Број три (2017)

САЖЕТАК

Тенденција модерног организовања библиотечког пословања је повећавање бројабиблиотека с једним запосленим. Разлози су бројни али најчешћи су покушај да се посао рационализује и тиме уштеди на времену и новцу, као и потреба да се организују информациони пунктови које ће брзо и флексибилно да реагују у многим организацијама, комерцијалним и некомерцијалним, у онима који се тичу државе као и у невладином сектору и др. Рад који изискује мноштво потребних информација добављених у право време тражи од библиотекара извесни степен способности да се прилагоди али и да се образује и буде прави информациони стручњак. У овом раду покушаћемо да опишемо специфичности деловања у малој библиотеци која углавном има само једног запосленог и како они излазе на крај с бројним обавезама које се намећу. Као и сваки посао, и овај има своје позитивне и негативне стране и покушај да се све оне синтетички опишу у овом раду представља мали допринос овом типу библиотекарства.

Кључне речи: библиотека с једним запосленим, соло библиотекар, специјалне библиотеке, типологија библиотека

БИБЛИОТЕКЕ С ЈЕДНИМ ЗАПОСЛЕНИМ

Данашњи послови библиотекара као јединог запосленог стручњака у библиотеци се везују за потребу да се смање трошкови рада као и за мањи обим рада. Овакве библиотеке нису ограничене на један тип библиотеке или чак и на библиотеке специјализоване по одређеном пољу рада. Зато удаљена истурена одељења јавних библиотека, као и библиотеке у руралним крајевима улазе у ову дефиницију. Школски библиотекари раде као једини запослени а неки од њих одржавају и више школских библиотека. Углавном се јављају у оквиру комерцијалних и индустријских организација, професионалних пракси, асоцијација, владиних одељења и агенција, добровољних тела. Ипак, најбројнија групација библиотека с једним запосленим су специјалне библиотеке укључене у рад профитних и непрофитних организација као што су разне фирме, нарочито адвокатске, владине и невладине организације и агенције, болничке, затворске библиотеке и др.1Пример бројности библиотекара који су једини запослени у специјалним библиотекама можемо видети на процени да у Америчкој асоцијацији специјалних библиотека претпостављени број таквих професионалаца представља између 1/3 и 1/2 од укупног броја запослених (SLA Solo Librarians Division). Већа групација оваквих библиотека обухвата и академске и научно-истраживачке библиотеке као и оне музеја, архива и културних установа. Све такве библиотеке имају као главно поље посла истраживање високоспецијализованих области људског живота и зато су њихове библиотеке мање по броју грађе.

Класификација библиотека може бити разноврсна а подела на класичне типове библиотека је поједностављена и теоријска. Сама типологија није више строга јер се аутоматизацијом и електронским пословањем бришу јасне границе међу типовима. Многе библиотеке врше више функција или су основане с једним циљем али су с временом промениле поље свога рада. Данас разлике међу типовима библиотека нису превише јасне а друге врсте организовања постају доминантне. Тенденција у свету је да расте број библиотека с једним запосленим што представља модел организовања библиотека у будућности. Разлози су бројни: као што смо рекли, рационализација пословања, аутоматизација или потреба за информационим мини порталима које ће одржавати једно стручно лице, често у удаљеним или руралним крајевима. (Стокић 2001: 1)

Корени настајања библиотека с једним запосленим сежу далеко у средњи век где су манастири имали једног задуженог за рад библиотеке. Сваки је манастир морао имати библиотеку која је била сачињена барем од основних богослужбених књига. Богатији и већи манастири су имали и разгранату преписивачку активност. Иако је у њиховим скрипторијима радило више монаха на преписивању, вођење библиотеке је било поверено једном библиотекару. Сигурно се свако може сетити ревносног монаха Малахије, који је чувао манастирску библиотеку описану у роману Име руже, италијанског семиотичара Умберта Ека. Бројне европске читаонице као претече модерних библиотека, поготово 19. века, су имале једног запосленог.

One-man band библиотеке могу бити самосталне или, што је чешће, део неке матичне организације. То је најбитнија карактеристика већине библиотека с једним запосленим, да постоје и раде у оквиру матичне организације. Оне су специјалне због свог ужег усмерења а служе и усмерене су ка заједници у оквирима у којима послују. Често је њихов вид рада интерни и ограничен у раду с јавношћу.

Такав сегмент библиотекарског рада је карактеристичан и врло препознатљив. По природи посла такве библиотеке су разнородне. Најбројније су школске и огранци јавних (мада њих неки теоретичари не убрајају у библиотеке с једним запосленим) као и специјалне. То су такође библиотеке института, архива, музеја, приватних компанија, здравствених и владиних служби као и непрофитног сектора.

Федер и Старџис (Feather i Sturges 2003 : 463) у својој енциклопедији библиотекарства истурена одељења јавних библиотека које води једна стручна особа не убрајају у библиотеке с једним запосленим јер по типу посла и изазовима с којима се срећу запослени у њима ипак спадају у део ширег тима који чине сви запослени те јавне библиотеке, тј. они нису једини стручни у матичној организацији. О томе се може дискутовати зато што иако такви библиотекари имају много помоћи у вођењу и планирању која долази вертикалном линијом из њихове јавне библиотеке, они се у исто време суочавају са многим особеностима посла везаног баш за соло библиотекаре2У овоме текст ћемо надаље, у недостатку другачијег решења, користити израз соло библиотекар..

One-man band је један од израза који представљају библиотеку с једним запосленим. Терминолошки је ово поље библиотекарског рада неуједначено. Код нас у Србији постоји само описни термин „библиотека с једним запосленим“, док се у Енглеској користи термин one-man band3One-man band не би требало схватати као сексистички појам већ он долази из света забаве те означава једну особу у музичкој групи која свира све инструменте. Касније се значење тог израза проширило на особе које воде посао без додатног особља. а у Аустралији sole-charge librarian4Једини библиотекар са задужењем.. У САД ову групацију библиотекара означавају термином solo librarian. Разни су називи ових професионалаца па тако и менаџери, супервизори, информациони радници, медијатекари и сл.

Израз one-person library је исковао Гај Сентклер (Guy St. Clair) седамдесетих година двадесетог века. То је занимљив прилог библиотекара за родну равноправност јер је првобитно у употреби био израз one-man library. Гај Сентклер је овај израз променио у библиотека с једном особом зато што у многим библиотекама на тој позицији раде жене. Сентклер је касније основао билтен с тематиком библиотека које запошљавају једног професионалца (The One-Person Library newsletter).5Wajt (White) сугерише на коришћење термина с ужим значењем one-professional library уместо one-person library. Такав назив ће строжије дефинисати библиотеку у којој ради библиотекар који је информациони стручњак и чији задаци превазилазе послове библиотеке какву замишљамо у традиционалном смислу (према Pitts 1994 : 125).

Соло библиотекар представља израз који се користи да опише „библиотечку или информациону службу којом руководи једна особа, често с веома малом или никаквом помоћи.” Америчка асоцијација специјалних библиотека (SLA) дефинише их као „информационе менаџере без колега из струке у самој организационој јединици”. Џудит Сиес (Judith A. Siess) соло библиотекара описује као „једини библиотекар (или једини стручни библиотекар) у библиотеци или информационом центру” (Siess 1997 : 10).

Америчка асоцијација специјалних библиотека, SLA, има одељење The SoloLibrarians Division које је настало 1990. године. Оно окупља соло библиотекаре у Америци и пружа добру основи за размену искустава и организовање скупова. Године 1991. SLA одобрава статус одељењу специјалних библиотека који тада постаје њен званични огранак.

Соло библиотекар може имати помоћ повремено ангажованих асистената, службеника изван библиотекарске професије. Оно што га чини јединим библиотекаром је што је једини стручан. Углавном соло библиотекари немају никога поред себе, колеге с којима би се посаветовали и очекивали стручну помоћ. Њихова матична радна организација није библиотечка па је питање колико у таквом радном окружењу може бити подршке и разумевања значаја посла који обавља библиотека. Према истраживању које је спровела Џудит Сиес, које би могло да нам добрим примером да увид у динамику соло библиотекарства, библиотекара који припадају америчкој асоцијацији правних библиотека има 750 (од 5.000) и они раде као једини стручни запослени у библиотеци. Њихове колекције су око 10.000 томова књига с претплатом на 250 периодичних публикација и опслужују отприлике 625 корисника свака. Отприлике 64% буџета им одлази на електронске изворе. Ове цифре су сличне цифрама соло библиотекара у другим библиотекама, изузимајући истурена одељења јавних библиотека и школске библиотеке.

Истраживање Сентклерa и Вилијамсона (Williamson) открива да у библиотекама с једним запосленим 80% имају титулу библиотекара, да 25% ради у јавним а 25% у специјалним библиотекама. Величина фонда је од неколико хиљада до петнаест хиљада књига а 60% имају помоћ у виду волонтера, службеника изван библиотечке професије или студента. Већина (70%) библиотекара учествује у формалном или неформалном професионалном умрежавању.6Pitts 1994: 126.

У Србији су најбројнији тип библиотека с једним запосленим у ствари школске библиотеке. Проблеми с којима се тамо библиотекари суочавају је неадекватан однос школе према библиотеци и неразумевање значаја библиотеке као и недовољно образовање библиотекара и њихова стручна оспособљеност.

Иако не постоји статистика броја библиотека с једним запосленим, овај вид рада у библиотекама се у Србији изучава на студијама библиотекарства и информатике и учи се за полагање државног испита тј. налази се у програму стручног испита у библиотечкој делатности.

ПОСЛОВИ СОЛО БИБЛИОТЕКАРА

Неопходна је стално проналазити мотивацију и развијати способност да се ради сам. Библиотекар увек може својим личним трудом да се бори против предрасуда: да уништи уврежену слику намргођеног човека који није заинтересован за своје кориснике. Добро је поседовати врлине самопоузданости, духовитости, флексибилности као и бити аналитички настројен и поуздан. Евалуација обезбеђује параметре којима наше окружење може постати свесно шта наш посао изискује. Не постоји „огледало” у виду колега с којима би се упоређивали и зато је контакт с колегама сличног профила рада изузетно битан и представља најефикаснији вид борбе против изолације.

Све послове у овом типу библиотеке ради један запослени али може да постоји још неко задужен за администрацију, као и волонтери, студенти. Сматра се да је главна разлика између библиотека с више запослених и оне с једним што је овде запослен само један професионално и стручно оспособљени радник било да има некога као помоћ у виду администрације, волонтера и студената или ради сам. Соло библиотекар обавља главни посао и већи број малих послова и зато успешност зависи од самог библиотекара и његовог става и привржености послу.

Послови које обавља су набавка грађе, класификација, обрада и смештај, рад с корисницима, ревизија, планирање дугорочних и краткорочних програма, организовање акција, задуживање и раздуживање, враћање у фонд, активно учешће у раду матичне организације, ситни административни послови (извештаји и сл.). Рад може да укључује и шире организоване послове а то је референсни рад, стварање библиографија запослених, додатне услуге као што је скенирање, фотокопирање и последњих година најактуелније: креирање дигиталних репозиторијума пуног текста.

Пример рада соло библиотекара у правној библиотеци описује да су главни задаци да брзо доставе информацију која је адекватна и актуелна и то с високим ступњем поверљивости, одређујући суптилну границу између правног истраживања и интерпретације. Истраживање Џудит Сиес закључује да 50 до 60% правника не траже у библиотеци информацију која им је потребна. (Siess 1997 : 11). Вероватно је слична ситуација и у другим специјалним библиотекама и библиотекари морају да учине све и искористе прилику како би учинили себе видљивима у институцији у којој раде. Библиотекар директно обезбеђује информације за матичну организацију.

Како би се одредили приоритети потребно је јасно поставити задатке. Планирање и организовање времена, вођење рачуна о фонду, технички и административни послови, рад с корисницима, каталогизација и класификација, односи с јавношћу. Треба водити рачуна о идеалном наспрам реалног стања а у односу на затечено стање поставити краткорочне и дугорочне циљеве. Спремност на новине ће бити од помоћи и водити ка уочавању стварних циљева. Визије и стандарди су смернице и библиотекар увек треба да суди према својим идеалима. Дух предузетништва подразумева активног, поузданог библиотекара који унапред процењује потребе и проналази решења. Непосредна комуникација с колегама из професије информише нас шта се дешава у свету у области библиотекарства.

ПРЕДНОСТИ И МАНЕ РАДА У БИБЛИОТЕЦИ С ЈЕДНИМ ЗАПОСЛЕНИМ

Кристина Кеог (Kristina Keogh) сматра да с послом библиотекара који је једини запослен у својој библиотеци долази и стварна независност и да га квалитетан рад чини правим ауторитетом у области информација. Доста знања се брзо усвоји, нарочито у условима окружења које је стално подложно променама.

Оваква врста посла чини да библиотекар постаје стручан у готово сваком сегменту што, уз стални напор за усавршавањем, може да доведе и до брзог напретка у професији. Такође, соло библиотекар има могућност да сам креира фонд и да сразмерно брзо види резултате свог труда. У њој нема досађивања а ако неки посао постане напоран, може бити привремено напуштен и замењен неким наредним.

Корисници и од мале библиотеке с једним запосленим очекују исте услуге које пружају велике библиотеке. Зато су библиотекари који ту раде у бити генералисти а не специјалисти. Они сами обухватају читав распон активности које су у великим библиотекама подељене на одељења и на више професионалаца. Обавеза је пуно и сам посао никада није једноличан. Многи библиотекари напомињу да воле што су толико задужени и што могу да контролишу динамику свога рада. Неке од предности су и што нема превише бирократије, ланца командовања и само је тај запослени одговоран за успех своје библиотеке. Распон одговорности је велики и обухвата спремност да се потребна информација добави у кратком року, рад на изградњи стандарда, ваљани референсни рад, развој колекције, набавку грађе и њене каталогизације, међубиблиотечку позајмицу, техничку подршку и аутоматизацију пословања и др. Зато многи увиђају да не може све бити урађено и то не поготово истим квалитетом.

Бенедети описује најпожељнији профил доброг соло библиотекара: „Љубав према предмету библиотечког рада и поштовање корисника и институције која их запошљава олакшава дневне, политичке и персоналне изазове набављања новчаних средстава у малој музејској уметничкој библиотеци” (Benedetti 2003: 27).

Слобода у организовању је важна карактеристика рада соло библиотекара. Такав рад је еквивалентан вођењу малог бизниса. Постоји мноштво послова које треба обавити а дух предузетништва је неопходан. Исправно пословање тражи доношење одлука без много саветовања с колегама али то, ипак, не искључује сарадњу с њима. Комуникација с колегама може бити и на неформалном нивоу кроз повремена окупљања или мејлинг листе где би се саветовали и измењивали искуства. Рад једне особе захтева сталну свесност о целокупном стању у библиотеци без превише дугог обављања само једног сегмента посла. Шароликост обавеза је у ствари један од најпозитивнијих аспеката рада соло библиотекара. Он мора бити визионар и идеалиста. Зато је соло библиотекар генералиста у времену специјалиста. (Pitts 1994: 127)

Честе недоумице и препреке прате рад соло библиотекара изолованог од тимског рада: несигурност где почети с послом, бег од непријатног рада, страх од неуспеха, недостатак потребних информација, недостатак фокуса, потреба да се избегне нестандардни део посла. Стални рад с особљем матичне организације у којој библиотека послује као и контакти с колегама су од помоћи а свакако и, уколико за то има могућности, упошљавање административне помоћи и примање волонтера и студената. Неке од свакодневних рутинских послова може да преузме матична установа на себе као и да се библиотекарима омогући додатно образовање и обука.

Лоша страна овог посла је што тешко долази до новца а на библиотеци се често највише штеди. Зато су библиотекару потребне снага и стабилност као и велика одлучност како би се изборио за фондове. Вештине доброг представљања потреба библиотеке као и њено заступање чине у данашње време опште доступних информација најбитнији и најтежи сегмент пословања. Многи данас могу да дођу до информација заобилазећи библиотеку али многи такође не знају да те информације превилно организују и употребе.

Као вид борбе против професионалне изолације важно је учествовање у професионалним организацијама, семинарима, вебинарима и разним мејлинг листама. Активним учествовањем успешно се отклања осећај изолације иако библиотекар нема колеге у оквиру установе у којој ради. Разне професионалне групације, стране и међународне, упућују на различите трендове у библиотекарству. Активним и вредним учешћем придобија се управа матичне организације али и валидација и утемељење мисије коју библиотека носи.

Барбара Батлер се пита, да ли као соло библиотекари можемо постићи добру репутацију и признање исто као и библитекари који су специјалисти у одређеним библиотечким доменима. Она издваја као највећи проблем немогућност развијања експертизе у домену специјализације. (Butler 1994 : 5)

Такође због непрепознавања (или непризнавања) улоге коју библиотека има у овиру матичне установе неки сегменти библиотечког посла се поверавају другима на рад. То су често послови из информатичког домена јер многи не препознају библиотекара као могућег сарадника који није администратор већ информациони стручњак. „Да би иновација напредовала, мора постојати култура која је прихвата или барем неко на управљачкој позицији да је заступа” (Malkin i Bloch Leibler 1999). Мање организације често имају мање разумевања за рад својих библиотека. Увек је могуће увести новине на микро нивоу, у оквиру сопствених могућности и ограничења а основа је у пружању квалитетне услуге сопственим корисницима. Иако је иновативност инхерентна библиотечком начину рада у реалности је то теже остварљиво. Библиотеке с једним запосленим често раде у окружењу које није отворено за промене и чији традиционални ставови не иду у корак с модерним технологијама. У неким библиотекама специјалног типа у Србији чак доминирају ставови да рачунарска технологија није неопходна за рад који се десетинама година исто обавља па се библиотеке чак боре и с немогућношћу да уведу електронске каталоге.

Онима који су навикнути на тимски рад и блиску сарадњу с колегама овакав вид библиотечког пословања може у почетку представљати шок а касније добру основу за запуштање библиотеке. Они који су навикли на такве услове, али који се не мире са датом ситуацијом, поштују своју независност и лако се сналазе. Ипак, значај професионалног повезивања је немерљив. Учествовање на разним конференцијама, у одборима и сличним стручним окупљањима ће сваког библиотекара учинити стабилнијим у послу и уливаће му ентузијазам.

УПРАВЉАЊЕ МАЛОМ БИБЛИОТЕКОМ

Мале библиотеке би требало посматрати у светлу сопствених потреба и особина. Оне су најближе библиотекама с једним запосленим и нису као велике библиотеке пресликане у малом. Природа управљења малим библиотекама, у којима су запослени већина соло библиотекара, чини је флексибилном институцијом, у којој не постоје препреке у ланцу одлучивања.

Предност рада као соло библиотекар је разноврсна и то пружа могућност да се библиотека развије у информациони сервис. Поред листе обавеза оснивач и инспиратор покрета библиотекара као јединих запослених у библиотеци Гај Гај Сентклер саветује да су две најважније ставке управљање сопственим временом и сопствено руковођење.7Енглески израз је time-managemant и self-management. Једна од најбитнијих ставки у раду соло библиотекара је time-management – ефикасно располагање с временом је основа организације. Циљеве је неопходно установити а одређене приоритете мењати када је потребно. Добро је установити ниво услуге који се пружа и бити свестан идеалне ситуације и оне постигнуте „на терену”. Ендрју Бернер (Andrew Berner) у својој студији предлаже selfstudy program и time-log вежбе. Прво ће нам појаснити сопствену позицију у оквиру организације и учинити постигнуто и непостигнуто видљивијим а друго ће свакодневним бележењем свега урађеног пружити перспективу и редослед посла и евентуално указати на пропусте те отворити простор за промену ако постоји потреба. По њему, управљење временом је врста селф-менаџмента где се дефинишу циљеви, приоритети, одређују одговорности и надилазе препреке у раду.8Види у Butler 1994 : 3.

Представљање библиотеке јавности је један од главнијих видова библиотечког рада. Маркетиншке активности могу бити окренуте према споља а афирмација библиотеке према унутра представља библиотеку матичној организацији. Усмени вид представљања би био путем скупова, промоција, изложби или чак и директним обраћањем надлежнима док је писмени начин кроз састављање годишњих извештаја, информисања о плановима рада, састављење информативних брошура, памфлета, писање чланака у новинама с информацијама о библиотеци и њеним активностима.

Одуговлачење с недовршеним послом је чест проблем соло библиотекара зато што је он у ситуацији да ради мноштво разноврсних задатака. Тада се ствара тенденција да се најмање занимљиви послови запостављају као и они који не улазе у ужу специјалност. Покушај да урадимо што више посла за што мање времена такође троши наше стрпљење. Многи од тих послова нису директно везани за посао библиотекара и ту се мора научити да се каже не. Прекидање да би се услужио корисник такође одузима време и скреће пажњу с другог рада али то је посао који не би смео да се изоставља. Није неопходно услужити све и одмах, поготово у библиотеци специјалног типа.9 Библиотеке специјалног типа су класични примери библиотека с једним запосленим. Некада је, како каже Џудит Сиес, једноставно потребно склонити се од погледа других како би се неки послови урадили без нагомилавања.

Страх од неуспеха доводи до развлачења посла, посебно када су у питању сложени послови. Често је тешко библиотекару да одреди одакле да почне рад и када има пуно посла резултат је одуговлачење. Стога нас квалитетна организација приморава да се фокусирамо на листу приоритета. Лоша организација доводи до губљења времена, промашених рокова, троши нам новац и чини кориснике незадовољнима и чини да не препознамо кључне моменте када се они појаве. У овоме светлу је менаџмент као континуирани процес планирања добро организовање сопственог времена.

Листа послова који су проблематични може нам помоћи да боље утврдимо приоритете, да установимо след обављања послова али је свакако најбоље непријатне послове урадити одмах, с почетка радног дана а резултат ће довести до осећања олакшања и мотивисаће за даље. Познавање правог времена за одређене послове је од помоћи зато што је динамика рада у библиотекама с једним запосленим различита и сваки ће библиотекар након неког проведеног времена на послу знати како да се организује. Најлакше послове је најбоље радити на крају дана а током највеће фреквенције корисника административне послове не би требало радити. Углавном се сви библиотекари слажу да су прва два сата почетком радног дана најважнија и тада треба радити послове који изискују највећу сконцентрисаност.

Сентклер сматра да је стратешки план вредна ставка менаџмента. Он јача улогу коју библиотека игра у матичној организацији а такође исказује и стручност библиотекара па увећава видиљивост библиотеке и њен имиџ. На неки начин стратешки план трасира пут за испуњење циљева и мисије библиотеке и чини их изоштренијим. Добар план олакшава одређивање будућности библиотеке и онога што она треба да буде. Тип рада и карактер матичне организације као и начин њеног пословања одређују мисију библиотеке. Мисија је често синтеза личне мисије библиотекара у светлу његове преданости професији и филозофских основа као и његове воље да постигне успех и врсте посла коју обавља матична организација. Не треба да заборавимо да је специфичност рада соло библиотекара баш њихов уложени лични ангажман и труд.

Планирање подразумева анализу окружења, потреба матичне организације као и предвиђање потреба корисника те стварање синтезе са сопственом визијом развоја библиотеке и постављеним циљевима. План рада је подједнако важан и као процес рада и као завршни производ па га је наопходно успоставити и процењивати. Ни у једној библиотеци лични напор библиотекара није од толиког значаја као у библиотекама с једним запосленим. Од соло библиотекара буквално све зависи, да ли ће библиотека успешно радити или ће пропадати.

Све исказано је битан део менаџмента првенствено да би се оправдала улога библиотеке која ради у оквиру веће организације, да би се њен рад учинио транспарентним. Такво вођење посла одређује приоритете и њихов значај у светлу тога колико је неки предмет за библиотеку битан, како он својој матичној организацији штеди време и буџет. Управљачко тело институције ће ако има разумевања и поштовања према библиотекару оставити његовој процени и стручности да донесе важне одлуке. Наравно, све такве одлуке битно је добро образложити. У одређивањима средстава потребних за успешан рад библиотеке потребно је укључити кориснике и њихове потребе.

Библиотека омогућава стални проток информација и њена улога је да буде информациони центар. Везе између матичне библиотеке и организације морају бити чврсте како би деловале у сталној симбиози. Аутоматизација представља уштеду времена и уз добру обуку, путем стварања интернет сајта, бројне информације могу бити на услузи целој научној популацији (када је у питању академска библиотека). Посао библиотекара као и филозофска основа ће увек бити исти али аутоматизација представља једно од средстава којим се олакшава рад.

СМЕРНИЦЕ ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ ПОСЛА

Морамо поставити питање: који је главни фокус на који би требало да је библиотекар усмерен а шта је од споредног значаја?

За успешно пословање у оквиру мале бибилиотеке, поготово када је у њој један запослени, важна је спремност на промену. Технологија уводи сложеност у пословање али пружа више могућности него препрека ако се правилно уведе. Промене у информатичком свету су толике да је сасвим могуће да још током свог професионалног радног века засигурно доживимо још неку велику промену какву је интернет донео својом појавом. Модерно организован живот је брз и исцрпљујућ а добро искоришћено време доноси и штеди новац.

Проблем библиотекара који су сами у библиотеци је само део проблема који библиотекари имају у својој професији и заједница често није свесна улоге и вредности библиотеке, међутим, често је случај на одговорности библиотекара који не успева да довољно разложно представи бит свога рада. Потребно је стварати успешне и продуктивне везе са својим окружењем, познавати структуру, хијерархију, ауторитете у радној организацији као и надлежности.

Преданост учењу током целог живота ће библиотекара увек усмеравати према професионалним контактима и уопште похађању различитих курсева. Матична организација може платити чланство у стручним асоцијацијама или покривати трошкове присуствовања стручним скуповима али и сопствено инвестирање је исплативо у ситуацијама када установа не може да помогне. Тешко ће матична организација увек бити спремна да улаже у додатно образовање свога библиотекара и у унапређивање знање. Зато је потребно сам се борити за фондове и остварење могућности.

С технологијом је нешто другачије јер је њена неопходност видљива у свим доменима модерног пословања. Ако матична организација не препознаје улогу библиотеке као карике у производном ланцу тешко је добити средства чак и за нову технологију. Тешко ће се уводити нове услуге и мењати процес рада ако није препознат значај основних послова које библиотека обавља. У технолошком смислу је иновативност од велике помоћи јер олакшава рад и омогућава соло библиотекару да се посвети другим пословима. Гај Сентклер напомиње да би требало имати у виду да смо у библиотеци ипак професионалци који често раде администратвне послове него службеници у њој запослени. Фокус не би требало изгубити а смањење административних послова увођењем технологије помаже.

Не постоје мале библиотеке у смислу моћи комуницирања. Уз посредство интернета колекција може бити видљива а сама библиотека може лепо да се представи научној или другој популацији у зависности од типа библиотеке. Веб сајт омогућава и добру рекламу и лобирање а пружа и доступност технолошких алата, база података и сл. Дигиталне базе на једном месту окупљају продукцију научника запослених у институцији. Такав вид пословања у специјални библиотекама полако постаје стандард.

Аутоматизација је корисна али често ограничена или чак немогућа у многим малим библиотекама. Иако су типови посла готово исти као у великим библиотекама решења у малим библиотекама могу бити другачија и укључити читав спектар идеја.

У светлу професионалног развоја потребно је стално стручно умрежавање, стално упознавање с релевантним догађајима и развојем библиотекарства као и лични ентузијазам и позитивни став. Врлине иницијативе, мотивисаности као и дух предузетништва, вештине комуницирања у организацији су неопходни за квалитетан рад. Улагање у сталну информисаност о новим трендовима и упознавање нових погледа на неке од библиотечких тема касније штеде време.

НАПОСЛЕТКУ НАМ ПРЕОСТАЈЕ…

Будућност библиотека уопште а тиме и оних с једним запосленим се више тичу слабог самопоуздања и ослабљеног имиџа него навале информација којима су људи бомбардовани преко разних медија и лаке доступности неорганизованих информација. Вођство у овом великом броју несређених информација ће увек бити неопходно.10Једноставни пример потребе за сређеним информацијама и за помоћи у сналажењу је проблем велике видљивости индексираних докумената који су он-лине. Права информација често није видљива једноставним претраживањем.Када у свакодневном раду с корисницима увидимо да им треба помоћ у раду преко интернета, ту наступају библиотекари као стручњаци. У специјалним библиотекама многи ће корисници настојати да буду независни у својој потрази за информацијама, поготово на on-line и неће имати на уму да је библиотекар присутан како би пружио помоћ. Какав год став да имају према улози библиотеке и библиотекара, многи корисници се у ствари тешко сналазе у колекцији, не користе адекватно каталоге, препроручене изворе, филтере при претраживању чак и када су велики стручњаци у своме пољу рада.

Улога соло библиотекара се мења заједно с улогом библиотека на тржишту модерног рада. Више није довољан пасиван однос питање-одговор. Битно је претпоставити шта ће бити тражено и актуелно на пољу информација и шта би могло да помогне корисницима. Библиотекари постају лидери у знању и информацијама, медијатори, саветници (нарочито у пословима помоћи издавачима, писцима и сл.) а такође се укључују и у outsourcing.11Outsourcing представља вид услуге која се добија од друге фирме када постоји потреба за неким послом који може укључивати добављање информација, састављање студија, истраживање и др. Често су соло билиотекари особе које раде изван библиотеке на пословима информационе претраге и уопштено организације и информатичког консалтинга. Комерцијални аспекти их укључују у прикупљање информација с тржишта и његово истраживање. Џудит Сиес сматра да је поготово поље нетрадиционалних положаја у библиотекарству у успону а библиотекарске вештине су све више потребне при раду с базама података или тамо где је рад с информацијама неопходан. Зато као соло библиотекари, који се на неки начин сами брину о својој судбини, морамо да убедимо и своје надређене као и кориснике да смо најбољи а можда и једини који им могу помоћи у достизању њихових циљева. Само тако ће будућност посла бити осигурана и достигнуто поштовање према раду библиотекара који су једини запослени у својој матичној организацији.

ЛИТЕРАТУРА:

 

BENEDETTI, Joan M. “Managing the Small Art Museum Library” u Journal of Library Administration, vol. 39, br 1 (2003).

BUTLER, Barbara. “The One-person library: suggestions for building global connections” u IAMSLIC Conference Proceedings, Honolulu, HI: IAMSLIC, 1994.

FEATHER, John i Paul STURGES. International Encyclopedia of Information and Library Science. London i New York: Routledge, 2003.

MALKIN, Carolyn i Arnold BLOCH LEIBLER. „One-person libraries: islands or innovators?“ u AsiaPacific Specials Health and Law Librarians Conference. Hobart: 1999.

PITTS, Roberta L. – „A generalist in the age of specialists: a profile of the one-person library director“ u Library Trends, vol 43, br. 1. (1994).

SHONTZ, Priscilla K i Richard A. MURRAY. A Day in the Life. Westport, Connecticut i London: Libraries Unlimited, 2007.

SIESS, Judith A. „The future of SOLO Librarianship“ u AALL Spectrum, vol 2, br 2. (1997).

SIESS, Judith A. The new OPL sourcebook : a guide for solo and small libraries. Medford, N.J.: Information Today, 2006.

SIESS, Judith A. Time Management, Planning and Prioritization for Librarians. Lanham, Md. : Scarecrow Press, 2002.

1986. CLAIR, Guy и Joan WILLIAMSON. Managing the One-Person Library. London: Butterworths, 1986. – 178 стр.

СТОКИЋ СИМОНЧИЋ, Гордана. “Менаџмент и савремена типологија библиотека” у Гласник Народне библиотеке Србије, вол. 3, бр. 1 (2001).

< http://www.liscareer.com/keogh_solo.htm> (29. 1. 2017.)

<http://www.podaci.net/_z1/9116746/P-psibdn03v9520-0529.html> (27.4.2017.)

<http://www.sla.org/pdfs/disaster/oneperson_special_libraries.pdf> (15.3.2015.)

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Џејмс Томпсон

Историја начела библиотекарства

превела Радмила Царевић
Универзитетска библиотека Крагујевац

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

Величина библиотечких збирки

7. ПРОБЛЕМ ВЕЛИЧИНЕ

На основу доказа који ће бити приложени, установило се да не постоји јасно порицање начела да се библиотеке морају развијати. Оно што, чини се, библиотекарски свет ишчекује, јесте појава једног крајњег, коначног начела или више њих, који дотиче проблеме очигледно бесконачног и убрзаног развоја сваке веће библиотеке. Мада, иако би могло бити невероватно, изгледа да историја библиотекарства указује на то да је таква врста ишчекивања прерана. Библиотеке нису вечне: Александријска библиотека је, након свега, нестала; и скоро све књиге у неких осам стотина средњовековних манастирских библиотека у Британији су уништене. Записи на глиненим плочицама, на свицима папируса и пергаментима од животињске коже су, једно за другим, превазиђени: не постоји логичан разлог због чега ни штампана књига исто тако није превазиђена. Нека од претпоставки говори да наш данашњи друштвени, економски и политички поредак, који одобрава и промовише развој библиотека, тим путем ће сигурно и наставити. Ово очигледно и јесте само претпоставка.

Али како год, проблеми величине су ту. У чланку који говори о архитектури библиотека текућег издања Енциклопедије Британике (43) налази се коментар: „Свеобухватно, на тренутном приказу се види да се, на основу истраживања, библиотечке збирке дуплирају у величини сваких 16-20 година – чак се и највеће националне библиотеке развијају по том мерном шаблону. Тврдње о  таквом развоју нису баш јасно дефинисане…“   Статистички подаци о развоју, који су готово алармантни, представљени су свуда: Роберт Б .Даунс, на пример, који је сумирао податке развоја библиотека, што је и наведено на крају претходног подпоглавља, такође је навео (44) да су библиотеке у Њујорку у 1935. године имале 12 910 623 издања, до 1955., овај број је порастао на 24 688 777, и у 1973. износио је 47 305 190.

Едвард  Едвардс (45) се суочио са овим проблемом пре више од стотину година, али није био обесхрабрен. Утврдио је да се, у периоду када су нова здања библиотеке Британског музеја била планирана (1822-23.), стварни број издања у библиотеци (заједно са манускриптима и штампаним књигама) кретао испод 200 000, да је у време писања његових “Сећања библиотека” (1859.), број збирки премашио 600 000, и да је просечни годишњи доток износио приближно 20 000 издања. Прокоментарисао је следеће:” То да Национална библиотека треба да утростручи свој садржај за мање од тридесет година – без помоћи у виду неких ретких прилика које се негде другде указују револуцијама или освајањима – је нешто што се уопште раније није дешавало.” Сматрао је да националне библиотеке треба заиста да буду “енциклопедијска” складишта, која садрже не само значајна књижевна дела, већ и дела која су “кратког века”. “За велику Националну билиотеку, заправо, све врсте књига су добродошле и могу бити разборито тражене. Али библиотека овакве категорије пре је развојна него што је формативна“.

Едвардс је био свестан проблема које оваква политика библиотеке може узроковати. “То, несумњиво, може бити нешто запањујуће“, написао је, „да се размотри тип магацина који ће се у будућности тражити за ово позамашно складиштење и књижевних дела и необрађеног историјског материјала, како данашњице тако и неких прошлих времена“. Али остао је убеђен да „зарад “корисне и часне вештине књиготвораца“, ми морамо и даље да имамо огромна, разноврсна складишта, и што су она пространија, већа ће бити сразмера између пуких приручника и нагомиланог броја, такође ће бити и већа пропорција „кича“ …“

Како год, оставимо на страну „велика складишта“, Едвардс није заговарао далекосежни и неограничени развој за све врсте библиотека. Његово убеђење је гласило да, такође, постоји потреба за библиотекама „скромнијих циљева и специфичног карактера“ и изнео је да стручне библиотеке, попут правне и медицинске, је најлакше оформити. Знатно теже, мислио је, биле су регионалне и градске библиотеке, које с обзиром да имају „изразито народни и образовни карактер“, теже да изађу у сусрет и „услуже кориснике“ свих друштвених класа. Он наводи да они који оснивају библиотеку за народ треба да имају јасне идеје везано за циљеве са којима је она оформљена, за учење које она посебно намерава да омогући и за могуће захтеве већине људи који ће је користити. Он је био свестан да прецизна формулација и интерпретација такве политике неће бити лака, па је покушао да укаже на одређене области збирке, и као прво: на сав могући материјал на подручју на коме се библиотека налази, покривајући све аспекте и укључујући дела штампна на локалу, затим, на то да се нарочито обрати пажња на неки посебни предмет, на избор који ће зависити од „склоности оснивача библиотеке“, на врсту и величину библиотека у околини, на количину средстава доступних за куповину, као и на многе друге факторе, али, у било ком случају, треба да постоји „један битан одабрани предмет по коме ће библиотека имати „систематску колекцију“, радије него „пуко, насумично нагомилавање“

Ни у једном погледу Едвардс не говори ни о каквом ограничењу величине. Његова брига је  важност библиотекарских збирки, не и њихов опсег. Јасно прихвата начело да библиотеке морају да се развијају и једнако јасно се саглашава са „Great Wen“ (пежотативни израз за Лондон) начелом националних билиотека: наиме, свака национална публикација треба да пронађе свој пут ка националној библиотеци, и ако ће се ретко погледати, чак и ако ће се сматрати публикацијом сумњиве (“кич”) вредности. Суштина његовог коментара на “пуке приручнике” извучена је један век касније од стране Фремонт Рајдера, што ће укратко бити објашњено. Разматрање пропорције “кича” којим се бавио Едвардс, бавио се и Габриел Нодè још два века пре њега, који је у свом делу “Савети за састављање библиотека” (1627.), написао: “Не постоји ништа што чини библиотеку препоручљивијом од тога што сваки човек у њој пронађе оно што тражи, и што нигде другде не може да нађе; како год, важност овде поменутог се огледа у томе да не постоји ниједна књига која је толико лоша или на лошем гласу, а да не буде с времена на време тражена од стране неке особе.” (46) Нодеово виђење кича је подржао и Хенри Евелин Блис, у XX веку, када је написао: “Наше полице су претрпане мртвим књигама и онима које ће ускоро умрети. Наши каталози су оптерећени картонима који су компликовано уређени. За неколико деценија велики део овог материјала ће  пропасти; велики део ће бити бескорисан. А опет, већина тога биће ускладиштена негде другде. Нешто од тога ће можда једног дана бити драгоцено. Нешто од тога, што никада неће бити драгоцено, имаће повремене читаоце”. (47)  Рајмонд Ирвин, (48) је изнео супротно виђење овога, такође у ХХ веку: Ирвина је бринула количина “трица” насупрот “вредним делима” у нашим националним библиотекама које су резултат правног депозита. Он говори о огромном и брзорастућем нагомилавању “трица” које су се са посвећеношћу неговале као да су дела од вредности, и тврди да је добар осећај за овакву политику можда под знаком питања и да је неко смелије решење проблема могло бити препоручено. А онда наставља да указује на то, радије претпоставља, да оно што су нам године донеле, путем таласања кроз више од два миленијума, је резултат “руке водиље”. Није прецизирао о којој руци водиљи се радило, али закључак је да мора да је мислио на ону божанску. Укратко, све док се води брига о “трицама” (или кичу), Ирвин жели да се изузме из раздвајања књижевних дела на добра и лоша.

Сада се може чинити противуречно Едвардсовим скромним тврдњама о политици која се тиче збирки градске библиотеке, да је, као што је поменуто у претходном делу овог поглавља, Народна библиотека у Њујорку до 1974. године садржала 8 426 684 издања. Њујорк је космополитки град са више од 8 000 000 становника широког опсега интересовања у смислу трговачког, техничког, образовног, друштвеног, рекреативног и уметничког; па се Едвардсова препорука да народна библиотека треба да изађе у сусрет и услужи кориснике свих друштвених сталежа засигурно може размотрити тако да сваки становник тражи по једну књигу.

Следећи ко је, поред невероватно-нарастајуће величине библиотекарских збирки, подржао начело да библиотеке упркос томе, морају да се развијају, био је Ернест А. Севиџ који је написао следеће: (49) “Најбоље су најстарије библиотеке ако су се њиховим збиркама непрекидно додавала издања од оснивања па до дан данас”. То што је Севиџ ставио акценат на непрекидно додавање постојећим збиркама, иде, неоспорно, заједно са закључком да библиотеке треба исто да се брину како о потребама будућих генерацијама тако и о савременим потребама. Савременим напорима да се прикупе извори не би смело нужно да се омогући да “преовладају” у будућности. Такође Севиџ каже: “Али сумњам да смо уопште научили како су многе старе библиотеке биле јасно и “широко” утемељене; како су њихови оснивачи или библиотекари били нестрпљиви да нађу књиге свих врста, чак и оне које су сматрали тренутно бескорисним”.

Зачудо, у наше време, тај који се залагао за раст библиотечких збирки, био је исти тај који је прикупио одређене податке који су довели до опште узбуне када је у питању величина савремених збирки. У својој књизи “Учењак и будућност истраживања библиотеке“ (1949.) , Фремонт Рајдер се бавио проблемима који су изнети због “запањујућег развоја наших великих истраживачких библиотека”. Он је био тај који је уочио да су се америчке истраживачке библиотеке, након три века од свог настанка, удвостручавале у величини сваких шеснаест година, и да нам, с тим у вези, врло убрзо предстоји нека врста ћорсокака. Као илустрцију својих теза, Рајдер је узео пример раста библиотечких збирки Јејл универзитета. У раном ХVIII веку Јејл је имао око 1 000  издања. Пошто се величина збирки удвостручавала отприлике сваких шеснаест година, до 1938. године, Јејл је прикупио 2 748 000 издања. Рачунајући будући развој по истом статистичком систему, Јејл ће имати неких 200 000 000 издања до 2040. године, са простором од шест миља које ће заузимати полице.

Рајдерова реакција на ту сопствену рачуницу се не разликује од оне коју су имали његови претходници у Александријској библиотеци, нити од оне у манастирским библиотекама. Он верује да, упркос свему, библиотекама мора бити дозвољено да се развијају. Његов главни аргумент је тај да је одувек постојала директна статистичка веза између образовне ефикасности универзитета и развоја његове библиотеке: па тако, ако желите да имате јак универзитет морате да имате библиотеку која се удвостручује у величини сваких шеснаест година. Само у случају да образовна институција стагнира, овај развој се неће десити.

Он признаје да је слабљење овакве размере развоја могуће у далекој али не и у предвидљиивој будућности. Читалац ове књиге може да размотри значајне примедбе у ранијем поглављу које се односило на доба штампане књиге. Крај јефтине књиге се назире, на пример, број штампаних књига се може смањити из економских разлога и развој библиотекарских фондова више не може да буде тако убрзан због широко распрострањене економске рецесије. Као што сви знају, економска будућност библиотека је непредвидива: библиотеке на којима Рајдер темељи своје статистичко предвиђање, успешно су одолеле економском циклусу од три века. Такође, постоје, као што је раније напоменуто, други битни фактори који се могу укључити у игру: политички и социјални (где библиотечка историја може да да примере екстремне катастрофе) и технолошке промене (које, разумљиво, могу да превазиђу штампану књигу).

Рајдер се мучи да разјасни да се његове основне тезе не односе ни на народне ни на универзитетске, већ на истраживачке библиотеке, на “чување знања од стране свих раса”, на “стубове цивилизације”. Он не узима у обзир то да “све треба да буде сачувано свуда”. Он разврстава истраживачки материјал на “онај који се не чита али на који се може упутити или на основу кога се може информисати”, и на “онај који је једва мало коришћен, с обзиром да истраживачи увек раде на интелектуалним границама”. Он такође наводи да истраживачки материјал користе једино они који су на завидном интелектуалном нивоу, а то су научници и то они научници који су специјализовани за одређену област.

Све у свему, Рајдер потврђује карактеристике истраживачког библиотечког материјала и то – прву: њихова употреба је веома кратка, другу: он се не употребљава тако често и трећу: њихова употреба захтева високу стручност. Овај материјал има за последицу то да захтева прилично другачији приступ каталогизацији, повезивању и складиштењу. Рајдер  сматра,  на основу ових тврдњи, да проблем настаје услед раста великих истраживачких збирки.

Прво му је синула идеја да се величина библиотека ограничи “излучивањем”. За почетак, он наводи да је немогуће одрећи се истраживачког материјала у било којој образовној институцији: не можете имати само збирке за подучавање, у супротном, наставници се неће модернизовати. Затим, он разматра појам теорије “збирке која се понавља-збирке са фиксним бројем издања”: али брзо се може уочити да ова теорија наилази на стални камен спотицања у виду часописа који непрекидно излазе, државних докумената, друштвених извештаја и тако даље. У складу са оваквим његовим наводима, не можете одбацити ранија Early English Text Society издања само да бисте одржали стални број библиотечких збирки. Следеће образложење које је Рајдер изнео против ”теорије збирке са фиксним бројем издања”, је то да су универзитети и образовне институције склони да се развијају а самим тим и њихове библиотеке морају да се развијају у складу са њима. Човеково знање такође расте и развија се све време. Са тим развојем се не сусрећемо у случају позајмљивања књига једне библиотеке од друге, иако позајмљивање, пре него поседовање књига, није увек исплативије. Он такође наводи да је “селективна истраживачка библиотека” контрадикторна у називу. Рајдер објашњава следећи вид ограничења величине библиотеке “излучивањем”: наиме, у случају било које политике тог типа постоји “здруживање претпоставки” да ће се наћи неке друге библиотеке које ће задржати сав свој материјал, и које ће, како Рајдер каже, “задржати врећу за истраживачки материјал”. Он процењује да број таквих “врхунских библиотека”, које неће бити доступне само у Сједињеним Државама, неће бити мали.

Он даље говори о идеји велике истраживачке библиотеке која би садржала сопствено складиште у које се може сместити “истребљени” материјал са нараслих књишких полица. Рајдер истиче да се, по његовом мишљењу, у оквиру важних питања која се тичу уређења, на првом месту налази нефункционални план библиотеке. Он прописује величину зграде библиотеке, не и величину библиотеке. Закључно, на основу таквог уређења, такозвано “складиште” ће постати библиотека, а сама библиотека ће постати архитектонско здање или (на универзитету), постдипломска библиотека. Он категорише све те подухвате на рачун уштеде простора као “трансфере, или уклањнања, или одлагања”, радије него као стварне покушаје да се суочи са проблемом. Рајдер се такође бави и међубиблиотечком кооперацијом као могућим решењем проблема величине библиотеке. Почиње од “централно-каталошке кооперације”: извори великог броја истраживачких библиотека унети су у један свеобухватни каталог. Он износи да једино са становишта “само-одрицања”, кад је такав систем у питању, је могуће произвести било какав ефекат на развој: то подразумева да библиотека не купује одрођену књигу зато што централни каталог показује да постоји копија на неком другом месту. Он даље наставља са разматрањем ”кооперативних” подела тематских области, у  смислу елиминације непотребно дуплираног материјала међу истраживачким библиотекама било које истраживачке области и то путем сагласне поделе међу њима и путем набавке одређених тематских области. Када се ради о таквим тематским областима које библиотека одабира за себе, од библиотеке се обично очекује да се сагласи да добија све. Рајдер сматра да постоје извесне потешкоће поделе и разврставања, али да је много озбиљнији проблем тај да било која целокупна подела тематских области није само ствар библиотеке: то има дубљи смисао за универзитет. Закључно и логично, нико не жели да има универзитетску библиотеку која се базира на локалним потребама за научним планом, већ научни план (који укључује факултет и студенте) на коме се базира вођење локалне библиотеке.

Рајдер такође спомиње план регионалног спајања библиотека, нарочито регионалних складишта. Касније, он заправо каже да координација између библиотека битно одлаже учинак јачајућег развоја, јер елиминише траћење времена на сав дуплирани материјал, између њих, али опет, он назначава да то узрокује проблем, јер за неке читаоце то заправо представља “сељење” њихове библиотеке далеко од њих. Такође, чињеница је да предности координације не могу бити осигуране без одређене жртве локалне власти.

Рајдер закључује да сви покушаји да се реши проблем величине библиотека путем међу-библиотечке координације имају једног заједничког имениоца: “предлажу решење проблема, на овај или онај начин и то одузимањем књиге од учењака”. У процесу “излучивања” то је трајно и простачки, у процесу “складиштења” мала је раздаљина између одузете књиге и њеног учењака, у процесу поделе тематских области, материјал је одузет на дуго и “зарад чувања”.

Он наглашава хитну потребу једног научника за књигом, будући да сврха истраживања тежи да буде недоследна, непредвидљива и кратка. Али, да би се то заувек радило, он каже да књиге мора да буду јефтине, каталогизација мора да буде јефтина, повезивање мора да буде јефтино и складиштење књига мора да буде јефтино. Његово мишљење је да је ово четвороделни проблем и оно што је потребно за његово решење јесте коришћење технолошког напретка.

Поднаслов Рајдерове књиге гласи “проблем и његово решење”. Његова дијагностика проблема је чујна и његово подржавање начела које каже да библиотеке морају да се развијају, проистекло је на основу двадесет пет векова библиотечке историје. Али његово решење проблема још увек није стекло наклоност на нивоу који је предложио. Укратко, Рајдер је домишљато предложио да микрофилмске картице, у комбинацији са књигом и њеним каталошким картоном и записом на пропратној картици, књизи у микрооблику, треба да чине будући садржај великих истраживачких библиотека. Његов избор о употреби технолошких средстава можда није најисправнији, али он је дао позитиван и изузетно цењен допринос распарви о датим проблемима величине.

References 

43. Encyclopaedia Britannica, 15^th ed, 1974.
44. DOWNS, R B: op cit, 42.
45. EDWARDS, E: Memoirs of libraries, 1859.
46. Quoted in IRWIN, R: The origins of the English library, 1958.
47. BLISS, H E: The organization of knowledge in libraries and the subject-approach to books, 2^nd ed, 1939.
48. IRWIN, R: The heritage of the English library, 1964.
49. SAVAGE, A: op cit, 40.

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Џејмс Томпсон

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ

Одговорност за очување књига

1. КУРАТОРСКА ФУНКЦИЈА

Старатељска функција библиотекара – одговорност да се води рачуна о материјалу који је у њиховој надлежности – била је призната и прихваћена још у најранијим данима библиотекарства. Заиста, библиотекар-змај, који љубоморно чува своје драгоцене књиге, позната је искарикирана слика која одражава став Вилијама Блејдса: „Гледано из правог угла, поседовање било које старе књиге представља светињу о чијем занемаривању би савестан колекционар или старатељ помишљао исто колико би и родитељ помислио да занемари своје дете. Стара књига, каква год била њена тематика или вредност, је заправо део националне историје; можемо да је копирамо или да урадимо преписку оригинала, али никада је не можемо поново тачно написати; а као историјски документ он треба пажљиво да се чува.” (1)

На очувању књига се одлучно радило, како у Асурбанипаловој тако и у Александријској библотеци. Преписивачи у библиотеци у Ниниви “неуморно су радили на исписивању нових издања старијих књига.” (2) У библиотекама са глиненим плочицама, попут Вавилонске и Асирске, био је обичај да се, према речима Џејмс Вестфал Томсна (3) “с времена на време направе свеже копије  од оригинала, који могу употребом да постану нечитки или да се том истом употребом њихове ивице искрзају и похабају.” У Александријској библиотеци књижевност је истоветно чувана и очувана. Рејмонд Ирвин износи (4) да је век трајања папируса био изузетно кратак и да се очување текстова постизало једино “константном репродукцијом”.

У средњовековним манастирским библиотекама, као што је било назначено у претходном поглављу, браћа монаси су исто тако били упослени у скрипторијуму. Посебна пажња била је посвећена одржавању драгоцених рукописа. Џон Вилис Кларк (5) нам говори да је прави обичај одржавања рукописа преузет из једног свеопштег обичаја, а онда цитира канон  Бенедиктинаца: “Када монаси читају у самостанима или црквама, требало би, ако је могуће, да држе књиге у својој левој руци, умотане у рукав њихове одежде и постављене на њиховим коленима; њихова десна река требало би да остане откривена да би њоме држали књигу и окретали њене листове”.  Он, такође, истиче да су у самостану Монте Касино (које су се обично користиле у стањима разгаљености) бивале одложене на земљу како би се могле користити за обавијање рукописа које су монаси одржавали. Преводи и значајну поруку коју је садржао рукопис из 14. века Библиотеке истоименог самостана: ”Ко год наставља своје учење путем ове књиге, треба да буде обазрив и да окреће листове нежно како би се избегло њихово цепање; такође нека опонаша пример Исуса Христа који је, када је нежно отворио књигу пророка Исаије и прочитао је пажљиво, са поштовањем ју је умотао и проследио је свом помоћнику.”

Библиотекари који су припадали неком ранијем добу, као и њихови следбеници, бавили су се, наравно, питањима немара и крађе. Кларке износи да је, када је 1475. године Сикст IV именовао Бартоломеа Платину за библиотекара Ватиканске библиотеке, било очигледно да је та библиотека евидентно трпела немар од стране оних у чијој је надлежности претходно била. Многа издања су недостајала, а она преостала била су у јадном стању. Платина је запослио књиговесца да поправи стање књига и надокнади изгубљено, и када је Сикст IVобјавио ригорозну Булу, после прогласа да су ”извесна свештена и световна лица, без страха пред Богом, однела из библиотеке разна теолошка и друга значајна издања, да су се дрзнула да та издања пакосно крију и држе их у тајности”, Платина је наставио да упозорава такве особе да уколико, у року од четрдесет дана, не врате књиге, могу да се сматрају изопштеним из цркве. Сикст IV је, такође, упозорио да, уколико су те особе свештена лица, неће им бити дозвољено да имају приходе, а уколико су световна лица, неће им уопште бити дозвољено да се запосле. Такође, од момента када је Платина ступио у службу па све до 1485. године, водила се евиденција позајмљених књига из Ватиканске библиотеке. Ова евиденција је вођена са упозорењем да ко год упише своје име на списак са потврдом да су књиге узете на зајам, и уколико их не врати у Ватиканску библиотеку неозлеђене, у кратком временском периоду, навући ће на себе не само Папин бес већ и његову клетву.

Паралела са овим примером старатељске функције библиотекара из 15. века, потпомогнуте одобрењем од стране законске власти, може се повући са енглеском правном историјом 19. века. Сикст IV, са својим овлашћењима за изопштавање из цркве (да не помињемо његову клетву), представљао је доминтну и утицајну фигуре свога времена. У Енглеској, у 19. веку, такав утицај имао је Парламент, а 1861. године, Парламент је усвојио Закон о злонамерној повреди својине, па је Поглављем 39 закона о повреди уметничких дела прописано: “Ко год злонамерно и незаконито уништи или оштети било коју књигу или рукопис, који се чува у свакој библиотеци или у неком другом складиштеном простору које је у свако доба или с времена на време отворено за јавност, биће крив за прекршај. И тако осуђен, биће дужан да иде у затвор на шест месеци, са или без обављања тешког физиког рада, а уколико се ради о женској особи испод шеснаест година, са или без шибања. “

У доба штампане књиге стварну заштиту од губитка или уништавања библиотечког материјала чиниле су бројне копије постојећих текстова. Чак и тако, како је Ирвин изнео, популарни и краткотрајни текстови и даље нестају. Он наводи чињеницу да половина енглеских романа објављених између 1770. и 1800., који су представљали основу позајмних библиотека тога времена, више се не могу наћи.

Вилијам Блејдс у својој књизи “Непријатељи књига” исцрпно, ако не и шаљиво, приповеда о различитим случајевима грабљиваца књига и пљачкаша библиотека. Он износи штетан утицај гаса и топлоте, на пример. У данима прошлог века, када су библиотеке за осветљење користиле гас, сумпорна пара је уништила кожне повезе (нарочито оне од руске коже). Топлота, наравно, уништава тако што исушава. Блејдс каже да су књиге исто што и деца: да би биле здраве, треба им атмосфера која је чиста, не превише врућа, не превише хладна, не превише влажна и не превише сува. Он напомиње да су прашина и комплетан немар, такође, уништитељи књига.

Блајдс се бави и проблемом “књишког мољца”: што заправо указује на велики број гусеница и црва који се хране старим дрветом, отпацима поврћа или неким влакнастим материјалом. Књишки мољац, очигледно, воли папир, не пергамент од животињске коже, па су тако књиге радије од рукописа мета напада. Књиге, такође, нападају и друге штеточине – пацови, на пример.

Блејдс се бави и грабљивцима и уништитељима који припадају људској врсти. Његову срџбу буде књиговесци који секу штампани папир или штампане странице: који чини се, имају урођену антипатију према грубим ивицама и широким маргинама. Он, исто тако, не подноси колекционаре који секу или цепају странице књиге – нарочито насловне стране, украшене иницијале, зачеља и илустрације. Он је, такође, обазрив када су у питању несташлуци деце и слугу.

Остао је доследан обожавалац оних библиотекара као и свих других људи који су способни да спасу књиге од оваквих опасности. Препричава, одобравајући, како су књиге, “на тужан начин озлеђене” пожаром 1862. године у холандској реформисаној цркви, Остин Фрирс, у Лондону, повраћене захваљујући њиховим неуморним библиотекарима, и то: сушењем, прањем, лепљењем, пресовањем и повезивањем. Слична операција спашавања, само на много већем нивоу, обављена је у нашем времену, пратећи разорну поплаву у Фиренци у новембру 1966. године. Велика и предана операција спасавања која је укључивала на стотине студената добровољаца под примотром стручњака спасила је и повратила већину поплављених књига и рукописа.

Reference

1. BLADES, W: The enemies of books, 1902.
2. SAYCE, A M: Assyria, 1883.
3. THOMPSON, J W: Ancient libraries, 1940.
4. IRWIN, R: The heritage of the English library, 1964.
5. CLARK, J W: The care of books, 1901.

Универзитетска библиотека у Братислави је најстарија и највећа истраживачка библиотека у Словачкој. Основана је 1919. године као библиотека за новоосновани Комениус Универзитет. Паралелно је служила и као национална библиотека до 1954. године. Од 1954. године постаје главна истраживачка библиотека која такође служи широј јавности. Име Универзитетске библиотеке остаје зато што говори о историјској намени, финансирању и корисничкој позадини. Током година се библиотека трансформисала из класичне библиотеке у савремену истраживачку библиотеку и мултифункционални културни центар. Она је универзална државна истраживачка библиотека за читаву Републику Словачку, која омогућава широј јавности слободан приступ знању и информацијама које се дистрибуирају кроз многе врсте медија.

Библиотека спроводи координациони, статистички, образовни и методолошки рад за библиотеке у Словачкој. Библиотека има за циљ да подстиче књижевне, информативне, библиографске, истраживачке и културне активности кроз то што је:

• депозитна библиотека Словачке
• депозитна библиотека за UN
• депозитна библиотека и информативни центар за UNESCO
• депозитна библиотека за NATO
• конзерваторска и депозитна библиотека за дисертације одобрене у Словачкој.

Тренутно библиотека садржи око 2.520.000 публикација. Њене збирке укључују словачку и инострану литературу. Од 1978. године у њој се налазе и дисертације са територије Словачке. Поред класичних публикација, електронски документи су такође део колекције. На располагању су и секундарни извори информација – националне библиографије, каталози публикација, библиографски радови, Science Citation Index и PROQUEST база података са библиографским информацијама и цитатима у ппуном тексту.

Електронски извори Универзитетске библиотеке у Братислави су најсавременија, добро одржавана збирка електронских медијских ресурса и дигиталних докумената. Ова колекција представља профил, мисију и дужности Универзитетске библиотеке коју даје национални библиотечки систем словачке републике.

Градска јавна библиотека Јана Павла II у Ополу је културна институција подређена локалној самоуправи и примењује одређене статуте о задацима задовољавања и развијања образовних, културних и информативних потреба локалне заједнице. Стара је преко шездесет година. Библиотека је почела са радом у новој згради 2010. године и простире се на 4 спрата. У приземљу се налазе конференцијска сала, галерија, фото галерија и кафе, а на првом и другом спрату су позајмна одељења, читаонице и дечије одељење. Администрација библиотеке је смештена на 3. спрату. Библиотека је прилагођена за коришћење особама са посебним потребама.

Посебно је занимљиво дечије одељење, које поред књига и стрипова садржи друштвене игре, играчке, часописе за тинејџере и 3 рачунара. Сви садржаји су доступни за изнајмљивање, али се деца мотивишу да користе и читаоницу и све њене садржаје кроз игру и рад са дежурним библиотекаром. Испред одељења се налази апарат за самозадуживање књига, па се најмлађи корисници од малих ногу уче како да га користе.

Медијатека има 5 аудио-визуелних штандова повезаних са интернетом, мноштво филмова, књига и музике, аудио књиге на пољском и страним језицима (1.700), стрипове (750), читаче за слепе, читаче електронских књига. Понуда је велика и обухвата све жанрове, тако да задовољава потребе свих корисника.

Ова Библиотека није само место за издавање књига, него и место где се одржавају састанци, разговори о књижевности, уметности и образовању. Поред традиционалних књига, фонд укључује и аудио књиге, часописе, музичке ЦД-ове, ДВД-ове са филмовима, серијске публикације, цртане филмове и драме, стрипове, Блу-реј филмове и друштвене игре. Такође могу да се изнајме читачи електронских књига. Библиотека нуди електронски систем резервација књига путем он-лајн каталога SOWA, аутоматизованог самопозајмљивања (selfcheck) и враћања књига (book drop), приступ Интернет читаоници  и америчким базама. Библиотека поседује читаче за дигиталне гласове који су потпуно прилагођени за слепе и слабовиде.

Сваке недеље библиотека предлаже низ културних догађаја: састанке аутора, промоције књига, изложбе, концерте, филмске пројекције, радионице, књижевна дешавања и  разговоре. Најважнији догађаји којеорганизује Градска јавна библиотека су: књижевна јесен Опола, Све-Пољски конкурс за есеје и Дан књижевности деце и младих.

Моравска библиотека у Брну је истраживачка организација чија је главна сврха да спроведе темељно истраживање, примењено истраживање или експериментални развој и да дистрибуира своје резултате путем едукације, публикација или преноса технологија.

Основана је 1808. године, а од 1935. године има статус националне депозитне библиотеке. Сада је регионална библиотека за подручје Јужне Моравске. Са фондом од 4 милиона јединица друга је по величини  библиотека у Чешкој.

Поседује вредне историјске збирке, а неке од њих су:

• Збирка рукописа се састоји од рукописа из Моравске библиотеке, библиотеке  у Микулову и неколико моравских манастирских библиотека.
• Збирка инкунабула садржи оригиналну колекцију Франтишковогмузеја, као и инкунабуле неких моравских манастирских библиотека.
• Збирка старих штампаних књига –  најстарији део колекције се састоји од легата и поклона суоснивача и донатора Франтишковогмузеја. Садашња збирка садржи око 40.000 јединица, а колекција такође укључује одвојене верске и секуларне библиотеке (на пример, одузету немачку имовину).
• Збирка Молових мапа је јединствена збирка мапа које су припадале Бернарду Павлу Молу. Садржи 000 страница монохроматских и ручно обојених гравура, мапа, пејзажних слика, планова и погледа различитих градова и географских локација.
• Збирка графика моравских градова и жупаније (литографије и фотографије) садржи око 1200 страница.
• Збирка портрета се састоји од око 250 литографија еминентних људи Аустроугарске империје.
• Збирка старих штампаних приручника садржи око 2.300 књига о управљању библиотекама.

Фонд је распоређен на 7 спратова према областима, са читаоницама, интернет центром и просторијама за тимско учење. Велики део фонда може да се претражи у он лајн VuFind каталогу, као и да се резервише и поручи жељена литература. Ако нешто не може да се нађе у он лајн каталогу Библиотека нуди преузимање дигитализованог лисног каталога у коме се налази литература набављена пре 1994. године. Такође поседује базе података којима управљају најпрестижније издавачке куће на свету и линкове за бесплатне он лајн ресурсе и базе података доступне на ЦД-у и ДВД-у.

Библиотека има дигиталну библиотеку Крамериус у којој се налазе дигитализовани ретки документи и електронски документи направљени директно у дигиталом формату. Приступ дигиталној библиотеци је ограничен приступним правима, а метаподаци, тј. библиографски и други опис докумената доступни су свима, као и подаци о документима који нису заштићени законом о ауторским правима. Подаци заштићени законом о ауторским правима доступни су само корисницима који приступају апликацији са рачунара у просторијама библиотеке. У сарадњи са Националном библиотеком Чешке и Институтом рачунарских наука Универзитета Масарик Моравска библиотека организује чување чешких веб ресурса у дигиталном архиву од 2000. године.

Шлеска библиотека је најстарија библиотека у Горњој Шлезији. Основана је крајем 1922. и почетком 1923. године као Библиотека шлеског парламента. Тек 30 година касније 1952. године добија садашњи назив. 1998. године добија нову зграду. 2000. године,  је спојена са Регионалном јавном библиотеком. Нова Шлеска библиотека је најсавременија уметничка библиотека у Пољској и једна од најбоље опремљених библиотека у Европи, која испуњава највише светске стандарде.

Главна функција коју обавља Шлеска библиотека је прикупљање, каталогизација, стављање на располагање и очување пољске и стране литературе и других докумената који подржавају развој научних истраживања или служе потребама образовања.

Збирка Шлеске библиотеке састоји се од докумената који припадају свим гранама знања, посебно права, економије, друштвених наука, хуманистичких и регионалних материјала који се односе на садашњост и прошлост Шлеске.

Библиотека има у свом поседу више од 2.500.000 књига, међу њима су:

• штампани материјали (монографије, брошуре, периодика),
• рукописи,
• картографски материјали (мапе, атласи),
• иконографски материјали (графике, екс либриси, цртежи, гравуре, фотографије, разгледнице, књижице),
• аудио-визуелни материјали (аналогни записи, компакт дискови, касете),
• електронски носачи података (ЦД-ромови, ДВД-ромови).

 

Библиотека такође поседује преко 100 слика модерне уметности које су изложене у просторијама библиотеке.

У библиотеци се налази и 5 посебних просторија – соба посвећених истакнутим личностима, са делом њихових књига или употребних предмета. То су собе посвећене: Корфанту, Константину Волнију, Емилу Срамки, Казимиру Голбију и Феликсу Дубки.

Да би се олакшао рад у Библиотеци и смањило време добијања поручене књиге магацински простор је потпуно аутоматизован. На последња 2 спрата зграде налази се 16 000 контејнера са књигама, а за њихов транспорт се користи 5 робота. Овакав аутоматизовани систем складиштења је новина у свету и користи га само неколико библиотека .

Неки библиотечки материјали захтевају посебну заштиту и оптималне услове складиштења. Због тога Шлеска библиотека нуди ограничен приступ многим вредним насловима, који су доступни само у читаоницама или у облику микрофилмова.

Дигитална библиотека је део Европског пројекта „Ретке колекције Шлеских интернет библиотека“. У колекцији се налазе највреднија дела која се чувају у Библиотеци, између осталог: 53 инкунабуле, 30 манускрипата, 634 графике, 1270 фотографија, 1000 разгледница и 17 наслова шлеских новина.

Од 1999. године у Библиотеци постоји Клуб добре књиге у коме се одржавају промоције књига и састанци књижевних критичара. У Библиотеци се такође одржавају разноврсне изложбе вазане за колекције из фонда библиотеке, као и едукације за публику.