U Beogradu će se od 7-9. oktobra u Narodnoj biblioteci Srbije održati međunarodni
naučni skup pod navedenim naslovom, kako bismo udružili naše napore u traženju
odgovora na pitanja: Biblioteke – informacion centri u službi nauke,
nastave, regionalne ili državne administracije; Marketing biblioteka i bibliotečkih
asocijacija; Elektronske informacije u bibliotekama; Državni, regionalni
i samostalni programi za uspostavljanje bibliotečko-informacionih sistema;
Biblioteke kao promoteri poslovnih informacija i poslovne periodike; Ekonomski
aspekt izdavačke i kulturno-prosvetne delatnosti biblioteka; Bibliografije
i raznorodna referensna literatura kao izvori poslovnih informacija.

Molimo vas da teme svojih referata, sa rezimeima do jedne kucane strane,
i kratke biografske podatke o autoru rada dostavite najkasnije do 1. septembra
2004. na adresu alvrnes@eunet.yu ili preko sajta biblioteke.org.yu.

Poštovane kolege,

radujemo se što smo u prilici da Vas pozovemo da svojim referatima
i učešćem u diskusiji doprinesete radu ovog skupa.

Predsednik
Organizacionog odbora
Prof. Dr Aleksandra Vraneš

Ministarstvo za nauku je posebno značajno za biblioteke,
jer bitno pomaže njihovom razvoju. O strategiji ovog Ministarstva u odnosu
na novu ulogu i zadatke biblioteka, naš sagovornik je Slaviša
Mijušković, pomoćnik ministra za nauku i zaštitu životne sredine,
rukovodilac Sektora za informatičko društvo.

— Gospodine Mijuškoviću,mi sve više postajemo informatičko
društvo, u kome će biblioteke i bibliotekari imati posebnu ulogu. Kakvaje
strategija mi-nistarstva u ovoj oblasti informatike?

— Suštinska definicija informatičkog društva je relativno
nov, nama nametnut pojam, koji se kod nas pojavljuje u dva oblika: kao „informaciono
društvo“ i kao „informatičko društvo“, jer se originalni,
strani izraz kod nas može prevesti i kao „informaciono“ i kao
„informatičko“.

Informaciono društvo je apstraktan pojam koji podrazumeva
da u njemu postoji apsolutna dostupnost informacija, odnosno apsolutna raspoloživost
informacija, što na neki način relativizuje stvar, odnosno prividno stvara
mutniju sliku nego što je jedna dosta stroga definicija o informatičkom
društvu.

Kod nas se pod pojmom „informatika“ podrazumeva
obrada informacija. Razmišljajući tako, dolazimo do zaključka da nam je tehnološko
doba u kome živimo dalo mogućnost da se informacije mogu obrađivati, prenositi
i biti dostupne, pa smo do informatičkog društva došli kroz informatičku
revoluciju. Tako informatičko društvo zasnivamo na rezultatima informatičke
tehnologije. Polazeći od te premise, u situaciji smo da u razvoju informatičkog
društva kod nas prvo obavimo infrastrukturne promene.

Izgradnja komunikacionih magistrala
i informatičkih institucija

To znači da ćemo prvo napraviti komunikacione magistrale,
odnosno obezbediti komunikacionu tehničku platformu koja će stajati na raspolaganju
svim građanima, da bi mogli pomoću nje da dođu do odgovarajućih izvora informacija.

Sledeći korak je izgradnja informatičkih institucija.

To znači da će oni izvori informacija koji do sada nisu
imali uslova da dostignu željenu dostupnost, morati sebe da pripreme za taj
cilj. To se zove izgradnja informatičkih institucija, tj. izgradnja institucija
u informatičkom svetu.

Biblioteke su u svetu i kod nas najčešće jedne od prvih
in-stitucija koje se u tom smislu opremaju, jer poseduju baze podataka koje
prevashodno služe za edukaciju i informisanje.

Tek posle toga dolazi do implementacije informatičkog
procesa pomoću koje informacije prelaze iz realnog u informatički, virtuelni
svet, a to znači da dolazi do automatizacije industrijskih procesa, trgovine,
edukativnih procesa itd.

Najčešći odziv na komunikacione cžtostavke, a takav je
slučaj i kod nas, jeste da one is-te baze podataka zvane biblioteke, postaju
sada izvori informacija preko Interneta.

—Saglasno novoj ulozi biblioteka u informatičkom društvu,
postavlja se pitanje šta će promeniti transformacija biblioteka kojaje već
počela

—U tom novom sistemu, mesto biblioteka ostaje isto, ali
se njihova uloga bitno menja.

Njihova uloga postaje proaktivna, cengralna, u smislu da
biblioteke više nisu mesta na koja odlazimo zato što smo nekakvi entuzijasti,
nego zato što su biblioteke mesta koja nam stoje na raspolaganju na svakom
mestu i u svakom trenutku.

To su prerogativi tednologije koja kaže da su inforcije
dostupne „any time, any place „(bilo gde, u bšo koje vre.ie). Znači,
sa te strane, dostupnoet stvara konfor, mogućnost da biblioteke pruže mnogo
više nego što su do sada mogle.

U tom cilju, Ministarstvo za nauku će, polazeći od zakonskog
okvira i dalje ulagati sredstva u infrastrukturu biblioteka, jer ono prevashodnr
finansira visokoškolske ustanove i naučno-istraživačke organizacije u razvoju
infrastrukture koja je potrebna za izgradnju informatičkog društva, odnosno
koja je potrebna za rad bibliotekarskih ustanova.

— Ovih dana, uz saglasnost Rektora Beogradskog uni-vvrziteta,
biće Ministarstvu predložen projekat kojim bi se uspostvila specifična saradnja
između Računarskog centra Univerziteta i Upiverzitetske biblioteke? Kako
gledate pa ovu inicijativu?

— To spajanje je apsolutno u interesu i jednih i drugih,
a prevashodno u interesu društva.

Svaka vrsta razmene informacija, integracije, stvaranja
klime veće raspoloživosti i dostupnosti informacija je vrlo značajna za
društvo u celini.

Primera radi, ako očekujemo da svaki građanin društva
bude vrlo važan učesnik u političkom životu, da bi on mogao kvalitetno da
učestvuje u nekom odlučivanju, on mora da bude pravilno informisan, jer se
na osnovu loših ili nepotpunih informacija donose loše odluke.

Znači, mogućnost pristupa informacijama je od suštinskog
značaja za ovo društvo jer će onda manipulacija njegovim građanima biti mnogo
teža, proizvoljnost u ocenama i u definisanju stvari će biti osujećena, i
onda ćemo ići mnogo brže u realizaciju nekih ključnih opredeljenja, nego što
je to sada slučaj.

Umesto magacini knjiga -magacini znanja

Prvo da krenemo od oblika informacija koje se nalaze u
biblioteci. Ako je sadašnji oblik te informacije isključivo materijalni, recimo
u vidu knjige na polici, suština je da je postojeća definicija biblioteke
u jednom grubom obliku bila da su to magacini knjiga.

U novonastaloj situaciji, biblioteke mogu da poprime potpuno
drugi značaj.

One mogu da postanu magacini znanja, ali ono što je vrlo
važno, to je da informacija ne mora da bude locirana u nekoj knjizi, na nekoj
polici, ne mora da ima svoj materijalno oblik, pa se onda ni dosadašnji značaj
biblioteke kao čuvara, kao sk-ladišta gubi, ali se stvara jedna mnogo važnija
uloga, a to je da biblioteka označava trag do pozicije gde se nalazi informacija.

Sad je vrlo važno prisetiti se da knjiga nikad nije mogla
da se premesti brzinom svetlosti sa tačke ‘A’ na tačku ‘B’. Sada pošto je
to moguće, biblioteka će imati samo funkciju da nas usmeri do mesta gde
se ta informacija nalazi.

Možda to nekome deluje kao naučna fantastika, ali je moguće
zamisliti situaciju da se knjige uopšte ne nalaze nigde.

U tom smislu Hajzemberg je rekao – „možda ćemo
ssiio moći da utvrdimo jednu od dve stva-ri: da li knjiga egzisptra, a onda
nećemo znati gde je, ši gde je, ali nećemo znati da li egzistira“.

Jedini oslonac će nam biti biblioteke
i bibliotekari

U takvom jednom informatičkom ambijentu u kome sada imamo
celovitu informaciju definisanu kao zatvorenu, u formi knjige, postavlja se
pitanje gde je granica tog procesa.

Moguće je zamisliti da bilo koja informacija koja se generiše
od izvora koji je značajan za razvoj, može već da potpada pod jurisdikciju
takve jedne buduće biblioteke.

Ruši se onaj svet koji smo mi znali, a to je svet u kome
smo dobijali štamparski sertifikat koji tek tog trenutka pokreće registrovanje
takve neke knjige.

U ovom slučaju, u takvom jednom svetu gde se broj izdanja
ne limitira štamparskim mogućnostima, materijalnim svetom, možda će mnogo
teže biti proceniti koja informacija ima, a koja nema značaj po društvo.

To postaje izuzetno složen zadatak. Informatičko društvo
je društvo sa enormnom razmenom informacija. To je kao da broj knjiga u našoj
državi umnožimo, recimo, sa 1000.

Postavlja se pitanje kako taj svet kontrolisati, kako ga
urediti.

U tom slučaju jedino na šta se možemo osloniti jesu bibliotekari
i bibliotekarske institucije.

Informatika i bibliotekarstvo je simbioza u kojoj se prirodno
ne zna ko je kome sluga, a ko gospodar.

Naoko se čini da je sluga informatika u funkciji bibliotekarstva,
ali je vrlo lako zamisliti da će zbog tehnološkog razvoja sluga faktički
da nadraste svog gospodara i da će usko grlo da bude gospodar.

Informatička revolucija je borba za
opstanak

Ipak je čovek, suštinski, žrtva procesa koje je pokrenuo,
jer se procesi mnogo brže razvijaju nego što mi uspevamo kao biće da se
usavršavamo.

Od kada smo zapalili vatru, do trenutka kada je prvi put
računar pobedio čoveka u liku svetskog šampiona u šahu, prošlo je ekstremno
malo godina.

Za to veoma kratko vreme čovek se morfološki nije prome
nio ni malo, možda je samo odšo dlaka izgubio, ali je sve ostaae potpuno
identično onom čovetu koji je zapalio vatru.

Ali procesi koje je pokrenuo mogu da budu izuzetno značajni
i njihova evolucija je mnogo značajnija nego evolucija čoveka.

Njegova je pozicija kritična iz razloga što on mora sada
da da odgovor na procese koje je pokrenuo, mora da ih prati, mora da ih
na neki način servisira.

Neko će postaviti pitanje da li su ti procesi u funkciji
čoveka? Naravno da jesu, ali postavlja se ono osnovno pitanje: zašto je čovek
te procese pokrenuo?

Odgovor je jednostavan: čovek je te procese pokrenuo da
bi opstao.

Borba za opstanak je nešto što nije osobina eamo čoveka,
to je osobina svih živih bića. U tom evolucionom smislu čovek će doživeti
transformacije kao i svako drugo živo biće da bi opstao i da bi bolje živeo,
pri čemu je opstanak primarni cilj.

— Očigledno je da rzvoj iiformatike ide mpogo brže od sistema
školovanjsi Zbog toga je permanentno obrazovate bibliotekara imperativ. Hoće
li Ministarstvo za nauku i dalje da poklanja dužnu pažnju tom segmentu?

— Ministarstvo za nauku će pomoći svaki razvojni proces,
a u okviru toga podržaćemo i napore da se usavrše sredstva za edukaciju,
kao što su.sistemi za učenje na daljinu. Pomoći ćemo da se na neki način dođe
do modernih učila, da se modernizuje način, odnosno tehnologija rada.

S druge strane očekujemo daće Ministarstvo za obrazovanje
pomoći da se savremene metode i savremeni principi poslovanja biblioteka
uvrsta u sadašnju redovnu nastavu, da ćemo na neki način biti mnogo spremniji
da se odazovemo na brze tehnološke promene nego što su nasleđeni kanonski
sistemi obrazovanja koji na nas neki način dovode u poziciju da su procesi
brži od nas.

— Ministarstvo će ulagati u permanentpo obrazovanje, ali
da li to podrazumeba da su i bibliotekari obavezni da stalpo dopunjavaju
svoja znanja novim informatičkim saznanjima, rukovanjem informatičkim sistemima
itd?

— Apsolutno! Društvo bazirano na znanju, to je nešto čemu
teži svako društvo, pa i naše.

Društvo koje je shvatilo suštinu svega toga, a to je da
obrazovanje ne postoji kao redovno ili vanredno, već da postoji samo jedna
vrsta obrazovanja u takvim društvima – to je permanentno obrazovanje.

Od rođenja, pa do smrti -edukativni proces ne prestaje,
dok neko sebe smatra aktivnim činiocem društva.

Tako gledano, sada se briše granica između jednog, drugog
i trećeg procesa edukacije. Jednostavno, jedna vrsta edukacije supstituiše
drugu i prilagođava se prema mogućnostima onoga ko je objekt edukacije i
to nas drvodi u poziciju da tek u tom smislu biblioteke dobijaju svoju pravu
funkciju, jer one su pasivni izvori znanja koji postaju dostupni.

Moderni čovek će sve više oslanja na prinšš uzimanja informacija,
a ne kljukanja informacijama, i u takvom jednom sistemu obrazovne institucije
prevashodno u početnom stadi-jumu edukacije treba modernog, eavremenog čoveka
da nauče kako da se snalazi u košmaru informacija, kako da se brani od njih,
kako da ih selektira i onome što je krajnji cilj svega toga – kako se informacije
pronalaze i željena, ciljna informacija dobija.

Eto posla za bibliotekare i za naredni vek!

Poruka bibliotekarima

Saglasno tome, ono što može da se shvati kao preporuka
svim bibliotekarima, jeste da će se Ministarstvo za nauku truditi da sve
naučne radnike, sve one koji su u obrazovnom sistemu (prevashodno studente),
dovede u poziciju da ne budu tehnički udaljeni od informacija.

Zato je moja poruka bibliotekarima da učine sve sa svoje
strane da se ne desi da oni budu prepreka na tom putu!

Aktivno uključivanje svih obrazovnih subjekata je jedini
pravi put ka stvaranju društva koje može da izbegne nešto što zovemo digitalni
jaz, a to je momenat kada jedno društvo izgubi korak sa vremenom i nije
u stanju da prati tehnološke promene drugog društva.

To je vrlo značajno iz razloga što ne možemo u životu
kao u sportu podići ruku i zatražiti „tajmaut“, kako bi se mi malo
pribrali!

Zašto? Zato što jedna izgubljena bitka, na žalost, može
da znači izgubljen rat.

— U visokoškolskom bibliotekarstvu se susrećemo sa svojevrspom
razjedinjenošću fakultetskih biblioteka međusobno, i nepostojanja čvrste saradnje
sa Univerzitetskom bibliotekom. Može li se govoriti o uspešnom osvajanju
informatičkog prostora, ako ne dođe do čvršćeg povezivanja ovih institucija
ma kako one male bile, kao što su fakultetske biblioteke?

— Moj savet je da prevashodno svako ko, primera radi, čita
ovaj članak, shvati svoju ličnu odgovornost da sebe opremi i sebe učini
mogućim kolektivnim učesnikom razmene informacija.

Objedinjavanje je sveopšti proces. Danas se svi subjekti
društva prevashodno bore za svoje prisustvo u svetu informatike, odnosno
u svetu interneta, zato da bi njihova informacija mogla dopreti do krajnjeg
korisnika.

To nije pitanje nekakvih dogovora, to je pitanje nametanja
onog sadržaja koji možete da ponudite.

Tek u sledećim fazama koje nam predstoje, doći će do ozbiljnijih
preuređivanja načina i sredstava za razmenu, ali pravo na dostupnost informacijama
jednako je pravu na davanje informacija.

S te strane, prevashodno se nalazimo u trenutku da sebe
lokalno osavremenimo i uključimo u proces.

Čovek mora da shvati da je on osnov svega. Mnogi su projekti
propali kad smo kretali od celovitih sistema, od pokušaja da stvari stavimo
u jedno celovito, konačno rešenje.

Iskustvo u mnogim projektima na Zapadu pokazalo je da
su najbolji oni projekti u kojima postoji klima zajedništva i razumevanja.
Čak se danas radi na tome.

Kasnije se dozvoljava da svako sebe prilagodi tom zajedništvu
i uključi se u taj proces. Princip bottom-up (odozdo na gore) je bolji od
principa top-down (odozgo na dole), naročito u zemljama kao što je naša,
koje su politički i na svaki drugi način turbulentne i gde zaključci jednih
ne prejudiciraju zaključke drugih.

Zbog toga je mnogo važnije da svako od nas shvati svoje
mesto u sistemu, da shvati šta on mora da uradi da bi bio član te porodice,
i da samim tim delvanjem u svom mikrosvetu ne nameće rešenja onima koji to
misle da urade grupno.

Internet je pokazao da čovek, (a to može da važi i za
instituciju) koji nije spreman da sebe pre svega osposobi da izađe u jednu
globalnu mrežu koja ništa ne prejudicira, a to znači da kupi računar i da
nauči da ga koristi, neće biti u stanju da se u nju uključi. On mora da bude
sposoban da razmenjuje informacije sa drugima.

Procesi se previše brzo odvijaju da bi mogli da radimo
i da se postavljamo prema njima kanonizirano.

Mnogi standardi ovog trenutka u svetu doživljavaju svoje
fundamentalne izmene. Čak i u oblasti standardizacije se odustalo od onoga
što smo nekad vrlo jednostavno radili, a to je da propišemo standard.

Sada su svetu standardne procedure davanje preporuka, pa
kad vidimo da jedna preporuka uspešno funkcioniše, tek onda je proglasimo
standardom.

To znači, naročito za oblast kao što je informatika gde
se procesi odvijaju veoma turbulentno i dinamično, da u principu treba slušati
savete dobre prakse, ono što drugi već uspešno primenjuju, sledite puteve
koji se čine da su uhodani i čekati momenat da postane očigledno da se ne
ide drugom stranom, ali nemojte čekati da prohodate, dok ne odredite stranu.
Jednostavno, izgubićete vreme.

Ukrupnjavanje i objedinjavanje je prirodni
proces

S druge strane liberalizacija tržišta dovodi do unifikacije
servisiranja kako bi ono bilo najoptimalnije i najjeftinije.

U takvim okolnostima dolaziće do prirodnog ukrupnjavanja
raznih subjekata jer će im to omogućiti rentabilnije poslovanje, a to se
odnosi i na biblioteke.

Od toga ćemo svi imati korist.

Kada govorimo o svemu ovome, treba razmišljati na duže
staze.

Recimo, informatičko društvo nalaže potrebu stvaranja jakih
kurirskih službi. Jer, informatičko društvo pruža mogućnost da se kroz virtuelni
svet obavi sve što se može, ali ne može da se dobije u ruke nešto što može
da ide preko računara.

Znači, savremeni sistemi neće poznavati ono što mi sada
prepoznajemo kao prodavnice, jer će izlozi biti na Internetu, ali kada nešto
odaberemo i platimo, imaćemo samo dve mogućnosti – ili ćemo mi ići po to,
ili će nam neko to doneti.

Takva jedna kurirska služba koja će prenositi knjigu, obavljaće
i mnoge druge poslove za potrebe biblioteka.
U takvom jednom ambijentu, zatvaranje u sebe je retogradni proces, smatra
Slaviša Mijušković.

Konferencija Lige evropskih naučnih biblioteka (LIBER) održana je u Petrogradu
od 29. juna do 3. jula 2004. godine.

Tema konferencije bila je „Ujedinjena Evropa – Novo partnerstvo
preko starih granica“.

Konferenciji je prisustvovalo 240 delegata iz 30 zemalja Evrope, Kanade
i SAD, što je najveći broj učesnika do sada.

U radu Konferencije su iz Srbije su učestvovali delegati Univerzitetske
biblioteke „Svetozar Marković“ i Zajednice biblioteka
univerziteta u Srbiji, koje su od 2004. članice LIBER -a.

LIBER je vodeća organiza-cija naučnih biblioteka Evrope čiji je osnovni
zadatak da povezuje naučne biblioteke, zastupa njihove interese na međunarodnom
planu, promoviše saradnju na očuvanju kulturne baštine Evrope i omogućuje
pristup zbirkama evropskih naučnih biblioteka.

Ova organizacija je osnovana je 1971. na inicijativu Saveta Evrope i trenutno
obuhvata 248 biblioteka iz 42 zemlje.

Sedište biblioteke je u Kraljevskoj biblioteci Danske u Kopenhagenu, čiji
je direktor dr Erland Kolding Nielsen, predsednik LIBER -a.

Poslednih godina osnovni strateški pravci rada LIBER.-a su izrada principa
licenciranja elektronskih izdanja, lobiranje za interese evropskih naučnih
biblioteka i njihovih korisnika, rad na problemima digitalizacije dokumenata
itd.

U 2002. godini LIBER je uspostavio blisku saradnju sa Koalicijom naučnih
izdavača akademskih resursa (SPARC), koja promoviše otvoreni pristup naučnim
informacijama i radi na uspostavljanju konkurencije komercijalnim izdavačima
nau-čnih publikacija.

Značaj depozita elektronskih publikacija

Prvog dana na Konferenciji je razmatran pregled postignutih rezultata
u transformaciji komunikacije u nauci i uvođenju principa otvorenog pristupa
rezultatima naučnog istraživanja preko svima dostupnih elektronskih časopisa.

Slobodan pristup rezultatima naučnih istraživanja or-ganizuje se tako da
se troškovi arhiviranja radova prenose na autore ili na organizacije koje
se time bave, kao što su institucionalni ili tematski depoziti.

Praktičan rad institucio-nalnih depozita prikazan je na primeru projekta SHERPA(Securing a Hybrid Environment for Research/Preservation and Access),
koji obuhvata mrežu biblioteka u Velikoj Britaniji.

Za istraživače depoziti el-ektronskih publikacija omogućuju široku diseminaciju
njihovih rezultata, brz i lak pristup, pretraživanje uz korišćenje metapodataka
i mogućnost praćenja broja preuzimanja radova, izrade liste publikacija, citatnu
analizu.

Za instituciju oni su značajni za njen prestiž, upravljanje informacionim
resursima, akreditaciju i dugoročnu uštedu troškova.

Za naučnu zajednicu je značajno oslobađanje komunikacije i izbegavanje dupliranja
istraživanja, a za društvo u celini prenošenje znanja, uticaj na obrazovanje
i šire razumevanje naučnih dostignuća.

Bibliotekari – partneri predmetnih nastavnika

Drugog dana konferencije prva sesija je bila posvećena integraciji istraživačkih
i obrazovnih servisa u bibliotekama.

Naglašena je uloga bibliotekara kao partnera predmetnim profesorima u
razvoju kurseva i kao inicijatora uvođenja informacione tehnologije u obrazovni
proces.

Postoje dva moguća scenarija za buduću ulogu bibliotekara: da budu filter
za relevantnu literaturu jer postoji preveliko obilje dostupnih informacija
između kojih je teško. naći prave, ili da budu kustosi muzeja knjiga kao
neobičnih objekata za pokazivanje turistima.

Identifikovane su sledeće potrebe u okviru razmatranja buduće uloge bibliotekara:

– potreba za odgovarajućim obrazovnim konceptom koji podrazumeva veze između
programa i različitih nivoa obrazovanja, uključujući i doživotno učenje i uključivanje
bibliotekara u obrazovni proces;
– potreba za ujednačenim okruženjem za učenje u oblasti informacione pismenosti
i veštine služenja bibliotečkim resursima za sve studente;
– potreba za više istraživanja i razvoja na planu saradnje između različitih
programa;
– potreba za obrazovanjem kadrova, i
– potreba za bogatim informacionim okruženjem.

Govorilo se i o upravljanju elektronskim resursima i računarskim sistemima.

Naglasak je bio na razvoju sistema za upravljanje elektronabavci i administraciji
korišćenja elektronskih časopisa.

U razvoju ovih, tzv. ERM sistema, veliku ulogu imaju standardi, koji treba
da omoguće razmenu podataka između različitih sistema, kao što su ONIX,
Open URL, i protokoli za razmenu informacija između različitih sistema kao
Z 39/50, ZNG.

Model komunikacija u nauci mora da se menja

Sledeća sesija bila je posvećena saradnji da bi se oslobodio pristup informacijama.
Prikazan je model otvorenog pristupa na primeru kompanije BioMed Central.

Model komunikacije u nauci mora da se menja jer je sadašnja kriza uslovljena
monopolskim položajem velikih izdavača i stalnim porastom cena njihovih izdanja,
koje ni bibliotečki budžeti najrazvijenijih zemalja sveta ne mogu da prate,
postala značajan ograničavajući faktor u komunikaciji.

Utvrđeno je da članci koji su u otvorenom pristupu, bivaju znatno češće
korišćeni i citirani, a time je cilj autora da njihovi rezultati postanu ši-roko
poznati ispunjen na najbolji način.

Posebno je važno što se u otvorenom pristupu omogućava naučnoj zajednici
da komunicira sa autorom i da njegovi rezultati budu podložni javnoj diskusiji
odmah po publikovanju.

Pokret za otvoreni pristup stiče sve više pristalica, a šta će doneti
budućnost nije moguće predvideti. jer ni pojava interneta i personalnnh
računara nije bila prethodno najavljena, a donela je ogromne promene.
Lars Bjornshauge, direktor Univerzitetske biblioteke Lunds Univerziteta, govorio je o integraciji materijala sa otvorenim pristupom
u digitalne servise biblioteka na primeru univerzitetske biblioteke u Lundu.

Pre svega biblioteke treba da se angažuju na upoznavanju istraživača, uprave
univerziteta i finansijera istraživanja sa ciljevima i rezultatima ovog pokreta
i to u okviru univerziteta, na nacionalnom nivou i preko bibliotečko-informacionih
službi.

Biblioteke treba da se angažuju na uspostavljanju univerzitetskih depozita,
koji će uključivati i disertacije u elektronskom obliku, a na svakom fakultetu
treba da postoji osoba koja će podržavati taj program.

Važno je znati da pretraživači Google i Yahoo pretražuju
univerzitetske depozite i DOAI, a rangiranje u okviru rezultata
pretraživanja uslovljeno je brojem linkova koji vode do tih radova, što je
adekvatno impakt faktoru u bazama podataka o citiranosti naučne literature.

Obavezne primerke proširiti na sve tipove materijala

Trećeg dana konferencije održana je sesija posvećena očuvanju evropskog
kulturnog nasleđa. Preporučeno je da se principi iz zakona o obaveznom primerku
prošire na sve tipove materijala.

Za materijal prisutan na internetu preporučeno je da se veb stranice arhiviraju
više puta godišnje, da se celokupan sadržaj arhivira jednom godišnje i da
se najznačajnije veb stranice za građane svake zemlje arhiviraju redovno.

Sve radio i TV kompanije koje imaju nacionalne frekvencije treba da deponuju
snimke svojih emisija u nacionalnoj depozitnoj biblioteci, a lokalne stanice
reprezenativni sadržaj dva puta godišnje.

Filmska produkcija trebala bi takođe da bude pokrivena revidiranim zakonom
o obaveznom primerku.

Problemi održavanja elektronskih depozita

Drugi deo treće sesije bio je posvećen upravljanju zbirkama i procenama troškova
održavanja klasičnih i elektronskih depozita.

Klasični depoziti su jeftiniji, ali su elektronski pristupačniji za korišćenje.
Cene štampanog i digitalizovanog arhiva postaju uporedive tek sa količinom
od preko 75.000 volumena.

Problemi u izgradnji elektronskog depozita su u tome što su fajlovi različitog
formata i što softver i hardver zastarevaju. Stoga je svakih 3-5 godina
potrebno vršiti konverziju i prenositi celu elektronsku zbirku na nove platforme.

Postoje dve mogućnosti – da se vrši emulacija odnosno programiranje kako
bi se kolekcija mogla koristiti na novim platformama u obliku u kakvom jeste,
ili da se vrši kompletni prenos kolekcije u nove formate usklađene sa novom
tehnologijom.

Jasno je da je održavanje digitalnih depozita prilično skupo u svakom slučaju
i da je možda rešenje u digitalizaciji onih objekata koje korisnici traže,
a ne celokupne kolekcije. Četvrta sekcija bila je posvećena pristupu i zaštiti
fondova i analizi sličnosti i ra-zlika između biblioteka, arhiva i muzeja.
Iznetje primer Nacionalne biblioteke Kanade i Nacionalnog arhiva Kanade,
koji su se na osnovu odluke Vlade Kanade iz 2002. spojili u jednu instituciju
maja 2004.

Sledeća sesija bila je posvećena bibliotekama i zakonodavstvu i njihovom
partnerskom odnosno suparničkom odnosu.

Prezentacija ARLICON-a

Poslednjeg dana izlaganja su imali kolege iz Rusije. Najinteresantnije je
bilo izlaganje Aleksandra Plemneka iz Asocijacije regionalnih bibliotečkih
konzorcijuma Rusije – ARLICON, koji postoji od maja 2002.

Cilj partnerstva je saradnja ruskih biblioteka u uspostavljanju kvalitetnog
informacionog sistema na bazi korišćenja savremene tehnologije i modernizacije
upravljanja bibliotekama.

Razvoj konzorcijuma se zasniva na rezultatima realizacije programa „Automatizacija
biblioteka“, koji je 1999. Fond za otvoreno društvo sa 6 miliona dolara
za automatizaciju i povezivanje 250 biblioteka.

Osnovni principi su:

– filozofija otvorenog sistema sa mogućnošću saradnje u zemlji i inostranstvu;
– distribuirani informacioni sistem;
– regionalni pristup, tj. Organizacija regionalnih konzorcijuma koji poštuju
specifičnosti svakog regiona;
– veza biblioteka preko interneta, sa mogućnostima pretraživanja i preuzimanja
informacija, i
– uključivanje novih biblioteka bez promena osnovnih principa organizacije.

Ciljevi izgradnje konzorcijuma su sledeći:

– obrada publikacija samo jednom i preuzimanje zapisa od strane svih ostalih
biblioteka
u sistemu preko interneta. Pritome se sve članice sistema obavezuju da prave
zapise visokog
kvaliteta i uz poštovanje standarda; zajedničko korišćenje fondova svih biblioteka;
– prelaz na efikasniji način korišćenja informacione tehnologije za izgradnju
elektron-
skih biblioteka, i
– povećanje kvalifikacionog nivoa bibliotekara.

Biblioteke u sistemu izrađuju elektronske kataloge, rečnike, šifrarnike
i baze podataka punog teksta.

ARLICON obuhvata preko 200 biblioteka, uključujući sve najveće
biblioteke Rusije i pruža besplatan dostup svojim članovima svim elektronskim
resursima, koje čini preko 25 miliona zapisa i 50 hiljada dokumenata u punom
tekstu.

U naredne dve godine biće besplatan i pristup Nacionalnoj bibliografiji
Rusije. Obuka bibliotekara je takođe besplatna, a na portalu ARLICON-a
postavljaju se svi informacioni resursi kojima raspolažu njegove članice.

Biblioteke su još uvek tradicionalne

Učesnici kongresa su imali priliku da obiđu Nacionalnu, Akademijinu i Univerzitetsku
biblioteku u Petrogradu. Opšti utisak je da su biblioteke u Rusiji još veoma
tradicionalne, da imaju problem nedostatka savremene računarske opreme i
da su još uvek pre svega usredsređene na čuvanje bibliotečkog materijala,
a ne na korisnike i njihove potrebe.

Dr Stela Filipi-Matutinović i
Bogoljub Mazić

Od ovog broja naš pist počinje sa prikazom fakuptetskih
biblioteka u Srbiji, ali već nz startu se suočavamo sa činjenicoi da na
nekom fakultetu može da postoji i 11 biblioteka, potpuno odvojenih jedna
od druge.

U trekutku kada se u svim oegmentima mbdernih
i efikasnih društava ide na udruživanje kao pretpostavku racionalnijeg
poslovanja, u bibliotekarstvu na nekim visokoškolskim ustanovama taj proces
nije zaživeo, iako bi se očekivalo da baš u takvim sredinama ono što je
najnaprednije, prvo bude i primećeno.

Danas biblioteke i bibliotekare razvijeni svet
doživljava kao implementatore informatičkog razvoja kao pretpostavke ukupnog
razvoja jednog društva, kao profesiju kojoj je to po prirodi stvari (po
njihovom obrazovanju i poslu kojim se bave) najbliže.

Zahvaljujući takvim opredeljenjima, bibliotekari
u razvijenom svetu uživaju puni dignitet svoje struke, što im obezbeđuje
poziciju dostojnu uvažavanja jer daju svoj puni doprinos informatičkom
ra-zvoju.

Kako to izgleda kod nas? Da li takav status i
poziciju imaju i biblioteke i bibliotekari u našim fakultetskim bibliotekama?

Jesu li svi bibliotekari i biblioteke na fakultetima
u jednakoj poziciji?

Odgovor na ta pitanja pokušaćemo da dobijemo
kroz razgovor sa bibliotekarima fakultetskih biblioteka. Ovu seriju počinjemo
posetom Biblioteci Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Dragoceni fondovi za ošptu i naiionalnu
istooiju

Bibliotekar koordinator za COBISS Biblioteke Odeljenja
za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu je Katarina Kovačević,
diplomirani istoričar koji ima položen stručni bibliotekarski ispit i
već se 15 godina bavi ovim poslom, i to, po oceni relevantnih poznavalaca
posla – vrlo uspešno.

Od nje saznajemo da su biblioteke na Filozofskom fakultetu
počele da se formiraju istovremeno sa osnivanjem tog fakulteta – pre 165
godina, a prve knjige su unete u Knjigu inventara još u osmoj deceniji 19.
veka.

— Međutim, inventarske knjige imamo samo od 1948,
kaže K. Kovačević. Postoji i jedan inventar iz 1933. za Fond Stojana Novakovića
(veoma značajan fond), ali ne postoji tačan popis knjižnog fonda od ranije.

Stare i retke knjige se mogu naći gotovo u svim bibliotekama
ovog fakulteta, a ova biblioteka raspolaže vrlo značajnim zbirkama izvora
za opštu i nacionalnu istoriju, od kojih K. Kovačević navodi samo neke:

* Jedna od najvećih dragocenosti svakako je L.A.
Muratori, Rerum italicarum scriptores (Pisci italijanske istorije),1744-1751.
Od ukupno 25 tomova, Biblioteka poseduje 24;

* Posebno treba pomenutiprvo, raritetno, izdanje
knjige Monumenta Germaniae Historica, preko 30 tomova, folioformata, zbirka
dokumenata za istoriju Nemačke od najstarijih pisanih spomenika na ovamo,
čije je izdavanje započeto 1826. godine. Radi poređenja vrednosti ovog izdanja
treba napomenuti daje u Nemačkoj izdata ova zbirka u CD formatu čija je
cena oko 15.000 eura;

* Knjiga Mavra Orbina, „11 Regno de gli Slavi“
(Kraljevstvo Slovena), značajan izvor za nacionalnu istoriju. Biblioteka
poseduje original iz 1601. godine. To jej edna od oko 200 knjiga u našem
fondu štampanih od 16-18. veka.

Osim navedenih, biblioteka poseduje srednjevekovne izvore
za mađarsku istoriju objavljene u 19. veku, što predstavlja jedinstvenu
građu u našoj sredini.

Biblioteke su stvarali profesori
i ministarstvo

U posed tih knjiga došlo se ponajviše zahvaljujući profesorima
koji su bili na čelu seminara koje su i osnovali, pa su tako bili osnivači
i katedri i njihovih biblioteka.

Oni su znali šta je dragoceno, pratili su literaturu
tog vremena i tražili od ministarstva da se obezbede sredstva za nabavku
tih knjiga.

Posle Prvog svetekog rata na ime ratnih reparacija u
naše biblioteke su stizale pošiljke jako vrednih izdanja, što je bio drugi
izvor bogaćenja fondova biblioteka Filozofskog fakulteta. I dan-danas najveći
izvor proširivanja fondova su pokloni (uglavnom profesora).

Potpuna razjedinjenost

Na Filozofskom fakultetu ima 11 biblioteka, a na Odeljenju
za istoriju kao najvećem na fakultetu, a samostalno postoje sledeće:

– Biblioteka Katedre za istoriju naroda Jugoslavije
(Srednji i Novi vek);

– Biblioteka Katedre za opštu istoriju Srednjeg veka,

– Biblioteka Katedre za istoriju Novog veka (ove tri
biblioteke su pre dve godine objedinjene u jedinstvenu Biblioteku Odeljenja
za istoriju sa oko 60.000 knjiga),

Biblioteka Katedre za Stari vek sa oko 14.000 naslova,

– Biblioteka Katedre za Vizantiju (koja je jedna od
najpoznatijih centara za Vizantiju u svetu) sa oko 7000 knjiga i vrlobitnih
časopisa;

Svaka biblioteka ima svoje bibliotekare, od kojih su
neki u biblioteke sklonjeni sa drugih mesta, štoo zaslužuje poseban komentar.

U tih 11 biblioteka radi 21 bibliotekar, a o tome kako
one funkcionišu, K. Kovačević kaže:

— Istina, tri biblioteke Odeljenja za istoriju su objedinjene
tek pre nešto všie od godinu dana, ali samo formalno, a faktpčki svaka
je i dalje “država za sebe“.

Naime, svaka katedra još uvek bibpioteku doživljava
kao “svoju“, zbog čega se ne može ni govoriti o nekakvom modernom
poslovanju, odnosno o unapređnju i efikasnijem radu biblioteka.

To svojatanje biblioteka ima čak i svoju apsurdnu stranu,
pa tako postoje reversi na uzete, a nevraćene knjige, još iz pedesetih
godina prošlog veka!

U takvoj situaciji rascepkanosti nije postojala jedinstvena
politika nabavke knjiga, nego je sve zavisilo od šefova katedri i profesora
na njima.

Jedini zajednički posao im je uvođenje automatizacije
u bibliotečko poslovanje, ali to je posebna priča.

Objedinjavanje je preduslov uspešnog
rada

Ta rascepkanost i svojevrsni autizam, zaista su nespojivi
sa trendovima koji danas vladaju u bibliotekarstvu razvijenih zemalja.
I ne samo u bibliotekarstvu.

Razloga za to ima više, ali jedan od najvažnijih leži
u činjenici da niz decenija deo bibliotekara nije postavljan na ta mesta
po principu stručnosti u obavljanju bibliotečkih posl va, već je tu «udomljavan»,
„sklanjan“ itd.

Katarina Kovačević objašnjava apsurdnost podela:

—Mi imamo fondove koji se delimično poklapaju, pa
tako naslove iz istorije srpskog naroda imamo na 5 mesta.

Zato je pokrenuta inicijativa od strane bibliotekara
da se, za početak, oformi bar jedinstvena čitaonica.

Inače, najracionalnije bi bilo da se oformi jedinstvena
biblioteka za ceo Filozofeki fakultet, pli bar jedinstvena čitaopica sa
svom referentnom literaturom: priručnici, rečnici, eicpklopedije, priručna
literatura za sve ispite, što bi bilo u slobodnom pristupu, na dohvat
ruke.

Još bi bilo bolje kada bismo mogli sasvim da pređemo
na otvoreni sistem polica koje bi bile dostupne studentima ali iz finansijskih
razloga za tako nešto nismo spremii (moraćemo još dugo da čekamo).

To bi olakšalo i unapredilo posao. Recimo, u svim bibliotekama
Filozofskog fakulteta ima oko 240.000 knjiga i oko 60.000 svezaka serijskih
publikacija, u kojima radi 21 bibliotekar.

— Ovde svi bibliotekari rade sve bibliotečke poslove,
a najviše vremena nam ode na izdavanje knjiga i vraćanje u depoe, dakle,
na čisto manipulativne poslove.

Kada bi sve to bilo objedinjeno, mogla bi da se obavi
mnogo racionalnija organizacija posla, pa bi tako jedan deo bibliotekara
radio samo na katalogizaciji, odnosno unosu podataka, što bi radikalno
ubrzalo formiranje baze podataka Filozofskog fakulteta i omogućilo prelazak
na automatsku pozajmicu.

—Pri sadašnjim uslovima,ni za 12 godina nećemo moći
da obavimo taj posao.

Ako bismo želeli da unapredimo rad fakultetskih
biblioteka, morali bismo potpuno da ih reorganizujemo, a to pre svega
znači da treba da imamo bibliotekare koji neće raditi sve. Postoji puno
različitih poslova u bibliotekarstvu, i nije sve samo izdavanje knjiga.

U sadašnjim uslovima, veliki period u toku godine (naročito
u sezoni ispita) u ovim bibliotekama bibliotekari isključivo rade na izdavanju
knjiga i ne mogu ni da pomisle da rade na kompjuteru, a to je neophodno
ako hoćemo da imamo modernu biblioteku.

Svaka od 9 biblioteka ima po dva bibliotekara, osim odeljenja
za istoriju i za pedagogiju gde ima po 3 bibliotekara. Jedan bibliotekar
radi pre podne, drugi popodne, a skoro sve vreme radi se na izdavanju knjiga.

Tako je stvoren jedini kriterijum da je biblioteka dobra
ako u svako doba dana može da se uzme knjiga iz nje.

Kako se u takvom ritmu mogu raditi drugi (za svaku biblioteku
obavezni) poslovi? Kako obezbediti vreme za rad na kompjuteru, za nabavku
knjiga (što je veoma dug i mukotrpan posao), za pružanje složenijih informacija,
kako učestvovati u ži-votu svoje profesije, kako se posvetiti permanentnom
obrazovanju koje je u sadašnje vreme neophodno kada je ova profesija u pitanju?

(Nastavak u sledećem broju)

Biblioteka je izrasla u modernu instituciju

— Iz svega pzloženog proizlazi da Univerzitetska biblioteka u Kragujevcu
nije ostala tradicionalna biblpotečka institucija sa listš katalozima
i ormarićima za smeštaj kataloških listića, kao osnovnim izvorima informacija.

Savremena tehnološka dostignuća postepeno osvajaju i prostor nagie
biblioteke, sa ponosom ističe R. Ignjatović.

Automatizacija u oblasti bibliotekarstva je počela 60-ih godina stvaranjem
programa i baza podataka u SAD-u i nekim zemljama Evrope.

Ovaj sistem se relativno brzo proširio i na nas. Započeo je u nekim
republikama bivše Jugoslavije, da bi zaživeo u većim bibliotekama Srbije.

Univerzitetske biblioteke, pre nego druge, ocenile su da je osavremenjavanje
procesa rada imperativ vremena u kome žive i zato pristupaju stvaranju
informacionih sistema sa težnjom da se uključe u svetsku mrežu i osiguraju
pristup informacijama i dokumentima.

Za razliku od Narodne biblioteke u Kragujevcu koja je starija i ima
dužu tradiciju, Univerzitetska biblioteka je vezana za internet.

— Danas je Univerzitetska biblioteka u Kragujevcu automatizovana
sa elektronskim katalogom i pristupom Internetu.

Kako je Univerzitetska biblioteka u Nišu starija 10 godina, to nam
je ona bila uzor i u svemu smo pratili njen rad.

Mi smo od februara prošle godine član Virtuelne biblioteke Srbije
jer smo odmah shvatili prednosti tog projekta koji je uradila Narodna
bibpioteka Srbije.

Zato smo svojski prionuli na posao i sada gšamo preko 10.000 zapisau
centralnom uzajamnom katalogu Srbije i zato smo pretraživi za sve naše
korisnike.

Ono što posebno treba istaći, toje prednost da mi možemo da pružamo
sve usluge u pretraživanjima i korgšćenju elektroiskih kataloga.

Vredan kolektiv

Kao i svaki kolektiv, danas ova Biblioteka ima i svoje dobre strane,
i svoje probleme.

Prednost je svakako to što je ovaj kolektiv izuzetno vredan, o čemu
govori podatak da oni svakog leta odvoje 15 dana za sređivanje centralnog
magacina u koji može da se smeti oko 60.000 knjiga.

Tako se svakog leta sređuje udžbenička literatura jer ona zastareva i
prebacuje ee u depozitne magacine.
Treba istaći da je to veliki posao, ali zato je glavni magacin uvek ažuran
sa stanovišta udžbeničke literature.

Organizacija književnih večeri

Jedna od najvrednijih aktivnosti je i organizovanje književnih večeri
na kojima se prezentira stručna i naučna literatura profesora kragujevačkog
Univerziteta.

Upravni odbor kao oslonac

Saradnja sa Upravnim odborom biblioteke je savršena, jer on pruža veliku
podršku biblioteci.

Zbog toga je predloženo da on u istom sastavu bude ponovo imenovan od
strane Univerziteta u Kragujevcu.

Predsednik Upravnog odbora je prof. dr Branko Obrović sa Mašinskog fakulteta,
izuzetno odgovorna ličnost i poznato ime u gradu.

Zahvaljujući i njegovom angažovanju, biblioteka ostvaruje dobre rezultate.

U tom smislu pohvale zaslužuju i profesori Radoslav Žikić sa Prirodno-matematičkog
fakulteta, i profesor Ra-dosava Marinkovića sa Ekonomskog fakulteta.

Tako je za sve uspehe koje ova biblioteka ostvaruje, i te kako zaslužan
i Upravni odbor ove institucije
A da se u biblioteci dobro radi, govori podatak da je Upravni odbor prezadovoljan
radom Univerzitetske biblioteke.

Besparica

Naravno, finansijski problemi muče i ovu kuđu, a samo zahvaljujući donaciji.
prošle godine je nabavljeno 2000 knjiga.

Dva dobra ne idu zajedno

U pogledu prostora, ova Biblioteka iako je „podstanar“, pravi je
raritet na našim prostorima, jer koliko je nama poznato, jedino ona ne
kuburi sa prostorom, ali zato nije na povoljnoj lokaciji, jer je dislocirana
iz grada.

Sada se Biblioteka nalazi u zgradi Pravnog i Ekonomskog fakulteta, koja
je pravljena za daleko veći kapacitet od onoga koji se koristi, pa u njoj
ima puno prostora, uključujući i magacinski.

Biblioteci je dodeljen prostor koji je bio predviđen za fakultetsku biblioteku,
gde za studente ima 200 mesta u vidu zasebnih boksova, a oko 250 stu-denata
istovremeno može da koristi čitaonicu.

Pored ovih idealnih uslova, bilo bi daleko povoljnije kada bi ova Biblioteka
imala svoju, posebnu zgradu, koja bi bila locirana u centru grada, kako
bi bila dostupna svima.

Bibliotekari moraju da postanu istinski stručnjaci
za informisanje

Ministarstvo za nauku, tehnologije i razvoj Republike Srbije obezbedilo
je Univerzitetskoj biblioteci besplatnu licencu preko Interneta bazama
podataka Web of Science što obuhvata preko 8.500 časopisa iz
prirodnih, društvenih i humanističkih nauka.

Isto Ministarstvo obezbedilo je pristup preko projekta eIFL EBSCO bazama podataka sa punim tekstom u elektronskom obliku sa preko 5000 časopisa
iz svih naučnih oblasti.

U ovoj kući se sve ono što se kroz razne oblike dobija od državnih organa,
smatra velikom obavezom, podvlači R. Ignjatović:

— Za Univerzitetsku biblioteku u Kragujevcu, kao i za ostale biblioteke,
posebno biblioteke naučnog tipa, ovo predstavlja obavezu više da se bpbliotekari
i nadalje obučavaju i osposobljavaju za rad na računarima, da baze podataka
učine dostupnim ne samo korisnicima u bibliotekama, već kroz Internet
čgtgavom svetu.

Od biblotekara se očekuje da postanu istinskk stručnjaci za informisanje,
savremepi profesionalci čiji će rad iz dana u dan biti podvrgnutp novim
zahtevima, kako u pogledu korisnika i njihovih usluga, tako i u pogledu
lokalnog, regionalnog, naciopalnog i interiacionalnog okruženja.

Nužan preduslov kvalitetnog uključivanja bibliotekara u savremene
tokove razvoja pnformacionog društva jeste adekvatio prilagođavanje svih
vidova obrazovanja bibliotekara tim novim zahtevima i uslovima, poručuje
Ružica Ignjatović.

Za svaku biplioteku je od posebnog značaja da
komunicira sa korisnicima svojih usluga, jer zbog njih i postoji. U želji
da im omogućimo da iznesu svoje stavove o aktuelnom trenutku biblioteke
čije usluge koriste, otvaramo rubriku kroz koju će oni govoriti o visokoškolskim
bibliotekama, o tome šta o njima misle, šta predlažu.

Prvi učesnik u ovoj rubrici je prof. dr Latinka
Perović, istoričar, koja već 52 godine koristi usluge Univerzitetske
biblioteke Svetozar Marković u Beogradu. Zbog toga Njena zapažanja o ulozi
i statusu visokoškolskih biblioteka ima posebnu ulogu.

Život posvećen izučavanju prošlosti
srpskog naroda

Dr Perović je po završetku gimnazije u Kragujevcu došla
u Beograd, gde je diplomirala na Filozofskom fakultetu, a njena uža specijalnost
su filologija i lingvistika. Magistrirala je kod prof. Mihajla Stevanovića
na temi ,Dopunske i odredbene sintagme u jeziku Iva Andrića“.

Zatim nastaje prekid u njenoj akademskoj karijeri, posle
čega odlazi za profesora na Fakultet političkih nauka gde je takođe magistrirala
sa temom “Kulturna politika u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata“.

Doktorirala je 1974. na istom fakultetu na temu “Debata
o nacionalnom pitanju u Nezavisnoj radničkoj partiji Jugoslavije“.

Tada je počela da radi u Institutu za radničku pokret
Srbije, koji je kasnije preime-novan u Institut za noviju istoriju Srbije,
gde je provela svoj radni vek.

Dr Perović je izuzetno plodotvoran stvaralac.

Od 1975. se bavila istorijom ideja i stranaka u Srbiji
u drugoj polovini 19. veka i što je bilo isključivo polje njenog interesovanja
i istraživanja.

Puno je istraživala rusko-srpske odnose na polju ideja
u 19. veku. Posebno se bavila ide-ologijom narodnjaštva koje je, po njenom
mišljenju, bitno uticalo na razvitak socijalnih i političkih ideja i izbora
civilizacijskih krugova u Srbiji u drugoj polovini 19. i u 20. veku.

Posle toga se bavila modernizacijskim procesima u Srbiji
u 19. i u 20. veku i to uređi-vanjem 3 multidisciplinarna Zbornika koji
su se bavili tim temama..

Izdavanje tih zbornika su inicirali istoričari i bili
su podloga za vrlo plodotvorne naučne skupove koji su imali veliki odjek
i van naše zemlje, a radovi u njima objavljivani spada u najcitiranije, Jer
su otvorili jedno polje koje je ovde bilo manje istraživano.

Zatim je uređivala časopis „Tokovi istorije“ koji
i danas izlazi i u njemu je vrlo siste-matski praćena druga vertikala —
izgradnja moderne države, modernog društva, evropeizacije Srbije u drugoj
polovini 19. veka i u 20. veku.

Proučavanje izvora — osnovni princip

U svom naučnom radu najviše pažnje je uvek poklanjala
istorijskim izvorima, zato što je smatrala da bez istraživanja nema istorijske
nauke i svaku svoju monografiju je pokrila odgovarajućim fondom izvora,
pa kaže:

— Ja mnogo volim daradim na izučavanju izvora jer
su to po pravilu obimne uvodne studije i kritički aparat koji zapravo
može da da samo istoričar koji vreme na koje se izvor odnosi dobro poznaje.

Zajedno sa kolegom Đorđem Stankovićem i koleginicom
Dubravkom Stojanović priredila je 4 toma zbornika “Nikola Pašić u
Narodnoj skupštini“.

Ona je u tom projektu obrala područje koje se vremenski
odnosi na 19. vek, vreme posle Berlinskog kongresa 1878. kada Pašić ulazi
u Skupštinu i stvara najjaču opoziciju koju je Srbija imala u svojoj političkoj
istoriji do 1903, do smene dinastija.

—Taj projekat je na mene nojviše uticao, jer je
to otkrivanje jednog društva kroz parlament. Srbija tada nema izgrađenu
politpičku strukpguru, to su počeci modernizacije, to je u suštipi proftisanje
dveju istorijsth tendeniija u srpskoj političkoj istoriji.

Drugo polje njenog rada je pisanje monografija o pojedinim
ličnostima koje su bile u izvesnom smislu karakteristične za naš odnos
prema prošlosti:

— To su obično stvaraoci koji stoje između politike
i svog tvaralaštva. Srpsko društvo je takvo, ljudi se bave ijednim i drugim,
ali uglavnom zbog poltike bpvaju zanemarivani.

Mnogo vremena je posvetila izradi monografije o Peri
Todoroviću koji je bio poligraf, odličan pisac, čovek koji je pisao putopise,
memoare, koji je imao obimnu prepisku. Bio je moderan pisac na koga su
se posle pozivali i Crnjanski i Krleža, ali je kod nas potpuno zanemaren.

Objavila je 7 njegovih dela koja su relevantna za društvenu,
kulturnu, pa i politički istoriju Srbije.

Pisala je o Milanu Piroćancu i Stojanu Novakoviću. M.
Piroćanac je najreprezentativniji predstavnik liberalne ideJe u Srbiji
ne samo u teorijskom smislu, nego i u prak-tičnom. vrlo konzekventan modernizator
Srbije.

Pisala je i neke knjige koje su vezane za period u kome
je ona bila savremenik. One su pisane sa namerom da budu dokumenti koji
mogu budućim istoričarima da posluže za razumevanje najnovijeg razdoblja
naše istorije.

Pisala je zajedno sa istoričarima iz Podgorice monografije
o ideolozima ruskog narodnjaštva, za koje kaže da su vertikala koja je
kod nas potpuno neistražena, a vrlo je bitno uticala na našu društvenu
misao, naše ideologije, političke stranke.

Do sada su objavljene njene monografije o Hercenu, Lavrovu
i Kropotkinu. Lavrov je veoma uticao na Srbiju jer je bio u direktnoj
vezi sa Srbima preko Radikalne partije koja je teorijski od njega inspirisana

Kropotkin je snažno uticao na Mladu Bosnu i na nacionalne
revolucionare na prelasku iz 19. u 20. vek i sad je naredu Bakunjin – Državnost
i anarhija, što je takođe vrlo mnogo uticalo na naše pojmove o državi.

Već druže vreme radi na jednom istraživanju koje će pokriti
mnogobrojnim izvorima, pod nazivom “Politički protivnik kao neprijatelj“.

To je neprolazna srpska tema. Istraživanje počinje od
19.veka. Ona smatra da je važno objasniti taj fenomen kod nas, a izvire
iz određenog shvatanja demokratije i iz određenog poimanja nacionalne politike
i socijalnog ideala.

— Mislim daje to model koji je postao obrazac našeg
političkog života i naše političke (ne) kulture, i to tek treba da bude
dešifrovano.

Tiha oaza koja nas je kultivisala

Prvi kontakt sa Univerzitetskom bibliotekom dr Perović
je imala 1952, tako daje bi-a u prilici da prati njenu istoriju preko 50
godina.

—Tada je Univerzišetska biblioteka izgledala sasvim
drugačije, bila je jedna tiha oaza u kojoj je čovek mogao da se koncentriše
i vrlo lepo da radi.

Izgledala je mnogo toplije i gštimnije, tako daje
za studenta koji je u nju dolazio delovača veoma kultivišućp, a to je jako
važno za ustanove ovakvog tipa.

Ona se kasnije menjala jer je sve na neki način narastalo
– i knjižni fondovi, i broj kori snika, i broj studenata, i broj naučnih
radnika.

Univerzitetska biblioteka je neodvojivo
mesto od mog života

Kasnije, baveći se istraživanjima prošlosti srpskog naroda,
radila puno i u drugim ustanovama: Državnom arhivu, Arhivu SANU (koji
je veoma dobro sređen i ima sjajne fondove), u Narodnoj biblioteci i drugim
institucijama.

— Nekako se osećam obaveznom prema svim onim ljudima
iz tih institucija koji su bili veoma predusretljivi, jer ništa sama ne
bih mogla da uradim.

Sve što sam napisapa, napisala sam u Univerzitetskoj
biblioteci koja je neodvojivo mesto od mog života! Tako ne mogu da zamislim
drugo mesto za moju intelektualnu, pa čak i fizičku egzistvnciju, jer u
NJOJ provodim svaki dan po 8 sati, pa i više.

Ova biblioteka je za mepe bila višestruko važna,
jer sam u nju dogila u periodu koji je za mene bio veoma specifičan i tu
sam naišla na predusretljivost, na ljude koji su bili spremni da pomognu
nekome ko se posvetio pstraživanju.

Došlo je vreme iovih tehnologija
i vrlo je važno da se biblioteka u sve to uključi i da prati vreme.

Ova biblioteka ima bogate fondove, naročito, listove i periodiku,
gša veoma važan knjižni fond koji pokriva vreme kojim seja baeim i toje
bila veoma dobra kombgtacija sa arhivskim istraživanjem, a osim toga Univerzitetska
biblioteka je obavljala funkciju koja je za mene bila vitalna sa stanovišta
istraživanja -vrišla je razmenu knjiga sa stranim bibliotekama kada nije
bilo interneta pa sve to nije bilo dostupno.

To je ovde uvek savršeno funkgdžšnisalo i ja ne pamtpim
da sam nekad pgražila neku knjigu koju nisam mogla relagpivno brzo da dobijem.
Tojebilo veoma važno za mene.

Po nekad mi je bilo žao špgo su sve te knjigeuvreme
kada smo mi bili žrtve mnogih ograničenja i spromašniji, prolazile samo
kroz moje ruke. Uvek me je opterećivalo to da to nije racionalno!

Bio je to period kada nije bilo novih tehnologija, pa
je jednu SVOJU knjigu koja se odnosi na ruski revolucionarni pokret koju
su objavili BIGZ i Globus iz Zagreba, uglavnom uradila na osnovu pozajmica
enormno velike strane literature koja joj je ovde obezbeđena.

Kada su kolege videli njenu knjigu, pitali su je koliko
je i gde sve boravila u svetu da bi je napisala, jer je u njoj koristila
izvore iz Francuske, Rusije, Engleske, a ona im je odgovorila da nije
nigde putovala, nego je sedela u jednom ćošku Univerzitetske biblioteke
i sve je do-lazilo na njen sto.

—To je za mene bilo vrlo dragoceno i bez takvog servisa ja
ne bih bila u mogućnosgpi da napravim svoje knjige onako kako one izgledaju.

U Srbiji su se kasnije umnožili univerziteti, pa i univerzitetske
biblioteke, ali ova biblioteka, po njenim rečima, ima svojevrsnu tradiciju,
ima veliko iskustvo, ima neku patinu koja se neguje.

Siromaštvo jednog društva najlakše
je videti u bibliotekama

Postoje usponi i padovi koje je doživljavala ova kuća,
ali koji nisu toliko zavisili od zaposlenih u ovoj biblioteci, koliko
su posledica stanja u čitavom društvu.

— Biblioteke snažno deluju na kultivisanje svojih
korisnika, naučnih radnika, a pogotovo mladih ljudi – studenata.

Ali, biblioteke su na neki način ogledala društva,
njegovog bogatstva, a pogotovo njegovog siromaštva. Ogledala su nivoa i
gšučnika i studenata, uopšte su – po mom mišljenju -značajan indikator stanja
u društvu.

Ima mnogo optika kroz koje može sve to da se sagleda,
ali za biblioteke je karakterističnajedna specifična optika.

Došlo je vreme novih tehnologija i vrlo je važno
da se biblioteka u sve to uključi i da prati vreme.

Nove generacije se tako formiraju i za njih to mnogo
više znači nego za nas starije, koji smo na neki pačin ostali tradicionalisti,
ljudi jedne drugačije kulture i za mene je uvek važno da imam pred sobom
knjigu ili dokumenat, jer ja sa tim živim, beležim, i to nije isto.

Priznajem, naravno, da postoji p novo iskustvo sa
novim tehnologijama, ali treba sačuvati iskustva, vrednosti i prednosti
te kulture, to treba ggoznavati da bi se moglo sačuvati ono što dolazi.

Vrlo često su me ljudi pitali kad je biblpoteka osiromaišla,
bila oskudica, kako uspevam da u toj zgradi tako depresivnog izgleda provodim
čitave dane i da se lepo osećam.

Ja sam im rekla da kada sednem za svoj sto, sve
te utiske isključim, a ono zbog čega ja dolazim traži male uslove – sto
i stolicu.

Dr Perović dosta putuje po Srbiji jer je to preuslov
za njena istraživanja, i uvek ide u biblioteke i napominje:

— Primetila sam da su naše biblioteke prilično zapuštene
ustanže i očigledan je utisak siromaštva.

Imam osećaj da te ustanove traju po nekakvoj šerccji,
malo je novih knjiga, malo korisnkka.

(Nastavak u sledećem broju)

(Nastavak razgovora sa prof. dr Aleksandrom Vraneš,
upravnikom Katedre za bibliotekarstvo i informatiku Filološkog fakulteta
u Beogradu)

Papirna forma je nezamenljnva

I pored naglog razvoja modernih kompjuterskih tehnologija,
biblioteka u papirnoj formi još uvek je nezamenljiva. O tome govori primer
Biblioteke Fakulteta za bibliotekarstvo i informatiku na Univerzitetu
Severna Karolina u Čepelhilu, jednog od najuspešnijih za bibliotekarstvo
u SAD.

— Biblioteka Fakulteta za bibliotekarstvo i informt\i-one
nauke poseduje veoma bogat fond, u kome se nalaze i kompleti našeg časopisa
“Bibliotekar“ i “Vjesnika bibliotekara Hrvatske“, kaže
dr Vraneš.

Iako se studenti nerado služe papirnim nosiocima informacija,
često menjajući i temu svoga seminarskog rada ako za nju nema dovoljno dostupnih
elektronskih izvora, ipak direktan kontakt bibliotekara i korisnika nikada
ne prestaje.

Zanimljivo je da je ova fakultetska biblioteka opštijeg
tipa drugačija od naših fakultetskih biblioteka jer je usmerena i deci
svojih korisnika – studenata.

Roditelji studenti mogu da uče u biblioteci zajedno sa
svojom decom, kojoj je dostupna odgovarajuća literatura š njihov uzrast,
dok sami studenti, u vidu vežbi, često prpređuju izložbe stripa i književnosti
za decu.

Automatizacija i konzervativizam
ne mogu da idu zajedno

Posebno je vredno pažnje imati u vidu da biblioteke i
bibliotekari u svetu, pored toga što raspolažu vrhunskom tehnologijom,
imaju potpuno drugačiji odnos prema studentima i nastavnicima.

S druge strane, studenti i nastavnici (kao korisnici
usluga) su članovi upravnih odbora biblioteka i saodlučuju o njihovom radu.

—Naši bibliotekari, koji su uglavnom obrazovani,
dobro informisani, snalažljivi, često i sami sa darom za naučii rad u oblasti
bibliotekarstva, informacionih nauka i drugih naučnih disciplina, katkad
zaboravljaju da postoje radi korisnika, a ne zbog biblioteke kao značajne
društvene institucije.

Nije bibliotekar krajnji korisnik publikacija i informacija,
ne pravi on katalog za sebe, bilo da se radi o tradicionalnom katalogu
ili bazi padataka, već primarno opredeljenje za određen sistem pravila,
bilo da se radi o katalogizaciji, klasifikaciji, odlaganju u depozit malo
korišćene literature, treba bitno da bude podređeno korisniku.

To, naravno, ne znači da će korisnikovo mišljenje bitno
uticati na opredeljenje za korišćenje Univerzalne decimalne klasifikacije
ili Djuieve decimalne klasifikacije, ali znači da sistem za koji se biblioteka
opredelila treba da bude uveden postupno, uz odgovarajuću obuku čitalaca
i samo ako doprinosi dostupnosti i širini informisanja.

Cilj treba da bude zadovoljan korisnik, a ne zadovoljan
bibliotekar, osim ako zadovoljstvo bibliotekara, što bi i trebalo da bude,
ne uslovljavamo zadovoljstvom korisnika.

—Nama se ssšo čini da je korisnš u središtu naše
pažnje, ali kada bi to bšo tako, ne bi nigde u Srbiji bilo neobrađenih
legata, neprofesional-no urađenih publikacija čiji su izdavači biblioteke,
nekatalogizovanih knjiga.

Da i ne govorimo o surevnjivosti centara za kulturu,
kulturno-umetničkih društava i opštinskih, javnih biblioteka, koje, nažalost,
u nekim mesti-ma još uvek imaju podvodne podrume ili im nedostaju nusprostorije.

U SAD, u kojgša sam, na sre-ću, mogla donekle da
upoznsš sistem funkcionisanja biblioteka, korisnik ne samo da će skrenuti
pažnju upravi biblioteke zbog nedostupž knjige ili nepronađene informacije,
već će odlučivati o ceni usluga fotakopiranja, ali i zameriti ukoliko primeti
da je potrošnja električne energije među policama biblioteka neracionalna,
što može da utiče na smanjenje raspoloživih sredtava za nabavku novih baza
podataka.

Ne moramo sve prihvatiti, naprotiv!

Sopstvenih tradicionalnih vrednosti nikada ne treba
da se odreknemo, ali nemsšo pravo ni da se iza njih skrivamo, kao ni da
dozvolimo da sprovođenje određenih odluka, ako su ispravpo donete na nivou
institucionalnih ili državnih organa, zavisi od samovolje pojedinca.

Da li smo zaboravili na evaluaciju?

Evaluacija rada biblioteka je veoma važna, kao i automatizacija.

To podrazumeva da se ne odlučuje stihijski o tome na
koji način će biblioteka biti usmerena, profilisana, predstavljena – već
da postoji stalna komunikacija sa korisnikom, na koju smo mi potpuno zaboravili.

—Mladi kadar koji ulazi u biblioteke, a zahvaljujući
školovanju koje im pružamo, razbija taj konzervativni odnos prema razvoju
bibliotečke delatnosti.

Naravno, diplomirani studenti ne znaju sve o bibliotekarstvu
kada odu sa studija, kao što ni diplomirani lekar ne zna odmah sve.

Ali ono što oni sigurno ponesu odavde, to je da
poštuju kolege koje zateknu u bibliotekama, bez obzira koji nivo obrazovanja
imaju, i da od njih uče ono što nisu imat prilike da savladaju u redovnoj
nastavi, a posebno da poštuju korisnika.

Čini mi se da većina studenata ponese sa studija
pozitivan odnos prema struci – da su zadovoljni što su studirali baš bibliotekarstvo,
jer su se za to sami opredelili i proveli četiri godine na tim studijama.

Zato oni u biblioteke ulaze zadovoljni, što jv veoma
važno.

Ako ponekad nemaju dovoljno strpljenja ili razumevanja
za starije kolege, to je odlika mladosti, a iskusniji trgba da im pomognu
da svoju energiju i znanje pravilno usmere i oplemene iskustvom.

Evaluacija, koja može biti svakodnevna, povremena, i
periodična, uslovljena je dobrim međusobnim odnosom bibliotekara, a najčešće
počiva na krutim statističkim pokazateljima.

Evaluacija je kompleksno pitanje i nešto detaljniji odgovor
zainteresovanima će pružiti knjiga prof. dr Aleksandre Vraneš «Vpsokoškolske
biblioteke», objavljena u izdanju Univerzitetske biblioteke «Svetozar Marković»
u Beogradu, Konzorcijuma TEMPUS projekta i Narodne i univerzitetske biblioteke
Republike Srpske u Banjaluci.

Odnos društva prema bibliotekarstvu

Odnos društva, ili bolje rečeno vlasti prema bibliotekarstvu,
nezaobilazna je tema, jer od nje dobrim delom zavisi status bibliotekarstva.

—Kao pojedinac koji ne radi direktno u biblioteci,
možda na 060 pitanje ne mogu pouzdano da odgovorim.

Ako bih rekla da mi se čini da se odnos vlasti prema
bibliotekarstvu menja nabo.ve, to bi moglo značiti da raspola žem relevaptnim
podacima da ranije taj odnos nije bio dobar.

Radeći dve godine u Narodnoj biblioteci Srbije kao
načelnik Odeljenja za razvoj i unapređenje bibliotečke delatnosti u Srbiji,
držeći brojna predavanja u bibliotekama, budući da sam bila mentor mnogih
stručnih radova na državnim ispitima, imala sam prilike da se uverim da
problemi nisu jednostrano uslovljeni.

Ako prvo pokušamo da kritikujemo same bibliotekare
zbog nedovoljne aktivnosti ili konzervativnosti, katkad smanjenog entuzijazma,
ne možemo da se odupremo argumentu: izuzetno loš ekonomski položaj i biblioteka
i samih bibliotekara.

Od novog Zakona o bibliotekama mnogo
se očekuje

Ako matična biblioteka, kako je bio slučaj pre godinu-dve
dana, dobije 2000 dinara na nivou godišnje potrošnje da ostvaruje svoju
matičnu funk-ciju nad desetinama podređenih biblioteka svih tipova, nema
tog entuzijazma koji može pokriti troškove benzina ili au-tobuskih karata,
a kamoli radnih časova stručnog lica.

—Kao nastavnik i kao korisnik usluga biblioteka
mogu da izrazim svoje zadovoljstvo što je pokrenut proces uzajamne katalogizacije
i što je u toku donošenje novog Zakona o bibliotekama, koji će, nadam se,
definisati razjašnjenja dosadašnjih pogrešaka i propusta.

Sama Katedra za biblitekarstvo i informatiku, ško
se razvijala u ekonomski nestabilnim vremenima, uglavnom je dobijala podršku
nadležnih ministarstava za svoje projekte i nadamo se da će tako biti
iubuduće.

Problemi potiču iz baze

U okviru zavičaja, određenog regiona, javna biblioteka,
matična (kojih kod nas ima 27), sakuplja građu vezanu za svoj zavičaj.

To podrazumeva da u tim bibliotekama ima dela svih autora
koji su potekli iz tog zavičaja, svih autora koji pišu o tom zavičaju,
kao i svih dela koja su štampana na toj teritoriji.

— Javne biblioteke, naročito matične, razvijaju zavičajpe
fondove, koji su kpica naciopalnog fonda, temelji nacionalnog i kulturnog
identiteta. Zavičajni princip je osnov iaciopalne bibliografije i nacionalnog
fonda.

Ali, bez pomoći opštine, ne samo kao svoga finansijera,
već kao promotera njene delatnosti, biblioteka ne može da opstane na svojoj
teritoriji ni ekonomski, a ni kao kulturološko središte regiona.

Naravno. funkcionisanje opštine, barem na planu formiranja
zavičajnog fonda u javnim bibliliotekama, bilo bi sigurno pouzdanije kada
bi zakonski parametri o tom pitanju (na. primer, lokalnom primerku) uopšte
posgojali, dok se za sada sve odvija na osnovu metodskih uputstava koje
je pre dve decenije definisala prof. dr Desanka Stamatović.

O školskim bibliotekama društvo ne
vodi računa

Najveći problem u srpskom bibliotekarstvu su, ipak,
školske biblioteke, jer se od dečijeg uzrasta mora školovati čitalac,
smatra dr Vraneš.

Zato mora da bude definisan odnos javne i školske biblioteke,
a ne da se dešava da školske lektire ima u javnim, ali nema u školskim
bibliotekama.

Čak ima školskih biblioteka u kojima nema bibliotekara!

Uzmimo kao reper jedan primer iz Rusije. Naime, nedavnoje
predsednik Rusije Putin primio na razgovor grupu književnika koji pišu
za decu, sa kojima se zadržao u višečasovnom razgovoru na temu razvoja
književnosti za decu.

Putin je to vrlo dobro uradio, jer je shvatio da su
deca ona populacija koja treba da se odškoluje između ostalog i da koristi
biblioteke, a kada odrastu, da u njima rade i o njima odlučuju.

Kažu da prisutni književnici nisu baš mnogo zadovoljni
izašli posle tog razgovora sa njim, ali sama činjenica da im je prvi čovek
jedne tako velike države posvetio pažnju, za njih je bila veliko ohrabrenje.

— Verovatno se knjpževnosti za decu ne poklanja na
isti način pažnja kod nas i u Rusiji, mada i pored toga imamo izuzetno
kvalitetno stvaralaštvo za decu.

Ali, na koje načine ono dospeva do čitalaca? Školske
biblioteke tu sigurno nisu najvažnija karika.

Dvovlašće nanosi veliku štetu

Dr Vraneš ukazuje na još jedan veoma aktuelan problem:

— Problem školskih biblioteka je oduvek bio u tome
što su one sjedne strane odgovarale Ministarstvu prosvete, sa dru ge Mitstarstvu
za kulturu, au tom dvovlagiću nisu odgovorne nikome!

U mnogim školskim bibliotekama ne postoje ni inventari,
ni katalozi, u nekima nije izvršena revizija; ima onih u kojima je bibliotekar
potpuno nezainteresovan za biblioteku i takvi su antipropaganda školskoj
biblioteci.

Naravno, ima sjajnih školskih biblioteka, ali su one
u manjini.

Bilo bi veoma dobro kada bi se novim Zakonom o bibliotekama
i Zakonom o obrazovanju predvidelo da u školskim bibliotekama treba da
radi ili diplomirani bibliotekar – informatičar, ili fakultetski obrazovana
osoba sa položenim stručnim ispitom iz bibliotekarstva, a to trenutno
u praksi nije slučaj.

Raznovrsne aktivnosti Katedre

Puno je primera marginalizovanja uloga i značaja biblioteka
u našem društvu, ali i angažovanja ove Katedre da se status i dignitet
bibliotekarstva u Srbiji podignu na viši nivo, napominje dr Vraneš.

— Postoji stalna komunikacija Katedre sa bibliotekama
na taj načgt što njeni studenti imaju obaveznu praksu koja se redovno odvija
u opštinskim biblioteksša, u Univerzitetskoj biblioteci, a sa Narodnom
bibliotekom Srbije je postignut sporazum da studenti za 4 godine studija
u njoj moraju da obave praksu u trajanju od 4 meseca.

Organizovanje ove prakse je izuzetio teško, zbog
zgusnutog obrazovnog programa studija.

Međutim, pozitivni efek-ti toga se već vide, jer
su studenti na praksi samo u Narodnoj biblioteci uneli 15,000 predmetnih
odrednica u Kobis.

Tako ova praksa koristi i studentima i bibliotekama.

Prošle godine je Katedra Filološkog fakulteta osmislila
održavanje međunarodnog skupa pod nazivom “Intelektualne slobode u
bibliotekama“ koji je organizovan zajedno sa Narodnom bibliotekom
Srbije, Univerzitetskom bibliotekom “Svetozar Marković“, Bibliotekom
SANU, Bibliotekom Matice srpske, Društvom bibliotekara Srbije, i Bibliotekom
grada Beograda.

Na skupu, koji je privukao veliku pažnju javnosti, bilo
je 50 učesnika iz 14 zemalja sveta, od Indije do SAD, a zbornik sa tog
skupa je u pripremi i pojaviće se idućeg meseca.

— Za ovu godinu Katedra je planirala da najesen organizuje
skup na temu „Ekonomska uloga biblioteka u savremenom društvu“, a
dva univerziteta iz SAD prihvatila su da budu njegovi koorganizatori, najavila
je dr Vraneš.

Organizatori Skupa će biti sledeće institucije:

* Filološki fakultet iz Beograda, (Katedra za bibliotekarstvo
i informatiku),
* Emporia State University (Kanzas),
* Univesity of north Carolina (Chappel Hill),
* Univerzitet «Braća Karić» (Fakultet za menadžment,Fakultet za bankarstvo
i trgovinu,
* Fakultet za preduzetništvo i menadžment – Novi Sad,
* Institut za visoke evropske studije „Petar Karić“, (Karić fondacija),
* Društvo bibliotekara Srbije,
* Narodna biblioteka Srbije,
* Univerzitetska biblioteka «Svvtozar Marković»,
* Biblioteka Matice srpske,
* Narodna i univerzitetska biblioteka Repubpike Srpske – Banjaluka.

(Kraj)