Број један (2024)

Свјетлана Ђелић

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

Додир са развијеном Византијом умногоме се одразио и на српску средњовековну културу, књижевност и писменост. Српске средњовековне библиотеке носе византијски печат. Поред библијских списа, похрањивале су преводну апокрифну књижевност, хагиографије, духовно песништво, прве световне жанрове: романе, приповетке и басне, историографске списе, правна писма, богословске списе итд.

Средњи век је доба када се јављају библиотеке као установе. Прве библиотеке у српској средњовековној држави поникле су у манастирима, црквама, на дворовима, у приватним кућама малобројних имућних и писмених црквених и световних људи, па можемо рећи да су тада постојала два типа библиотека:

• манастирске и
• дворске (владарске и приватне)

Манастирске библиотеке биле су најраспрострањеније. Формиране су самим оснивањем манастира, тј. установљаване су манастирским типиком, који је прописивао правила монашког живота. Подразумевало се да сваки манастир има скрипторијум и библиотеку. Као културна упоришта српске књижевности и уметности у средњем веку истицали су се манастири Хиландар, на Светој Гори, а након 13. века Жича, Студеница, Милешева и Манасија у Србији, где се неговањем култова српских владара неговала и писменост. Покушаји уређења манастирских библиотека везују се за другу половину 14. века, према неким тврдњама, залагањем монаха Јоасафа, последњег Немањића, који је у Манастиру Ватопед пописао и каталогизовао преко 1.600 докумената.

Најстарија српска библиотека, до данас сачувана, основана је у Хиландару на Светој Гори 1198. године. У њој су изнедрена најзначајнија дела српске средњовековне књижевности. Прве књиге су поклони Светог Симеона и Светог Саве. Поред ктитора, књиге су поклањали владари, властела, црквени великодостојници и разни други дародавци. Књиге су набављане и куповином, а често и наруџбинама у другим манастирима, као и преписивањем у самом манастиру.

Након очеве смрти 1200. године, Сава се преселио у Кареју где је подигао испосницу. Тамо је написао Карејски типик у коме истиче да је отуђивање књига забрањено и да је подразумевано да барем неки монаси морају бити писмени. Сава је написао и Хиландарски типик којим су одређене норме калуђерског живота у манастиру. Највећи део текста ових типика преведен је, уз извесна прилагођавања, из пролога типика Богородице Евергетиде у Цариграду.

У Библиотеци је до данас похрањен највећи број српских рукописа, при чему је око 200 рукописа украшено минијатурама. Уз бројне рукописе на старосрпском и грчком језику, чувају се и документи писани на пергаменту и хартији – укупно 367 повеља, од којих 172 повеље византијских царева, 154 повеље српских владара, неколико повеља руских царева и молдавских кнежева, око 150 примерака штампане српске књиге, турска документа и исправе, велики број драгоцених архивских докумената итд.

Од 13. века наовамо оснивају се библиотеке при другим манастирима, а издвајају се Жича, Студеница, Милешева и Манасија.

Како пише Димитрије Богдановић, средњовековна библиотека не може се замислити без књига Светог писма: „[…] најнужнији део сваке библиотеке, без њих – библиотеке нема, нема писмености, нема књижевности. На њима се учи читање и писање.“ Основу једне манастирске збирке чине књиге које се користе у литургији током годишњег циклуса богослужења.

Манастир Жича, задужбина Стефана Немање, и средиште српске архиепископије, имао је и библиотеку и скрипторијум у коме су преписивана многа дела, међу њима и Карејски типик Светога Саве. Под најездом Турака, многи рукописи су пренети у Пећки манастир.

Повратком у Србију 1208, Сава Немањић одлучује да му седиште буде Студеница. Студенички књижни фонда зачет је ктиторском делатношћу Симеона Немање, док је старање о књигама било прописано Савиним Студеничким типиком. Студеница се сматра колевком средњовековне књижевности.

Свети Сава је сахрањен у Милешеви и од његове смрти, манастир се сматра центром духовног живота. По наруџбини краља Владислава, 1264. преписан је Пролог, као и Савин Номоканон по наруџбини краљице Јелене, од 1294. до 1295. године. Поред преписивачке делатности, у манастиру је у два наврата била активна и штампарија. Из те штампарије ће изаћи Псалтир са последовањем и Молитвеник, а наредних година поново и Псалтир са последовањем. Међутим, ништа што је у Милешеви писано или штампано данас се у њој не чува.

За време деспота Стефана у Манасији се развија Ресавска школа, чије је оснивање подстакао Константин Филозоф, деспотов библиотекар и угледна личност на двору. Ресавска школа била је велики скрипторијум и све што је одатле потекло несумњиви је пример како треба да изгледа српска књига. Библиотека је похрањивала преко 20.000 књига у рукопису. Дела преписивана у Ресави су, поред осталих, Зборник различитих састава из 16. века, Натпис на косовском мраморном стубу, препис деспотовог дела Слово љубве итд. Књижевну делатност Манасије омела је најезда Турака који су опљачкали манастир и спалили библиотеку.

*

Дворске, тј. приватне, библиотеке налазиле су се на дворовима владара или у кућама имућних људи. Када је деспот Стефан зидао себи двор, наручио је 18 књига од разних преписивача како би употпунио библиотеку. На његовом двору развијао се култ учености, а и он сам је био изузетно образован човек.

Познато је да је Ђурђе Бранковић имао велику библиотеку у Смедереву и да су његови синови Гргур, Стефан и Лазар били надалеко чувени као наручиоци књига. Такође, његова жена Ангелина имала је библиотеку и она је била једна од оних које су се преносиле с колена на колено. Претпоставља се да су се у библиотеци Бранковића налазиле књиге попут Минхенског псалтира.

Дворске библиотеке попуњаване су изузетно вредним и лепо украшеним књигама. Имућни људи су у одржавању друштвеног поретка и власти били упућени једни на друге. Властеоске породице скупљале су и са пажњом похрањивале писана сведочанства владареве наклоности, друштвеног угледа и материјалног престижа. Међу приватним библиотекама истиче се библиотека Николе де Архилуписа из Котора о којој је до данас највише података сачувано. Радио је преко двадесет година у латинској канцеларији на двору деспота Стефана и деспота Ђурђа у Смедереву, био је изузетно образован човек и велики преговарач. У дубровачком архиву оставио је тестамент којим је сву своју имовину завештао потомцима и набраја неке од књига које је имао у свом власништву: „Bucholicha“ од Франческа Петрарке, „Declamatio“ од Квинтилијана, „De consolatione philosophie“ од Боетија итд. Ову библиотеку чинила су и многа дела византијских и грчких писаца и угледних хуманиста.

Чувена је и библиотека Константина Филозофа, који је значајан по томе што је утицао на реформу правописа и формирање Ресавске школе. Имао је школу у Београду која је била световног типа и служила је за образовање мушке деце племенитог порекла, а при школи је постојала и школска библиотека – пример школских библиотека тог времена.

У колевци српског средњовековља зањихале су се прве библиотеке и посведочиле о ступњу културног, материјалног и духовног преображаја, при чему је књизи припадало истакнуто место. Лоза Немањића изнедрила је прве српске средњовековне библиотекаре. Од Растка Немањића, који се старао о књигама у књигохранилници на Хиландару у 12. веку, до последњег Немањића, монаха Јоасафа, каталогизатора многих докумената у манастиру Ватопеду у 14. веку.

Манастири су стицали углед на темељу богатства својих збирки књига, а краљеви, великаши и умни људи по старању о библиотекама.

Подаци о многим средњовековним библиотекама и њиховом фонду остали су фрагментирани услед тешких и немилих времена, али можемо са сигурношћу рећи да је у њима поникло културно, национално и историјско благо.

Литература:

 

1. Димитрије Богдановић, Стара српска библиотека, Летопис Матице српске, 1971.
2. Ђорђе Бубало, Писана реч у српском средњем веку, Стубови културе, Београд, 2009.
3. Гордана Стокић Симончић, Књига и библиотеке код Срба у средњем веку, Градска библиотека, Панчево, 2008.

Превод: Свјетлана Ђелић и Матеа Милошевић

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

Новa занимања и звања одражавају библиотечке суштинске вредности.

(аутор Тера Данковски)

Прошле године (2021) изгледи за каријеру у библиотекарству нису били тако ружичасти. Пандемија је бројне делатности гурнула у неизвесност, што се видело по томе што су школе за библиотекаре, платформе за запошљавање и регрутери пријављивали смањење библиотечких послова какво није виђено још од Велике рецесије (bit.ly/AL-jobs-May21).

Срећом по оне који су у потрази за послом, овај тренд је минуо. Си-Ен-Би-Си (Consumer News and Business Channel – CNBC, светски лидер у пословним вестима и покривању финансијског тржишта у реалном времену) крајем марта је извештавао о рекордних пет милиона слободних радних места више од расположивих радника. Ова тенденција присутна је у целој библиотечкој делатности.

„Број послова у библиотекама, оглашених на националном нивоу од краја 2021, достигао је ниво без преседана“, каже Дејвид Коноли (David Connolly), менаџер за оглашавање који уређује веб-сајт JobLIST Америчког библиотекарског друштва (American Library Association’s – ALA). Истиче даље како је број слободних радних места само између јануара и марта био за преко 20% већи него било када у току 15 година постојања овог сајта.

У овом окружењу, платформе за запошљавање примећују оглашавања неких јединствених занимања и нетрадиционалних звања – која одражавају велике трендове и проблеме које библиотеке настоје да реше. Коноли каже да је то због неизвесности и oсипања кадра насталог током раних дана пандемије: „Многе библиотеке су искористиле прилику да процене да ли њихови постојећи послови одговарају тренутним потребама и да редефинишу неке од њих у складу са насталим потребама које укључују нова занимања заснована на суштинским вредностима.“

Часопис Америчке библиотеке (American Libraries) истакао је пет радних места која се учесталије јављају у академским, јавним, школским и посебним библиотекама и представио људе који обављају ове послове.

1. БИБЛИОТЕКАР ЗАДУЖЕН ЗА ОДРЖИВОСТ

У октобру 2018. године Уједињене нације су објавиле важан научни извештај у коме се упозорава да свет има само 12 година да предузме озбиљне кораке уколико тежи да спречи климатску катастрофу. Три месеца касније веће Америчког библиотекарског друштва (ALA) усвојило је одрживост као стратешки пут за организацију Зимског састанка 2019. у Сијетлу, сигнализирајући тако библиотекама да је време да повећају капацитете у овој области.

Запослени који се баве одрживошћу у библиотекама, међутим, знају да проблеми са којима се заједнице суочавају нису само питања животне средине.

„Одрживост, у суштини, подразумева способност да наставите да радите то што радите“, каже Кејси Конлин (Casey Conlin), координатор за одрживост у Систему библиотека Мид-Хадсон (Mid-Hudson Library System – MHLS) из Покипсија, у Њујорку. „[Библиотеке] би требало да буду у могућности да одрже континуитет пружања својих услуга корисницима.“

Као и Америчко библиотекарско друштво, Систем библиотека Мид-Хадсон слаже се са троструким моделом одрживости, чији су приоритети еколошка исправност, економска изводљивост и друштвена равноправност. Конлин сматра да то није само помагање 66 аутономних чланица система у доношењу одговорних одлука о изградњи пројеката – иако је, нпр. саветовање о капиталним побољшањима, која могу смањити трошкове грејања и хлађења библиотеке, део тог посла.

Конлин каже да је, у ствари, одрживост повезана са низом питања, попут расне равноправности, приступачности, етичког улагања и гласања. „Покушавамо да сагледамо инклузивност из много различитих углова.“

Са своје позиције, Конлин усмерава професионални развој који помаже Систему библиотека Мид-Хадсон да открију нове правце, нове услуге и остану важни својим корисницима. За библиотеке код којих је одрживост у зачетку, он препоручује праћење сертификованог програма Иницијативе за одрживе библиотеке (Sustainable Libraries Initiative – sustainablelibrariesinitiative.org).

„Морамо водити рачуна да пружамо услуге које су доступне свима“, каже Конлин.

2. БИБЛИОТЕКАР ЗАДУЖЕН ЗА КОРИСНИЧКО ИСКУСТВО

Корисничко искуство у библиотечком окружењу може значити било шта, од поседовања лако претраживе веб-странице до корисних смерница за добру корисничку подршку.

„Постоји много дефиниција“, каже Шерсли Родригез (Sharesly Rodriguez), библиотекарка за корисничко искуство на Државном универзитету Сан Хозе (Калифорнија). Каже да је задужена за то да су производи, услуге, информације и простори употребљиви, једноставни за проналажење и доступни људима са различитим захтевима: „Потребно је уклонити што више баријера да би корисници лакше стигли до циља.“

Са своје позиције на Државном универзитету Сан Хозе (San José State University – SJSU), Родригезова спроводи истраживање као основу за решавање проблема и стварања позитивног искуства код студената и професора. „Потребе се не смеју претпостављати“, каже она. Родригезова се често ослања на анкете, интервјуе, тестове корисности и аналитику веб-странице, који јој помажу да схвати како се библиотека користи у оба окружења, на кампусу и преко интернета. „Могло би се користити и нешто веома једноставно попут паноа са налепницама где питате студенте шта они мисле.“

Њена задужења обухватају обе области, и физичку и дигиталну, и подстакла су развој референтног чет-бота за веб-страницу библиотеке, који функционише после радног времена; унапређење библиотечког интранета и рад на процени искоришћености библиотечког простора. Родригезова је, такође, организовала радну групу за корисничка искуства која олакшава примену и размењује методе планског размишљања са другим запосленима.

Са термином корисничко искуство сусрела се у школи за библиотекаре, у време када се, како каже, овај израз још није у потпуности усталио. „Многа одељења за циркулацију сада су преименована у одељења за корисничко искуство, а то је нешто што није постојало раније.“

Овај концепт није у порасту само у библиотекама; Родригезова верује да је корисничко искуство за било кога, било где. „Чак иако не радите у библиотеци, увек можете пронаћи пројекат који је усмерен на побољшање услуга или производа… и јавити се да учествујете у томе.“

3. КООРДИНАТОР ЗА ПРАВИЧНОСТ, РАЗНОЛИКОСТ И ИНКЛУЗИЈУ

Са протестима подршке покрету „Животи црнаца су важни“ (Black Lives Matter) и покретима за социјалну правду који су достигли врхунац 2020. године, многе библиотеке широм земље обавезале су се на раскид са традиционалним неутралним ставовима и на агилност на пољу правичности, разноликости и инклузије (еquity, diversity, and inclusion – EDI). Јавна библиотека Оук Парк (Илиној) (Oak Park Public Library – OPPL) отишла је корак даље и установила Антирасистички стратешки план, при чему је запослила и првог координатора за правичност и антирасизам. „Наша заједница нас усмерава на оно што радимо“, каже Стивен Џексон (Stephen Jackson), који је дошао на овај положај у октобру 2021. „Посебно ми је драго што је сада наш пут институционализован.“

Стратешки план је усмерен на разбијање институционализованог, интернализованог, интерперсоналног и структуралног расизма, и представља циљеве за сваку категорију – као што је преиспитивање потребе да звање MLIS (Master of Library and Information Science) буде предуслов приликом запошљавања, развијање група афинитета међу особљем и спровођење новог кодекса понашања за кориснике.

Џексон је одбранио мастер на клиничком менталном здрављу и почео је у Јавној библиотеци Оук Парк као стручњак за социјалне делатности у време када се библиотека окретала моделу пружања подршке локалној заједници. „Ја сам стручњак за ресторативну правду. То ми је блиско срцу“, каже он. „Мислим да је смањење штете најбоља пракса.“

Он је увидео корелацију између деловања EDI (еquity, diversity, and inclusion) и ресторативне правде – у приступу који наглашава важност да се сваки глас чује. Првих неколико месеци на послу посветио је изградњи односа и укључивању новозапосленог особља (onboarding).

Џексон сматра да је Јавна библиотека Оук Парк кадра да обавља овај посао, поред осталог и због тога што је њен управни одбор разнолик, ангажован и предусретљив. За библиотеке које се суочавају са противљењем према антирасистичком ангажовању, он предлаже разговор са члановима заједнице.

„Када наиђем на одбојност према мом звању и послу који обављам“, каже он „стварно ме занима који конкретно проблем имају људи са тим што је неко антирасиста“.

„Наша заједница нас усмерава на оно што радимо. Посебно ми је драго што је сада наш пут институционализован.“

Стивен Џексон, руководилац за правичност и антирасизам

у Јавној библиотеци Оук Парк

4. БИБЛИОТЕКАР ЗА РЕСУРСЕ ОТВОРЕНОГ ОБРАЗОВАЊА

„Понекад се студенти колебају да ли да купе уџбеник или намирнице“, каже Ејми Леjџерс (Amy Lagers), библиотекарка за референсни и инструктивни рад у Вишој школи Талса (Оклахома). „То је реалност многих наших студената.“

Леjџерсова руководи тимом за отворене образовне ресурсе (Оpen educational resources – OER) у четири главна кампуса у Вишој школи Талса и каже да је уштеда трошкова ових бесплатних материјала основни разлог што се њена школа усмерила на рад у развоју усвајања отворених образовних ресурса. Истиче да је Виша школа Талса урбани градски колеџ са великим процентом нетрадиционалних студената за које отворени образовни ресурси представљају огромно олакшање.

„Наша је улога да лоцирамо, проценимо и понудимо отворене образовне ресурсе, и уверимо се да је наставно особље свесно ресурса који одговарају циљевима курса и да студентима обезбеде јефтине или бесплатне алтернативе уџбеника“, каже Леjџерсова.

Понекад наставно особље зазире од преласка на отворене ресурсе јер нема „дрангулија“ које се могу наћи у главним уџбеницима – попут интернет платформи и збирки тестова – каже Леjџерсова. Виша школа Талса покушава да подржи ову транзицију доводећи библиотекаре, предаваче, стручњаке за предметне области и људе који осмишљавају курсеве да раде заједно на унапређењу наставе.

„Будите стрпљиви јер је то нешто што засигурно захтева промену размишљања“, поручује онима који би желели да обављају овај посао у својим установама.

Отворени образовни ресурси нису ограничени само на више образовање. Заправо, Америчко удружење школских библиотека је 2019. године објавило сопствени скуп алата за отворене ресурсе за библиотекаре запослене у K-12[1] установама (bit.ly/OERtoolkit), а отворени приступ материјалима је постао спас за виртуелну наставу многих школа у раним данима пандемије.

Леjџерсова заинтересованима за отворене образовне ресурсе препоручује да за оријентацију кроз многобројне типове отворених лиценци користе програм Creative Commons Certificate (certificates.creativecommons.org).

5. БИБЛИОТЕКАР ЗА ВИЗУАЛИЗОВАЊЕ ПОДАТАКА

Услуге визуализовања ће се све више укључивати у библиотечке понуде – посебно за потребе вишег образовања. Аутори чланка „Подршка услузи визуализовања података у академским библиотекама („Supporting Data Visualization Services in Academic Libraries“), објављеном у Часопису за интерактивну технологију и педагогију (The Journal of Interactive Technology and Pedagogy, vol. 18, Dec. 10, 2020), тврде да је то тако јер се академска библиотека доживљава као природно чвориште услуга које могу користити бројна одељења и професије. Аутори, такође, наглашавају да су људи са искуством у визуализовању података потребни да би ове услуге биле успешне.

Џо Клајн (Jo Klein), библиотекар за Географски информациони систем (Geographic Information System) и визуализовање података и доцент на Универзитету у Северној Каролини у Гринсбороу, један је од ових људи. Клајнов типичан радни дан укључује помоћ студентима и наставном особљу са програмом за визуализовање података, одржавање консултација са истраживачима, одржавање радионица о бесплатним алатима и раду на сопственом истраживању.

За Клајна, који има образовање из природних наука и искуство у креирању дијаграма и графикона за Америчку агенцију за заштиту животне средине, визуализовање података у библиотекарству је „савршени пресек“ интересовања. Овде рад захтева вештину са алатима за научне податке и програмирање у језицима као што су Python, R и Tableau. „Део који је мало тежи јесте проналажење ресурса који ће одговарати вама и вашем специфичном захтеву“, каже он.

Они који желе да развију вештину визуализовања података требало би да похађају бесплатан онлајн курс на Библиотечкој академији за управљање истраживачким подацима (Research Data Management Librarian Academy – rdmla.github.io) или пробају Datawrapper, алат који води кроз процес корак по корак, саветује Клајн. Такође, препоручује и упознавање са свим опцијама које нуде програми Microsoft Excel и Google Sheets.

Са своје стране, Клајн би волео да види образовање из области писмености у вези са подацима (data literacy) и изван универзитета: „Било би заиста сјајно када би корисници јавних библиотека имали могућност да се обучавају и уче.“

[1] К-12 је скраћеница која се користи у САД за период образовања, од вртића (енгл. kindergarten) до 12. разреда (код нас до краја средње школе).

Србислава Шаховић

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”

Изложба „Женска историја је свуда” отворена је у Народној библиотеци Србије 13. марта 2024. године.

Изложба, предавање и креативна радионица (која је била саставни део дешавања), остварени су кроз сарадњу Народне библиотеке Србије и Стокхолмског музеја за женску историју. Програм је подржала и Амбасада Шведске у Београду.

Изложбу су отворили Владимир Пиштало, управник Народне библиотеке Србије, амбасадорка Шведске, Аника Бен Давид, и Ана Таша Лашон, директорка Музеја за женску историју.

Ана Таша Лашон је одржала предавање (упознавање са радом и циљевима Музеја за женску историју – „музеја без зидова”), и стручно вођење кроз изложбене паное, који су илустровали неке од тема којима се Музеј за женску историју бавио, проблеме видљивости жена у институцијама културе и науке, свакодневици: поделите своју свакодневицу – пишите историју; жена, живот, слобода; Стокхолм током Ковида 19, чији ће гласови бити сачувани у будућности?; праћење женских прича кроз обичне предмете; како је јавни превоз допринео равноправнијем друштву; револуција школског ручка – испричана на милионима амбалаже за млеко; исукати перо као мач; храброст да се пише; писање и активизам  и тако даље.

Музеј за женску историју, како је истакнуто на њиховом сајту, показује да се женска историја налази свуда. Музеј је непрофитна организација која се састоји од актера из културе, архива и музеја. Резултат те сарадње јесте стварање нових веза између циљних група и актера културе, где се ревитализује улога музеја. Иновативни концепт овог музеја без сопствене зграде, кроз сарадњу са институцијама, али и изложбама и догађајима у јавном простору, на тргу, на употребним предметима, подкастима, показује женску историју која има утицај и на савремени свакодневни живот. Музеј промовише видљивост женске историје локално, на националном нивоу, али и међународно. Кроз изложбе, архиве, документа, јавне догађаје и дигиталне садржаје, женска историја постаје опште знање.

Акценат програма одржаног у Народној библиотеци Србије је био на проблемима жена у науци и уметности, али превасходно на активностима и акцијама које би се могле спровести у библиотекама у Србији. Управо овим овакав ангажман је био радионички испитан, а активно учешће библиотекара значило је прилику за истраживање могућих праваца акције на тему историје жена у оквиру библиотека, размишљању о доступним ресурсима за истраживања, пројекте и сарадњу.

Задати параметри су били: на који начин институције у којима раде библиотекари присутни на радионици могу да раде на унапређивању српске/локалне женске историје? Са којим партнерима би се могло сарађивати? На који начин би се могла укључити локална заједница?

Учесници радионице су, анализирајући већ постојеће пројекте са темом женске историје и женских права које су урадиле библиотеке, или су у изради, или осмишљавајући нове, размишљали о гранању активности у односу на циљне групе својих пројеката.

Резултати креативне радионице су представљени визуелним мапама, ради лакше идентификације веза између основне идеје пројекта и како те пратеће активности доприносе визији пројекта.

Позитивни исход радионице се, у највећем делу, односи на заједнички закључак да је потребно и пожељно наставити сарадњу и развијати и даље постојеће пројекте, као и да библиотеке јесу право место да се овакви пројекти спроводе.

Србислава Шаховић,

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”

У Свечаној сали Ректората Универзитета у Београду, 26. априла 2024. године, одржана је промоција књиге  Феликса Каница „Путовање по јужној Србији и северној Бугарској 1864” (издање Института за јавну политику и Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду).

Ова књига, познатог и за српску културу и историју значајног аутора, први пут се појављује на српском језику.

Присутнима су се обратили доц. др Адам Софронијевић (Универзитетска билбиотека „Светозар Марковић“ ),  др Данијел Радовић и др Владимир Абрамовић  (Филозофски факултет у Београду), представивши Феликса Каница и његова дела, као и значај овог новог издања бројној публици.

У оквиру промоције књиге, присутнима се обратио и професор Адријан ван дер Вел (Униврзитет Лајден), један од писаца Љубљанског манифеста, говорећи о значају штампане књиге/дугог текста и проблему нестајања читања на вишем нивоу, то јест читања којим ће се развијати мисаони процеси и критичко мишљење, за разлику од читања у дигиталном окружењу – читања на прескок и брзог прегледа информација.

Најава покретања часописа „Књига”

Доц. др Адам Софронијевић је поставио питање потребе обезбеђивања времена за читање, нарочито за младе. Позвао је на брејсторминг о начинима на које би се то време могло  „купити”. Представио је издавање књиге Феликса Каница као први корак којим ће се Србија прикључити оснаживању читања на вишем нивоу, нарочито младих а затим најавио покретање часописа „Књига” који би био централно место друштвене дискусије о свим аспектима овог феномена.

Неколико постављених питања из публике односило се управо на то и указује да постоји интересовање за проблем нестајања штампаних књига (насталог неограниченом владавином дигиталног, уз све погодности које је донело дигитално доба) и читања на вишем нивоу и могућности његовог решавања.

Милутин Шаховић, Виши дипломирани библиотекар
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

Дугогодишња сарадња Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ из Београда са Народним музејем у Лесковцу, као и са Народном библиотеком „Радоје Домановић“ из Лесковца представља додатни подстрек интересовању библиотекара за активности наведених институција. Промоцији монографије Верољуба Трајковића „Царичин град – Justiniana Prima“ присуствовали су библиотекари Универзитетске библиотеке.

У просторијама РТС клуба у Београду, 31.01.2024. године, одржана је промоција књиге Верољуба Трајковића, историчара и музејског саветника, дугогодишњег директора Народног музеја у Лесковцу.

Поред аутора, на промоцији су о књизи говорили др Вујадин Иванишевић, археолог и академик, и Горан Јовић, директор Привредне коморе Србије-Регионалне привредне коморе Јабланичког и Пчињског округа. На промоцији овог двојезичног капиталног дела присуствовао је и Никола Селаковић, министар за рад, борачка и социјална питања у Влади Републике Србије. Издавање ове књиге помогло је Министраство културе РС и Привредна комора Србије.

Издавач ове монографије је Центар за истраживање и проучавање културно историјске баштине југа Србије. Монографија има поднаслов „Изгубљени град у подножју Радан планине“

Царичин град или Јустинијана прима је археолошки локалитет који се налази на 7 километара од Лебана и на око 30 километара од Лесковца. Као налазиште потиче из 6. века и представља један од највећих и најзначајнијих градова Ромејског царства на Балканском полуострву.

Царичин град подигао је цар Јустинијан, према неким изворима, у знак захвалности према крају у коме је рођен.

Аутор монографије је дао оцену да је „буђење Царичиног града истовремено и буђење државе Србије“, са констатацијом да се у књизи говори о откривању и истраживању Царичиног града од 1912. до 2022. године. Поред тога, у књизи су описани радови на конзервацији архитектонских споменика на налазишту, а важан део публикације тиче се заједничког истраживања великог броја српских и француских археолога, историчара, архитеката и културних институција које се баве чувањем и презентацијом материјалног наслеђа. Истакао је и то да је на овако великом налазишту била неопходна конзервација и заштита.

Аутор констатује следеће – „Књига је допринос националном досијеу и искрено се надам да ћемо успети све да истерамо до краја од оног што смо замислили око Царичиног града. Наравно, јасно је колико је ово огроман туристички потенцијал, који ће се тек развијати. Књигу сам писао из угла историчара, моје струке, а велики допринос је пружио археолог Вујадин Иванишевић, који је потрошио доста времена да би монографија добила овакав облик. Ако бисмо успели да Царичин град ставимо на листу UNESCO, онда би га поставили на чврсте ноге“. Додао је и то да су се разне установе и институције укључиле у пројекат, попут Народног музеја у Лесковцу.

Др Вујадин Иванишевић, дописни члан САНУ, рецензент је ове монографије. Био је дугогодишњи руководилац истраживања локалитета, и на њему је радио 46 година. Академик Иванишевић је говорио и о самом српском називу Царичин град, као о трагу у колективном сећању становништва да је то била царичина задужбина. Како наводи, постоји 40 објеката на локалитету и 15 базилика. Академик о монографији истиче да је „велики допринос у томе што први пут, на српском језику, имамо књигу, публикацију, монографију о Царичином граду. Научни радови о овом локалитету предају се на страним факултетима. Верољуб Трајковић је први написао једну ширу причу о овом локалитету, што чини праву вредност публикације, изузетно значајне. Ова књига је омаж свим истраживачима до сада, пре свега првом човеку на овом пројекту, Владимиру Петковићу“. Царичин град се налази на обронцима Радан планине према Лесковачкој котлини, врло близу Лебана. Истраживање археолошких остатака почело је 1912. године, и са прекидима, траје до данас. Први истраживач био је Владимир Петковић. Откривањем стварне величине налазишта, Петковић је изнео своје прве претпоставке да је локалитет заправо Justinijana Prima, изузетно важан административни и црквени центар некадашњег Ромејског царства.

Академик Иванишевић у рецензији монографије наводи да најобимнији део монографије чини девето поглавље „Царичин град – Justiniana Prima археолошко налазиште‟ где је дат детаљан опис свих до сада откривених споменика, од Акропоља, преко Горњег града и Доњег града, до подграђа и површине ван бедема локалитета. Споменици су описани детаљно, уз ситуациони план и фотографије које представљају конкретни објекат. Иванишевић наводи у рецензији да „посебно треба истаћи коришћење великог броја тродимензионалних реституција, које дочаравају изглед грађевина, базилика и делова утврђења, приближавајући их на најбољи начин истраживачима и читаоцима“. Додао је и то да је велики број страних истраживача укључивао у овај пројекат у петходних 46 година, нарочито француских и немачких.

Академик Иванишевић закључује да је „Царичин град прави омаж нашем наслеђу, град је део домаће баштине и легата, и један од најзначајнијих локалитета у Србији, Балкану и на свету“

Горан Јовић информисао је скуп да ће за неколико месеци званично бити отворен Царичин град за ширу јавност, да је комплекс већим делом изузетно сређен и скоро завршен, са значајним потенцијалом за развој туризма. То носи огроман значај за Лебане, Лесковац и Топлицу. Навео је и чињеницу да раније није постојало интересовање државе за развој пројекта Царичин град али да се то сада променило.

Монографија „Царичин град – Justiniana Prima‟ представља изузетан допринос у проучавању, сагледавању и популаризацији овог важног локалитета, некадашње архиепископије и управног центра тадашњег света, јер потиче из 6.века, раног периода Ромејског царства. Ова књига представља резултат дугогодишњег рада Верољуба Трајковића, који је деценијама, у континуитету, сарађивао са домаћим и страним истраживачима, а истовремено је и сам учествовао и успешно водио музејске поставке и пројекте везане за Царичин град.

Капитална монографија Верољуба Трајковића „Царичин град – Justiniana Prima“ у сваком случају заслужује место у фонду свих већих библиотека у Србији, с обзиром на квалитет, тему, садржину, формат, двојезичност и презентацију.

Библиотеке
(аутор Јуриј Николајевич Стољаров)

https://old.bigenc.ru/text/5061145

Превод: Милутин Шаховић
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ Београд

Библиотеке у Кијевској Русији

Прву библиотеку у Кијевској Русији, основао је Јарослав Мудри у Саборном храму Свете Софије у Кијеву 1037. године. Следећа по реду и значају била је библиотека сабора Софије Новгородске, кога је изградио Владимир, син Јарослава Мудрог, у периоду од 1045-1050. Значајан део њеног фонда сачуван је до наших дана, као што су: Остромирово јеванђеље  (из 1056–57. године, чији се рукопис чува у Руској националној библиотеци у Санкт-Петербургу) и Мстиславово јеванђеље (око 1117. год, чији се рукопис налази у Државном историјском музеју у Москви). У периоду од XI-XII века оснивају се библиотеке при руским манастирима: у Кијеву (Печерски манастир), Полоцку (Спасо-Ефросинијски манастир), Новгороду, Смоленску, Чернигову, Пскову, Владимиру, Ростову, Курску, као и другим храмовима и центрима културе.

У овом периоду Русија је била једна од најписменијих земаља Европе. У периоду од XIV-XV века центар староруске књижевности постепено се премештао на североисточни део Русије. Библиотеке настају при монашким заједницама и скитовима. Иван Калита је 1330. године основао манастир Спаса на Бору, снабдевши га књигама из личне библиотеке, као и књигама из Даниловог манастира. Претпоставља се да су у ово доба постављени темељи велике кнежевске библиотеке у Кремљу.  Библиотеке богатог фонда биле су у Чудовом манастиру (Патријаршијска скриптарница), Троице-Сергијевој лаври, Симоновом, Андрониковом, Кирило-Белозерском, Јосифо-Волоколамском, Соловецком, Антинијево-Сијском  манастиру. Макарије, Архиепископ новгородски, а од 1542. митрополит московски и целе Русије, покушао је да прикупи све књиге које су се у то доба читале у Русији. Из његове приватне библиотеке сачувано је 46 књига. Библиотека се налазила у оквиру Кремља, при Успенком сабору који је изградио Иван Калита (1326-27. године). Фонд приватне библиотеке митрополита из средине XVI века представљао је основу фонда библиотеке Моксковске патријаршије 1589. године. Крајем XVI века у манастиру је прикупљено око 37% укупног књижног фонда из целе земље, што је износило 260–350 хиљада примерака, од којих 6–8% штампаних. Сачувани су подаци о богатим библиотекама Ивана III, Ва­си­лија III, Ива­на IV Гроз­но­г. Од средине XVII века формиране су прве библиотеке народног карактера, под окриљем царских управних органа, као што су Пушкарски, Апотекарски, Дипломатски, те настају техничке библиотеке, медицинске, библиотеке спољне политике и др. У периоду од XVI–XVII века радиле су библиотеке украјинских и белоруских црквених удружења. Од XV до XVII века настају прве школске библиотеке. Током 1630-их година оснива се библиотека Кијево-Могиљанске академије, коју је основао митрополит Кијевски и Галицки, Петар Могила. Године 1685. отворена је библиотека при Славено-грчко-латинској академији у Москви, док је 1721. године отворена при лаври Александра Невског у Санкт-Петербургу. Године 1723. отворена је при Казанској духовној школи. Приватне библиотеке биле су у поседу властеле, бољара и свештеника. Од 1644. почињу се издавати листе истинитих и лажних књига, које су утицале на садржај фондова. При Московској штампарији отворена је Типографска библиотека.

Библиотекарство у XVIII веку

Реформе Петра I довеле су до појаве нових специјализованих библиотека: аритметичких, поморских, занатских, рударских и др. Фонд библиотеке при Патријаршији коју је основао архијерејски Синод, премештен је у Библиотеку архијерејског Синода 1721. године.  Године 1714. у Санкт-Петербургу отворена је јавна библиотека богате литературе из разних области, која је 1725. године предана Академији наука. Оснивају се научне библиотеке: библиотека Московског универзитета (1756. год.), Слободног економског друштва у Санкт-Петербургу (1765. год.). Добијају се понуде за отварање јавних библиотека. Године 1782. у Иркутску, на иницијативу управника Ф.Н. Клички отворена је прва јавна бесплатна градска библиотека. Као извор њеног почетног фонда послужила је библиотека Руске академије наука. Током 1780-их година, у Москви је отворена бесплатна библиотека са читаоницом Н.И. Новиков. Донацијама организоване су јавне библиотеке у Калуги, Тули и другим градовима, а почетком XIX века оне се отварају широм земље. У оквиру књижара и штандова, појављују се јавне читаонице комерцијалног карактера, а крајем века прве комерцијалне библиотеке, као што су И.Х. Кејзер, В.С. Сопиков.  Током XVIII века прикупљање књига је ушло у моду, стварале су се породичне библиотеке, библиотеке при дворским интернатима и др. Велике приватне библиотеке имали су најближи сарадници Пет­ра I – кнежеви А.Д. Мењ­ши­ков, Д.М. Го­ли­цин, фелд­мар­шал гроф Б.П. Ше­ре­метјев, гроф Ј.В. Брус, ен­цик­ло­пе­диста и државни службеник В.Н. Та­ти­шчев, епи­скоп Тео­фан Про­ко­по­вич и др.

Библиотекарство крајем XVIII и почетком XIX века

Велики допринос у развоју библиотекарства имала је Катарина II. Током многих година богатила је фонд своје приватне библиотеке у Ермитажу делима француских класика, историјском и географском литературом, радовима из генеалогије, старим актима, повељама, уметничким књигама, делима из свог пера и др. Ка­тари­на II куповала је целе библиотеке и колекције страних држављана (Д. Дидроа, Волтера) и суграђана – кнеза М.М. Шчер­ба­то­ва, Пет­ра III и др. Њена библиотека бројала је око 40 хиљада наслова. Ка­та­ри­на II је при двору уредила библиотеку за дворску послугу (1796. година, преко 4300 књига). Године 1785. издала је дозволу за изградњу сталешких библиотека, пре свега племићких. Прва је отворена тек 1844. године у Москви од стране Племићког клуба.  Године 1795. основана, а 1814. отворена, Царска јавна библиотека (данас Руска национална библиотека). С почетка XIX века отварају се библиотеке при гимназијама, окружним школама, образовним и научним друштвима, војним јединицама и Генералштабу (1811–1815. год). Отварале су се универзитетске библиотеке у Тартуу (1802. год), Казању (1804. год), Санкт-Петербургу (1823. год) и др. Године 1830. на иницијативу председника Слободног економског друштва, грофа Н.С. Мордвинова  издата је наредба о организацији 50 јавних библиотека у свим централним губернијама (до средине 1850-их отворено је 39 библиотека).  

Библиотекарство у XIX веку 

На ободима Руске империје у експанзији (Кавказ, Средња Азија, Далеки Исток, Царска Пољска, Велика кнежевина Финска) појављују се прве школске и јавне црквене, официрске библиотеке. Школским уредбом 1804. године предвиђена је изградња библиотека при гимназијама и школама са фондом универзалног садржаја. Године 1870. у Кронштату отворена је за јавност дечја библиотека. Сличне библиотеке радиле су у Москви (Биб­лио­те­ка Е.С. Берд­ни­ко­ва, при Друштву за обуку техничким наукама), у Санкт-Петербургу (библиотека са читаоницом А.С. Пушкин), у Нижњем Новгороду, Перму и другим градовима

Први депо Румјанцевске библиотеке

Ентеријер библиотеке у Зимском дворцу 1850-их година.

У XIX веку расте број библиотека јавних организација: Биб­лијског друштва (1812), Друштва лекара (1862). Друштва узајамне испомоћи калфа (1884) и др. Међу приватним књижевним круговима посебно су били цењени скупови у организацији кнеза  Г. А. По­тем­ки­на, грофа А. А. Арак­чејева, кнежева Во­рон­цо­вих, гро­фова Ува­ро­вих, гро­фова Па­њиних, кнежева Вјаземских, кне­за А. В. Су­во­ро­ва и др. Већи део њихових фондова касније је прикључен фондовима државних библиотека. Изграђене су велике научне и истовремено свима доступне библиотеке при музејима: Ру­мјан­цев­ска (основана 1828. год, у Санкт-Пе­тер­бургу; 1861. године пренета у Москву;  данас Руска државна библиотека, РГБ), По­ли­тех­ни­чка (1872. год, Мо­ск­ва). Године 1873. председник Московског археолошког друштва, гроф А.С. Уваров и историчар И.Е. Забелин основали су Историјски музеј  (отворен 1883. год) и библиотеку при музеју, превасходно из својих колекција историјско-археолошке и књижевно-уметничке тематике. Након тога библиотека је обогаћена насловима из приватних библиотека А.Д. Черт­ко­ва и А.Н. Го­ли­ци­на,  комплетима књига Д.М. Шчеп­ки­на (о митологији, религији, лингвистици), трговца А.П. Бах­ру­ши­на (о историји Москве, свакодневици и ношњи) и др. Оснивањем земства (1864. год.) настају и брзо се развијају земске библиотеке. Земски и градски орган самоуправљања уз подршку мецена Ф.Ф. Пав­лен­кова, П.И. Ма­ку­шина и Друштвених комитета за образовање основали су мрежу такозваних бесплатних библиотека и читаоница (до 1894. год. – било је више од 3 хиљаде библиотека, у које су улазиле и библиотеке земских школа). До 1894. године радило је више од 20 хиљада црквено-парохијских библиотека и читаоница (друштвеног попечитељства народне свести).  Током 1870-их година организују се незаконите радничке библиотеке. Појављују се библиотеке политичких партија (у основи незаконите). У току 1905–07 формира се мрежа синдикатских и корпоративних библиотека.

Крајем XIX и почетком XX века настала су прва удружења библиотечких радника: секције Руског библиотекарског друштва (основаног 1899. год.) и Руског библиографског друштва (1900. год.). Друштво библиотекарства (основано 1908.год.) у чијем је издаваштву излазио часопис Библиотекар (1910-15, уредник П.М. Богданов), сазвало је 1911. године Сверуски библиотечки скуп. Године 1913. на иницијативу специјалисте у области библиотекарства Л.Б. Хавкине отворене су прве школе за библиотекаре на Московском градском народном универзитету А.Л. Ша­њав­ски. До 1914. године у Русији је радило више од 200 хиљада различитих библиотека (укупног фонда 46 милиона примерака), од којих 13,8 хиљада библиотека широке намене, (9,4 милиона примерака), и око 3 хиљаде научних и специјализовних библиотека (14 милона примерака). Од укупног броја 78% чиниле су мале школске библиотеке. Од средине XIX века шири се међународна међубиблиотечка размена, појављују се први радови из области библиотекарства (В.И. Собoљшчикoв, Ф.Ф. Рејс, К.М. Бер, Н.А. Ру­ба­кин, Л.Б. Хав­ки­на, А.А. По­кров­ски и др.), крајем века руски библиотекари учествују на првим међународним библиотечким скуповима.

Развој библиотека након Октобарске револуције 1917. године

Руска државна библиотека у Москви. Главна фасада 1928–30. год. Архитекте В.А.Шчуко, В.Г. Гелфрејх.

Развој библиотекарства првих година совјетске власти обележавају декрети В.И. Лењина О уређењу библиотечке делатности (1918. год.), О очувању библиотека и књижних депоа РСФСР (1918. год.), О централизацији библиотечке делатости у РСФСР (1920. год.), којима је предвиђена изградња јединствене библиотечке мреже у земљи, доступност библиотека сваком грађанину, планско снабдевање новом литературом. Без обзира на Грађански рат (1917– 1922) и рушења, влада је обезбедила очување фондова што је довело до национализације приватних библиотека и повећања фонда библиотека широке намене. Током 20-их година основ развоја библиотекарства чинила је концепција чија се суштина сводила, са једне стране на широку демократизацију библиотечке делатности, а са друге стране на тоталитарну власт комунистичке идеологије, тј. на преобраћање свих библиотека широке намене у седишта партијске пропаганде и политике: О појачаном партијском утицају на рад библиотека, 1923. год. У раду библиотека највише пажње се посвећивало радничкој класи и сељацима. У складу са тим постепено се унифицирао и сиромашио састав библиотечких фондова, број наслова по читаоцу се смањио готово десет пута у односу на период пре револуције (ипак, повећан је број примерака), што је изазвао пад интересовања за одређене наслове, теме, литературне жанрове.  Спроведено је неколико масовних чистки библиотечких фондова, посебно оних радова чији су аутори осумњичени за нелојални однос према политици која се стално мењала.

Године 1918. основан је Институт за ванредно образовање (Пет­ро­град), који је обучавао библиотекаре. Од 1923. Народни комесаријат за образовање издаје часопис Црвени биб­лио­те­кар (данас Биб­лио­тека). Године 1924. одржан је Први скуп библиотекара РСФСР, отворен чланком Л. Д. Троц­ко­г Ле­њи­низам и биб­лиотекарство. Године 1930. отворен је Московски библиотечки институт (данас Московски државни универзитет културе и уметности), који је постао водећа виша школа у земљи у области библиотекарства и библиографије. Године 1934. извршен је попис библотека.

Током 1930-их многи библиотечки радници су подвргнути репресији, почев од фабрикованих случаја лењинградских библиотекара-академика Библиотеке при Академије наука СССР. Организоване су чистке библиотечких фондова од књига које нису одговарале партијском апарату. Ипак, уочи Великог отаџбинског рата СССР је имао широко разгранату мрежу свих видова библиотека, чији су фондови били неколико пута већи у односу на период пре револуције.

За време рата уништено је преко 190 милиона примерака књига (38% од укупног библиотечког фонда), срушено је 130 хиљада библиотечких здања (52% од укупно броја библиотека у земљи). Послератно време карактерише брзи раст мреже библиотека, посебно у сеоским срединама, повећањем фонда, изградњом библиотека, разноликошћу и масовношћу.

Сверуска државна библиотека стране литературе М.И. Рудоминов у Москви. 1967. Архитекте Д.Н. Чечулин, Н.М. Молоков, В.А. Ситнов.

До 1950. године ниво предратног развоја библиотекарства је премашен. Од 1952. излази  зборник Биб­лио­те­ке СССР. Искуство у раду (од 1973. – Со­вјет­ско биб­лио­те­коарство; данас – Биб­лио­текарство); од 1961. – зборник Тех­ничеке биб­лио­те­ке СССР (данас На­уч­не и техни­чке биб­лио­те­ке).

До средине 60.-их година масовне сеоске библиотеке су се по низу показатеља изједначиле са градским, превазиђена је диспропорција у снабдевености библиотечког фонда. Од 1959. библиотеке су постале сталне учеснице на манифестацијама Међународне федерације библиотечких удружења и институција и УНЕСКО.  

Библиотекарство у 1970-их и 1980-их година

У току 70-их година извршена је интегрција различитих библиотека у централизовани библиотечки систем (ЦБС), изграђен је јединствени систем депозитног чувања фондова. До 1980. у РСФСР радило је 2,5 хиљаде ЦБС, који су обједињавали 47,6 хиљада биб­лио­тека.

Године 1984. ВС СССР донео је Уредбу о библиотечкој делатности, која је добила статус државног закона.

Крајем 1980-их година у земљи је постојало више од 320 хиљада библиотека укупног фонда преко 6 милијарди томова. Број читалаца по библиотеци је у просеку износио 2400. Државна политика у области библиотекарства била је усмерена на изједначавање нивоа услуге у сеоским и градским библиотекама, савезним и аутономним републикама и руском говорном подручју Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике, и снабдевености јавних и научних библиотека.

Након тога фокус је био да књига стигне до сваке насељене тачке, до сваке породице и на крају до сваког писменог човека. Библиотечке услуге су биле потпуно бесплатне. Постојао је софистицирани систем снабдевања књигама, који је укључивао 150 библиотечких дистрибутера, систем обавезног примерка. Веће библиотеке су 70-их година увеле аутоматизацију одређених технолошких процеса. Велики број породица имао је приватне библиотеке, а њихов укупан фонд је превазилазио фонд јавних библиотека.

Развој библиотеке после 1991. године

Пе­ри­од који је настао након распада СССР-а (1991. год.), обележиле су негативне тенденције у развоју библиотекарства, неки њени правци су уништени, ликвидиране су целе мреже библиотека. Ефикасност и квалитет снабдевања фондова значајно су умањени. Престаје функционисање јединственог система ЦБС чији су рад обезбеђивале веће библиотеке.

Године 1994. донети су Федерални закони О библиотечким пословима, О обавезном примерку докумената, а 1995. год, донет је закон О информацијама, информатизацији и заштити информација и др, који су штитили права библиотечких корисника. Библиотеке су добиле могућност обезбеђивања слободног и неограниченог приступа свим, чак и непровереним информацијама. Обновљена су незванична удружења (Московска, Санкт-Петербурша библиотечка асоцијација и др.), ликвидиран је систем специјалног (затвореног) чувања идеолошке и политичке литературе. Широко су се примењивале дигиталне технологије, развијале међународне библиотечке везе. Године 2002. у Русији је радило око 150 хиљада јавних библиотека, укупног фонда око 2 милијарде томова, од којих је 9 у директној организацији Министарства културе и комуникације РФ.

Веће државне библиотеке РФ: у Москви – Руска државна библиотека (РГБ; 43 милиона. библ. јединица), Сверуска државна библиотека стране литературе М. И. Ру­до­ми­но (ВГБИЛ; 33 милиона библ. јед.), Јавна државна историјска библиотека (ГПИБ; 3,2 милиона библ. јед.), у Санкт-Пе­тер­бур­гу – Руска на­цио­нална биб­лио­те­ка М. Е. Сал­тико­в-Шчед­ри­н (РНБ; 34 милиона библ. јед.) и др. Најстарију и наразвијенију мрежу библиотека има Руска академија наука. Библиотека у оквиру Руске академије наука броји 23 милиона библиотечких јединица. Биб­лио­те­ка природних наука (БЕН РАН) – 15 милиона, Биб­лио­те­ка Ин­сти­ту­та за друштвене науке (ИНИОН РАН) – 12 милиона, Државна, јавна на­уч­но-тех­ни­чка биб­лио­те­ка Си­бир­ско­г одељења РАН – 10 милиона библиотечких јединица.

У библиотечком систему Руске Федерације посебно место заузимају библиотеке образовних установа (63 хиљаде школских библиотека, око 3 хиљаде библиотека средњих и средњих стручних школа). Највеће међу њима су библиотеке Московског (10 милиона јединица)  и Петербуршког универзитета (8 милиона јединица), Државна научна педагошка библиотека К.Д. Ушински (1,6 милиона јединица). Активне су и јавне библиотеке органа локалне самоуправе (око 49 хиљада, које броје више од милијарде наслова), као и регионалне и универзалне научне библиотеке (укључујући библиотеке за децу и омладину). Једна масовна библиотека долази у просеку на 3 хиљаде становника.

Међу 88 универзалних централних библиотека РФ издвајају се највеће (укупног фонда од 5 до 10 милиона јединица – 1 биб­лио­те­ка), велике (са фон­дом 1–5 милиона јединица – 56), средње (до 1 милиона јединица – 31), што износи у просеку 7 примерака по глави становника из фондова јавних библиотека (што је више од међународних стандарда).

Министарства, савети, органи административог управљања располажу својим библиотекама. Од специјализованих библиотека највећа, најутицајнија и компјутерски најопремљенија је Државна научно-техничка библиотека (са 14 милиона јединица.).

Највиши органи управљања и извршне власти позајмљују књиге из Скупштинске библиотеке (0,5 милиона јединица) и из Библиотеке  администрације председника Русије (2 милиона јединица).

Државну политику у области библиотекарства спроводи Министарство културе и масовне комуникације РФ, остварујући Федерални програм Култура Русије од 2001. до 2005. године, програме очувања библиотечких фондова, изградње општеруске информационе библиотечке мреже Либнет, библиотечко-информациону подршке органа државне власти, локалне самоуправе, опремања библиотека технологијом за слабовиде и др. У спровођењу ове политике Министарство културе и масовне комуникације Руске Федерације сарађује са библиотекама других система и органа власти, Руском књижевном комором, Руском библиотечком асоцијацијом.

Библиографија:

Лит.: Ма­те­риа­лы к ис­то­рии биб­лио­теч­но­го де­ла в СССР (1917–1959 гг.). Л., 1960; Слу­хов­ский М. И. Биб­лио­теч­ное де­ло в России до XVIII в. М., 1968; он же. Рус­ская библио­те­ка XVI–XVII вв. М., 1973; Кукуш­ки­на М. В. Мо­на­стыр­ские биб­лио­те­ки Рус­ско­го Се­ве­ра: Очер­ки по ис­то­рии книж­ной куль­ту­ры XVII–XVIII вв. Л., 1977; Рус­ские биб­лио­те­ки и их чи­та­тель. Л.,1983; Фе­де­раль­ный За­кон О биб­лио­теч­ном де­ле// Биб­лио­те­ка и за­кон. М., 1996. Вып. 1; Кузь­мин Е. И. Биб­лио­теч­ная Рос­сия на ру­бе­же ты­ся­че­ле­тий. М., 1999; Аб­ра­мов К. И. Ис­тория биб­лио­теч­но­го де­ла в Рос­сии. Ч. 1–2. М., 2000–2001; Очер­ки ис­то­рии книж­ной куль­ту­ры Си­би­ри и Даль­не­го Вос­то­ка. Новосиб., 2000–. Т. 1–; Во­ло­дин Б. Ф. Всемир­ная ис­тория биб­лио­тек. СПб., 2002; Фун­ти­ко­ва С. П. Пра­во­слав­ные биб­лио­те­ки: про­шлое и на­стоя­щее. М., 2002.