Др Вера Петровић, Библиотекар саветник
Међународна конференција се одржала у Националној библиотеци Црне Горе „Ђурђе Црнојевић“. Тема конференције била је: Библиотеке, архиви и музеји у контексту програма заштите, промоције и приближавања културне баштине широј јавности, садржана у Европским смерницама за сарадњу библиотека, архива и музеја – УН Агенда 2030 за одрживи развој.
Учесници скупа, били су из Црне Горе, Макеоније, Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске. Презентовано је четрдесет радова, од којих је седамнаест било из Србије.
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ са два рад, Универзитетска библиотека у Крегујевцу и Учитељски факултет у Београду са по једним, а девет радова су излагале колеге из народних и градских библиотека.
Теме о којима су говорили библиотекари из Србије:
-Културни значај и дигитална видљивост заоставштине Војислава М. Јовановића Марамбоа, Вера Петровић, Марија Булатовић, Јелена Смаилагић.
-Улога науке у очувању културног наслеђа: интеракција, утицаји и перспективе, Сања Антонић, Оја Кринуловић Матеа Милошевић.
-Женска штампа у дигиталним библиотекама Србије, Љиљана Станимировић.
-Трагом орнамената – очување и промоција културне и научне баштине, Владимир Брборић, Јелица Илић Минић.
-На путу ка истом циљу – пример сарадње библиотеке, музеја и архива у локалној заједници, Марко Бојић, Марија Црнковић.
-Црна Гора у Словачкој периодици 19. века, Наташа Филип.
-Дечја културна географија, Милица Матијевић.
-Дигитализација крушевачке привредне периодике, Снежана Б Ненезић.
-Дигитални водич, Јасмина Иванковић, Драгана Маринковић, Бојана Петковић.
-Умивање лица и душе града, Ружица Станковић.
-Народна библиотека у Јагодини у функцији одрживог развоја културног наслеђа, Сузана Танасијевић, Нада Димитријевић, Марко Бојић.
-Једна краљевска прича: краљ Никола „оком“ Посебних збирки Библиотеке Матице Српске,Тамара Малешев, Ирена Зечевић.
-Професорска колнонија у Београду, Олга Јечменица.
-Промоција културне баштине као сегмент остваривања циљева Агенде 2030 кроз пројекте заштите и представљања старе и ретке библиотечке грађе Библиотеке града Београда, Миланка Бабић-Вукадинов, Зоран Здравковић.
-Сарадња Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић“ са Историјским архивом и Народним музејом у Ваљеву на промоцији и заштити културне баштине, Виолета Д. Милошевић.
-Аџића кућа у Краљеву: баштина која није заборављена, Катарина Грујовић-Брковић, Ана Гвозденовић, Ивана Хренко.
-Завичајно непокретно културно наслеђе Обреновца – валоризација и промоција.
Македонија се представила са седам радова:
–Целоживотно учење „modus vivendi“ корисника библиотека, Јелена Петровска.
–Заштита на старе книги од фондот на Библлиотека „Брака Миладиновци“, Скопје, Билјана Аџиовска-Панџарова.
–Улогата на јавните општински библиотеки во Македонија, во заштита, промоција и афирмација на книжното и некнижнокултурно наследство, Моника Талеска.
–Улога на библиотекарот во новото-„паметно“ доба: јавните библиотеките и новите технологии-предизвици, проблеми и нови визии, Гордана Андреева, Ивона Џамтовска-Јанкуловска
–Примена добре прааксе у библиотечкој делатности, Јована Рилак.
-Технологија, глобализација и подобрени библиотечни услуги, Андријана Апостоловска.
-Форми и методи на соработка мегу библиотеки, државни архиви и музеи, Елена Станкоска.
Босна и Херцеговина представила се са радом:
–Примјер сарадње баштинских институција на пројекту „Превентивна конзервација збирки Земаљског музеја Босне и Херцеговине“, Алмедина Салихагић, Азра Бечевић-Шаренкапа.
Хрватска се представила са три рада:
-Цензура и тискара Ц. А. Оццхија у Дубровнику, Весна Чучић.
–Дигитализација архивскога градива Дубровачке Републике, Зоран Перовић.
–Збирка старих и ријетких књига у књижници Поморске школе Бакар, Марија Милетић.
Црна Гора, као организатор и изузетан домаћин, поред уводног излагања Драгице Ломпар, директорке Националне библиотеке Црне Горе „Ђурђе Црнојевић“, представила се са једанаест радова:
–Превентивна заштита старе и ријетке књиге у Народној библиотеци „Радосав Љумовић“, Весна Асановић, Александра Вукановић.
–Библиотеке, архиви и музеји-ризнице колективног сјећања: пут хуманости који повезује и обавезује, Наташа Шпадијер.
–Концепт пројекта едукације библиотекара о превентивној заштити и конзервацији грађе за позајмицу у институцијама без конзерваторске сллужбе, Лидија Мартиновић.
–Писана културна баштина у дигиталном формату: Биљешке са сједница Скупштине Црне Горе, Наташа Комненић, Јелисавета Благојевић.
–Пошта Црне Горе у старој црногорској периодици, Весна Ковачевић.
-Од традиционалног до модерног: европска мода на двору Петровића, Марина Шоћ.
–Дјеца чуваари културне баштине, Данијела Никчевић, Дијана Ђурашковић, Јелена Вукасовић, Јасмина Бајо.
-Организациона структура Државног архива Црне Горе као битног сегмента чувања и заштите културне баштине, Мијодраг Зоранић.
-Анђе и Калиштан-„пуче“ љубав и уђе у пјесму, Жељко Мирановић.
-Унапређење архивске дјелатности у Црној Гори у циљу промоције и приближавања архивске грађе широј јавности, Сандра Марковић.
–Вриједна искуства-подстрек за будуће изазове, Драгана Марковић.
Јасмиона Бајо, председница удружења библиотекара Црне Горе, била је модератор панел дискусије: Улога библиотеке у промоцији културног туризма.
Мср Марија Булатовић
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“
Петнаеста међународна QQML (Qualitative and Quantitative Methods in Libraries) конференција је одржана у Хераклиону, на Криту од 30.05. до 03.06.2023. године на грчком Медитеранском универзитету. Организована је у сарадњи организације ISAST и Медитеранског универзитета. Сребрни, а уједно и главни спонзор конференције је била компанија EBSCO коју је представио Драган Николић.
Главна тема конференције је била: “Library as a promoter of democracy and active citizenship” са следећим подтемама: Agenda 2030 and Archive Library Museum (ALM) communities (Sustainability, Green libraries, Measurement and impact analysis), The Impact of libraries in:(Politics, Economic development,Workforce Development, People’s lives and communities, Education and research, Social inclusion), Archive Library Museum (ALM) communities (Protection and promotion of cultural heritage, Risk management in ALM Communities, Management of cultural goods in ALM Community), Democracy and visibility (Visualization of statistics, Social Μedia and the marketing, Fake news, New ICTs and their influence, Future libraries (Expanded boundaries, New generation of services, Innovative synergies and collaboration).
Као и последњих година и ова конференција је имала могућност онлајн учешћа. У току четири дана конференције одржане су пленарне седнице, специјалне сесије и радионице, а представљено је 108 радова и 10 постера.
Србију је ове године представљала: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Народна библиотека Србије, Библиотека града Београда, Библиотекарско друштво Србије и Народни музеј Краљево са четири рада и три постера.
Конференција је почела вођеном туром по Хераклиону, а завршила се целодневним излетом, тако да је било прилике да се и ван просторија конференције боље упознају колеге из целог света, размене искуства и договоре будућу сарадњу.
Др Вера Петровић, Библиотекар саветник
Двадесето међународно саветовање: Актуелности грађанског и трговачког законодавства и правне праксе, одржано је у Неумо 15. и 16. јуна 2023. године. Саветовање је успешно реализовано у оквиру 4 сесије и 3 округла стола. Округли сто Друштва библиотекара правних и сродних библитека Југоисточне Европе је петнаест година саставни део ових саветовања.
Tема округлог стола била је: Перцепција звања књижничара данас-примери из праксе. Округлом столу присуствовало је 6 чланова друштва са 4 излагања.
Едита Бачић, Библиотекарство данас: могући правци будућег развоја;
Едита Мулаосмановић, Улога Универзитетске библиотеке у презентацији научно-истраживачког рада Универзитета „Џемал Бједић“ у Мостару;
Инес Овчар, Перцепција звања књижничара данас;
Вера Петровић, Стицање стручних звања у библиотечко-информационој делатности Србије.
После дискусије о регионалном струковном положају библиотекара, донети су закључци:
- Наставити континуитет одржавања Округлог стола у Неуму;
- Формирати Програмски одбор за следећи Округли сто;
- Наставити сарадњу са EBSCO-oм;
- Извршити пријем новог члана-колегинице Едите Мулаосмановић са Универзитета „Џемал Бједић“ у Мостару;
- Послати свим библиотекама правних факултета у региону, позив и приступницу да се укључе у рад Друштва;
- Радити перманентно на афирмацији Друштва правних и сродних библитека Југоисточне Европе.
Историја начела библиотекарства
Превод: Радмила Царевић
блиотекар саветник руководилац Информативно-позајмног одељења УБКГ
THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm
Bibliografija: str. 226-227. – Registar.
ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)
COBISS.SR-ID 514543253
Прво начело: Библиотеке су продукт друштва.
Кроз историју се показало да је судбина библиотека, од оних античких па све до данашњих, увек повезана са судбином друштва које их је створило. Библиотека у Ниниви је била уско повезана са Асурбанипаловом владавином. За време његове владавине као и за време владавине његова три претходника (Саргона, Сенахерида и Асархадона) Асириа је била водећа држава у западној Азији, краљевство које се простирало од Персијског залива па све до Медитерана. За време Асурбанипала Нинива је постала престоница и администратитвни центар. Она је представљала срце краљевства и цивилизације. У Ниниви је подигао библиотеку, не само да би она чувала сво знање и учењаштво нације, већ и да буде посредник у допуњавању и преношењу тог истог знања.
Из сличног разлога је основана и Александријска библиотека да би била центар хеленске културе и науке. Град је 331. п.н.е. подигао Александар Велики који је на свакој освојеној територији постављао темеље грчке културе и цивилизације. Птоломеј Сотер, који је био један од Александрових генерала и који је владао Египтом у периоду између 323 и 285, изградио је чувену библиотеку негде између 300 и 290. п.н.е. Сотерово царство одржало се читава три века. Град који је подигао је седамсто година био светско чудо, а Александријска библиотека представљала је стуб знања, памети и учењаштва скоро девет стотина година.
Библиотеке древног Рима представљале су одраз римске цивилизације. Средњовековне библиотеке одражавале су моћ и доминацију цркве. У периоду од 19. века па све до данас библиотеке почињу да представљају одраз демократије модерног образовања. Захваљујући развоју демократије, библиотеке су престале да буду “резервисане само за елиту”. Библиотеке су биле од изузетне важности за развој образовања.
Повезаност библиотека и друштва најбоље се осликава кроз градњу зграда намењених за смештај библиотека. Првобитно су оне биле смештене у палатама и храмовима, затим у манастирима и катедралама. Потом су постале грандиозна здања. Сада, са развојем демократије, зграде библиотека су дизајниране тако да изгледају као нека врста народне палате.
Друго начело баиблиотекарства: Друштво води рачуна о библиотекама.
Поред немара корисника, крађе, намерних оштећења, недостатка материјала, влаге и других врста штете, историјски потврђена чињеница је су највећу штету књигама и библиотекама причинили неки спољашњи фактори, понекад случајно, понекад намерно, али једно је сигурно, у највећем броју случајева били су верске или политичке природе.
Ћин Ши Хуанг, оснивач династије Ћин, је 221. п.н.е. наредио уништење свих књига осим оних које су се бавиле агрикултуром, медицином и теологијом. У хришћанском добу становници Ефеса су под чудним околностима спалили своје књиге.
Александријска библиотека је била захваћена пожаром током Цезаровог грађанског рата 48. п.н.е. Библиотеку су поново спалили Сарацени 640. н.е. по налогу верског фанатика Омара Калифа који је тврдио да, уколико се грчки записи поклапају са Кораном, онда су били непотребни, уколико се не поклапају, у том случају су били опасни и морали су се уништити.
Освајачи су уништили скоро сваку библиотеку у Риму и Италији у 15. веку. Царска библиотека у Константинопољу, коју је основао Константин Велики 330. уништена је у пожару 477. Када је Картагина разорена, разорена је и њена библиотека.
Током англо-саксонског периода у Британији библиотеке су се константно распуштале и уништавале. Када је Хенри VIII затворио све манастире у периоду између 1537-39, то се умногоме одразило на опстанак библиотека. Иста судбина задесила је библиотеке у Немачкој 1525., за време Немачког сељачког рата, и у Франнцуској 1561. одн. 1589. за време Хугенотских ратова. По питању деструкције библиотека на религијској основи, Калиф Омари и Хенри VIII су само двојица у низу слично мотивисаних владара. Некада су пагани спаљивали хришћанске књиге, па су после хришћани спаљивали паганске. У модерном добу, након 1933. за време Хитлерове диктатуре у Немачкој, књиге су уништаване и спаљиване. Током Другог светског рата у Британији је изгубљено преко 20 милиона књига.
Књиге су престале да се губе и уништавају онда када је човечанство чврсто решило да поради на њиховој безбедности. Што се тиче простора где су се библиотеке налазиле, библиотке древног доба су се налазиле на сигурном међу зидовима палата и храмова. За време Француске револуције све библиотеке религијског типа сматрале су се националним власништвом тако да су све њихове књиге и рукописи конфисковани, чак и оне које су припадале племству. Тако је неких 8 милиона књига завршило у складиштима широм Француске и донети су прописи за њихово уређење. Током Руске револуције у периоду између 1918. и 1923. велики број књига, чак и читаве библиотеке премештене су у Руску националну библиотеку-Лењинку.
Најмоћнији непријатељи библиотека су изван свих овлашћења која библиотекар поседује. Библиотекари могу једино да буду добри “домаћини” књигама, да допуњују и обнаваљају библиотечку грађу, небитно да ли се ради о глиненим плочицама, свицима папируса, манускриптима или штампаним књигама, да организују и обезбеде одговарајуће просотрије и да воде рачуна о њиховој употреби. Ништа више од тога они не могу да ураде јер немају овлашћења.
Треће начело: Библиотеке су ризнице знања. То знање не само да се чува већ се и преноси и допуњује.
Градећи библиотеку у Ниниви, Асурбанипал је свесно “зидао” утврду за складиштење свог светског знања. Намеравао је да дозволи и својим поданицима да користе библиотеку. Александријска библиотека је исто тако била тврђава знања. Њен први библиотекар Деметрије Фалеронски је то посведочио. С обзиром да то знање није требало само “да се чува” већ и да се преноси и шири, Птоломеј је ангажовао велики број учењака да проучавају библиотечку грађу Александријске библиотеке.
У средњевм веку се више водило рачуна о очувању свега саџаног у књигама. Стварао се утисак да ниједан манастри није могао да опстане без књига, о чему говори следећи епиграм “цлауструм сине армарио, цаструм сине армаментарио” (манастир без библиотеке је попут замка без војске).
Овим трећим начелом водиле су се и библиотеке модерног доба. Средином 18. века Библиотека Британског музеја је своја врата отворила свету и отад па надаље свет је постао богатији за нека нова знања. Међу онима који су то знали да употребе у свом раду били су Вилиам Wордсwорт, Сер Волтер Скот, Вилијам Текери, Чарлс Дикенс, Семјуел Тејлор Колериџ, Карл Маркс, Бернард Шо и многи други. Конгресна библиотека поседује практично сво знање забележено кроз историју.
Више од 2500 година библиотека је била једини прави „власник“ свог прикупљеног знања. Она представља једину институцију друштвеног типа где онај ко жели, може да добије трајне неповратне информације. Друштво је увек сматрало да библиотеке имају активан социјални, политички и образовни утицај (из тог разлога су многи моћни владари кроз историју уништавали библиотеке). Ако би библиотеке биле само ризнице за чување знања, то знање би било неискоришћено, „благо закопано у земљу“ (позната изрека Јохна Дуриеа).
Четврто начело: Библиотеке су центри моћи.
„Нам ет ипса сциентиа потестас ест“ написао је Френсис Бејкон у17. веку. Знање је моћ. Па, с обзиром да су библиотеке ризнице знања, оне су самим тим и центри моћи.
У античком добу библиотеке су биле повезане са палатама и храмовима, смештене у самим центрима духовне моћи. Први библиотекари су били људи из вишег сталежа, високи свештеници или чиновници. У средњем веку библиотеке су представљале нераскидиви део црквене моћи.
То да су библиотеке центри моћи најбоље је приказано на примерима величанствених грађевина из периода Ренесансе, као што су Библиотека Медичи и Ел Ескоријал, поред њих ту су и велике националне библиотеке попут оне у Бечу коју је 1720их подигао Чарлс VI, или библиотека у Берлину коју је 1780. отворио Фридрих Велики.
Библиотеке су остале центри моћи и у новијем периоду. Конгресна библиотека је све до 1897. била смештена у Конгресној згради на врху брда Капитол, у седишту најмоћније нације на свету. Где год је моћ почивала, небитно да ли се радило о неком владару или председнику, ту је била и библиотека.
Пето начело: Сви могу да користе библиотеке.
Докази о слободном приступу библиотекама датирају још из најранијих дана. У 7. веку п.н.е. Асурбанипалова огромна колекција глинених плочица је била припремљена и постављена у сред палате како би могли сви да је користе. Едwард Едwардс каже „да је то била народна библиотека са глиненим плочицама“. Деметрије Фалеронски, први библиотекар Александријске библиотеке, је превасходно био „градитељ“, више се базирао на прикупљање и проширење збирки. За разлику од њега, Зенодот, његов наследник из Ефеса, усмерио је своје напоре ка томе да библиотеку учини доступном за народ.
Библиотека атинског тиранина Пизистрата (600-528. п.н.е.) је била доступна за употребу. Сви већи градови широм Грчке су, све до краја 3. века п. н. е., имали библиотеке у којима су грађани могли да истражују и да се информишу. У Риму се та идеја слободног приступа први пут јавила за време првог римског императора Августа (63. п.н.е.-14. н.е.), који је саградио две народне библиотеке, једну у саставу Аполоновог храма на брежуљку Палатин и Октавијанску библиотеку на Марсовом пољу. Библиотека коју је подигао Гај Азиније Поло (76. п.н.е.-4. н.е.) на брежуљку Авентин остала је упамћена по реченици ингениа хоминум рем публицам – човекови таленти и менталне способности треба да служе у народне сврхе.
John Willis Clark, значајни историчар који се бавио средњовековним библиотекама, тврдио је да су све ове библиотеке практично биле народне, и да су манастирске библиотеке представљале народне библиотеке средњег века. Елмер Д. Јохнсон, још један важан историчар, забележио је да су библиотеке средњовековних универзитета биле покретачка идеја да се њихове ризнице отворе за коришћење. C. Seymour Thompson каже да праву народну библиотеку није било могуће основати пре Ренесансе и Реформације.
Овај нови дух библиотекарства се у17. веку одразио на дела Габриела Наудéа и Јохна Дуриеа. Наудé је тврдио да “библиотека треба да буде доступна свима, без изузетка”. Дурие бележи то да “библиотека није ништа друго до мртво слово на папиру” осим ако “је народ у својим рукама не претвори у нешто живо”.
Тек у 19. веку, у Британији и Америци је начело, које каже да сви треба да користе библиотеке, потпуно заживело.
Шесто начело: Библиотеке морају да се развијају.
Чак и у средњем веку, када библиотеке нису имале више од 500 списа који су се чували у једној или две шкриње по ћошковима манастирских капела, те библиотеке су расле и развијале се. Прво је то било из разлога што су, да би се адекватно употребљавале, морале да достигну известан број књига. У прилог томе иде и бенедиктинско правило које је гласило да однос броја књига и монаха у манастиру мора да буде 1:1. Други разлог је тај што су средњовековне библиотеке, заједно са свим другим библиотекама из другог времена, рефлектовале развијање образовања. Средњовековни универзитети на којима се изучавало право, медицина, граматика и логика, да би нормално функционисали, морали су да имају библиотеке које су се у континуитету развијале. Истина је да је у доба средњег века развој библиотека био спор и отежан. Број књига није могао да се увећа само напорним преписивањем, иако је део регуларних задужења монаха у сцрипториуму било управо преписивање текстова. Крајем средњовековног периода, у 14. и 15. веку, број књига у већини манастира је са неколико стотина порастао на неколико хиљада. Тако је тај светионик знања и даље светлео, мада једва, у периоду између великог уништења античких библиотека и њиховог оживљавања за време Ренесансе и у добу штампане књиге.
Доба када су књиге почеле да се штампају, нарочито онда када се појавила кружна преса, са собом је донело масовну продукцију књига. Библиотеке не само да су се развијале већ се број књига повећавао невероватном брзином. Европске библиотеке, коју су грађене у стилу палата, морале су да се преуреде како би могле да испрате стално растући број књига. Тако је коначно дошао крај богато украшеним дворанама-библиотекама.
Националне библиотеке, народне библиотеке и универзитетске библиотеке су најбољи пример начела које каже да библиотеке морају да се развијају. Конгресна библиотека је формално основана 1800. до 1807. имала је неких 3000 издања, које су уништили британски војници 1814. али је збирка обновљена захваљујући куповини библиотеке бившег председника Томаса Џеферсона која је имала 6487 издања; до 1836. Конгресна библиотека је имала 24000 издања, уследилио је још једно уништење пожаром 1851. али до 1863. број издања порастао је на 79214. Стотину година касније, у раним 1970им, библиотека је садржала 16 000 000 издања и 30 000 000 манускрипта који су са осталом библиотечком грађом чинили укупан број од 64 000 000. Њујоршка народна библиотека, основана након 1895. до раних 1970их је садржала 8 500 000 издања. Универзитетске библиотеке су такође бележиле невероватан развој. Библиотека на Харварду, основана 1683., до 1780их је имала 12000 књига, 1831. 39605, 1849. 9200, 1876. 227650, 1900. 560000, 1925. 2 416 500, 1938. 3 941 359, 1970их, 9 000 000 књига.
Не постоји ништа што би оповргло ово шесто начело. Али оно што сви, који су на неки начин укључени у бибиотекарску професију, жељно ишчекују јесте налажење решења за проблеме огромних и непрегледних збирки. Библиотеке, иако морају да се развијају и расту, не трају вечно. Велика Александријска библиотека је нестала. Књиге које су се чувале у око осам стотина религиозних библиотека у средњем веку у Британији су уништене. Глинене плочице, свици папируса и пергаменти су временом превазиђени. Самим тим не постоји ниједан разлог зашто штампане књиге једног дана не би биле превазиђене.
Седмо начело: Национална библиотека треба да садржи сву књижевност једног народа, као и друге националне књижевности.
Асурбанипал је за своју библиотеку у Ниниви прикупио сва могућа асирска дела која је пронашао: религиозне текстове, молитве, бајалице, историјске, географске, астролошке, астрономске, правне, митолошке и разне друге материјале, чак и писма писана амбасадорима као и пореска документа. Поред тога у библиотеци су се могли наћи преводи дела других народа, као на пример сумерски и вавилонски текстови.
Деметрије Фалеронски је имао за циљ да прикупи сва дела која се на свету могу пронаћи. Александријска библиотека није тежила да буде ризница само хеленске књижевности већ и превода дела неких других језика и књижевности: хебрејска библија, древни египатски текстови, персијски текстови и латинска књижевност.
Седмо начело је видљиво и у библиотекама модерног доба. У 19. веку, најзначајнији библиотекар Библиотеке Британског музеја је изнео мишљење: ”Ова британска библиотека у највећој мери је усмерена ка делима која се тичу британске културе и британске владавине, та дела обрађују сву могућу тематику, почев од религиозне, политичке, научне, правне, уметничке… Што је дело ређе и драгоценије, потребно је уложити више напора да се то дело сачува у библиотеци.” Седмо начело каже да поред националне, библиотека треба да садржи и неке друге книжевности што је потврдио и Закон о рефералној делатности Библиотеке Британског музеја који је усвојен 1972. У првом годишњем извештају (1973-74) објављено је да је сврха новоусвојеног закона та “да се прикупљају, поклањају и размењују не само британске књиге и манускрипти, већ што и више могуће штампаног материјала из свих научних области из других држава и на другим језицима”.
Осмо начело: Свака књига је за употребу.
Након катастрофалних оштећења библиотека у протеклих 3000 година, свака књига која је на тај начин изгубљена је жаргонски речено “фалила” и библиотекарима и библиотекама. Научници који су проучавали древну Асирију славили су и величали сваку глинену плочицу из Ниниве која је преживела. Многи други су били одушевљени проналаском неког текста из Александријске библиотеке. Свака књига из средњег века која је преживела уништење и затварање енглеских манастира, је цењена. Исти случај је и са текстовима који су некако успели да избегну уништења наређена од стране Ћин Ши Хуанга, или Калифа Омара. Чак и неки текстови из скорије прошлости се и те како вреднују. Раyмонд Ирwин бележи да је више од половине енглеских романа објављених у периоду између 1770. и 1800., који су били популарно штиво библиотека тог времена, трајно изгубљено.
Габриел Наудé је својевремено рекао да не постоји довољно лоша књига коју неко неће хтети да прочита. Edward Edwards је тврдио да национална библиотека треба да буде нека врста ризнице-енциклопедије у којој ће се чувати не само значајна књижевна већ и мање вредна дела. William Blade тврди да је поседовање било које старе књиге заправо “свети чин” јер: ”Стара књига, каква год да јој је тематика, је део националне историје, можемо да је ископирамо али та копија никада неће изгледати као оригинал. Пошто је она уједно и историјски документ, треба пажљиво да је чувамо”.
Ернест А. Саваге је похвалио сваког библиотекара који се трудио да сачува било какву књигу, чак и ону која се чинила потпуно неупотребљивом. Хенрy Евелyн Блисс је поетски објаснио “да полице у библиотекама красе мртве књиге и оне које су једном ногом у гробу”, али додаје да су оне морале негде да се спакују јер “једног дана ће неке од њих можда бити драгоцене. Оне које нису драгоцене, читаће обични људи”. Фремонт Ридер, говорећи о проблемима превеликих збирки научних библиотека, не дели мишљење “да све мора негде да се сачува”, али зато предлаже да се у некој мањој форми све учини доступним свуда.
Девето начело: Библиотекар мора да буде образована особа.
Библиотекари древног Египта су били високообразовани, као и библиотекари древног Вавилона и Асирије. Деметрије Фалеронски је био филозоф. Калимарх је такође био учењак, зачетник библиографије и највећи књижевник свога времена.
У старом Риму сваког библиотекара је император одређивао, процуратор библиотхецарум, тако је галсило нијхов назив. Сви они су били познати учењаци. За време цара Хадријана библиотекама је руководио Јулије Вестимус.
Сви библиотекари вредни помена су били обарзовани људи. Можда најзначајнији међу њима, Edward Edwards, Antonio Panizzi и Melvil Dewey су и најбољи представници овог начела.
Edward Edwards је био самоук, мада су му и други људи пружали помоћ и подршку приликом учења, међу којима је и Edwin Abbot, доректор Филолошке гимназије у Мерилебону. Edwards је марљиво читао и учио целог свог живота. Написао је и велики број радова. Antonio Panizzi се у седамнаестој години уписао на Универзитет у Парми где је четири године касније дипломирао права. У Лондон је пребегао из политичких разлога. Обављао је и функције шефа Катедре за италијански језик и књижевност на Лондонском универзитету. Током живота, поред тога што је радио и као Чувар штампаних књига у Библиотеци Британског музеја, налазио је време и за неке друге активности, радио је и на припреми Боиардових и Дантеових дела. Melvil Dewey је од малих ногу почео да учи и да се усавршава. Дипломирао је на Армхерст колеџу, а, између осталог, остаће упамћен по својој чувеној Децималној класификацији.
Десето начело: Библиотекар је уједно и едукатор.
John Durie је у 17. веку ово начело потанко објаснио у делу Тхе реформед либрарие-кеепер. Дурие је презирао оне библиотекаре који су библиотекарску професију видели само као начин да лако дођу до зараде. Он каже: ”Ако су библиотекари доживели своју професију у правом смислу и ако се труде да раде посао на начин на који треба да раде, да буду на располагању корисницима библиотека, они онда постају “агенти за унапређење општег образовања”.
Са Дуриеовим мишљењем да је библиотекар едуцктор, то јест “агент” за образовање, слагао се и Henry Evelyn Bliss који је свој рад посветио томе “да библиотекар треба да буде организатор и едукатор”. Овим начелом вођени су и Edwards, Dewey и Panizzи.
Edward Edwards је у свом делу Мемоирс оф тхе либрариес настојао да дефинише шта су дужности библиотекара па је рекао да библиотекарска професија никада неће представљати лак пут до стицања новца и славе. Он каже: ” Све заслуге које је неко постигао вредно и страсвено радећи за живота, биће видљиве тек када буде дуго почивао у својој грибници”. Edwards је био укључен у различите активности које су промовисале образовање. На пример рад са Централним друштвом за едукацију и Лондонским удружењем уметника. Чак и током напорног и проблематичног рада на месту библиотекара Манчестерске библиотеке, Edwards је пружао активну подршку школским удружењима у припреми Закона о образовању који је усвојен 1870.
Убрзо по доласку у Лондон, Panizzi је почео да ради као предавач италијанског језика. и књижевности на Универзитету у Лондону 1828. Његов рад у Библиотеци Британског музеја сумиран је у изјави коју је дао овлашћеном телу за истрагу пословања Британског музеја: ”Желим да сваки сиромашни студент има иста права као и најбогатији човек у краљевству и захтевам да му Влада по том питању пружи безусловну помоћ. Што се тиче највредније и најзначајније сврхе библиотеке, то је несумњиво едукација у циљу напреднијег учења и истраживања”.
Melvil Dewey је са 17 година је у свом дневнику написао: “Чврсто сам одлучио да живот посветим едукацији. Волео бих да људима пружим неко више образовање.” Мада је још као веома млад добио сертификат за предавача, он се ипак посветио библиотекарској професији и даље не одустајући од својих намера да буде едукатор. Свој сан је испунио оснивањем прве модерне школе библиотекарства у Колумбији. Такође је провео једанаест активних година у универзитетској администрацији као секретар Управног одбора Државног универзитета у Њујорку.. Залагао се за преко потребне образовне реформе на дуге стазе, суочавајући се са свим могућим врстама притисака и напада. Dewey је у образовне сврхе основао социјално рекреативни Lake Placid Клуб који је растао и ширио се непрестано. Сам Dewey га је описао као „универзитет међу дрвећем“.
Једанаесто начело: Улога библиотекара добија свој пуни смисао тек онда када је потпуно интегрисана у друштвени и политички систем.
Библиотеке су центри моћи, тако гласи једно од претходних начела. У том случају улога библиотекара и није тако значајна. У древном Египту библиотекари су били људи из високог друштвеног сталежа па је самим тим и њихова улога била важна. Исто је важило и за библиотекаре Вавилона и Асирије. То говори да је једанаесто начело у потпуности било извршено.
Деметрије Фалеронски, пре него што је постао први библиотекар Александријске библиотеке, неких десет година је управљао Атином (317-307 п.н.е.). Био је човек од стила, човек који је остављао утисак и био је високо позиционирани саветник у палати Птоломеја Сотера. Он је и иницирао подизање Александријске библиотеке и музеја. Деметријева позиција у палати ојачала је и његову позицију библиотекара јер без политичке подршке, као и професионалног умећа, библиотека није ни могла да се гради.
Edawrd Edwards се у 19. веку снажно залагао за слободан приступ библиотекама. Резултат тога је усвајање Закона о народним библиотекама 1850. у Британији. Edwards је наставио своју борбу, захтевајући да све библиотеке раде по принципу слободног приступа, “чак и оне намењене полуобразованим или необразованим људима.”
Паниззи је, као и Edwards, био противник затвореног приступа. Радио је посвећено и са напором, упорно тежећи да своју улогу библиотекара интегрише у друштвени и политички систем Велике Британије. Живот му је био турбулентан од постављања на место Чувара штампаних књига па све до ступања на позицију главног библиотекара. Одлучно је радио да Библиотеку Британског музеја учини правом националном библиотеком достојном своје државе и ништа мање није био решен да свима омогући слободан приступ једној таквој библиотеци.
Melvil Dewey је најзаслужнији за развијање библиотекарске професије у Америци јер је она, на основу његовог мишљења, била прави пример професије у служби друштва. Он је говорио да је библиотекарство, као једна активна, позитивна и пуна усхићења професија, потпуно интегрисана у друштвени у политички систем.
Дванаесто начело: Библиотекар мора непрестано да се обучава.
Билиотекари у библиотекама са глиненим плочицама у Вавилону и Асирији хиљадама година пре настанка библиотеке у Ниниви звали су се Нису-дуппи-сатри “Чувари записа на глиненим плочицама”. Они су били добро обучени и морали су да похађају преписивачке школе и стално надограђују своје зање у вези са оном облашћу за коју су били задужени. Након завршене школе морали су да раде као асистенти, тј.да уче занат у некој библиотеци годинама, истовремено учећи неколико страних језика.
Ово дванаесто начело је у својој пуној форми заживело у 19. Веку ..а када је Melvil Dewey основао своју библиотекарску школу у Колумбији 1887. У наредних деведесет година број библиотекарских школа је знантно порастао, Прва таква школа у Британији, која је имала пуно радно време, основана је у Лондону, уз помоћ и подршку Повереничког тела. Професионално образовање постало је опште прихватљиво, као и то да библиотекари морају додатно да се обучавају и да иду на праксу. Edward Edwардс обављао је праксу за каталогизатора у библиотеци Британског музеја. Професионално образовање је сам себи приуштио. Нарочито је значајно његово дело објвљено 1848. Remarks on the paucity of libraries freely open to the public , in the British Empire; together with a succinct statistical view of the existing provision of Public Libraries in the several states of Europe, а у свом назначајнијем делу Memoirs of libraries (1859) показао је огромно знање које поседује на тему библиотека.
Antonio Panizzi је још као дечак дошао у контакт са књигама када је похађао гимназију у Ређу где је Gaetano Fantuzzi, бивши професор реторике, био задужен за библиотекуи и са ким се Panizzi спријатељио. Такође, Panizzi је постао пријатељ Angelu Pezzannu, школованом библиотекару библиотеке Парменсе који је у великој мери утицао на Panizzi-ја и његов живот. Panizzi је, као и Edwards, каријеру отпочео као библиотекар Библиотеке Британског музеја, али је за разлику од Edwardsa остао ту и захваљујући њему Библиотека је доживела огромну трансформацију.
Melvil Dewey се у професионалном смислу сам обучавао. Био је библиотекар у Библиотеци на Амхерст колеџу. Најзначајнији допринос који је дао библиотекарству јесте развијање библиотекарског образовања у Америци.
Тринаесто начело : Библиотекар је дужан да ради на увећању збирке за коју је задужен.
Историчар Јосиф бележи да је Деметрије Фалеронски тежио да прикупи, ако је икако могуће, све књиге које су на свету постојале. Када би видео или чуо да је нека књига ведна изучавања, одмах би је купио. Деметрије је за мање од дванаест година прикупио око 200000 свитака папируса. Птоломеј Филаделф и Птоломеј Еуергет тражили су да све књиге које су у Египат донете на страном језику буду сређене и преписане, да копије буду дате власницима књига а да се оригинали однесу у библиотеке. Еуергет је позајмио дела Софоклеа, Еурипида и Есхилеја од Атињана, а вратио им копије. Еуменес II (197-159 п.н.е.) је подигао своју библиотеку у Пергамону. Египћани су обуставили испоруку папируса у Пергамон са циљем да спрече да се Пергамонска библиотека не развије у оноликој мери као њихова у Александрији. Библиотекари у Пергамону потом праве нови материјал за писање, пергамент начињен од животињске коже (лат. пергамена ) као замену за папирус. Асурбанипал је слао своје људе у све делове цартства, као и у стране земље, да прикупе сав могући материјал на све могуће теме, тако да је на крају библиотека у Ниниви имала око 30000 глинених плочица.
Чак и у средњем веку, када је било важно радити на увећању библиотечких збирки, ово тринаесто начело се поштовало. Једно од правила која су била у средњовековним библиотекама је: “Прва и основна дужност библиотекара јесте да за време своје службе прикупи што више књига”.
John Durie, говорећи о дужности библиотекара да ради на увећању своје збирке, предлаже да једном годишње истакнути професори свих факултета врше контролу рада библиотекара, са посебним освртом на то да ли је и колико допринео увећању збирке и тако дају своје оцене.
Свака велика библиотека модерног доба је чврст доказ поштовања тринаестог начела од стране многих учених људи и владара током векова. Конгресна библиотека тренутно има 64 000 000 издања и то захваљујући многим људима, па и њеном првом библиотекару Ainsworthu Randu Spoффорду. У време док је Spofford био библиотекар, број издања у Конгресној библиотеци порастао је на 740000. Panizzi је такође имао за циљ да Библиотеку Британског музеја учини водећом, не само у Великој Британији, већ и на светском нивоу. У складу са тим, залаго се за што бољу примену Закона о ауторским правима, а исто тако је слао своје заступнике у Европу и Америку.
Чак су и Edwards и Dewey, који нису били примарно опредељени за то да увећавају своје збирке, следили дато начело. Edwards је за неких седам година сакупио збирку од 50000 издања. Библиотеке на Амхерст и Колумбија колеџу су константо расле по питању броја издања, у време кад је Dewey обављао дужност библиотекара.
Четрнаесто начело: Библиотека мора да буде уређена по некаквом реду.
“Без реда и организације, макар то садржало и 50000 примерака”, пише Gabriel Naudé у 17. веку, “само да би се нешто назвало библиотеком исто је као и скупина од 30000 људи који су се скупили само да би се назвали некаквом армијом, али ствар се мења ако се за њихово груписање побрину команданти и капетани”.
Ово је права формулација првог начела које се односи на класификацију и каталогизацију библиотека: библиотека треба да буде сређена по некаквом реду. Историја библиотека нам сведочи да, не само да библиотека треба да буде сређена по одређеном реду већ да, библиотекари треба да направе и њен садржај.
У граду Едфу у Египту, зграда библиотеке знана као Здање папируса имала свој каталог свештеничких књига који је био угравиран на зидовима. Каталог је обухватао два регистра, први се односио на 12 шкриња са записима, а други на 22 шкриње. Постоје и докази о класификацији дела с обзиром да се други регистар односио на дела о магији. Thompson бележи да су у библиотекама са глиненим плочицама у Асирији и Вавилону, плочице бие поређане у различитим серијама сходно томе где су се у библиотеци налазиле. Како би се утврдила локација одређене плочице, свака серија је носила назив по речима у реченици која је стајала као наслов прве плочице и свака следећа плочица је имала властит број: на пример, “Шеснаеста плочица злих духова”. Да би се обезбдио тачан поредак, подвлачила се линија на крају натписа сваке плочице а први ред следеће плочице у серији писан је испод те линије. На десетине хиљада глинених плочица биле су уређене на полицама ради лакшег налажења и биле су допуњене листама са називима или каталозима. Велики број плочица је садржао податке о настанку и писцу одређујући тако место плочице у серији. У Калак збирци, под надлежношћу библиотекара Набу-зугуб-гина (који је на то место постављен у шестој години владавине краља Саргона, 716. п.н.е. па све до двадесет друге године краља Сенахериба 684. п.н.е.) каталошки унос подразумевао је назив дела, број редова, садржај, почетак или уводне редове (који су обично представљали и наслов) и свако битно поглавље или потпоглавље. Асурбанипалова библиотека такође је била класификована и каталошки уређена.
Први прави каталог био је каталог Александријске библиотеке који је сачинио Калимарх. Калимархов идентитет није баш засигурно потврђен али верује се да је он био александријски песник који је стварао у периоду између 310. и 240. г.п.н.е. Калимарх је саставио систематскИ (стручни каталог)- вероватно из личне побуде пре него због напора саме Александријске библиотеке на ту тему. Према речима James Westfall Thompsona, тај каталог је сачињен у 120 књига на листићима папира који су се звали пенакеси и на сваком листићу је био исписан кратак наслов који је био у директној вези са натписом на одговарајућем свитку папира.
Каталози средњовековних библиотека су почели да се сеачињавају још од давнина, о чему сведоче примери из 8. века па на даље. Што се тиче модерног доба, развој каталогизације је укључивао како штампане каталоге, као што је био каталог Бодлијанске библиотеке из 1605., тако и компјутерски обрађене каталоге данашњице.
Петнаесто начело: С обзиром да су библиотеке ризнице знања, онда би оне требало да буду тематски уређене.
Сви модерни класификациони системи, почев од Децималне класификације, преко Универзалне децималне класификације Конгресне библиотеке па до Blissovog система за класификацију, су направљени за тематска уређења. Асурбанипалова библиотека је била распоређена у неколико соба у краљевој палати и те собе су биле уређене на основу тематике којом су се бавиле плочице у њима смештене. Једна соба је, на пример, обухватала плочице које су се бавиле историјоми и владавином, друга је обухватала оне које су се бавиле легендама и митологијом, итд. Саме глинене плочице чувале су се у земљаним ћуповима који су били рапоређени у редовима на полицама. Свака плочица је носила идентификациону ознаку која је указивала на ћуп, полицу и собу у којој се налазила. На зидовимаје поред врата сваке собе налазила се листа дела која су у тој соби била смештена, то је заправо била нека врста пописа полица. Такође, у свакој соби поред врата налазиле су се плочице које су представљале нешто слично предметном каталогу или дескриптивној библиографији. Записи на тим плочицама носили су називе дела, број плочица за свако дело, број редова, уводне речи, битна потпоглавља и ознаку локације или класификациони симбол. Неки од ових глинениг каталога који су успели да опстану налазе се у веома лошем стању што сведочи о њиховој прекомерној употреби. У десет великих дворана Александријске библиотеке, између чијих пространих зидова се налазе огромне полице, означене и насловљене, смештено је на хиљаде рукописа који у себи садрже мудрост, знање, информације, прикупљане од стране генијалних Хелена. Свака од дворана представљала је одвојено одељење за изучавање. У доба средњег века, световна дела су била уређена у складу са тривиумом (граматика, логика, реторика) и quadriviumom (аритметика, музика, геометрија, астрономија) који су заправо део средњовековног наставног плана.
Шеснаесто начело: Практичност диктира начин на који ће се књиге у библиотеци разврставати.
Класификационе системи Gesnera, Bodleiana и Naudéa указују, као што су указивали системи коришћени у библиотеци у Ниниви и Александријској библиотеци, на једно ново начело библиотекарства а то је управо поменуто шеснаесто начело. Бодлијанска библиотека водила се идентичним начелом, што се тиче класификације, када је први пут отворена 1602. Садржајне одреднице у Бодлијаснкој библиотеци су биле подељене на Теологију, Право, Медицину и Уметност. Бодлеy је,1604., у писму свом библиотекару Тхомасу Јамесу, предложио да Правима прида већу важност него Медицини, али када је 1605. први каталог објављен, редослед је замењен па је подела изгледала овако: Теологија, Медицина, Право, Уметност. Књиге су сортиране на основу свог обима, а књиге у кварт формату и формату велике осмине држале су се под кључем. На основу садржајних одредница књиге су биле поређане на полицама према презименима писаца по абецеденом реду,
Нешто касније, 1643., Gabriel Naudé је објавио своје дело Bibliothecae Cordesianae catalogus. Он је свој каталог класификовао на следећи начин: Теологија, Медицина, Библиографија, Хронологија, Географија, Историја, Уметност ратовања, Право, Судство и црквено право, Филозофија, Политика, Књижевност.
Deweyeва децимална класификација састојала се из само девет садржајних одредница. Класификација се служила различитом мнемотехником приликом подела, нпр. свуда у географској, постојао је регуларан и познат образац са бројевима. Универзална децимална класификација Конгресне библиотеке је, као и Deweyeva, била практична. Класификациони системи који су били базирани на филозофским основама нису се дуго одржали. Такав је случај са класификационим системом James Duff Browна.
Седамнаесто и последње начело каже: Библиотека мора да има предметни каталог.
Први библиотечки каталози су били предметни каталози. Калимархов Пенакес, имао је форму стручног каталога. Средњовековни каталози су садржали кратке наслове и били су тематски уређени. У периоду између 1200-1300, јавља се Tabulae Septem Custodiarum super Bibliam. Он покрива неких 80ак аутора поређаних азбучним редом, а до тада је “такво уређење очигледно било непознато”.
Са употребом предметног каталога наставило се и доба штампане књиге. Такви су били каталози Alda Manucia и Roberta Estiennea. У периоду између 1800-1850, појавио великих број систематских каталога. Касније је уведен речнички каталог који је био знатно једноставнији у односу на систематски. Andrea Crestadoro је израдио каталог који је представљало грубу форму речничког каталога. Charles Ammi Cutter је објавио Rules for a dictionary catalogue. Његова “правила” и даље представљају стандард за ту врсту каталога.
Речнички каталози су некако успевали да се одрже у британским народним библиотекама све до краја 19. века, али како је време протицало тако је лисни каталог почео све више да се појављује. У библиотекама је у 20. веку, наставио да се израђује предметни каталог, стручни или алфабетски.
Библиографија
BLADES, William: The enemies of books. London, Elliot Stock, 1902.
BLISS, Henry Evelyn: The organization of knowledge in libraries and the subject-approach to books. 2nd ed, New York, H W Wilson, 1939.
BOSTWICK, Arthur E: The American public library. New York, Appleton, 1910.
CLARK, John Willis: The care of books. Cambridge, Cambridge UP, 1901.
DURIE, John: The reformed librarie-keeper. London, printed by William Dugard, 1650.
EDWARDS, Edward: Libraries and founders of libraries. London, Trubner, 1865.
Memoirs of libraries. 2 vols, London, Trubner, 1859.
ESDAILE, Arundell: National libraries of the world: their history, administration and public services. 2nd ed, by F J Hill, London, Library Association, 1957.
GOODRUM, Charles A: The Library of Congress. New York, Praeger 1974.
IRWIN, Raymond: The English library. London, Allen & Unwin, 1966.
The heritage of the English library. London, Allen & Unwin, 1966.
The origins of the English library, London, Allen & Unwin, 1958.
JOHNSON, E D: History of the libraries in the western world 2nd ed, Metuchen NJ, Scarecrow Press, 1970.
KELLY, Thomas: A history of public libraries in Great Britain, 1845-1965. London, Library Association, 1973.
KENYON, Sir Frederick: Libraries and museums, London, Benn, 1930.
MILLER, Edward: Prince of librarians: the life and times of Antonio Panizzi of the British Museum, London, Deutsch, 1967.
MUNFORD, W A: Edward Edwards, 1812-1886: portrait of a librarian. London, Library Association, 1963.
NORRIS, Dorothy May: A history of cataloguing and cataloguing methods,1100-1850 .London, Grafton, 1939.
PARSONS, Edward Alexander: The Alexandrian Library, glory of the Hellenic world: its rise , antiquities and destruction. London, Cleaver-Hume Press, 1952.
PINNER, H L: The world of books in classical antiquity, Leiden, Sijthoff, 1958.
RIDER, Fremont: Melvil Dewey. Chicago, American Library Association, 1944.
The scholar and the future of the research library: a problem and its solution. New York, Hadham Press, 1944.
SAVAGE, Ernest A: Old English libraries: the making, collection, and use of books during the Middle Ages. London, Methuen, 1911.
THOMPSON, C Seymour: Evolution of the American public library, 1653-1876. Washington, Scarecrow Press, 1952.
THOMPSON, James Westfall: Ancient libraries, Berkeley, California UP, 1940.
THORNTON, John L: The chronology of librarianship. London, Grafton, 1941.
Мр Весна Жупан, Дипл. информатор саветник
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ Београд
О локацији одржавања конференције
Због мреже железничких пруга, водотокова и путева Ротердам је познат под називима „Европска капија“ или „Светска капија“. У њему данас живе припадници свих раса и око 180 националности. То је град експерименталне архитектуре који је након Другог светског рата ницао из рушевина. Од тада до данас сматра се градом у коме се одвија континуирана трансформација. У Ротердаму живи око 1.200.000 људи. То је највећа европска лука, трећа по величини у свету. Други је по величини град у Холандији након Амстердама. Ротердам је не само индустријски него и трговински центар Холандије. Узевши све то у обзир схватљиво је да овај град није без разлога био домаћин бројних европских и светских збивања. Ротердам је удаљен од Амстердама око 40 минута вожње возом.
Скуп о агилној методологији у библиотекама
Ове тј. 2023 године сазван је међународни скуп на Универзитету Ерасмус у Ротердаму, 18. августа, а на тему:
Agile Methodology in Libraries: innovations in library projects and management. To у преводу значи:
Агилна методологија у библиотекама: иновације у библиотечким пројектима и менаџменту. Био је то сателитски скуп ИФЛА-е. Ауторка ових редова излагала је свој рад на тему:
Агилна методологија у промотивним активностима Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“.
Радни језик конференције био је енглески. Симултаног превођења није било.
Намера ауторкe била је да објасни начин рада у промотивним активностима Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ имајући на уму то да се оне одвијају уз употребу методологије која омогућава еластичност у релативно скромним условима. Ти услови изискују, иначе, прилагођавање таквом броју корисника који се исказује у хиљадама учлањених. Неучлањених, а заинтересованих лица је знатно више. Има их како из Србије тако и из иностранства.
Рад присутних на скупу одвијао се у складу са програмом који је доступан преко веба. Вид овог скупа био је промењен по истеку рока за подношење Обрасца ауторске дозволе, тако да је осмишљен доцније као он-лајн вебинар. Универзитет Ерасмус у Ротердаму обезбедио је, дакле, салу и техничке услове под којима су наступали аутори.
Овај скуп организовала је Секција за информационе технологије Међународне федерације библиотечких удружења и институција. Ја сам један од два аутора који су за овај скуп припремили студију случаја дајући осврт на искуство Универзитетске библиотеке у којој радим, а имајући на уму пре свега промотивне активности. Настојање је сваке озбиљне Библиотеке, а посебно универзитетске да обележава оне догађаје који су у складу са њеном природом.
То не значи да треба користити поруке преко мобилних телефона за обавештавање читалаца о отварањима пре свега изложби, а потом и других догађаја. Начин рада се усклађује са просторним планом зграде. С правом се користе традиционална средства ако се зна да Библиотека има веома лимитиран буџет те да не би могла да обезбеди велике тираже каталога изложби који би се дистрибуирали унапред непознатом броју људи. Осим тога, сале у нашој Библиотеци немају на хиљаде седишта. Реално је комбиновати нове и старе, тј. традиционалне методе обавештавања корисника како се у домаћој пракси и чини, а то је путем сајта Библиотеке и постера.
Аутори који су учествовали у раду ове конференције пристигли су са више континената. Сви радови из програма скупа су презентирани. По томе бих могла да кажем да је скуп био уистину успешан. Скуп је водила колегиница Елена Санчес Ногалес (Elena Sánchez Nogales) из Националне библиотеке у Мадриду. У раду скупа учествовао је и проф. др Франсоа – Гзавие Бофи (François-Xavier Boffy) са Универзитета Лион 1. Програм ове конференције доступан је преко следеће веб адресе:
https://www.eur.nl/en/library/ifla/agile-methodology-libraries/programme.
Мада је рад Весне Жупан тј. мој био једини из Европе, нагласила бих да су агилне методологије у библиотекама нешто што карактерише данас, пре свега, развијени свет. Према томе, није за чуђење податак да је из САД-а било неколико аутора на овом скупу.
Нема разлога да се такве методологије не користе и у преосталом делу света. За то је неопходна таква техничка подршка која би непрекидно водила рачуна о развоју софтвера за унапређење дијалога са корисницима како појединачним тако и институционалним, а у различитим сегментима библиотечко-информационе делатности.
Агилна методологија која у својој суштини има флексибилније, односно, еластичније понашање према потребама корисника у сфери библиотечко-информационе делатности укључује различите поступке током процеса рада који се одвија по фазама. Повећање интерактивности са корисницима јесте један од разлога да се агилне методологије чешће користе зато што библиотеке, на крају крајева, због њих и постоје. Идеја о примени агилне методологије, основано сматрам, зачета је пре свега у економији да би се потом проширила и почела да захвата непрофитни сектор где доживљава постепено успон.
Обилазак Универзитетске библиотеке
Универзитетска библиотека Универзитета Ерасмус има своју еволуцију. Објекат је пре извесног времена реновиран зато што се водило веома много рачуна:
о одрживости рада те Библиотеке,
о клими у том амбијенту,
о повећању броја уписаних, а сходно томе и повећању квадратуре за читалачку публику,
о повећању броја радних станица,
о технолошком унапређењу услова рада за кориснике тј. инсталираним не само хардверима, него и софтверима.
Много пажње посвећено је и томе да се омогући приступ оним репозиторијумима за које постоји реална потреба међу студентима, истраживачима и уопште запосленима на Универзитету који је добио име по чувеном филозофу Ерасму Ротердамском.
Учесници скупа о агилној методологији обишли су Универзитетску библиотеку која је једним коридором спојена са Зградом Ерасмус. Под истим су кровом и чине две од више компоненти тог, иначе, великог Универзитета. Toком обиласка Библиотеке упитала сам надлежног водича колико библиотечких јединица у фонду оријентационо има када се ради о књигама. Има их, дакле, око милион, а када би се све поређале на једну полицу добио би се низ дужине између 32 и 33 км. Илустрације ради, растојање од Ријеке до Цриквенице је 34км.
Универзитетска библиотека има више објеката. Више факултетских библиотека повезано је са Универзитетском библиотеком Универзитета Ерасмус. У главној згради те Библиотеке постојао је једно време робот који је доносио књиге из магацина. Будући да се покварио, кутије са књигама из тог периода стоје као један вид споменика, односно, подсетника на то време. Циркулацију библиотечке грађе у тој Библиотеци током савременог доба обављају живи људи. Обилазећи магацин у који смо такође сишли, усмерила сам поглед ка насловима неких монографија. Били су на енглеском, а односили су се, конкретно, на економске показатеље, затим економије Трећег света, историјску проблематику, итд. Домаћини су омогућили учесницима да обиђу и научно одељење које се налази на горњем нивоу Библиотеке. Тамо влада пријатна тишина. За читаоце постоје седишта. Они који желе тамо да раде треба унапред да изврше резервацију. Запослени могу са лаптопом на коме обављају посао да се сместе у ма који део Библиотеке како би користили несметано инсталиране програме уз употребу корисничког имена и лозинке.
Једна појединост заслужује, свакако, пажњу. Библиотека има самицу коју корисници могу да користе. То је, заправо, мала просторија маштовитог облика у којој на миру може да се поједе доручак или обави неки телефонски разговор. Мишљења сам да би ово искуство требало пренети и у амбијент академског библиотекарства Србије, а за добробит наших корисника, како интерних тако и екстерних.
Пријем у ову Библиотеку био је уистину топао, срдачан и незабораван. Био је то, заправо, најважнији део скупа који је било штета пропустити. Учесници, уверена сам, носе веома лепе утиске из тог пријатног амбијента и искрену наду да ће прилике за сарадњу са библиотекама у Холандији бити више у наредном периоду, али и да ће стечено искуство из те земље моћи са успехом да пренесу колегама у установи у којој раде.