Марија Гордић 
Универзитетска библиотека Крагујевац

Сваке године, додатно суочени са реалношћу друштвеног положаја у који смо као библиотекари гурнути у страну, покушавамо да се досеткама извучемо из све већег безнађа.
Набавка, као једна од некада основних делатности сваке библиотеке, јавне или стручне, рапидно губи сваки примат, а очевидно је да се рад библиотекара каталогизатора полако пребацује на нове делатности. Све већа пажња поклања се информисању и едукацији корисника. Још је већа непријатност што се и у оквирима библиотека као ентитета, максимално занемарује овај вид рада запослених, јер „забога” живимо у добу информатике и информација, па сва пажња по правилу треба да је усмерена у том правцу. Све чешће се поставља питање чему књига, када постоји њена електронска верзија на kindl-u и другим book reader-ima. Нисам неко ко инсистира на папирној форми, све чешће хватам себе да читам електронски запис публикације, али никако ми ни цивилизацијски није логично да се књига занемари. Волим мирис, волим и осећај када је држим у руци, а понекад ми је важно и колико има страница до краја.
Када говоримо о набавци, савремена библиотека, као што је свака од универзитетских у Србији, покушава да прати све чешће трендове издавачких кућа које се утркују, како у продукцији нових наслова, тако и у осмишљавању попуста за своја издања. Све би ово још и функционисало да библиотеке у Србији добијају наменска средства које им припадају од стране Министарстава. Међутим, наменска средства за набавну политику једне библиотеке, већ годинама није буџетска ставка. Овакав проблем никако није присутан у уређеним друштвима, па она ни немају потребе за чувеним српским измицањем пред непријатностима и заобилажењу зидова, који се као по правилу, увек лако поставе када су најмање потребни. Руководилац набавке у свакој националној библиотеци, осећа се као мађионичар који пред огромном публиком треба да изведе трик и из шешира извуче гомилу књига које представљају очекивани годишњи прилив публикација. И шта онда? Док сви слежу раменима, Одељење набавке покушава да контактима са издавачким кућама, како личним, тако и професионалним, ступи у врло непријатне конверзације, које се као крајњи производ заврше обећањима да ће се учинити све што је у моћи контактиране особе.
Како се и у другим организацијама ентузијасти максимално труде да посао који воле максимално оплемене и усаврше, организованост и довитљивост библиотекара показала се и на “разменама” које се у неким, нарочито у Универзитетској библиотеци „Никола Тесла” у Нишу, организују чак и месечно. Ово је веома задовољавајућа форма размене књига, врло атипична у нашем друштву, а тако конструктивна и са дугим веком трајања у западним земљама Европе. Поента јесте да било ко, корисник или не, има право да дође до пулта на коме су ижложене књиге и изабере ону која му се тог тренутка учини најподеснијом, а за узврат остави своју коју је понео у размену. Као и при сваком почетку, било је потребно да се свест заинтерсованих подигне на ниво заједничког у односу на ниво појединачног, иако је крајњи циљ да одете кући са што бољим избором. Како време пролази, фондови библиотека, како тако почињу да се пуне, на изненађење, али и свеопште задовољство. У Белгији постоји књижара из чијег се излога може видети стари полутрули платан. Уз дозволу града, платан није посечен већ издубљен тако да читавим својим обимом и дубином представља полице у којима су испод заштитног плексигласа поређане књиге за размену. Заинтересовани могу да их размењују, али се често срећу и опуштени читаоци ослоњени на ову „библиотеку” удубљени у текст испред себе.

Врло присутна делатност Одељења набавке јесте и међубиблиотечка размена. Запослени одржавају контакте са колегама из других библиотека и све своје дупликате радо уступају једни другима. На свим Универзитетима уведена је достава Обавезног примерка сваке публикације која се одштампа под окриљем сваког од факултета и то би требало да буде још један вид сигурног прилива публикација у фондове.
Посебно занимљив начин набавке који је заживео пре више година у Филолошкој библиотеци Слободног универзитета у Берлину (Philologische Bibliothek der Freien Universität Berlin), и који опстаје, јесте тај да се отписани делови фонда, дупликати и публикације за које библиотека није заинтересована да чува, продају по популарним ценама студентима и зарађеним новцем обнавља фонд, али уз примедбу да свака ново купљена публикација носи жиг на коме је обавештење да је купљена прилогом пријатеља библиотеке.
Универзитетска библиотека у Крагујевцу, јединствен је пример како се библиотечки фонд обогаћује највећим делом поклонима и легатима. У хиљадама добијених публикација егзистира и добар део белетристике чија је набавка временом била озбиљно запостављена, а сада је приметна све већа потражња како обичне, тако и међубиблиотечке позајмице ових наслова.
Као инвентиван пример решавања проблема набавке, који је да ствар буде још лепша, постао и добротворна акција, је пример јавне библиотеке „Вук Караџић” из Крагујевца која је ангажовањем својих запослених успела да поводом Светског дана књиге организује хуманитарну акцију „Пирамида књига”. Акција је замишљена као добровољно давање публикација од стране заинтересованих грађана и завидан број прибављених књига уступљен је угроженим школским библиотекама.
Изменом Закона о научноистраживачкој делатности Републике Србије, који датира од 2005. године, 2010. године регулисано је оснивање Центра за промоцију науке Републике Србије. У складу са својом надлежношћу из члана 27. Закона о  научноистраживачкој делатности, организује се обједињено излагање публикација научноистраживачких организација на Београдском Сајму књига. Ово је одличан вид промоције сваког од Универзитета и Института, али оно што је корисно за библиотеке и њихову набавку јесте Одлука истог тела да сваке године укупан број изложених књига поклони једној од Универзитетских библиотека. Често је то највећи прилив који се у току године у једном тренутку слије у празна складишта Одељења набавке.
Хоће ли Одељења набавке постати приватне специфичне агенције које се својим радом повезују са издавачким кућама и њиховом делатношћу, па ступањем у контакт са Одељењима позајмице попуњавају листе дезидерата. Оваква пракса није новина. Већ постоји у неким Немачким семинарским библиотекама. Можда би овај „рецепт” био решење и за наше семинарске библиотеке. Мишљења сам да Универзитетске библиотеке немају толико простора да се одрекну својих Одељења набавке већ могу да прихвате помоћ ових агенција све у циљу бољег и квалитетнијег попуњавања својих фондова.
Шта рећи на крају? Не може се промовисати “гашење” набавке, јер то повлачи и „гашење” обраде тј. каталогизације. Самим тим и модерни електронски каталози и метаподаци остају на климавим ногама. Да ли је одрживо и постојање Одељења позајмице уколико не буде нових наслова па не будемо имали шта да позајмљујемо и позајмимо? Све ово, јесу питања на која знамо одговор, али немамо решење које би тај одговор подржало.

Биљана Албахари 
Институт за филозофију и друштвену теорију

У Републици Србији Министарство просвете, науке и технолошког развоја (МНТ) финансира 59 акредитованих научноистраживачких организација (НИО) које су подељене на научне и истраживачко-развојне. Према научним областима ове организације (институти) су разврстани на хуманистичке, друштвене, природноматематичке, техничко-технолошке, биотехничке, медицинске или комбиноване (као што је нпр. „Винча“).
Према Закону о научно-истраживачкој делатности свака од ових научноистраживачких организација би требала да има библиотеку или документациони центар пошто је Национални савет за научни и технолошки развој, на седници одржаној 26. септембра 2006. године донео Правилник о вредновању научно-истраживачког рада и поступку акредитације научноистраживачких организација. Тим Правилником се између осталог утврђује и испуњеност услова за обављање научноистраживачке делатности од општег интереса а један од услова за добијање акредитације је и члан 9. став 5. по коме НИО мора да има научно-информативну документацију или библиотечко-информациони центар. Тај члан се налази у овом Правилнику захваљујући групи библиотекара из неколико институтских библиотека који су учествовали у јавној расправи приликом доношења новог Закона о научно-истраживачкој делатности и успели да утичу на то да се у Закон унесе и одредба о постојању научно-информативне документације или библиотечко-информативног центра (Члан 44. став 6) што у ранијем закону није било дефинисано.
Ова акција је омогућила опстанак институтских библиотека и библиотекара и књижничара  који раде у њима јер би у супротном због увек лоше финасијске ситуације, многе од тих библиотека биле затворене а библиотекари остали без посла. Уједно та акција је била и почетак организованог окупљања и стварања секције библиотекара из институтâ које финасира МНТ.
Већ дуже време су се библиотекари из неких института често сусретали на разним стручним предавањима и семинарима у Народној или Универзитетској библиотеци и после неколико дискусија увидели да сви наилазе на исте проблеме у својим институтима. А то су:
1. Институтске библиотеке су у неповољној позицији у односу на законске одредбе које су често контрадикторне. Наиме, све ове библиотеке подлежу и Закону о библиотечкој делатности и Закону о јавним службама (као организациони делови својих института) и поготово Закону о научно истраживачкој-делатности. На пример, библиотекарима који раде у НИО се не признају стручна звања у библиотечко-информационој делатности као што је то случај у свим осталим библиотекама, што је парадокс, јер се управо у таквим организацијама инсистира, сходно законској регулативи, на стицању научних звања, усавршавању и постизању што бољих научних резултата. Даље, најнепосредније супротстављање ових закона огледа се у томе што нпр. један закон прописује одређен број и структуру библиотечких радника у односу на величину фонда, а други закон својим одредбама (поготово последњих година), скоро да не предвиђа могућност постојања ни библиотеке а ни особе запослене у њој. То значи да постоје и ситуације да у неким библиотекама библиотекари, или чак особе које су само номинално “задужене” за библиотеку раде само по неколико сати седмично и ту заиста нема говора о електронском пословању јер је и најнеопходније библиотечко пословање сведено на минимум.
2. Велики проблем представља и чињеница да научноистраживачка и библиотечко-информациона делатност припадају двема међусобно неусклађеним сферама законодавства и да се о њима старају два различита министарства. НИО финансира Министарство науке, просвете и технолошког развоја а библиотечку делатност Министарство културе. Због тога ове библиотеке практично функционишу у правном вакууму када је у питању решавање системских проблема и њихово финансирање из јавних фондова, као што је нпр. укључивање у Виртуелну библиотеку Србије – ниједна од ових библиотека до сада није успела да постане чланица Кобиса као што су то постале факултетске и јавне библиотеке (осим 3 библиотеке које су уплату за Кобис извршиле из својих средстава). Информације ради у библиотекама из области друштвених и хуманистичких наука постоји око пола милиона публикација које су описане само кроз класичне каталоге и “невидљиве” у виртуелном окружењу.
3. Библиотеке у институтима се третирају као делови радне заједнице а библиотекари као помоћно особље, и врло често представљају трошак институцији у чијем се оквиру налазе, јер се плате библиотекара издвајају из материјалних трошкова које Министарство даје за грејање, струју, воду, телефоне итд., и нису категорисане и дефинисане као што је то случај са платама истраживача.
4. Овим библиотекама матична библиотека је Универзитетска библиотека “Светозар Марковић” која, на жалост, осим добре едукације коју пружа библиотекарима, нема капацитете да помогне овим библиотекама и библиотекарима да се у својим правима изједначе са колегама у струци.
5. У неколико библиотека постоје електронске базе података које су на некој од UNIMARC платформи (MMARC, ISIS, BIBLIO). Од укупно 59 НИО само су 3 библиотеке укључене у Кобис (Институт за економска истраживања, Институт за архитектуру и урбанизам и ИРИТЕЛ).
6. Уз ове проблеме могло би се набројати још много других – непостојање адекватног простора за смештај фондова, нестручан, неедукован и незаинтересован библиотечки кадар (што је делимично последица учестале појаве да се на места библиотекара распоређују сарадници који представљају вишак у другим службама и који немају одговарајућу стручну спрему), недостатак средстава за набавку публикација,  опреме, умрежавање, конвертовање записа, одржавања фонда, опреме и софтвера, стручно усавршавање библиотекара итд.
7. Већина института има развијену издавачку делатност и објављује часописе и зборнике радова (многи чак и у електронској/онлине форми) а своје библиотечке фондове и библиотекаре потпуно занемарују.
8. О прављењу репозиторија тј. издавачке делатности института, база са персоналним библиографијама истраживача, стручних сарадника и других аутора који учествују на институтским пројектима за сада нема говора.
Због ових проблема, као и многих других који се годинама нагомилавају и не решавају, најактивнији библиотекари из десетак институтских библиотека основали су 2012. године Секцију библиотекара и књижничара Заједнице института Србије и дефинисали је као “добровољно, непрофитно, невладино и неполитичко струковно удружење библиотекара и књижничара запослених у библиотекама научних и истраживачко-развојних института”.
Циљеви Секције су:
– допринос унапређењу научноистраживачког рада у Србији;
– допринос унапређењу библиотечко-информационе делатности у Србији;
– умрежавање ових библиотека у циљу ефикасније и интензивније размене информација, усвајања заједничких стандарда, успешније организације рада и решавања заједничких проблема.
Задаци Секције су да:
– активно учествује у унапређивању библиотечко-информационе делатности и ширењу свести о значају библиотека и њиховом очувању;
– организује сарадњу између чланица Секције и међусобну помоћ;
– организује семинаре и предавања са циљем сталног стручног усавршавања својих чланова и размени информација;
– организује семинаре и предавања са циљем информисања истраживача из Заједнице о новинама у библиотечко-информационој делатности, релевантним за научноистраживачки рад;
– заступа професионалне интересе библиотекара и књижничара запослених у библиотекама научних и истраживачко-развојних института;
– подстиче и пружа помоћ у формирању и одржавању научних библиотека;
– активно ради на сталном усавршавању стандарда библиотечко-информационе делатности;
– сарађује са другим струковним, националним и међународним удружењима;
– шири чланство
Чланови Секције су библиотекари и књижничари запослени у институтима који су чланови Заједнице института Србије, без обзира на величину библиотеке.
У рад Секције могу се укључити, као придружени чланови, и библиотекари и књижничари запослени у научним и истраживачко-развојним институтима који нису чланови Заједнице.
Досадашње активности:
– Учешће групе библиотекара која ће се касније формирати у ову Секцију у јавној расправи која је вођена поводом доношења новог Закона о библиотечко-информационој делатности (Сл. гласник РС бр. 52/11) а којом је постигнуто да се у том Закону у члан 13. и члан 51. додају и библиотеке “научно-истраживачких организација”.
– Биљана Косановић, начелница Центра за научне информације Народне библиотеке Србије, одржала је кратко предавање о архивирању и публиковању скупова података добијених током научних истраживања.
– Секција библиотекара и књижничара Заједнице института Србије укључила се у акцију прикупљања књига у оквиру обележавања Светског дана књиге и ауторских права. Прикупљене књиге (202) достављене су Народној библиотеци Србије.
– Милица Шевкушић (Институт техничких наука САНУ) је одржала предавање о Партнерском програму „Гугл књиге“.
– Сарадници Математичког института САНУ представили су пројекте дигитализације који се реализују у овом институту.
– Успешно започета реализација пројекта укључивања издања научноистраживачких института Србије у Партнерски програм „Гугл књиге“. У овом тренутку у програм је укљуцена 71 публикација.
Више информација о раду наше Секције, њеним чланицама, контактима и будућим активностима може се наћи на сајту секције  http://www.itn.sanu.ac.rs/sekcija/.
Посебно смо захвални Заједници институте Србије што нас је „примила у своје окриље“, као и Математичком и Етнографском институту у чијим смо просторијама одржавали  досадашње састанке и предавања, као и Институту техницких наука САНУ за хостовање сајта.
Надамо се да ће се број чланова наше Секције повећавати и да ћемо успети побољшати услове рада у нашим библиотекама а нашу стручну и професионалну одговорност подићи на још виши ниво.

Видети: Закон о научно-истраживачкој делатности http://www.mpn.gov.rs/images/content/nauka/pravna_akta/Zakon_o_NID.pdf

У ранијем Закону су институтске библиотеке третиране као специјалне. Видети нови Закон о библиотечко-информационој делатности  http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=3047

Оја Кринуловић
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд

Дани специјалних и високошколских библиотека одржани су по тринаести  пут  од 15. до 18. маја 2013. године. Скуп је одржан у Опатији, у хотелу Адриатик, а зa oргaнизaциjу су се пoбринули Хрвaтскo књижничaрскo друштвo – Сeкциja зa висoкoшкoлскe и спeциjaлнe књижницe, Свeучилишнa књижницa Риjeкa и Нaциoнaлнa и свeучилишнa књижницa у Зaгрeбу.
Teмa  скупa је  билa Књижницe: кaмo и кaкo дaљe? Обухвaћене су чeтири пoдтeме: Oбрaзoвaњe кoрисникa, Члaнствo у EУ: књижничaри гдje смo?, Прoдуктивнoст знaнствeнe зajeдницe тe Књижницe у врeмeну рeцeсиje: кaкo прeживjeти?
Свечаном oтварању скупa присуствовали су прeдстaвници свих нaвeдeних установа, a у извршнo-oргaнизационом прoгрaму пoдjeднaкo су билe зaступљeнe светеме и подтеме  скупa са прeдaвaњима и рaдиoницама. Прeдстaвљена су занимљива  истрaживaњa и пoстeрскa излaгaњa.
Предавања која су се могла чути на тему образовања корисника, као и истраживања која су представљена, показала су како су библиотекари високошколских и специјалних библиотека итекако свесни важности своје улоге и да у установама у којима раде имају улогу партнера у наставним и научно-истраживачким  процесима.
Скуп  је показао како високошколске и специјалне библиотеке успешно одговарају на актуелне захтеве окружења. Скупу је присуствовао велик број учесника који су имали прилику да чују укупно 36 предавања, присуствују на пет радионица и два округла стола  и виде 18 постера.
Бројна предавања дотакла су се тема библиотека у времену рецесије, нудећи примере добре праксе и успешног сналажења библиотека у кризним временима, а током скупа одржане су и спонзорске радионице: EBSCO, WILEY, ELSEVIER, SPRINGER, EMERALD, PROQUEST.
Учеснице Скупа из Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ изложиле су 3 постера који су се односили на образовање корисника. Наводимо ауторе и теме тих постера:

  • Оја Кринуловић– Обучити корисника да дође до књиге или часописа,
  • Марија Булатовић – Едукација у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ и
  • Вера Петровић – 21.вeк зa висoкoшкoлскe библиoтeкe нa тeритoриjи цeнтрaлнe Србиje.

Као закључак скупа изнета је потреба за стварањем националног научно-информационог система (у који треба укључити постојеће биографске податке и библиографске базе) као основу за праћење и мерење научне продуктивности.
А што се тиче информационог описмењавања корисника високошколских и специјалних библиотека, потребно га је систематски спроводити увођењем обавезног самосталног колегијума информационе писмености или интегрисаних колегијума у сарадњи са наставним особљем постојећих одсека за информационе и комуникационе науке на универзитетима. Такође је потребно спроводити стално стручно усавршавање библиотекара у области информационих технологија, са циљем увођења и развоја нових праваца у информационом описмењавању.
Скуп је био веома успешан, имајући у виду како велики број учесника и излагача, тако и широк спектарактуелних тема и могућности за усавршавање и размену знања и искустава.

Марија Гордић
Универзитетска библиотека Универзитета у Крагујевцу

Сарадњом Народне библиотеке Србије и Библиотеке Гете Института Београд, а под финансијким покровитељством Bibliothek und Information Deutschland (BID) Germany, у мају месецу 2011. године, организовано је студијско путовање у Немачку за српске библиотекаре под називом: „Организација библиотека у научним библиотекама – најбољи примери“.  Изабрани су библиотекари запослени у научним и националним библиотекама који се баве различитим аспектима организације бибилиотека и активно учествују у раду и реорганизацији истих.
Циљ путовања је био да се детаљно проучи рад посећених библиотека, како би свако од учесника могао да направи поређење са организацијом у својој библиотеци.  У периоду од 08.05 – 13. 05. 2011. године посетили смо 10 библиотека и то:

Иако је распоред обилазака у току овог боравка био веома сложен, успели смо да издвојимо довољно времена за сваку библиотеку појединачно, како би наше посете биле не само туристичке, већ и прилика за озбиљним и врло професионалним разговором са колегама које су биле веома заинтересоване да нам на што бољи начин покажу организацију својих установа  и дају детаљне одговоре на сва наша питања. Овом приликом им се захваљујем на стрпљивости.
Овај извештај се неће базирати на опису сваке библиотеке појединачно. Функционалност и ефикасност сваке од њих задовољава критеријуме сваког корисника који би се у њима затекао, што се може видети на веб страницама које сам додала. Ограничићу се само на детаље којим сам била фасцинисрана и идејама за које мислим да бих могла да предложим својој Установи као одличан начин побољшања рада, организације и маркетинга. То никако не значи да библиотеке које су националног карактера и депозитне по обавези, нису биле занимљиве, већ су у тој мери фантастично аутоматизоване и модерне, да идеја о постизању тако уређеног система, заиста у овом тренутку изгледа врло недостижно.
Оно што се на први поглед издваја јесте сама архитектура већине зграда. Престижне архитектонске награде само су увод у фантастичан ентеријер. У том смислу, као и већина колега мислим да се Филолошка библиотека Слободног универзитета у Берлину (Пхилологисцхе Библиотхек дер Фреиен Университäт Берлин), нашла трајно урезана у нашем памћењу. Нећу претерати уколико кажем да је то најлепше пројектована зграда библиотеке коју сам видела, осветљена природном светлошћу у читавој својој унутрашњости, врло проветрена и максимално подређена промоцији знања и информисању. Посебан куриозитет представља жеља архитеткте да прати трендове изградње енергетски ефикасних зграда, што је у овом случају додатно увећало наше занимање и дивљење.
Унутрашњост ни мало не заостаје за екстеријером, јер се од самог уласка пружа прелеп поглед на каскадно постављене спратове опшивене вијугавим површинама за рад и дугачки редови полица са фондом у отвореном приступу, што додатно олакшава доступност корисницима. Оно што је мени било посебно уочљиво јесу налепнице у боји којима је дефинисано каква је доступност одређене публикације, чиме се отклањају све недоумице позајмица. Такође бих истакла једну врло занимљиву делатност која карактерише ову библиотеку, а што може да се примени и Универзитетској библиотеци, Универзитета у  Крагујевацу. Отписани делови фонда, дупликати и публикације за које библиотека није заинтересована да чува, продају се по популарним ценама студентима и зарађеним новцем се обнавља фонд, али уз примедбу да свака ново купљена публикација носи жиг на коме је обавештење да је купљена прилогом пријатеља библиотеке.
Занимљивост коју бих издвојила, је рад Библиотеке Научног центра (Wissenschaftszentrum) WZB. Оно што је мени привукло пажњу јесте нови начин рада са истраживачима који су и циљна корисничка група ове библиотеке. Библиотекари се посебно образују у циљу испомоћи истраживачима, тако што се одлучују за ускостручне научне области,  што је врло успешно примењено у смислу постојања личног библиотекара. Тако је омогућена ефикаснија размена информација на релацији истраживач, научник – библиотекар. Ово је могуће применити у Србији. Такође,  WZB ради библиографије истраживача, али по посебним критеријумима (библиометријама), којим се владају и друге институтске библиотеке Немачке.
У посети Универзитетским библиотекама (Универзитетска библотека Слободног универзитета у Берлину, Универзитетска библиотека Хумболтовог универзитета и Државна и Универзитетска библиотека града Дрездена), добила сам одговор да се не обављају функције које се у Србији препознају као матичност над факултетским библиотекама, већ да се њихова сарадња заснива само на међубиблиотечкој позајмици која је као и у Србији на врло високом, професионалном нивоу. Велика пажња се поклања едукацији и информисању  корисника, што је последњих година преузело примат над набавком и каталогизациом. Видно је смањен и број запосленог особља, што је последица увођења RFID система заштите фонда.  Систем трајног обележавања публикација магнетним тракама, дозвољава како слободно кретање корисника, тако и постојање машина за смо задуживање/раздуживање књига. То је омогућило реорганизацију особља које се сада може бавити квалитетнијим делатностима у оквиру библиотеке, а корисницима бржи пут до књиге. Увођењем резервације електронским путем, са чиме је се Србија тек скоро сусрела у пракси је, такође, још једна позитивна функција коју смо затекли у скоро свим библиотекама.
Оно што је стандард у овим библиотекама су посебне радне собе које омогућавају корисницима несметани рад у изолованом простору. Ове собе се резервишу више месеци унапред. Такође је приметно присуство соба за групни рад. Генерално гледано, све је прилагођено кориснику и његовом несметаном раду.
Када причамо о набавци у немачким универзитетским и специјализованим библиотекама које не добијају обавезни примерак,  постоје посебне агенције које библиотеке контактирају у циљу добијања што ширих спискова новоиздатих публикација. Наиме, ове агенције имају договор са издавачким кућама, које их зарад своје зараде, обавештавају о приновама, тако да библиотека увек може да добије комплетне спискове на интересне теме. Потом се одлучује шта ће се узети. Пракса је да се на више пунктова у библиотеци постављају полице на којима се могу изложити најновије књиге.
Приметно је да све библиотеке, а посебно научне,  добијају велике суме новца за прибављање електронских часописа, што је и у Србији врло актуелно, па се може рећи да никако не заостајемо у том сегменту библиотечке делатности.
Библиотека Немачког Бундестага (Bibliothek des Deutschen Bundestags) је уско специјализована и по темама које су покривене фондом и по корисницима којима је дозвољено њихово коришћење. Набавка се ради искључиво по дезидератима. Попуњавањем формулара на веб страници библиотеке или формулара који постоји у папирној форми на информативном пулту, библиотекари су у могућности да сазнају које су најактуелније теме којим би требало да се воде при набављању нових наслова. Ово је пракса која се може применити и у Универзитетској библиотеци из Крагујевца.
Још један аспект ангажовања библиотека  јесте дигитализација. Ту су посебно активне Националне библиотеке  Државна библиотека Берлина (Staatsbibliothek zu Berlin и Немачка народна библиотека у Лајпцигу (Deutsche Nationalbibliothek Leipzig). Ове архивске, депозитне библиотеке дигитализују искључиво стару и ретку књигу како би се књиге заштитиле и сачувао њихов садржај, али и биле доступне широј корисничкој групи, уједно не кршећи ауторска права.
Дигитализација у научним библиотекама је врло селективна, остављена ауторима да одлуче у ком обиму ће дозволити приступ својим радовима. Институти као WZB, имају праксу да на Интранету објављују све публиковане радове којима су они издавачи, а на Интернету ти исти радови се могу наћи само у облику апстраката.
Као закључак овог извештаја је нада  да ћу успети да имплементирам бар део идеја које сам добила посматрајућу скоро савршене библиотечке системе. Наравно, то неће бити ништа радикално јер је уложени новац у организацију таквих система нама недостижан сан, али финесе које се тичу реорганизације запослених и одељења, едукације корисника и бољег менаџмента и маркетинга установе су дефинитивно достижне ствари којима нико неће бити опортуниста.
Овакав вид сарадње српских и немачких институција и даље је веома актуелан, а свакако је посебна част учешћа и завидан ниво едукације који се на тај начин спроводи.
На крају бих желела да се захвалим  Bibliothek & Information International (BI-I) за финансијску подршку, госпођи Bettini Radner управници библиотеке Гете института Београд, а највећу захвалност дугујем госпођи Биљани Косановић, начелнику Одељења за научне информације Народне библиотеке Србије за указано поверење и препоруку за учешћем у овом пројекту.

Учесници српских библиотека

Србислава Шаховић
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд

Књига др Александре Павловић бави се једним од најважнијих питања модерног библиотекарства – снабдевањем научним документима и њиховом доступношћу, а представља допуњену и прерађену верзију докторске дисертације „Међубиблиотечка позајмица у Србији: развој и трансформација у складу са трансформацијом комуникационог система у науци” (одбрањена 2010. године на Филолошком факултету у Београду).
У истраживању су примењени низ квантификативних и квалитативних метода (интервјуи, анкете и лични контакти с библиотекарима водећих библиотека у Србији и иностранству) и релевантна светска литература која се бави историјом, теоријом и менаџментом међубиблиотечке позајмице и испоруке докумената, као и велико искуство у овој области.
Осим што спада у теорију библиотекарства, ова тема својом природом дотиче и важна питања информатике, социологије науке и филозофије, с обзиром на то да се снабдевање научним документима посматра као структура која је, после Другог светског рата, успостављена заједно са посебним, значајним и аутономним статусом науке, као и дотад највећим улагањима у научна истраживања, посебно у научно-техничке информације. Кроз приказ и анализу еволуције међубиблиотечке позајмице, постављена је хипотеза да су се информација и знање, као темељни ресурси савременог информацијског друштва, нашли фокусирани у могућности снабдевања научним документима. Граница између извора информација и електронских ресурса је постала попустљива, а највиши вид сарадње међу библиотекама данас јесте заједничко коришћење извора.
Од позајмљивања рукописа и књига, а заснивајући се на двема кључним идејама – о недовољности било које библиотеке на свету и права на универзалну доступност информација – међубиблиотечка позајмица је, пратећи најновија технолошка достигнућа, доживела драстичне промене. Имајући у виду важно место које заузима у размени информација и знања, и темељећи се на демократском идеалу о њиховом ширењу, међубиблиотечка позајмица представља могућност да природом материјала који организује, поред доприноса пуној доступности информација и материјала, говори и о савременој науци.
У првом делу, Контекст и презентација, дат је историјски преглед развоја ове области у свету и код нас. Приказани су документи посебног културно-историјског значаја, који до сада нису били систематски прикупљени и објављени, а најчешће нису били ни преведени на српски језик. Други део, Економија тржишта научних информација, бави се чиниоцима који су обликовали делатност каква је данас. Развој и трансформација међубиблиотечке позајмице у Србији у складу са трансформацијом комуникационог система у науци трећи је део књиге и сагледава однос међубиблиотечке позајмице и осталих видова организовања научних документа (нарочито електронског издаваштва и отвореног приступа), а кроз тај однос могуће је сагледати стање савремене научне комуникације. Четврти део, Превалентни типови приступа научним информацијама, интерпретира реконфигурацију међубиблиотечке позајмице као посебне организације и циркулације научних информација и докумената, као и темељних модела у научној комуникацији.
Промишљајући, кроз развој међубиблиотечке позајмице и садашње стање снабдевања научним документима, сукоб идеала науке што је, између осталог, доступност знања, са праксом, посебно у области права интелектуалне својине, ауторка се налази на становишту марксистичких, либералних и демократских критика постојеће ситуације.