U ovom broju donosimo izveštaj sa Predkonferencije posvećene budućnosti
univerzitetskih biblioteka i Godišnje konferencije Evropske Asocijacije naučnih
biblioteka LIBER.
Osnovna tendencija je centralizacija bibliotečkih funkcija na nivou
univerziteta, intenziviranje saradnje i promovisanje principa slobodnog pristupa
naučnim informacijama.
Bibliotečki standardi i status biblioteka i bibliotekara na univerzitetu
biće glavna tema stručnog skupa, koji se u okviru godišnje skupštine Zajednice
biblioteka univerzuma u Srbiji održava 28. oktobra u Beogradu.
Skup počinje u 13 sati u amfiteatru Narodne biblioteke Srbije i nadamo
se da će se pozivu za prisustvovanje odazvati i bibliotekari i istraživači
sa svih univerziteta u Srbiji.
Predlog Izvršnog odbora Zajednice da se na skupštini razmotri i matičnim
univerzitetima uputi predlog kojim bi se, posle usvajanja novog zakona o
visokom školstvu u Srbiji, regulisao položaj biblioteka na univerzitetima
u Srbiji po ugledu na svetska iskustva.
S. Filipi-Matutinović
U Groningenu, starom univerzitetskom centru na severu
Holandije, održana je 34. godišnja konferencija
LIBER-a, najvećeg evropskog udruženja naučnih biblioteka.
Prvog dana održana je i Pretkonferencija
kojoj su prisustvovali delegati iz bibliotečkih udruženja evropskih zemalja,
na kojoj su razmatrane mogućnosti transformacije LIBER-a, posebno u skladu
sa potrebama članica iz jugoistočne Evrope. Tom prilikom postignut je
dogovor da se podstiče regionalna saradnja.
Učesnici Predkonferencije su dali predlog da se tokom
naredne godine oformi evropsko telo za akreditaciju univerzitetskih biblioteka
i revidiraju i ujednače statistički podaci koji se prikupljaju u bibliotekama
Evrope, kako bi se omogućilo međusobno poređenje i ujednačila praksa, što
je i prihvaćeno na Godišnjoj skupštini poslednjeg dana konferencije.
Budućnost biblioteka i digitalizacija
Glavna tema uvodne konferencije je bila budućnost univerzitetskih
biblioteka u svetlu digitalizacije. Google, Scopus i Amazon
su promenili život i bibliotekara i korisnika. Elektronski
časopisi su postali standard, digitalizovana su ranija godišta naučnih
časopisa i
započeto je sistematsko skeniranje štampanih knjiga.
Kraj hibridnih biblioteka je na vidiku i pitanje je šta
ovi procesi znače za univerzitetske biblioteke. Da li će postojati još
neki zadatak osim upravljanja licencama za elektronske izvore informacija?
Odgovor verovatno leži u prilagođavanju bibliotečkih usluga dnevnim potrebama
istraživača i studenata.
Lorkan Dempsej
(potpredsednik i glavni strateg OCLC, Dublin, Ohio) govorio je
o biblioteci u doba Amazogla. Pojava interneta, veb prezentacija,
elektronskih resursa, Amazona kao virtuelne knjižare i Gugla kao virtuelnog
„kataloga“ informacija prisutnih na mreži, koje su dostupni u svako doba
i sa bilo kog mesta, predstavljaju veliki izazov za biblioteke, u kojima
su informacije fragmen-tirane i često nedostupne.
Po podacima OCLC-a, u WorldCat-u, najvećem svetskom
kooperativnom elektronskom katalogu nalazi se 60 miliona zapisa, od čega
se 32 miliona odnose na štampane, a 120.000 na elektronske knjige. Polovina
svih knjiga je objavljena posle 1977. Od toga 80% podležu autorskim pravima
i nalaze se u fondu samo jedne ili dve biblioteke udružene u OCLC. Projektom
skeniranja knjiga koje planira Gugl, oko 1/3 knjiga registrovanih u WorldCat-u
biće digitalozovano.
Da bi zadržale značajnu ulogu u ovako promenjenom svetu,
biblioteke moraju da se uključe u sredinu korisnika, a ne da čekaju da
korisnik dođe u biblioteku, da izbegnu dupliranja posla, rade efikasno,
sarađuju in-tenzivno i prate tehnološki razvoj. Pitanje na koje moraju
da pripreme adekvatne odgovore glasi: „Kako dokazati svoju vrednost
na mreži za deset godina“.
Zadatak biblioteka budućnosti
Toni Hej
(glavni program za e-nauku u V. Britaniji) govorio je o e-istraživanjima,
infrastrukturi u sajber sferi i budućnosti biblioteka, istakavši da su
Svetsku mrežu prvi kao pomoć u istraživanju prigrlili fizičari. E-nauka
ima za cilj brže, bolje i drugačije istraživanje nego što je bilo moguće
pre pojave svetske mreže, jer sada su mogući i virtuelni instituti.
Oko 2.000 fizičara radi na projektima CERN-a, a saradnju
su na sličan način počeli da uspostavljaju i svetski astronomi, hemičari,
biolozi, lekari, klimatolozi i taj proces je nezaustavljiv. Da bi se istraživanja
ubrzala, naučnicima koji sarađuju potrebno je da mogu da imaju pristup
sirovim rezultatima eksperimenata i merenja. Virtuelni instituti treba
da imaju i adekvatne biblioteke koje će čuvati, obrađivati i davati na
korišćenje preko mreže sve ono što je istraživačima potrebno.
Prema skorašnjim istraživanjima, rang lista najvažnijih
izvora informacija koje koriste
istraživači je sledeća:
1. web,
2. preprinti,
3. konferencije i
4. arhivirani radovi.
Danas se biblioteke bave uglavnom arhiviranim radovima,
ali ubuduće to mora da se menja. Prema predviđanjima o razvoju nauke, očekuje
se da će u narednih pet godina projekti e-nauke proizvesti više naučnih
podataka nego što je proizvedeno u celoj istoriji čovečanstva, a tu ogromnu
količinu podataka treba organizovati, čuvati i učiniti pretraživom. To
je zadatak biblioteka budućnosti.
Biblioteka treba da pomogne organizaciji
učenja
Tomas Hapke,
bibliotekar Univerzitetske biblioteke Tehničkog univerziteta Hamburg-Harburg,
govorio je o obrazovnoj funkciji univerzitetske biblioteke u današnje vreme.
Biblioteka danas predstavlja digitalnu biblioteku, fizički
prostor u kojem se uči i komunicira sa kolegama, mesto na kojem se stiču
nova znanja i instituciju koja treba da pomogne organizaciju učenja.
U Nemačkoj se sve više prihvata anglo-američki model
biblioteke kao centra za učenje, koji je tesno povezan sa računarskim centrom,
studentskim službama univerziteta, izradom i održavanjem veba, naučnim
informacijama, elektronskim i klasičnim bibliotečkim službama. Obrazovanje
korisnika vrši se preko kurseva, uživo i onlajn, uz pomoć obrazovnih modula
koje pripremaju bibliotekari specijalisti.
Potom su konferenciju svečano otvorili rektor Univer-ziteta
u Groningenu S. K. Kipers
i predsednik LIBER-a Erland Kolding Nilsen.
Biblioteke su produžetak ljudskog mozga
Profesor neuronauka Gert Holsteg
govorio je o bibliotekama kao produžetku ljudskog mozga krucijalnom za
preživljavanje i individua i ljudske vrste u celini. Biblioteke su memorija
čovečanstva i bez njih bi svaka generacija morala da počinje iz početka
u prikupljanju saznanja, a savremena informaciona tehnologija omogućava interaktivnost
znanja na sasvim nov, brži i kompleksniji način.
Dr Leo Vajers
je govorio o potrebi stvaranja organizacije koja bi u sebi objedinjavala
funkcije biblioteke i laboratorije, kako bi se komunikacije u nauci ubrzale
i učinile dostupnim svima koji mogu da daju svoj kreativni doprinos njenom
razvoju.
Za razvoj nauke od krucijalnog značaja je otvoreni pristup
informacijama i izgradnja institucionalnih digitalnih repozitorija sa otvorenim
pristupom u kojima se čuvaju tekstovi, slike, multimedijalne prezentacije,
podaci, a to treba na sebe da preuzmu biblioteke.
Repozitoriji će biti mega-biblioteke budućnosti. Nije
dovoljno samo ih uspostaviti, obrađivati
dokumente i ubediti autore da daju svoje radove, potrebno je i da se repozitoriji
umreže.
U Holandiji se 14 univerziteta udružilo u DARE.net – mrežu univerzitetskih
repozitorija
koji obezbeđuju slobodan pristup do naučnih radova autora sa tih univerziteta,
a postoji i ideja o uspostavljanju panevropskog univerzitetskog repozitorija.
Skladištenje – van objekta biblioteke
Prva sesija drugog dana konferencije bila je posvećena
strateškom i tehničkom razvoju u oblasti čuvanja bibliotečkih i arhivskih
zbirki.
Helen Šenton
iz Britanske nacionalne biblioteke je govorila o arhitektonskom, tehničkom
i političkom aspektu čuvanja zbirki. Proučavajući svetska iskustva, u Britanskoj
biblioteci su došli do zaključka da će godišnja produkcija i papirnog i
elektronskog oblika dokumenata nastaviti da raste i da se problem skladištenja
mora rešavati van glavnog objekta biblioteke, izgradnjom posebnih bezbednih
skladišta visokog kapaciteta sa automatizovanim pristupom za štampani
materijal, i saradnjom sa specijalizovanim ustanovama za čuvanje elektronskog
materijala na serverima velikog kapaciteta.
Trenutno godišnji priliv u Britansku biblioteku zauzima
12 km polica.
Planirano skladište biće automatizovano i sa veoma niskim
sadržajem kiseonika, a povišenim sadržajem azota, kako bi se sprečila
oksidacija hartije i njeno propadanje i postigla bezbednost od požara. Prema
rezultatima istraživanja Britanske biblioteke, digitalni format se još
uvek smatra prvenstveno izbornim formatom za pretraživanje, a ne za čuvanje,
i polovina biblioteka čuva oba formata, 49% samo štam-pani, a 1% samo
digitalni format publikacija.
Ronald Milne
iz Univerzitetskih bibliotečkih servisa Oksfordskog univerziteta govorio
je o strateškom upravljanju i čuvanju zbirki koje se nalaze na više lokacija
i transformaciji samostalnih biblioteka Oksfordskog univerziteta u jedinstveni
bibliotečki sistem.
Sistem čini ukupno 40 biblioteka stacioniranih na 45
mesta, sa 700 zaposlenih, godi-šnjim budžetom od 36 miliona evra i fondom
od 11 miliona svezaka. Do 2010. broj mesta treba da se svede na 12, da
se fon-dovi oslobode duplikata, da se službe potpuno ujedine i racionalizuju,
manje korišćeni fondovi smeste u automatizovana skladišta van Oksforda
i da se težište nabavke pomeri ka elektronskim izvorima informacija.
Preko milion publikacija za koje su autorska prava istekla
biće digitalizovano i postavljeno u punom tekstu na slobodan pristup preko
Gugla.
Jonas Palm iz
državnog arhiva u Stokholmu dao je pregled međunarodnih istraživačkih
projekata iz oblasti konzervacije i restauracije papira, mastila, boja,
mikrofilmova, ploča i ukazao na relevantne rezultate za očuvanje bibliotečkih
i arhivskih kolekcija.
Karla Montori sa
Univerziteta Mičigen govorila je o digitalizaciji kao alternativi mikrofilmovanju
kolekcija, za šta su se opredelili u MIT-u, gde se digitalizuje oko 2.500
publikacija godišnje.
Hans van Dormolen
iz kraljevske biblioteke u Hagu je govorio o tehničkim aspektima mikrofilmovanja
i skeniranja dokumenata.
Jača pokret za otvorene arhive
Ian Gibson,
predsednik Komiteta za nauku i tehnologiju Britanskog parlamenta
govorio je o potrebi da naučne publikacije koje sadrže rezultate istraživanja
finansiranih novcem svih poreskih obveznika, budu besplatno dostupne svima
koji su za te rezultate zainteresovani. Postojeći izdavači se tome protive,
ali Pokret za otvorene arhive ima sve više pristalica u naučnim krugovima
i institucionalni repozitoriji su adekvatno rešenje.
Dženet Li
(OCLC PICA) govorila je o mogućnostima evropske kooperacije pod
pokrovi-teljstvom LIBER-a u izgradnji registra – onlajn kataloga sa podacima
o svim digitalizovanim publikacijama koje su urađene i obrađene po standardima,
što bi značajno pomoglo evropskim bibliotekama da pruže tačne informacije
i da planiraju digitalizaciju fondova i razmenu zapisa.
Fransoaz Vandoren
sa Univerziteta u Briselu govorila je o ekonomskoj i tehnološkoj evoluciji
tržišta naučnih publikacija u Evropi, na kojem dominiraju Elzevir
– 28%, Špringer – 14% i Tompson – 9%. Elektronske publikacije
postaju sve prisutnije i jača pokret za otvorene arhive koji veliki izdavači
smatraju veoma štetnim po svoje interese.
Džin Sajks
sa Londonskog ekonomskog univerziteta govorio je o projektu kooperativnog
evropskog elektronskog repozitorija i portala za ekonomske nauke Nereus,
čiji je razvoj u toku, a Viliam Nikson
sa Univerziteta u Glazgovu o principima izgradnje institucionalnih digitalnih
repozitorija i o projektu Dedalus kojim je uspostavljen repozitorij
u Glazgovu.
O DARLIN inicijativi za uspostavljanje repozitorija
za holandske publikacije iz oblasti bibliotekarstva i informacionih nauka
govorio je Bas Savenje
sa Univerziteta u Utrehtu. Repozitorij je uspostavljen i povezan sa postojećim
stručnim repozitorijumima u svetu, a autorov predlog je da se razmisli
o evropskom repozitoriju za ovu oblast pod pokroviteljstvom LIBER-a.
Potreba centralizacije bibliotečkih
službi u okviru univerziteta
Trećeg dana konferencije sesija je bila posvećena tehnologiji
kao pomoćnom sredstvu
pri izboru strategije razvoja.
Suzan Žugle
iz Nacionalne biblioteke Francuske govorila je o izgradnji automatizovanog
sistema za podršku upravljanju koji se koristi u toj biblioteci. Sistem
prikuplja podatke o obradi dokumenata i ceni svakog procesa, kao i o učinku
zaposlenih, a rezultate uprava koristi u planiranju. Ulrih
Niderer iz biblioteke u Lucernu govorio je o zajedničkoj
bazi podataka o svim korisnicima 7 univerzitetskih biblioteka iz dela
Švajcarske u kojem se koristi nemački jezik.
Ove biblioteke imaju zajedno 7,55 miliona naslova, 380.000
korisnika i od 1997. rade u sistemu uzajamne katalogizacije na sistemu
ALEPH 500 uz primenu US MARC i AACR2 i imaju zajedničke
članske karte.
Stiven Taun
sa Krenfild univerziteta u Velikoj Britaniji govorio je o iskustvima korišćenja
merenja stepena zadovoljstva korisnika uslugama biblioteka prema LIBQUAL+
.
Ričard Džons
je opisao detaljno novu tehnologiju identifikacije knjiga pomoću radio frekvencuje,
koja sve više zamenjuje bar-kod. Iako skupa i nedovoljno ispitana, ova tehnologija
se pokazala izvanredno npr. za reviziju fonda, jer je moguće proveriti
5.000 jedinica za samo jedan sat.
Bil Simpson sa
Univerziteta u Mančesteru govorio je o procesu udruživanja biblioteka i
centralizaciji funkcija u okviru najvećeg univerziteta u Velikoj Britaniji,
sa 4 miliona knjiga, 30 odvojenih biblioteka i 300 zaposlenih. Svi zaposleni
su prošli kroz proces ponovnog određivanja radnih mesta, radno vreme svih
ogranaka je produženo, dupliranje poslova i fondova je ukinuto, usluge
su pri-lagođene potrebama korisnika i postignut je visok stepen zadovoljstva
kod korisnika (96% an-ketiranih je izjavilo da je bibliotečka služba veoma
dobra).
Nol Verhagen
sa Univerziteta u Amsterdamu je govorio o potrebi centralizacije bibliotečkih
službi u okviru univerziteta koja se postiže harmonizacijom procedura
i pravila, smanjenjem broja lokacija i seobom kolekcija, zajedničkim pregovaranjem
sa dobavljačima bibliotečkog materijala, digitalizacijom i stvaranjem bibliotečkih
službi jedinstvenih za ceo univerzitet. Biblioteke treba da postanu centralizovane
organizacije u decentralizovanoj univerzitetskoj sredini sa funkcijom
snabdevača dokumen-tima, brokera informacija i servisa prilagođenog potrebama
korisnika. Vreme malih i neza-visnih biblioteka je prošlost.
Univerzitetske biblioteke moraju biti
orijentisane prema korisnicima
Jedna od sesija je bila posvećena kooperativnom vođenju
zbirki u bibliotekama.
Elmar Mitler
iz univerzitetske biblioteke u Getingenu govorio je o iskustvima Nemačke
u zajedničkoj izgradnji i korišćenju zbirki. Nemački fond za nauku DFG
finansira nabavku knjiga i elektronskih informacionih izvora za nauč-ne
biblioteke u Nemačkoj, pomaže izradu portala za pojedine naučne oblasti
i povezivanje svih podataka o postojećim fondovima i načinu kako se mogu
koristiti. Osnovni postulat je da univerzitetske biblioteke moraju biti
orijentisane pre svega prema korisnicima i pružanju usluga, a ne prema
pravljenju zbirki.
Henk Vorbij
iz Kraljevske nacionalne biblioteke u Hagu govorio je o saradnji na državnom
nivou u nabavci stranih informacionih izvora iz oblasti humanističkih
nauka u Holandiji od 1996. Početni budžet je bio 2 miliona evra, a uslov
je da se na nivou Holandije naba-vlja samo po jedan primerak, podaci unose
u centralni elektronski katalog i uspostavlja sistem međubibliotečke pozajmice.
Projekat se nastavlja i dalje.
Gregori Voker
iz Velike Britanije prikazao je projekt CURL Collaborative Collection
Management Project koji je obuhvatio 19 biblioteka i njihove zbirke
ruske i istočnoevropske literature.
Džulien van Borm
sa Univerziteta u Antverpenu je govorio o rezultatima Tempus projekta
Copeter (Kooperativno upravljanje elektronskim dokumentima u St. Petersburgu)
čiji je kontraktor bio.
Penti Vatulainen
iz Nacionalne depozitne biblioteke Finske govorio je o ulozi nacionalne
depozitne biblioteke u očuvanju dostupnosti štampanih materijala i velikoj
uštedi prostora i sredstava za održavanje biblioteka na nacionalnom nivou.
Biblioteke, posebno akademske, šalju svoj slabije korišćeni
fond depozitnoj biblioteci koja unosi minimum podataka u katalog, čuva
jedan primerak a ostale rashoduje, a na zahtev šalje publikacije direktno
krajnjem korisniku. Prošle godine bilo je 67.000 zahteva.
Peter van Laarhoven
sa Univerziteta u Groningenu prikazao je statistiku korišćenja elektronskih
časopisa, koja se od 2002. vodi prema standardima COUNTER projekta,
omogućujući poređenje rezultata i različite analize.
Emilija Banionite,
direktor Univerzitetske biblioteke Pedagoškog univerziteta u Vilnusu i
koordinator projekta eIFLnet govorila je o istorijatu, ulozi
i planovima za budućnost ovog međunarodnog konzorcijuma biblioteka iz
50 zemalja u razvoju.
Definisana prvenstvena uloga univerzitetskih
biblioteka
Na završnoj sesiji razmat-rano je osnivanje konzorcijuma
za nabavku elektronskih publikacija na evropskom nivou, kako bi evropske
biblioteke dobile što bolje uslove nabavke od ponuđača. Pregovori koje
će voditi predsedništvo LIBER-a su započeti sa grupom izdavača, a sve
članice će biti obaveštene o ishodu.
U okviru potrebe za transformacijom sistema komunika-cija
u nauci prihvaćeno je stanovište da treba zagovarati otvoreni pristup
naučnim informacijama koje su nastale kao rezultat državnog finansiranja
naučnih istraživanja.
Univerzitet u Groningenu, gde je konferencija održana,
objavio je da se ovom prilikom priključuje potpisnicima Berlinske deklaracije
o otvorenom pristupu naučnim informacijama. Polemike oko toga da li je
bolje da se izgrađuju digitalni repozitoriji institucija ili tematski,
nisu okončane jedinstvenim zaključkom, ali je prihvaćen zajednički stav
evropskih biblioteka da treba da sarađuju u promovisanju otvorenog pris-upa
informacijama.
Razmatran je i problem traj-nog čuvanja naučnih publikacija
u obliku mikrofilmova, na deacidovanom papiru ili digitalno, i ukazano
na prednosti i mane svakog od ovih pristupa, posebno sa ekonomskog aspekta.
Zaključak konferencije je da se uloga univerzitetskih
biblioteka u budućnosti vidi pre svega kao centralnih mesta za izgradnju
i održavanje digitalnih arhiva institucija kojima pripadaju i kao institucija
koje treba da obrazuju korisnike da što bolje iskoriste sve dostupne informacije.
Za narednu godišnju konferenciju predviđeno je da se predstave
rezultati istraživanja transformacije organizacione i prostorne strukture
naučnih biblioteka u skladu sa savremenim potrebama.
Dr Stela Filipi-Matutinović
Biblioteke naučnih i drugih instituta spadaju u visokoškolske
biblioteke, i one takođe igraju veoma značajnu ulogu u razvoju naučnog rada.
Jedna od veoma uglednih institutskih biblioteka je i ona koja se nalazi
u Naučnom institutu za veterinarstvo u Novom Sadu.
Inače, ovaj institut je prva ustanova iz oblasti veterinarske
medicine sa
Međunarodnim sertifikatom sistema kvaliteta ISO 9001:2000 i Statusom akreditovane
laboratorije za ispitivanje JUS ISO/IEC 17025:2001.
Institut je 2003. godine dobio Oktobarsku nagradu Grada
Novog Sada, a na 15. međunarodnoj konvenciji u Londonu priznanje „Kruna
kvaliteta u zlatnoj kategoriji „
Široka lepeza aktivnosti
Institut se bavi naučnoistraživačkim radom u oblasti istraživanja
i eksperimentalnog razvoja u biotehničkim naukama i tehnološkom razvoju,
istraživanja i eksperimentalnim razvojem u medicinskim, multidisciplinarnim
naukama i zaštiti životne sredine.
Naučnotehnološka saradnja u oblasti stočarstva obuhvata
transfer i primenu naučnih rezultata u praksi.
U Institutu se odvija Specijalistički rad u oblasti prevencije,
dijagnostike, suzbijanja, i iskorenjivanja zaraznih bolesti životinja i zoonoza,
i reprodukcije i kliničkih ispitivanja.
Takođe, Institut vrši tehničko ispitivanje i analize biološkog
materijala poreklom od životinja i namirnica životinjskog porekla.
U Institutu je shvaćena značaj dobre
biblioteke
Od samog osnivanja 1950. godine, Institut je značajnu pažnju
posvetio formiranju Biblioteke i ulagao značajna sredstva za nabavku naučnih
i stručnih časopisa i knjiga. Prva knjiga je zavedena u bibliotečki fond 1.
marta 1957. godine.
Biblioteka je organizaciono vezana za Službu za pravne
i opšte poslove sa Odsekom za informatiku i bibliotečku delatnost. Tehnički
je opremljena sa dva računara, laserskim i kolor štampačem, skenerom i video
bimom i sastavni je deo lokalne računarske mreže.
Preko akademske mreže Univerziteta u Novom Sadu je vezana
na Internet, Narodnu biblioteku Srbije, Maticu Srpsku i ostale biblioteke
koje su vezane na mrežu.
Poslove u Biblioteci obavlja jedan bibliotekar i jedan prevodilac.
Korišćenje bibliotečeke građe je automatizovana u programu WINISIS, a Biblioteka
je deo Bibliotečko-informacionog sistema Srbije (BIS) i Vojvodine (VOBIS).
Rad biblioteke je automatizovan, uz korišćenje programa
WINISIS, koji u potpunosti podržava ISO i IFLA standarde. Biblioteka raspolaže
fondom od preko 3000 monografskih publikacija, preko 200 naslova domaćih
i stranih časopisa sa preko 5000 bibliotečkih jedinica, oko 3000 naučnih
i stručnih radova istraživača Instituta. Baza podataka Biblioteke je dostupna
i pretraživa na Web site Instituta, sa on-line pristupom kompletnim tekstovima
radova istraživača.
Početkom 1996. godine Institut je razvio vlastiti informatički
sistem. Danas raspolaže sa 50 personalna računara i 3 servera. Svi računari
su vezani u lokalnu mrežu, a prema Internetu imaju adresu niv.ns.ac.yu.
Web prezentacija (home page) nalazi se na internet adresi http://niv.ns.ac.yu.
Pored operativnih sistema instalisanih na računarima, Institut
raspolaže i određenim brojem korisničkih programa za specifične namene.
U Biblioteci se redovno vodi evidencija o cirkulaciji fonda
Biblioteke. Trenutno je na korišćenju 350 bibliotečkih jedinica kod 82 korisnika.
Bogat bibliotečki fond
U Biblioteci Naučnog instituta za veterinarstvo, januara
2005. godine, sadržaj bibliotečke građe čine monografske i serijske publikacije,
doktorske disertacije, magistarske teze, specijalistički radovi, projekti,
standardi, neknjižna građa (CD ROM, kasete, fotografije, plakati, posteri
i sl.).
Stanje bibliotečke građe kojom raspolaže ova biblioteka,
danas izgleda ovako:
— 3.256 knjiga,
— 13 naslov domaćih časopisa.
— 100 naslova stranih časopisa,
— 118 doktorskih disertacija i magistarskih radova,
— 91 projekat,
— 146 standarda,
— 65 komada neknjižne građe (CD, fotografije, prospekti
i dr.),
— 606 pravnih akata (zakoni, pravilnici, uredbe i sl),
— 3.338 stručnih i naučnih radova,
— 282 ful teksta istraživača Instituta,
— 319 citiranih radova istraživača Instituta,
— 125 pres-kliping dokumenata itd.
Ukupan fond, broj bibliotečkih jedinica u bazi biblioteke
instituta: 10059
Baze podataka Instituta
Biblioteka raspolaže sledećim
bibliografskim bazama podataka Instituta:
• celokupni fond Biblioteke Instituta (monografske i serijske publikacije,
doktorske disertacije, magistarske teze, naučni radovi i citirani radovi
istraživača Instituta, projekti, standardi, neknjižna građa),
• bibliografija naučnih radova Instituta,
• projekti Instituta,
• baza pravnih akata
• baza aktuelnih skupova u zemlji u svetu iz oblasti veterine.
• ljudski resursi Instituta
• pristup nacionalnim i međunarodnim bibliografskim bazama podataka (KoBSON)
Širok spektar poslova
Raznovrstan obim rada ove biblioteke moguće je sagledati
na osnovu poslova koji su obavljani u toku prošle godine:
— Sva prispela bibliotečka građa u toku 2004. godine fizički i stručno je
obrađena,
— Uneti su svi radovi istraživača Instituta u bazu Biblioteke,
sa ful tekstovima,
— Urađena je bibliografije radova istraživača Instituta
za 2003. godinu,
— Praćena je citiranost istraživača, a Izveštaj o citiranosti
bio je prezentovan svim istraživačima,
— U bazi podataka Biblioteke formirani su ljudski resursi
Instituta (biografije istraživača),
— U toku ove godine urađeno je 20 međubibliotečkih pozajmica,
— U oktobru mesecu prošle godine održana je obuka istraživača
sa temom: Bibliografske baze podataka Biblioteke Instituta – sadržaj i načini
pretraživanja,
— Urađene su nove procedure i uputstva za bibliotečko poslovanje
u skladu sa ISO standardima,
— Obavljano je pretraživanje stranih bibliografskih baza
(KoBSON), i štampanje datoteka pretraživanja po zahtevu korisnika,
— Izvršeno je formiranje sortiranih bibliografija po pojedinačnom
zahtevu istraživača,
— Ažurno su vođeni aktuelni projekti,
— Obavljane su redakcije projekata i standarda (sadržinski
opis i sadržinske odrednice),
— Januara 2004. urađena je revizija knjižnog fonda,
— Redovno se održavala baza podataka – Pravna akta. Baza
sadrži zakonske propise od važnosti za Institut, objavljene u Službenom listu
RJ i Službenom glasniku RS,
— Uključenje u bazu INOČAS (baza naslova časopisa visokoškolskih
biblioteka Srbije) sa naslovima i godištima časopisa iz naše Biblioteke,
— Biblioteka je ažurirala informacije na stranici Intraneta
kao i sve druge podatke vezane za sajt Instituta. Svaka promena stranice
Informacije se štampa, kako bi ostao pisani trag o ‘životu’ Instituta,
— Biblioteka je vršila usluge skeniranja,
— Bibliotekar je učestvovao na Skupštini zajednice visokoškolskih
biblioteka, poseti Sajmu knjiga u Beogradu i Seminaru „Otvoreni pristup naučnim
arhivama“.
Biblioteka danas
Danas je poslovanje Biblioteke automatizovano, uz korišćenje
programa WINISIS, koji u potpunosti podržava ISO i IFLA standarde, a usklađeno
je sa Zakonom o bibliotečkoj delatnosti Republike Srbije. U cilju što potpunije
prezentacije naučnog rada Instituta, programski paket WINISIS je specijalno
dorađen tako da se u bazi podataka Biblioteke pored bibliografskog opisa
naučnih radova, mogu pregledati puni tekstovi radova kao i neknjižna građa
(fotografije, dokumenta…).
Baza podataka je dostupna i pretraživa na Web site Instituta.
Polazeći od svoje uloge, Biblioteka je jasno formulisala
svoje ciljeve i zadatke:
— zadovoljenje postojećih i potencijalnih potreba korisnika
za naučnim informacijama,
— prikupljanje, obrada, čuvanje i davanje na korišćenje knjiga,
periodike i drugih izvora
informacija i pružanja usluga,
— pružanje mogućnosti korisnicima da razvijaju i unapređuju
svoje naučno i stručno
obrazovanje,
— evaluacija naučnog stvaralaštva istraživača Instituta,
— edukacija korisnika za pretraživanje i korišćenje baza
podataka
— kontinuirani rad na očuvanju i unapređenju naučnog stvaralaštva
Instituta.
Ambiciozan cilj
Vodeći računa o osnovnoj koncepciji razvoja Biblioteke
kao naučno-informacionog centra,
daljom implementacijom savremenih tehnologija u struci, obezbediće se uslovi
da Biblioteka
Instituta svojim stručnim radom i zadovoljavanjem potreba svojih korisnika,
zauzme mesto u samom
vrhu specijalizovanih naučnih i visokoškolskih biblioteka.
Imajući u vidu sve ono što je ova biblioteka do danas postigla,
ne treba sumnjati da će ovaj ma koliko ambiciozno postavljen cilj, svakako
biti i ispunjen.
Vera Prokić
Rukovodilac biblioteke u Naučnom institutu
za veterinarstvo iz Novog Sada je Vera Prokić, koja je diplomirala na Prirodno-matematičkom
fakultetu u Novom Sadu, na grupi hemije. U Narodnoj biblioteci, danas Gradskoj
biblioteci Novi Sad (GBNS) radila je od 1978. godine, prvo kao bibliotekar
sa korisnicima, a od 1995. prelazi u Nabavno-obradno odeljenje kao bibliotekar
obrađivač.
U GBNS 1996. pristupilo se reviziji i kompjuterizaciji,
prvo Dečijeg odeljenja sa 20.000 knjiga, a 1997. i Odraslog odeljenja sa 50.000
knjiga. U tom periodu ona obučava učesnike u reviziji za rad u programu BIBLIO
(15 bibliotečkih radnika), i vrši stručni nadzor unosa podataka i redakciju
unetih zapisa
Zatim je napisala Uputstvo za pretraživanje
baze podataka u programu BIBLIO u dos verziji, koje se koristi u većini
biblioteka koje imaju program BIBLIO.
Radeći kao bibliotekar-obrađivač, stručno
se usavršavajući, učestvuje u doradi programa BIBLIO, u onom delu koji se
odnosi na poštovanje standarda ISBD i poštovanja UNIMARC polja, a potom u dogovoru
sa Referalnim centrom NBS instalira i drži obuku programa BIBLIO u bibliotekama
na teritoriji Vojvodine.
Koordinator poslova na formiranju elektronskog
centralnog kataloga GBNS (ECK) postaje 2000. Učestvuje u organizaciji revizije
po ograncima koji se pripremaju za unos podataka u ECK, piše Uputstvo za
reviziju fonda i priprema Uputstvo za retroaktivni unos podataka. Obučava
bibliotečke radnike za unos u ECK i vrši stručnu i tehničku redakciju unetih
zapisa.
Istovremeno obučava bibliotečke radnike u ograncima koji su automatizovani
korišćenju BIBLIO programa i radi na dopunjavanju programa KORIS kao dela programa
BIBLIO.
Od početka 2001. radi kao bibliotekar Matičnog
odeljenja na poslovima usavršavanja i napretka struke.
Od oktobra 2001. godine radi u Biblioteci Naučnog instituta za veterinarstvo
„Novi Sad“.
Objavila je 4 stručna rada i bila priređivač
četiri bibliografije naučnih radova istraživača Instituta. Član je Komisije
za informacije i dokumentaciju Zavoda za standardizaciju Srbije i Crne Gore
za oblast bibliotekarstva.
Zvanje viši bibliotekar stekla je 2002.
U svetu se već nekoliko godina na raznim javnim mestima
nalaze knjige sa nalepnicama koje dozivaju pažnju prolaznika: „Besplatna
knjiga!“, „Pročitaj me!“, „Nisam izgubljena! Molim te, pročitaj
detalje u knjizi!“ A kada znatiželja otvori knjigu, naći će informacije
da je knjiga deo lanca „bookcrossing“-a – udruženja koje upravo
iz velike ljubavi prema knjigama podsti-če njihovo nesputano kretanje. Zato
je zaštitni znak ove organizacije knjiga, koja ima noge i ruke, koja se
kreće i šeta! („Knjige koje se dele jesu srećne, a one na policama ne čine
nikakvo dobro!“)
„Bookcrossing“ se može prevesti kao „oslobađanje
knjiga“ a obično se definicijama dodaje da je to „praksa ostavljanja
knjiga na javnim mestima, sa ciljem da ih neko uzme i čita a potom učini
isto“. Ko želi da oslobodi svoju knjigu ili, pak, pronađe drugu, treba
da je registruje na veb strani (www.bookrossing.-com), a poželjno
je i da napiše svoj komentar o njoj, podatke gde ju je našao i time doprinese
daljem kretanju knjige i praćenju njenog putovanja.
Tvorci ovog projekta, američki bračni par Ron
i Kaori Hornbejker, verovatno nisu mogli ni pretpostaviti da
će od proleća 2001. do danas njihova ideja prerasti u svetsko udruženje
od četiri stotine hiljada ljudi koje ima preko dva miliona registrovanih
knjiga i da će svoju rečkovanicu ugledati u prošlogodišnjem oksfordskom
rečniku. U celom svetu mnogi autori i izdavači i sami su veliki poklonici
ovakve plemenite akcije a sprovedena istraživanja otklonila su sve strahove
od moguće ugroženosti prodaje knjiga. Za sada, naša zemlja ima tek četrdeset
devet registrovanih članova.
(Svetlana Tomić)
(Izvor: „Politika“)
Gost redakcije našeg lista bio je Džerod S.
Ingersol koji radi kao bibliotekar za Ruske, Evroazijske i Istočnoevroipske
studije na Uiverzitetu Kolumbija, Njujork, SAD. Trenutno putuje kroz zemlje
bivše Jugoslavije, da bi stekao predstavu o tome kako najbolje da izvrši
potrebne nabavke za biblioteku, odnosno kako najbolje da zadovolji potrebe
studenata i istraživača na Kolumbija univerzitetu za materijalima iz ovog
dela sveta. Ovaj iskusni stručnjak je sa zadovoljstvom prihvatio razgovor
za naš list.
— Gospodine Ingersol, kažite nam da li ste prvi
put u našoj zemlji.
— Da! Ali nadam se, ne i poslednji!
— Možete li da nam kažete
nešto o univerzitetu na kome radite, kao i o organizaciji vaše univerzitetske
biblioteke?
—Univerzitet Kolumbija je osnovan 1754. godine i jedan
jo od najstarijih u SAD, a spada u prestižne institucije. Univerzitet
se nekoliko puta preseljavao unutar grada Njujorka, a sada je lociran na
Menhetnu. Kampus je premešten krajem 19. veka.
Biblioteka u kojoj ja radim nalazi se u tom kampusu,
a izgrađena je 1934. godine. Trenutno je to jedna od 25 biblioteka u kampusu,
na različitim katedrama. U tim bibliotekama se čuva skoro 10 miliona svezaka,
a nedavno je otvorena i biblioteka u Nju Džersiju, 80 kilometara udaljena,
za čuvanje manje traženih materijala za koje nema mesta u glavnom kampusu.
— Koliko zaposlenih radi u bibliotekama i
kakva im je struktura.
— U bibliotekama radi oko 80 do 100 profesionalnih bibliotekara
i između 200 i 300 zaposlenih kao pomoćno osoblje.
— Koliko studenata i korisnika imate?
— Mi smo privatni univerzitet, što znači da je broj naših
korisnika srazmeran broju studenata. Imamo oko 16-18000 studenata osnovnih
studija, i oko 4000 postdiplomaca. Takođe smo otvoreni i za istraživače
sa drugih univerziteta i istraživače iz celog sveta.
— Kakvo je radno vreme biblioteka?
— Zavisi od godišnjeg doba i od samih biblioteka. Neke
rade 24 časa, a neke čak i preko školske godine imaju prilično kratko
radno vreme. Glavna biblioteka je tokom školske godine obično otvorena
od osam sati ujutru do ponoći. Postoje bibliotekari koji rade tokom celog
radnog vremena, ali najveći deo osoblja radi od osam do šesnaest ili sedamnaest
časova.
— Radite li i nedeljom?
— Da. Mnogi delovi biblioteke su otvoreni za studente
24 sata.
— Kakva je organizaciona mreža između glavne
biblioteke i fakultetskih biblioteka? Da li čine jednu instituciju ili
su samo međusobno povezane?
— One čine jednu instituciju. Neke biblioteke su u svom
poslovanju nezavisnije od drugih, posebno biblioteka Istočnoazijskih studija
koja vodi i neke svoje poslove. To je moguće zahvaljujući tome što velikim
delom ima nezavisno finansiranje – ima fondaciju koja vodi njeno finansiranje.
Ostale biblioteke se finansiraju iz centralne administrativne
strukture. Zapravo, na našem univerzitetu postoji nekoliko biblioteka
koje su potpuno nezavisne od centralne biblioteke. Biblioteka Pravne škole
ima zasebnu administrativnu strukturu, kao i biblioteka Medicinskog fakulteta.
Sa njima sarađujemo intenzivno, ali oni posluju samostalno.
— Da li imate saradnju sa univerzitetskim
bibliotekama iz ovog dela sveta?
— Da, i zato je bilo važno da dođem ovde, da bi se intenzivirala
ta saradnja i procenio njen obim i da bi, nadam se, postala još bolja i da
bi se proširio njen obim sa univerzitetskim bibliotekama i drugim izvorima
nabavke knjiga za naše kolekcije. Ali, saradnja koju možemo ostvariti ide
van okvira nabavke.
Prvi razlog ove moje aktivnosti, je da aktiviramo i uključimo
i međunarodnu međubibliotečku pozajmicu prema potrebi. Mi primamo istraživače
iz celog sveta, zato što naša biblioteka sadrži veoma značajnu arhivu
istočnoevropskih materijala. Dolazi nam veliki broj istraživača iz Rusije,
ali i manji broj iz zemalja bivše Jugoslavije.
— Kako vidite razliku između univerzitetskih
biblioteka iz ovog dela sveta i vaše univerzitetske biblioteke i univerzitetskih
biblioteka iz SAD? Kakav trend bi trebalo da sledimo?
— Često je vrlo teško porediti biblioteke jednu sa drugom.
Svaka ima svoj određeni institucionalni razlog za razvoj određenog modela.
Ali uopšteno, biblioteke u SAD imaju tendencije ka uspostavljanju neposredovane
usluge. Dakle cilj je obučiti korisnika do najvećeg mogućeg stepena da
koristi izvore biblioteke samostalno.
To ne znači da bibliotekari nisu direktno uključeni u
pružanje usluga, ali cilj je da to uključivanje bude što produktivnije, dopuštajući
da korisnik samostalno pronalazi informacije, a da uključi bibliotekara
kada su u pitanju zaista važni ili komplikovani detalji, koja god bila tema
istraživanja.
Jedan od primarnih trendova koji ovo pojednostavljuje
je veća sklonost američkih biblioteka ka otvorenom pristupu fondovima,
znači da su police na kojima stoje kolekcije otvorene i korisnici mogu
direktno da odu do police i izaberu materijal. Taj model svakako postoji
i u drugim zemljama, ali je manje prisutan u glavnim bibliotekama.
Postoje značajni izuzeci od ovog pravila u SAD, na primer
Kongresna biblioteka nema otvorene fondove. Neki univerziteti su takođe
izabrali da zatvore svoje fondove. Na primer na Univerzitetu u Ilinoisu,
gde sam studirao, fondovi su otvoreni za postdiplomce, ali ne i za studente.
A u zgradu biblioteke Kolumbija univerziteta pristup je ograničen. Prema
tome, postoje granice te otvorenosti, koje zavise od lokalnih uslova.
— Da li imate formalni program obrazovanja korisnika?
— Da, imamo. Na Kolumbiji postoje seminari na koje pozivamo
korisnike da nauče razne tehnike pretraživanja informacija koje smo razvili,
kako opšte tako i za specijalne grupe korisnika. Otvoreno govoreći, učešće
u njima nije veoma veliko, ali pomaže ljudima da sami koriste tehnike pretraživanja.
Postoje različiti modeli na raznim univerzitetima.
Neki imaju kurs za brucoše kojima je ova obuka iznad
svega potrebna i to daje odlične rezultate na mnogim mestima. Glavna biblioteka
na Kolumbija univerzitetu to ne radi, ali u našoj biblioteci mi pokušavamo
da na tome radimo. Ja dajem časova u okviru programa za studente i povremeno,
na poziv fakulteta, držim predavanja na fakultetu o istraživačkim izvorima
i metodama pretraživanja, da bi studenti unapredili svoj rad. To radi i
drugi bibliotekari.
— Da li mislite da postoji mogućnost za veću
saradnju između univerziteta Kolumbija i Univerziteta u Beogradu, uključujući
i biblioteke?
— Nadam se, svakako! Sredstva koja imamo da takvu saradnju
učinimo ja i još jedan saradnik i nas dvojica obavljamo sve poslove u bibloteci.
Kolekciju čini sve iz ili o Istočnoj Evropi i bivšem SSSR-u, na svim jezicima
iz celog sveta. Ona je zaista veoma opširna i nisam uspeo da ubedim svoje
pretpostavljene da je intenzivna razmena, u smislu dovođenja partnera iz
sveta i rad sa njima u dužem vremenskom periodu, najbolji način upotrebe
mog radnog vremena.
Dakle, teško je, ali stvari se uvek mogu promeniti i
ja se zaista nadam da ću nastaviti saradnju sa bibliotekama iz ovog dela
sveta, nezavisno od naše potrebe da ih koristimo kao izvore za sopstvenu
nabavku.
U komunističkom periodu pristup tržištu knjiga bio je
izuzetno ograničen, tako da smo se oslanjali na naše partnerske biblioteke
da nas snabdevaju literaturom iz ovog dela sveta. Od vremena promena do
kojih je došlo, postoje mogućnosti za kupovinu materijala i to je, uopšteno
govoreći, mnogo efikasniji metod nego klasična razmena.
Razmena nije, bilo to dobro ili loše, omiljena u američkim
institucijama. Nije uvek dobro gledano na proširivanje naše jedinice za
razmenu, što meni nije baš po volji, ali sada ja tražim nove načine da
dođem do materijala i zato je ovaj moj put važan. I radujem se saradnji
sa svojim kolegama.
— Koji je procenat elektronskih odnosno štampanih
izvora u našoj biblioteci?
— Odnos između štampanih i elektronskih izvora je veoma
teško proceniti. Nisam siguran kakav je tačno procenat. Digitalni izvori
su važan deo naše trenutne nabavke i predviđa se da će njihov broj biti
sve veći u budućnosti. Pretplaćeni smo na razne izvore, serijske publikacije,
novine i elektronske knjige.
Naše kolekcije digitalnih materijala su veoma važne i
raznovrsne i sve značajnije našim korisnicima. No ipak, štampana knjiga
je glavni nosilac informacija i nastaviće to da bude još neko vreme. Naši
digitalni materijali su jedan od puteva saradnje sa bibliotekama u SAD,
kao i međunarodne saradnje. Imamo dosta projekata koji uključuju virtuelne
zbirke. Ako ima mogućnosti da se takvi projekti rade sa inostranim partnerima,
podržao bih tu vrstu saradnje.
— To je nešto što smo i mi prinuđeni da uradimo,
jer je naše Ministarstvo za nauku shvatilo da je mnogo jeftinije da idemo
na digitalne verzije knjiga. Za sada imamo pristup do 14000 elektronskih
naučnih časopisa i nadamo se da ćemo sledeće godine preći i na referensnu
zbirku u digitalnoj verziji i započeti nabavku naučnih knjiga. To je jedan
deo priče, a drugi je da Ministarstvo za nauku traži od izdavača iz naše
zemlje da počnu digitalno da objavljuju časopise. Možda možemo nešto s tim
da uradimo u smislu saradnje.
— Kolumbija ima digitalne izvore koje intenzivno koristi
u međunarodnoj razmeni. Dve kolekcije posebno. Jedna je za Međunarodnu
politiku (International Affairs), sa punim tekstom i sadrži novine, knjige
i veoma veliki broj neobjavljenih, ali vrlo važnih naučnih radova o raznim
oblastima, a druga kolekcija je sličan tip izvora informacija o geološkim
naukama, koju su kreirali i koju koriste studenti istraživači širom sveta
i pokazala se kao veoma koristan informacioni izvor.
Univerzitet je otvorio odeljenje koje pravi, održava, ažurira
i prodaje ove publikacije. Prodate su velikom broju institucija, kako
univerzitetima tako i drugim tipovim ainstitucija. Ali, mi možemo da ih
koristimo kao sredstvo razmene sa partnerskim bibliotekama i bilo bi mi
veoma drago da primim materijale, bilo u štampanoj bilo u elektronskoj
formi u razmenu za pristup tom servisu.
— I mi smo za to veoma zainteresovani! Postoje
izvori koje univerzitet radi u elektronskoj formi i mislim da možemo naći
i nešto zanimljivo za vas. A sada nam kažite kako vidite razvoj univerzitetskih
biblioteka u budućnosti globalno?
— Vrlo je teško o tome govoriti čak i na lokalnom nivou.
Znanja koja se traže da bi neko bio bibliotekar menjaju se veoma brzo, a
ja sam studirao bibliotekarstvo pre desetak godina. Kurikulum koji imaju
današnji studenti je bitno različit od materijala koji sam ja studirao.
Promene se sastoje ne u nestajanju starih znanja i ciljeva,
veđ u tome što je sada potrebno da
radite i mnogo drugih stvari pored toga i taj trend se nastavlja. Dakle,
najbitnije je da se
bibliotekar dobro prilagođava promenama i da bude dobro obučen, jer se
mnogo toga u našoj
profesionalnoj oblasti menja i nastaviće da se menja.
I kao deo toga, korisnički servisi dobijaju na značaju,
u smislu održavanja znanja korisnika. Isto sredstvo koje se koristi može
biti drugačije nego kada ste ga poslednji put koristili. I obuka korisnika
je stalni izazov. To smo radili vekovima kao bibliotekari, ali sada moramo
to da proširimo i na sasvim drugačije oblasti i da se time bavimo mnogo
intenzivnije.
— Zanima nas da li je vaša biblioteka deo “Open
Access“ pokreta nekih svetskih udruženja naučnika, naučnihinstitucija
i biblioteka da promovišu besplatan pristup naučnim izvorima i rezultatima
istraživanja? U mnogim zemljama se preporučuje da sve što finansira država
mora da bude besplatno i svima dostupno.
— To je sigurno nešto na šta naša struka obraća pažnju.
Na Kolumbiji mi takođe učestvujemo u izradi predloga propisa takvih propisa.
Naš direktor je veoma aktivni promoter bibliotekarstva na nacionalnoj
sceni. On lobira oko politike informacija u Kongresu i zalaže se, na primer,
da vlada finansira besplatnu distribuciju Times-a.
Naš novi zakon predviđa besplatan pristup mnogim izvorima
informacija iz oblasti medicine, i to je prvi veliki korak. Mali je problem
zbog strukture diseminacije naučnih informacija. Vlada ne raspolaže većinom
njih ; naučni projekti koje finansira vlada kasnije bivaju objavljeni u
privatnim časopisima. To čini čini besplatni pristup veoma problematičnim.
Ovaj fenomen je prisutan i u drugim oblastima. Naučnici koji rade na univerzitetu
plaćeni su od strane univerziteta da napišu rad, a onda se očekuje da
ga objave u časopisu koji univerzitet mora da kupi. Dakle, da plati ponovo.
— To je veoma neracionalno!?
— I taj rast cena korišćenja je teško pratiti, pa je nabavka
bitno opala poslednjih 15 godina. Potreba da se vrate intelektualna prava
od privatnih izdavača je veoma očigledna.
— Da li uključujete u svoje kataloge elektronske
časopise sa otvorenim pristupom?
— Da. Birani su kao i bilo koji drugi izvori koje uključujemo
u fond biblioteke.
— Da li biste želeli da kažete još nešto?
— Drago mi je da sam imao priliku da se obratim većem
broju kolega i da čujem njihova pitanja. Radujem se prilici da naučim više
o bibliotekama u Srbiji i, možda, da sam znao više, mogao sam i da odgovorim
na veći broj vaših pitanja.
Knjiga The Modern Library:
The University Library in contemporary education
dr Ivanke Jankove, direktorke Univerzitetske biblioteke Univerziteta “Sveti
Kliment Ohridski“ u Sofiji, objavljena je 2004. godine na engleskom jeziku,
kao rezultat dugogodišnjeg teoretskog rada i praktičnog iskustva, sa željom
da prikaže istorijski razvoj biblioteke i njenu transformaciju u skladu
sa potrebama modernog univerziteta od tradicionalne biblioteke do aktvinog
informacionog i obrazovnog centra.
Prvi deo knjige daje prikaz razvoja biblioteke od njenog
osnivanja 1888. do 1990. i pregled formulacija definicija misije, funkcije
i ciljeva biblioteke koje su se menjale u skladu sa razvojem matičnog univerziteta.
Prvu misiju formulisao je 1888. tadašnji rektor i ona
kaže da biblioteka treba da ‘‘zadovolji u potpunosti potrebe korisnika…
i… da kompletno prezentira bugarsku literaturu, a stranu literaturu
u njenom najznačajnijem delu“. U Statutu Univerziteta u Sofiji 1972.
stajalo je da je biblioteka informaciona baza univerziteta, dok se krajem
devedesetih naglsak stavlja i na učešće biblioteke u obrazovnom procesu
i informacionom opismenjavanju korisnika.
Autor predlaže i novu definiciju misije “Univerzitetska
biblioteka ima misiju da zadovolji savremene bibliotečke i informacione
potrebe svih čitalaca, da kreativno učestvuje u razvoju Univerziteta u
Sofiji i da izgrađuje informacionu kompetentnost brojnih korisnika“.
Danas se biblioteka rukovodi dobrom praksom inostranih biblioteka, gradi
modernu organizacionu strukturu i razvija automatizovane bibliotečko-informacione
servise u skladu sa potrebama korisnika.
Drugi dedo knjige posvećen je modernom načinu upravljanja
univerzitetskom bibliotekom, u skladu sa stranim iskustvima i teorijom
upravljanja. Naglasak je na timskom radu u realizaciji projekata i adaptivnosti
organizacione strukture biblioteke novim uslovima i potrebama, kao i u
čvrstoj vezi sa univerzitetom.
Prikazano je i finansiranje centralne biblioteke i njena
24 ogranka na fakultetima preko univerzitetskog bibliotečkog fonda. Za
potpuno koordiniranu nabavku na univerzitetu preduslov je bila izgradnja
centralnog elektronskog kataloga. Prikazani su i informacioni servisi
u biblioteci i posebni servisi za hendikepirane.
Obrazovna aktivnost biblioteke sa programom obuke studenata
detaljno je opisana. U biblioteci je razvijena i strategija odnosa sa javnošću
i privlačenja novih korisnika i napravljen je veoma posećen veb sajt biblioteke.
Zahvaljujući podršci matičnog univerziteta, realizovanom
projektu posvećenom modernizaciji univerzitetske biblioteke, spremnosti
da koriste tuđa iskustva i da se zajedničkim snagama bibliotečkih stručnjaka
i uprave radi na realizaciji misije biblioteke, Univerzitetska biblioteka
Univerziteta u Sofiji uspela je i pored svih teškoća da se transformiše
u modernu evropsku univerzitetsku biblioteku.
Iskustva koja ova knjiga donosi su veoma značajna kao
putokaz i iskustvo za transformaciju upravljanja bibliotekom na univerzitetu.
Dr Stela Filipi-Matutinović
U bibliotekarstvu Srbije radi veliki broj bibliotekara
koji su već za vreme svog radnog veka dostigli visoke standarde u svojoj
profesiji i postali poznati kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Da sve
bude zanimljivije, oni nisu školovani za bibliotekarstvo (jer do nedavno
nismo imali katedru za ovu disciplinu), ali im to nije bio hendikep da
u novoj profesiji postanu visoki stručnjaci.
Jedna od njih je Ivana Nikolić,
bibliotekar savetnik u Narodnoj biblioteci Srbije, koja je diplomirala
na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku za jugoslovenske i svetsku
književnost. Tada nije ni sanjala da će se „preseliti“ u novu profesiju.
Profesura kao opsesija
Prvih dve ipo godine po diplomiranju radila je kao profesor
u gimnaziji, i to ne slučajno, jer je profesura bila njena prva ljubav.
Naime, još kada je imala jedanaest godina, odlučila je da će biti profesor.
Nije ni čudo – oba njena roditelja su profesori književnosti (majka u srednjoj
školi, a otac na fakultetu).
Ipak, još od malih nogu, družila se sa knjigom, jer je
u njenoj kući postojala velika lična biblioteka njenih roditelja, ali to
nikako nije ukazivalo da će joj bibliotekarstvo postati profesija.
— Moje najsrećnije godine profesionalnog rada bile
su vezane za gimnaziju i rad sa decom, gde sam vodila literarnu i dramsku
sekciju, bila u školi od jutra do večeri, a svake večeri vodila sam kolektivno
decu u pozorište i na koncerte. Ono što je za mene bilo najvažnije, bilo
je osećanje da moj rad ima smisla i da sam nekome korisna!
Ali, došla je Šuvareva reforma koja je smanjila broj časova
opšteobrazovnih predmeta i veliki broj profesora književnosti pretvorila
u «tehnološki višak». Mnoge kolege su ostale bez posla, bili su kod svojih
kuća, primali platu i imali su prednost u odnosu na tek diplomirane kolege
na svakom novom konkursu. Tada je u Beogradu bilo 167 profesora „viška“
i bitka naše sagovornice za dobijanje stalnoga posla u prosveti bila je
bezizgledna.
Zbog toga je konkurisala na razna druga mesta, a intimno
se molila da ne dobije posao. Međutim, kada je Narodna biblioteka Srbije
raspisala konkurs, konkurisala je i bila prva na rang listi, zahvaljujući
pre svega visokom proseku ocena na studijama, što je za naučnu ustanovu
kakva je NBS bio najvažniji kriterijum.
Kada su joj saopštili da je dobila posao, bila je očajna!
To je značilo oproštaj od mladalačkog sna o profesorskom pozivu. U toj
situaciji, otac joj je govorio da ne razume da neko plače zbog onoga što
bi nekome drugom bilo ispunjenje životnog sna – da dobije posao u jednoj
prestižnoj naučnoj i kulturnoj ustanovi nacionalnog ranga.
Dve velike sreće
Poslušala je oca, ali je prvih godinu dana u NBS bila
veoma tužna. Došla je na posao i prvih dana nije razumela ni šta treba
da radi ni stručne termine koji se koriste. Tako je jedna koleginica pitala
drugu „gde su oni nerealizovani deziderati za kiceve“!?
—Pitala sam se šta je to koleginica htela da kaže.
Ja sam od cele rečenice razumela samo „gde su oni“ i «za». To je bio stručan
jezik, tako dalek od onog našeg lepog jezika kojem sam učila decu, siromašan
i štur u poređenju sa bogatom leksikom koju smo koristili u analizama književnih
dela.
Umesto razrednog dnevnika dobila je pisaću mašinu, umesto
dečijih lica gledala je kataloške listiće i obrađivala knjige po nekakvom
njoj tada nerazumljivom standardu. Polagala je brojne stručne ispite koji
su joj teže pali nego svi ispiti na književnosti.
Da obiđu svoju profesorku, u biblioteku su prvih godinu
dana dolazili celi razredi nekadašnjih učenika. Kada oni dođu, bilo je
radosti i smeha, a kada pođu rastajala se sa njima očiju punih suza.
Ali u Ivaninom profesionalnom životu došlo je do velikog
preokreta, zahvaljujući tome što je, kako sama kaže, imala je dve velike
sreće:
— Prvo,imala sam sreću da je koleginica Vlasta Isaković
koje me je učila poslu, bila ne samo veliki stručnjak – nego i zaljubljenik
u taj posao. Ona mi je prenela ne samo svoje znanje i iskustvo, nego i
ljubav prema bibliotekarstvu i Narodnoj biblioteci Srbije. Uverena sam
da je za svaku profesiju najvažnije upravo to – ljubav, posvećenost, entuzijazam.
Druga srećna okolnost je bila da sam došla na takvo
radno mesto koje najviše odgovara mom temperamentu i mojim interesovanjima.
Vrlo brzo sam shvatila taj privid pisaćih mašina, kataloških listića,
nekog nepoznatog jezika, brojki i računa – uvidela sam da iza svega toga
stoje ljudi, moje kolege u inostranstvu, bibliotekari, profesori, lektori,
studenti, novinari, prevodioci, kojima je moj rad i te kako značajan i
potreban.
Veliki preokret
To saznanje je učinilo da se Ivana trajno zaljubi u bibliotekarstvo.
Do te mere da je, kada je posle nekoliko godina rada u biblioteci, dobila
poziv da se kao profesor vrati u gimnaziju u kojoj je predavala, odbila
svoju prvu profesionalnu ljubav i ostala verna bibliotekarstvu!
Danas ovaj posao više ne bi menjala ni za kakav drugi!
Danas ona svakodnevno nastoji da uspostavi kontakte sa novim bibliotekama,
novim slavističkim centrima i prevodiocima širom sveta, da proširi krug
ljudi sa kojima sarađuje, da broj knjiga koji šalje bude što veći, izbor
što stručniji i raznolikiji.
— Bavila se i drugim poslovima u NBS, kao što su
promocije književnih dela, organizacije skupova, bila je inicijator da
se za Dan biblioteke 6. aprila 1991. godine, kada je obeležavano 50 godina
od njenog stradanja, pokrene donatorska akcija među našim renomiranim likovnim
umetnicima. Ideja je prihvaćena i Ivana je mesecima obilazila ateljee likovnih
umetnika, koji su se zdušno odazvali ovoj inicijativi i Narodnoj biblioteci
Srbije poklonili brojna vredna dela.
Tako su oplemenjeni enterijeri ove kuće kroz koju svake
godine prođe veliki broj korisnika i saradnika iz zemlje i inostranstva,
i ona je sa oko 250 eksponata postala svojevrsna galerija našeg savremenog
likovnog stvaralaštva.
Od tada do danas, skoro 20 godina, radi u Narodnoj biblioteci
Srbije u Odeljenju za razmenu, u okviru Sektora za popunjavanje fondova. Njen
posao je plasman jugoslovenske knjige u inostranstvo, što obuhvata slanje
domaćih publikacija u razmenu nacionalnim, univerzitetskim i javnim bibliotekama
u svetu, kao i slanje knjiga na poklon katedrama za srpski jezik i prevodiocima
naše literature u inostranstvu, i u desetak biblioteka Srba u dijaspori.
Vrlo zahtevan posao
Taj posao je nekada zahtevao da se prati celokupna izdavačka
produkcija tadašnje Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije, na svim jezicima
na kojima su objavljivane publikacije.
Kako se smanjivala tadašnja zemlja, tako se smanjivala i
izdavačka produkcija koju je trebalo pratiti, ali je zato rasla produkcija
u Srbiji i Crnoj Gori, a posao postajao sve zahtevniji u praćenju informacija
i nabavci knjiga.
Sada I. Nikolić prati domaću tekuću izdavačku produkciju,
iz nje odabira publikacije i svakih mesec ipo dana sastavlja novi katalog
naslova koji e-mailom šalje svim bibliotekama-saradnicama u inostranstvu.
Kada inostrani saradnici poruče knjige, one se nabavljaju ili iz duplikata
NBS ili se kupuju.
Zatim, za mnoge zemlje prati njihovu patriotiku u našoj
izdavačkoj produkciji, nabavlja je i
automatski šalje za Austriju, Nemačku, Poljsku, Češku, Rumuniju, Mađarsku,
Japan, Koreju, kao i za zemlje nastale na prostoru nekadašnje Jugoslavije,
za Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju.
— Mnoge biblioteke u svetu, zahvaljujući dugogodišnjoj
saradnji i poverenju koje imaju u Narodnu biblioteku Srbije, dale su nam
pravo da prema dogovorenim oblastima i profilu fondova određene biblioteke,
sami iz domaće izdavačke produkcije biramo publikacije i automatski ih
šaljemo, bez prethodnog deziderata za svaku knjigu pojedinačno.
To pretpostavlja predznanje i stalnu brigu I. Nikolić o
karakteru fondova tih biblioteka, odnosno šta koja prikuplja, a naravno
svaka od njih ima svoje specijalnosti. Primera radi, Britanska biblioteka
sa posebnom doslednošću prikuplja sve publikacije koje se odnose na Prvi
svetski rat i učešće Srbije u tom ratu, na dinastiju Karađorđević, itd.
Postoje biblioteke koje redovno primaju određene kolekcije,
a to se mora znati napamet. Tako, Biblioteka Ruske Akademije nauka u Sanktpeterburgu
prikuplja sve knjige iz kolekcije «Biblioteka Jugoslovenskiog filologa»,
i čim se pojavi novi naslov u njoj, takva knjiga im se odmah šalje.
— Zato dnevno moram da «u glavi» držim obilje starih
i novih podataka i informacija, a sve u želji da što doslednije ispunim
potrebe i zahteve naših saradnika u inostranstvu.
Šta na kraju reći? Ono što je nesporno: zahvaljujući Šuvaru,
bibliotekarstvo Srbije je dobilo jednog vrsnog stručnjaka.
Pre pet godina Kongresna biblioteka u Vašingtonu slavila
je svoj dvestogodišnji jubilej. Daleke 1800. godine, 24. aprila, drugi
po redu predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Džon Adams (John Adams),
potpisao je ukaz o osnivanju biblioteke koja će služiti za potrebe poslanika
u skupštini mlade, četrnaestogodišnje države, i odobrio da se, za pet hiljada
dolara, kupe «takve knjige koje bi bile neophodne za rad skupštine».
Sledeće, 1801. godine, iz Londona su stigle knjige i Kongresna
biblioteka je, sa sedamsto četrdeset svezaka i tri mape, osnovala svoju
kolekciju. Dve godine kasnije tadašnji predsednik, Tomas Džeferson (Thomas
Jefferson), potpisao je prvi Zakon o biblioteci, kojim je Kongresna
biblioteka stavljena pod kontrolu zajedničke komisije sastavljene od članova
Senata i Predstavničkog veća.
Ova komisija, na predlog predsednika države, postavlja
doživotnog direktora biblioteka (sa zvanjem Bibliotekar Kongresa), određuje
budžet za svaki sektor biblioteke, odobrava sredstva za nova radna mesta,
kupovinu knjiga i nameštaja. Za specijalne nabavke (kupovinu starih i retkih
knjiga ili izuzetno skupih izdanja kakav je, primera radi, faksimil Miroslavljevog
jevanđelja), postoji tzv. Savet Medison (Medison Council), sastavljen
od vrlo bogatih darodavaca i predstavnika velikih kompanija, koji odobrava
sredstva za nabavku retkih knjiga i specijalnih izdanja, ali se za svaki
predlog donosi posebna odluka i izglasava većinom glasova.
Preko dva miliona klijenata godišnje
Biblioteka se u početku razvijala uglavnom u tri etape:
u prvoj bila je to priručna biblioteka puna pravne literature iz britanskog
zakonodavstva, isključivo za članove Kongresa. U drugoj fazi, kolekciju
su počeli da koriste i drugi predstavnici državne vlasti (sudstva i izvršne).
Treća faza nastupila je 1815. kada je biblioteka razvila delokrug koji
i danas ima.
Danas, fondove Kongresne biblioteke može da koristi svaka
osoba iznad osamnaest go-dina starosti. Smeštena u tri zgrade koje nose
imena prvih predsednika Sjedinjenih Ame-ričkih Država, Džefersona (završena
1897), Adamsa (završena 1937) i Medisona (završena 1980), najzaslužnijih
za stvaranje principa države, pa i biblioteke, Kongresna biblioteka godišnje
primi preko dva miliona posetilaca i usluži indirektno preko milion klijenata.
Razvoj Kongresne biblioteke ne može se odvojiti od razvoja
američke države. U vreme osnivanja Biblioteke, Ameriku su vodili neki od
najvećih umova njene istorije, među kojima posebno mesto pripada Tomasu
Džefersonu. On je verovao i proklamovao da slobodno i demokratsko društvo
jedino snagom intelekta, ima pravo da upravlja državom, za šta je neophodna
knjiga i slobodan dostup njoj.
Slučaj je hteo da 1814. britanske trupe na kratko vreme
okupiraju Vašington, zapale ga i da tom prilikom izgori i zgrada Kongresa,
u kojoj je bila smeštena Biblioteka, sa tri hiljade knjiga. Tomas Džeferson
je tada predložio Kongresu da za 23.940 dolara, otkupi njegovu bogatu biblioteku
koju je sačinjavalo 6.487 knjiga.
Time je znatno proširen sadržaj kolekcije jer je ona,
osim pravne, ekonomske i istorijske literature, sadržavala naslove iz
prirodnih nauka, beletristike, umetnosti, arhitekture i geografije. Po
rečima Tomasa Džefersona, “ne postoji predmet na koji u njegovoj biblioteci
član Kongresa neće imati priliku da se pozove“ („no subject
to which a Member of Congress may not have occasion to refer„).
Osim na engleskom, u Džefersonovoj biblioteci bilo je knjiga na francuskom,
starogrčkom, latinskom. nemačkom i španskom jeziku.
Vremenom, delokrug korisnika pa time i sadržaja se znatno
proširio. Kongresna biblioteke je postala nacionalni centar za informacije
u kojem se nalazi intelektualno blago ne samo američkog naroda, već i
celoga sveta, u svim mogućim formama. Osim knjiga i periodike (dvadeset
i devet miliona), mapa (četiri miliona i osam stotina hiljada) i rukopisa
(pedeset sedam miliona), tu se nalaze i privatne arhive američkih državnika
(arhive svih predsednika Amerike do Teodora Ruzvelta (Theodore Roosevelt).
U Kongresnoj biblioteci ču vaju se muzičke tvorevine
(dva miliona sedamstotina hiljada ploča), najveća kolekcija filmova u Americi
(devet stotina hiljada), fotografije (dvanaest miliona) istorijiski dokumenti
iz Građanskog rata i vojni planovi bitaka. Osim u tri zgrade Biblioteke,
magacinski prostor od preko 530 milja polica smešten je i u obližnjoj državi
Merilend, odakle dva minibusa svakodnevno donose materijal čitaocima i
bibliotekarima.
U Biblioteci je (2003) bio zaposlen 4501 službenik, od
kojih tri hiljade ima visoku i najvišu stručnu spremu raznih profila. Budžet
Kongresne biblioteke za ovu godinu prešao je šest stotina miliona dolara.
Sve o Kongresnoj biblioteci može se naći na njenoj veb stranici: <
www.loc.gov >, dok je direktan ulaz u katalog
<http://catalog.loc.gov>
Najznačajniji rukopisi južnih Slovena
Vrlo je teško odrediti kada su se prvi Južni Sloveni
poja-vili u Kongresnoj biblioteci. Da li je to bio slovenački Biskup Friderik
Irinej Baraga (1797-1868), koji je, kao katolički
misionar među Indijancima, napisao prvu gramatiku či-pavskog jezika, “A
Theoretical and Practical Grammar of the Ochipwe Language“ (Detroit,
1850) ili Vuk Stefanović Karadžić
sa Kleine serbische Grammatik (Leipzig, 1824).
Vukova gramatika se u Kongresnoj biblioteci pojavila
u drugoj polovini XIX veka, zajedno sa Grammatik der illyrischen Sprache
(Vienna, 1845) Andrije Torkvata Brlića,
Malom srpskom gramatikom (1850) Đure
Daničića te Iliskom slovnicom (Zagreb, 1854)
Vjekoslava Babukića.
Najznačajniju južnoslovensku zbirku Kongresna biblioteka
je dobila 1903. kupivši zaostavštinu Martina Hatale (Martin Hattale,
1821-1903), profesora filologije na Praškom univerzitetu i člana Češke
i Ruske akademije nauka. U toj bogatoj zbirci našli su kompletni setovi
Rada jugoslavenske akademije, 1867-1903. i Ljetopisa jugoslavenske
akademije 1877-1903, koji predstavljaju osnovna dostignuća ove vrlo
značajne naučne institucije južnoslovenskih naroda, osnovane 1867.
Druga po značaju je veoma bogata kolekcija Todora
Pločeva, zbirka od 635 prvih izdanja na bugarskom jeziku, kupljena
1950. Tu se može naći Istoriя slavianobolgarskaя hilendarskog
jeromonaha i osnivača nove bugarske pismenosti Pajsija Hilandarskog, napisana
1762, a štampana 1840. Kyriakodromion, sirech Nedielnik (1806)
kojeg je napisao episkop Sofronije od Vraca, Bukvar s razlichny poucheniia
prvog bugarskog sekularnog pisca Petura Berona, te prva bugarska knjiga
iz geografije Kratkoe politicheskoe zemleopisanie za obuchenie na
bolgarskoto mladechestvo arhimadrita Neofita Bozvelija.
Dugovi vraćani u knjigama
Krajem XIX veka Sjedinjene Američke Države uspostavile
su diplomatske odnose sa tada već samostalnim zemljama Južnih Slovena,
Bugarskom i Srbijom, a razvile su i saradnju sa drugim južnoslovenskim
narodima koji su živeli u sklopu Austrougarske monarhije. Biblioteka je
počela da dobija zvanična državna dokumenata, u prvom redu zapisnike parlamentarnih
zasedanja, službene novine, popise stanovništva i druge zvanične statističke
podatke.
Naučne institucije južno-slovenskih država, otprilike
u to vreme, uspostavljaju razmenu svojih izdanja sa Kongresnom bibliotekom
koja, po Zakonu o obaveznom primerku, kada se knjiga registruje za zaštitu
autorskih prava, dobija dva primerka. Jedan od njih ostaje u stalnoj zbirci,
dok se drugi primerak upotrebljava za razmenu.
Osim toga, građani koji pok-lone knjige ili neki druge
umetnički predmete, oslobođeni su poreza u vrednosti poklona, pa se i
na taj način dolazi do duplikata koji služe za razmenu.
Prirodno, ipak se najveći deo zbirke upotpunjuje kupovinom
knjiga iz južnoslovenskih zemalja. Početkom šezdesetih godina izglasan je
zakon (t.z.v. Public Law 480), po kome su sve države koje su
Sjedinjenim Ame-ričkim Državama ostale dužne za poratnu pomoć u hrani,
mogle da vrate dug sredstvima koja bi bila utrošena isključivo za nabavku
knjiga, časopisa, mapa i tome slično.
Kongresna biblioteka u kući Milana
Rakića
Tada je Kongresna biblioteka otvorila svoju kancelariju
u predivnoj kući srpskog pesnika i diplomate Milana Rakića (1876-1938)
na Dorćolu u Beogradu, u kojoj je dvadesetak službenika kupovalo i kataloški
obrađivalo literaturu sa područja cele Jugoslavije, te slalo knjige sa
obrađenim kataloškim karticama Kongresnoj i bibliotekama u dvadesetak
američkih univerziteta koji poseduju slavističku literaturu.
Ovde treba pomenuti još jedan kuriozitet. Bilo je to
doba «adiministrativnog socijalizma», kada su određene knjige i časopisi,
po puštanju u prodaju, bivali odlukom javnog tužioca zaplenjeni i uništeni,
a budući da je Kongresna biblioteka nabavljala knjige i časopise direktno
od izdavača, zabranjene publikacije su sačuvane za korisnike južnoslovenske
kolekcije. Tako se ovde, primera radi, mogu naći kompleti časopisa «Praksis»
ili zabranjena zbirka pesama Vunena vremena Gojka Đoge.
Kongresna biblioteka nabavlja knjige, časopise, filmove
i druge materijale iz celoga sveta iz svih oblasti života, izuzev medicine
i poljoprivrede, jer za ove predmete postoje posebne nacionalne biblioteke
u Vašingtonu. U nabavci se vodi ra-čuna da to bude izvorni materijal.
Ne nabavljaju se prevodi, izuzev prevoda na engleski sa nekog manje poznatih
jezika (kakvi su južnoslovenski), koji poseduju neku naučnu ili kulturološku
vrednost.
Ne kupuju se udžbenici ili dečije knjige, izuzev onih koji
prestavljaju neki redak literarni ili grafički uspeh. Materijal se klasifikuje
po predmetu koji obrađuje, tako da ne postoji kolekcija raznih naroda
(izuzev književnosti pojedinih naroda koji su na taj način predmet za sebe).
Izuzetak čine materijali štampani na hebrejskom, koreanskom, japanskom,
kineskom, persijskom i indonežanskom jeziku, koji se obrađuju i čuvaju
kao posebne kolekcije.
Budući da je materijal Južnih Slovena razvrstan sa ostalim
narodima po predmetu koji obrađuje, jedini uvid u to šta Kongresna biblioteka
poseduje, jeste sistematska provera domaćih bibliografija, čiji se nas-lovi
upoređuju sa kolekcijom biblioteke.
Bibliografije i članci u lokalnoj dnevnoj štampi o novim
izdanjima koji se pažljivo prate i naručuju od lokalnih nabavljača i biblioteka
s kojim postoje ugovori o razmeni, jedini su načini da procenimo koje
nove naslove vredi nabaviti i pridodati južnoslovenskoj kolekciji.
Pisac ovih redova (ppaj@-loc.gov) zadužen je za kompletiranje
ove kolekcije i za davanje informacija o zbirci, u prvom redu članovima
Kongresa i njihovim saradnicima, državnim ustanovama, pa i svakom korisniku
koji mu se obrati.
Bogat izbor južnoslovenskih izdanja
Izdavačka delatnost Južnih Slovena procvala je krajem
XIX veka. U krajevima koji su još uvek bili pod osmanlijskom vlašću, zabranjivano
je štampanje knjiga ćirilicom, pa su mnoge knjige na srpskom jeziku štampane
u Bukureštu, Budimpešti, Solunu, Odesi, Beču, a knjige na bugarskom, sve
do 1878, u Beogradu.
Umesto jednog, 12 centara za nabavku
Na sličan način Kongresna biblioteka nabavlja iz drugih
južnoslovenskih zemalja. Do raspada Jugoslavije nabavna politika je bila
centralizovana: knjige iz cele Jugoslavije nabavljale su se preko Beograda,
a časopisi preko Zagreba. Bibliografska kontrola se obavljala preko podataka
iz Bibliografije Jugoslavije, prvo iz štampane verzije a zatim
iz centralne bibliografske baze podataka odnosno uzajamnog kataloga jugoslovenkih
biblioteka. Raspad Jugoslavije i građanski rat uslovili su struknurnu
promenu praćenja izdavačke delatnosti i nabavke.
Veliko interesovanje Amerikanaca
Pisac ovih redova dobio je zadatak da od nekadašnja dva,
stvori šest puta dva centra za nabavku štampanog materijala. Slučaj je
hteo da smo na vreme, dakle pre građanskog rata, predvideli raspad centralističkog
sistema u Jugoslaviji, te smo u svakom glavnom gradu budućih nezavisnih
država organizovali nabavljačku službu i obnovili već uhodanu razmenu sa
naučnim institucijama.
Istorijski događaji u zemljama Južnih Slovena i prilično
nizak nivo znanja i interesovanja Amerikanaca o komplikovanoj prošlosti
tih naroda, izazvali su, može slobodno reći, neočekivano velik interes
svih delova državne vlasti ove zemlje. Provala nacionalnih sukoba i dolazak
izbeglica iz predhodne Jugoslavije znatno je proširio interes za južnoslovensku
zbirku.
Treba napomenuti da samo o ratu u Jugoslaviji postoji
preko 600 knjiga i nebrojen niz članaka u periodici. Sasvim neočekivano,
kustos južnoslovenske zbirke našao se u nekoliko «kriznih štabova», gde
se tražila ekspertiza o zemljama, narodima i njihovim vođama, te viđenim
ličnostima opozicije, da bi se bar formalno stekla slika objektivnosti
u stvaranju mišljenja o tim događajima.
Južnoslovenska kolekcija danas sadrži više stotina hiljada
jedinica materijala i stalno se upotpunjuje knjigama, časopisima, filmovima,
muzičkim ostvarenjima i digitalnim proizvodima. U poslednje dve godine u
saradnji sa Narodnom bibliotekom Srbije, skupljena je zbirka dokumenata
i članaka iz američke i ratne periodike naroda bivše Jugoslavije koja
sa pomenutim knjigama posvećenim tom istorijskom događaju prestavlja unikatnu
zbirku za proučavanje rata u Jugoslaviji od 1991-1995.
Jedinstvena kolekcija informativnih
emisija
Bogata umetnička istorija Južnih Slovena često je predmet
proučavanja ne samo specijalista i studenata, već i medija i novinara.
Primera radi, u Odelenju postera i fotografije, u izvaredno bogatoj kolekciji,
mogu se naći najlepši primeri neimarskih dostignuća iz južnoslovenskih
gradova.
U odeljenju za muziku, pored štampane literature, nota
i ploča, nalaze se i orginalni snimci folklornih nastupa i narodne muzike
snimljeni na festivalima, kao i prilikom poseta američkih proučavalaca
folklora južnoslovenskih zemalja.
U ovom odeljenju se čuvaju i orginalni snimci nastupa u
Americi čuvenog bugarskog basa Borisa Hristova, hrvatskog soprana Zinke
Kunc Milanov (dugogodišnje primadone Metropoliten opere u Njujorku) i mnogih
manje poznatih umetnika sa Balkana.
U odelenju za film čuva se bogata zbirka bugarskog dokumentarnog
i umetničkog filma, međunarodno priznatih dostignuća hrvatskog crtanog
filma, kao i skoro kompletne kolekcije Emira Kusturice, Dušana Makavejeva,
i još nekih. Ova kolekcija se svakodnevno obogaćuje novim filmovima i
cilj je stvoriti reprezativnu zbirku filmskih dostignuća svih južno-slovenskih
naroda.
Treba napomenuti da Kongresna biblioteka poseduje verovatno
jedinstvenu kolekciju informativnih emisija iz svih država predhodne Jugoslavije,
snimanih i emitovanih u vreme građanskog rata na tim prostorima.
Odeljenje za geografiju i mape čuva istorijske i druge
mape svih prostora na kojima su Južni Sloveni živeli i stvarali svoje
zajednice. Ovaj materijal je takođe probudio veliko interesovanje ovdašnjih
državnih i naučnih institucija u protekloj deceniji. Na simpozijumu održanom
u čast oca hrvatske književnosti Marka Marulića, ne malo iznenađenje članova
Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti izazvale su orginalne mape Dalmacije
iz XVI veka.
Riznica rariteta
Kad je reč o retkim izdanjima, ova biblioteka poseduje
jednu od najstarijih hrvatskih knjiga, Missale Glagoliticum, štampanu
1483. u Veneciji; Marka Marulića: De institutione bene vivendi per
exempla sanctorum (1506), Epistola ad AdrianumVI. Pont.
Max (1522), Requm Dalmatiae et Croatiae gesta (1746-48)
i Animadversio in eos qvi beatvm Hieronomvm Italvm esse contendvnt
izdanu isto 1746-48. godine.
Kongresna biblioteka poseduje Psaltir štampan
1638. takođe u Veneciji. Ovde se čuvaju i knjige Ruđera Boškovića Elementorum
universae matheseos štampana u Rimu, 1754, De litteraria expeditione
per pontificiam ditionem ad dimentiendos duos meridiani gradus et corrigendam
mappam geograficam, isto štampana u Rimu 1755, kao još tri naslova
štampana za njegovog života.
Tri od ovih knjiga je čuveni dubrovački astronom, filozof,
diplomata i jezuita poklonio Bendžaminu Frenklinu (1706-1790) ili u Parizu
ili prilikom posete i govora u američkom Parlamentu 17. oktobra 1778,
pa posle na večeri sa Bendžaminom Frenklinom kod njegovog pariskog prijatelja
markiza d’Estaing u Filadelfiji.
Nažalost, Kongresna biblioteka ne raspolaže datumom kada
su ove knjige ušle katalog biblioteke. Pre nekoliko godina je u zbirku
retkih knjiga uključen i faksimil Zakonopravila Svetog Save iz
1265. godine.
U odeljenju za manuskripte čuvaju se dokumenta i pisma
američkih istorijski ličnosti, pa se tu može naći i njihova prepiska sa
predstavnicima Južnih Slovena. Tako se, u arhivi predsednika Vilsona,
može naći prepiska njegovog državnog sekretara Roberta Lansinga sa Nikolom
Pašićem. U ovom odeljenju se nalazi i oko dvadeset pet pisama Nikole Tesle
(1856-1943) i nešto manje pisama Mihajla Pupina (1858-1937), dvojice najznačajnijih
Srba koji su stvarali u Americi.
MOSKVA – Naučnici iz nekoliko zemalja
– među kojima su Velika Britanija, Egipat i Rusija – rade na digitalizovanju
najstarijeg poznatog prepisa Biblije, Sinajskog
kodeksa, najavljuju da će on uskoro biti široko dostupan
na Internetu.
Sinajski kodeks,
jedan od 50 prepisa Biblije koje je naručio rimski car Konstantin kada
je primio hrišćanstvo, datira iz IV veka, a sada je u Britanskoj biblioteci
u Londonu.
Projekat digitalizacije je posebno značajan jer je originalni
dokument toliko dragocen da su ga u poslednjih 20 godina videla samo četiri
naučnika.
— To je rukopis koji se veoma razlikuje od ostalih,
jer na fascinantan način prikazuje kako se
razvijao biblijski tekst u određenom periodu i kako je tumačen u tim ključnim
godinama ranog hrišćanstva, objasnio je za Bi-Bi-Si Skot
Mekendrik, šef odeljenja Britanske biblioteke za
srednjovekovne i rane rukopise.
— Sinajski kodeks, takođe, jedini od svih
rukopisa sadrži potpuni tekst „Biblije“, uključujući i najstariji potpuni
primerak Novog zaveta, kao i grčkog Starog zaveta, poznatog pod nazivom
Septuaginta, koji između ostalog obuhvata i apokrife.
Rukopis je dobio naziv po mestu u kojem je čuvan – manastiru
Sv. Katarine na Sinajskom poluostrvu u Egiptu, smeštenom u podnožju planine
na kojoj je Mojsije primio 10 Božjih zapovesti.
Nemački istraživač Konstantin
fon Tišendorf posetio je sredinom XIX veka manastir,
koji pripada Grčkoj pravoslavnoj crkvi, a zatim deo dokumenta poneo sa
sobom u Nemačku i Rusiju, dok u manastiru i danas veruju daje rukopis
ukraden.
Tišendorf je za jubilej 1000 godina ruske države objavio
Sinajski kodeks i dopremio
knjigu u Peterburg, za šta je od ruskog cara nagrađen naslednom plemićkom
titulom,
dobivši istovremeno priznanje i od samog pape.
Najveća zasluga naučnika je poređenje četiri rukopisa:
Sinajskog, Aleksandrijskog, Pariskog i Vatikanskog kodeksa.
Sinajski kodeks, koji je ruski
car dobio na poklon, 1933. je vlada SSSR-a prodala Velikoj Britaniji i
tako je izložen u Britanskom muzeju.
U svetu se sada čuva četiri fragmenta rukopisa, najveći
– 347 od 400 strana – u Britanskoj biblioteci, ostali u biblioteci univerziteta
u Lajpcigu, Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu i manastiru
Sv. Katarine.
Sve četiri institucije sada sarađuju na digitalizaciji
celokupnog teksta, koristeći istovremeno hiperspektralnu sliku da bi fotografisali
dokumente i na taj način otkrili eventualno skriven ili izbrisan tekst.
Prema rečima predstavnika Britanske biblioteke, sporazum
potpisan u Londonu o digitalizaciji rukopisa pruža jedinstvenu šansu da
se virtualno objedine svi delovi Kodeksa i rukopis starpreko 1600 godina
obnovi u prvobitnom vidu.
Očekuje se da će realizacija projekta, vrednog ukupno
oko 700.000 funti sterlinga, trajati oko četiri godine, nakon čega će
Sinajski kodeks biti dostupan za čitanje na Internetu, kao i u
vidu digitalnog faksimila i CD izdanja.
(Tanjug)
(Preuzeto iz lista „Politika“)