Број три (2016)

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” у Београду је једна од највећих научних библиотека на Балкану и матична високошколска библиотека у Србији, у чијем фонду се чувају капитална дела из свих научних области, велика збирка домаћих и страних приручника, стручни и научни часописи, домаће и стране универзитетске публикације, богата уџбеничка литература и значајна збирка домаћих и страних докторских дисертација. Библиотека поседује и фонд реткости где су смештени рукописи, старе и ретке штампарске књиге, стари часописи и новине, архивска збирка, као и збирка карата, докторски, магистарски и специјалистички радови.

Ово је прва библиотека у Србији која је наменски грађена са циљем да као самостална универзитетска установа помаже неговање науке и у својству научне библиотеке послужи не само студентима и професорима Београдског универзитета, већ и свима онима који се баве науком.

Универзитет у Београду је темеље за своју библиотеку освештао 23. јуна 1921. године. За кориснике је Библиотека отворена 24. маја 1926. године.

Србија је у 19. веку, по угледу на Европске Универзитете, улагала велике напоре да на нивоу државе формира квалитетне образовне центре.

Најстарија и највећа институција високог образовања у Србији је Универзитет у Београду. У прво време, од 1808. до 1813. године, постојао је као Велика школа коју је основао Доситеј Обрадовић.

Кнез Милош Обреновић је 1. јула 1838. године основао Лицеј у Крагујевцу. Током прве школске године гимназија и Лицеј су били у истој згради, са истим руководећим кадром и користили су се истом библиотеком. Ондашњи носиоци просвете у Србији су били свесни значаја формирања библиотеке, како у образовном, тако и у свеопштем напретку земље. Комуникација са Бечом је била стална и први сандуци са књигама за библиотеку су већ четрдесетих година 19. века стизали у Лицеј.1Бранковић. К Развитак Велике школе. – Гласник СУД (Књ. 1.) 1865. Стр 21Година 1844. је значајна и по доношењу првог закона о школству у Србији: „Устројеније јавног училиштног настављенија“, који је вероватно саставио Јован Стерија Поповић. 2Љ. Кандић, Ј. Даниловић: Историја Правног факултета 1808-1905. Прва књига, Београд, 1997. – Стр. 22Овим законом је Лицеј први пут правно формулисан, са два одељења: филозофским и правним, као „велико училиште“ у коме се предају „више науке“.

Овако уређен Лицеј се током рада и развоја мењао, а руководство је сагледавало недостатке и у неколико наврата је предлагало Министарству просвете да се они промене у облику новог закона. Околности за општим променама су сазреле тек 1863. године и то 24. септембра, када је и званично проглашен Закон о Великој школи, по коме су самостално радила три факултета: Правни, Филозофски и Технички. Те 1863. године је завршена и изградња Капетан-Мишиног здања на Студентском тргу, коју је Миша Анастасијевић поклонио Великој школи.

После пет година Велика школа је основала и четврти Државнички факултет, на коме су се проучавале економске науке.

Академски савет Велике школе 1895. године предлаже измене, како би се побољшао и рационализовао рад у настави, а све по узору на европске универзитете. „Предвиђен је и секретар Велике школе, који је обављао канцеларијске, благајничке и библиотекарске послове.“3200 година Београдског универзитета / Снежана Бојовић. – Београд: Принцип, 2008. – Стр. 78Ове измене у облику уредби, су се по факултетима реализовале од 1896. до 1897. године.
Уредбом из 1900. године наглашена је самосталност факултета, организационо Велика школа. Факултети су уредбама из 1901. и 1904. године све ближи универзитетској организацији рада.

Закон о Универзитету је дуго и систематски припреман и после вишедневне расправе је усвојен, 19. фебруара, односно 5. марта 1905. године. Све је било тако организовано да у потпуности личи на европске универзитете и више није било разлике између студирања на Београдском универзитету или неком другом европском универзитету. Овај закон о Универзитету је допуњаван за време Балканских ратова, као и за време Првог светског рата. Изменама и допунама овог закона, фебруара 1921. године, регулисано је руководство Универзитета: ректор, декани факултета, Универзитетско веће, Универзитетски савет, Универзитетска управа, факултетски савет и Универзитетски суд. Универзитетски сенат је бирао и управника универзитетске библиотеке.

Универзитет у Београду је био смештен у Капетан-Мишином здању, а тај простор више није могао да одговори потребама Универзитета. Потребе су тада биле много веће и поједини факултети и заводи прелазе у других пет закупљених зграда које су биле у близини Универзитета.

Како би се библиотека универзитета квалитетно опремила, током 1922. и 1923. године у Немачку су, ради поруџбине на рачун репарације, путовали професори: Милоје Васић, Драгомир Јовановић, Живојин Ђорђевић, Веселин Чајкановић, Милан Недељковић и Милан Андоновић. За набавку књига за Универзитетску библиотеку је био задужен Веселин Чајкановић. Министарски савет је јула 1923. године одобрио суму од 200.000 златних марака за куповину књига. У Лајпцигу је Чајкановић закључио уговор са познатим књижаром Густавом Фоком (Karl Heinrich Gustav Fock) и Алфредом Лоренцом (Alfred Lorentz). За Универзитетску библиотеку је Чајкановић одабрао збирку књига историјско-филолошке садржине, серију енциклопедија, библиографија и часописа. Одабрао је и шест стручних приватних библиотека реномираних немачких научника и професора. Потписане уговоре из Берлина, Чајкановић је доставио Репарационој комисији у Паризу и одобрени су августа 1923. године.

Велики пријатељ Универзитета је био Милан Стојадиновић, министар финансија, који је употребио свој положај и ауторитет несебично се залажући за подизање и завршетак Техничког факултета, Медицинског института и Универзитетске библиотеке. Његовом иницијативом су у закон за 1925/1926. годину унете буџетске дванестине у вредности од 16 милиона динара. Део средстава је употребљен за инсталације у згради библиотеке и за набавку неопходног намештаја.

„На основу универзитетских поруџбина на рачун репарације рађено је ово: а) намештај за Универзитетску Библиотеку, б) књиге за Универзитетску Библиотеку……

Овим, као и услед околности што су извесне поруџбине биле раније регулисане, Универзитет је добио намештај за Универзитетску Библиотеку…” 4Универзитет 1924-25 године. Годишњи извештај Ректора Универзитета Министру просвете. Београд, Штампа задруга штампарских радника „Родољуб”, 1926. Стр.47

Сандуци са књигама за Универзитетску библиотеку су у овом периоди били смештени у аули зграде Универзитета. Требало је решити проблем транспорта тих књига. Именовани управник је у новембру тражио подршку од ректора Универзитета, да посредује у име библиотеке како би се за транспорт књига одобрила употреба камиона, у поседу Медицинског факултета, јер библиотека није имала 1.800 динара за њихов транспорт.5Архива УБ бр.100 од 4. XI 1924; Архива Универзитета бр. 5047 од 4. XI 1924.

Намештај – Од августа 1925. до краја јануара 1926. године из Немачке је на име репарације примљено десет вагона намештаја и неколико посебних пошиљака. Монтери из Немачке радили су од октобра 1925. до 25. фебруара 1926. и завршили целокупан рад, а намештај је затим комисијски примљен.

Књиге – Обновљени су уговори за набавку књига путем репарације. Тражене су књиге од семинарских, факултетских и заводских библиотека са Универзитета. Примљен је већи број књига од библиотека: Српског семинара, Правног факултета, Зоолошког завода, Геолошког завода, Физичког завода, Опсерваторије, Византијског семинара, Техничког факултета и Института за скупљање извора. Управа библиотеке обраћала се писмено редакцијама часописа и различитим установама и на тај начин добила знатан број поклона у књигама. Такође, више приватних лица послало је књиге на поклон библиотеци. Из Рима је примљена Будманијева библиотека. Купљено је из кредита за библиотеку 3003 књиге. Повезано је укупно 1249 књига. Библиотека је тада располагала са око 50.000 књига.

Од 1925. године се ради на формирању Централног каталога, „како би се знало стање библиотека, не би се набављали дупликати, могле би се вршити позајмице и библиотеке би се боље попуњавале и развијале.“6Архива УБ. Бр. 157 од 18. IV 1928.

Библиотечки Одбор је био ангажован и на спремању спискова за куповину књига путем репарације. Књиге су почеле да стижу у јуну 1928. године.

Законска и подзаконска акта

Законским актима, правилницима и стандардима је прописан и регулисан рад у библиотечко-информационој делатности. Издвојени су само сегменти који се односе на серијске публикације.

Закон о библиотечко-информационој делатности (Сл. гласник РС бр. 52/11) Основни текст на снази од 23/07/2011, у примени од 24/01/2012.

Дефиниција библиотечко-информационе грађе и извора је дата у члану 6.

(2) Библиотечко-информациону грађу и изворе чине: књиге, рукописи, брошуре, сепарати,серијске публикације, музичка дела, картографска грађа, каталози, календари, умножени уметнички и сценски програми, фотографије, албуми, разгледнице и цртежи, просторни и други планови, гравире, плакати и друга ликовна и графичка грађа, леци, огласи и саопштења, звучни и видео записи у било ком облику (изузев на филмској траци), електронске публикације дистрибуиране на физичким носачима и електронске публикације дистрибуиране на интернету, садржај интернет домена Републике Србије, комбиноване и мултимедијалне публикације, рачунарски програми у јавној употреби и друге публикације (у даљем тексту: библиотечка грађа и извори).

Опсег библиотечко-информационе делатности је дат у члану 8: Библиотечко-информациона делатност, у смислу овог закона, обухвата прикупљање, обраду, заштиту, чување, представљање и давање на коришћење библиотечке грађе и извора, као и стварање, размену, позајмицу и дистрибуцију информација које поседују библиотеке, друге установе, организације или удружења у земљи и иностранству, а у циљу ширења знања, слободног приступа информацијама и њихове промоције.

На основу члана 43. овог закона, прописе којима се уређује инвентарисање, обрада, ревизија и отпис библиотечко-информационе грађе и извора, као и вођење евиденције о библиотечко-информационој грађи и изворима, доноси министар надлежан за културу.

Закон о културним добрима („Сл. гласник РС“, бр. 71/94, 52/2011 – др. закони и 99/2011 – др. закон) дефинише стару и ретку књигу као покретно културно добро.

Чланом 26: Стару и ретку књигу сачињавају: рукописи, рукописне и штампане књиге, периодика и друга библиотечка грађа настала до краја 1867 године, ретке књиге, одређени примерци периодичних издања и друге ретке библиотечке грађе настале и после ове године, одређена библиотечка грађа која се на основу овог закона доставља овлашћеној библиотеци као обавезни примерак и документација о њој, као и посебне библиотечке целине које су због свог садржаја, уметничке, културне и историјске вредности значајне за науку и културу.

Чланом 70 су дефинисане установе заштите: завод за заштиту споменика културе, музеј, архив и кинотека. Библиотека која обавља заштиту старе и ретке књиге има положај установе заштите утврђене овим законом. Послове заштите културних добара из члана 65. тач. 5), 7), 9) и 10) овог закона могу да обављају и друга правна лица која испуњавају услове у складу с одредбама овог закона.

Закон о издавању публикација (Службени гланик РС, бр. 37/91,53/93, 67/93, 48/94, 135/2004, 101/2005), чланом 1. се утврђују услови за издавање публикација. Публикација, у смислу овог закона, јесте: књига, брошура, часопис, спис, штампано музичко дело, репродукција уметничке слике и цртежа, амблем и заштитни знак, разгледница, фотографија, географска карта, плакат, план насељеног места, дијапозитив, грамофонска плоча и компакт диск, аудио и видео касета, образац, као и друго дело које се умножава штампањем или на сличан начин (у даљем тексту: публикација).

Закон о обавезном примерку публикација (Сл. гласник РС бр. 52/11, 13/16)

Пречишћен текст закључно са изменама, које су у примени од 27/02/2016.

Чланом 1. се уређују циљеви и намена обавезног примерка публикације, врсте публикација, број обавезних примерака публикација и њихово коришћење и заштита, права, обавезе и одговорност издавача, штампара, депозитних библиотека, финансирање и друга питања везана за прикупљање, чување и коришћење обавезног примерка публикације, с циљем остваривања општег интереса у области културе и библиотечко-информационој и издавачкој делатности.
Значење термина је дато у Члану 3. нпр.:

6) „серијска публикација” је публикација која излази узастопно, временски неограничено у одвојеним свескама, књигама или као електронска публикација са континуираним ознакама (новине, часописи, магазини, годишњаци, зборници, календари, адресари, извештаји, статистички годишњаци и др.);

15) „ISSN” (International Standard Serial Number) је међународни стандардни број серијских публикација, који идентификује наслов серијске публикације;

Опсег обавезног примерка је дефинисан Чланом 5.

(2) Обавезни примерак обухвата следеће врсте публикација: књиге, брошуре, сепарате, серијске публикације, музикалије, картографску грађу, каталоге, календаре, умножене уметничке и сценске програме, штампане фотографије, разгледнице и цртеже, просторне и друге планове, гравире, плакате, летке и другу ликовну и графичку грађу, огласе и саопштења, звучне и видео записе на било којем медију (изузев на филмској траци односно кинематографског дела), електронске публикације дистрибуиране на физичким носачима и електронске публикације дистрибуиране на интернету, ако су објављене у Републици Србији, садржај интернет домена Републике Србије, комбиноване и мултимедијалне публикације, рачунарске програме у јавној употреби и друге публикације.

Правилник о инвентарисању, обради, ревизији и отпису библиотечко-информационе грађе и извора (Службени гласник РС, бр. 47/13) 1 На основу члана 43. Закона о библиотечко-информационој делатности („Службени гласник РС”, број 52/11). Овим правилником уређује се инвентарисање, обрада, ревизија и отпис библиотечко- информационе грађе и извора, као и вођење евиденције о библиотечко-информационој грађи и изворима.

На основу члана 36. став 2. Закона о библиотечко-информационој делатности („Службени гласник РС”, број 52/11), Министар културе и информисања је донео „Правилник о националним стандардима за обављање библиотечко-информационе делатности” (Сл. гласник РС бр. 39/13). Правилником су прописани национални стандарди за обављање библиотечко-информационе делатности јавних, школских, специјалних, високошколских и универзитетских библиотека и библиотека научно-истраживачких института и установа.

У четвртом поглављу „Националних стандарда за обављање библиотечко-информационе делатности” за високошколске и универзитетске библиотеке су прописани: Стандарди у погледу врсте послова и активности; Стандарди у погледу услова и ресурса; Простор; Библиотечка опрема; Библиотечко-информациони стручњаци; Библиотечко-информациона грађа и Коришћење јавних фондова.

Закључак

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” систематски је попуњавала своје фондове часописима на немачком језику: куповином, разменом и поклоном.

У свом богатом фонду библиотека има 1128 наслова часописа на немачком језику. Први часопис је инвентарисан 1949. године.

Најстарија су 3 часописа на немачком језику из 18. века, из 19. века је 262 наслова, највећи број наслова – 658 је из 20. века, а из 21. века библиотека располаже са 63 наслова.

У фонду библиотеке налази се 142 наслова годишњака на немачком језику који су обрађени као монографске публикације.

Заступљене су укупно 33 научне области: наука уопште 78 наслова; медицина 64 наслова; филологија 52 наслова; политичке науке 50 наслова; историја 49 наслова; књижевност 47 наслова; техничке науке 45 наслова; филозофија 40 наслова; право 32 наслова; образовање, педагогија 28 наслова; уметност 27 наслова; етнологија и библиотекарство по 26 наслова; теологија 24 наслова; економске науке 22 наслова; психологија 21 наслов; социологија 19 наслова; архитектура 11 наслова; природне науке 18 наслова; пољопривредне науке 10 наслова; хемија 9 наслова; археологија и математика по 8 наслова; антропологија, физика и географија по 6 наслова; зоологија и ботаника по 5 наслова; музичке уметности и агрономија по 4 наслова; биологија и геологија по 3 наслова и фармација 1 наслов.

Развој информационих технологија је омогућио сваком заинтересованом кориснику приступ базама података из свих научних области у сваком тренутку.

*Рад је саопштен на међународној конференцији Друштва библиотекара правних и сродних библиотека Југоисточне Европе, у Мостару од 15.-16.09.2016. године.

Увод

За индустријски развој савременог друштва неопходна је енергија. Услед интензивног развоја индустријске производње и повећаних потреба све веће људске популације за енергијом, повећала се потрошња енергије, али се јавила и потреба за проналажењем нових извора енергије.

Осим обновљивих извора енергије, који су углавном „чисти”, као што су на пример Сунце, ветар, таласи, плима и осека, постоје и необновљиви извори, а то су фосилна горива (угаљ, нафта, гас) и нуклеарна горива. Сви необновљиви извори енергије негативно утичу на животну средину, јер својим сагоревањем, у атмосферу испуштају велике количине отровних гасова (угљен-диоксид CO2, сумпор-диоксид SO2, оксиди азота NOx, угљен-моноксид CO). Услед тога долази до пробијања озонског омотача као природне заштите од негативних УВ зрака, до повећања глобалног загревања и стварања ефекта стаклене баште, односно долази до промене климе, а самим тим и до промене целокупне флоре и фауне на планети, што се негативно одражава и на самог човека.

Једном речју, коришћење енергије за потребе човечанства доводи до озбиљних последица за нашу планету. Због тога би главни циљ требало да представља смањење негативних утицаја на човекову околину, односно смањење загађења животне средине, смањивање емисије гасова (највише угљен-диоксида), али и осталих штетних агенаса који настају током процеса производње енергије (сумпорни и азотни оксиди, пепео, чађ, итд). Потребна је економична производња и коришћење енергије на ефикаснији начин.

Данас, у потрази за одрживим и еколошки прихватљивим производним процесима, многе индустрије су одговор нашле у конопљи.

Конопља

Конопља (латински Cannabis, енглески Hemp, италијански Canapa, шпански Canamo, немачки Hanf, француски Chanvre, грчки Kannavi>, руски Konoplya) је једна од првих култивисаних биљака чија је постојбина Кина.

Гајење конопље датира још из 28. века пре наше ере. Најстарија археолошка налазишта нуде довољно доказа да се конопља на подручју Кине гајила још у праисторијским временима, а да су стари Кинези користили конопљу у исхрани, као и за добијање влакана од којих су израђивали одећу, завоје, рибарске мреже и ужарију, тетиве за лукове, док су поздер (одрвењени део стабиљике) користили за огрев. Конопља је и из безбедносних разлога гајена око сваког племићког града.

С обзиром да је била прва биљка која се гајила за добијање влакана, конопља се веома брзо развијала и ширила. Култивисањем дивље конопље, њеним организованим гајењем за влакна, храну или грађевински материјал, она започиње свој утицај на духовни и културни развој првобитне људске заједнице.

У нешто каснијем раздобљу конопља омогућава ширим слојевима људи да задовоље своје потребе, жеље или снове у облачењу, јер је раскошна свила у Кини била привилегија моћних или богатих. Конопља и дуд су били веома распрострањени широм Кине, тако да су постали синоним за Кину.

Конопља је још пре нове ере, поред свилених тканина, коришћена као подлога за писање. Пресовањем дезинтегрисаних влакана конопље добијао се папир, који је због доброг квалитета, финоће и водоотпорности, био веома цењен и коришћен углавном за потребе администрације, писање књига и калиграфију.

 

Врсте и добијање конопље

Конопља се изванредно добро прилагођава земљишту и клими мењањем својих морфолошких и физиолошких особина, тако да је не ограничавају климатски услови и може се наћи у свим деловима света.

Конопља (Cannabis) припада фамилији Cannabinaceae и постоје две врсте:

• обична конопља (Cannabis sativa) и
• индијска конопља (Cannabis indica).

Док се индијска конопља више гаји због добијања опојне дроге, обична конопља се гаји због влакна и семена. Гушће засејана конопља даје бољи квалитет влакана, јер влакна иду у висину, дужа су, а конопља за семе се сеје проређено.

Након жетве, стабљике конопље се моче, односно омекшавају како би се влакно одвојило од дрвенастог дела биљке, а након тога врши се механичка обрада одвајања одрвењених делова стабљике од влакана.

Од начина и услова мочења зависе сјај, боја и опип влакана. Светлија конопља има већу цену и квалитет, а најбоља, најфинија и најсветлија је италијанска конопља.

Развијене су многе нове сорте конопље у жељи да се добије конопља која ће успевати у одређеном климатском подручју, имати повећан садржај целулозе или повећани принос семена.

Структура и својства влакана

Конопља је једногодишња биљка у чијој стабљици – лики се налазе снопићи влакана. Због тога се ова влакна називају и ликаста влакна или влакна из лике.

Она припадају групи вишећелијских влакана (то су техничка влакна) и састоје се из више елементарних влакана међусобно повезаних пектинским (лепак) супстанцама.

Та елементарна влакна су цилиндричног облика, дебелих ћелијских зидова који се састоје из два слоја (примарног и секундарног), а у средини, у самој стаблици влакна, налази се празан канал – лумен, који се при врху сужава и на крају потпуно ишчезава. Примарни зид је приступачан за агенсе, док је секундарни зид основни извор целулозе.

Влакна конопље садрже 78 % целулозе, а основне пратеће супстанце ових влакана су пектинске супстанце, лигнин, минералне супстанце, супстанце које садрже азот, воскови и пигменти.

Дужина и пречник елементарних влакана конопље варирају у зависности од врсте и сорте биљке, као и од услова гајења. Елементарна влакна су дуга 15 – 30 mm, а вишећелијска влакна 0,5 – 3 m.

Конопља се убраја у најјача природна влакна чија затезна прекидна јачина је од 50 – 90 сN/tex, а јачина у мокром стању је 106 – 108 % њене јачине у сувом стању.

Влакна конопље су добри проводници топлоте и електрицитета, што је веома важно за употребна својства текстилних производа израђених од њих. Имају веома добру отпорност на хабање, а такође су отпорна на повећану температуру.

Због присуства лигнина, влакна теже труле, отпорна су на алкалије, али су, као и сва остала целулозна влакна, изузетно осетљива на киселине. Лигнин утиче и на смањење еластичности ових влакана, која су због тога веома подложна гужвању.

Ова влакна имају и антимикробна својства, односно отпорна су на бактерије и гљивице. 7Шкундрић П., Костић М., Медовић А., Михајловић Т., Асановић К., Сретковић Љ., Тeкстилни материјали, Београд, 2008.

Области примене конопље

Примена конопље у текстилу

Влакна од конопље поседују антимикробна својства, изузетна сорпциона својства, добра термијска и електрична својства, као и одсуство алергијских дејстава, а пружају добру заштиту од УВ-зрака.

Због свог грубог опипа раније се није користила за израду одеће, али данас се хемикалијама врши профињавање тканина од конопље и може да се обради да буде као сирова свила, па се користи и за одећу. Одећа од влакана конопље или од њихове мешавине са другим влакнима је хладна на опип, има изузетан комфор, као и заштиту од УВ и радиоактивног зрачења. Чак и тканина која садржи само 50% конопље може задржати УВ зраке Сунца даље од коже.

Од конопље се израђује стоно, постељно и лично рубље, летња одећа, као и делови одеће за заштиту од Сунца, декоративне тканине, радна и заштитна одећа, обућа и слично.

Захваљујући изванредној јачини, постојаности према топлим и кључалим растворима, морској води и порасту јачине у мокром стању, влакна конопље су погодна за израду техничког текстила. Конопља се најчешће користи за израду тканина за паковање, ремења, мрежа, као основа за тепихе и стазе, за израду платна за књиговесце, кобасичарског канапа, обућарског конца, разног везива, ужади и различито струченог полираног конца.

Велика јачина и антимикробна својства, посебно у односу на труљење, омогућавају да се конопља користи као сировина за израду једара, рибарских мрежа, платна за бродску опрему, шатора, врећа, коњске опреме, али и ватрогасних цеви и опреме.

Грађевински материјал
Конопља се користи и за геотекстил, а примењује се и у грађевинарству за израду композита у облику панела, влакнастих плоча, потпорне грађе и сл., како сама, тако и у мешавини са другим влакнима. Конопља је изузетно економичан грађевински материјал који се може рециклирати. Са еколошког аспекта, композити ојачани конопљиним влакнима се карактеришу смањеним дејством или су без негативног дејства на човекову околину.

Од дрвенастог језгра стабљика конопље помешане са кречом, као везивним средством, добија се биокомпозитни материјал – hempcrete, који је јачи и лакши од бетона. Влакнасте плоче израђене од мешавине на бази конопље су јаче и лакше и од оних израђених од дрвета. Заменом дрвета и бетона, количина отпадних материја на градилишту је битно смањена.

Слика 2. Композитни материјал од конопље

Конопља као грађевински материјал је изузетан звучни и топлотни изолатор, који упија загађеваче из ваздуха, међу којима је и угљен-диоксид CO2. Због свог високог степена пропусности и способности да упија и поново отпушта влагу, конопља очувава здраву микроклиму у кући, штитећи је од бактерија, плесни и других микроорганизама. Она задржава свој облик и у врло влажним условима, не мењајући при томе своја термоизолациона својства, тако да уградњом изолације од конопље онемогућава се иритација коже или дисајног система човека.8http://www.podovi.org/termo-konoplja-izolacione-ploce

Одлична је за одржавање топлоте, тако да дуго може да одржава сталну температуру, а самим тим ће мање горива бити коришћено за грејање ентеријера.

Постоје настојања да се за изолацију кућа користе искључиво природни материјали, као што је конопља, јер њихова примена не би била штетна ни за околину, а ни за људе који живе у тим кућама. 9http://www.gradnja.rs/za-veseo-dom-izolujte-kucu-konopljom/

Слика 3. Кућа од конопље

Кућа од конопље је изврстан пример како се модерна и лепа зграда може изградити, готово потпуно без хемијских састојака штетних за људско здравље, на начин и са материјалима који нису штетни за животни простор на планети. 10http://www.gradnja.rs/kuca-od-konoplje-koja-cisti-vazduh-od-ugljen-dioksida/

Конопљина влакна се користе у аутомобилској индустрији за израду композита, за изградњу компоненти као што су заптивачи, кочни механизми и унутрашње облоге аутомобила (пресвлаке за седишта, подне облоге).

Слика 4. Делови аутомобила израђени од конопље

Од дугих конопљиних влакана, која су јака скоро као фиберглас, може бити израђена и био-пластика. Због своје мале масе, а велике јачине користе се и у авиоиндустрији.

 

Папир

Још у древна времена је пресовањем влакана конопље добијан папир, а тек од средине 19. века је почела за то да се користи дрвена пулпа. Међутим, иако је дрвеће јефтинија сировина, конопља може дати четири пута више папира, јер је принос биомасе конопље по јединици засејане површине 2-3 пута већи него у шумама и садржај α-целулозе у влакнима конопље достиже 90 %, а код дрвета је око 50 %.

Слика 5. Папир од конопље

Коришћење пулпе на бази конопље има низ предности у односу на коришћење пулпи из дрвета.

Како конопља има низак садржај лигнина у односу на дрво, може се претворити у кашу брже и лакше. Ова природно светла пулпа не треба за избељивање хлор, који се користи у традиционалним фабрикама папира и при томе ослобађа отровну материју звану диоксин у околину. Конопља је такође компатибилна са новом базом сојиног везива које је далеко боље него жестока везива на бази формалдехида. Тиме се смањује загађење ваздуха и опасност за људско здравље и животињски свет.

Квалитет папира добијеног од конопље је изузетан, има повећану отпорност на влагу, издржљивији је, дуготрајнији и не губи своју боју чак и након низа година. Папир од конопље се може рециклирати 7-8 пута у односу на папир на бази дрвета који се рециклира само 3 пута.

Од конопље се израђују различите врсте папира: штампарски папир, новински папир, технички филтер папири, фини специјални папири (филтери, папир за новчанице, папир за цигарете), папир који се користи у сликарству или за штампање књига, папир за брисање и паковање, различите врсте картона итд.

Фармација и медицина

 

Хранљива и лековита својства конопље су позната људима још од праисторијских дана. У древној Кини су као анестетици у хирургији коришћени обијати добијени на бази семена конопље. Уље из семена конопље поседује антимикробна и антигљивична својства, што га чини основном сировинском основом за добијање природних фармацеутских и козметичких препарата, финих сапуна, шампона и детерџената, као хигијенских производа: чарапа, санитарних убруса, салвета, постељног рубља које спречава појаву декубитиса и слично.

Некада је чај од млевеног семена конопље коришћен лечење упале мокраћних канала, као и за облоге код убода и отока. Лечиле су се чак и многе болести, као што су упала крајника, грозница, несаница, опадање косе итд.

Уље семена конопље има благотворни утицај на садржај масноћа у крви, снижава ниво холестерола, умањује опасност од образовања тромба. На тај начин конопљино уље смањује ризик оболевања од исхемијских болести и инфаркта миокарда, повећава имуну стабилност и одбрамбену способност организма од оболевања и негативних утицаја околне средине.

Бројни производи за личну негу (балзам за усне, сапуни, шампони, лосиони) на бази уља из семена конопље потпомажу природну способност тела оболелих ка оздрављењу. У ћелије коже се брзо апсорбују есенцијалне масне киселине из уља, што омогућава опоравак и потребну влажност коже.

 

Исхрана

У прехрамбеној индустрији се користи семе конопље, које садржи у себи 30-35 % уља. Уље конопљиног семена има висок садржај протеина, јер у себи садржи око 80 % есенцијалних амино киселина и незасићених масних киселина (линолне и линоленске), што је највећа концентрација ових киселина у односу на све остале биљне врсте. Због њиховог присуства, дијета на бази конопљиног семена смањује укупан садржај холестерола и снижава крвни притисак.

Поред ових киселина, конопљино уље садржи и есенцијалне аминокиселине, па је оно и најбољи допунски извор најквалитетнијих беланчевина који постоји у биљном свету.

Адитиви за храну на бази конопље садрже лигнан, који успорава делење ћелија код неких обољења, умањује или успорева развијање рада дебелог црева и груди.

Конопљино уље може да се користи за производњу техничког и јестивог уља и маргарина. Протеини и лепљиве супстанце из семена се користе као додаци сладоледу, крем супама и чорбама, за дотеривање укуса и вискозности.

Због своје изузетне хранљиве вредности и стварања отпорности на многе заразне болести, користи се у свом натуралном стању за прехрану птица и домаћу живину. На бази биомасе која се јавља као производни отпадак при уклањању семена, може се добити сточна храна богата протеинима и витаминима.

 

Конопља као извор енергије

Конопља је вековима коришћена као извор енергије, а и данас многе индустрије, у потрази за одрживим и еколошки прихватљивим процесима, почињу да је користе. За алтернативни и веома ефикасан извор биогорива користе се стабљика и уље из семена.

Након добијања влакана, као отпадак, остаје дрвенасти део стабљике конопље – поздер, који је сиромашан влагом, брзо се суши и због тих својстава је у растреситом или пресованом стању (бале) коришћен као гориво, а може се и ензиматски и бактеријски разградити до скроба, а затим ферментацијом алкохолним врењем долази до стварања метанола, етанола или метана.

Пепео настао сагоревањем поздера је богат калијумом и фосфором и може се користити као ђубриво.

Отпадни продукти произведени помоћу уља конопље су добар извор етанола, јер ово уље се лако претвара у дизел гориво, а некада је коришћено за светиљке, кување и грејање.

Предности употребе конопље као биогорива:

• обновљиви ресурс са већим приносом биомасе него код шума,
• не садржи у себи штетне материје опасне по околину,
• у фази вегетације обогаћује ваздух кисеоником и
• сви отпаци из њене прераде се могу употребити као гориво.

Недостатаци су:

• проблем јефтиног складиштења и превоза због велике волуминозности биомасе,
• мања топлотна моћ него код фосилних горива,
• потреба за развојем нових уређаја и апарата за употребу овог горива.

Због тога што предности превазилазе недостатке, у будућности ће биомаса конопље значајно компензовати недостатак фосилних горива као необновљивих извора, јер ће се прерађивањем у течно, гасовито или чврсто гориво, користити за производњу енергије.

Употреба конопље као извора биогорива довела би и до очувања зеленог појаса на планети, јер би се сачувале и обновиле шуме.

Утицај конопље на околину

Иако су од давнина позната човечанству индустријска, лековита и комерцијална својства конопље, тек у новије време су откривене њене предности по околину.

Гајење конопље нема никакво негативно дејство на екосистем, већ је она изузетно еколошка култура, како са аспекта гајења, тако и са аспекта употребе.

Због своје природне отпорности на дејство инсеката и микроорганизама, захтева мало или нимало пестицида. У току вегетационог периода који траје 90-140 дана, конопљу може напасти више од педесет различитих вируса, бактерија, гљивица и инсеката, али с обзиром на њен изразито брз раст и велику отпорност, они не представају озбиљан проблем у гајењу конопље.

За гајење конопље је потребно врло мало или ни мало пестицида, а хербициди се уопште не користе, већ је сама конопља природни хербицид, јер сузбија раст коровског биља, поготово ако је густо засејана. Тада сунчева светлост не може продрети кроз лишће биљке до тла, а то значи да је род без корова.

Током периода вегетације потребно јој је више хранљивих материја, које се због изузетно брзе производње биомасе враћају, током сушења у пољу или мочења на роси, у земљиште за наредну културу. Лишће у изобиљу пада на тло и ослобађа потребне хранљиве материје и минерале. Њен коренов систем продире дубоко у земљу (15-30 cm) користи подземне воде и смањује салинитет и на тај начин конопља спречава ерозију горњег слоја земљишта, чиме се смањује загађење вода.

Корен конопље чисти земљиште упијајући отровне, тешке метале као што су олово, кадмијум, бакар, жива, а даје тлу азот и друге храњиве материје. Спречавајући развој микроорганизама и коровског биља побољшава квалитет земљишта, што је битно за наредне културе. Исто земљиште се може користити за раст конопље дуги низ година, без губљења свог високог квалитета, а могу се садити и друге биљке, као на пример пшеница или соја.

Конопља је врло лисната биљка, производња њене биомасе је 2-3 пута већа него код шума, па на тај начин доприноси повећању нивоа кисеоника у атмосфери између 20 и 40% у току свог раста. Тиме се вишеструко надокнађује губитак кисеоника који је утрошен њеним сагоревањем као горива што смањује нежељене ефекте глобалног загревања, киселих киша и осиромашеност озонског слоја које утиче на животну средину.

Загађење ваздуха је изузетно смањено и због смањеног присуства пољопривредних машина у неким фазама обраде земљишта.

Замењује стабла као извор сировине за дрвену грађу и папир, чиме драстично помаже очувању шума. Дрвећу су потребне године како би израсла, а род конопље може се добити за неколико месеци. Само једно јутро конопље може произвести више папира годишње него четири јутра стабала.

Када се користи за израду панела, композита и амбалажних материјала, захваљујући својој биоразградивости, знатно доприноси смањењу количине отпада и на тај начин спречава његово нагомилавање и отежано уклањање, које представља опасност за планету.

Конопља је високопродуктивна биљка која се може користити и као алтернатива за дрво и фосилна горива.

Код коришћења конопље као горива угљен диоксид се испушта у ваздух, али то се апсорбује у наредном засаду културе и то већ 120 дана након садње. Овај брзи раст избегава накупљање угљен диоксида.

Конопља и сви материјали израђени од њених влакана пружају најбољу заштиту од УВ зрачења, као и од зрачења која потичу од савремених електронских апарата, уређаја и система. 11Милосављевић, С., Конопља : сировина будућности, Београд, 2004.

Закључак

Ренесанса влакана из конопље, односно њена масовна употреба као индустријске биљке, последица је:

• растуће еколошке свести човечанства која резултира у његовој жељи за комфорном и здравом одећом и еколошким сировинама и технологијама,
• ургентне потребе за развојем економије и руралних области и
• потребе за новим сировинским ресурсима, као алтернативи прилично исцрпљеним, главним органским хемијским ресурсима (угаљ, нафта, гас).

Предност конопље је у томе што има могућност да се 100% искористи, без остатака и без отпадака, пошто се користе сви делови биљке.

Из конопље је могуће произвести до 6000 различитих производа. Масовна примена конопље присутна је у сектору одевног и техничког текстила, у производњи хартије, у производњи висококвалитетне целулозе за специфичне или специјалне намене, композита за аутомобилску индустрију, панел плоча и других грађевинских материјала, брикета за грејање, у производњи козметичких и фармацеутиских производа, у прехрамбеној индустрији.

У скоријој будућности конопља може бити један од најзначајнијих извора целулозе, као основне или најважније сировине у хемијској индустрији.

Постоје хемп (конопља) шопови, где продају шпагете, фармерке, слаткише, уља за кожу, све од конопље.

Производи од конопље могу се рециклирати, поново употребити и 100% су биоразградиви.

Брзина раста биљке је довољно велика како би задовољила све већу индустријску и комерцијалну потражњу. Пребацивање на производе од конопље помоћи ће у очувању животне средине остављајући чистију и зеленију планету за следеће генерације.