направити живу установу, јер су сада највећи корисници свих библиотека
ђаци, који највише траже лектиру, а за њену набавку треба пронаћи средства.

Ти проблеми се могу успешно решавати само у зависности
од квалитета односа библиотеке према оснивачу, па М. Вуксановић каже:

—То сам одмах схвашио и само захваљујући мојим добрим
односима са оснивачем, за време мог управниковања библиотека у Сомбору
је увећана за 100.000 књига.

С друге стране, он упозорава да сваки управник библиотеке
мора да буде крајње коректан према оснивачу, без обзира да ли му се свиђа
или не партија која је на власти, јер је у питању и интерес запослених
у библиотеци, и опште друштвени интерес.

То никако не значи да треба имати некакав снисходљив
однос, већ достојанствен, уважавајући актуелну власт која је, под нормалним
околностима, израз воље народа.

—Зато директор мора благовремено и квалитетпо да
извршава налоге оснивача и да има свакодневну бар телефонску везу са њим.

Али, и изобиље може да ствара проблеме. Рецимо, Библиотека
Матице српске као национална библиотека има такав статус да добија бесплатно
све што се објављује у нашој земљи, а некада је то била цела Југославија.

— Тада наспгаје проблем како сместипги се то што
се бесплатио добија, а стиже сваког дапа. Узмгшо само пример «Вечерњих
новости» које гшају сваког дана по неколико издања, и сваког дана неколико
територијалних издања, а да би библиотека била национална, све то треба
да сачува.

Према томе, најскупље је чувати новине, а са друге
стране, оне се највише траже. Тако се у овој библиотеци највише тражи
«3астава» из 19. века.

Упоредо са тим иде проблем са штампаријама које не поштују
закон и не шаљу издања.

Вештина стварања добрих односа са
колективом

Руковођење је вештина која захтева посебна знања и посебну
тактику у односу са подређенима, јер само ако је тај однос добар, могу
да се очекују позитивни резултати.

Однос челног човека са запосленима већ на самом старту
је врло деликатан, јер нови руководилац може првог дана да трајно поремети
те односе.

И у тој области М. Вуксановић има лепо искуство:

—Када сам преузимао директорску дужност и овде у
Библиотеци Матице српске и у библиотеци у Сомбору, нисам се поставио тако
да одмах кажем како оно што се до сада радило није било добро и како се
неће радити онако како се радило до сада.

Ни једног руководиоца одељења никада нисам сменио,
већ сам сваком кроз непосредни контакт попудио другачији начин рада. Тако
сам успевао да са истим људима постигнем боље и веће ефекте.

То значи да су кадрови у библиотекама углавном добри
и могу да схвате значај другачијег рада, само је у питању начин на који
се са њима комуницира.

Да је то могуће постићи, говори податак да је у Библиотеци
Матице српске постојао велики застој у обради књига и публикација, тако
да је сваке године остајало око 5.000 необрађених публикација из претходне
године, а истовремено више од 10 легата (поклоњених библиотека) уопште
није било обрађено.

— Онда смо сели сви заједно, договорили се и све
је било ажурирано за 2-3 године.

Како решавати међуљудске односе?

Међутим, има и онога што је за М. Вуксановића скоро нерешив
проблем: однос међу људима у колективу, или боље рећи међу одељењима,
односно «забранима».

Колектив се мора поделити по одељењима сходно предметима
њиховог рада, али та подела доводи до тога да се одељења међусобно не
помажу како би могла и како би требало.

— Још нисам нашао кључ за решавање тог проблема,
а он спада у категорију личне културе и менталитета.
Мислим да руководилац мора да буде директан, да не околиши. Због тога
сам спречио да се људи жале једни на друге у мојој канцеларији, већ увек
позовем и онога кога неко критикује. Не прихватам разговор о неком иза
његових леђа, јер кад неко говори о неком пред њим онда је прича сасвим
другачија.

Зато сматрам да смо овде искоренили међусобно “шпијање“.

Он сматра да је у заблуди руководилац који сматра да
ће “шпијањем“ дознати шта се дешава, како се ко понаша, шта мисли, јер
долази до тенденциозне, погрешне информације и на основу ње директор доноси
погрешне одлуке.

—Други мој став је да се свакоме мора рећи истина,
а то руководиоци одељења избегавају, јер су сваки дан са истим колегама
заједно, па избегавају да се замерају.

Тај најтежи посао – да некоме у лице каже истину
о њему која (по правилу, није пријатна) – “припада“ директору.

Али, подвалчи наш саговорник, да би директор имао право
да то свакоме каже, он сам мора да буде исправан у свом послу.

Библиотека и политика

Искуство нашег саговорника је веома поучно када је у
питању однос државе према овим кућама, односно однос политике и културе:

— Када је доношен Устав из 1974. Библиотека Матице
српске није могла као национална институција са својим именом да уђе у
законе Војводине јер је била установа републичког карактера, па је само
написано да ће национална институција да буде “Библиотека коју одреди
Извршно веће Војводине“, иако се знало да то може да буде само библиотека
Матице српске.

Међутим, 1992. када се ујединила Србија, када је
доношен Закон о библиотекарству, за тадашње челнике Србије сметња је била
што је ова библиотека била покрајинска!

…државни чиновници су веома важна,
па је веза са онима који раде на спровођењу одлука донетих од стране министра
од посебног значаја, јер и они треба да имају праву информацију

Тако ја са овом кућом игран не само политички пинг-понг,
већ се то и те како одражавало на материјални статус установе.

Иначе, на библиотекама се углавном стално “штеди“,
а познат је један посленик Министарства за културу који је себе доживљавао
као чувара буџета, па је чак јавно изјављивао : “Ја сам овде да бих вам
што мање дао“

— При томе, он заборавља само један детаљ: то што
је записано у буџету, намењено је библиотекама, а не државном чиновнику.

Али државни чиновници су веома важни па је веза са онима
који раде на спровођењу одлука донетих од стране министра, а то значи
његовим сарадницима, од посебног значаја, јер и они треба да имају праву
информацију из библиотеке.

— Ако директор пошаље писмо и чека одговор, неће
ништа урадити. Зато се комуникација са извршиоцима послова у власти мора
одржавати свакодневно, уз међусобно уважавање.

Сарадња у струци је светиња

У свему томе је веома важно да директор библиотеке залажући
се за интерес куће на чијем је челу, не повреди интерес ни једне институције
из струке, већ да развија и унапређује међусобну сарадњу, јер постоје
заједнички интереси који треба да буду светиња.

— Тако је наша сарадња са Народном библгштеком Србије
свакодиевна и врло коректна, у обостраном интересу.

Сарадња између библиотека је незаобилазна, и у том
смислу Заједтар високошколаасс бпблиотека има своје место и оправдање,
поготово што сада пракптчно само она функционише.

Али, потребно нам је и Друштво библиотекара, као
што нам је потребна и заједница свих библиотека у Србији.

Темељ виртуелне библиотеке Србије

Иновације у библиотекарству су, такође, велика обавеза
сваког управника. Захваљујући том опредељењу, када је покренут процес
компјутеризације целокупног пословања, Библиотека Матице српске је дуго
у том погледу била најопремљенија библиотека у Србији.

Резултат тога је да ова библиотека има највећу базу
података у нашој земљи смештену на компјутер, електронски каталог који
ће ових дана имати око 800.000 записа.

Са поносом М. Вуксановић напомиње:

—Овде смо почели да стварамо виртуелну библиотеку
Србије. Наиме, када је прошле године стварана основа виртуелне библиотеке
Србије (електронски каталози Народне библиотеке Србије, Библиотеке Матице
српске, Унжерзитетске библиотеке «Светозар Марковић» и Југословенског
библиографског института), база Библиотеке Матице српске у целини, са
730.000 записа, узета је као основ и она је инсталирана на рачунарима
Народне библиотеке Србије, а онда су у ту библиотеку из поменуте три куће
додати записи којих код нас нема.

Тако је створена основа Виртуелне библиотеке Србије
од око 1.300.000 записа, у којој је 55% записа из Библиотеке Матице српске.
То заслужује велико признање јер је далеко мањи број запослених обавио
далеко већи посао.

Тај успех је постигнут тако што је упоредо са обрадом
текућих издања направљен план да се уносе до тада не унешене публикације.
Тако су све српске књиге од 18. века до данас унете у електронски каталог,
са свим писмима старе наше ћирилице, са старословенског, црквенословенског,
руског, словенског, са грчким знаковима.

—У том смислу смо ми не само центар по броју старих
и ретких књига, већ једини имамо такву врсту електронског каталога.

Разлика у броју записа је настала тако што су остале
библиотеке обрађивале само текуће, а ова библиотека и старе записе.

Постоји петнаестак терминала за кориснике Каталога.
У последњих 5-6 година свака просторија (канцеларија, читаоница) је климатизована,
зашта је требало обезбедити средства.

Потребна је и храброст

Закон о библиотекарству (1994) доношен је у време најтврђе
централизације у Србији, која је извршена у судству, војсци, полицији,
па је такав приступ пренет и у област културе, што најбоље говори о «култури»
оних који су то замислили.

У то време ова кућа је имала више опреме него Народна
библиотека Србије, па је тадашњи режим дошао на «генијалну» идеју да се
део опреме пренесе у Народну библиотеку.

Тада је шесторици оних који су дошли да опрему преузму,
М. Вуксановић рекао:

—Ако сте догили са оружјем, ви ћете ту опрему однети,
а ако нисте, ви је нећете однети!

На сву срећу, «транспортни радници» су дошли ненаоружани.

Али, онда је настао период борбе за адекватан статус
Библиотеке Матице српске у Закону, јер никако нису пристајали да се њено
име појави у њему, баш исто онако како ни покрајинска власт није хтела
да она буде поменута у тадашњем покрајинском закону.

Аутономаши су то правдали немогућношћу да Библиотека
Матице српске буде матична за Мађаре, Румуне, Хрвате и друге!? Иако се
све што они објављују, једино чува у овој кући.

Мађар обезбедио статус српској библиотеци

Онда је амандманом у Скупштини Србије који је предложио
Мађар (Пал Шандор), библиотека ипак ушла у Закон у коме стоји да Народна
библиотека Србије у остваривању општег циља у библиотекарству Србије сарађује
са Библиотеком Матице српске. Тиме је де факто признато да је ово друга
по вредности национална библиотека у Србији.

Тако је било уписано, али је у пракси (вољом актуелне
власти) та сарадња тада свођена на најмању меру.

Битка за статус (а самим тим и за средства) је, према
томе, стална обавеза и предмет сталне борбе директора библиотеке, уз сталну
битку за простор. И главна ствар је у томе да директор уме да убеди оне
који се не баве библиотекарством у потребу да се адекватно реше проблеми
једне библиотеке.

(Наставаку следећем броју)