Народна Библиотека Србије је 28. фебруара, на Дан
библиотеке, повезана на Академску мрежу Србије новом гигабитском везом.

Повезивање је изведено преко оптичког кабла између Народне
Библиотеке Србије и Рачунарског Центра Универзитета у Београду, који је
централно чвориште Академске Мреже Србије.

Коришћењем новог оптичког кабла и најсавременијих технологија,
постигнута је брзина нове везе од 1 гигабит у секунди, што је 500 пута брже
од досадашње.

Успостављањем нове оптичке везе добијено је на
поузданости и брзини свих сервиса електронског библиотекарства. Везом таквог
капацитета Народна Библиотека Србије сврстава се у узак круг елитних светских
библиотека са гигабитском брзином везе према корисницима. Нова веза ће омогућити
академској заједници бржи и поузданији приступ електронским сервисима од
којих је за нас најзначајнији КоБСОН, сервис који омогућава свим корисницима
повезаним на Академску мрежу Србије да преко Народне Библиотеке Србије приступе
до 14.000 база података и иностраних научних часописа у електронској форми.

Ова веза је део већег пројекта изградње гигабитске Академске
мреже Србије, чија је прва фаза већ повезала водеће универзитетске центре
у Србији.
Током 2005. године се предвиђа оптичко повезивање већег броја академских
институција у до сада повезаним универзитетским центрима и оптичко повезивање
свих градова Србије у којима постоје академске институције.

На овом пројекту је успостављена изузетна сарадња Министарства
за науку и заштиту животне средине, Универзитета у Београду који координира
развој Академске мреже и Телекома Србија.

У свету библиотекара се веома уважава чињеница да Министарству
за науку и заштиту животне средине највише пажње поклања раду и развоју
библиотека, иако у тој области има далеко мање ингеренције од министарстава
за просвету и културу.

Што више пажње посвећујемо ономе што се ради у Министарству
за науку и заштиту животне средине, то више долазимо до сазнања о заиста
изванредним, корисним по друштво у целини и обећавајућим напорима које
оно чини да наука у нашој земљи надокнади оно што је изгубила у периоду
изолације, да ухватимо корак са светом.

На ту тему наш саговорник је био Ненад Лемајић, помоћник
министра за науку и заштиту животне средине, доктор историјских наука,
професор на Филозофском факултету у Новом Саду.

У Министарству за науку и заштиту животне средине др
Лемајић је задужен за развој научно истраживачког кадра и о томе каже:

— Проблематика научно истраживачког кадра је врло
важна зато што колико год да реформишете и побољшавате наш научни систем,
ипак је много тога у људима који су његов део, много тога зависи од њих.
Зато је оспособљеност људи услов за подизање квалитета читавог система.

Ми смо у овој последњој деценији имали приличан заостатак
за светом. Наука је по својој природи универзална, бавећи се њоме морате
да дајете неки допринос општем развоју, али и да примате све научне информације,
користећи могућности које нам окружење даје.

Изгубили смо копчу са светом и то се у некој мери
одразило поготово на науке из техничких, технолошких и природних области.
Ових последњих година доста се урадило да поново успоставимо међународну
сарадњу, да наши људи иду на међународне симпозијуме, да научници из иностранства
долазе овде и да на сваки начин побољшамо могућности за научно усавршавање.

Од када сам ја у овoм Министарству, уложили смо веома
велика средства како бисмо довели не само истакнуте научнике из иностранства,
него и неке Нобеловце. Наши институти и наши факултети ову сарадњу су
повећали за преко 100% у односу на, рецимо, 2002. годину, а већ она је
у односу на стање од пре 2000. значила изузетно велико побољшање.

Нова пракса – постдокторско усавршавање

Министарство је увело и једну новину – стипендирање за
даље постдокторско усавршавање наших младих стручњака у иностранству,
на период од 6 месеци. Тако је пре неких месец дана завршен конкурс и
20 младих доктора наука добили су стипендије за постдокторске студије.

— То је сада за нас ново искуство и предстоји нам
анализа резултата овог конкурса, пратићемо рад ових 20 постдоктораната
и верујемо да ћемо следеће године бити у прилици да још већи број наших
научника пошаљемо на постдокторска усавршавања. У свету су оваква усавршавања
веома развијена, а ми до сада нисмо на томе инсистирали, јер нисмо имали
предвиђена средства у Министарству науке за те сврхе. Тек ове године смо
то урадили и верујемо да ће тај потез дати доста добре резултате. Интересовање
је за прву годину било изнад очекивања а значајнију експанзију програма
очекујемо наредних година. Стипендисти ће добијати стипендију у износу
од по 1000 евра месечно и надокнаду за путне трошкове до 1000 евра, у
динарској противвредности. Средства ће бити обезбеђена у овој години.

Стипендирање постдипломаца

Такође, Министарство финансира велики број постдипломаца,
и у овом моменту њих нешто више од 400, прима додатна средства како би
могли успешно да заврше своје постдипломске студије, док не нађу сталан
посао. Н. Лемајић подвлачи:

— Свесни смо чињенице да у овим условима рецесије
није лако доћи до посла, да су многи млади људи губили у том периоду после
завршетка основних студија већи број година до налажења посла у некој
научноистраживачкој организацији и да су били обично на терету родитеља.
Желели смо то да превазиђемо управо кроз један систем стипендирања који
омогућује да они у тих неколико година наставе да се усавршавају без неких
материјалних проблема, како би могли у одређеном континуитету да заврше
своје обавезе око магистарских и докторских студија и како не би имали
пад у развоју због материјалних разлога. Тренутно 440 младих и даровитих
људи користи стипедију. Реч је о изузетним студентима који су основне
студије окончали са просечном оценом вишом од 9,00 односно 8,50 у области
техничко – технолошких, природно – математичких, медицинских и биотехнолошких
наука. У складу са усвојеним критеријумима обезбеђена је подршка за 172
млада истраживача и то за завршну израду 109 магистарских теза, као и
за 63 докторске дисертације, које су одбрањене на факултетима у Републици.
Повећани су износи подршке за магистранте на 20.000 (са 15.000) и за докторанте
на 25.000 динара (са 20.000 динара).

Подршка за усавршавање младих је ишла и преко Републичке
фондације за развој научног и уметничког подмлатка, која сваке године
у просеку подстиче рад око 550 магистраната, студената и ученика а заједнички
се реализује са Министарством просвете.

Резултати ове акције су веома позитивни: ти постдипломци су веома успешни
и показало се да је у највећем броју случајева реч о правим инвестицијама.

Кандидати за овај вид стипендирања се одабиру по утврђеним
критеријумима који су прилично строги: потребно је да кандидат има просечну
оцену на основним студијама већу од 9 и само студенти који задовољавају
тај основни критеријум могу да добију стипендију за магистарске студије.

Као други критеријум узет је број година старости, па
тако у овом моменту студенти рођени пре 1977. не могу да користе ову стипендију.

Улагања у библиотеке су дугорочно
исплатива

Са великим задовољством посленици у библиотекарству истичу
да је и оно у жижи интересовања овог Министарства. Тако Министарство за
науку и заштиту животне средине већ неколико година улаже изузетно значајна
материјална средства у библиотеке, јер како образлаже др Лемајић „наш
интерес је да у библиотекама имамо што већи број научних часописа, да
они буду доступни свим истраживачима, и зато ово Министарство подупире
Програм КоБСОН“.

Практично, захваљујући средствима Министарства, тај програм
се и остварује. Ради се о значајним средствима која се у овој години приближавају
цифри од 90 милиона динара! Захваљујући Кобсону, сви истраживачи у научноистраживачким
установама и на факултетима, у прилици су да најнепосредније имају увид
у сва научна достигнућа у свету, путем електронског приступа до свих значајних
светских часописа.

— Ми смо ове године купили приступ до још неколико
светских електронских сервиса и проширили смо понуду у односу на прошлу
годину.

Једини проблем који се решава у ходу односи се на
чињеницу да научници још недовољно користе све благодети овог система
у који је Министарство уложило значајне суме новца, јер код нас још увек
постоји навика тражења часописа у папирној верзији.

Захваљујући КоБСОН-у, сваки научник може да чита
сваки часопис на свом компјутеру,
а то је инвестиција која је за нашу државу прилично скупа. Дугорочно гледано,
биће веома исплатива, јер омогућује најдиректнију копчу сваком научнику
пружајући могућност да практично из свог кабинета комуницира са читавим
научним светом. Уговорена је и реализована набавка 5 цитатних
електронских база, 13 електронских база са часописима у пуном тексту (садрже
око 13000 наслова часописа) и 441 часописа у папирној форми.

Набавка свих публикација извршена је преко Народне
библиотеке Србије, централне установе која пружа и све податке о купљеним
публикацијама и начину њиховог коришћења. Од ове године Народна библиотека
Србије организује и едукацију о начину коришења публикација у електронском
облику у научноистраживачким институцијама. Публикације се чувају у 131
библиотеци института и факултета и 3 највеће универзитетске библиотеке,
Библиотеке Матице српске, Народној библиотеци Србије и Централној библиотеци
САНУ.

Неопходна је едукација научника

У том циљу, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“
из Београда преузела је на себе обавезу да њени стручњаци обиђу све библиотеке
Београдског универзитета и да заједно са Народном библиотеком обучи кадрове
у Нишу, Новом Саду и Крагујевцу. Већ се држе презентације, успостављају
се контакти са свима које то интересује, заинтересовани се снабдевају
информацијама и ефекат свега тога ће се видети врло брзо.

Сада наши старији стручњаци полако схватају да више никада
неће добијати папирну верзију и
да морају да науче да користе електронску, а са друге стране млади стручњаци
су одушевљени
електронском верзијом. Тако у библиотекама имамо веома много постдипломаца
који све више
користе ове системе. У вези са тим др Лемајић каже:

— Моје искуство говори да многи научници, поготово
старији, једноставно имају неке предрасуде према електронској форми часописа,
и желе да имају папирну форму при руци, јер не желе да буду оптерећени
чињеницом да морају да укључују компјутер, да се негде линкују.

То им делује доста компликовано, а сем тога на многим
факултетима нису те мреже у сјајном стању, па се мора ићи на један централни
компјутер у библиотеку, што је њима тешко, и рекао бих да је реч и о техничким
и психолошким проблемима који ће временом бити савладани. Али, због тога
треба изузетно радити на едукацији, јер једном када се то преломи, мислим
да научник који научи да се користи КобСОН системом, неће никад више инсистирати
на папирној форми часописа.

Застала је и међубиблиотечка размена

Наш саговорник је упознат са чињеницом да и овај часопис
поклања пажњу тој едукацији, објављивањем разговора са библиотечким стручњацима
из те области.

Др Лемајић указује и на још један акутан проблем: код
нас не постоји довољно систематичности у презентацији научних достигнућа,
и не постоји добра корелација између научних установа и наших кључних
библиотека:

— Ми морамо прво наше научне часописе превести на
електронску форму, морамо их укључити у специјалне системе који ће омогућити
нашим научницима да користе наше часописе у електронској форми, поготово
– условно да кажем – у националним наукама, јер у хуманистичким, језичким
и друштвеним наукама, већина научника је упућена на домаће, а не на иностране
часописе.

То је доста важан корак који би омогућио овим научницима
да квалитетније прихвате електронску форму.

Он такође сматра да ми имамо прилично велику научну продукцију,
али се, углавном, та продукција не презентује квалитетно:

— Чини ми се да је она од раније позната међубиблиотечка
размена у приличној мери застала. Не кажем да велике библиотеке као што
је Универзитетска или Народна ту размену не обављају коректно, али се
размена часописа у штампаној форми у систему библиотека које постоје при
институтима и факултетима, сада обавља много слабије него пре неких 15-20
година.

Та размена је некако застала, и треба је поново вратити,
али и све те часописе пренети у електронску форму, чиме ће она добити
једну сасвим другу и озбиљнију димензију.

Проблем су средства за поштарину

Међутим, постоји и проблем недостатка средстава да се
купи часопис за размену, а библиотеке немају ни средстава за високе трошкове
поштарине.

— Нажалост, не схвата се колико је поштарина значајан
фактор у ширењу часописа, па је тако уобичајено да су трошкови поштарине
већи од трошкова штампе једног примерка часописа, а без правилне дистрибуције
часописа, долазимо у позицију да тај часопис има много мањи научни утицај
него што то реално заслужује. Наиме, научни часопис има свој живот само
ако се нађе у рукама научника, у библиотекама које научници користе. Без
тога, он не обавља своју суштинску функцију.

Електронска форма, којој ми морамо тежити, помоћи
ће, али је класична штампана форма нешто што још постоји и опстаће још
дуго времена и треба пронаћи начин да се проблем дистрибуције системски
реши.

Мислим да министарства науке, просвете и културе
заједнички треба да овај проблем реше, било изменама Закона, било инсистирањем
код наших пошта да се овакав тип пошиљки ослободи трошкова или да се они
у највећој мери смање. То би значајно подстакло науку.

Библиотеке треба да намећу нове стандарде

Господин Лемајић навео је да на сајту Министарства за
науку постоје линкови који омогућују да се прелистава више десетина наших
часописа који излазе у електронској форми, па они на тај начин могу да
буду доступни свим научницима.

— Први корак у том правцу ћемо направити тек када будемо
обавезали све озбиљне научне часописе да уједно, поред штампане форме,
издају и електронску. Ако се већ ради штампана форма, пребацивање на електронску
не повећава много трошкове, али пружа много веће могућности. Наравно,
још увек је то више ствар навике и несхватања да је електронска форма
будућност, него неких већих трошкова.

Како би се овај процес убрзао, др Лемајић најављује:

— Ми смо прошле године финансирали укупно 145 часописа,
а свега десетак од њих је имало и електронску форму. Ове године Министарство
ће променити критеријуме и додатно ће финансирати часописе чије су редакције
спремне да пређу и на електронску форму.

Он сматра да су библиотеке и библиотечка делатност на
неки начин позвани да подстакну овај вид ширења научних часописа, јер
су то по природи ствари институције чији је задатак да размењују публикације,
да се преко њих размењује знање.

— У крајњој линији, научници не морају да имају обавезу
да све то знају, њима је важно да то знају, али библиотека је институција
која управо треба да намеће нове стандарде који ће омогућити бољи проток
научних информација.

Ако решимо тај проблем, онда не само што ћемо се
лакше повезати са светом, него ће и наука унутар Србије, много боље комуницирати
и резултати ће се видети.

На крају мислим да библиотеке не могу бити незадовољне
оним што је министарство урадило.
Иако не располаже значајним средствима, у оквиру тих скромних средстава
издвојило је стварно
велику суму да би се један овакав систем створио, унапредио, да би смо
на крају стратешки
имали резултате у унапређењу науке у Србији.

На реду је централизована набавка
књига

Једно од значајних питања за библиотеке упућених нашем
саговорнику је било и хоће ли бити централизоване набавке научних књига,
као што је то урађено за часописе:

— У ранијем периоду то није постојало као систем,
већ су само нека министарства одобравала научноистраживачким организацијама
куповину књига из иностранства, али су, нажалост, најчешће завршавале
у приватним библиотекама.

Покушаћемо ове године да успоставимо система набавке
у електронској или штампаној форми важних научних дела која могу да унапреде
науку овде. Имамо обезбеђена средства од око 20 милиона динара и наше
научне комисије ће се определити на који начин ће се ова средства користити,
шта треба да буду приоритети.

Покушаћемо да успоставимо везе са кључним научноистраживачким
кућама у свету. Највероватније ћемо користити Народну и Универзитетску
библиотеку, као две веома важне установе преко којих би тај посао могли
веома квалитетно да одрадимо, да спречимо да наши научници због тог што
им неке књиге нису доступне, заостају у сваком погледу иза људи који исти
посао раде у иностранству.

Часопис треба да допре до свих

На крају нас је интересовало мишљење
др Лемајића о томе како он види улогу нашег часописа:

— Мислим да овај ваш часопис “Високошколске
библиотеке“ треба да достављате свим научно-истраживачким институцијама,
пре свега факултетима, али и научним институтима, јер је тамо концентрисана
наша наука, мада је код нас традиционално значајнији део науке концентрисан
на факултетима. Све те институције би могле преко овог часописа да се
упознају са новим достигнућима и могућностима које им нуде библиотеке.

Због тога ће ово министарство и даље
финансијски подржавати његово излажење, поручио је др Ненад Лемајић,
помоћник министра за науку и заштиту животне средине.

У библиотеци Дома културе Студентски град, у присуству
бројих библиотекара и осленика у библиотекарству, одржана је промоција књиге
проф. др Александре Вранеш „Високошколске
библиотеке“. Отварајући овај скуп, библиотекар у ДКСГ
Ивана Гавриловић је нагласила
да је овој Библиотеци „част да се вечерас управо код нас, одржава промоција
књиге проф. др Александре Вранеш.

Већ у овом тренутку се, без претеривања, може рећи да ће
ова књига у дужем временском периоду имати посебно место у развоју високошколских
библиотека, због чега њеној промоцији придајемо посебан значај.

Др Гордана Стокић:
Књига даје јасну визију развоја струке

Прва је о овој књизи говорила доц. др Гордана
Стокић, са Катедре за библиотекарство и информатику
Филозофског факултета у Београду, које је своје излагање почела речима да
је „књига проф. др Александре Вранеш плод једног трајног и свестраног
интересовања за проблематику високошколских библиотека, заправо за проблематику
библиотека, које раде на факултетима, при семинарима, на вишим школама београдског
и осталих универзитета у Србији“. У наставку текста дајемо изводе из
њеног излагања.

Од првих истраживања у оквиру магистарског рада, преко
практичног искуства стеченог у високошколским библиотекама Немачке, САД,
Велике Британије, Бугарске и Југославије, преко праћења обимне литературе,
поготово стране која се појавила из области високошколског библиотекарства,
до објављивања књиге средином 2004. године, прошло је двадесетак година.

Књига „Високошколске библиотеке“ појавила се у
завршној фази Темпус пројекта чији је носилац била Универзитетска библиотека
„Светозар Марковић у Београду, а циљ изградња кооперативне мреже високошколских
библиотека Србије.

Српско библиотекарство се утемељило
као научна дисциплина

Американци и Немци дају својим библиотекама изузетно високе
буџетске износе како би даље напредовале. Скандинавци и Данци са друге стране
потпуно су ослободили своје библиотеке тржишне утакмице, док у најнеразвијенијим
земљама Европе не постоје чак ни минимуми стратегијских планова везаних
за овај домен.

При томе је мало вероватно да су баш финансијери навели
библиотекаре да размишљају о учинку, односно о ефектима који остварују на
своје окружење. Пре ће бити да су библиотекари тог утицаја увек били свесни,
али да су им стабилне економске и политичке прилике, стабилан правни оквир
омогућавали да свој допринос изразе конкретним показатељима које потом јавност
препознаје као општу добробит.

Истраживање показатеља учинка на кориснике и ширу друштвену
средину, једна је од најзначајнијих тема којом се тренутно баве библиотечке
асоцијације у свету. У том контексту и као наш вредан допринос овом преважном
питању, библиотечко информативне делатности на међународном нивоу, треба
посматрати књигу „Високошколске библиотеке“ проф. др Александре
Вранеш.

Одмах да кажем да нисам међу онима који упорно преносе
оцену о недовољности литературе из области библиотекарства код нас, а замерају
јој при том историчност. Нити спадам у оне који сматрају да пракса у српским
библиотекама иде испред развоја теоријске мисли.

Мислим да такве оцене не стоје, оне показују и слабо познавање
постојеће литературе и непознавање
процеса којима се формира научни корпус. Сматрам напротив, да се последњих
година пошто је
прележало све дечје болести, српско библиотекарство утемељило и поставило
на сасвим солидне основе,
али да се само библиотекарство дефинитвно утемељило као научна дисциплина
о члему сведочи
примерен број радова како нових, тако и неешто старијих, који на оргиналан
инвентиван и
визионарски начин обједињују његову теорију и праксу.

Међу најбоље примере такве литературе убрајам и књигу „Високошколске
библиотеке“ Александре Вранеш.

Вишестрана актуелност студије

Актуелност ове студије је вишестрана. Она нуди преглед
организационих модела високошколских библиотека са посебним освртом на оне
електронске. Она у библиотечку праксу на универзитету уводи квалитет као
подсистем којим се карактерише управљање свим савременим организацијама.

Она је написана модерном терминологијом и демонстрира виталност
библиотекарства. Најзад, али наравно не мање важно, она инсистира на чврстим
везама између универзитета и библиотека у његовом саставу и то у моменту
када нама у Србији предстоји коренита реформа универзитетског образовања.

Библиотечка делатност развијана у окриљу високошколске
установе, по својим историјским, правним и професионалним одређењима може,
а по друштвеној одговорности треба да одговори захтевима евалуације и акредитације
универзитета у чијем је саставу, теза је др Александре Вранеш.\

У студији се комбинацијом историјског, компаративног и
аналитичко-синтетичког метода гради сасвим одређен однос према стварности.
Он је активан, одговоран и самосвестан и као такав предуслов је успешног
рада библиотека, поникао из свести да библиотеке можете волети, али немате
право да говорите терминологијом из домена емоција онда, када се поставља
питање њихове економске оправданости. Овај однос подразумева кристално јасну
свест о томе шта је производ библиотеке и чему то на видан и мерљив начин
оне доприносе.

Колико год једноставно звучи формулација да тако кажем
да производ библиотеке јесу њени фондови, услуге које пружа и програми које
организује, тешко да ћете то чути од библиотекара. Баш као што ћете тешко
чути библиотекаре, вероватно изузев оних у јавним библиотекама, да говоре
о циљевима своје организације, или о циљевима своје професионалне групације.

Залагање за јасно дефинисану стратегију
развоја

А када нема јасне представе о сопственим циљевима, када
нема јасно одређених циљних група, када нема јасно одређеног метода комуникације
и када је језик комуникације неразумљив, библиотека заправо показује да
нема стратегију развоја у којој јавност може да препозна свој интерес.

Комплетна студија „Високошколске библиотеке“ имплицитно
говори о потреби за јасно дефинисаном стратегијом развоја која би била заснована
на структури организације, на систему формалних и неформалних процедура
које она примењује, на способностима, односно вештинама по којима је позната
у свом окружењу, на стилу управљања, на запосленима, на вредностима и циљевима
које их држе на окупу.

Она говори и о стратегијском управљању струком. Визија
развоја струке, а не само појединих библиотека, јасно формулисани професионални
циљеви, активно учешће библиотекара на питањима струке, правно прецизно
регулисани односи са издавачима, оснивачима и финансијерима, стварају добар
амбијент за даље усмеравање на потребе корисника.

Библиотекари су строги према себи

Евалуација рада у библиотекама један је корак до постизања
односно остваривања квалитета и то у оном смислу како га Француз Лисијен
Кришан тумачи не као врх лествице, не као највишу перформансу или луксуз,
него као економичан и прилагођен одговор на одређену потребу.

Управо ова два критеријума – економичност и прилагођеност
производа захтевима корисника, постају затим мерила за вредновање учинка
једне организације, па и библиотеке.

Незнам да ли корисници библиотека стичу такав утисак, али
библиотекари су код самооцењивања доста скромни и врло строги према себи.
Такав став није специфичност нашег простора и понавља се упорно на свим
меридијанима света. И књига „Високошколске библиотеке“ доноси нешто од тог
става. Више се бави оним што библиотекари и библиотеке имају као своју одговорност,
него оним што је одговорност управа факултета или универзитета према библиотекама
у њиховом саставу.

Књига ће имати широк круг читалаца

Најзад, квалитетом монографије о високошколским библиотекама
сматрам и релативно широк круг њених потенцијалних читалаца. Осим библиотекара
високошколских библиотека за које се искрено надам да ће ову књигу имати
као најужу стручну литературу у својим библиотекама, преко библиотекара
осталих типова библиотека, студената и постдипломаца, Катедре за библиотекарство
и информатику Филолошког факултета, кандидата на стручним испитима до управа
универзитетских библиотека, чланова њихових управних и надзорних одбора,
шефова одсека и катедара, декана, те виших управљачких структура на факултетима.

Славица Несторовић-Петровски:

Поетика високошколских библиотека

Славица Несторовић-Петровски, библиотекар саветник у Семинарској
библиотеци Одсека за славистику Филозофског факултета у Новом Саду је, између
осталог, рекла:

— Научна монографија «Високошколске библиотеке»
проф. др Александре Вранеш, прва монографија на српском језику посвећена
библиотекама на универзитетима штампана је као један од резултата Темпус
пројекта «Изградња кооперативне мреже високошколских библиотека у Србији».
Високошколским библиотекама, како о томе пише Александра Вранеш, припада
веома високо место у типологији библиотека – оне су равноправни носиоци
промена на универзитету.

Књига има 14 тематских целина, тј. поглавља, предметне
регистре (291-314) и богату библиографију (317-347).

У првом поглављу ауторка интерпретира релацију библиотека-универзитет.
Полазећи од историјске перспективе, акценат ставља на мисију универзитета
данас и у будућности, наглашавајући да универзитет и библиотека не могу
једно без другог, што поткрепљује цитатом: „Библиотека је срце
универзитета. Као извор она заузима централно и примарно место, јер подржава
све функције универзитета – образовну, истраживачку, креирање новог знања,
трансфер знања и културе, садашњости и прошлости новим генерацијама“
(Atkinson Report, London 1976 // Вранеш 2004:17-18).

Пишући о високошколским библиотекама, ауторка наводи и
коментарише савремене светске теоретичаре библиотека и библиотекарства,
и у светлу тих теорија говори о положају библиотеке на универзитету и перспективама
развоја академских библиотека код нас. Она истиче да је „кључни
фактор за постизање позитивних резултата у раду библиотеке управо коректан
и пун разумевања однос сарадње наставника и библиотекара универзитета“
(Вранеш 2004:19).

У другом поглављу (2.1 Високошколске и националне библиотеке,
2.2 Високошколске и народне библиотеке) ауторка разматра узајамни
однос и везе различитих модела организационог удруживања библиотека, са
историјским освртом на њихове функције.

Са посебном пажњом разматра организационе моделе библиотека
на простору бивше Југославије, и на примерима конкретних библиотека (Национална
и свеучилишна књижница у Загребу, Народна ин универзитетна књижница у Љубљани,
Народна и универзитетска библиотека у Скопљу) говори о делатности ових
библиотека, која је условљена њиховим двојним профилом, истичући да је „данашњем
времену примеренији модел чисто универзитетских библиотека“ (Вранеш
2004:34), што илуструје примером Универзитетске библиотеке „Светозар
Марковић“ у Београду, као и универзитетским библиотекама при новооснованим
универзитетима у Крагујевцу и Нишу.

У неколико наредних поглавља Александра Вранеш говори о
облицима удруживања високошколских библиотека и организацији мреже библиотека
на универзитету са посебним освртом на Универзитет у Београду. Затим разматра
међународне стандарде за високошколске библиотеке и у том контексту анализира
стандарде за високошколске библиотеке у Србији.

Седмо поглавље посвећено је виталним проблемима: функцијама
и задацима библиотека на универзитету, наглашавајући да ове библиотеке
пружају подршку наставном и истраживачком процесу на универзитету. Посебно
су значајне три основне функције, а то су: попуњавање и креирање библиотечких
фондова, обрада фондова и рад са корисницима.

Проблему формирања депозита посвећен је посебан
одељак. На основу веома подробних разматрања, коментара, упоређивања различитих
критеријума за формирање депозита у библиотечкој пракси и теорији Сједињених
Америчких Држава, Енглеске и Русије, ауторка долази до следећег става –
„одговорност за формирање депозитног фонда једнака је одговорности
за попуњавање општег фонда универзитеске и факултетских библиотека“
(Вранеш 2004:136), јер књига у депозитној библиотеци не сме да буде изгубљена
за потенцијалног корисника.

У следећем одељку ауторка нам говори о процесима обраде
библиотечког материјала. Одељак доноси врло интересантне ставове и
мишљења о томе како организовати службе за обраду. Акценат је на савременим
онлајн компјутеризованим каталозима, јер аутоматизација решава многе
проблеме, а нарочито доследну примену стандарда за опис и класификацију
докумената и омогућава повезивање библиотека у системе и мреже, а унифицираност
у примени правила за каталогизацију је основни предуслов успешне сарадње
између библиотека унутар мреже, подвлачи ауторка.

Како књигу открити кориснику сазнајемо из наредног поглавља
(Информациона делатност библиотеке). Међутим, сви теоретичари се
слажу у једном – не постоји идеалан модел, а комуникација на релацији библиотекар-корисник
зависи како од типа библиотеке тако и од низа других фактора, а пре свега
индивидуалних, креативних способности било библиотекара-предметног специјалисте,
било библиотекара-информатора општег типа.

Библиографска истраживања осветљена су са неколико аспеката
и, такође, у светлу различитих теорија, са акцентом на „спровођењу
националне библиографске контроле“ за коју не могу бити одговорне
само националне библиотеке, истиче ауторка. Умрежавање библиотека и рад
у интегрисаним системима постављају и пред академске библиотеке веома високе
захтеве. Реч је о изради тематских и персоналних библиографија (библиографије
наставника и сарадника факултета и универзитета). О огромном значају оваквог
приступа библиографији за нашу науку излишно је говорити.

Да библиотека није само информационо-библиографски центар,
већ мултимедијални културни простор, потврду налазимо у одељку под насловом
Културно-просветна делатност библиотеке.

О специјалним колекцијама, тј. личним библиотекама, библиотекама-целинама
и легатима у високошколским библиотекама, ауторка нам у осмом поглављу говори
на примеру Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ и Филолошког
факултета Универзитета у Београду, истичући да „вискошколске библиотеке
наглашавају информативну, а не архивску функцију својих фондова“
(Вранеш 2004:163). Међутим, присутност личних колекција научних, јавних
и културних радника у фондовима ових библиотека не умањује њихову информативну
функцију, већ служи као потврда њихове утемељености у културни миље окружења.

У деветом поглављу (Кадар у високошколским библиотекама)
централно место има библиотекар и
његова нова улога. Библиотекар постаје тзв. менаџер знања, јер
он управља знањем које прикупља,
обрађује и класификује. Он преноси и дистрибуира информације до корисника,
кога истовремено и
едукује да се служи изворима информација, попут узајамних електронских каталога
и база података
доступних преко портала библиотека.

Интерпретирајући лик модерног, одговорног библиотекара,
оног који „поседује свест о сопственој улози и значају“, ауторка
наводи десет битних карактеристика, које бисмо могли назвати „библиотекарске
заповести“, а то су: 1) подршка и усмеравање индивидуалних напора
корисника; 2) помоћ у проналажењу одговаруће публикације и информација;
3) аналитичност у проблемским истраживањима; 4) заинтересованост за степен
адекватности и корисности пружене информације; 5) предусретљивост и стрпљење;
6) комуникативност и отвореност; 7) истраживачка посвећеност; 8) ширина
и сналажљивост базиране на искуству; 9) флексибилност; 10) одмереност и
љубазност. (Вранеш 2004:200).

Ове особине, способности и захтеви представљају императив
демократског, отвореног друштва коме тежимо. Говорећи о кадру Александра
Вранеш посебно истиче важност руководећег кадра у библиотекама, од којег
у великој мери зависи функционисање библиотеке. Руководиоци треба да буду
истовремено и менаџери и лидери.

Систему квалитета у високошколским библиотекама посвећено
је десето поглавље. Ауторка нам најпре тумачи појам квалитета, доводећи
га у везу са одређеним стандардима. Ове библиотеке „као специјална
категорија у повлашћеном су положају на остале библиотеке у систему“
(Вранеш 2004:213), јер ослонац за овакав тип иновација може се наћи у већ
успостављеним одређењима универзитетске наставе, па за увођење квалитета
у високошколске библиотеке постоје добре основе које се огледају у њиховом
историјском, теоријском и практичном пословању и организацији, библиотечком
законодавству, заступљености међународних стандарда, разрађеном образовном
систему и интердисциплинарности самог библиотекарства. Увођење система квалитета
је, по мишљењу ауторке, императив реформисаног универзитета и нове улоге
библиотеке.

Да су библиотеке дубоко закорачиле у свет виртуелне стварности
сведочи нам једанаесто поглавље у коме Александра Вранеш говори о разлици
између интернета, као глобалне мреже, и каталога виртуелних библиотека,
наглашавајући да они треба да буду сарадници, а не супарници и конкуренти
на заједничком послу у процесу образовања и васпитања. Електронске високошколске
библиотеке, по мишљењу ауторке, представљају полазиште за осавремењавање
наставе и увођење учења на даљину.

Евалуација библиотечке делатности на универзитету
представљена је у дванаестом поглављу. Ауторка сматра да „процес евалуације
библиотека уопште, самим тим и високошколских, треба да буде законски регулисан.
Уз акредитацију академских установа обавља се евалуација, а потом и акредитација
семинарских, факултетских и универзитетских библиотека“ (Вранеш 2004:228),
а за то постоји неколико параметара као што су: наставни планови и програми
факултета и универзитета, инструктивни семинари и библиографије. Сваки од
ових параметара разматра се детаљно у светлу страних искустава са циљем
да заживи и у нашој пракси.

Тумачећи проблем акредитације универзитета, тј. јавне „потврде
квалитета“ универзитета, како истичу Ружица Николић и Вељко Малбаша
у документу Акредитација у високом школству Републике Србије, ауторка
истиче „да на квалитет и континуитет високошколског образовања утичу
библиотеке, од којих се очекују јасно дефинисана мисија и циљеви, функције
и задаци библиотеке, њен организациони и материјални статус“ (Вранеш
2004: 242), о чему је већ било речи у претходним поглављима, јер, заправо,
„без добро организоване библиотеке факултет не може добити акредитацију“
(Вранеш 2004:242). Оваквим тумачењем већ помињана пословична синтагма –
библиотека је срце универзитета – добија на значају.

У тринаестом поглављу представљено је поимање интелектуалне
слободе, а с тим у вези и поштовање ауторског права у високошколским библиотекама.
„Коректан однос према ауторском делу обавеза је и читаоца и библиотекара“
(Вранеш 2004:248), подвлачи ауторка. Како постићи баланс, тј. како заштитити
ауторска права, а не оштетити корисника, јесу проблеми који задиру и у област
етике библиотекарства.

Последње теоријско поглавље ове књиге посвећено је маркетингу
високошколских библиотека. „Високошколска библиотека треба да
узрасте до нивоа ефикасног лидера, менаџера, координатора, интегратора,
провајдера информација у универзитетском окружењу“ (Вранеш 2004:253),
наглашава ауторка, што, свакако, није лако и једоставно. Кључну улогу у
обједињавању свих ових функција има библиотекар, чији крајњи циљ јесу задовољни
корисници, који треба да постану „партнери у процесу развијања библиотеке
у библиотечко-информациони центар универзитета“ (Вранеш 2004:253).
Овде су представљени неки страни модели који воде остварењу ове функције
високошколске библиотеке.

Међутим, по мишљењу ауторке, ниједну библиотеку у Србији,
па ни високошколску, не можемо посматрати само кроз лупу страних искустава.
Морамо је довести у везу са локалним социјалним окружењем, јер од њега зависи
реализација свих ових функција. Али, интелектуална радозналост и библиотекара
и корисника треба да буде усмерена на издизање изнад локалног и освајање
знатно ширих библиотечко-информационих простора.

Теоријска промишљања свих сегмената једног великог библиотечког
система који именујемо као високошколске библиотеке, допуњена су прилозима,
тј. документима којима је регулисано њихово функционисање на законској основи.
Тако читалац не мора да трага за текстом Правилника о пословању библиотеке,
за текстом Стандарда за библиотеке универзитета, или, пак, за текстом Статута
Заједнице библиотека универзитета у Србији.

Веома богата библиографија (страна и домаћа издања, као
и архивска грађа) сведочи нам о ширини, дубини и озбиљности ауторкиног приступа
проучавању ове проблематике. Александра Вранеш високошколску библиотеку
доживљава и представља као модеран културни концепт веома
сложене структуре, о коме пише бираним и надахнутим речима и реченицама
које дају лепоту научном стилу књиге, стварајући тако својеврсну поетику
библиотекарства. Књига се чита у даху, попут песме.

Жељко Вучковић:
Својеврсна похвала библиотекару

— Након ових лепих, садржајних говора мојих драгих и поштованих
колегиница, мој задатак је у једну руку олакшан, а наравно, у другу руку
је отежан, јер готово да незнам да ли постоји нешто што је још релевантно
у самом садржају књиге, а да овде већ није речено.

Размишљајући шта ја да кажем, једино би било добро да почнем
са нечим чега нема у књизи, а има испред књиге и Александра ће ми опростити
што ћу ја овде прочитати посвету коју ми је написала, и не читам то што
ми се то чини симпатичним, већ што нешто говори о ономе о чему ћу даље говорити:

— Драгом Жељку, пријатељу, сараднику и сапатнику у
струци. Александра, у Новом Саду, на баксузни дан 13.7.2004.

Наравно, ако неко размишља о ономе што сте сада чули, нарочито
о оној речи „сапатнику“, помислиће да је библиотекарство једна баксузна
струка, али то је пре свега израз по мом осећању једне блиставе Александрине
духовитости и самоироније коју сваки човек, без обзира чиме се бавио, ако
хоће искрено и поштено тиме да се бави, мора да има као оно зрно соли које
га ослобађа од догматизма.

Оно што ја хоћу да кажем јесте да је ова књига заправо
књига дубоке оданости библиотекарству. И то, књига дубоке оданости високошколским
библиотекама.

Наравно, не занемарујем проблем статуса високошколских
библиотека. Једна моја колегиница са Универзитета у Новом Саду, дугогодишњи
библиотекар која је сада отишла у пензију, говорећи о томе какав је статус
високошколских библиотекара, отприлике је то овако формулисала:

— Од нас се очекују услуге на европском нивоу, и ми
то углавном и пружамо. А наш статус, и на Универзитету, а о друштву и да
не говорим, је на афричком нивоу.

Отуда је књига Александре Вранеш не само књига оданости
библиотекару високошколских библиотека, већ и својеврсна похвала том истом
библиотекару. И дозволите да цитирам Александру, која, отприлике, каже овако:

— Високошколске библиотеке су увек зависиле и зависиће
од библиотекара, као организатора универзума информација и знања.

Ерудиција као прва одредница

Оно што бих желео да кажем то је да не треба да вам се
деси да од мноштва информација -података које ћете наћи у овој књизи, да
од тог мноштва, како би то филозофи рекли, од дрвећа не видите шуму.

И сад, чини ми се да је та шума, односно та целина, оно
што заправо ова књига нуди после читања, јер је високошколска библиотека
ту као некаква жижа у којој се сусрећу различите перспективе и различита
знања Александре Вранеш.

Зато бих рекао неколико реченица о методу, или методологији
ове научне студије. Када сам размишљао о Александрином методу и стилу, учинило
ми се да би прва одредница могла да се сасвим једноставно назове ерудицијом.
Ерудицијом, или ученошћу у оном добром, старом смисли, ерудиција која на
некакав методолошки начин може да се назове и другим именом, а то име је
мултидисциплинарност или интердисциплинарност.

И заправо, то је такође карактеристика и библиотекарства,
и сваке библиотеке. Без обзира колико библиотека била велика или мала, значајна
или безначајна, она увек нуди или обећава нешто од универзалности људског
знања.

Дијалектика конкретног

Дакле, с једне стране поштује оно што је специјализовано,
оно што су посебна знања, али се увек труди да окупи нешто од универзума,
универзалности знања.

И трећа одредница стила и метода Александре Вранеш могла
би се назвати дијалектиком конкретног. Славица је неколико пута
помињала реч „дијалог“. Заиста, о чему год Александра да пише и размишља,
ви осећате један живи дијалог са темом, са саговорником.

И оно што Славица такође малопре назва „поетичним“, то
је осећај да док читате ову књигу разговарате са аутором, да је он стално
негде присутан и заправо схватате колико он искрено, дубоко и промишљено
разговара са вама и размишља о теми високошколских библиотека.

Али, шта би ту била дијалектика конкретног? Овај термин
сам позајмио од једног филозофа, нажалост недавно преминулог – Карела Косика,
чешког филозофа. Ви сви знате шта би то била дијалектика, учили смо некада
Хегела: теза, антитеза и синтеза. Али, дијалектика конкретног кроз тај дијалог
заправо је покушај да се у филозофском смислу реконструише онтологија једне
институције. Дакле, да се разуме њен смисао и значај у различитим перспективама
– у димензији историчности, и у димензији будућности.

И када се све ове различите перспективе укрсте, онда се
ова књига може разумети, иако је потпуно конкретна, иако се бави потпуно
конкретним темама, ви о њој можете размишљати као о књизи која се заправо
суштински бави онтологијом једне значајне институције која се зове високошколска
библиотека.

Библиотека је срце универзитета

По ономе што је овде такође речено, то је да је за високошколску
библиотеку у књизи Александре Вранеш речено да је она срце Универзитета.
То ме наводи да размишљам о томе шта је заправо универзитет данас и шта
ће заправо бити универзитет будућности.

Чини ми се да ће од одговора на то питање у великој мери
зависити и одговор на питање шта ће бити високошколска библиотека у будућности.
Ја универзитет разумевам у смислу заједнице учених, можда опет помало старински.

Чини ми се да нисам далеко од идеја Александре Вранеш.
Знате да је сада у току Болоњски процес, Болоњска декларација, да су га
многи са правом назвали процесом американизације европског образовања. Да
укратко кажем, суштина тога је да је поента образовања знање како нешто
учинити, а не знање шта, и не знање зашто.

Чини ми се да ће високошколске библиотеке као чувари знања,
чувари мудрости, морати да буду, да тако кажем, некаква врста опреза спрам
превеликог дефицизма који нам можда нуди Болоњски процес.

Наравно, знам колико је то неопходно, а то је сад једна
друга тема, али ми се чини да и Александра овом дијалектиком разумевања
старог и новог, традиционалног и модерног, заправо се у суштини залаже за
улогу високошколских библиотека које ће помирити најбоље из традиције и
најбоље из оног што долази, дакле из модерног.

Остаће потреба за знањем, потреба за
интелектуалном слободом

Зато није чудо да у књизи Александре Вранеш можете прочитати
опредељење ИФЛА-е да су библиотеке капије знања, мишљења и културе. И зато
није чудо да ће Александра закључити да ће у овом веку који је назван „Век
промена“, много тога нестати и много тога ће се променити, али ипак ће остати
једна суштинска потреба коју она дефинише као потребу за знањем и потребом
за интелектуалном слободом.

Рекао сам на почетку да је књига Александре Вранеш књига
оданости високошколским библиотекама и књига похвале библиотекару као оном
кључном покретачу свега што се у библиотекама збива. Али, Александра Вранеш
не би била библиотекар са истинским нервом библиотекара, када би заборавила
и ону другу страну која се назива корисником.

И зато користи једну лепу реч, опет помало старинску, која
се зове узрастање, јер каже да високошколске библиотеке треба да
узрастају до своје мисије у савременом друштву, при чему у том
узрастању није самозадовољство и самохвала оно што их води напред, већ је
то пре свега задовољство и похвала корисницима.

Ово су била нека од мојих осећања и размишљања и ја вам
заиста препоручујем да књигу читате као један отворени дијалог о смислу
библиотекарства, о смислу високошколских библиотека и о ономе што је заиста
најдубља мисија знања у временима која су прошла, али и у временима која
су пред нама.

Проф. др Александра Вранеш:
Библиотекарство је самостална научна дисциплина, а не услужна делатност

На крају промоције, скупу се обратила Александра Вранеш,
аутор књиге, следећим речима:

Поштоване и драге колеге,

Постављајући себи нарочито током последње две-три године
питање куда иде библиотекарство, подстакнута пријатељским убеђивањем написала
сам ову књигу као одговор.

Везујући је за високошколске установе, мада их теоретски
надилази, књига потврђује да
савремено библиотекарство покушава да окрилати стиснуто између прашњавих,
драгоцених легата
и богатих база података, између застарелих – понегде ипак још не досегнутих
стандарда – и увођења система квалитета, између тихог опстајања унутар факултета
на нивоу потцењене администрације и
директног учествовања у настави као предуслова за акредитацију високо образовне
институције, између копирања уџбеника и поштовања ауторских права.

Бројни суперлативи. Иако библиотекарство и даље пише по
ваздуху оно што је било, а информатици се чини да пише оно што ће бити.
А ни једно, ни друго, ни предак, ни потомак, не разумеју да је објективна
опасност у њиховом свођењу на ниво услужне делатности и занемаривању теоретске
и историјске димензије самосталних научних дисциплина.

Схваћене као директно и искључиво зависне од примењене
технологије, оне јој се подређују својим квалитетом и трајањем, своде се
на статистику, а не на човека, заборављају радни ентузијазам и истраживачки
подстицај којима још једино можемо да надилазимо нашу економску испошћеност.

Подсетити библиотекаре на самопоштовање

Ова је књига, дакле, написана не само да пружи знање, већ
да подсети библиотекаре на самопоштовање, а кориснике на оправданост њихових
високих очекивања.

На почетку универзитетске каријере посаветована сам да
у званичним приликама не исказујем захвалност породици и пријатељима. Да
не мешам лично и пословно. Као да сам то икада у животу могла или умела
раздвојити.

Као да задовољства на једној страни нису подстицала успех
на другој.

Судећи по пређеном путу, по вашој вечерашњој пажњи, и афирмативним
топлим излагањима мојих драгих колега, време да изразим искрену и топлу
захвалност својој породици, својим пријатељима својим учитељима и својим
ђацима, својим издавачима, сарадницима који су допринели да се ова књига
осамостали.

Joш у 18. веку јавиле су се прве идеје о отварању високе
школе у Војводини, али су се тек 1954. године, кад су основани Филозофски
и Пољопривредни факултет, стекли основни историјски, политички и културни
услови за реализацију те идеје. Оснивање првих факултета резултат је стварних
потреба Војводине за тим кадровима.

Библиотека Филозофског факултета у Новом Саду друга је
по величини научна библиотека у Војводини (иза Библиотеке Матице српске),
те најстарија и највећа на Универзитету у Новом Саду. Од укупног броја
публикација које имају факултетске библиотеке, 30% књига и 25% наслова
часописа у њеним је фондовима. Током пет деценија није се мењала суштина
закључака са прве седнице Управе Факултета, по којима се све приспеле
књиге деле по струкама, “па се оне са специјалним или посебно по наставу
важним карактером издвајају у семинарске библиотеке, а остале у Централну
библиотеку Факултета”. Библиотеци је овакав организациони принцип од самог
почетка омогућавао да се разгранава и шири. Она данас спада у ред репрезентативних
високошколских библиотека.

О овој библиотеци, као и о виђењима даљег развоја библиотекарства,
за наш лист говори Гордана Вилотић,
библиотекар саветник, управник Библиотеке:

— Друштвено-хуманистичке дисциплине које се изучавају
на Факултету, на неки начин јесу симбол мултиетничке заједнице Војводине.
Различите културе, испреплетене на овом простору и преточене у научне
дисциплине, са осталим областима, творе својеврсну духовну архитектуру
Факултета.

Равномерним приливом средстава, смишљеном набавном
политиком и развијеном разменом са значајним сродним институцијама у земљи
и иностранству, Библиотека се развила у једну од најзначајнијих библиотека
хуманистичког профила у Војводини, способну да задовољи потребе наставног
и истраживачког рада на Факултету.

Библиотека Филозофског факултета задовољава савремене
библиотечке стандарде. Захваљујући подршци руководства Факултета, Библиотека
има програмску, рачунарску и комуникациону опрему неопходну за одвијање
библиотечко-информационе делатности на Факултету.

Данас је Библиотека Филозофског факултета, као и већина
високошколских библиотека, и класична и виртуелна. Њу не чине само рачунари,
мрежа и програм, али она није ни пуко складиште књига. За њено функционисање,
за вршење библиотечко-информационе делатности и делатности научног информисања
(поготово што је она саставни део институције у којој се стварају научне
информације и где се образује интелектуални нараштај), за њен брз и савремен
развој, неопходни су квалификовани библиотекари и адекватан приступ свим
изворима научних информација.

Успешна прва половина постојања

Библиотека је настала 1954. године (прва књига инвентарисана
је 6. децембра), а већ у јануару идуће године Библиотечки одбор доноси
одлуку о оснивању јединствене Библиотеке за цео Факултет. Тада је имала
3 библиотечка радника, 7808 књига и само 6 семинарских библиотека, од
тога 5 друштвено-хуманистичког профила.

Пре 26 година Факултет је усељен у нову зграду у којој
укупан простор Библиотеке износи 3550 m². У новом здању, изграђеном у
универзитетском кампусу крај Дунава, корисницима је на располагању 12
читаоница са 500 седишта. Читаонице су изузетно уређене, опремљене најпотребнијим
уређајима, са доста дневног светла.

Централне читаонице (студентска са 80 седишта, научна
са 30 седишта и електронска са 5 рачунара) смештене су у приземљу, на
два нивоа. Складиште књига са радним просторијама смештено је на површини
од 1850 m², има транспортну траку и 6 интерфона за комуникацију. Помоћу
6 траспортних лифтова за књиге повезано је са семинарским библиотекама.

Централне читаонице имају приручни фонд у слободном приступу
са 1500 публикација, који сачињавају приручници, уџбеници, стручне и научне
публикације.

Библиотеку данас чини осамнаест библиотечких јединица:
Центар за библиотекарство и информациону делатност и седамнаест семинарских
библиотека.

Центар за библиотекарство координира стручни рад свих
јединица и обавља послове везане за јединствен библиотечко–информациони
систем Факултета. У његовом саставу су централне читаонице и складиште
књига. Центар има публикације из свих научних области које се изучавају
на Факултету.

Данас ова библиотека има око 260.000 књига, око 300.000
бројева периодике (преко 3500 наслова), базе података на CD ROM-у, око
1000 старих и ретких књига и часописа на српском, мађарском и немачком
језику, и легате (личне библиотеке и библиотеке установа и друштава) који
се чувају као целине.
Целокупан посао обавља 21 библиотечки радник: 2 библиотекара саветника,
1 виши библиотекар, 14 библиотекара и 4 књижничара.

Библиотека има преко 6.000 чланова (5880 студената, последипломаца,
специјализаната и 350 наставника и сарадника) који годишње користе 120.000
књига и других публикација. Сваке године упише се 1000 нових чланова.
Корисници Библиотеке су и студенти и наставници с других факултета, научни
и јавни радници из других средина, матуранти и професори средњих школа,
итд.

Врт различитих култура

Посебну вредност Библиотеке, по чему је она јединствена
у ширем окружењу, представљају њених 17 семинарских библиотека, које су
са правом назване “вртом различитих култура”.

Семинарске библиотеке су организационе јединице одсека,
а њихов број и врсте усклађени су са бројем и врстама образовно-научних
јединица Факултета. Фондови књига и часописа формирају се у зависности
од потреба наставе и истраживачког рада на одсецима, и многи од њих су
реткост у региону. Као радно окружење, оне су погодне првенствено за кориснике.
Свака семинарска библиотека има 20-28 места, приручни фонд од 2.000 публикација
у слободном је приступу (приручници, уџбеници, капитална дела специјализованих
збирки). Ту су и Информациони пункт са штампаним и електронским изворима,
као и кутак за неформално читање нове периодике, књига и каталога издавача.
Помоћ у прикупљању информација пружа библиотекар-информатор, специјалиста
за научну област која се изучава на одсеку.

Најзначајнији легати

Међу најзначајније легате треба убројати библиотеке Јаше
Продановића, Павла Стевановића, Душана Милачића, Ервина Шинка, Рудолфа
Коларича, Станислава Винавера, Николе Радојчића, Алексе Ивића, Бранка
Милетића, Зоре Крџалић, Иване Брлић-Мажуранић, Георгија Михаиловића, Ђорђа
Сп. Радојичића, Драгана Уроша Ракића, Вере и Јована Јерковића, Александра
Музалевског, Михала Филипа, Ласла Гала, Љубомира Међешија, породице Бошков
и др. Многи од њих представљају основу и језгро појединих фондова.

Личне библиотеке

Делови личних библиотека чувају се као целине у оквиру
фондова: Олге Пенавин, Вићезослава Хроњеца, Радомира Макарића, Љубице
Ациган, Радослава Чурића, Гаврила Нађа, Вере Вулетић, Душана Владислава
Пажђерског, Алексеја Арсењева, Љиљане Спасић-Вукославовић, Милице Веселинов,
Лије Магду, Корнелије Олар, Павла Ивића и др.

Угледни дародавци

Најзначајнији дародавци Библиотеке су Гете институт,
Руски дом, Француски културни центар, Италијански институт за културу,
Британски савет, Амбасада САД, Национална библиотека Мађарске, Библиотека
Мађарске академије наука, Министарство за културу Републике Словачке,
Централна универзитет. Библиотека (Букурешт), Централна библиотека (Темишвар),
Inter Nationes (Бон), Deutsche Forschungsgemeinschaft (Бон), и друге академске
и националне библиотеке и институције из земље и иностранства.

Широк спектар активности

Размена публикација вршила се некада са близу 400 институција
из 35 земаља. Она јесте један облик попуњавања фондова и афирмације научне
и стручне делатности Факултета. Публикације се најдуже размењују са Библиотеком
Матице српске, Библиотеком САНУ, националним и научним библиотекама из
Будимпеште, Кракова, Лондона, Љубљане, Прага, Регенсбурга, Тибингена,
Вашингтона, Беча, Москве, Санкт Петербурга, Кијева и др.

Од 1965. Библиотека издаје Билтен нових књига који
доноси библиографске информације, информације о дародавцима и вести из
библиотекарства. Од 1998. године доступан је и у електронском облику.

Једна од активности Библиотеке јесу и пригодне изложбе
књига којима се обележавају јубилеји из историје, културе и науке и представљају
значајни ствараоци, као што су изложбе о Павелу Јозефу Шафарику, Доситеју
Обрадовићу, Миловану Глишићу, Десанки Максимовић, Адаму Мицкјевичу, Александру
Пушкину, Фјодору Достојевском, Ивану Тургењеву и др. Уз сваку изложбу
израђује се пратећи каталог у штампаном и електронском облику.

Аутоматизација пословања

Библиотека је од 1991. до 1993. године била учесник система
узајамне каталогизације који је представљао заједничку основу БИС-а и
СНТИ-а некадашње Југославије. У систему је учествовало 55 библиотека из
свих некадашњих република, а центар система и заједнички узајамни каталог
налазио се у Марибору (ИЗУМ).

Од 1996. године Библиотека користи БИСИС – програмски
пакет за унос и претраживање библиографске грађе. Библиотекари уносе податке
у локални узајамни каталог и онлајн претражују локалну базу, а програмски
пакет омогућава аутоматизовање циркулације библиографске грађе и различитих
врста исписа из локалне базе (каталошки листићи, библиографије, инвентарне
књиге). Уз помоћ OPAC-а корисници претражују библиографску грађу путем
веб сервиса.

Пружање разноврсних услуга

Библиотека омогућава приступ базама података претраживањем
електронских часописа са пуним текстом – преко КоБСОН-а, у коме је доступно
16 електронских сервиса са преко 12000 часописа (EBSCO, ScienceDirect,
ProQuest, Kluwer, Emerald, Blackwell, и др.).

Омогућен је приступ ВБС-у, кооперативном онлајн библиографском
систему – садржи преко 1,5 милион записа, а у њега је укључено преко 40
академских и јавних библиотека у Србији (НБС, БМС, УБ „Светозар Марковић“
и др.).

Такође, могуће је приступити и другим електронским каталозима
и базама података у земљи и иностранству за потребе наставне и научне
делатности (Британска библиотека, Конгресна библиотека, националне библиотеке
Канаде, Мађарске, Немачке, Русије и др).

Перманентно информационо образовање
корисника и библиотекара

Проучавајући потребе и захтеве корисника и степен и квалитет
искоришћености штампаних и електронских информационих извора, Библиотека
је дошла до закључка да су резултати незадовољавајући и по библиотекаре
и по кориснике. Поред објективних околности („презасићеност“
бројем публикација и научних информација у конвенционалном и дигиталном
облику), још су већа препрека организација библиотечке службе и, понајвише,
необразованост корисника услуга. Образовањем својих корисника, чији професионални
развој зависи од количине и квалитета информација које су им доступне,
добили бисмо студента, последипломца или асистента који би био упознат
о могућностима информационих ресурса
Факултета и других сервиса.

Библиотека је овом питању увек посвећивала велику пажњу,
а на неким одсецима едукација корисника се одвијала у оквиру наставног
процеса. Током 50 година примењивале су се разне методе и технике рада,
с променљивим резултатима. Данас постоји више облика и нивоа едукације
– интерни и екстерни, за почетнике, за усавршавање и др.

Библиотека спроводи неколико видова образовања корисника,
а први и најшири план јесте информисање. Сваки студент при упису у Библиотеку
добија информатор, штампано упутство са основним подацима о фондовима
и другим библиотечко-информационим услугама, као и његовим правима и обавезама
(организација и фондови Библиотеке, упознавање с класификационим схемама
и распоредом грађе, врсте каталога и њихово коришћење, коришћење референсних
збирки, дигитални ресурси и др.). Од 2004/2005. године информатор се израђује
на српском, мађарском и русинском језику, а у току је његово превођење
на словачки и румунски језик. У њима се, поред општих информација, налазе
и оне везане за специфичне потребе семинарских библиотека (Интернет адресе
и др.)

Награде

Библиотека је 1994. године добила годишњу награду „Милорад
Панић-Суреп” коју библиотекама и библиотечким радницима
додељује Заједница библиотека Србије у сарадњи са Библиотекарским друштвом
Србије. Награда се додељује за резултате постигнуте у раду и за допринос
развоју струке.

Морамо да се интегришемо у библиотечки
систем

И поред очигледних резултата које је Библиотека постигла,
постоје стандарди и циљеви који нису достигнути, који су покретачка снага
за унапређење и њен даљи развој. Када се они не би остваривали, Библиотека
би релативно заостајала, и поред разумевања које има на Факултету, и поред
труда који су запослени спремни да уложе у решавање тих проблема.

Тако, Гордана Вилотић, управник Библиотеке, подсећа да
је данас интеграциони процес у библиотечко-информационој делатности глобални
тренд, који доводи до обједињавања делатности највећих библиотечко-информационих
центара света са сродним институцијама, ради унапређења делатности, па
тим пре то треба да важи за делове јединственог библиотечко-информационог
система Универзитета у Новом Саду.

— Због све веће интердисциплинарности у настави и
науци, неопходно је повезивање библиотека унутар Универзитета и шире.
Пошто наш Универзитет није имао библиотеку која би, као у другим универзитетским
центрима, уједначила критеријуме и принципе рада и повезала високошколске
библиотеке, основана је Централна библиотека Универзитета која се бави
координацијом и унапређењем стручног рада свих библиотека Универзитета.

Наиме, већина високошколских библиотека на УНС има формиране
електронске каталоге, али не постоји узајамни каталог Универзитета, нити
су библиотеке при факултетима укључене у ВБС.

Анкета о информационим могућностима и потребама високошколских
библиотека УНС у 2003-2004. години, спроведена међу библиотекама факултета
УНС, показала је да су све библиотеке заинтересоване за рад у систему
узајамне каталогизације на Универзитету и на националном нивоу, јер су
предности велике: економичност радног времена, уштеда материјалних средстава,
квалитет информационих услуга.

— То би требало да буде интерес не само ове академске
средине, него читавог друштва, јер ВБС није прост збир електронских каталога
националних, високошколских и других библиотека. Учешћем у њему, библиотеке
промовишу научне и стручне вредности факултета, универзитета, локалне
и шире заједнице, али на тај начин доприносе и богатству националних потенцијала
и вредности.

Руководећи и стручни кадар наше Библиотеке активно
учествује у активностима везаним за
координацију и унапређење стручног рада свих библиотека Универзитета (едукација

библиотечких кадрова, набавка публикација, информисање и др.) у жељи да
се оне што пре нађу у виртуелном окружењу сродних библиотека.

Рад у виртуелном окружењу сродних библиотека наша
је перспектива, а наши приоритети везани су за унапређење рада и услуга
Библиотеке.

Највећи проблем је потпуна аутоматизација пословања.
Због великог броја корисника и приновљених књига библиотекари у електронски
каталог уносе само текућу принову. Ретроспективан унос података врши само
неколико семинарских библиотекара и, ако се рад настави овим темпом, Библиотека
се у догледно време неће аутоматизовати, јер је потребно обрадити 500.000
јединица библиографске грађе. Електронски каталог Библиотеке данас има
14.000 записа.

Факултет није у могућности да обезбеди потребна финансијска
средства за унос података у електронски каталог свих библиотечких фондова,
а средства за ту намену успели су да обезбеде они факултети чије библиотеке
имају мањи број публикација.

— Проблем би на најефикаснији и најрационалнији начин
био решен, ако би Библиотека могла да се прикључи електронском каталогу
неке од већих библиотека које имају фондове који су по профилу слични
нашим.

Хронична болест библиотекарства –
недостатак средстава

Г. Вилотић напомиње да је између 1990. и 2000. године
постојао дисконтинуитет у набавци страних публикација и он се тешко ублажава.
Данас Факултет, сразмерно својим могућностима, издваја финансијска средства
за куповину страних књига и периодике, али она нису довољна за куповину
нових енциклопедија, лексикона, речника и других приручника.

Захваљујући страним донацијама и размени публикација
са библиотекама и сродним институцијама у иностранству, поједине семинарске
библиотеке успеле су да обнове збирке приручника. Због броја научних дисциплина
које се изучавају на Факултету (17) и због броја језика на којима су публикације
библиотечких фондова (око 20 језика), стање у целини није задовољавајуће.

Пошто су поједине стране енциклопедије старе 25-30 године,
јасно је да су информационе могућности појединих фондова знатно умањене.
То у великој мери утиче на квалитет наставног процеса и успорава рад каталогизатора,
иако део тог проблема решавају дигитални извори информација.

Наша саговорница се залаже за ширу употребу дигиталних
извора као обавезне литературе. Наставници, наиме, ретко студентима препоручују
литературу у дигиталном облику и поред тога што је економичнија и што
се њеном употребом смањује притисак на штампане изворе.

— У библиотечко-информационом процесу на факултету
постоје три групе учесника: наставници, студенти и библиотекари. Неопходно
је да се они информационо образују, како би се у потпуности искористили
библиотечки ресурси и постигли бољи резулати. Ако било која од ових група
није довољно информационо писмена, циљ се неће у потпуности остварити.

Прича о нашем часопису

Гордана Вилотић има веома занимљива запажања о нашем
часопису:

— С једне стране постоји развијено теоријско библиотекарство,
присутно у нашим научним и
стручним публикацијама, у којима домаћи и страни научници објављују своје
радове. У Србији
има доста људи који се баве истраживањима из облати теорије библиотекарста
и који имају визију,
што је неопходно за нашу струку.

С друге стране, постоји и пракса представљена у искуству
сваке наше библиотеке. Она показује њихове домете, али и велике разлике
које постоје међу њима. Веома је корисно што часопис „Високошколске библиотеке“
спаја библиотечку теорију и праксу, што окупља научнике и практичаре и
што их стимулише да о библиотекарству говоре језиком који је свима разумљив
и близак. Преко овог часописа наша струка остварује своју основну функцију
– комуникацију са својим окружењем.

Моја саговорница сматра да рубрика „Наше библиотеке“,
у којој се презентују искуства разноврсних библиотека, помаже да сваки
Факултет уочи место и вредност његове библиотеке и да је, можда, боље
упозна. Сматра да би било веома корисно ако би се овај часопис достављао
свим ректоратима и деканатима у Србији, као и свакој, па и оној најмањој
високошколској библиотеци.

Библиотека за пример

Године 2004. навршило се педесет година од оснивања Филозофског
факултета и Библиотеке Филозофског факултета. Свој допринос обележавању
тог значајног јубилеја дали су библиотечки радници, приређивањем изложбе
књига наставника и сарадника Факултета (30. новембра) и презентацијом
рада Библиотеке током протеклих педесет година (7. децембра).

Међу књигама и ствараоцима библиотекари су својим језиком
испричали причу о настанка и раду Библиотеке од оснивања до њеног педесетог
рођендана, од прве до последње инвентарисане књиге, од првог библиотекара
и књижничара, до данашњег библиотечког кадра, причу коју педесет година
заједнички стварају са наставницима и студентима.

Њима су уручене захвалнице зато што су педесет година
заједно са библиотекарима градили
и унапређивали библиотечко окружење на Факултету, а у име наставника и
студената захвалнице су примили проф. др Марија Клеут, декан Факултета,
и Реља Жељски, студент продекан. Том приликом је
др Марија Клеут нагласила значај библиотечко-информационе делатности у
настави и истраживачком раду и истакла бригу коју руководство Факултета
посвећује Библиотеци још од самих почетака и првог декана, професора Младена
Лесковца.

Брига и однос факултетске управе према својој библиотеци,
видљиви су на сваком кораку. За то јој припада посебно признање, јер без
такве подршке ниједна факултетска библиотека не може да се развија.

Исто тако, јасно је видљиво да су запослени у Библиотеци
оправдали такав однос факултетске управе. Свако ко буде имао прилике да
посети ову реномирану библиотеку, увериће се да она „има душу“ и да библиотекари
својим залагањем и стручношћу оплемењују простор у коме она делује и односе
са корисницима.

Наша струка је атрактивна и перспективна

Завршимо ову причу речима Г. Вилотић:

— Током школовања нисам претпостављала да ћу једног
дана да се посветим библиотекарству. Као студент књижевности, желела сам
да едукујем младе генерације,а сада, више од једне деценије, едукујем
младе библиотекаре. Настојим да их уведем у струку, да им помогнем да
развију потребу за учењем и да изграде свест о значају струке. Својим
идејама и оптимизмом они утичу на мене.

Нове генерације које се опредељују за овај посао
виде у њему перспективу, струка је за њих постала атрактивна, и то веома
охрабрује.

Рецимо и то: колектив Библиотеке негује рад, креативност
и сарадњу.

Увод

SCONUL је организација у коју су учлањене 174 библиотеке
и информациона центра из Велике Британије и Ирске. У чланство су укључене
високошколске библиотеке, Британска национална библиотека и националне
библиотеке Ирске, Шкотске и Велса, библиотеке у народним музејума и другим
специјализованим институцијама.

SCONUL је објавио изјаве о својој визији 1998. и 2001,
чија је намена била да обухвате и нагласе кључне елементе релевантне за
његове чланице. Ове изјаве су доказале своју вредност и биле су широко
коришћене приликом израда стратегије и у планирању на националном и на
институционалном нивоу.

У лето 2004. донета је одлука да се поново размотри и
иновира последња изјава о визији, како би одразила промене које су се
већ догодиле и размотрила кључне теме са којима ће се наше службе сусрести
до 2010. године. Као и претходних година, формирана је мала група представника
чланица која је требало да направи изјаву као основу за даљедискусије
са оснивачима. Резултат тог рада је изјава дата у даљем тексту.

Претпоставке за планирање

Када је започео рад на развоју ове визије постало је
очито да су наслови коришћени у претходним визијама постали мање релавантни.
Основни разлог за то је повећана сложеност обог сектора, са преклапањима
у раније одвојеним областима. Постало је очито и да више није корисно
правити разлику између коришћења дигиталних информација у зградама библиотека
и са локација изван библиотека.

Потребан модел треба да буде више холистички и заснован
на развоју инфраструктура за приступ, проналажење и испоруку ресурса који
су применљиви за групацију корисника. Кретање ка персонализованом пружању
услуга, које препознаје различите групације корисника, доноси са собом
комплексност могућих модела и решења што омогућавају различита техничка
решења. Предвиђање типа технологије или погледа и ставова институција
које чине сектор постаје много теже, јер су институције о којима је реч
у процесу брзог развоја и проактивног одговцарања на иницијативе владе.

Група стога нуди мали број главних тема које су изникле
из дискусија и на основу њих, као и препознавање чињенице да ће професионалци
у областима идентификованим у овом извештају, и радећи на томе, наставити
да буду флексибилни у прихватању нових начина рада. Главне теме које је
радна група идентификовала су :

— Персонализација услуга,

— Сарадња,

— Флексибилно коришћење простора,

— Менаџмент и вештине.

Персонализација

Трендови

Наставиће се тренд према персонализацији система и сервиса
(у складу са потребама појединаца или група корисника). На тај тренд ће
утицати и помагаће га боље управљање у односима са корисницима и нова
информациона и комуникациона технологија.Појединци ће имати бољи приступ
од електронских
садржаја, са приступом који је фокусиран на групе корисника повезане заједничким
радом, слободним активностима, формалним и неформалним е-учењем и животним
стилом.Људи ће се слободно
кретати из једне групације у другу.

Сложени и разнородни системи ће наставити да расту. Јединствени
формати, типови сервиса и сл. неће више постојати. Уместо тога појединци
ће трагати за технологијом или сервисима који ће им одговарати за различите
намене. Издавачка делатност ће одсликавати ову сложеност, а разлике између
дисциплина у смислу формата за објављивање ће постати јасније.

Развој библиотекарства
и информатике

Библиотечки и информациони сервиси ће променити приступ
корисницима од типа “исти приступ за све“ до персонализације простора,
услуга и обезбеђивања садржаја. На пример, библиотечке зграде ће се пројектовати
имајући на уму веома различите потребе корисника, тако да се обезбеде
простори за заједничко учење, учење уз истраживање, групне активности
итд.

Про-активни приступ пружању услуга тражиће да се изађе
у сусрет индивидуалним профилима корисника и да се сервиси приближе корисницима.
На пример, технологија портала ће се користити за обавештавање корисника
о новим материјалима или сервисима који одговарају њиховом постојећем
профилу. Корисници ће имати приступ до интелигентних агената који филтрирају
информације. Побољшање система идентификације и приступа ћењ бити омогућена
коришћењем система као што је Shibboleth.

Технике управљања односима ће се активније користити
да би се разумели индивидуални профили корисника и да би се радило без
проблема са различитим групама корисника у матичној организацији на обезбеђивању
пружањауслуга на одговарајући начин (у смислу културе пружања услуга а
не организационе структуре). Култура пружања услуга заједничким радом
ће бити најважнија за успешно пружање услуга заснованих на електронским
изворима, уз активно партнерство библиотечко-информационих служби, служби
за развој учења и рачунарских центара, како би се осигурале услуге за
кориснике без проблема.

У зависности од локалног контекста, библиотечко-информационе
службе могу преузети одговорност за обезбеђење доступности материјала
за учење и информационих извора независно од власништва: на пример, креирањем
метаподатака за објекте који се чувају у репозиторију институције и обезбеђивањем
њихове доступности.

Како се сложеност и софистицираност информационе технологије
повећава, библиотечко информационе службе ће пружати шири распон сервиса
за подршку. Осим тога , системи за самоуслуживање ће бити понуђени 24
сата 7 дана у недељи, како би се омогућило корисницима да персонализују
и контролишу своје коришћење расположивих сервиса.

Сарадња

Трендови

Постојаће ближа сарадња између различитих сектора и области
и глобалне заједнице. Постојаће већа потражња за ресурсима за доживотно
учење, што ће бити олакшано овом сарадњом. Јачи нагласак ће бити стављен
на обезбеђење подршке за оне који имају тешкоће у приступу дигиталним
изворима, и мање организације ће сарађивати међусобно и са већим организацијама
како би осигурале капацитете за развој информационо-комуникационих сервиса
и инфраструктуре.

Развој библиотекарства
и информатике

Као одговор на тај тренд библиотечко-информационе службе
ће повећати сарадњу са другим библиотечким службама преко заједничког
обезбеђивања услуга и заједничког пружања инфраструктурне подршке. Примери
укључују заједничке службе библиотека, заједничке магацине великог капацитета,
заједнички рад на конзервацији и дигитализацији.

Библиотечко-информационе службе ће развоити појачану
подршку истраживачким тимовима који сарађују преко граница институција
као тимови или чак “виртуелне организације“. Ове групе ће тражити приступ
како заједничким, тако и ресурсима појединачних институција. Истраживачи
на својим нивоима ће тражити приступ оригиналним подацима, као и објављеним
радовима, често желећи да се крећу од чланка до оригиналних података.
Порекло података ће постати значајније.

Развој е-истраживања ће наставити да захтева професионални
импут од стране информационих стручњака, како би се обезбедио одговарајући
приступ подацима похрањеним у репозиторијеи њихова претраживост. Услуге
истраживачима ће бити замењене сервисима као што је дигитално вођење и
везе до материјала за учење и публикација, путем развоја и руковођењаинституционалним
репозиторијима. Биће на делу повећана рационализација у грађењу збирки,
олакшана сарадњом у оквиру мреже научних библиотека. Људи који уче целог
живота ће се кретати између различитих институција тражећи приступ изворима
из различитих групација институција. Они треба да се крећу без проблема
и да буду подржани алатима за претраживање ресурса, који омогућавају приступ
специфичним ресурсима сваке заједнице. Заједнице оних који уче ће захтевати
повећану сарадњу између различитих институција.

Простор

Трендови

Физички и виртуелни простор ће бити једнако значајни
и главни изазов ће бити обезбеђивање мешовитих сервиса, где ће виртуелни
и стварни простор битикомплементарни, а на њих ће утицати бројност и разноврсност
нових технологија. Библиотечке зграде ће наставити да играју важну улогу,
али број посетилаца који траже традиционалне садржаје ће се смањивати
како све више материјала буде приступачно преко мреже. Повећано повезивање
институција условљено променама на тржишту ће водити до тога да различити
сектори заједнички користе простор, а то ће утицати на услуге које пружају
библиотека.

Развој библиотекарства
и информатике

Библиотечке и информационе службе ће укључити и велики
обсег нетрадиционалних активности у своје зграде, као што је служба за
подршку студентима, кафеи за учење и простор за заједнички рад.

Пројекти зграда ће обухватити потребе различитих групација
и планирати простор за активности повезане са постојећом технологијом.
На пример, одвојен простор ће бити обезбеђен за заједничко учење, истраживање
и групне активности. Биће обезбеђена принципијелно флексибилна информационо
технолошка
структура, са истовремено присутним бежичним, непокретним и покретним
машинама. Инсталације за бежичну везу ће бити појачане али и повећан капацитет
машина повезаних на класичне инсталације значи да ће оба типа постојати
и даље.

Више складних капацитета ће бити развијено за мање коришћење
копије или архивске примерке, уз коришћење заједничких капацитета.

Управљање и вештине

Трендови

Главни тренд ће бити према пуној економској цени активности,
са захтевом за евиденцију повраћаја инвестиција. Биће повећан нагласак
на управљање процесима. Развој технологије и прелазак са обезбеђивања
физичких јединица на дигиталне ће довести до редистрибуције радног времена
особља, као и развоја и увођења нових вештина. Фокус ће бити на пружање
личне помоћи било у директном контакту или преко сервиса ослоњених на
мрежу.

Развој библиотекарства
и информатике

Библиотекарство и информатика ће тражити све више особља
са знањима из области као што су финансије и маркетинг.

Већи нагласак ће бити на мерењу утицаја. Развијаће се
мерила утицаја на овај сектор, а биће укључена и мерила која се односе
на електронско пословање.

Проток информација ће бити значајнији јер ће особље бити
активно укључено у развој и процену програма студија.

Прибављање финансијских средстава ће бити значајније
него до сада у нашим активностима. За ову активност ће бити битне способност
да се услуге продају и да се обезбеди визија будућности.

Визију су развили:
Toby Bainton, секретар SCONUL-a;
Suzanne Enright, University of Westminster; Maxine
Malling, Liverpool John Moores
University; Julie Parry, Bath Spa University
College; Sean Philips, University College, Dublin;
Bob Sharpe, University of Plymouth; Michelle
Shoebridge, University of Birmingham; Karen
Stanton, Sherrield Hallam University; Phil Sykes,
University of Liverpool; John Tuck, British
Library; Les Waston, Glasgow Caledonian University.

(Превела: др Стела Филипи-Матутиновић)