Prvi Tempus projekat u Srbiji koji se odnosi na visokoškolske
biblioteke je završen.

Možemo čak reći da su visokoškolske biblioteke zajedno
sa Narodnom bibliotekom Srbije i Bibliotekom Matice srpske uspele da izgrade
širu kooperativnu mrežu biblioteka nego što je planirano.

Projektom je planirano da se biblioteke povežu, da se
uspostavi sistem uzajamne katalogizacije, modernizuje rad u bibliotekama,
da se obuče i bibliotekari i korisnici, promovišu biblioteke i kao krajnji
cilj da se pomogne u modernizaciji univerziteta.

U okviru projekta su sledeće aktivnosti bile od posebnog
značaja :

– uspostavljen je sistem izajamne katalogizacije i centralnog
uzajamnog kataloga Srbije na COBISS softveru;

– obavljena primena i štampani priručnici za rad u uzajamnoj
katalogizaciji i obrazovanje bibliotekara;

– izvršena revizija postojećih podataka u univerzitetskim
bibliotekama;

– šifrarnik za konverziju klasifikacione šeme Univerzitetske
biblioteke u Beogradu u UDK je završen i biće uključen u lokalni katalog;

– priručnici i praktikumi su pripremljeni za štampanje i
elektronsko publikovanje.

Važno je reći da je naš projekatbio uspešan zahvaljujući
svim članovima Konzorcijuma. Mi smo razvili veoma dobre odnose između partnera
u Srbiji i sa partnerima iz EU, za koje se nadamo da ćemo ih održati.

Katedra za bibliotekarstvo i informatiku je nastavno-naučna
jedinica Filološkog fakulteta u Beogradu, koja veoma mnogo i rado sarađuje
sa svim bibliotekama, pa i akademskim, i često je pokretač zanimljivih projekata
u struci.

Upravnik Katedre je dr Aleksandra Vraneš, vanredni profesor, koja je za naš list govorila o obrazovanju bibliotekara
i drugim problemima bibliotekarstva u Srbiji.

Sazrela je svest o potrebi obrazovaša
bibliotekara na fakultetskom nivou

Na početku razgovora zamolili smo dr Vraneš da nam ukratko
ispriča kako se razvijalo školovanje bibliotekara u Srbiji:

—Katedra za bibliotekarsteo je prvi put osnovapa 1963.
na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je izvela samo dve generacije studenata.
Osiivač katedre bio je prof. dr Miroslav Pantić, kome dugujemo veliku zahvalnost
što je osetio potrebu da bibliotekarstvo razvija na visokoškolskom nivou.

Mada su samo dve geieracije studenata diplomirale
na toj grupi, razvijena je svest i na Univerzitetu i među bibliotekarima
da je moguće i poželjno organizovati obrazovanje bibliotekara na fakultetskom
nivou.

U prethodnom periodu sistematski je razvijano školovanje
samo knjižničarskog kadra, koji je decenijama značajno doprinosio razvoju
srpskog bibliotekarstva. Stručni ispiti ustanovljeni u Narodnoj biblioteci
još 1928. godine, razvijani kroz redovne kurseve nakon Drugog svetskog rata,
i Srednja bibliotekarska škola oformljena u Beogradu 1948. bili su, zadugo,
jedini oblici usavršavanja u struci.

—Sa 1980. godinom, u vreme opšte reforme obrazovanja,
ustanovljen je na Filološkom fakultetu, uz usmerenja za metodiku nastave,
lekturu i korekturu, tekstologiju i žurnalistiku, prvo u okrilju Katedre
za Jugoslovenske književnosti, potom u organizaciono samostalnom Seminaru,
i Smer za bibliotekarstvo, na kome su predavači bili prof. dr Ljubica Đorđević,
doc. dr Desanka Stamatović i doc. dr Kosara Vukasović, a od 1985. god. sam
i ja primljena za asistenta pripravnika.

Ponovna reorganizacija uslovila je osnivanje Katedre za
bibliotekarstvo i informatiku i uvođenje četvorogodišnjeg studija na istoimenoj
grupi, na kojoj su predavali, u različitim periodima prof. dr Desanka Stamatović,
prof. dr Branko Knežević, prof. dr Vladimir Jokanović i dr Vraneš.

— Od željnog iščekivanja studenata, koji bi se tokom
redovnih studija mogli zainteresovati za ovu stručnu oblast, stigli smo
danas do ustaljenog broja zainteresovanih akademaca koji svoju budućnost
vezuju za biblioteku i koje školujemo doc. dr Gordana Stokić, doc. dr Cvetana
Krstev, asistent pripravnik Miloš Utvić i ja, uz zdušnu i stručnu podršku
nastavno-naučnom radu sekretara i bibliotekara Katedre Zorice Ivković-Savić.

Zahvaljujući velikom zalaganju pojedinaca – zaljubljenika
u bibliotekarstvo, Katedra je opstala, a do sada je na Filološki fakultet
upisano 13 generacija da studira bibliotekarstvo i informatiku.

Bibliotekarstvo je cenjena profesija
u svetu

O tome kakva je situacija u svetu kada je reč o bibliotekarstvu,
dr Vraneš kaže:

— Naša saznanja o razvoju obrazovanja bibliotekara u
svetu oblikuju se na četiri nivoa: upoznavanjem sa stručnom literaturom,
kontaktima sa kolegama u inostranstvu (koji ni u kriznim godinama nisu prestajali),
učestvovanjem na međunarodnim konferencijama i obilaskom obrazovnih ustanova
i biblioteka.

Za svaki od njih potrebna je i podrška odgovarajućih
ministarstava u zemlji, za koju se svim srcem nadamo da će biti i bolja, zatim
podrška stranih kulturnih centara i ambasada, među kojima su nam nesebičnu
pomoć i podršku pružili Američka ambasada, Geteov institut, Ambasada Danske
i Bugarska ambasada. Tako smo saznali da je bibliotekarstvo u svetu cenjeno
kao profesija i razvijano kao naučna oblast, za koju se naročito podržava
njena interdisciplinarnost.

Akutan problem – prostor za biblioteku

Kada se dođe u kabinet ove Katedre, odmah se nametne pitanje
prostornih i tehničkih uslova pod kojima se ona razvija. O tome dr Vraneš
kaže:

— Ponosni smo što smo naučnonastavna jedinica Filološkog
fakulteta, ali istovremeno delimo i njegove brige, prostorne i tehničke nedovoljnosti.

Osim malih kabineta za nastavnike i sekretara, Katedra
ne raspolaže prostorom u koji može smestiti svoju biblioteku. Katedarska
biblioteka je, uglavnom, izrastala iz poklona nastavnika.

Međutim. problem smeštaja knjiga je veoma akutan, jer njihov
broj raste, zahvaljujući raznim akcijama Katedre.

Katedra je 1987. u saradnji sa Američkim centrom, Geteovim
institutom, Francuskim kulturnim centrom, Domom sovjetske kulture i Italijanskim
centrom za kulturu organizovala Treći interkatedarski skup nastavnika bibliotekarstva
sa teritorije SFRJ i izložbu strane stručne literature, nakon čega su izložene
knjige bile poklonjene biblioteci.

— Značajan poklon u knjigama, koje smo sami odabrali,
Katedra je dobila prošle godine od Američke ambasade, koja u svakom pogledu
podržava noše projekte, pa i međunarodne konferencije i stručne posete iz
SAD. Bibliotečki fond redovno obogaćujemo poklonjenim pzdanjima Narodne biblioteke
Srbije, Univerzitetske biblioteke «Svetozar Marković» i drugih srpskih biblioteka
koje razvijaju izdavačku delatnost.

Računarska učionica otvorena zahvaljujući
poklonima

Prošle godine je na Filološkom fakultetu otvorena računarska
učionica za studente Katedre za bibliotekarstvo i informatiku. Na taj način
je prekinuta višegodišnja praksa da studenti ove grupe pohađaju vežbe za
informatičke predmete na Šumarskom i Matematičkom fakultetu, što im, svakako,
zbog udaljenosti i zgusnutog rasporeda predavanja, nije odgovaralo. Zbog toga
nas je interesovalo da li je oprema za učionicu nabavljena iz fakultetskih
sredstava ili je obezbeđena donacijom?

— Zahvaljujući stručnim i prijateljskim kontaktima koje
sam, na savetovanju održanom u Solunu o obrazovanju bibliotekara, uspostavila
sa dr Lajfom Leringom i dr Lajfom Kajbergom, profesorima Danske kraljevske
škole u Kopenhagenu, primili smo prošle godine od njihovog fakulteta 30 koršićenih
računara (Pentium I), za koje su čak obezbedili i platili i transport.

Američka ambasada nam je poklonila 5 računara (Pentium
IV) i pratećih štampača, a Fakultetskim sredstvima renovirana je podrumska
prostorija.

Od ove školske godine studentima, ne samo naše katedre,
omogućeno je da koriste računarsku učionicu, u kojoj se odvija nastava i
povremene prezentacije, a u slobodnim terminima može se koristiti Internet, kaže dr Vraneš.

Bibliotekarstvo ima budućnost

U poslednje vreme pojavljuje se dilema da li nastankom novih
tehnologija bibliotekarstvo uopšte ima budućnost, ali za dr Vraneš ta dilema
je veštačka:

— Dilema oko toga da li će biblioteke nestati zbog
pojave Interneta, više je popularna, nego što je naučna.

Tako je pre blizu dve decenije izgledalo da će medijateke
potisnuti biblioteke. Tada je bila revolucija u organizaciji i struktupranju
nosilaca informacija, a sada digitalna revolucija uključuje automatizaciju
svih radnih procesa u biblioteci, počinjući od kataloške i bibliografske
obrade.

Dostupnost informacija preko interneta još uvek nije
plasiranje znanja. I ne može biti sve dok se ne uspostavi sistem evaluacije
izvora.

Uloga bibliotekara se menja, ali ne u pravcu gubljenja
te profesije, već u pravcu sadržajnog i kvalifikovanog bogaćenja radnih zadataka
u biblioteci.

Baze podataka i uzajamni katalozi, normativne datoteke
i bibliografije istraživača rezultati su tehnološki modernijeg pristupa,
ali počivaju na teoretskim saznanjima potreba koje pripadaju i tradicionalnom
bibliotekarstvu.

Slično se pokušava uvesti pojam za postojeću naučnu
disciplinu – bibliologija, jer bibliotekarstvo zvuči arhaično i mnogima
neprivlačno, naravno, samo dok se sa njim ne upoznaju.

Treba da razvijamo samopoštovanje svih
pripadnika struke

Međutim, dr Vraneš ukazuje na pojavu da još uvek postoji
nekakav pežorativan odnos prema onome ko studira bibliotekarstvo, pa studenti
izbegavaju da kažu šta studiraju. Zato ona poručuje:

— Potrebno da razvijamo samopoštovanje svih pripadnika
struke. Zadovoljna sam tek kada studenti svojim prijateljima i roditeljima
kažu da studiraju bibliotekarstvo i informatiku, a ne filologiju.

To se dogodi tek kada sebe ubede u sadržajnost, ozbiljnost
i perspektivnost studija koje su, različito motivisani, upisali.

Diplomirani bibliotekari-informatičari, kada se zaposle
u bibliotekama, žele da pripadaju tom okruženju, toj profesiji i svojim korisnicima,
ponosni su na činjenicu da svojim znanjima i veštinama mogu da pomognu čitaocima
i ne osećaju se ugroženim što se od njih očekuje selektivna diseminacija
informacija.

U svetu je to potpuno drugačije, jer je sistem obrazovanja
drugačiji, i ne postoje zakovane grupe kao što su naše. Kod nas student
ne može da se šeta iz jedne discipline u drugu, a u svetu je to normalna
pojava. U svetu se bibliotekarstvo i informatika mogu kombinovati i sa medicinom,
i sa tehnikom, i sa čim god želite, jer u svakoj nauci bibliotekarstvo ima
svoje mesto.

—U svetu je zastupljena fleksibilnost, modulariost diplome
koju student stiče. Nadamo se da će i na našim univerzitetima ona uskoro
biti moguća.

Trudili smo se u proteklom periodu da bar na nivou
postdiplomskih studija i odbrane doktorskog rada uvedemo interdisciplinarnost,
ali nam to, sem u iznimnim slučajevima, iije uspevalo.

Stoga sa radošću očekujemo moguću naravno kvalitetnu,
reformu visokoškolskog obrazovanja i nadamo se da će nam, kao i prethodie,
doprineti poboljšanju statusa i društvenom vrednovanju našeg rada i znanja školovanih
bibliotekara.

Katedra uspešno ostvaruje svoj osnovni
cilj

O tome da Katedra za bibliotekarstvo i informatiku na
Filološkom fakultetu u Beogradu sada funkcioniše uspešno, govore i egzaktni
pokazatelji. Prvo, godišnje se na ovu katedru upisuje oko 60 studenata, a
za prethodnih 13 godina diplomiralo ih je oko 150.

— Kada je pravljena analiza uspešnosti studiranja na
Filološkom fakultetu, utvrđeno je da je, u odnosu na druge katedre, sasvim
pristojan odnos između broja upisanih studenata na prvu godinu studija i
broja diplomiranih bibliotekara-informatičara.

Na naše pitanje šta za našu kulturu znači postojanje ove
Katedre, odnosno da li naše društvo ima interesa da ona postoji, dr Vraneš
kaže:

— Postoje dva interesa. Jedan je uspostavljanje bibliotekarstva
kao naučne discipline i samim tim povratni uticaj na kvalitet rada u bibliotekama.

Drugi je sam kvalitet rada u bibliotekama i osvešćivanje
bibliotekara kao profesionalaca, čijgim su radom korisnici zadovoljni.

Bibliotekarstvo je naučna disciplina!

Na osnovu nekih ponašanja prema bibliotekarstvu u našem
društvu, umesno je postaviti pitanje da li je bibliotekarstvo uopšte naučna
disciplina. Odgovarajući na to pitanje, dr Vraneš ističe:

— Naravno da jeste! Osnovni uslovi za uspostavljanje
jedne naučne discipline jesu: postojanje sopstvenog naučnog metoda, a bibliografski
i klasifikacponi metod jesu izvorni metodi bibliotekarstva; profesionalizacija,
dakle obrazovanja bibliotekara; formulisanje etičkog koda i utemeljenje zakonske
regulative, koja kod nas ima vekovnu tradiciju.

Iako postoji bibliotekarstvo na fakultetu i izučava se
na visokoškolskom nivou kao naučna disciplina, iako Ministarstvo finansira
nastavnike i studente, zašto onda u spisku naučnih disciplina iz kojih mogu
da se prijavljuju naučni projekti, bibliotekarstvo kao nauka ne postoji?

— To je, nažalost, istina. Projekat sa temom iz oblasti
bibliotekarstva može se prijaviti samo ako je skriven u okrilju neke druge
naučne oablasti, recimo da je bibliotekarstvo pomoćna delatnost istoriji
srpske književnosti.

Tako sam svojevremeno, pod Rukovodstvom akademika
Miroslava Pantića, inače nekadašnjeg upravnika Univerzitetske biblioteke
«Svetozar Marković», bila uključena u projekat Istorija srpske književnosti,
kao saradnik na izradi analitičke bibliografije srpske periodike, i to ne
samo književne i naučne, već dnevne, zavičajne, fabričke.

Međutim, građa, koja se još uvek čuva na Katedri i na
kojoj su zdušno radili i studenti, u maniru najbolje tradicije beogradskog
Filološkog fakulteta s početka 20. veka, nikada nije bila objavljena, jer
nije bilo dovoljno sredstava, a mogla je da predstavlja dragocen izvor za
svaku vrstu aktuelnih i retrospektivnih istraživanja.

Puno značajnih tema čeka projekte

Na prošlom konkursu Ministarstva za nauku odlučili
smo da javno predložimo projekat u oblasti bibliotekarstva, mada je postojala
mogućnost da ga formulišemo kao istoriju književnosti.

Objavljivanje Bibliografije Lukijana Mušickog, sačuvane u Arhivu SANU, bilo bi od neizmernog značaja za srpsku kulturu.

Ne mogavši da u dovoljnoj meri utiče na svoje savremenike,
bibliografija Lukijana Mušickog i danas čuva spomen na knjige za koje ni
naš najveći bibliograf Stojap Novaković nije znao.

Skorašnje su moje spoznaje, objavljene u Zborniku Susretima
bibliografa u spomen na dr Georgija Mihailovića, da se original rukopisa
sveske sa hronološkim rasporedom jedinica čuva u Arhivu Srbije i da je sa
njega načinjen prepis sačuvan u Arhivu SANU.

Analize, tekstološke i grafološke, studija o samoj bibliografiji,
njenoj mogućoj i sadašnjoj recepciji, objavljivanje po prvi put tog kapitalnog
dela srpske bibliografije – sve to nije bilo dovoljno naučno Ministarstvu
za nauku, pa se na tome projektu ne radi.

(Nastavak u sledećem broju)

Prošlog meseca, u okviru projekta izgradnje kooperativne
mreže visokoškolskih biblioteka univerziteta u Srbiji, boravio je prof.
dr Vilijam Marsterson sa Midlseks univerziteta
u Londonu, i tom prilikom održao predavanje u velikom amfiteatru Narodne
biblioteke Srbije na temu “Organizacija univerzšpetskih biblioteka
„.

Njegov boravak u Beogradu smo iskoristili da razgovaramo
sa njim za naš list, jer se radi o stručnjaku koji dolazi sa jednog od najvećih
univerziteta u Velikoj Britaniji iz biblioteke koja je po mnogim kriterijumima
jedna od najrazvijenijih, tako da su njegova iskustva dragocen putokaz u
kom pravcu treba da razmišljamo o transformaciji naših biblioteka.

—Gospodine Marsterson,
molimo Vas da se predstavite našim čitaocima i da predstavite vaš univerzitet.

—Ja sam prorektor na Midlseks univerzitetu i rukovodilac
sam službi za podršku učenju, koje uključuju univerzitetske biblioteke i druge
departmane koji obezbeđuju studentima Midlseks univerziteta podršku u studiranju.

Midlseks je veliki, moderan univerzitet, koji se do 1992.
godine zvao Midlseks politehnička škola.

Mi radimo u šest kampusa raštrkanih u severnom delu Londona.

Pet kampusa su pravi univerzitetski kampusi, a šesti je
virtuelni kampus sačinjen od četiri bolnice, koje su takođe raštrkane u raznim
delovima severnog Londona, tako da od našeg najzapadnijeg kampusa u Hendonu,
do najistočnijeg u Enfildu, ima oko 20 kilometara i nijedan od ovih kampusa
nije udaljen od bilo kog drugog manje od 5 kilometara.

Tako je, vidite, moj cilj za 15 godina, koliko sam bio
na Midlseks univerzitetu, da pomognem da se obezbedi konzistentna usluga
našim studentima u svim tim kampusima i da se postigne da servis bude konzistentan.

Sa studentske tačke gledišta, nama
treba mrsža da bi oni mogli da priđu svim našim resursima sa mesta na kome
se trenutno nalaze, a sa tačke gledišta zaposlenih, mreže i informaciona
tehnologija su nam potrebni da bi zaposleni bili informisani šta ko od njih
radi i da mogu da sarađuju i pružaju podršku jedni drugima…

Morali smo da koristimo informacionu tehnologiju da uspostavimo mrežu tako
da naši fondovi mogu da se katalogiziraju i da im studenti mogu prići bilo
odakle: iz kampusa, kuće, iz inostranstva i sl.

Kada se student seli iz jednog kampusa u drugi, što je njihovo pravo, oni
bivaju usluženi na isti način kao što očekuju da će biti usluženi u matičnom
kampusu.

To je značilo da moramo da organizujemo veoma kompleksnu
službu tako da bude konzistentna i da obezbeđuje usluge relevantne potrebama
studenata svakog kampusa, koji imaju različite programe.

U jednom kampusu je fakultet za biznis, u drugom fakultet
društvenih nauka a u tri druga kampusa su fakultet za huma-nističke nauke,
umetnost i dizajn, i dramske umetnosti.

Svaki od ovih kampusa ima različiti akademski program
i mi prema njihovim potrebama oblikujemo bibliotečku službu i servis za podršku
učenju.

Sa studentske tačke gledišta nama treba mreža da bi oni
mogli da priđu svim našim resursima sa mesta na kome se trenutno nalaze,
a sa tačke gledišta zaposlenih, mreže i informaciona tehnologija su nam
potrebni da bi zaposleni bili informisani šta ko od njih radi i da mogu da
sarađuju i pružaju podršku jedni drugima, iako su u različitim kampusima.

—Kakva je formalna pozicija ILRS na univerzitetu?

— Formalno, to je jedan od glavnih univerzitetskih
servisa.

Univerzitet je organizovan u škole ili kako ih vi zovete
fakultete, kojih ima 5, a postoje i neki centralni servisi za ceo univerzitet
– finansijska služba, kadrovska, služba koja se brine o imovini i neke službe
koje su povezane sa nastavom.

Od njih je najvažniji ILRS, a postoje i druge kao Služba
za osiguranje kvaliteta, Centar za razvoj učenja koji pomaže nastavnicima
da razviju nove načine vođenja nastave, nove načine komuniciranja uz korišćenje
informacione tehnologije i izgradnju virtuelnog okruženja za učenje.

Postoji i studentska služba, koja registruje studente
našeg univerziteta.

Informacioni servis za podršku učenju ILRS je glavni akademski
servis za podršku nastavi, mada ga ja ne posmatram kao centralni servis
(iako se njime upravlja centralizovano) jer se on rasprostire preko celog
univerziteta i blisko je povezan sa radom nastavnika svake škole odnosno
fakulteta.

— Možete li nam reći
nešto o nastavi ključnih veština i koja je uloga bibliotečkog osoblja u toj
nastavi?

— Ključne veštine čine deo nastavnog plana svih
univerziteta i one su važne jer osposobljavaju studente da steknu veštine
koje mogu prenositi tokom studija na drugim kursevima, ili ih koristiti
kada se zaposle.

Među veštinama koje identifikujemo kao ključne su: korišćenje
informacione tehnologije, korišćenje informacija i veština učenja, komunikacione
veštine itd.

Svi programi za sticanje ključnih veština
sadrže slemente posvećene problemu mronilaženja informaiija i vrednovanja
informapiopih izvora

U našoj službi imamo i bibliotekare, i stručnjake za računare,
za rad sa audiovizuelnom tehnikom i za izradu prezentacija.

Svi ovi stručnjaci učestvuju u delu programa, koji je definisan
kao pomoć studentima da razviju ključne veštine.

Ustvari, pojam koji se najviše koristi je „prenosive veštine“,
što možda više naglašava zašto studenti ovo treba da shvate ozbiljno.

Sada pružamo podršku programima za sticanje ključnih ve-ština
koji pripadaju različitim fakultetima, pa tako postoje posebni programi
za fakultet za biznis, fakultet za računarstvo itd.

Mi podržavamo programe koje je svaki fakultet razvio da
pomogne i promoviše usvajanje ključnih veština koje odgovaraju svakom fakultetu
posebno.

U slučaju Fakulteta za računarstvo na primer, pošto njegovi
studenti dobro poznaju računarstvo, njima nije potrebna pomoć u služenju računarima,
ali u slučaju Fakulteta za negu bolesnika ili za dramsku umetnost na primer,
studentima je potrebno da pohađaju radionice koje vode naši stručnjaci, na
kojima uče kako da koriste informacionu tehnologiju da bi uspešnije studirali.

Svi programi za sticanje ključnih veština sadrže elemente
posvećene problemu pronalaženja informacija, vrednovanja informacionih izvora,
i naše osoblje u nekim slučajevima je pomagalo nastavnicima da pripreme ove
programe, a u nekim slučajevima su ih pripremali sami i pisali deo kursa
kojem studenti moraju da prisustvuju, što je slučaj sa humanističkim naukama,
umetničkim fakultetima, pa čak i Fakultetom za biznis i upravljanje.

Neke od ovih kurseva vode bibliotekari kao predavanja studentima
u toku njihovih studija kada je to najpogodnije, ali oni obavezno imaju i
praktične vežbe.

Studenti se pozivaju da dođu u biblioteku i onda dobijaju
vežbu sa zahtevom da nađu informacije o temi koja će im možda biti potrebna
za njihove osnovne studije.

Oni treba da uspešno urade tu vežbu kao deo programa studija.
Ako ne pohađaju kurs i ne urade program, oni ne mogu završiti taj deo studija.

U jednom slučaju u oblasti humanističkih nauka, istorije
Engleske i engleskog jezika, naše osoblje je zajedno sa nastavnicima engleskog
jezika i istorije pripremilo vežbe koje se rade u virtuelnom okruženju,kako
bi studenti stekli ključne veštine.

Mislim da ste mogli da dobijete predstavu o tome kako
smo mi aktivni partneri sa nastavnim osobljem u promovisanju veštine učenja,
korišćenja informacija, korišćenja biblioteka i informacione tehnologije.

—Posetili ste tri biblioteke
u Srbiji. Bilo bi zanimljivo čuti vaše sugestije i utiske o tim bibliotekama.

— Mislim da je veoma teško da ja sudim o fondovima
ovih biblioteka u ovom trenutku. Do pre izvesnog vremena ove biblioteke
su imale dobre fondove. Ali očigledno je da je to u skoroj istoriji prekinuto.

To vam pruža mogućnost da isprobate nova sredstva publikovanja,
da koristite elektronske časopise, elektronske knjige, što bi bilo korisno
za vaše studente koji ponekad ne mogu da nađu mesto za rad u univerzitetskoj
biblioteci, ali mogu da se uloguju na mrežu i da dobiju pristup materijalima
koji su im dostupni, pa čak i da to rade u vreme koje im odgovara – uveče,
posle posla ili bilo kad.

To onda predstavlja izazov za bibliotekare da obezbede
da studenti savladaju veštine korišćenja informacija i da pravilno vrednuju
informacije koje čitaju.

Moje je mišljenje da ćete biti primorani da promenite ulogu
bibliotekara od čuvara materijala u bibliotečkoj zbirci, u ulogu sličniju
nastavniku koji pomaže studentima da koriste informacije, bilo u štampanom
obliku, bilo preko računarske mreže.

Ono što sam video u dve univerzitetske biblioteke je da
je dosta zaposlenih koji prihvataju ovaj izazov sa entuzijazmom i tako imaju
šansu da preskoče period siromaštva, teškoća itd. i da pružaju bibliotečke
usluge koje su na nivou 21. veka.

Naravno, ako to ne učinite, imaćete znatne probleme, ali
ja mislim na osnovu znakova koje sam video u obe univerzitetske biblioteke
koje sam posetio, da će to biti moguće.

Moje je mišljenje da ćete biti primorani
da promeniteulogu bibliotekara od čuvara materijala u bibliotečkoj zbirci,
u ulogu sličniju nastavniku koji pomaže studentima da koriste informacije,
bilo u štampanom obliku, bilo preko računarske mreže…

Narodna biblioteka je, naravno, u sasvim drugačijem položaju
jer obavlja drugačije funkcije i izgleda da je imala sredstava za održavanje
fizičke strukture na način na koji ih dve univerzitetske biblioteke koje
sam posetio, očito nisu imale.

Veliki je izazov pred vama da opremite prostor za rad
studenata. Rekao sam da je veoma važno da studenti imaju pristup informacijama
preko računarske mreže, ali moram da naglasim da je važno za studente da
imaju prostor za učenje i čitanje na svojim univerzitetima.

Ne verujem da je jedina mogućnost virtuelna biblioteka,
jer studenti će želeti da uče na mestima na kojima mogu da se usresrede
na učenje.

Jedna od pojava koje su me ovde impresionirale, čak i
na Univerzitetu u Beogradu gde je jasno da postoji veliki problem sa bibliotečkim
prostorom, jeste ta da studenti, izgleda, žele da dolaze u biblioteku, da
oni prepoznaju vrednost sredine za učenje koju im vi obezbeđujete.

Tako, ako se prostor poboljša i opremi novi, biblioteke
će, po mom mišljenju, ostati važna mesta za učenje i iz štampanih izvora kada
su dostupni, i iz elektronskih izvora informacija, kao i mesta na kojima
postoje ljudi koji mogu da im pruže pomoć kada im je tokom učenja potrebna.

— Vi ste prvi put u Srbiji, pa nas zanima
kakve ćete utiske poneti o našoj zemlji?

— Mislim da je ono što sve obasjava – toplina
dobrodošlice koju stranac oseti kada dođe u Srbiju.

Naši domaćini su bili izuzetno susretljivi, ali i na svim
mestima koja sam posetio bio sam dočekan više nego samo kurtoaznom dobrodošlicom.

Mislim da su i pored doskorašnjih problema koje su imali,
ljudi koje sam sreo veoma hrabri i odlučni i to će ih, mislim, dovesti do
toga da stvore potrebne službe i uspešno razviju ekonomiju u godinama koje
dolaze.
Što se same zemlje tiče, rekao bih da je vrlo posebna, jer predstavlja mešavinu
različitih uticaja istoka i zapada itd. To je stvarno veoma zanimljivo mesto
za posetu.

Inače, uživao sam u vožnji od Beograda do Niša i za promenu
bilo je veoma lepo videti predele pod snežnim pokrivačem, umesto vrućine
za koju verujem da će me dočekati kad sledeći put dođem.

Univerzitetska biblioteka „Nikola Tesla“ u
Nišu je biblioteka opštenaučnog karaktera, otvorenog tipa, čija je delatnost
u funkciji nastavno-naučnih i istraživačkih procesa na Univerzitetu. Stoga
su njeni korisnici pre svega studenti, univerzitetski nastavnici i naučni
radnici uopšte, ali i svi ostali građani, institucije i organizacije kojima
su potrebne naučne i stručne informacije.

Biblioteku je osnovao Univerzitet u Nišu, 18. maja 1967.
godine. Od 1978. godine nosi ime Nikole Tesle. Od 1973. do 1998. godine
bila je ravnopravna članica Univerziteta u Nišu, a od 1998. godine je
radna jedinica Rektorata, sa statusom pravnog lica. Od osnivanja do danas
Biblioteku finansira Ministarstvo prosvete.

Biblioteka je smeštena u južnom krilu zgrade Univerziteta
u Nišu. Počela je rad sa tri prostorije, a sada zauzima skoro celo južno
krilo zgrade, sa oko 1.300 m2 prostora. U toku trideset i sedam godina
postojanja i rada prerasla je u najznačaj-niji informacioni centar ovog
dela Srbije.

Osnovna delatnost Biblioteke odvija se u skladu za Zakonom
o bibliotečkoj delatnosti, Statutom Univerziteta u Nišu i Statutom Univerzitetske
biblioteke „Nikola Tesla“ u Nišu, i čine je sledeće osnovne
funkcije: nabavka, obrada i skladištenje bibliotečke građe, diseminacija
informacija i davanje bibliotečke građe na korišćenje.

U svom radu Biblioteka primenjuje najnovije svetske i
domaće standarde i pravila.

Automatizovano poslovanje

U proteklih deset godina sopstvenim snagama je automatizovano
celokupno bibliotečko poslovanje. Klasični katalozi zamenjeni su automatizovanim
bazama podataka. Biblioteka je uključena u akademsku mrežu Srbije i Internet.

Uprkos dugogodišnjim teškoćama, stalno se radilo na daljem
razvoju Biblioteke. Nakon otvaranja naše zemlje prema svetu, započeta je
intenzivna saradnja, pre svega sa domaćim velikim bibliotekama, a onda
i sa inostranim, radi prikupljanja informacija o savremenim trendovima u
svetskom bibliotekarstvu i usvršavanju radnika.

Posebna pažnja posvećena je stvaranju uslova za dalji razvoj
informativne delatnosti, zbog njenog izuzetnog značaja u procesu pribavljanja
naučnih informacija, u kome je, zbog izolacije Jugoslavije, postojao decenijski
prekid.

Saradnja sa drugim bibliotekama u regionu, Republici,
a naročito u svetu, sve je intenzivnija; razmenjuju se publikacije, znanja
i iskustva i učestvuje se u zajedničkim projektima.

Urađen je novi prostorni plan i organizacija Biblioteke,
projekat inoviranja bibliotečkog informacionog sistema, nova lokalna mreža
računara i nabavljena je nova oprema. Tako je Biblioteka pripremljena za
ozbiljnu transformaciju i uključivanje u srpski i evropski sistem biblioteka.

Osnovne aktivnosti Biblioteke

Nabavka i obrada publikacija

Nabavka publikacija obavlja se planski i sistematski,
selektivnim odabirom publikacija koje odgovaraju potrebama Univerziteta
u Nišu, ali i drugih naučnih i kulturnih institucija, kao i privredi Niša
i okoline.

Publikacije se nabavljaju kupovinom i razmenom, a do
prošle godine najviše poklonom, zbog nedostatka sredstava za kupovinu
i poštanskih troškova razmene.

Publikacije se inventarišu, katalogiziraju i klasifikuju
u automatizovanom procesu rada i po najnovijim standardima. Podaci o svim
bibliotečkim jedinicama su uneti u lokalne baze podataka.

Fond Biblioteke čini oko 80.000 monografskih publikacija
i 1.160 naslova serijskih publikacija (uglavnom naučnih i stručnih časopisa)
u 60.000 svezaka.

Prosek nabavke u toku godine (oko 2.150 knjiga i 1.700
svezaka časopisa) je „veoma dobar, ali dugotrajna ekonomska kriza
i loš položaj Biblioteke u sistemu visokog školstva nakon donošenja Zakona
o univerzitetu 1998. godine, negativno su uticali na celokupan rad Biblioteke,
pa i na kvalitet nabavke publikacija.

Zato su fondovi u nekim oblastima nauke jako zastareli
i neophodna je hitna nabavka najnovije literature.

U proteklih par godina mnogo se učinilo da se nadoknadi
propušteno: pronađeni su dodatni izvori finansiranja, intenzivirana je
razmena publikacija, a ogromnu pomoć u poklonima Biblioteka je dobila
od Univerzitetske biblioteke u Beogradu, Biblioteke SANU, Narodne biblioteke
Srbije i mnogih drugih institucija i pojedinaca.

Istovremeno se radi i na definisanju novog pristupa u
formiranju fondova, to jest „nultom uvećanju fondova“, jer je,
kao i drugim bibliotekama, nedostatak magacinskog prostora veliki problem.

Nov pristup u formiranju fonloka

To znači da će se nabavka bibliotečke građe i dalje vršiti
a da se magacinski prostor više neće širiti. To se obezbeđuje na sledeći
način:

• Oslobađanjem od zastarelih izdanja koja se više neće
koristiti, posebno izbacivanjem nepotrebnih duplikata publikacija (stari
udžbenici, na primer). Pri tome veliki problem predstavljaju važeći Normativi
za finansiranje univerziteta u kojima je određeno da za 15.000 jedinica
biblioteka ima pravo na jednog radnika, što od naučnih biblioteka stvara
muzeje knjiga.

• Zamenom postojećih vrednih papirnih izdanja elektronskim
verzijama.

• Sve većom nabavkom novih publikacija u digitalnom
obliku.

• Formiranjem „virtuelne“ biblioteke, tj. Obezbeđivanjem
pristupa bazama podataka sa punim tekstom članaka. Na taj način, bibliotečki
prostor se uopšte ne „troši“ a korisnicima se obezbeđuje ogroman
broj informacija.

Na ovom planu Biblioteka je mnogo uradila zahvaljujući
članstvu u Konzorcijumu za nabavku baza podataka i časopisa (KoBSON).

Naravno, za ovakav pristup neophodno je prvo obezbediti
odgovarajuću tehnologiju za korišćenje elektronskih publikacija i digitalizaciju
sopstvenog fonda.

Rad sa korisnicima

Evidencija korisnika Biblioteke i cirkulacija bibliotečke
građe potpuno su automatizovani. Kako bi se obezbedili podaci za ozbiljnu
bibliotečku statistiku i omogućilo automatizovano praćenje potreba korisnika
i korišćenja bibliotečkih fondova, radi se na usavršavanju ovog programa.

Korisnicima se pruža potrebna pomoć pri pretraživanju
bibliotečkih fondova i sve više se radi na njihovom obrazovanju.

Ipformativpa delatpost

Informativna delatnost Biblioteke ima za cilj da korisnicima
pruži sve vrste naučnih i stručnih na informacija, na osnovu bibliotečkog
fonda i drugih informacionih izvora.

Za potrebe korisnika obavlja se bibliografsko pretraživanje
iz određenih naučnih oblasti, ili na određenu temu, a po potrebi se izrađuje
i štampani popis literature.

Biblioteka ima pristup velikom broju inostranih baza
podataka s punim tekstom, čime se nadoknađuje višegodišnji prekid u nabavci
inostrane literature.

Budući da su naučni časopisi glavni nosioci aktuelnih naučnih informacija,
pristup ovim bazama od neprocenjivog je značaja za naučnoistraživački rad.

Literatura koju korisnici ne mogu naći u fondu Biblioteke,
nabavlja se međubibliotečkom pozajmicom publikacija ili kopija iz drugih
biblioteka u zemlji i inostranstvu.

Korisnicima se pružaju i usluge fotokopiranja i koričenja
bibliotečkog materijala.

U želji da se fondovi što više približe korisnicima,
organizuju se izložbe novonabavljenih publikacija kao i tematske izložbe
vezane za aktuelne događaje u nauci, kulturi, i značajne datume.

Biblioteka radi na razvoju sopstvene izdavačke delatnosti,
aktivnostima na promociji knjiga, organizovanju tribina, bibliotečkom marketingu
i uključivanju u sve aktuelne naučne i stručne događaje u gradu Nišu.

Razvojna delatnost

Odeljenje razvoja ima za cilj da organizuje i stručno unapređuje
rad Biblioteke. Sarađuje sa matičnom i drugim bibliotekama i prati razvoj
bibliotekarstva uopšte, a posebno razvoj univerzitetskih i fakultetskih
biblioteka.

Posebna pažnja posvećuje se primeni Zakona o bibliotečkoj
delatnosti, normativa i standarda, predlaganjuu mera za unapređenje rada
Biblioteke, radu na funkcionalnom povezivanju biblioteka Univerziteta u
Nišu i praćenju razvoja bibliotečko-informativnog sistema i računarskih
mreža.

Radi se i na razvoju sopstvenog informativnog sistema
i njegovom uključivanju u druge sisteme.

Oprema

Posle perioda finansijske krize, Biblioteka je u poslednjih
godinu dana dobila novu opremu: A1rha server i bar kod štampač od Tempus
projekta, 5 računara, kopir aparat od Fonda za otvoreno društvo, 15 računara
i novu lokalnu mrežu od Ministarstva za nauku, nekoliko štampača, nameštaj,
police za knjige itd.

Tako su uslovi za rad bibliotekara i korisnika znatno
poboljšani.

Saradnja sa drugim bibliotekama

Od samog osnivanja, Univerzitetska biblioteka u Nišu je
otvorena za saradnju sa drugim bibliotekama.

Posebno dobru saradnju ima sa Narodnom bibliotekom Srbije,
univerzitetskim bibliotekama u Beogradu i Kragujevcu, Bibliotekom Srpske
akademije nauka i umetnosti i Bibliotekom Matice srpske, kao i sa svim
fakultetskim bibliotekama Univerziteta u Nišu.

U poslednje vreme sve bolju saradnju ostvarujemo i sa narodnim
bibliotekama u regionu, što pokazuje da se, nekada udaljeni, sistemi akademskih
i narodnih biblioteka približavaju i stapaju u jedan jedinstveni sistem.

Biblioteka radi i na povezivanju sa što većim brojem
naučnih, kulturnih i drugih ustanova, sa nevladinim i drugim organizacijama,
naročito u lokalnoj sredini, kao i na uključivanju u akcije i projekte kojima
se propagiraju obrazovanje, nauka, kultura, i umetnost.

(Nastavak u sledećem broju)

Govoreći o tome kako su pravljeni poluspratovi za smeštaj
sve većeg broja knjiga, dr Stela Filipi-Matutinović napominje da je visina
tih poluspratova ispod standarda, što nije pogodno za čitaonice, ali drugog
izlaza nije bilo.

— Zbog toga je i učinjen napor da se angažuje američki
ekspert za bibliotekarsku arhitekturu, jer takvih iskustava nema kod nas.
Stručnjak o kome je reč projektovao je rekonstrukciju oko 50 Karnegijevih
biblioteka koje su transforlšsane u skladu sa zahtevima modernog bibliotekarstva.

Stvoriti digitalni arhiv Univerziteta

O tome šta je sada najvažnije da se uradi, dr Filipi-Matutinović
kaže:

—Najvažnije bi bilo da ponovo u budžet Ministarstva
finansija uđe namenska nabavka publikacija za sve biblioteke, jer se bez
toga obesmišljava fuikcionisanje bibliotekarstva.

Bilo bi idealno kada bi novo Ministarstvo za nauku
održalo odnos prema bibliotekama kakav je imalo dosadašnje ministarstvo,
kako bi se nastavilo praćenje svetskih trendova u informatici, jer oprema
zastareva fantastičnom brzinom.

Treba povećati nabavku svih elektronskih izvora, kako
bi se proširio njihov izbor. Ako ima oko 40.000 naučnih časopisa u svetu,
a mi koristimo samo 12.000, očigledno da zaostajemo.

Biblioteka bi trebalo bolje da se poveže sa Univerzitetom
i ukoliko dobijemo sledeći Tempus projekat, moglo bi da se stvori nešto
kao začetak digitalnog arhiva srpskih univerziteta.

Međutim, najkrupniji zalogaj bi bio stvaranje digitalnog arhiva univerziteta.

Naime, kako je era digitalizacije stigla svuda, biblioteke
u svetu postaju sve više i rezervoari gde se u elektronskoj formi čuva na
serverima biblioteka sve ono što je intelektualna aktivnost jednog univerziteta.

Svetski je trend da univerziteti čuvaju sva predavanja,
udžbenike, diplomske i magistarske radove, doktorske disertacije i da se
sve to pakuje na servere univerziteta i da predstavlja digitalnu arhivu njihove
kompletne naučne i stručne aktivnosti.

—Postojanje jednog takvog arhiva za jedan ovako veliki
univerzitet kao što je beogradski, bio bi veoma značajan za celokupno okruženje.
Ako bi sve to bilo dostupno čak i besplatno određenim kategorijama korisnika,
i univerzitet bi se bolje integrisao u svoju sredinu, jer bi moglo bolje da
se iskoristi ono znanje koje je već proizvedeno ia tom univerzitetu.

U okviru novog projekta ‘Tempus“ je dogovoreno da
svi srpski univerziteti počnu da prave takve repozitorije i da zajedničkim
snagama rade na istom softveru, da omoguće razmenu informacija i u toj oblasti
mi bi odmah pratili svet u stopu, jer su svi na tom početku.

—To je šansa koju ne smemo da propustimo, smatra
dr Filipi-Matutinović

Univerzitetska biblioteka mora da doživi
promene

Tek tri meseca funkcioniše novi saziv Upravnog odbora
Univerzitetske biblioteke, na čijem je čelu prof. dr Žarko Spasić,
prorektor za nastavu Beogradskog univerziteta.

Govoreći o tome šta su strateški ciljevi novog Upravnog
odbora, on kaže:

— Univerzitetska biblioteka je institucija od izvanrednog
značaja za univerzitet, a to je tako svuda u svetu. U zemljama u kojima se
rejtinguju univerziteti, na primer u Americi, jedna od važnih stavki je
biblioteka – njen sadržaj, način njenog korišćenja.

Svi univerziteti se trude da njihove biblioteke imaju
zadovoljavajući fond i odgovarajuće tehnologije njegovog korišćenja.

Kod nas se još uvek ne smatra da je to važno i zato
će naša aktivnost biti usmerena u tom pravcu.

Po oceni Upravnog odbora, preduslov uspešnosti cele akcije
je promena klime na samom Univerzitetu, kako bi se shvatio značaj biblioteke
kao institucije u okviru Univerziteta, bez koje ne može ni da se zamisli
kvalitetan rad na Univerzitetu.

Praktično, od odnosa Univerziteta prema svojoj biblioteci
može se zaključiti koliko se i sam Univerzitet transformiše.

—Tu potrebu da se shvati uloga univerzitetske biblioteke
povezaćemo i sa projektom koji se zove «0bezbeđenje sistema kvaliteta u obrazovanju»
u koji je uključeno svih pet univerziteta u Srbiji i šest univerziteta Evrope.

Reč je o «Tempus» projektu čiji je koordinator Univerzitet
u Beogradu i u njemu ima dosta onoga što se odnosi na biblioteke, tako da
ćemo u okviru toga morati da demistifikujemo i skinemo sa dnevnog reda problem
koji kod nas u ovom trenutku zaista postoji.

S druge strane, polazeći od toga da su neophodne promene
forme u samoj biblioteci, ovaj saziv Upravnog odbora je doneo odluku da
organizuje razgovor sa zaposlenim radnicima, na kome bi se ukazalo na značaj
biblioteke, kao i da se posebno objasni zašto mi želimo promene u ovoj instituciji.

— Promene su već počele kroz realizaciju «Tempus» projekta
koji je u toku, a pripremamo se i za potpuno elektronsko pretraživanje podataka.
Pred nama su i naredni koraci, a pre svega tesnija veza sa fakultetskim
bibliotekama koje takođe imaju bogate fondove knjiga, i drugih informacionih
izvora.

Cilj: stvaranje kreativnih stručnjaka

Dr Spasić je posebno govorio o mestu i ulozi biblioteke
u procesu studiranja:

— Mi ćemo da iniciramo seminar na kome ćemo našim studentiša
da prikažemo načine elektronskog pretraživanja i procedure međubibliotečke
razmene referenci, naročito sa bibliotekama u svetu.

To je nešto što naši studenti moraju da usvoje kao
metodologiju studiranja, a da njihovi profesori u predispitnim, ispitnim i
posle ispitnim aktiviostima to zahtevaju.

U tom cilju će biti organizovane radionice i na taj
način ćemo ostvaritp kvalitativni koji će doprineti da naši eksperti koji
izlaze sa Univerziteta budu kreativni, a samo takvi su korisni našem društvu.

On smatra da naši studenti moraju više da uče, a manje
da reprodukuju. To znači da će oni tokom svog studiranja morati stalno da
konsultuju biblioteke, i to je sastavni dso rešavanja njihovog problema. Oni
se tokom studiranja gde metodologiji rešavanja problema, a kasnije kada budu
eksperti, oni će na isti takav način da rešavaju konkretne probleme (inženjerske
ili bilo koje druge struke).

Biblioteci je mesto na Univerzitetu

Biblioteka će sprovoditi promene unutar svoje kuće koje
su neophodne, ali jedan od preduslova uspešne transformacije biblioteke
je i njena potpuna integracija u Beogradski univerzitet.

Prema mišljenju dr Spasića, sada uopšte nije sporno da na
Univerzitetu postoji pozitivno raspoloženje kada se radi o vraćanju Univerzitetske
biblioteke na Beogradski univerzitet. Pri tome on podseća da je pre 7-8
godina Univerzitetska biblioteka imala svog člana u Savetu Univerziteta,
i kaže:

— Sada ga nema i to treba što pre ispraviti, tako što
će imati bar jednog člana u Savetu, iako sada svaki fakultet ima po dva
člana.

To će biti u obostranom interesu, jer će na taj način
Beogradski univerzitet imati i povratnu informaciju iz biblioteke, a istovremeno
predstavnik biblioteke će moći da utiče na one odluke Saveta univerziteta
koje se tiču ukupnog poslovanja biblioteke.

Dr Spasić podseća da je i prethodni sastav Upravnog odbora
imao nesporazume sa Univerzitetom:

— Meni je žao što je ovaj saziv Upravnog odbora došao
na mesto prethodnog koji je ni kriv ni dužan morao da podnese ostavku zbog
toga što na sednici Saveta univerziteta nije prihvaćen njihov predlog za
izbor upravnika biblioteke. Zbog toga je bilo logično da taj sastav Upravnog
odbora podnese ostavku.

On smatra da je to bila ishitrena odluka Saveta univerziteta
bez volje da se čuje i druga strana, a misli da su članovi prethodnog sastava
Upravnog odbora biblioteke bili u pravu i kada su dali predlog za kandidata
koji je bio dobar, a isto tako – na žalost – bili su u pravu i kada su dali
ostavke, jer njihov predlog nije prihvaćen od organa koji ih je i delegirao.

— Sada imamo analognu situaciju da ćemo na narednoj
sgdnici Saveta univerziteta obrazlagati naš predlog da za upravnika Univerzitetske
biblioteke bude izabrana ona ličnost koja je na sednici Upravnog odbora
biblioteke dobila najviše glasova. S pravom očekujemo da se to biti usvojeno
na sednici Saveta univerziteta, što bi omogućilo da se brže krene sa promenama
u ovoj biblioteci koje su neophodne.

Neshvatljivi otpori u samoj kući

Dr Spasić posebno napominje da je čvrsto opredeljenje ovog
Upravnog odbora da Univerzitetska biblioteka doživi potpunu integraciju
u Beogradski univerzitet, iako postoje otpori u tom smislu, koji su trenutno
veći u samoj biblioteci, nego na Univerzitetu:

— Mi na univerzitetu možemo lako da objasnimo kakav
je značaj biblioteke, ali ovde, u samoj biblioteci, postoji otpor prema
novim strujanjima, prema transformaciji, što je kontraproduktvno.

Otpori koji se pružaju tim promenama su nepotrebni
i anahroni, i moraju da se prevaziđu. Svuda gde se erše promene nailazi
se na otpor. Pogotovo kod nas u Srbiji postoje neka shvatnja iz ranijih vremena,
iz delegatskih sistema, samoupravljanja!

Ali, toga danas ne sme da bude. Danas se traži da
odluke pre budu kvalitativne, a ne kvantitatpvne. Mi možemo da brojimo glasove
i to će neko da nazoee demokratijom, ali isto tako moramo da preuzmemo odgovornost
u odlučivanju i da znamo šta su posledice pogrešne odluke, a šta su pozitivne
posledice dobrih odluka.

On podseća da nosioci nekih funkcija moraju da preuzimaju
odgovornost kako bi se donosile kvalitativne odluke. Takve su funkcije rektora,
dekana, upravnika biblioteke i oni moraju da donose kvalitativne odluke.

— Članovi Upravnog odbora biblioteke ne mogu da budu
delegati nekog većeg broja zaposlenih koji su protiv pozitivnih promena
kojih se boje, pa gš zato odgovara sadašnje stanje. Takvih ljudi ima, na žalost,
i na univerzitetu.

Promene donose veće zahteve, i studenti su ti koji
će da nas na-teraju da sproeedemo promene jer su oni sve više svesni da
će njihova diploma više da im vredi ako studiraju na boljem unpverzitetu,
nego ako su na fakultetu na kome se ustručasamo da idemo papred.

Promene činimo zbog nas

Dr Spasić posebno ističe da su te promene i reforme potrebne
za nas, a ne za nekog iz inostranstva.

—Nije to nešto našta nas neko tera, niti ćemo da ih
sprovodimo zato što smo poslušni. Ne! Te promene ja razumem kao potrebu
da imamo bolji univerzitet, bolje fakultete i bolju univerzitetsku biblioteku.

Mi to imamo od koga da vidimo u razeijetš zemljama i
nije pogrešno da pozitiena rešenja od drugih usvajamo i primenjujemo ovde.

Članovi Upravnog odbora biblioteke koje je delegirao Beogradski
univerzitet su apsolutno na liniji promena i svi oni žele da svojim radom
u Upravnom odboru doprinose poboljšanju nivoa poslovanja Biblioteke, što je
interes Univerziteta kao celine.

— Izbor direktora Biblioteke je zato vrlo značajan
jer će doprineti stabilizaciji i ostvarivanju ciljeva o kojima govorimo, ali
sam svestan toga da novom direktoru neće biti ovde ni malo lako da te ciljeve
ostvari i zato će morati da ima pomoć Beogradskog univerziteta i njegovog
Saveta.

U tom cilju je dogovoreno da organizujemo sastanak sa svim zaposlenima u
ovoj biblioteci, sa namerom da ih oslobodimo straha od promena jer one nisu
uperene ni protiv koga lično, nego su neophodnost ovog trenutka.
Univerzitetska biblioteka je deo Beogradskog univerziteta i mora da prati
sve trendove svoje matične organizacije, pa i reformi u Srbiji uopšte na
našem putu ka evropskim integracijama, smatra dr Spasić.

Posebno je podsetio da članovi Upravnog odbora koji su
predstavnici Univerziteta, ne dolaze ovde da bi nekome smetali i da bi nekog
ugrozili, nego da svima bude balje.

Osloboditi se nasleđa prošlosti

Dr Spasić objašnjava da je Beogradski univerzitet zaintersovan
da Univerzitetska biblioteka doživi transformaciju i da ide putem kojim
ide savremena Evropa, a na tom putu pojedinačni i grupni interesi samoupravljačkog
karaktera ne dolaze u obzir. Sa tim mentalitetom se treba oprostiti.

U interesu je društva u celini da biblioteke primenjuju
najsavremenije tehnologije, studenti to razumeju i oni su prvi zainteresovani
da se ide tim putem.

— Treba samo videti biblioteke uiiverziteta razvijenih
zemalja Eerope i Amerike. Kada tamo uđete i vidite studente kako koriste
biblioteke, vama je jasno da je univerzitetska biblioteka značajna institucija
za razvoj samog univerziteta i za buduće kreativne eksperte koje unieerzitet
daje društvu.

Zbog toga na našem univerzitetu postoji jasno opredeljenje
da i naša biblioteka mora da doživi transformaciju, a ovaj Upravni odbor
ima tu misiju da to opredeljenje ovde sprovede u delo.

Na kraju, dr Spasić je poručio:

— Optimista sam da će ova biblioteka ući u sastav beogradskog
univerziteta i da će ovaj kolektiv prihvatiti inovacije.

Direktor Narodne biblioteke Sreten Ugričić uložio je
dve godine stručnih i diplomatskih napora da uvede nacionalnu biblioteku
Srbije u porodicu evropskih nacionalnih biblioteka, što nije bilo ni malo
lako.

Prvo su nas odbijali zato što kao zemlja nismo bili članovi
Saveta Evrope, pa smo primljeni u pridruženo članstvo, a kada smo postali
članovi tog Saveta, odugovlačeno je sa našim prijemom jer je postavljano
pitanje šta je sa Crnom Gorom i njihovom bibliotekom, što je iziskivalo
velike i komplikovane diplomatske napore.

— Na zadnjem sastanku te kon-ferencije u Litvaniji
prošle godine, mi smo konačno primljeni u puiopravno članstvo te asocijacipto
se može smatrati i diplomatskim uspehom naše zemlje.

Tome svakako pgreba da dodamo naše punopravno p
akpgivno učešće u evropskom programu Pulman koji ss bavi radom javnih
biblioteka, pre svega muzeja i arhiea u lokalu u Evropi.

Prošle godine konfereicija Pulmana je bila u Portugalu
na kojoj je usvojen strateški eeropski papir o tome kako će se javne biblioteke
u saradnji sa arhivima i uzejima u lokalu u celoj Evropi, razvijati u narednom
periodu.

Dakle, postali smo deo kulturne politike jaenih
biblioteka koja je jedinstvena za sve zemlje Evrope od Norveške do Malte
i od Velike Britanije do Rusije, kao zajednički princip razvoja.

Da bi se shvatila sva veličina ovog čina, treba postaviti
pitanje kada će u nekim drugim domenima (privredi, administraciji i dr)
neka delatnost moći da kaže da je potpuno integrisani deo Evrope, kao
što sada to mogu da kažu bibliotekari?

To znači da za nas kao i za sve ostale evropske nacionalne
biblioteke važe isti principi. ista strategija razvoja, isti standardi
delatnosti, i da se i mi o svemu tome pitamo.

— Članstvo u toj asocijaciji nije samo formalno,
već smo tim činom stekli pravo da učesteujemo u projektima koji su panevropski.
Postoji veliki projekat koji se zove „Evropska biblioteka“ koja
će objedinjoeati kataloge svih nacionalnih biblioteka Evrope, i zamislite
kako bi to izgledalo da nas tamo nema?

Duboki jaz između efekata i finansiranja

Održavanje svih pomenutih (i nepomenutih) komunikacija
je veoma skupo, pa je bilo logično oče-kivati da država u tome adekvatno
učestvuje. Međutim, situacija nije takva.

—U svim ovim našim naporima od opšteg interesa,
naša držaea nas veoma skromno prati. Sredstva pre svega za pokrivanje putnih
troškova su vrlo skromna i ne mogu se ni približno meriti sa efektima
koji se postižu.

Sve do sada ostearene komunikacije Narodna biblioteka
je fpnansirala samostalno, ili je sredstva obezbedila inostranim donacijama,
kao da radi za nekog drugog, a ne za sopstvenu državu.

S druge strane, nikada u istoriji ove kuće (a samim
tim i srpskog bibliotekarstva) nije bilo više stranih eksperata i stručnjaka
koji su došli u Beograd i prenosili svoja iskustva i znanja, nego što je
to bilo u zadnje dve godine.

Pri tome treba posebno naglasiti da su oni priču o nama
pri-čali u sredinama iz kojih su došli. što dodatno doprinosi našoj afirmaciji.

Takođe za ove dve godine nikada više naših bibliotečkih
stručnjaka nije bilo u svetu po raznim osnovama – da se usavršavaju, da
učestvuju na kongresima i sl.

Da ti susreti daju pune efekte, može se videti iz sledećeg
primera:

— Kada sam se opraštao sa kolegama iz Amerike gde
sam išao nešto da naučim, i kada sam im zahvaljivao što su mi to omogućili,sei
su reagovali na isti način: «Da, ali smo i mi mnogo naučili kada smo bili
kod vas».

Koliki je iskorak u međunarodnoj saradnji učinjen u opštem
interesu, može se sagledati samo iz ovih nekoliko redaka.

Poseban status

Treba da ostane zabeleženo da su se prilikom posete
S. Ugričića Kongresnoj biblioteci u SAD-u u decembru 2003, prvi put od
postojanja ove dve države, susrela dva direktora nacionalnih biblioteka,
i to dva puta.

— Tom prilikom je potpisan specijalni sporazum o
saradnji koji uopšte nije uobičajen za američku Kongresnu biblioteku, kojim
je precizno definisan specifičanvid saradnje pzmeđu nagie dve kuće.To je
veliki uspeh naše biblioteke, ali i naše kulture uotite, ako imamo u eidu
šta znači Kongresna
biblioteka u svetu.

Naime, radi se o jednoj od najelitnijih instucija
kulture sveta, a svakako najkvalitetnije u svom domenu na planeti.

Strateški projekti će omogućiti da
se razvoj ove zemlje zasnuje na znanju

Poznato je da se pod okriljem Narodne biblioteke odvija
nekoliko strateški značajnih projekata od posebnog interesa za naše bibliotekarstvo,
pa S. Ugričić napominje:

— Svi projekti su strateški za ntjionalnu biblioteku
Srbije, ali i za bibliotekrstvo u Srbiji uopšte, kao i za domen znanja
kulture i obrazovanja u našoj zemlji.

Zašto su oni strateški? Zato što pomeraju ceo segment
bibliotečke aktivnosti u našoj zemlji na jedan všii nivo, stvarajući uslove
da se konačno razvoj ove zemlje zasnuje na znanju.

Mi smo sebi dali u zadatak da napravgšo informatičku
infrastrukturu, infrastrukturu znanja na osnoeu koga će se onda bazirati
budući razvoj ove zemlje.

To znači da moramo da zaboravimo razvoj na principima
prošlosti, sećanja «šta je nekad bilo» itd. što jeste važno za naš identitet
i to nećemo zanemariti, ali ono što pokreće napred u smislu razvoja, kvalitetnijeg
života, pune i ravnopravne kohabitacije i saradnje sa regionalnim, evropskgš
i globalnim okruženjem -mora da bude zasnovano samo na znanju!

Ovim strateškim projektima mi to obezbeđujemo ovom
narodu.

Projekti od kapitalnog značaja za
Srbiju

Narodna biblioteka je nosilac ili učesnik niza projekata
koji će naše bibliotekarstvo uzdići na znatno viši nivo, kompatibilan
sa oni.m što se dešava u svetskom bibliotekarstvu.

To su projekat «Virtuelne biblioteke Srbije» (VBS), Digptalna biblioteka Srbije, Civilna biblioteka, program KoBSON (konzorcijum za nabavku najkvalitetnijih znanja iz svetskih
resursa), projekat Retrospekpteie konverzije kataloga Narodne biblioteke
Srbije, projekat Multimedpjalni sistem za mikrofilmovanje i digitalpzacpja
građe, projekat Bibliodyssy 2003-2006. (unapređenje tržišta
knjige Srbije i Crne Gore, i projekat izgradnje kooperativne mreže visokoškolskih
biblioteka u Srbiji koji je finansiran u okviru programa „Tempus“
i koji vodi Univerzitet u Beogradu.

S obzirom da ovakvi projekti zahtevaju puno sredstava,
oni mogu uspešno da se realizuju samo ako država pruža podršku:

—Za neke od ovih projekata Narodna biblioteka ima
puno razumevanje i podršku vlasti, naročito od strane Ministarstva za nauku,
tehnologiju i razeoj koje finansira Konzorcijum «Kobson» za nabavku stranih
baza i časopisa, jer u potpunosti sa bibliotekom dele ovu eiziju i maksimalno
se angažuju i u oblasti finansija, i u oblasti osmišljavanja daljeg razvoja
kopzorcijuma.

Digitalizacpja omogućava čuvanje baštppe
u formi elektronskog medija

Ministarstvo kulture takođe pomaže u određenoj meri
u projektima Virtuelne biblioteke Srbije i Digitalizacija, ali bi to moglo
da bude znatno značajnije jer pš projekti zaslužuju mnogo veću pažnju.

Sve aktivnosti u vezi sa digitalizacijom su fundamentalne
prirode za našu kulturu, jer u toj oblasti zoostajemo i ulaganje u to je
naš strateški interes.

Mi imamo potpunu viziju i koncept kako to treba
da se raz-vija sistematično, potpuno prezentativno i respektabilno za
spoljni svet, a za nas je to jedan poseban vid zaštpte najdragoce-nije
kulturne baštine koju ovde imamo.

Digitalizacija omogućava spoj toga što je čuvanje baštine u klasičnom smislu,
ali u novoj formi ovog elektronskog medija koji to omogućava. Digitalizacija
tu baš-tinu tako čini dostupnom svakom, a ne dodirljivom, pa je u tom smislu
digitalizacija i oblik zaštite, a sa druge strane omogućava globalni uvid
u to što mi imamo i pristup tome će sada biti neuporedivo širi nego do
sada.

—Pošto imamo šta da pokažemo svetu, toje odmah put
za apsolutnu afirmaciju naše zemlje i njene kulture, i našeg identiteta, zaključio je S. Ugričić.

Biblioteka danas

O kakvom se gigantu srpske kulture radi, najbolje govore
neki podaci o tome čime biblioteka raspolaže:

* pet milona bibliografskih jedinica,
* deset čitaonica sa preko 500 čitalačkih mesta,
* svake godine fondovi biblioteke su veći za preko 75.000 novih dokumenata,
* biblioteku godišnje poseti oko 80.000 korisnika,
* godišnje se da na korišćenje preko 170.000 dokumenata,
* amfiteatar biblioteke ima 230 sedišta i snabdeven je najsavremenijom
opremom,
* elektronska čitaonica za korisnike ima 10 računara sa kojih
mogu da se pretražuju katalozi biblioteke i svetski poznate baze podataka,
* za potrebe kontinuiranog stručnog usavršavanja stručnjaka za
bibliotekarstvo i informacione nauke otvorena je specijalna elektronska
učionica opremljena sa 12
računara.

*

Uz sve ovde rečeno, treba posebno skrenuti pažnju na
to da Narodna biblioteka Srbije iz dana u dan sve više raste i širi lepezu
svoje delatnosti – u interesu svih nas.

Dr Stevan Harnadje profesor kognitivnih
pauka na Fakultetu za elektroniku i računarstvo Univerziteta u Sautemptonu,
Velika Britanija, čiji zanimljiv rad pod navedenim naslovom prvi put objavljujemo
na našem jeziku.

Neki dobronamerni kauboji su primetili sličnost između
svetske mreže (World-Wide-Web) i divljeg zapada (Wild-Wild-West), sa njenim
bezgraničnim prostorom, slobodnim za zauzimanje. Oni su zaključili da era
mreže znači da na kraju možemo imati slobodan pristup do sveg znanja.

Voleo bih da su bili u pravu ali nažalost znanje proizvode
ljudi, a svi ljudi ne žele da svoj rad poklanjaju besplatno!

Autori većine knjiga, na primer, sasvim su svesni da
je mreža medijum preko kojeg tekstovi postaju pristupačni svakome ko na
njih klikne, ali oni više vole da njihovi čitaoci plate za pristup.

Isto je tačno i za pevače i pisce pesama, kao i za većinu
autora računarskog softvera. Takva kakva je, ljudska priroda, kao i potreba
za dnevnim preživljavanjem, uslovljavaju da većina ljudi više voli da bude
plaćena za svoj rad, bez obzira da li je njihov proizvod fizičko dobro
ili usluga ili apstraktno znanje.

Ako ne mogu biti plaćeni za to, zašto se uopšte truditi
da se nešto uradi?

Postoji jedan značajan izuzetak – istraživači na univerzitetu
su plaćeni da «rade» na istraživanju, ali oni objavljuju rezultate u naučnim
časopisima besplatno.

Umesto zarade -„istraživački uticaj“

Za razliku od svih drugih autora, oni ne traže nikakvu
naknadu za svoje pisanje.

Zašto?

Zato jer prilikom objavljivanja oni ne očekuju zaradu
od prodaje, nego «istraživački uticaj». Koliko korisnika čita, primenjuje,
koristi, nadograđuje i citira moj rad? To su brojevi od kojih zavisi karijera
i finansiranje istraživača.

I šta je onda problem? Ovo znanje je bilo slobodno već
u eri papira. Sada kada imamo svetsku mrežu, možemo ga celog koristiti
u mnogo većoj meri.

Ne tako brzo!

Rekao sam da ga istraživači daju, ali to ne znači da
korisnici ne moraju da plate!

Jer, jedini način da se dobije pristup papirnoj ili online verziji sadržaja 24.000 naučnih časopisa u kojima se 2,5
miliona naučnih članaka pojavljuje svake godine je da univerziteti koji
bi ih koristili – plate pristup.

A činjenica je da je cena pristupa toliko visoka da univerziteti
mogu da si priušte pristup do male i sve manje frakcije časopisa. To znači
da je svetski output nedostupan većini potencijalnih korisnika,
bez obzira na činjenicu da ga autori ne naplaćuju!

Ovo predstavlja veliki gubitak za istraživanja, istraživače,
njihove institucije, finansijere istraživanja i poreske obveznike koji sve
to plaćaju.

Procenjeno je da članci koji su besplatno dostupni preko
mreže imaju 336% veći istraživački uticaj nego oni koji su dostupni samo
preko pretplate. (336% možda ne izgleda kao veliki porast, ali uzevši
u obzir da većina istraživanja nije nikada citirana, ova cifra je, u stvari,
astronomska).

Pretplata je neophodna

Zašto onda još uvek postoji pretplata koja blokira pristup?
Zato da bi časopisi nastavili da izlaze. Zašto nam uopšte još uvek trebaju
časopisi, ako se pristup može obezbediti besplatno preko svetske mreže?

Zato što časopisi obezbeđuju recenziju, što osigurava
da je istraživanje dostojno poverenja i tačno.

Recenzenti koji prikazuju i potvrđuju članke su kvalifikovani
eksperti na polju delatnosti kojom se članci bave, ali oni, kao i autori,
ne traže novac za svoj rad! Tako jedini trošak koji je tu uključen je «implementacija»
recenzije.

Kvalifikovani izdavač mora da odabere recenzente, časopis
treba da prati proces prikazivanja i izdavač treba da obezbedi da autor
uradi sve preporučene ispravke.
Znamo koliko to košta: oko 500$ po članku.

Postoji jednostavno rešenje

Ali šta planeta – ili radije, onaj mali broj univerziteta
na planeti koji mogu da priušte pristup do bilo kog časopisa – stvarno
plaćaju u ceni pristupa do bilo kog časopisa? Oko 1.500$ po članku u proseku.

Zašto toliko mnogo više od 500$? Zato što troškovi uključuju
prošvodnju i rasprostiranje papirne verzije, kao i neke vrednosti dodate
online verziji (tagkir, RBR format itd.).

Zbog ove aritmetike, kreiran je izvestan broj novih
časopisa koji ne pokušavaju da pokriju svoje troškove naplaćivanjem pristupa
institucijama korisnika, nego naplaćivanjem štampanja članaka od institucije
autora.

Danas postoji oko 1000 takvih «otvorenih» časopisa.
To je dovoljno da se obezbedi slobodan pristup do manje od 5% planetarnog
istraživačkog outputa. A šta je sa ostalih 95%?

Rešenje je jednostavno i veoma u duhu svetske mreže!
Svi članci za koje još ne postoji odgovarajući časopis sa otvorenim pristupom
treba da budu objavljeni, kao i ranije, u odgovarajućem časopisu sa plaćanjem
pristupa, ali pored toga njihovi autori treba da ih arhiviraju na veb stranicama
svojih institucija.

Na taj način svi potencijalni korisnici čiji univerziteti
ne mogu da obezbede pristup do obogaćene verzije koju je dao izdavač,
mogu da pristupe autorovoj besplatnoj verziji (i tako istraživački uticaj
neće biti izgubljen).

Časopisi nisu još spremni da rizikuju prelaz na objavljivanje
sa otvorenim pristupom, ali 55% časopisa već službeno podržava samoarhiviranje
autora. A i mnogi drugi će se saglasiti ako budu pitani, jer nijedan izdavač
ne želi da bude viđen kao neko ko blokira istraživački uticaj znanja koje
su mu njegovi autori besplatno dali, a recenzenti besplatno prikazali.

Sada je na istraživačkim institucijama i finansijerima
da prošire svoju politiku «06-javljuj ili nestani» na «Obezbedi otvoreni
pristup do svojih publikacija» da bi se maksimizovale koristi ovog besplatnog
znanja za društvo poreskih obveznika koje je platilo njegovo stvaranje.

U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“
u Beogradu, otvorena je izložba Poklon Mihajla Pupina Univerzitetskoj
biblioteci povodom 150 godina od njegovog rođenja.

Ovaj proslavljeni naučnik i pronalazač poklonio je 1932.
i 1933. godine Univerzitetskoj biblioteci oko 500 publikacija iz svoje
biblioteke.

Pupin je lično odabrao knjige za Biblioteku i trudio
se da to budu vredna izdanja korisna za rad na Beogradskom univerzitetu,
dela koja je voleo i iz kojih je i sam učio za vreme studija u Kembridžu
i Berlinu.
Izložba će biti otvorena mesec dana.

Razgovor sa Mirom Vuksanovićem nastavili smo na temu
odnosa sa osnivačem. On podvlači da je jedan od večitih i najkrupnijih
problema biblioteka pitanje kako obnavljati njihove zbirke i kako od biblioteke
napraviti živu ustanovu, jer su sada najveći korisnici svih biblioteka
đaci, koji najviše traže lektiru, a za njenu nabavku treba pronaći sredstva.

Ti problemi se mogu uspešno rešavati samo u zavisnosti
od kvaliteta odnosa biblioteke prema osnivaču, pa M. Vuksanović kaže:

—To sam odmah shvašio i samo zahvaljujući mojim dobrim
odnosima sa osnivačem, za vreme mog upravnikovanja biblioteka u Somboru
je uvećana za 100.000 knjiga.

S druge strane, on upozorava da svaki upravnik biblioteke
mora da bude krajnje korektan prema osnivaču, bez obzira da li mu se sviđa
ili ne partija koja je na vlasti, jer je u pitanju i interes zaposlenih
u biblioteci, i opšte društveni interes.

To nikako ne znači da treba imati nekakav snishodljiv
odnos, već dostojanstven, uvažavajući aktuelnu vlast koja je, pod normalnim
okolnostima, izraz volje naroda.

—Zato direktor mora blagovremeno i kvalitetpo da
izvršava naloge osnivača i da ima svakodnevnu bar telefonsku vezu sa njim.

Ali, i izobilje može da stvara probleme. Recimo, Biblioteka
Matice srpske kao nacionalna biblioteka ima takav status da dobija besplatno
sve što se objavljuje u našoj zemlji, a nekada je to bila cela Jugoslavija.

— Tada naspgaje problem kako smestipgi se to što
se besplatio dobija, a stiže svakog dapa. Uzmgšo samo primer «Večernjih
novosti» koje gšaju svakog dana po nekoliko izdanja, i svakog dana nekoliko
teritorijalnih izdanja, a da bi biblioteka bila nacionalna, sve to treba
da sačuva.

Prema tome, najskuplje je čuvati novine, a sa druge
strane, one se najviše traže. Tako se u ovoj biblioteci najviše traži
«3astava» iz 19. veka.

Uporedo sa tim ide problem sa štamparijama koje ne poštuju
zakon i ne šalju izdanja.

Veština stvaranja dobrih odnosa sa
kolektivom

Rukovođenje je veština koja zahteva posebna znanja i posebnu
taktiku u odnosu sa podređenima, jer samo ako je taj odnos dobar, mogu
da se očekuju pozitivni rezultati.

Odnos čelnog čoveka sa zaposlenima već na samom startu
je vrlo delikatan, jer novi rukovodilac može prvog dana da trajno poremeti
te odnose.

I u toj oblasti M. Vuksanović ima lepo iskustvo:

—Kada sam preuzimao direktorsku dužnost i ovde u
Biblioteci Matice srpske i u biblioteci u Somboru, nisam se postavio tako
da odmah kažem kako ono što se do sada radilo nije bilo dobro i kako se
neće raditi onako kako se radilo do sada.

Ni jednog rukovodioca odeljenja nikada nisam smenio,
već sam svakom kroz neposredni kontakt popudio drugačiji način rada. Tako
sam uspevao da sa istim ljudima postignem bolje i veće efekte.

To znači da su kadrovi u bibliotekama uglavnom dobri
i mogu da shvate značaj drugačijeg rada, samo je u pitanju način na koji
se sa njima komunicira.

Da je to moguće postići, govori podatak da je u Biblioteci
Matice srpske postojao veliki zastoj u obradi knjiga i publikacija, tako
da je svake godine ostajalo oko 5.000 neobrađenih publikacija iz prethodne
godine, a istovremeno više od 10 legata (poklonjenih biblioteka) uopšte
nije bilo obrađeno.

— Onda smo seli svi zajedno, dogovorili se i sve
je bilo ažurirano za 2-3 godine.

Kako rešavati međuljudske odnose?

Međutim, ima i onoga što je za M. Vuksanovića skoro nerešiv
problem: odnos među ljudima u kolektivu, ili bolje reći među odeljenjima,
odnosno «zabranima».

Kolektiv se mora podeliti po odeljenjima shodno predmetima
njihovog rada, ali ta podela dovodi do toga da se odeljenja međusobno ne
pomažu kako bi mogla i kako bi trebalo.

— Još nisam našao ključ za rešavanje tog problema,
a on spada u kategoriju lične kulture i mentaliteta.
Mislim da rukovodilac mora da bude direktan, da ne okoliši. Zbog toga
sam sprečio da se ljudi žale jedni na druge u mojoj kancelariji, već uvek
pozovem i onoga koga neko kritikuje. Ne prihvatam razgovor o nekom iza
njegovih leđa, jer kad neko govori o nekom pred njim onda je priča sasvim
drugačija.

Zato smatram da smo ovde iskorenili međusobno “špijanje“.

On smatra da je u zabludi rukovodilac koji smatra da
će “špijanjem“ doznati šta se dešava, kako se ko ponaša, šta misli, jer
dolazi do tendenciozne, pogrešne informacije i na osnovu nje direktor donosi
pogrešne odluke.

—Drugi moj stav je da se svakome mora reći istina,
a to rukovodioci odeljenja izbegavaju, jer su svaki dan sa istim kolegama
zajedno, pa izbegavaju da se zameraju.

Taj najteži posao – da nekome u lice kaže istinu
o njemu koja (po pravilu, nije prijatna) – “pripada“ direktoru.

Ali, podvalči naš sagovornik, da bi direktor imao pravo
da to svakome kaže, on sam mora da bude ispravan u svom poslu.

Biblioteka i politika

Iskustvo našeg sagovornika je veoma poučno kada je u
pitanju odnos države prema ovim kućama, odnosno odnos politike i kulture:

— Kada je donošen Ustav iz 1974. Biblioteka Matice
srpske nije mogla kao nacionalna institucija sa svojim imenom da uđe u
zakone Vojvodine jer je bila ustanova republičkog karaktera, pa je samo
napisano da će nacionalna institucija da bude “Biblioteka koju odredi
Izvršno veće Vojvodine“, iako se znalo da to može da bude samo biblioteka
Matice srpske.

Međutim, 1992. kada se ujedinila Srbija, kada je
donošen Zakon o bibliotekarstvu, za tadašnje čelnike Srbije smetnja je bila
što je ova biblioteka bila pokrajinska!

…državni činovnici su veoma važna,
pa je veza sa onima koji rade na sprovođenju odluka donetih od strane ministra
od posebnog značaja, jer i oni treba da imaju pravu informaciju

Tako ja sa ovom kućom igran ne samo politički ping-pong,
već se to i te kako odražavalo na materijalni status ustanove.

Inače, na bibliotekama se uglavnom stalno “štedi“,
a poznat je jedan poslenik Ministarstva za kulturu koji je sebe doživljavao
kao čuvara budžeta, pa je čak javno izjavljivao : “Ja sam ovde da bih vam
što manje dao“

— Pri tome, on zaboravlja samo jedan detalj: to što
je zapisano u budžetu, namenjeno je bibliotekama, a ne državnom činovniku.

Ali državni činovnici su veoma važni pa je veza sa onima
koji rade na sprovođenju odluka donetih od strane ministra, a to znači
njegovim saradnicima, od posebnog značaja, jer i oni treba da imaju pravu
informaciju iz biblioteke.

— Ako direktor pošalje pismo i čeka odgovor, neće
ništa uraditi. Zato se komunikacija sa izvršiocima poslova u vlasti mora
održavati svakodnevno, uz međusobno uvažavanje.

Saradnja u struci je svetinja

U svemu tome je veoma važno da direktor biblioteke zalažući
se za interes kuće na čijem je čelu, ne povredi interes ni jedne institucije
iz struke, već da razvija i unapređuje međusobnu saradnju, jer postoje
zajednički interesi koji treba da budu svetinja.

— Tako je naša saradnja sa Narodnom biblgštekom Srbije
svakodievna i vrlo korektna, u obostranom interesu.

Saradnja između biblioteka je nezaobilazna, i u tom
smislu Zajedtar visokoškolaass bpblioteka ima svoje mesto i opravdanje,
pogotovo što sada prakptčno samo ona funkcioniše.

Ali, potrebno nam je i Društvo bibliotekara, kao
što nam je potrebna i zajednica svih biblioteka u Srbiji.

Temelj virtuelne biblioteke Srbije

Inovacije u bibliotekarstvu su, takođe, velika obaveza
svakog upravnika. Zahvaljujući tom opredeljenju, kada je pokrenut proces
kompjuterizacije celokupnog poslovanja, Biblioteka Matice srpske je dugo
u tom pogledu bila najopremljenija biblioteka u Srbiji.

Rezultat toga je da ova biblioteka ima najveću bazu
podataka u našoj zemlji smeštenu na kompjuter, elektronski katalog koji
će ovih dana imati oko 800.000 zapisa.

Sa ponosom M. Vuksanović napominje:

—Ovde smo počeli da stvaramo virtuelnu biblioteku
Srbije. Naime, kada je prošle godine stvarana osnova virtuelne biblioteke
Srbije (elektronski katalozi Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke Matice
srpske, Unžerzitetske biblioteke «Svetozar Marković» i Jugoslovenskog
bibliografskog instituta), baza Biblioteke Matice srpske u celini, sa
730.000 zapisa, uzeta je kao osnov i ona je instalirana na računarima
Narodne biblioteke Srbije, a onda su u tu biblioteku iz pomenute tri kuće
dodati zapisi kojih kod nas nema.

Tako je stvorena osnova Virtuelne biblioteke Srbije
od oko 1.300.000 zapisa, u kojoj je 55% zapisa iz Biblioteke Matice srpske.
To zaslužuje veliko priznanje jer je daleko manji broj zaposlenih obavio
daleko veći posao.

Taj uspeh je postignut tako što je uporedo sa obradom
tekućih izdanja napravljen plan da se unose do tada ne unešene publikacije.
Tako su sve srpske knjige od 18. veka do danas unete u elektronski katalog,
sa svim pismima stare naše ćirilice, sa staroslovenskog, crkvenoslovenskog,
ruskog, slovenskog, sa grčkim znakovima.

—U tom smislu smo mi ne samo centar po broju starih
i retkih knjiga, već jedini imamo takvu vrstu elektronskog kataloga.

Razlika u broju zapisa je nastala tako što su ostale
biblioteke obrađivale samo tekuće, a ova biblioteka i stare zapise.

Postoji petnaestak terminala za korisnike Kataloga.
U poslednjih 5-6 godina svaka prostorija (kancelarija, čitaonica) je klimatizovana,
zašta je trebalo obezbediti sredstva.

Potrebna je i hrabrost

Zakon o bibliotekarstvu (1994) donošen je u vreme najtvrđe
centralizacije u Srbiji, koja je izvršena u sudstvu, vojsci, policiji,
pa je takav pristup prenet i u oblast kulture, što najbolje govori o «kulturi»
onih koji su to zamislili.

U to vreme ova kuća je imala više opreme nego Narodna
biblioteka Srbije, pa je tadašnji režim došao na «genijalnu» ideju da se
deo opreme prenese u Narodnu biblioteku.

Tada je šestorici onih koji su došli da opremu preuzmu,
M. Vuksanović rekao:

—Ako ste dogili sa oružjem, vi ćete tu opremu odneti,
a ako niste, vi je nećete odneti!

Na svu sreću, «transportni radnici» su došli nenaoružani.

Ali, onda je nastao period borbe za adekvatan status
Biblioteke Matice srpske u Zakonu, jer nikako nisu pristajali da se njeno
ime pojavi u njemu, baš isto onako kako ni pokrajinska vlast nije htela
da ona bude pomenuta u tadašnjem pokrajinskom zakonu.

Autonomaši su to pravdali nemogućnošću da Biblioteka
Matice srpske bude matična za Mađare, Rumune, Hrvate i druge!? Iako se
sve što oni objavljuju, jedino čuva u ovoj kući.

Mađar obezbedio status srpskoj biblioteci

Onda je amandmanom u Skupštini Srbije koji je predložio
Mađar (Pal Šandor), biblioteka ipak ušla u Zakon u kome stoji da Narodna
biblioteka Srbije u ostvarivanju opšteg cilja u bibliotekarstvu Srbije sarađuje
sa Bibliotekom Matice srpske. Time je de fakto priznato da je ovo druga
po vrednosti nacionalna biblioteka u Srbiji.

Tako je bilo upisano, ali je u praksi (voljom aktuelne
vlasti) ta saradnja tada svođena na najmanju meru.

Bitka za status (a samim tim i za sredstva) je, prema
tome, stalna obaveza i predmet stalne borbe direktora biblioteke, uz stalnu
bitku za prostor. I glavna stvar je u tome da direktor ume da ubedi one
koji se ne bave bibliotekarstvom u potrebu da se adekvatno reše problemi
jedne biblioteke.

(Nastavaku sledećem broju)