Narodna Biblioteka Srbije je 28. februara, na Dan
biblioteke, povezana na Akademsku mrežu Srbije novom gigabitskom vezom.

Povezivanje je izvedeno preko optičkog kabla između Narodne
Biblioteke Srbije i Računarskog Centra Univerziteta u Beogradu, koji je
centralno čvorište Akademske Mreže Srbije.

Korišćenjem novog optičkog kabla i najsavremenijih tehnologija,
postignuta je brzina nove veze od 1 gigabit u sekundi, što je 500 puta brže
od dosadašnje.

Uspostavljanjem nove optičke veze dobijeno je na
pouzdanosti i brzini svih servisa elektronskog bibliotekarstva. Vezom takvog
kapaciteta Narodna Biblioteka Srbije svrstava se u uzak krug elitnih svetskih
biblioteka sa gigabitskom brzinom veze prema korisnicima. Nova veza će omogućiti
akademskoj zajednici brži i pouzdaniji pristup elektronskim servisima od
kojih je za nas najznačajniji KoBSON, servis koji omogućava svim korisnicima
povezanim na Akademsku mrežu Srbije da preko Narodne Biblioteke Srbije pristupe
do 14.000 baza podataka i inostranih naučnih časopisa u elektronskoj formi.

Ova veza je deo većeg projekta izgradnje gigabitske Akademske
mreže Srbije, čija je prva faza već povezala vodeće univerzitetske centre
u Srbiji.
Tokom 2005. godine se predviđa optičko povezivanje većeg broja akademskih
institucija u do sada povezanim univerzitetskim centrima i optičko povezivanje
svih gradova Srbije u kojima postoje akademske institucije.

Na ovom projektu je uspostavljena izuzetna saradnja Ministarstva
za nauku i zaštitu životne sredine, Univerziteta u Beogradu koji koordinira
razvoj Akademske mreže i Telekoma Srbija.

U svetu bibliotekara se veoma uvažava činjenica da Ministarstvu
za nauku i zaštitu životne sredine najviše pažnje poklanja radu i razvoju
biblioteka, iako u toj oblasti ima daleko manje ingerencije od ministarstava
za prosvetu i kulturu.

Što više pažnje posvećujemo onome što se radi u Ministarstvu
za nauku i zaštitu životne sredine, to više dolazimo do saznanja o zaista
izvanrednim, korisnim po društvo u celini i obećavajućim naporima koje
ono čini da nauka u našoj zemlji nadoknadi ono što je izgubila u periodu
izolacije, da uhvatimo korak sa svetom.

Na tu temu naš sagovornik je bio Nenad Lemajić, pomoćnik
ministra za nauku i zaštitu životne sredine, doktor istorijskih nauka,
profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

U Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine dr
Lemajić je zadužen za razvoj naučno istraživačkog kadra i o tome kaže:

— Problematika naučno istraživačkog kadra je vrlo
važna zato što koliko god da reformišete i poboljšavate naš naučni sistem,
ipak je mnogo toga u ljudima koji su njegov deo, mnogo toga zavisi od njih.
Zato je osposobljenost ljudi uslov za podizanje kvaliteta čitavog sistema.

Mi smo u ovoj poslednjoj deceniji imali priličan zaostatak
za svetom. Nauka je po svojoj prirodi univerzalna, baveći se njome morate
da dajete neki doprinos opštem razvoju, ali i da primate sve naučne informacije,
koristeći mogućnosti koje nam okruženje daje.

Izgubili smo kopču sa svetom i to se u nekoj meri
odrazilo pogotovo na nauke iz tehničkih, tehnoloških i prirodnih oblasti.
Ovih poslednjih godina dosta se uradilo da ponovo uspostavimo međunarodnu
saradnju, da naši ljudi idu na međunarodne simpozijume, da naučnici iz inostranstva
dolaze ovde i da na svaki način poboljšamo mogućnosti za naučno usavršavanje.

Od kada sam ja u ovom Ministarstvu, uložili smo veoma
velika sredstva kako bismo doveli ne samo istaknute naučnike iz inostranstva,
nego i neke Nobelovce. Naši instituti i naši fakulteti ovu saradnju su
povećali za preko 100% u odnosu na, recimo, 2002. godinu, a već ona je
u odnosu na stanje od pre 2000. značila izuzetno veliko poboljšanje.

Nova praksa – postdoktorsko usavršavanje

Ministarstvo je uvelo i jednu novinu – stipendiranje za
dalje postdoktorsko usavršavanje naših mladih stručnjaka u inostranstvu,
na period od 6 meseci. Tako je pre nekih mesec dana završen konkurs i
20 mladih doktora nauka dobili su stipendije za postdoktorske studije.

— To je sada za nas novo iskustvo i predstoji nam
analiza rezultata ovog konkursa, pratićemo rad ovih 20 postdoktoranata
i verujemo da ćemo sledeće godine biti u prilici da još veći broj naših
naučnika pošaljemo na postdoktorska usavršavanja. U svetu su ovakva usavršavanja
veoma razvijena, a mi do sada nismo na tome insistirali, jer nismo imali
predviđena sredstva u Ministarstvu nauke za te svrhe. Tek ove godine smo
to uradili i verujemo da će taj potez dati dosta dobre rezultate. Interesovanje
je za prvu godinu bilo iznad očekivanja a značajniju ekspanziju programa
očekujemo narednih godina. Stipendisti će dobijati stipendiju u iznosu
od po 1000 evra mesečno i nadoknadu za putne troškove do 1000 evra, u
dinarskoj protivvrednosti. Sredstva će biti obezbeđena u ovoj godini.

Stipendiranje postdiplomaca

Takođe, Ministarstvo finansira veliki broj postdiplomaca,
i u ovom momentu njih nešto više od 400, prima dodatna sredstva kako bi
mogli uspešno da završe svoje postdiplomske studije, dok ne nađu stalan
posao. N. Lemajić podvlači:

— Svesni smo činjenice da u ovim uslovima recesije
nije lako doći do posla, da su mnogi mladi ljudi gubili u tom periodu posle
završetka osnovnih studija veći broj godina do nalaženja posla u nekoj
naučnoistraživačkoj organizaciji i da su bili obično na teretu roditelja.
Želeli smo to da prevaziđemo upravo kroz jedan sistem stipendiranja koji
omogućuje da oni u tih nekoliko godina nastave da se usavršavaju bez nekih
materijalnih problema, kako bi mogli u određenom kontinuitetu da završe
svoje obaveze oko magistarskih i doktorskih studija i kako ne bi imali
pad u razvoju zbog materijalnih razloga. Trenutno 440 mladih i darovitih
ljudi koristi stipediju. Reč je o izuzetnim studentima koji su osnovne
studije okončali sa prosečnom ocenom višom od 9,00 odnosno 8,50 u oblasti
tehničko – tehnoloških, prirodno – matematičkih, medicinskih i biotehnoloških
nauka. U skladu sa usvojenim kriterijumima obezbeđena je podrška za 172
mlada istraživača i to za završnu izradu 109 magistarskih teza, kao i
za 63 doktorske disertacije, koje su odbranjene na fakultetima u Republici.
Povećani su iznosi podrške za magistrante na 20.000 (sa 15.000) i za doktorante
na 25.000 dinara (sa 20.000 dinara).

Podrška za usavršavanje mladih je išla i preko Republičke
fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka, koja svake godine
u proseku podstiče rad oko 550 magistranata, studenata i učenika a zajednički
se realizuje sa Ministarstvom prosvete.

Rezultati ove akcije su veoma pozitivni: ti postdiplomci su veoma uspešni
i pokazalo se da je u najvećem broju slučajeva reč o pravim investicijama.

Kandidati za ovaj vid stipendiranja se odabiru po utvrđenim
kriterijumima koji su prilično strogi: potrebno je da kandidat ima prosečnu
ocenu na osnovnim studijama veću od 9 i samo studenti koji zadovoljavaju
taj osnovni kriterijum mogu da dobiju stipendiju za magistarske studije.

Kao drugi kriterijum uzet je broj godina starosti, pa
tako u ovom momentu studenti rođeni pre 1977. ne mogu da koriste ovu stipendiju.

Ulaganja u biblioteke su dugoročno
isplativa

Sa velikim zadovoljstvom poslenici u bibliotekarstvu ističu
da je i ono u žiži interesovanja ovog Ministarstva. Tako Ministarstvo za
nauku i zaštitu životne sredine već nekoliko godina ulaže izuzetno značajna
materijalna sredstva u biblioteke, jer kako obrazlaže dr Lemajić „naš
interes je da u bibliotekama imamo što veći broj naučnih časopisa, da
oni budu dostupni svim istraživačima, i zato ovo Ministarstvo podupire
Program KoBSON“.

Praktično, zahvaljujući sredstvima Ministarstva, taj program
se i ostvaruje. Radi se o značajnim sredstvima koja se u ovoj godini približavaju
cifri od 90 miliona dinara! Zahvaljujući Kobsonu, svi istraživači u naučnoistraživačkim
ustanovama i na fakultetima, u prilici su da najneposrednije imaju uvid
u sva naučna dostignuća u svetu, putem elektronskog pristupa do svih značajnih
svetskih časopisa.

— Mi smo ove godine kupili pristup do još nekoliko
svetskih elektronskih servisa i proširili smo ponudu u odnosu na prošlu
godinu.

Jedini problem koji se rešava u hodu odnosi se na
činjenicu da naučnici još nedovoljno koriste sve blagodeti ovog sistema
u koji je Ministarstvo uložilo značajne sume novca, jer kod nas još uvek
postoji navika traženja časopisa u papirnoj verziji.

Zahvaljujući KoBSON-u, svaki naučnik može da čita
svaki časopis na svom kompjuteru,
a to je investicija koja je za našu državu prilično skupa. Dugoročno gledano,
biće veoma isplativa, jer omogućuje najdirektniju kopču svakom naučniku
pružajući mogućnost da praktično iz svog kabineta komunicira sa čitavim
naučnim svetom. Ugovorena je i realizovana nabavka 5 citatnih
elektronskih baza, 13 elektronskih baza sa časopisima u punom tekstu (sadrže
oko 13000 naslova časopisa) i 441 časopisa u papirnoj formi.

Nabavka svih publikacija izvršena je preko Narodne
biblioteke Srbije, centralne ustanove koja pruža i sve podatke o kupljenim
publikacijama i načinu njihovog korišćenja. Od ove godine Narodna biblioteka
Srbije organizuje i edukaciju o načinu korišenja publikacija u elektronskom
obliku u naučnoistraživačkim institucijama. Publikacije se čuvaju u 131
biblioteci instituta i fakulteta i 3 najveće univerzitetske biblioteke,
Biblioteke Matice srpske, Narodnoj biblioteci Srbije i Centralnoj biblioteci
SANU.

Neophodna je edukacija naučnika

U tom cilju, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“
iz Beograda preuzela je na sebe obavezu da njeni stručnjaci obiđu sve biblioteke
Beogradskog univerziteta i da zajedno sa Narodnom bibliotekom obuči kadrove
u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu. Već se drže prezentacije, uspostavljaju
se kontakti sa svima koje to interesuje, zainteresovani se snabdevaju
informacijama i efekat svega toga će se videti vrlo brzo.

Sada naši stariji stručnjaci polako shvataju da više nikada
neće dobijati papirnu verziju i
da moraju da nauče da koriste elektronsku, a sa druge strane mladi stručnjaci
su oduševljeni
elektronskom verzijom. Tako u bibliotekama imamo veoma mnogo postdiplomaca
koji sve više
koriste ove sisteme. U vezi sa tim dr Lemajić kaže:

— Moje iskustvo govori da mnogi naučnici, pogotovo
stariji, jednostavno imaju neke predrasude prema elektronskoj formi časopisa,
i žele da imaju papirnu formu pri ruci, jer ne žele da budu opterećeni
činjenicom da moraju da uključuju kompjuter, da se negde linkuju.

To im deluje dosta komplikovano, a sem toga na mnogim
fakultetima nisu te mreže u sjajnom stanju, pa se mora ići na jedan centralni
kompjuter u biblioteku, što je njima teško, i rekao bih da je reč i o tehničkim
i psihološkim problemima koji će vremenom biti savladani. Ali, zbog toga
treba izuzetno raditi na edukaciji, jer jednom kada se to prelomi, mislim
da naučnik koji nauči da se koristi KobSON sistemom, neće nikad više insistirati
na papirnoj formi časopisa.

Zastala je i međubibliotečka razmena

Naš sagovornik je upoznat sa činjenicom da i ovaj časopis
poklanja pažnju toj edukaciji, objavljivanjem razgovora sa bibliotečkim stručnjacima
iz te oblasti.

Dr Lemajić ukazuje i na još jedan akutan problem: kod
nas ne postoji dovoljno sistematičnosti u prezentaciji naučnih dostignuća,
i ne postoji dobra korelacija između naučnih ustanova i naših ključnih
biblioteka:

— Mi moramo prvo naše naučne časopise prevesti na
elektronsku formu, moramo ih uključiti u specijalne sisteme koji će omogućiti
našim naučnicima da koriste naše časopise u elektronskoj formi, pogotovo
– uslovno da kažem – u nacionalnim naukama, jer u humanističkim, jezičkim
i društvenim naukama, većina naučnika je upućena na domaće, a ne na inostrane
časopise.

To je dosta važan korak koji bi omogućio ovim naučnicima
da kvalitetnije prihvate elektronsku formu.

On takođe smatra da mi imamo prilično veliku naučnu produkciju,
ali se, uglavnom, ta produkcija ne prezentuje kvalitetno:

— Čini mi se da je ona od ranije poznata međubibliotečka
razmena u priličnoj meri zastala. Ne kažem da velike biblioteke kao što
je Univerzitetska ili Narodna tu razmenu ne obavljaju korektno, ali se
razmena časopisa u štampanoj formi u sistemu biblioteka koje postoje pri
institutima i fakultetima, sada obavlja mnogo slabije nego pre nekih 15-20
godina.

Ta razmena je nekako zastala, i treba je ponovo vratiti,
ali i sve te časopise preneti u elektronsku formu, čime će ona dobiti
jednu sasvim drugu i ozbiljniju dimenziju.

Problem su sredstva za poštarinu

Međutim, postoji i problem nedostatka sredstava da se
kupi časopis za razmenu, a biblioteke nemaju ni sredstava za visoke troškove
poštarine.

— Nažalost, ne shvata se koliko je poštarina značajan
faktor u širenju časopisa, pa je tako uobičajeno da su troškovi poštarine
veći od troškova štampe jednog primerka časopisa, a bez pravilne distribucije
časopisa, dolazimo u poziciju da taj časopis ima mnogo manji naučni uticaj
nego što to realno zaslužuje. Naime, naučni časopis ima svoj život samo
ako se nađe u rukama naučnika, u bibliotekama koje naučnici koriste. Bez
toga, on ne obavlja svoju suštinsku funkciju.

Elektronska forma, kojoj mi moramo težiti, pomoći
će, ali je klasična štampana forma nešto što još postoji i opstaće još
dugo vremena i treba pronaći način da se problem distribucije sistemski
reši.

Mislim da ministarstva nauke, prosvete i kulture
zajednički treba da ovaj problem reše, bilo izmenama Zakona, bilo insistiranjem
kod naših pošta da se ovakav tip pošiljki oslobodi troškova ili da se oni
u najvećoj meri smanje. To bi značajno podstaklo nauku.

Biblioteke treba da nameću nove standarde

Gospodin Lemajić naveo je da na sajtu Ministarstva za
nauku postoje linkovi koji omogućuju da se prelistava više desetina naših
časopisa koji izlaze u elektronskoj formi, pa oni na taj način mogu da
budu dostupni svim naučnicima.

— Prvi korak u tom pravcu ćemo napraviti tek kada budemo
obavezali sve ozbiljne naučne časopise da ujedno, pored štampane forme,
izdaju i elektronsku. Ako se već radi štampana forma, prebacivanje na elektronsku
ne povećava mnogo troškove, ali pruža mnogo veće mogućnosti. Naravno,
još uvek je to više stvar navike i neshvatanja da je elektronska forma
budućnost, nego nekih većih troškova.

Kako bi se ovaj proces ubrzao, dr Lemajić najavljuje:

— Mi smo prošle godine finansirali ukupno 145 časopisa,
a svega desetak od njih je imalo i elektronsku formu. Ove godine Ministarstvo
će promeniti kriterijume i dodatno će finansirati časopise čije su redakcije
spremne da pređu i na elektronsku formu.

On smatra da su biblioteke i bibliotečka delatnost na
neki način pozvani da podstaknu ovaj vid širenja naučnih časopisa, jer
su to po prirodi stvari institucije čiji je zadatak da razmenjuju publikacije,
da se preko njih razmenjuje znanje.

— U krajnjoj liniji, naučnici ne moraju da imaju obavezu
da sve to znaju, njima je važno da to znaju, ali biblioteka je institucija
koja upravo treba da nameće nove standarde koji će omogućiti bolji protok
naučnih informacija.

Ako rešimo taj problem, onda ne samo što ćemo se
lakše povezati sa svetom, nego će i nauka unutar Srbije, mnogo bolje komunicirati
i rezultati će se videti.

Na kraju mislim da biblioteke ne mogu biti nezadovoljne
onim što je ministarstvo uradilo.
Iako ne raspolaže značajnim sredstvima, u okviru tih skromnih sredstava
izdvojilo je stvarno
veliku sumu da bi se jedan ovakav sistem stvorio, unapredio, da bi smo
na kraju strateški
imali rezultate u unapređenju nauke u Srbiji.

Na redu je centralizovana nabavka
knjiga

Jedno od značajnih pitanja za biblioteke upućenih našem
sagovorniku je bilo i hoće li biti centralizovane nabavke naučnih knjiga,
kao što je to urađeno za časopise:

— U ranijem periodu to nije postojalo kao sistem,
već su samo neka ministarstva odobravala naučnoistraživačkim organizacijama
kupovinu knjiga iz inostranstva, ali su, nažalost, najčešće završavale
u privatnim bibliotekama.

Pokušaćemo ove godine da uspostavimo sistema nabavke
u elektronskoj ili štampanoj formi važnih naučnih dela koja mogu da unaprede
nauku ovde. Imamo obezbeđena sredstva od oko 20 miliona dinara i naše
naučne komisije će se opredeliti na koji način će se ova sredstva koristiti,
šta treba da budu prioriteti.

Pokušaćemo da uspostavimo veze sa ključnim naučnoistraživačkim
kućama u svetu. Najverovatnije ćemo koristiti Narodnu i Univerzitetsku
biblioteku, kao dve veoma važne ustanove preko kojih bi taj posao mogli
veoma kvalitetno da odradimo, da sprečimo da naši naučnici zbog tog što
im neke knjige nisu dostupne, zaostaju u svakom pogledu iza ljudi koji isti
posao rade u inostranstvu.

Časopis treba da dopre do svih

Na kraju nas je interesovalo mišljenje
dr Lemajića o tome kako on vidi ulogu našeg časopisa:

— Mislim da ovaj vaš časopis “Visokoškolske
biblioteke“ treba da dostavljate svim naučno-istraživačkim institucijama,
pre svega fakultetima, ali i naučnim institutima, jer je tamo koncentrisana
naša nauka, mada je kod nas tradicionalno značajniji deo nauke koncentrisan
na fakultetima. Sve te institucije bi mogle preko ovog časopisa da se
upoznaju sa novim dostignućima i mogućnostima koje im nude biblioteke.

Zbog toga će ovo ministarstvo i dalje
finansijski podržavati njegovo izlaženje, poručio je dr Nenad Lemajić,
pomoćnik ministra za nauku i zaštitu životne sredine.

U biblioteci Doma kulture Studentski grad, u prisustvu
brojih bibliotekara i oslenika u bibliotekarstvu, održana je promocija knjige
prof. dr Aleksandre Vraneš „Visokoškolske
biblioteke“. Otvarajući ovaj skup, bibliotekar u DKSG
Ivana Gavrilović je naglasila
da je ovoj Biblioteci „čast da se večeras upravo kod nas, održava promocija
knjige prof. dr Aleksandre Vraneš.

Već u ovom trenutku se, bez preterivanja, može reći da će
ova knjiga u dužem vremenskom periodu imati posebno mesto u razvoju visokoškolskih
biblioteka, zbog čega njenoj promociji pridajemo poseban značaj.

Dr Gordana Stokić:
Knjiga daje jasnu viziju razvoja struke

Prva je o ovoj knjizi govorila doc. dr Gordana
Stokić, sa Katedre za bibliotekarstvo i informatiku
Filozofskog fakulteta u Beogradu, koje je svoje izlaganje počela rečima da
je „knjiga prof. dr Aleksandre Vraneš plod jednog trajnog i svestranog
interesovanja za problematiku visokoškolskih biblioteka, zapravo za problematiku
biblioteka, koje rade na fakultetima, pri seminarima, na višim školama beogradskog
i ostalih univerziteta u Srbiji“. U nastavku teksta dajemo izvode iz
njenog izlaganja.

Od prvih istraživanja u okviru magistarskog rada, preko
praktičnog iskustva stečenog u visokoškolskim bibliotekama Nemačke, SAD,
Velike Britanije, Bugarske i Jugoslavije, preko praćenja obimne literature,
pogotovo strane koja se pojavila iz oblasti visokoškolskog bibliotekarstva,
do objavljivanja knjige sredinom 2004. godine, prošlo je dvadesetak godina.

Knjiga „Visokoškolske biblioteke“ pojavila se u
završnoj fazi Tempus projekta čiji je nosilac bila Univerzitetska biblioteka
„Svetozar Marković u Beogradu, a cilj izgradnja kooperativne mreže visokoškolskih
biblioteka Srbije.

Srpsko bibliotekarstvo se utemeljilo
kao naučna disciplina

Amerikanci i Nemci daju svojim bibliotekama izuzetno visoke
budžetske iznose kako bi dalje napredovale. Skandinavci i Danci sa druge strane
potpuno su oslobodili svoje biblioteke tržišne utakmice, dok u najnerazvijenijim
zemljama Evrope ne postoje čak ni minimumi strategijskih planova vezanih
za ovaj domen.

Pri tome je malo verovatno da su baš finansijeri naveli
bibliotekare da razmišljaju o učinku, odnosno o efektima koji ostvaruju na
svoje okruženje. Pre će biti da su bibliotekari tog uticaja uvek bili svesni,
ali da su im stabilne ekonomske i političke prilike, stabilan pravni okvir
omogućavali da svoj doprinos izraze konkretnim pokazateljima koje potom javnost
prepoznaje kao opštu dobrobit.

Istraživanje pokazatelja učinka na korisnike i širu društvenu
sredinu, jedna je od najznačajnijih tema kojom se trenutno bave bibliotečke
asocijacije u svetu. U tom kontekstu i kao naš vredan doprinos ovom prevažnom
pitanju, bibliotečko informativne delatnosti na međunarodnom nivou, treba
posmatrati knjigu „Visokoškolske biblioteke“ prof. dr Aleksandre
Vraneš.

Odmah da kažem da nisam među onima koji uporno prenose
ocenu o nedovoljnosti literature iz oblasti bibliotekarstva kod nas, a zameraju
joj pri tom istoričnost. Niti spadam u one koji smatraju da praksa u srpskim
bibliotekama ide ispred razvoja teorijske misli.

Mislim da takve ocene ne stoje, one pokazuju i slabo poznavanje
postojeće literature i nepoznavanje
procesa kojima se formira naučni korpus. Smatram naprotiv, da se poslednjih
godina pošto je
preležalo sve dečje bolesti, srpsko bibliotekarstvo utemeljilo i postavilo
na sasvim solidne osnove,
ali da se samo bibliotekarstvo definitvno utemeljilo kao naučna disciplina
o člemu svedoči
primeren broj radova kako novih, tako i neešto starijih, koji na orginalan
inventivan i
vizionarski način objedinjuju njegovu teoriju i praksu.

Među najbolje primere takve literature ubrajam i knjigu „Visokoškolske
biblioteke“ Aleksandre Vraneš.

Višestrana aktuelnost studije

Aktuelnost ove studije je višestrana. Ona nudi pregled
organizacionih modela visokoškolskih biblioteka sa posebnim osvrtom na one
elektronske. Ona u bibliotečku praksu na univerzitetu uvodi kvalitet kao
podsistem kojim se karakteriše upravljanje svim savremenim organizacijama.

Ona je napisana modernom terminologijom i demonstrira vitalnost
bibliotekarstva. Najzad, ali naravno ne manje važno, ona insistira na čvrstim
vezama između univerziteta i biblioteka u njegovom sastavu i to u momentu
kada nama u Srbiji predstoji korenita reforma univerzitetskog obrazovanja.

Bibliotečka delatnost razvijana u okrilju visokoškolske
ustanove, po svojim istorijskim, pravnim i profesionalnim određenjima može,
a po društvenoj odgovornosti treba da odgovori zahtevima evaluacije i akreditacije
univerziteta u čijem je sastavu, teza je dr Aleksandre Vraneš.\

U studiji se kombinacijom istorijskog, komparativnog i
analitičko-sintetičkog metoda gradi sasvim određen odnos prema stvarnosti.
On je aktivan, odgovoran i samosvestan i kao takav preduslov je uspešnog
rada biblioteka, ponikao iz svesti da biblioteke možete voleti, ali nemate
pravo da govorite terminologijom iz domena emocija onda, kada se postavlja
pitanje njihove ekonomske opravdanosti. Ovaj odnos podrazumeva kristalno jasnu
svest o tome šta je proizvod biblioteke i čemu to na vidan i merljiv način
one doprinose.

Koliko god jednostavno zvuči formulacija da tako kažem
da proizvod biblioteke jesu njeni fondovi, usluge koje pruža i programi koje
organizuje, teško da ćete to čuti od bibliotekara. Baš kao što ćete teško
čuti bibliotekare, verovatno izuzev onih u javnim bibliotekama, da govore
o ciljevima svoje organizacije, ili o ciljevima svoje profesionalne grupacije.

Zalaganje za jasno definisanu strategiju
razvoja

A kada nema jasne predstave o sopstvenim ciljevima, kada
nema jasno određenih ciljnih grupa, kada nema jasno određenog metoda komunikacije
i kada je jezik komunikacije nerazumljiv, biblioteka zapravo pokazuje da
nema strategiju razvoja u kojoj javnost može da prepozna svoj interes.

Kompletna studija „Visokoškolske biblioteke“ implicitno
govori o potrebi za jasno definisanom strategijom razvoja koja bi bila zasnovana
na strukturi organizacije, na sistemu formalnih i neformalnih procedura
koje ona primenjuje, na sposobnostima, odnosno veštinama po kojima je poznata
u svom okruženju, na stilu upravljanja, na zaposlenima, na vrednostima i ciljevima
koje ih drže na okupu.

Ona govori i o strategijskom upravljanju strukom. Vizija
razvoja struke, a ne samo pojedinih biblioteka, jasno formulisani profesionalni
ciljevi, aktivno učešće bibliotekara na pitanjima struke, pravno precizno
regulisani odnosi sa izdavačima, osnivačima i finansijerima, stvaraju dobar
ambijent za dalje usmeravanje na potrebe korisnika.

Bibliotekari su strogi prema sebi

Evaluacija rada u bibliotekama jedan je korak do postizanja
odnosno ostvarivanja kvaliteta i to u onom smislu kako ga Francuz Lisijen
Krišan tumači ne kao vrh lestvice, ne kao najvišu performansu ili luksuz,
nego kao ekonomičan i prilagođen odgovor na određenu potrebu.

Upravo ova dva kriterijuma – ekonomičnost i prilagođenost
proizvoda zahtevima korisnika, postaju zatim merila za vrednovanje učinka
jedne organizacije, pa i biblioteke.

Neznam da li korisnici biblioteka stiču takav utisak, ali
bibliotekari su kod samoocenjivanja dosta skromni i vrlo strogi prema sebi.
Takav stav nije specifičnost našeg prostora i ponavlja se uporno na svim
meridijanima sveta. I knjiga „Visokoškolske biblioteke“ donosi nešto od tog
stava. Više se bavi onim što bibliotekari i biblioteke imaju kao svoju odgovornost,
nego onim što je odgovornost uprava fakulteta ili univerziteta prema bibliotekama
u njihovom sastavu.

Knjiga će imati širok krug čitalaca

Najzad, kvalitetom monografije o visokoškolskim bibliotekama
smatram i relativno širok krug njenih potencijalnih čitalaca. Osim bibliotekara
visokoškolskih biblioteka za koje se iskreno nadam da će ovu knjigu imati
kao najužu stručnu literaturu u svojim bibliotekama, preko bibliotekara
ostalih tipova biblioteka, studenata i postdiplomaca, Katedre za bibliotekarstvo
i informatiku Filološkog fakulteta, kandidata na stručnim ispitima do uprava
univerzitetskih biblioteka, članova njihovih upravnih i nadzornih odbora,
šefova odseka i katedara, dekana, te viših upravljačkih struktura na fakultetima.

Slavica Nestorović-Petrovski:

Poetika visokoškolskih biblioteka

Slavica Nestorović-Petrovski, bibliotekar savetnik u Seminarskoj
biblioteci Odseka za slavistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu je, između
ostalog, rekla:

— Naučna monografija «Visokoškolske biblioteke»
prof. dr Aleksandre Vraneš, prva monografija na srpskom jeziku posvećena
bibliotekama na univerzitetima štampana je kao jedan od rezultata Tempus
projekta «Izgradnja kooperativne mreže visokoškolskih biblioteka u Srbiji».
Visokoškolskim bibliotekama, kako o tome piše Aleksandra Vraneš, pripada
veoma visoko mesto u tipologiji biblioteka – one su ravnopravni nosioci
promena na univerzitetu.

Knjiga ima 14 tematskih celina, tj. poglavlja, predmetne
registre (291-314) i bogatu bibliografiju (317-347).

U prvom poglavlju autorka interpretira relaciju biblioteka-univerzitet.
Polazeći od istorijske perspektive, akcenat stavlja na misiju univerziteta
danas i u budućnosti, naglašavajući da univerzitet i biblioteka ne mogu
jedno bez drugog, što potkrepljuje citatom: „Biblioteka je srce
univerziteta. Kao izvor ona zauzima centralno i primarno mesto, jer podržava
sve funkcije univerziteta – obrazovnu, istraživačku, kreiranje novog znanja,
transfer znanja i kulture, sadašnjosti i prošlosti novim generacijama“
(Atkinson Report, London 1976 // Vraneš 2004:17-18).

Pišući o visokoškolskim bibliotekama, autorka navodi i
komentariše savremene svetske teoretičare biblioteka i bibliotekarstva,
i u svetlu tih teorija govori o položaju biblioteke na univerzitetu i perspektivama
razvoja akademskih biblioteka kod nas. Ona ističe da je „ključni
faktor za postizanje pozitivnih rezultata u radu biblioteke upravo korektan
i pun razumevanja odnos saradnje nastavnika i bibliotekara univerziteta“
(Vraneš 2004:19).

U drugom poglavlju (2.1 Visokoškolske i nacionalne biblioteke,
2.2 Visokoškolske i narodne biblioteke) autorka razmatra uzajamni
odnos i veze različitih modela organizacionog udruživanja biblioteka, sa
istorijskim osvrtom na njihove funkcije.

Sa posebnom pažnjom razmatra organizacione modele biblioteka
na prostoru bivše Jugoslavije, i na primerima konkretnih biblioteka (Nacionalna
i sveučilišna knjižnica u Zagrebu, Narodna in univerzitetna knjižnica u Ljubljani,
Narodna i univerzitetska biblioteka u Skoplju) govori o delatnosti ovih
biblioteka, koja je uslovljena njihovim dvojnim profilom, ističući da je „današnjem
vremenu primereniji model čisto univerzitetskih biblioteka“ (Vraneš
2004:34), što ilustruje primerom Univerzitetske biblioteke „Svetozar
Marković“ u Beogradu, kao i univerzitetskim bibliotekama pri novoosnovanim
univerzitetima u Kragujevcu i Nišu.

U nekoliko narednih poglavlja Aleksandra Vraneš govori o
oblicima udruživanja visokoškolskih biblioteka i organizaciji mreže biblioteka
na univerzitetu sa posebnim osvrtom na Univerzitet u Beogradu. Zatim razmatra
međunarodne standarde za visokoškolske biblioteke i u tom kontekstu analizira
standarde za visokoškolske biblioteke u Srbiji.

Sedmo poglavlje posvećeno je vitalnim problemima: funkcijama
i zadacima biblioteka na univerzitetu, naglašavajući da ove biblioteke
pružaju podršku nastavnom i istraživačkom procesu na univerzitetu. Posebno
su značajne tri osnovne funkcije, a to su: popunjavanje i kreiranje bibliotečkih
fondova, obrada fondova i rad sa korisnicima.

Problemu formiranja depozita posvećen je poseban
odeljak. Na osnovu veoma podrobnih razmatranja, komentara, upoređivanja različitih
kriterijuma za formiranje depozita u bibliotečkoj praksi i teoriji Sjedinjenih
Američkih Država, Engleske i Rusije, autorka dolazi do sledećeg stava –
„odgovornost za formiranje depozitnog fonda jednaka je odgovornosti
za popunjavanje opšteg fonda univerziteske i fakultetskih biblioteka“
(Vraneš 2004:136), jer knjiga u depozitnoj biblioteci ne sme da bude izgubljena
za potencijalnog korisnika.

U sledećem odeljku autorka nam govori o procesima obrade
bibliotečkog materijala. Odeljak donosi vrlo interesantne stavove i
mišljenja o tome kako organizovati službe za obradu. Akcenat je na savremenim
onlajn kompjuterizovanim katalozima, jer automatizacija rešava mnoge
probleme, a naročito doslednu primenu standarda za opis i klasifikaciju
dokumenata i omogućava povezivanje biblioteka u sisteme i mreže, a unificiranost
u primeni pravila za katalogizaciju je osnovni preduslov uspešne saradnje
između biblioteka unutar mreže, podvlači autorka.

Kako knjigu otkriti korisniku saznajemo iz narednog poglavlja
(Informaciona delatnost biblioteke). Međutim, svi teoretičari se
slažu u jednom – ne postoji idealan model, a komunikacija na relaciji bibliotekar-korisnik
zavisi kako od tipa biblioteke tako i od niza drugih faktora, a pre svega
individualnih, kreativnih sposobnosti bilo bibliotekara-predmetnog specijaliste,
bilo bibliotekara-informatora opšteg tipa.

Bibliografska istraživanja osvetljena su sa nekoliko aspekata
i, takođe, u svetlu različitih teorija, sa akcentom na „sprovođenju
nacionalne bibliografske kontrole“ za koju ne mogu biti odgovorne
samo nacionalne biblioteke, ističe autorka. Umrežavanje biblioteka i rad
u integrisanim sistemima postavljaju i pred akademske biblioteke veoma visoke
zahteve. Reč je o izradi tematskih i personalnih bibliografija (bibliografije
nastavnika i saradnika fakulteta i univerziteta). O ogromnom značaju ovakvog
pristupa bibliografiji za našu nauku izlišno je govoriti.

Da biblioteka nije samo informaciono-bibliografski centar,
već multimedijalni kulturni prostor, potvrdu nalazimo u odeljku pod naslovom
Kulturno-prosvetna delatnost biblioteke.

O specijalnim kolekcijama, tj. ličnim bibliotekama, bibliotekama-celinama
i legatima u visokoškolskim bibliotekama, autorka nam u osmom poglavlju govori
na primeru Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ i Filološkog
fakulteta Univerziteta u Beogradu, ističući da „viskoškolske biblioteke
naglašavaju informativnu, a ne arhivsku funkciju svojih fondova“
(Vraneš 2004:163). Međutim, prisutnost ličnih kolekcija naučnih, javnih
i kulturnih radnika u fondovima ovih biblioteka ne umanjuje njihovu informativnu
funkciju, već služi kao potvrda njihove utemeljenosti u kulturni milje okruženja.

U devetom poglavlju (Kadar u visokoškolskim bibliotekama)
centralno mesto ima bibliotekar i
njegova nova uloga. Bibliotekar postaje tzv. menadžer znanja, jer
on upravlja znanjem koje prikuplja,
obrađuje i klasifikuje. On prenosi i distribuira informacije do korisnika,
koga istovremeno i
edukuje da se služi izvorima informacija, poput uzajamnih elektronskih kataloga
i baza podataka
dostupnih preko portala biblioteka.

Interpretirajući lik modernog, odgovornog bibliotekara,
onog koji „poseduje svest o sopstvenoj ulozi i značaju“, autorka
navodi deset bitnih karakteristika, koje bismo mogli nazvati „bibliotekarske
zapovesti“, a to su: 1) podrška i usmeravanje individualnih napora
korisnika; 2) pomoć u pronalaženju odgovaruće publikacije i informacija;
3) analitičnost u problemskim istraživanjima; 4) zainteresovanost za stepen
adekvatnosti i korisnosti pružene informacije; 5) predusretljivost i strpljenje;
6) komunikativnost i otvorenost; 7) istraživačka posvećenost; 8) širina
i snalažljivost bazirane na iskustvu; 9) fleksibilnost; 10) odmerenost i
ljubaznost. (Vraneš 2004:200).

Ove osobine, sposobnosti i zahtevi predstavljaju imperativ
demokratskog, otvorenog društva kome težimo. Govoreći o kadru Aleksandra
Vraneš posebno ističe važnost rukovodećeg kadra u bibliotekama, od kojeg
u velikoj meri zavisi funkcionisanje biblioteke. Rukovodioci treba da budu
istovremeno i menadžeri i lideri.

Sistemu kvaliteta u visokoškolskim bibliotekama posvećeno
je deseto poglavlje. Autorka nam najpre tumači pojam kvaliteta, dovodeći
ga u vezu sa određenim standardima. Ove biblioteke „kao specijalna
kategorija u povlašćenom su položaju na ostale biblioteke u sistemu“
(Vraneš 2004:213), jer oslonac za ovakav tip inovacija može se naći u već
uspostavljenim određenjima univerzitetske nastave, pa za uvođenje kvaliteta
u visokoškolske biblioteke postoje dobre osnove koje se ogledaju u njihovom
istorijskom, teorijskom i praktičnom poslovanju i organizaciji, bibliotečkom
zakonodavstvu, zastupljenosti međunarodnih standarda, razrađenom obrazovnom
sistemu i interdisciplinarnosti samog bibliotekarstva. Uvođenje sistema kvaliteta
je, po mišljenju autorke, imperativ reformisanog univerziteta i nove uloge
biblioteke.

Da su biblioteke duboko zakoračile u svet virtuelne stvarnosti
svedoči nam jedanaesto poglavlje u kome Aleksandra Vraneš govori o razlici
između interneta, kao globalne mreže, i kataloga virtuelnih biblioteka,
naglašavajući da oni treba da budu saradnici, a ne suparnici i konkurenti
na zajedničkom poslu u procesu obrazovanja i vaspitanja. Elektronske visokoškolske
biblioteke, po mišljenju autorke, predstavljaju polazište za osavremenjavanje
nastave i uvođenje učenja na daljinu.

Evaluacija bibliotečke delatnosti na univerzitetu
predstavljena je u dvanaestom poglavlju. Autorka smatra da „proces evaluacije
biblioteka uopšte, samim tim i visokoškolskih, treba da bude zakonski regulisan.
Uz akreditaciju akademskih ustanova obavlja se evaluacija, a potom i akreditacija
seminarskih, fakultetskih i univerzitetskih biblioteka“ (Vraneš 2004:228),
a za to postoji nekoliko parametara kao što su: nastavni planovi i programi
fakulteta i univerziteta, instruktivni seminari i bibliografije. Svaki od
ovih parametara razmatra se detaljno u svetlu stranih iskustava sa ciljem
da zaživi i u našoj praksi.

Tumačeći problem akreditacije univerziteta, tj. javne „potvrde
kvaliteta“ univerziteta, kako ističu Ružica Nikolić i Veljko Malbaša
u dokumentu Akreditacija u visokom školstvu Republike Srbije, autorka
ističe „da na kvalitet i kontinuitet visokoškolskog obrazovanja utiču
biblioteke, od kojih se očekuju jasno definisana misija i ciljevi, funkcije
i zadaci biblioteke, njen organizacioni i materijalni status“ (Vraneš
2004: 242), o čemu je već bilo reči u prethodnim poglavljima, jer, zapravo,
„bez dobro organizovane biblioteke fakultet ne može dobiti akreditaciju“
(Vraneš 2004:242). Ovakvim tumačenjem već pominjana poslovična sintagma –
biblioteka je srce univerziteta – dobija na značaju.

U trinaestom poglavlju predstavljeno je poimanje intelektualne
slobode, a s tim u vezi i poštovanje autorskog prava u visokoškolskim bibliotekama.
„Korektan odnos prema autorskom delu obaveza je i čitaoca i bibliotekara“
(Vraneš 2004:248), podvlači autorka. Kako postići balans, tj. kako zaštititi
autorska prava, a ne oštetiti korisnika, jesu problemi koji zadiru i u oblast
etike bibliotekarstva.

Poslednje teorijsko poglavlje ove knjige posvećeno je marketingu
visokoškolskih biblioteka. „Visokoškolska biblioteka treba da
uzraste do nivoa efikasnog lidera, menadžera, koordinatora, integratora,
provajdera informacija u univerzitetskom okruženju“ (Vraneš 2004:253),
naglašava autorka, što, svakako, nije lako i jedostavno. Ključnu ulogu u
objedinjavanju svih ovih funkcija ima bibliotekar, čiji krajnji cilj jesu zadovoljni
korisnici, koji treba da postanu „partneri u procesu razvijanja biblioteke
u bibliotečko-informacioni centar univerziteta“ (Vraneš 2004:253).
Ovde su predstavljeni neki strani modeli koji vode ostvarenju ove funkcije
visokoškolske biblioteke.

Međutim, po mišljenju autorke, nijednu biblioteku u Srbiji,
pa ni visokoškolsku, ne možemo posmatrati samo kroz lupu stranih iskustava.
Moramo je dovesti u vezu sa lokalnim socijalnim okruženjem, jer od njega zavisi
realizacija svih ovih funkcija. Ali, intelektualna radoznalost i bibliotekara
i korisnika treba da bude usmerena na izdizanje iznad lokalnog i osvajanje
znatno širih bibliotečko-informacionih prostora.

Teorijska promišljanja svih segmenata jednog velikog bibliotečkog
sistema koji imenujemo kao visokoškolske biblioteke, dopunjena su prilozima,
tj. dokumentima kojima je regulisano njihovo funkcionisanje na zakonskoj osnovi.
Tako čitalac ne mora da traga za tekstom Pravilnika o poslovanju biblioteke,
za tekstom Standarda za biblioteke univerziteta, ili, pak, za tekstom Statuta
Zajednice biblioteka univerziteta u Srbiji.

Veoma bogata bibliografija (strana i domaća izdanja, kao
i arhivska građa) svedoči nam o širini, dubini i ozbiljnosti autorkinog pristupa
proučavanju ove problematike. Aleksandra Vraneš visokoškolsku biblioteku
doživljava i predstavlja kao moderan kulturni koncept veoma
složene strukture, o kome piše biranim i nadahnutim rečima i rečenicama
koje daju lepotu naučnom stilu knjige, stvarajući tako svojevrsnu poetiku
bibliotekarstva. Knjiga se čita u dahu, poput pesme.

Željko Vučković:
Svojevrsna pohvala bibliotekaru

— Nakon ovih lepih, sadržajnih govora mojih dragih i poštovanih
koleginica, moj zadatak je u jednu ruku olakšan, a naravno, u drugu ruku
je otežan, jer gotovo da neznam da li postoji nešto što je još relevantno
u samom sadržaju knjige, a da ovde već nije rečeno.

Razmišljajući šta ja da kažem, jedino bi bilo dobro da počnem
sa nečim čega nema u knjizi, a ima ispred knjige i Aleksandra će mi oprostiti
što ću ja ovde pročitati posvetu koju mi je napisala, i ne čitam to što
mi se to čini simpatičnim, već što nešto govori o onome o čemu ću dalje govoriti:

— Dragom Željku, prijatelju, saradniku i sapatniku u
struci. Aleksandra, u Novom Sadu, na baksuzni dan 13.7.2004.

Naravno, ako neko razmišlja o onome što ste sada čuli, naročito
o onoj reči „sapatniku“, pomisliće da je bibliotekarstvo jedna baksuzna
struka, ali to je pre svega izraz po mom osećanju jedne blistave Aleksandrine
duhovitosti i samoironije koju svaki čovek, bez obzira čime se bavio, ako
hoće iskreno i pošteno time da se bavi, mora da ima kao ono zrno soli koje
ga oslobađa od dogmatizma.

Ono što ja hoću da kažem jeste da je ova knjiga zapravo
knjiga duboke odanosti bibliotekarstvu. I to, knjiga duboke odanosti visokoškolskim
bibliotekama.

Naravno, ne zanemarujem problem statusa visokoškolskih
biblioteka. Jedna moja koleginica sa Univerziteta u Novom Sadu, dugogodišnji
bibliotekar koja je sada otišla u penziju, govoreći o tome kakav je status
visokoškolskih bibliotekara, otprilike je to ovako formulisala:

— Od nas se očekuju usluge na evropskom nivou, i mi
to uglavnom i pružamo. A naš status, i na Univerzitetu, a o društvu i da
ne govorim, je na afričkom nivou.

Otuda je knjiga Aleksandre Vraneš ne samo knjiga odanosti
bibliotekaru visokoškolskih biblioteka, već i svojevrsna pohvala tom istom
bibliotekaru. I dozvolite da citiram Aleksandru, koja, otprilike, kaže ovako:

— Visokoškolske biblioteke su uvek zavisile i zavisiće
od bibliotekara, kao organizatora univerzuma informacija i znanja.

Erudicija kao prva odrednica

Ono što bih želeo da kažem to je da ne treba da vam se
desi da od mnoštva informacija -podataka koje ćete naći u ovoj knjizi, da
od tog mnoštva, kako bi to filozofi rekli, od drveća ne vidite šumu.

I sad, čini mi se da je ta šuma, odnosno ta celina, ono
što zapravo ova knjiga nudi posle čitanja, jer je visokoškolska biblioteka
tu kao nekakva žiža u kojoj se susreću različite perspektive i različita
znanja Aleksandre Vraneš.

Zato bih rekao nekoliko rečenica o metodu, ili metodologiji
ove naučne studije. Kada sam razmišljao o Aleksandrinom metodu i stilu, učinilo
mi se da bi prva odrednica mogla da se sasvim jednostavno nazove erudicijom.
Erudicijom, ili učenošću u onom dobrom, starom smisli, erudicija koja na
nekakav metodološki način može da se nazove i drugim imenom, a to ime je
multidisciplinarnost ili interdisciplinarnost.

I zapravo, to je takođe karakteristika i bibliotekarstva,
i svake biblioteke. Bez obzira koliko biblioteka bila velika ili mala, značajna
ili beznačajna, ona uvek nudi ili obećava nešto od univerzalnosti ljudskog
znanja.

Dijalektika konkretnog

Dakle, s jedne strane poštuje ono što je specijalizovano,
ono što su posebna znanja, ali se uvek trudi da okupi nešto od univerzuma,
univerzalnosti znanja.

I treća odrednica stila i metoda Aleksandre Vraneš mogla
bi se nazvati dijalektikom konkretnog. Slavica je nekoliko puta
pominjala reč „dijalog“. Zaista, o čemu god Aleksandra da piše i razmišlja,
vi osećate jedan živi dijalog sa temom, sa sagovornikom.

I ono što Slavica takođe malopre nazva „poetičnim“, to
je osećaj da dok čitate ovu knjigu razgovarate sa autorom, da je on stalno
negde prisutan i zapravo shvatate koliko on iskreno, duboko i promišljeno
razgovara sa vama i razmišlja o temi visokoškolskih biblioteka.

Ali, šta bi tu bila dijalektika konkretnog? Ovaj termin
sam pozajmio od jednog filozofa, nažalost nedavno preminulog – Karela Kosika,
češkog filozofa. Vi svi znate šta bi to bila dijalektika, učili smo nekada
Hegela: teza, antiteza i sinteza. Ali, dijalektika konkretnog kroz taj dijalog
zapravo je pokušaj da se u filozofskom smislu rekonstruiše ontologija jedne
institucije. Dakle, da se razume njen smisao i značaj u različitim perspektivama
– u dimenziji istoričnosti, i u dimenziji budućnosti.

I kada se sve ove različite perspektive ukrste, onda se
ova knjiga može razumeti, iako je potpuno konkretna, iako se bavi potpuno
konkretnim temama, vi o njoj možete razmišljati kao o knjizi koja se zapravo
suštinski bavi ontologijom jedne značajne institucije koja se zove visokoškolska
biblioteka.

Biblioteka je srce univerziteta

Po onome što je ovde takođe rečeno, to je da je za visokoškolsku
biblioteku u knjizi Aleksandre Vraneš rečeno da je ona srce Univerziteta.
To me navodi da razmišljam o tome šta je zapravo univerzitet danas i šta
će zapravo biti univerzitet budućnosti.

Čini mi se da će od odgovora na to pitanje u velikoj meri
zavisiti i odgovor na pitanje šta će biti visokoškolska biblioteka u budućnosti.
Ja univerzitet razumevam u smislu zajednice učenih, možda opet pomalo starinski.

Čini mi se da nisam daleko od ideja Aleksandre Vraneš.
Znate da je sada u toku Bolonjski proces, Bolonjska deklaracija, da su ga
mnogi sa pravom nazvali procesom amerikanizacije evropskog obrazovanja. Da
ukratko kažem, suština toga je da je poenta obrazovanja znanje kako nešto
učiniti, a ne znanje šta, i ne znanje zašto.

Čini mi se da će visokoškolske biblioteke kao čuvari znanja,
čuvari mudrosti, morati da budu, da tako kažem, nekakva vrsta opreza spram
prevelikog deficizma koji nam možda nudi Bolonjski proces.

Naravno, znam koliko je to neophodno, a to je sad jedna
druga tema, ali mi se čini da i Aleksandra ovom dijalektikom razumevanja
starog i novog, tradicionalnog i modernog, zapravo se u suštini zalaže za
ulogu visokoškolskih biblioteka koje će pomiriti najbolje iz tradicije i
najbolje iz onog što dolazi, dakle iz modernog.

Ostaće potreba za znanjem, potreba za
intelektualnom slobodom

Zato nije čudo da u knjizi Aleksandre Vraneš možete pročitati
opredeljenje IFLA-e da su biblioteke kapije znanja, mišljenja i kulture. I zato
nije čudo da će Aleksandra zaključiti da će u ovom veku koji je nazvan „Vek
promena“, mnogo toga nestati i mnogo toga će se promeniti, ali ipak će ostati
jedna suštinska potreba koju ona definiše kao potrebu za znanjem i potrebom
za intelektualnom slobodom.

Rekao sam na početku da je knjiga Aleksandre Vraneš knjiga
odanosti visokoškolskim bibliotekama i knjiga pohvale bibliotekaru kao onom
ključnom pokretaču svega što se u bibliotekama zbiva. Ali, Aleksandra Vraneš
ne bi bila bibliotekar sa istinskim nervom bibliotekara, kada bi zaboravila
i onu drugu stranu koja se naziva korisnikom.

I zato koristi jednu lepu reč, opet pomalo starinsku, koja
se zove uzrastanje, jer kaže da visokoškolske biblioteke treba da
uzrastaju do svoje misije u savremenom društvu, pri čemu u tom
uzrastanju nije samozadovoljstvo i samohvala ono što ih vodi napred, već je
to pre svega zadovoljstvo i pohvala korisnicima.

Ovo su bila neka od mojih osećanja i razmišljanja i ja vam
zaista preporučujem da knjigu čitate kao jedan otvoreni dijalog o smislu
bibliotekarstva, o smislu visokoškolskih biblioteka i o onome što je zaista
najdublja misija znanja u vremenima koja su prošla, ali i u vremenima koja
su pred nama.

Prof. dr Aleksandra Vraneš:
Bibliotekarstvo je samostalna naučna disciplina, a ne uslužna delatnost

Na kraju promocije, skupu se obratila Aleksandra Vraneš,
autor knjige, sledećim rečima:

Poštovane i drage kolege,

Postavljajući sebi naročito tokom poslednje dve-tri godine
pitanje kuda ide bibliotekarstvo, podstaknuta prijateljskim ubeđivanjem napisala
sam ovu knjigu kao odgovor.

Vezujući je za visokoškolske ustanove, mada ih teoretski
nadilazi, knjiga potvrđuje da
savremeno bibliotekarstvo pokušava da okrilati stisnuto između prašnjavih,
dragocenih legata
i bogatih baza podataka, između zastarelih – ponegde ipak još ne dosegnutih
standarda – i uvođenja sistema kvaliteta, između tihog opstajanja unutar fakulteta
na nivou potcenjene administracije i
direktnog učestvovanja u nastavi kao preduslova za akreditaciju visoko obrazovne
institucije, između kopiranja udžbenika i poštovanja autorskih prava.

Brojni superlativi. Iako bibliotekarstvo i dalje piše po
vazduhu ono što je bilo, a informatici se čini da piše ono što će biti.
A ni jedno, ni drugo, ni predak, ni potomak, ne razumeju da je objektivna
opasnost u njihovom svođenju na nivo uslužne delatnosti i zanemarivanju teoretske
i istorijske dimenzije samostalnih naučnih disciplina.

Shvaćene kao direktno i isključivo zavisne od primenjene
tehnologije, one joj se podređuju svojim kvalitetom i trajanjem, svode se
na statistiku, a ne na čoveka, zaboravljaju radni entuzijazam i istraživački
podsticaj kojima još jedino možemo da nadilazimo našu ekonomsku ispošćenost.

Podsetiti bibliotekare na samopoštovanje

Ova je knjiga, dakle, napisana ne samo da pruži znanje, već
da podseti bibliotekare na samopoštovanje, a korisnike na opravdanost njihovih
visokih očekivanja.

Na početku univerzitetske karijere posavetovana sam da
u zvaničnim prilikama ne iskazujem zahvalnost porodici i prijateljima. Da
ne mešam lično i poslovno. Kao da sam to ikada u životu mogla ili umela
razdvojiti.

Kao da zadovoljstva na jednoj strani nisu podsticala uspeh
na drugoj.

Sudeći po pređenom putu, po vašoj večerašnjoj pažnji, i afirmativnim
toplim izlaganjima mojih dragih kolega, vreme da izrazim iskrenu i toplu
zahvalnost svojoj porodici, svojim prijateljima svojim učiteljima i svojim
đacima, svojim izdavačima, saradnicima koji su doprineli da se ova knjiga
osamostali.

Još u 18. veku javile su se prve ideje o otvaranju visoke
škole u Vojvodini, ali su se tek 1954. godine, kad su osnovani Filozofski
i Poljoprivredni fakultet, stekli osnovni istorijski, politički i kulturni
uslovi za realizaciju te ideje. Osnivanje prvih fakulteta rezultat je stvarnih
potreba Vojvodine za tim kadrovima.

Biblioteka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu druga je
po veličini naučna biblioteka u Vojvodini (iza Biblioteke Matice srpske),
te najstarija i najveća na Univerzitetu u Novom Sadu. Od ukupnog broja
publikacija koje imaju fakultetske biblioteke, 30% knjiga i 25% naslova
časopisa u njenim je fondovima. Tokom pet decenija nije se menjala suština
zaključaka sa prve sednice Uprave Fakulteta, po kojima se sve prispele
knjige dele po strukama, “pa se one sa specijalnim ili posebno po nastavu
važnim karakterom izdvajaju u seminarske biblioteke, a ostale u Centralnu
biblioteku Fakulteta”. Biblioteci je ovakav organizacioni princip od samog
početka omogućavao da se razgranava i širi. Ona danas spada u red reprezentativnih
visokoškolskih biblioteka.

O ovoj biblioteci, kao i o viđenjima daljeg razvoja bibliotekarstva,
za naš list govori Gordana Vilotić,
bibliotekar savetnik, upravnik Biblioteke:

— Društveno-humanističke discipline koje se izučavaju
na Fakultetu, na neki način jesu simbol multietničke zajednice Vojvodine.
Različite kulture, isprepletene na ovom prostoru i pretočene u naučne
discipline, sa ostalim oblastima, tvore svojevrsnu duhovnu arhitekturu
Fakulteta.

Ravnomernim prilivom sredstava, smišljenom nabavnom
politikom i razvijenom razmenom sa značajnim srodnim institucijama u zemlji
i inostranstvu, Biblioteka se razvila u jednu od najznačajnijih biblioteka
humanističkog profila u Vojvodini, sposobnu da zadovolji potrebe nastavnog
i istraživačkog rada na Fakultetu.

Biblioteka Filozofskog fakulteta zadovoljava savremene
bibliotečke standarde. Zahvaljujući podršci rukovodstva Fakulteta, Biblioteka
ima programsku, računarsku i komunikacionu opremu neophodnu za odvijanje
bibliotečko-informacione delatnosti na Fakultetu.

Danas je Biblioteka Filozofskog fakulteta, kao i većina
visokoškolskih biblioteka, i klasična i virtuelna. Nju ne čine samo računari,
mreža i program, ali ona nije ni puko skladište knjiga. Za njeno funkcionisanje,
za vršenje bibliotečko-informacione delatnosti i delatnosti naučnog informisanja
(pogotovo što je ona sastavni deo institucije u kojoj se stvaraju naučne
informacije i gde se obrazuje intelektualni naraštaj), za njen brz i savremen
razvoj, neophodni su kvalifikovani bibliotekari i adekvatan pristup svim
izvorima naučnih informacija.

Uspešna prva polovina postojanja

Biblioteka je nastala 1954. godine (prva knjiga inventarisana
je 6. decembra), a već u januaru iduće godine Bibliotečki odbor donosi
odluku o osnivanju jedinstvene Biblioteke za ceo Fakultet. Tada je imala
3 bibliotečka radnika, 7808 knjiga i samo 6 seminarskih biblioteka, od
toga 5 društveno-humanističkog profila.

Pre 26 godina Fakultet je useljen u novu zgradu u kojoj
ukupan prostor Biblioteke iznosi 3550 m². U novom zdanju, izgrađenom u
univerzitetskom kampusu kraj Dunava, korisnicima je na raspolaganju 12
čitaonica sa 500 sedišta. Čitaonice su izuzetno uređene, opremljene najpotrebnijim
uređajima, sa dosta dnevnog svetla.

Centralne čitaonice (studentska sa 80 sedišta, naučna
sa 30 sedišta i elektronska sa 5 računara) smeštene su u prizemlju, na
dva nivoa. Skladište knjiga sa radnim prostorijama smešteno je na površini
od 1850 m², ima transportnu traku i 6 interfona za komunikaciju. Pomoću
6 trasportnih liftova za knjige povezano je sa seminarskim bibliotekama.

Centralne čitaonice imaju priručni fond u slobodnom pristupu
sa 1500 publikacija, koji sačinjavaju priručnici, udžbenici, stručne i naučne
publikacije.

Biblioteku danas čini osamnaest bibliotečkih jedinica:
Centar za bibliotekarstvo i informacionu delatnost i sedamnaest seminarskih
biblioteka.

Centar za bibliotekarstvo koordinira stručni rad svih
jedinica i obavlja poslove vezane za jedinstven bibliotečko–informacioni
sistem Fakulteta. U njegovom sastavu su centralne čitaonice i skladište
knjiga. Centar ima publikacije iz svih naučnih oblasti koje se izučavaju
na Fakultetu.

Danas ova biblioteka ima oko 260.000 knjiga, oko 300.000
brojeva periodike (preko 3500 naslova), baze podataka na CD ROM-u, oko
1000 starih i retkih knjiga i časopisa na srpskom, mađarskom i nemačkom
jeziku, i legate (lične biblioteke i biblioteke ustanova i društava) koji
se čuvaju kao celine.
Celokupan posao obavlja 21 bibliotečki radnik: 2 bibliotekara savetnika,
1 viši bibliotekar, 14 bibliotekara i 4 knjižničara.

Biblioteka ima preko 6.000 članova (5880 studenata, poslediplomaca,
specijalizanata i 350 nastavnika i saradnika) koji godišnje koriste 120.000
knjiga i drugih publikacija. Svake godine upiše se 1000 novih članova.
Korisnici Biblioteke su i studenti i nastavnici s drugih fakulteta, naučni
i javni radnici iz drugih sredina, maturanti i profesori srednjih škola,
itd.

Vrt različitih kultura

Posebnu vrednost Biblioteke, po čemu je ona jedinstvena
u širem okruženju, predstavljaju njenih 17 seminarskih biblioteka, koje su
sa pravom nazvane “vrtom različitih kultura”.

Seminarske biblioteke su organizacione jedinice odseka,
a njihov broj i vrste usklađeni su sa brojem i vrstama obrazovno-naučnih
jedinica Fakulteta. Fondovi knjiga i časopisa formiraju se u zavisnosti
od potreba nastave i istraživačkog rada na odsecima, i mnogi od njih su
retkost u regionu. Kao radno okruženje, one su pogodne prvenstveno za korisnike.
Svaka seminarska biblioteka ima 20-28 mesta, priručni fond od 2.000 publikacija
u slobodnom je pristupu (priručnici, udžbenici, kapitalna dela specijalizovanih
zbirki). Tu su i Informacioni punkt sa štampanim i elektronskim izvorima,
kao i kutak za neformalno čitanje nove periodike, knjiga i kataloga izdavača.
Pomoć u prikupljanju informacija pruža bibliotekar-informator, specijalista
za naučnu oblast koja se izučava na odseku.

Najznačajniji legati

Među najznačajnije legate treba ubrojati biblioteke Jaše
Prodanovića, Pavla Stevanovića, Dušana Milačića, Ervina Šinka, Rudolfa
Kolariča, Stanislava Vinavera, Nikole Radojčića, Alekse Ivića, Branka
Miletića, Zore Krdžalić, Ivane Brlić-Mažuranić, Georgija Mihailovića, Đorđa
Sp. Radojičića, Dragana Uroša Rakića, Vere i Jovana Jerkovića, Aleksandra
Muzalevskog, Mihala Filipa, Lasla Gala, Ljubomira Međešija, porodice Boškov
i dr. Mnogi od njih predstavljaju osnovu i jezgro pojedinih fondova.

Lične biblioteke

Delovi ličnih biblioteka čuvaju se kao celine u okviru
fondova: Olge Penavin, Vićezoslava Hronjeca, Radomira Makarića, Ljubice
Acigan, Radoslava Čurića, Gavrila Nađa, Vere Vuletić, Dušana Vladislava
Pažđerskog, Alekseja Arsenjeva, Ljiljane Spasić-Vukoslavović, Milice Veselinov,
Lije Magdu, Kornelije Olar, Pavla Ivića i dr.

Ugledni darodavci

Najznačajniji darodavci Biblioteke su Gete institut,
Ruski dom, Francuski kulturni centar, Italijanski institut za kulturu,
Britanski savet, Ambasada SAD, Nacionalna biblioteka Mađarske, Biblioteka
Mađarske akademije nauka, Ministarstvo za kulturu Republike Slovačke,
Centralna univerzitet. Biblioteka (Bukurešt), Centralna biblioteka (Temišvar),
Inter Nationes (Bon), Deutsche Forschungsgemeinschaft (Bon), i druge akademske
i nacionalne biblioteke i institucije iz zemlje i inostranstva.

Širok spektar aktivnosti

Razmena publikacija vršila se nekada sa blizu 400 institucija
iz 35 zemalja. Ona jeste jedan oblik popunjavanja fondova i afirmacije naučne
i stručne delatnosti Fakulteta. Publikacije se najduže razmenjuju sa Bibliotekom
Matice srpske, Bibliotekom SANU, nacionalnim i naučnim bibliotekama iz
Budimpešte, Krakova, Londona, Ljubljane, Praga, Regensburga, Tibingena,
Vašingtona, Beča, Moskve, Sankt Peterburga, Kijeva i dr.

Od 1965. Biblioteka izdaje Bilten novih knjiga koji
donosi bibliografske informacije, informacije o darodavcima i vesti iz
bibliotekarstva. Od 1998. godine dostupan je i u elektronskom obliku.

Jedna od aktivnosti Biblioteke jesu i prigodne izložbe
knjiga kojima se obeležavaju jubileji iz istorije, kulture i nauke i predstavljaju
značajni stvaraoci, kao što su izložbe o Pavelu Jozefu Šafariku, Dositeju
Obradoviću, Milovanu Glišiću, Desanki Maksimović, Adamu Mickjeviču, Aleksandru
Puškinu, Fjodoru Dostojevskom, Ivanu Turgenjevu i dr. Uz svaku izložbu
izrađuje se prateći katalog u štampanom i elektronskom obliku.

Automatizacija poslovanja

Biblioteka je od 1991. do 1993. godine bila učesnik sistema
uzajamne katalogizacije koji je predstavljao zajedničku osnovu BIS-a i
SNTI-a nekadašnje Jugoslavije. U sistemu je učestvovalo 55 biblioteka iz
svih nekadašnjih republika, a centar sistema i zajednički uzajamni katalog
nalazio se u Mariboru (IZUM).

Od 1996. godine Biblioteka koristi BISIS – programski
paket za unos i pretraživanje bibliografske građe. Bibliotekari unose podatke
u lokalni uzajamni katalog i onlajn pretražuju lokalnu bazu, a programski
paket omogućava automatizovanje cirkulacije bibliografske građe i različitih
vrsta ispisa iz lokalne baze (kataloški listići, bibliografije, inventarne
knjige). Uz pomoć OPAC-a korisnici pretražuju bibliografsku građu putem
veb servisa.

Pružanje raznovrsnih usluga

Biblioteka omogućava pristup bazama podataka pretraživanjem
elektronskih časopisa sa punim tekstom – preko KoBSON-a, u kome je dostupno
16 elektronskih servisa sa preko 12000 časopisa (EBSCO, ScienceDirect,
ProQuest, Kluwer, Emerald, Blackwell, i dr.).

Omogućen je pristup VBS-u, kooperativnom onlajn bibliografskom
sistemu – sadrži preko 1,5 milion zapisa, a u njega je uključeno preko 40
akademskih i javnih biblioteka u Srbiji (NBS, BMS, UB „Svetozar Marković“
i dr.).

Takođe, moguće je pristupiti i drugim elektronskim katalozima
i bazama podataka u zemlji i inostranstvu za potrebe nastavne i naučne
delatnosti (Britanska biblioteka, Kongresna biblioteka, nacionalne biblioteke
Kanade, Mađarske, Nemačke, Rusije i dr).

Permanentno informaciono obrazovanje
korisnika i bibliotekara

Proučavajući potrebe i zahteve korisnika i stepen i kvalitet
iskorišćenosti štampanih i elektronskih informacionih izvora, Biblioteka
je došla do zaključka da su rezultati nezadovoljavajući i po bibliotekare
i po korisnike. Pored objektivnih okolnosti („prezasićenost“
brojem publikacija i naučnih informacija u konvencionalnom i digitalnom
obliku), još su veća prepreka organizacija bibliotečke službe i, ponajviše,
neobrazovanost korisnika usluga. Obrazovanjem svojih korisnika, čiji profesionalni
razvoj zavisi od količine i kvaliteta informacija koje su im dostupne,
dobili bismo studenta, poslediplomca ili asistenta koji bi bio upoznat
o mogućnostima informacionih resursa
Fakulteta i drugih servisa.

Biblioteka je ovom pitanju uvek posvećivala veliku pažnju,
a na nekim odsecima edukacija korisnika se odvijala u okviru nastavnog
procesa. Tokom 50 godina primenjivale su se razne metode i tehnike rada,
s promenljivim rezultatima. Danas postoji više oblika i nivoa edukacije
– interni i eksterni, za početnike, za usavršavanje i dr.

Biblioteka sprovodi nekoliko vidova obrazovanja korisnika,
a prvi i najširi plan jeste informisanje. Svaki student pri upisu u Biblioteku
dobija informator, štampano uputstvo sa osnovnim podacima o fondovima
i drugim bibliotečko-informacionim uslugama, kao i njegovim pravima i obavezama
(organizacija i fondovi Biblioteke, upoznavanje s klasifikacionim shemama
i rasporedom građe, vrste kataloga i njihovo korišćenje, korišćenje referensnih
zbirki, digitalni resursi i dr.). Od 2004/2005. godine informator se izrađuje
na srpskom, mađarskom i rusinskom jeziku, a u toku je njegovo prevođenje
na slovački i rumunski jezik. U njima se, pored opštih informacija, nalaze
i one vezane za specifične potrebe seminarskih biblioteka (Internet adrese
i dr.)

Nagrade

Biblioteka je 1994. godine dobila godišnju nagradu „Milorad
Panić-Surep” koju bibliotekama i bibliotečkim radnicima
dodeljuje Zajednica biblioteka Srbije u saradnji sa Bibliotekarskim društvom
Srbije. Nagrada se dodeljuje za rezultate postignute u radu i za doprinos
razvoju struke.

Moramo da se integrišemo u bibliotečki
sistem

I pored očiglednih rezultata koje je Biblioteka postigla,
postoje standardi i ciljevi koji nisu dostignuti, koji su pokretačka snaga
za unapređenje i njen dalji razvoj. Kada se oni ne bi ostvarivali, Biblioteka
bi relativno zaostajala, i pored razumevanja koje ima na Fakultetu, i pored
truda koji su zaposleni spremni da ulože u rešavanje tih problema.

Tako, Gordana Vilotić, upravnik Biblioteke, podseća da
je danas integracioni proces u bibliotečko-informacionoj delatnosti globalni
trend, koji dovodi do objedinjavanja delatnosti najvećih bibliotečko-informacionih
centara sveta sa srodnim institucijama, radi unapređenja delatnosti, pa
tim pre to treba da važi za delove jedinstvenog bibliotečko-informacionog
sistema Univerziteta u Novom Sadu.

— Zbog sve veće interdisciplinarnosti u nastavi i
nauci, neophodno je povezivanje biblioteka unutar Univerziteta i šire.
Pošto naš Univerzitet nije imao biblioteku koja bi, kao u drugim univerzitetskim
centrima, ujednačila kriterijume i principe rada i povezala visokoškolske
biblioteke, osnovana je Centralna biblioteka Univerziteta koja se bavi
koordinacijom i unapređenjem stručnog rada svih biblioteka Univerziteta.

Naime, većina visokoškolskih biblioteka na UNS ima formirane
elektronske kataloge, ali ne postoji uzajamni katalog Univerziteta, niti
su biblioteke pri fakultetima uključene u VBS.

Anketa o informacionim mogućnostima i potrebama visokoškolskih
biblioteka UNS u 2003-2004. godini, sprovedena među bibliotekama fakulteta
UNS, pokazala je da su sve biblioteke zainteresovane za rad u sistemu
uzajamne katalogizacije na Univerzitetu i na nacionalnom nivou, jer su
prednosti velike: ekonomičnost radnog vremena, ušteda materijalnih sredstava,
kvalitet informacionih usluga.

— To bi trebalo da bude interes ne samo ove akademske
sredine, nego čitavog društva, jer VBS nije prost zbir elektronskih kataloga
nacionalnih, visokoškolskih i drugih biblioteka. Učešćem u njemu, biblioteke
promovišu naučne i stručne vrednosti fakulteta, univerziteta, lokalne
i šire zajednice, ali na taj način doprinose i bogatstvu nacionalnih potencijala
i vrednosti.

Rukovodeći i stručni kadar naše Biblioteke aktivno
učestvuje u aktivnostima vezanim za
koordinaciju i unapređenje stručnog rada svih biblioteka Univerziteta (edukacija

bibliotečkih kadrova, nabavka publikacija, informisanje i dr.) u želji da
se one što pre nađu u virtuelnom okruženju srodnih biblioteka.

Rad u virtuelnom okruženju srodnih biblioteka naša
je perspektiva, a naši prioriteti vezani su za unapređenje rada i usluga
Biblioteke.

Najveći problem je potpuna automatizacija poslovanja.
Zbog velikog broja korisnika i prinovljenih knjiga bibliotekari u elektronski
katalog unose samo tekuću prinovu. Retrospektivan unos podataka vrši samo
nekoliko seminarskih bibliotekara i, ako se rad nastavi ovim tempom, Biblioteka
se u dogledno vreme neće automatizovati, jer je potrebno obraditi 500.000
jedinica bibliografske građe. Elektronski katalog Biblioteke danas ima
14.000 zapisa.

Fakultet nije u mogućnosti da obezbedi potrebna finansijska
sredstva za unos podataka u elektronski katalog svih bibliotečkih fondova,
a sredstva za tu namenu uspeli su da obezbede oni fakulteti čije biblioteke
imaju manji broj publikacija.

— Problem bi na najefikasniji i najracionalniji način
bio rešen, ako bi Biblioteka mogla da se priključi elektronskom katalogu
neke od većih biblioteka koje imaju fondove koji su po profilu slični
našim.

Hronična bolest bibliotekarstva –
nedostatak sredstava

G. Vilotić napominje da je između 1990. i 2000. godine
postojao diskontinuitet u nabavci stranih publikacija i on se teško ublažava.
Danas Fakultet, srazmerno svojim mogućnostima, izdvaja finansijska sredstva
za kupovinu stranih knjiga i periodike, ali ona nisu dovoljna za kupovinu
novih enciklopedija, leksikona, rečnika i drugih priručnika.

Zahvaljujući stranim donacijama i razmeni publikacija
sa bibliotekama i srodnim institucijama u inostranstvu, pojedine seminarske
biblioteke uspele su da obnove zbirke priručnika. Zbog broja naučnih disciplina
koje se izučavaju na Fakultetu (17) i zbog broja jezika na kojima su publikacije
bibliotečkih fondova (oko 20 jezika), stanje u celini nije zadovoljavajuće.

Pošto su pojedine strane enciklopedije stare 25-30 godine,
jasno je da su informacione mogućnosti pojedinih fondova znatno umanjene.
To u velikoj meri utiče na kvalitet nastavnog procesa i usporava rad katalogizatora,
iako deo tog problema rešavaju digitalni izvori informacija.

Naša sagovornica se zalaže za širu upotrebu digitalnih
izvora kao obavezne literature. Nastavnici, naime, retko studentima preporučuju
literaturu u digitalnom obliku i pored toga što je ekonomičnija i što
se njenom upotrebom smanjuje pritisak na štampane izvore.

— U bibliotečko-informacionom procesu na fakultetu
postoje tri grupe učesnika: nastavnici, studenti i bibliotekari. Neophodno
je da se oni informaciono obrazuju, kako bi se u potpunosti iskoristili
bibliotečki resursi i postigli bolji rezulati. Ako bilo koja od ovih grupa
nije dovoljno informaciono pismena, cilj se neće u potpunosti ostvariti.

Priča o našem časopisu

Gordana Vilotić ima veoma zanimljiva zapažanja o našem
časopisu:

— S jedne strane postoji razvijeno teorijsko bibliotekarstvo,
prisutno u našim naučnim i
stručnim publikacijama, u kojima domaći i strani naučnici objavljuju svoje
radove. U Srbiji
ima dosta ljudi koji se bave istraživanjima iz oblati teorije bibliotekarsta
i koji imaju viziju,
što je neophodno za našu struku.

S druge strane, postoji i praksa predstavljena u iskustvu
svake naše biblioteke. Ona pokazuje njihove domete, ali i velike razlike
koje postoje među njima. Veoma je korisno što časopis „Visokoškolske biblioteke“
spaja bibliotečku teoriju i praksu, što okuplja naučnike i praktičare i
što ih stimuliše da o bibliotekarstvu govore jezikom koji je svima razumljiv
i blizak. Preko ovog časopisa naša struka ostvaruje svoju osnovnu funkciju
– komunikaciju sa svojim okruženjem.

Moja sagovornica smatra da rubrika „Naše biblioteke“,
u kojoj se prezentuju iskustva raznovrsnih biblioteka, pomaže da svaki
Fakultet uoči mesto i vrednost njegove biblioteke i da je, možda, bolje
upozna. Smatra da bi bilo veoma korisno ako bi se ovaj časopis dostavljao
svim rektoratima i dekanatima u Srbiji, kao i svakoj, pa i onoj najmanjoj
visokoškolskoj biblioteci.

Biblioteka za primer

Godine 2004. navršilo se pedeset godina od osnivanja Filozofskog
fakulteta i Biblioteke Filozofskog fakulteta. Svoj doprinos obeležavanju
tog značajnog jubileja dali su bibliotečki radnici, priređivanjem izložbe
knjiga nastavnika i saradnika Fakulteta (30. novembra) i prezentacijom
rada Biblioteke tokom proteklih pedeset godina (7. decembra).

Među knjigama i stvaraocima bibliotekari su svojim jezikom
ispričali priču o nastanka i radu Biblioteke od osnivanja do njenog pedesetog
rođendana, od prve do poslednje inventarisane knjige, od prvog bibliotekara
i knjižničara, do današnjeg bibliotečkog kadra, priču koju pedeset godina
zajednički stvaraju sa nastavnicima i studentima.

Njima su uručene zahvalnice zato što su pedeset godina
zajedno sa bibliotekarima gradili
i unapređivali bibliotečko okruženje na Fakultetu, a u ime nastavnika i
studenata zahvalnice su primili prof. dr Marija Kleut, dekan Fakulteta,
i Relja Željski, student prodekan. Tom prilikom je
dr Marija Kleut naglasila značaj bibliotečko-informacione delatnosti u
nastavi i istraživačkom radu i istakla brigu koju rukovodstvo Fakulteta
posvećuje Biblioteci još od samih početaka i prvog dekana, profesora Mladena
Leskovca.

Briga i odnos fakultetske uprave prema svojoj biblioteci,
vidljivi su na svakom koraku. Za to joj pripada posebno priznanje, jer bez
takve podrške nijedna fakultetska biblioteka ne može da se razvija.

Isto tako, jasno je vidljivo da su zaposleni u Biblioteci
opravdali takav odnos fakultetske uprave. Svako ko bude imao prilike da
poseti ovu renomiranu biblioteku, uveriće se da ona „ima dušu“ i da bibliotekari
svojim zalaganjem i stručnošću oplemenjuju prostor u kome ona deluje i odnose
sa korisnicima.

Naša struka je atraktivna i perspektivna

Završimo ovu priču rečima G. Vilotić:

— Tokom školovanja nisam pretpostavljala da ću jednog
dana da se posvetim bibliotekarstvu. Kao student književnosti, želela sam
da edukujem mlade generacije,a sada, više od jedne decenije, edukujem
mlade bibliotekare. Nastojim da ih uvedem u struku, da im pomognem da
razviju potrebu za učenjem i da izgrade svest o značaju struke. Svojim
idejama i optimizmom oni utiču na mene.

Nove generacije koje se opredeljuju za ovaj posao
vide u njemu perspektivu, struka je za njih postala atraktivna, i to veoma
ohrabruje.

Recimo i to: kolektiv Biblioteke neguje rad, kreativnost
i saradnju.

Uvod

SCONUL je organizacija u koju su učlanjene 174 biblioteke
i informaciona centra iz Velike Britanije i Irske. U članstvo su uključene
visokoškolske biblioteke, Britanska nacionalna biblioteka i nacionalne
biblioteke Irske, Škotske i Velsa, biblioteke u narodnim muzejuma i drugim
specijalizovanim institucijama.

SCONUL je objavio izjave o svojoj viziji 1998. i 2001,
čija je namena bila da obuhvate i naglase ključne elemente relevantne za
njegove članice. Ove izjave su dokazale svoju vrednost i bile su široko
korišćene prilikom izrada strategije i u planiranju na nacionalnom i na
institucionalnom nivou.

U leto 2004. doneta je odluka da se ponovo razmotri i
inovira poslednja izjava o viziji, kako bi odrazila promene koje su se
već dogodile i razmotrila ključne teme sa kojima će se naše službe susresti
do 2010. godine. Kao i prethodnih godina, formirana je mala grupa predstavnika
članica koja je trebalo da napravi izjavu kao osnovu za daljediskusije
sa osnivačima. Rezultat tog rada je izjava data u daljem tekstu.

Pretpostavke za planiranje

Kada je započeo rad na razvoju ove vizije postalo je
očito da su naslovi korišćeni u prethodnim vizijama postali manje relavantni.
Osnovni razlog za to je povećana složenost obog sektora, sa preklapanjima
u ranije odvojenim oblastima. Postalo je očito i da više nije korisno
praviti razliku između korišćenja digitalnih informacija u zgradama biblioteka
i sa lokacija izvan biblioteka.

Potreban model treba da bude više holistički i zasnovan
na razvoju infrastruktura za pristup, pronalaženje i isporuku resursa koji
su primenljivi za grupaciju korisnika. Kretanje ka personalizovanom pružanju
usluga, koje prepoznaje različite grupacije korisnika, donosi sa sobom
kompleksnost mogućih modela i rešenja što omogućavaju različita tehnička
rešenja. Predviđanje tipa tehnologije ili pogleda i stavova institucija
koje čine sektor postaje mnogo teže, jer su institucije o kojima je reč
u procesu brzog razvoja i proaktivnog odgovcaranja na inicijative vlade.

Grupa stoga nudi mali broj glavnih tema koje su iznikle
iz diskusija i na osnovu njih, kao i prepoznavanje činjenice da će profesionalci
u oblastima identifikovanim u ovom izveštaju, i radeći na tome, nastaviti
da budu fleksibilni u prihvatanju novih načina rada. Glavne teme koje je
radna grupa identifikovala su :

— Personalizacija usluga,

— Saradnja,

— Fleksibilno korišćenje prostora,

— Menadžment i veštine.

Personalizacija

Trendovi

Nastaviće se trend prema personalizaciji sistema i servisa
(u skladu sa potrebama pojedinaca ili grupa korisnika). Na taj trend će
uticati i pomagaće ga bolje upravljanje u odnosima sa korisnicima i nova
informaciona i komunikaciona tehnologija.Pojedinci će imati bolji pristup
od elektronskih
sadržaja, sa pristupom koji je fokusiran na grupe korisnika povezane zajedničkim
radom, slobodnim aktivnostima, formalnim i neformalnim e-učenjem i životnim
stilom.Ljudi će se slobodno
kretati iz jedne grupacije u drugu.

Složeni i raznorodni sistemi će nastaviti da rastu. Jedinstveni
formati, tipovi servisa i sl. neće više postojati. Umesto toga pojedinci
će tragati za tehnologijom ili servisima koji će im odgovarati za različite
namene. Izdavačka delatnost će odslikavati ovu složenost, a razlike između
disciplina u smislu formata za objavljivanje će postati jasnije.

Razvoj bibliotekarstva
i informatike

Bibliotečki i informacioni servisi će promeniti pristup
korisnicima od tipa “isti pristup za sve“ do personalizacije prostora,
usluga i obezbeđivanja sadržaja. Na primer, bibliotečke zgrade će se projektovati
imajući na umu veoma različite potrebe korisnika, tako da se obezbede
prostori za zajedničko učenje, učenje uz istraživanje, grupne aktivnosti
itd.

Pro-aktivni pristup pružanju usluga tražiće da se izađe
u susret individualnim profilima korisnika i da se servisi približe korisnicima.
Na primer, tehnologija portala će se koristiti za obaveštavanje korisnika
o novim materijalima ili servisima koji odgovaraju njihovom postojećem
profilu. Korisnici će imati pristup do inteligentnih agenata koji filtriraju
informacije. Poboljšanje sistema identifikacije i pristupa ćenj biti omogućena
korišćenjem sistema kao što je Shibboleth.

Tehnike upravljanja odnosima će se aktivnije koristiti
da bi se razumeli individualni profili korisnika i da bi se radilo bez
problema sa različitim grupama korisnika u matičnoj organizaciji na obezbeđivanju
pružanjausluga na odgovarajući način (u smislu kulture pružanja usluga a
ne organizacione strukture). Kultura pružanja usluga zajedničkim radom
će biti najvažnija za uspešno pružanje usluga zasnovanih na elektronskim
izvorima, uz aktivno partnerstvo bibliotečko-informacionih službi, službi
za razvoj učenja i računarskih centara, kako bi se osigurale usluge za
korisnike bez problema.

U zavisnosti od lokalnog konteksta, bibliotečko-informacione
službe mogu preuzeti odgovornost za obezbeđenje dostupnosti materijala
za učenje i informacionih izvora nezavisno od vlasništva: na primer, kreiranjem
metapodataka za objekte koji se čuvaju u repozitoriju institucije i obezbeđivanjem
njihove dostupnosti.

Kako se složenost i sofisticiranost informacione tehnologije
povećava, bibliotečko informacione službe će pružati širi raspon servisa
za podršku. Osim toga , sistemi za samousluživanje će biti ponuđeni 24
sata 7 dana u nedelji, kako bi se omogućilo korisnicima da personalizuju
i kontrolišu svoje korišćenje raspoloživih servisa.

Saradnja

Trendovi

Postojaće bliža saradnja između različitih sektora i oblasti
i globalne zajednice. Postojaće veća potražnja za resursima za doživotno
učenje, što će biti olakšano ovom saradnjom. Jači naglasak će biti stavljen
na obezbeđenje podrške za one koji imaju teškoće u pristupu digitalnim
izvorima, i manje organizacije će sarađivati međusobno i sa većim organizacijama
kako bi osigurale kapacitete za razvoj informaciono-komunikacionih servisa
i infrastrukture.

Razvoj bibliotekarstva
i informatike

Kao odgovor na taj trend bibliotečko-informacione službe
će povećati saradnju sa drugim bibliotečkim službama preko zajedničkog
obezbeđivanja usluga i zajedničkog pružanja infrastrukturne podrške. Primeri
uključuju zajedničke službe biblioteka, zajedničke magacine velikog kapaciteta,
zajednički rad na konzervaciji i digitalizaciji.

Bibliotečko-informacione službe će razvoiti pojačanu
podršku istraživačkim timovima koji sarađuju preko granica institucija
kao timovi ili čak “virtuelne organizacije“. Ove grupe će tražiti pristup
kako zajedničkim, tako i resursima pojedinačnih institucija. Istraživači
na svojim nivoima će tražiti pristup originalnim podacima, kao i objavljenim
radovima, često želeći da se kreću od članka do originalnih podataka.
Poreklo podataka će postati značajnije.

Razvoj e-istraživanja će nastaviti da zahteva profesionalni
imput od strane informacionih stručnjaka, kako bi se obezbedio odgovarajući
pristup podacima pohranjenim u repozitorijei njihova pretraživost. Usluge
istraživačima će biti zamenjene servisima kao što je digitalno vođenje i
veze do materijala za učenje i publikacija, putem razvoja i rukovođenjainstitucionalnim
repozitorijima. Biće na delu povećana racionalizacija u građenju zbirki,
olakšana saradnjom u okviru mreže naučnih biblioteka. Ljudi koji uče celog
života će se kretati između različitih institucija tražeći pristup izvorima
iz različitih grupacija institucija. Oni treba da se kreću bez problema
i da budu podržani alatima za pretraživanje resursa, koji omogućavaju pristup
specifičnim resursima svake zajednice. Zajednice onih koji uče će zahtevati
povećanu saradnju između različitih institucija.

Prostor

Trendovi

Fizički i virtuelni prostor će biti jednako značajni
i glavni izazov će biti obezbeđivanje mešovitih servisa, gde će virtuelni
i stvarni prostor bitikomplementarni, a na njih će uticati brojnost i raznovrsnost
novih tehnologija. Bibliotečke zgrade će nastaviti da igraju važnu ulogu,
ali broj posetilaca koji traže tradicionalne sadržaje će se smanjivati
kako sve više materijala bude pristupačno preko mreže. Povećano povezivanje
institucija uslovljeno promenama na tržištu će voditi do toga da različiti
sektori zajednički koriste prostor, a to će uticati na usluge koje pružaju
biblioteka.

Razvoj bibliotekarstva
i informatike

Bibliotečke i informacione službe će uključiti i veliki
obseg netradicionalnih aktivnosti u svoje zgrade, kao što je služba za
podršku studentima, kafei za učenje i prostor za zajednički rad.

Projekti zgrada će obuhvatiti potrebe različitih grupacija
i planirati prostor za aktivnosti povezane sa postojećom tehnologijom.
Na primer, odvojen prostor će biti obezbeđen za zajedničko učenje, istraživanje
i grupne aktivnosti. Biće obezbeđena principijelno fleksibilna informaciono
tehnološka
struktura, sa istovremeno prisutnim bežičnim, nepokretnim i pokretnim
mašinama. Instalacije za bežičnu vezu će biti pojačane ali i povećan kapacitet
mašina povezanih na klasične instalacije znači da će oba tipa postojati
i dalje.

Više skladnih kapaciteta će biti razvijeno za manje korišćenje
kopije ili arhivske primerke, uz korišćenje zajedničkih kapaciteta.

Upravljanje i veštine

Trendovi

Glavni trend će biti prema punoj ekonomskoj ceni aktivnosti,
sa zahtevom za evidenciju povraćaja investicija. Biće povećan naglasak
na upravljanje procesima. Razvoj tehnologije i prelazak sa obezbeđivanja
fizičkih jedinica na digitalne će dovesti do redistribucije radnog vremena
osoblja, kao i razvoja i uvođenja novih veština. Fokus će biti na pružanje
lične pomoći bilo u direktnom kontaktu ili preko servisa oslonjenih na
mrežu.

Razvoj bibliotekarstva
i informatike

Bibliotekarstvo i informatika će tražiti sve više osoblja
sa znanjima iz oblasti kao što su finansije i marketing.

Veći naglasak će biti na merenju uticaja. Razvijaće se
merila uticaja na ovaj sektor, a biće uključena i merila koja se odnose
na elektronsko poslovanje.

Protok informacija će biti značajniji jer će osoblje biti
aktivno uključeno u razvoj i procenu programa studija.

Pribavljanje finansijskih sredstava će biti značajnije
nego do sada u našim aktivnostima. Za ovu aktivnost će biti bitne sposobnost
da se usluge prodaju i da se obezbedi vizija budućnosti.

Viziju su razvili:
Toby Bainton, sekretar SCONUL-a;
Suzanne Enright, University of Westminster; Maxine
Malling, Liverpool John Moores
University; Julie Parry, Bath Spa University
College; Sean Philips, University College, Dublin;
Bob Sharpe, University of Plymouth; Michelle
Shoebridge, University of Birmingham; Karen
Stanton, Sherrield Hallam University; Phil Sykes,
University of Liverpool; John Tuck, British
Library; Les Waston, Glasgow Caledonian University.

(Prevela: dr Stela Filipi-Matutinović)