Informativni centar Univerziteta u Beogradu osnovan je sa ciljem da se na nivou Univerziteta obezbedi servis koji će omogućiti aktivno informaciono povezivanje njegovih članica. Delatnost Informativnog centra usmerena je ka podsticanju i podizanju nivoa komunikacije unutar Univerziteta, pre svega kroz diseminaciju relevantnih informacija unutar univerzitetske zajednice, ali i kroz nove forme komunikacije između Univerziteta i njegovog šireg okruženja. Time Informativni centar postaje značajan integrativni faktor u funkcionisanju Univerziteta i doprinosi jačanju uloge Univerziteta u društvu.

Osnovni zadaci Informativnog centra su razvoj intranet i internet funkcije. Internet funkcija podrazumeva informaciono povezivanje članica Univerziteta, odnosno komunikaciju unutar Univerziteta, pre svega Rektorata sa članicama Univerziteta, ali i međusobnu komunikaciju između fakulteta, instituta i centara koje Univerzitet obuhvata. Internet funkcije podrazumeva informaciono povezivanje Univerziteta sa okruženjem, odnosno komunikacija sa spoljašnjim okruženjem, ustanovama i pojedinicima van Univerziteta, kako u zemlji tako i u inostranstvu, pre svega kroz web sajt Univerziteta.

U tom smislu, prvi zadatak Informativnog centra bio je dizajniranje i izrada novog sajta Univerziteta koji pored prezentacionog sadržaja treba da unapredi informativnu funkciju imajući u vidu sve veći značaj uloge komunikacija i informisanja.

U januaru mesecu 2007. godine, nepunu godinu dana od kako je postavljen, novi sajt Univerziteta u Beogradu (www.bg.ac.yu) zauzeo je 426. mesto na svetskoj rang listi 4000 univerziteta koji su najuticajniji na web-u, odnosno 174. mesto na listi 500 evropskih univerziteta koje objavljuje „Webometrics ranking of world universities“, (http://www.webometrics.info/index.html). Tako se Srbija našla na listi od 40 zemalja koje imaju univerzitete rangirane među 500 najboljih na svetu.

Webometrics je specijalizovan servis koji od 2004. godine prati web prezentacije blizu 15.000 svetskih univerziteta iz 191 zemlje, od toga preko 4000 univerzitetskih ustanova iz 52 zemlje Evrope. Dva puta godišnje Webometrics objavljuje rang listu 4000 svetskih i 500 evropskih univerziteta.

Kriterijumi koji se koriste za pravljenje lista su broj, obim, popularnost i uticaj web stranica univerziteta i svega onoga što sa jedne visokoškolske ustanove dospe na svetsku mrežu uključujući monografije, izveštaje, pres konferencije, naučne konferencije, teze, seminare, lične strane, digitalne biblioteke i opšte informacije visokoškolskih ustanova, njenih departmana, studenata, diplomaca, istraživača i svih ljudi koji rade na univerzitetu…

Prema najnovijim podacima veb prezentacija našeg najvećeg i najstarijeg univerziteta napredovala je preko 100 mesta na svetskoj i 50 mesta na evropskoj listi i trenutno zauzima 315. mesto na svetskoj, odnosno 125. mesto na evropskoj rang listi. Iza sebe, novi sajt Univerziteta u Beogradu ostavio je i veoma prestižne univerzitetske ustanove kao što su King’s College u Londonu, i Ecole Polytechnique u Parizu, a ubedljivo prednjači među univerzitetima u regionu, od kojih je prvi sledeći Univerzitet u Ljubljani koji se nalazi na 191. mestu evropske liste.

Ovako visok rang predstavlja još jedno značajno priznanje za Informativni centar i dolazi neposredno posle osvojene glavne nagrade “Diskobolos 2007” u kategoriji web prezentacija, koju za najkvalitetnija ICT ostvarenja u Jugoistočnoj Evropi dodeljuje Jedinstveni informatički savez Srbije. Odluku o dodeli ove prestižne nagrade Univerzitetu u Beogradu doneo je međunarodni žiri kojim je predsedavao Niko Šlamberger, predstavnik Saveta evropskih profesionalnih ICT udruženja iѕ Brisela.

Pored razvoja univerzitetskog intraneta i web sajta, zadatak Informativnog centra je obezbeđivanje i drugih servisa na nivou Univerziteta, kao što su elektronsko izdavaštvo, digitalne biblioteke, učenje na daljinu i standardizacija na međunarodnom nivou. Razvoj ovih servisa oslanja se na tzv. jezičke tehnologije i jezičke resurse, što posebno obuhvata izgradnju (višejezičnih) terminoloških baza i tezaurusa neophodnih u procesima prevođenja, pretraživanja, analize udžbenika, i sl.

Integrativnu funkciju u oblasti komunikacije i informisanja na Univerzitetu, Informativni centar realizuje u saradnji sa drugim institucijama značajnim za proces informisanja koje deluju na nivou Univerziteta , kao što su Računarski centar i Univerzitetska biblioteka.

Univerzitet u Novom Pazaru je osnovan 2006. godine. Studijski program je započeo sa realizacijom već školske 2006/2007. godine. On je sedmi državni Univerzitet u Srbiji «sa ciljem da doprinese ravnomernijem i bržem razvoju regiona u Srbiji, da poboljša obrazovnu strukturu mladih kao i da pomogne u rešavanju nagomilanih problema nezaposlenosti. Univerzitet u Novom Pazaru je za sada jedini integrisani državni Univerzitetu u Republici Srbiji što će mu omogućiti efikasniji rad i razvoj.
Misija Univerziteta u Novom Pazaru je:

  • promocija, širenje i unapređenje učenja, znanja i veština
  • stvaranje stručnjaka nove generacije i nastojanje da kvalitetno obrazovanje učini dostupnim  svima koji to žele
  • saradnja sa sličnim i drugim institucijama u Srbiji i u inostranstvu

Savremeno visokoškolsko obrazovanje u Evropi i svetu svojim visokim standardima u obrazovanju stručnjaka i metodama koje primenjuje postavilo je, kao obavezu svim zemljama koje su pristupile reformi školstva, visoke standarde koje je potrebno implementirati  u njihovim obrazovnim sistemima. UNP će nastojati da odgovori  na ove zahteve i zahteve tržišta za visokoobrazovanim kadrovima tako što će  permanentno vršiti prilagođavanje obrazovnih programa tržištu, poboljšavaće kvalitet obrazovanja i doprinosiće procesu transformacije obrazovanja uvođenjem standarda u skladu sa standardima Bolonjske i Lisabonske deklaracije. 

Sa širokim stručnim znanjem studenti će po završetku studija na radnom mestu uspešno rešavati postavljene probleme i biti u mogućnosti  da se dalje usavršavaju u svojoj profesionalnoj karijeri saglasno zahtevima struke i brzim promenama koje nameću savremene tehnologije .

Ovaj Univerzitet u sebi objedinjava tri visokoškolske jedinice: Filozofski fakultet; Pravno-Ekonomski i Fakultet Tehničkih nauka. Univerzitet je školske 2007/2008. godine upisao: 370 studenata na studije koje se finansiraju iz budžeta i 235 studenata koji se sami finansiraju. Univerzitet  gradi svoju strukturu na departmanima preko kojih se odvija u najvećem delu obrazovni i naučni proces. Permanentnim razvojem  Univerziteta, planirano je da na njemu studira do 3.000 studenata.

Rektor Univerziteta je prof. dr Ćemal Dolićanin.

mr Mr Vera Petrović

Misija i cilj Univerziteta-Univerzitet u Novom Pazaru. Preuzet marta 11. 2008. sa WWW.np.ac.yu

Jedna od aplikacija koju omogućava bibliotečko-informacioni sistem COBISS, je i izrada personalnih bibliografija istraživača.  IZUM (Institut informacijskih znanosti iz Maribora) je, saglasno preporukama CERIF-a (Commnon European Research Information Format), svim korisnicima COBISS aplikacija ponudio i veb aplikaciju E-CRIS, kako bi se u okviru nacionalnih bibliotečko-informacionih sistema uspostavila evidencija istraživača i ustanova, neophodna za vođenje bibliografija u programskom okruženju COBISS.

Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković” u Beogradu je 2005. godine preuzela koordinaciju aktivnosti za uspostavljanje evidencije istraživača, istraživačkih organizacija i projekata u Srbiji, a biblioteke su počele da vode bibliografije istraživača u sistemu COBISS. Podatke vezane za naučno-istraživačku delatnost Univerzitetska biblioteka unosi u sistem E-CRIS.SR (Informacioni sistem o istraživačkoj delatnosti u Srbiji). Sistem E-CRIS.SR je predat  VBS-u na korišćenje sa svim pravima dorade i dogradnje i ima mogućnost celovitog informacionog sistema naučnog rada, ali u ovom trenutku je njegova primena ograničena samo na bibliografije istraživača.  Za razliku od slovenačkog sistema SICRISkoji sadrži i  podatke o onim istraživačima koji žive i rade u inostranstvu, u E-CRIS.SR se nalaze samo podaci o istraživačima u Srbiji. Sistem E-CRIS.SR povezan je sa informacijskim sistemom COBISS.SR, tj. sa njegovom bibliografskom bazom podataka, što korisnicima omogućuje i neposredan uvid u bibliografije istraživača.

Obradom personalnih bibliografija u programskom okruženju COBISS mogu se baviti sve fakultetske biblioteke članice COBISS sistema, tj. bibliotekari onih biblioteka koji su završili kurs za bibliografije istraživača i dobili privilegiju za popravljanje zapisa u uzajamnoj bazi podataka. Ukoliko biblioteka još nije uključena u projekat VBS, ovu uslugu nudi i Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković” pod uslovima koji su propisani njenim «Pravilnikom o izradi personalnih bibliografija».  Bibliografija istraživača se izrađuje na osnovu uzajamnog elektronskog kataloga COBISS.SR u skladu sa međunarodnim standardima ISBD-a. Prvi korak pri  izradi personalne bibliografije istraživača u sistemu COBISS je provera spiskova, tj. ispitivanje da li je dotični istraživač prisutan u spisku istraživača (E-CRIS) i da li mu je dodeljena šifra. Šifra istraživača se dodeljuje svakom istraživaču i istraživačkoj organizaciji prilikom evidentiranja u sistem E-CRIS. Ovaj podatak je izuzetno bitan zato što će se u bibliografiji istraživača ispisivati samo one bibliografske jedinice iz baze podataka COBISS.SR koji sadrže ovu jednoznačnu identifikaciju autora. Spiskovi istraživača su uglavnom ažurni, a ukoliko se istraživač ne nalazi u spisku E-CRIS.SR neophodno je podatke o istraživaču poslati mejlom Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ koja je nadležna za dodeljivanje jedinstvenog istraživačkog broja. Šifra istraživača se dodeljuje na osnovu zahteva koji sadrže sledeće podatke: prezime, ime, datum rođenja, područje delatnosti; institucija u kojoj je zaposlen; katedra/odeljenje, radno mesto, adresa, telefon, faks, mejl (poslovni). U sistemu E-CRIS.SR trenutno je evidentirano 7531 istraživač. Baza podataka istraživača sadrži sledeće podatke:

  • osnovne identifikacione podatke (ime, prezime, obrazovanje, istraživačka organizacija, odeljenje),
  • podatke za komunikaciju (telefon, telefaks, elektronska adresa, URL),
  • podaci o zaposlenjima istraživača (organizacija, odeljenje, datum zaposlenja, radno mesto, zvanje),
  • spisak istraživačkih projekata u koje je istraživač uključen,
  • područje istraživanja i opis ekspertnih znanja (ključne reči, klasifikacija, obrazovanje, znanje jezika),
  • reprezentativne bibliografske jedinice.

Treba reći i to da ukoliko ne postoji dozvola za objavljivanje (od strane istraživača), većina podataka u javnoj prezentaciji istraživača se neće videti.

Klasifikacija istraživačke delatnosti u E-CRIS-u (spisku istraživača) rađena je po evropskom šifrarniku (CERIF). Skoro svi istraživači zaposleni na katedri za srpski jezik kao područje istraživanja imaju H590 – Baltički i slovenski jezici i književnosti, sem dvojice H355 – Istorija jezika i H401- Dijalektologija, a dva istraživača  imaju po dve šifre delatnosti (H355 – istorija jezika i H590; i H590 i H352 – gramatika, semantika, semiotika, sintaksa). Ovo područje delatnosti je preširoko i potrebno ga je suziti  na uže oblasti interesovanja pojedinih istraživača. Ovaj nedostatak donekle rešavaju ključne reči koje preciznije određuju oblast bavljenja pojedinih istraživača.  Obrada personalnih bibliografija istraživača nije ni prost ni lak zadatak. O potpunosti i ažurnosti personalnih bibliografija trebalo bi da brinu autori u saradnji sa ovlašćenim bibliotekarom svoje fakultetske biblioteke. Saradnja bibliotekara i istraživača je neophodna. Kako bi se ona uspostavila istraživače bi trebalo upoznati sa samim sistemom COBIS, kao i načinom rada u ovom programu i predočiti im prednosti elektronskog vođenja bibliografije. Istraživači su ti koji će bibliotekaru pružiti neophodne podatke za izradu bibliografije i pomoći mu pri razvrstavanju i tipologiji dokumenata.

Rad na personalnoj bibliografiji istraživača zahteva od bibliotekara dosta pažnje, snalažljivosti i taktičnosti. Teškoće se javljaju već prilikom prikupljanja bibliografskih podataka, jer uvek postoje i oni istraživači koji nisu spremni na saradnju, koji neće dostaviti tražene podatke i kojima nećete moći da objasnite da se obrada personalnih bibliografija u programskom okruženju COBISS donekle razlikuje od izrade tradicionalnih bibliografija – onih u štampanom obliku (npr. ukoliko u uzajamnoj bazi ne postoji zapis za izvor u kome se bibliografska jedinica, potrebno je uraditi i zapis za primarnu publikaciju). Kako doći do bibliografskih podataka za te istraživače? Mnoge bibliografske jedinice se već nalaze u uzajamnoj bazi podataka  i potrebno je dodati samo specifična polja za potrebe bibliografije istraživača (tipologija dokumenta, šifra istraživača). A do nekih podataka se dolazi i slučajno (prilikom pregledanja izvora u kojem se nalazi bibliografska jedinica nekog  drugog istraživača).

Podaci dobijeni od istraživača su često nepotpuni, moguće su i greške, pa je ove podatke potrebno proveriti i po potrebi redigovati. Idealno bi bilo kada bi svaka biblioteka obrađivala bibliografiju istraživača, tj. nastavnika i saradnika na matičnom fakultetu i kada bi prilikom obrade bibliografija  poštovala princip de visu. Poštovanje ovog principa omogućilo bi unošenje potpunih bibliografskih podataka i razrešavanje mnogih nedoumica koje se javljaju prilikom rada na bibliografiji (mesto u višeautorskim člancima, pismo jedinice, dupli zapisi…).

Pre unosa nove bibliografske jedinice neophodno je proveriti da li je ona već prisutna u uzajamnoj bazi podataka COBISS.SR. I tu treba biti prilično obazriv i obaviti temeljno pretraživanje. Najbolje je pretraživati zapise po naslovu (deo naslova, skraćen sa zvezdicom) i prezimenu autora (takođe sa zvezdicom). Ne treba unositi ceo naslov, jer se u mnogim naslovima nalaze slovne greške, pa tako ove zapise nećemo moći da pronađemo.

Npr. zapis u bazi:
Dva ideološka pristupa po naređenju (vernakularizaciji) srpskog
književnog jezika krajem osamnaestog i u prvoj polovini devetnaestog veka                  
naslov članka je:
Dva ideološka pristupa po narođivanju (vernakularizaciji) srpskog književnog jezika, krajem osamnaestog i u prvoj polovini devetnaestog veka.

Ponekad je i ovakav princip pretraživanja nedovoljan i neće dati željene rezultate.  Ukoliko kao rezultat ne dobijemo ni jedan pogodak, a pretpostavljamo da je zapis već urađen i da postoji u uzajamnoj bazi potrebno je, za svaki slučaj,  obaviti i pretraživanje po nekoj ključnoj reči iz naslova (u kombinaciji sa godinom izdanja). Ova provera bibliografskih jedinica bi trebalo da bude zaista temeljna kako ne bi došlo do nepotrebnog dupliranja zapisa. Ukoliko zapis postoji u uzajamnoj bazi podataka potrebno ga je proveriti i ukoliko postoje greške ili ukoliko zapis nije potpun, redigovati ga (sačuvati ga – komande: save host, edit host, lock1). Treba uneti i dodatna polja za potrebe personalnih bibliografija istraživača. Na prvom mestu to je šifra istraživača (polje 700 potpolje $7). Može se desiti da u šifrarniku postoje dva istraživača sa istim prezimenom (i imenom). Npr. 00093-Popović, Ljubomir / 1941 (Baltički i slovenski jezici i književnosti) i 06258 – Popović, Ljubomir / 1946 (Hirurgija, ortopedija, traumatologija). Pri tom će nam godina rođenja ili istraživačko područje koje se ispisuje uz prezime i ime pomoći da identifikujemo pravu osobu. Potrebno je iz šifrarnika izabrati i uneti i  potpolje $8 – šifra ustanove / organizacije.

Bibliografske jedinice se u bibliografiji istraživača razvrstavaju po važećoj tipologiji dokumenata i dela za vođenje bibliografija u sistemu COBISS. Koristi se globalni šifrarnik, a definicije i objašnjenja pojedinačnih tipova dokumenata nalaze se u priručniku Comarc/B, Dodatak F6. Podatak o tipu dokumenta/dela detaljnije određuje monografije i druga zaključena dela, članke i druge sastavne delove, te izvedena dela/događaje i to po pravilu sa gledišta sadržaja (naučno, stručno ili drugo delo). Unosi se u polje  100 potpolje $t (potpolje t je neponovljivo, pa se postavlja pitanje  šta raditi sa izvornim naučnim člancima koji izlaze u revijama, a članci su sa konferencija ili simpozijuma. Ovi članci se u bibliografiji ispisuju tipologijom 1.08 – objavljeno naučno izlaganje na konferenciji, a ne 1.01 – izvorni naučni članak). Što se tiče sekundarnog autorstva to je posebna kategorija rezultata istraživačkog ili drugog rada, koja se takođe ispisuje u bibliografiji istraživača, ali se ne odnosi na tipologiju dokumenta, već se ispisuje  na osnovu podataka u bibliografskom opisu (urednik, mentor…). i razvrstava sledećim redom: uredništvo, mentorstvo, prevod, ilustracije i dr.

U bazi je takođe moguće pronaći dva ili više zapisa za istu bibliografsku jedinicu. Po pravilu treba uzeti najstariji zapis i redigovati ga. Ti najstariji zapisi su najčešće i najnepotpuniji, često i bez godine izdanja, a nekim bibliografskim jedinicama nedostaje čak i podatak o izvoru u kome se jedinica nalazi. Npr.:

Govori srbijanskog Polimlja / Miroslav Nikolić. - Napomene uz tekst. - 
Bibliografija: str. 541-548. - Rezime. 
Uxxxxxxxxxxxxxxxx. - ISSN 0350-1906. - #Knj. #37 (1991), str. [1]-548.

Ukoliko zapis već postoji u uzajamnoj bazi, a naša biblioteka ne poseduje tu bibliografsku jedinicu, već smo je npr. dobili na uvid od strane istraživača, dovoljno je samo zapis ispraviti na hostu (komanda edit host) . Nije potrebno ovaj zapis preuzimati u lokalnu bazu jer se bibliografije istraživača ispisuju sa hosta, a ne iz lokala. Ukoliko bi zapis preuzeli sa hosta podatak o izvoru u kom se bibliografska jedinica nalazi ne bi se video u lokalnoj bazi.

Jedan od problema je i šta raditi u slučaju ako su bibliografske jedinice rađene na različite načine. Npr. u jednom zapisu je izvor označen kao serijska publikacija (sa ISSN brojem), a u drugom kao zbornik. Da li ispravljati stare zapise ili ih ostaviti (dodati samo šifru istraživača i ustanovu), a samo nove raditi kao zbornike.

Status pojma i termina slavenosrbizam u srbistici / Aleksandar 
Milanović. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Literatura. - 
Summary. 
U: Terminološka standardizacija lingvističkog opisa savremenog srpskog 
jezika (3) / 34. naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd, 15-18. 9. 
2004. - Beograd : Međunarodni slavistički centar na Filološkom fakultetu, 
2005. - (MSC, ISSN 0351-9066). - Str. [323]-327 
ili 
Status pojma i termina slavenosrbizam u srbistici / Aleksandar 
Milanović. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Literatura. - 
Summary. 
U: Naučni sastanak slavista u Vukove dane. - ISSN 0351-9066. - 25/2 
(1996), str. [323]-327

Ukoliko bibliografska jedinica ne postoji u uzajamnoj bazi potrebno je kreirati novi zapis. Unos podatak odvija se preko unapred određenih maski za unos monografskih publikacija i članaka. Katalogizator ovaj zapis kreira u lokalnoj bazi, posle čega se taj zapis programski prenosi u uzajamnu bazu podataka. Ukoliko je u pitanju članak u bazu podataka se prvo mora uneti zapis za matičnu publikaciju (serijska publikacija, knjiga..), koji će u podpolju 001 $d imati kod za hijerarhijski nivo “1” – zapis je na najvišem nivou. Time se označava da će ta publikacija biti obrađena i analitički. (članak se veže za matičnu publikaciju preko polja 011 – ako je u pitanju serijska publikacija ili polja 464 – ukoliko je u pitanju monografska publikacija). Potpolje $d je obavezno i označava hijerarhijsku vezu sastavnog dela (članka, dela knjige) sa matičnom publikacijom.

Kako bi bibliografija bila potpuna i kako bi se greške svele na minimum sve bibliografske jedinice bi trebalo raditi po principu de vizu. Uvek je potrebno videti primarnu publikaciju. Zbog toga najpre treba raditi one bibliografske jedinice koje biblioteka poseduje. To je korisno i zbog toga što je prilikom pregledanja primarnih publikacija (izvora) u kojima se jedinica nalazi moguće otkriti i radove drugih istraživača čije su bibliografije nepotpune ili koje nismo dobili. One jedinice koje nemamo istraživači bi trebalo da donesu na uvid (ili poklone biblioteci). Bilo bi dobro kada bi svaka fakultetska biblioteka posedovala sve radove svojih istraživača i saradnika. Ali to uglavnom nije tako. Ovaj propust donekle nadomeštaju separati koji nam mogu pomoći da identifikujemo i unesemo neku bibliografsku jedinicu (ali treba reći i to da separati ne ulaze u bibliografiju istraživača). Dok se članci i drugi sastavni delovi, kao i monografije i druga zaključena dela obrađuju na osnovu primarnog dokumenta/dela, izvedeni radovi (događaji) se evidentiraju na osnovu odgovarajućeg dokaza o izvedenom radu (poziv za skup, program skupa…). Za uspešnu verifikaciju radova sa tipologijom 1.06 takođe je potrebno priložiti dokaze (da je prilog autora zaista bio predavanje sa pozivom organizatora).

Jedno od pitanja koje se nameće prilikom rada na bibliografiji je da li praviti selekciju kod unosa bibliografskih zapisa u bazu istraživača (ukoliko neko od istraživača to zahteva). Istraživači (najčešće oni stariji) ne dostavljaju podatke sa početka svoje karijere. Postavlja se i pitanje šta raditi ukoliko nismo u mogućnosti da zapis radimo na osnovu izvora. To je naročito slučaj kod radova štampanih u stranim časopisima, kojima ne raspolaže nijedna biblioteka u Srbiji. Da li je takve jedinice potrebno uneti (čak i sa neproverenim podacima, koristeći separat ili dobijene bibliografske podatke, kao i podatke drugih biblioteka – npr. Kongresne biblioteke, kako bi uneli izvor u kome se jedinica nalazi…) ili ih ne unositi uopšte?

Brza i kompletna informacija postaje imperativ informatičkog društva. Informacija je osnova i glavni nosilac razvoja, a bibliteka je oduvek bila posrednik između onih koji stvaraju informacije i onih koji te informacije koriste. U cilju ostvarivanja te uloge ona izrađuje i daje na korišćenje različite informacione instrumente. Bibliografija istraživača je jedan od tih instrumenata.

Praćenje i primena novih tehnologija u biblioteci omogućilo je da biblioteke svoje osnovne zadatke i dalje obavljaju, ali sada na drugačiji način. Pristup putem mreže ukida vremenska i prostorna ograničenja, a zahvaljujući brzoj razmeni informacija i distribuciji na veliki broj lokacija skraćuje se i brzina dostavljanja informacija. Pristup bibliografiji istraživača omogućen je 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji. Bibliografija istraživača je od velike pomoći ne samo našim istraživačima nego i onima van zemlje. Naučni radnici i istraživači, ali i svi oni koji žele da se upoznaju sa rezultatima rada pojedinih istraživača, mogu sami da ispisuju bibliografije izborom linka bibliografije (na glavnom meniju COBISS). Moguće je ispisati potpunu bibliografiju ili napraviti selektivan izbor bibliografskih jedinica, birati između tri različita formata ispisa bibliografskih jedinica, kao i odgovarajućih skupova znakova i jezika bibliografije, i sve to poslati na svoju e-mail adresu. U slučaju elektronskih dokumenata, bibliografija obezbeđuje i dostup na sam dokument.

Primer:

Medena, hodi da vidimo da li ruža... / Pjer de Ronsar ; prepevala sa 
   francuskog Zorana Krsmanović. - (El.) časopis 
   Način dostupa (URL): http://www.philologia.org.yu/dodatak1.htm. - Rad 
   je dostupan samo u elektronskom izdanju časopisa Philologia. - Opis izvora 
   dana: 26.10.2006. 
   U: Philologia. - ISSN 1451-5342. -  (2003).

Eksplozija informacija kao i veliki broj izvora koje nude informacione mreže dovode do problema preopterećenja informacijama i potrebe pronalaženja načina njihovog vrednovanja. Vrednovanje rezultata istraživačkog rada u današnjem svetu je veoma značajno, a bibliografija istraživača (zasnovana na jedinstvenoj metodologiji i obezbeđivanju jedinstvenih kriterijuma prilikom vrednovanja rezultata istraživačke delatnosti) je neophodno sredstvo  ne samo  prilikom evaluacije istraživača već i akreditacije fakulteta.  Redovno ažuriranje ove baze takođe omogućava i  praćenje najnovijih rezultata istraživanja a samim tim i potpunu registraciju i veću transparentnost rezultata istraživačke delatnosti. Ovakav način pružanja usluga još jednom potvrđuje značaj fakultetskih biblioteka  kao centara za diseminaciju znanja i informacija i njihovu ulogu u obrazovnom i naučnoistraživačkom procesu.

 

Literatura:

1. Osnovi bibliotekarstva / Biljana Bilbija. – Banja Luka : Glas srpski-Grafika, 2004 (Banja Luka : Glas srpski-Grafika). – (Biblioteka Stručna knjiga / Glas srpski-Grafika). – ISBN 99938-37-34-2.

2. Iskustva vrednovanja naučnih publikacija u Sloveniji / Tatjana Brzulović-Stanisavljević // Visokoškolske biblioteke. –  God. IV, br. 2. – Dostupno i na: http://www.unilib.bg.ac.yu/zajednica01/izdanja/visokoskolske_biblioteke/god4/br2/4.lat.php.

3. Univerzitet u Srbiji između promene i privatne inicijative : a gde su tu biblioteke? / Bogoljub Mazić // Visokoškolske biblioteke. – God. IV, broj 3. – Dostupno na:
http://www.unilib.bg.ac.yu/zajednica01/izdanja/visokoskolske_biblioteke/god4/br2/4.lat.php.

4. COMARC/B format : format za bibliografske podatke / [izdao] Institut informacijskih znanosti. – Maribor : Institut informacijskih znanosti, 1991 (Maribor : Grafiti studio).

5. http://e-cris.sr.cobiss.net/default.aspx?lang=scr

6. http://www.cobiss.net/platforma_COBISS_scr.htm

Celokupno nepokretno imanje porodice Jovanović nalazi se na Vračaru, tačnije njegovom zapadnom delu. Šezdesetih godina 19. veka, dakle neposredno pre no što je Mata Jovanović počeo da stiže i gradi svoje imanje, vračarski kvart je bio srednje veličine u odnosu na ostalih pet kvartova (veći su bili terazijski, savamalski i palilulski, a manji varoški i dorćolski) sa 303 kuće i 2610 stanovnika. Dvadesetak godina kasnije, osamdesetih godina, kada je Mata Jovanović počeo izgradnju porodične kuće u Birčaninovoj ulici Vračar se, prema beleženju savremenika, od drugih delova Beograda izdvajao po svojim pravim, širokim ulicama i sve brojnijim porodičnim kućama uglednih i imućnih ljudi među kojima su bila čak i braća kneza Miloša – Jevrem i Jovan Obrenović. Za taj  period „je bila karakteristična prizemna izgradnja, skoro tipizirana. Gradila se mala porodična kuća sa baštom, koja je mogla biti sa krilom, bočnim ulazom, kolskim ili pešačkim…Obrada zgrada, iako je bila u malteru, odlikovala se solidnom izradom, masivnim zidovima, obrađenim zanatskim detaljima bravarije i stolarije…“. Jedan od mnogih, ali ipak reprezentativnijih primera ovakve gradnje bila je porodična kuća, tada mladog, inženjera Mate Jovanovića podignuta u tadašnjoj Seničkoj ( prema nekim izvorima Sjenička) a od 1896. godine Birčaninovoj ulici.

Najstariji sačuvani dokument u arhivu porodice Jovanović u vezi sa ovim delom nepokretnog imanja je pismo Ane V. Rozmirović od 6. oktobra 1882. godine kojim se potvrđuje da je gospođa Rozmirović prodala Mati Jovanoviću plac u Seničkoj ulici. Ovo pismo, inače sačuvano i u rukopisu i u mašinopisu, u osnovi ima značenje zvaničnog svedočanstva o kupoprodaji placa jer sadrži potpise svedoka, pisara, inženjera, sudije i drugih zvaničnih lica, kao i pečate grada Beograda. Na osnovu sačuvanih predračuna građevinskih preduzimača za kuću u Birčaninovoj br. 24 iz 1883. i 1887. godine može se zaključiti da je izgradnja porodične kuće započeta u januaru 1883. godine i da je iste godine u najvećoj meri i dovršena, dok su radovi manjeg obima najverovatnije trajali nekoliko narednih godina.

Porodična kuća je podignuta na placu od 874 kvadratna metra od kojih sama zauzima samo približno jednu četvrtinu (220 kvadratnih metara), dok preostale tri prekriva zelenilo (654 kvadratna metra). Na kući postoje dva ulaza, oba okrenuta placu iza kuće, a na ulicu gledaju samo prozori i baštenska kapija. Unutrašnjost čini sedam prostorija, pomoćna zgrada u koju se ulazi i iz kuće i prostrani podrum. U ovoj kući je solidno živela velika porodica Mate Jovanovića – supruga Julka i sedmoro sinova i kćeri. Nakon smrti Mate Jovanovića, 10. juna 1933. godine, obzirom da pokojnik nije ostavio testament, rešenjem Sreskog suda za grad Beograd od 9. marta 1934. godine, plac sa zgradom u Birčaninovoj br. 24 su nasledili sinovi Milan i Vojislav i ćerke Zorka, Slavka i Milojka na „ravne delove“,  dok se udovici Julki Jovanović „priznaje pravo udovičkog učitka u zajednici sa naslednicima“. Smrću Slavke Jovanović 1979. godine, poslednjeg člana ove nekad brojne porodice, obzirom da nijedno od sedmoro dece nije ostavilo potomstvo, ugasila se loza Mate Jovanovića, dok je kuća sa celokupnim inventarom, a prema zaveštanju ranije preminulog Vojislava Jovanovića,
postala vlasništvo Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u Beogradu.

U okviru imovinsko-pravne dokumentacije, koja se sa ostalim vrstama građe čuva u bogatoj arhivi porodice Jovanović, nalazi se i veliki broj dokumenata koji se odnose na nepokretnu imovinu ove porodice. Formiranjem predmeta o svakom pojedinom delu imetka, tj. hronološkim sređivnjem dokumenata u tematske i smisaone celine mogu se, sa više ili manje uspeha, rekonstruisati dešavanja u vezi sa nepokretnostima porodice Jovanović. Pedantnost koju je ispoljavao u radu sa knjižnim fondom Vojislav Jovanović je zadržao i kada je reč o ličnom fondu, pa tako i o imovinsko-pravnoj dokumentaciji .Imajući u vidu njegovu sklonost prema čuvanju, sređivanju, pa čak i koričenju lične dokumentacije, može se pretpostaviti da je veliki deo ove građe sačuvan.

Na osnovu dokumenata koji se odnose na imanje u Birčaninovoj ulici može se stvoriti skoro sasvim jasna slika o ostvarenim i neostvarenim planovima i namerama porodice Jovanović, prevashodno samog Vojislava Jovanovića u vezi sa porodičnom kućom. Posle smrti Mate Jovanovića i prerane smrti Milana, Zorke i Milivoja, a prema Popisnim i Vlasničkim listovima iz 1937. godine, Vojislav Jovanović je imao pravo vlasništva na tri desetine, Slavka Jovanović na jednu polovinu, a Milojka Jovanović na jednu petinu imanja.Ovo stanje se vremenom menjalo što se može videti iz nekoliko ugovora o kupovini i prodaji delova kuće i placa sklapanih između brata i dve sestre Jovanović, da bi prema poslednjem sačuvanom Popisnom i Vlasničkom listu iz 1956. godine Vojislav imao tri petine, a Slavka i Milojka po jednu petinu imanja. Početkom drugog svetskog rata, aprila 1941. godine, prilikom nemačkog bombardovanja Beograda, kuća u Birčaninovoj ulici je bila oštećena. „Na nju je pala zapaljiva bomba, probila krov i na tavanu iazazvala požar, koji su ukućani ubrzo ugasili. Od potresa drugom, razornom bombom koja je pala u neposrednoj blizini, zgrada se sva razdrmala i ispucala. Tavanice u sobama delimično su bile otpale, crep na krovu rasturen, stakla na prozorima razlupana.“4 Vlasnici su ova oštećenja otklonili, ali se na osnovu sačuvane dokumentacije ne može sa sigurnošću utvrditi da li su vodili sudski spor po pitanju ratne štete kao što su učinili u slučaju nepokretne imovine  u ulicama Vojvode Milenka i Garašaninovoj.

Period posle drugog svetskog rata u najvećoj meri obeležavaju dešavanja u vezi sa nacionalizacijom,o kojoj će više biti reči kada se bude govorilo o imanju u ulici Vojvode Milenka, i sa pokušajem prodaje kuće u Birčaninovoj. O periodu neposredno nakon rata svedoči Spisak stanara za period od 1948. do 1952. godine koji su u porodičnu kuću Jovanovića useljeni i privremeno u njoj stanovali, sasvim je verovatno, bez saglasnosti vlasnika, a prema proceni tadašnje vlasti da porodica Jovanović raspolaže viškom stambenog prostora. Sledeća neprijatnost koju su doživeli Vojislav, Slavka i Milojka Jovanović bila je borba sa vlastima za izuzimanje porodične kuće od nacionalizacije. Rešivši ovaj spor u korist svoje porodice Vojislav Jovanović je, od 1961. godine, zbog loših materijalnih prilika,  ali i usled pritisaka od strane vlasti i pretnje eksproprijacijom, načinio niz pokušaja da imanje u Birčaninovoj proda i kupi stan u čemu, uprkos dobroj volji i upornosti, ipak nije uspeo. Prva Jovanovićeva ponuda „za zaključenje ugovora o kupoprodaji porodične zgrade“ , ili bar prva koja je sačuvana, bila je upućena Državnom sekretarijatu za inostrane poslove (DSIP) 9. novembra 1961. godine. U njoj se ističe da bi otkup imanja od strane Sekretarijata mogao biti izvršen samo uz isplatu odgovarajuće novčane nadoknade čiju su visinu vlasnici sami odredili i dodeljivanje stana od oko 140 kvadratnih metara nad kojim bi članovi porodice Jovanović bili nosioci stanarskog prava. Kao odgovor na ovu ponudu usledilo je, 16. novembra 1961. godine, izvršenje procene imanja u Birčaninovoj  24 na osnovu kojeg je sačinjena Zabeleška u kojoj je pomenuta i mogućnost eksproprijacije „jer urbanistički uslovi za izgradnju na ovom mestu ne dopuštaju individualnu izgradnju“. Iz sačuvanih koncepata pisama Vojislava Jovanovića upućenih DSIP-u i njegovih beležaka može se zaključiti da je pomenuta eventualna eksproprijacija bila u direktnoj vezi sa imanjem ambasade Bugarske koje se do današnjih dana sa istim vlasnikom nalazi u neposrednom susedstvu, i pregovorima bugarskih i jugoslovenskih vlasti oko ustupanja određene lokacije za jugoslovensku ambasadu u Sofiji što je bilo uslovljeno eksproprijacijom, tačnije otkupom Jovanovićevog imanja. U kojoj meri je ova višegodišnja prepiska sa Sekretarijatom bila mučna za Jovanovića, koji je tada imao već punih osamdeset godina, svedoči njegov koncept pisma od 12. marta 1964. godine u kojem iznosi svoje ogorčenje zbog dugog trajanja pregovora sa Bugarskom ambasadom i DSIP-om o sudbini imanja u Birčaninovoj ulici, kao i zahtev za izdavanjem pismenog uverenja da kuća i plac nisu namenjeni potrebama Bugarske ambasade, odnosno da su DSIP i Ambasada, kao što mu je usmeno i saopšteno, odustali od otkupa jer bi u tom slučaju mogao da razgovara sa drugim eventualnim kupcima. On govori u ovom konceptu o lošim materijalnim prilikama u kojima živi sa sestrom Slavkom i naglašava svoju veliku želju da pre smrti, kako kaže, „uredi svoje materijalne stvari“, i time obezbedi mlađu sestru za koju je s pravom verovao da će biti dugovečnija od njega. „…mi smo u lošim materijalnim okolnostima… “ piše Jovanović u konceptu i žali što nije u mogućnosti da dovrši svoje naučne radove za koje je inače smatrao da predstavljaju jedan od njegovih životnih zadataka i za koje je verovao da imaju vrednost. Ove Jovanovićeve reči su već same po sebi dragocene jer, nezavisno od konteksta u kojem se nalaze, govore o njegovom stavu o sopstvenom naučnom radu i želji da taj rad dovrši i predstavi javnosti. Još jedan bitan izvor informacija o dešavanjima u vezi sa placem i kućom u Birčaninovoj ulici, pored koncepata  pisama i zvanične dokumentacije, jesu i sačuvane beleške Vojislava Jovanovića na osnovu kojih se može zaključiti da su tokom 1964. i 1965. godine još uvek trajali njegovi razgovori  sa službenicima DSIP-a koji mu, i pored molbe za, kako kaže, „kakav bilo odgovor – da ili ne… da bih mogao raspolagati svojim imanjem“ godinama nisu precizno odgovorili otkupljuje li se imanje ili ne, što ga je, usled psihološkog pritiska koji je trpeo, navelo da posumnja da je razlog odugovlačenja sa odlukom njihova moguća pomisao da bi posle njegove smrti otkup u materijalnom smislu bio povoljniji, što je verovatno, ali ne i sasvim sigurno . U međuvremenu, uporedo sa ovom mučnom aferom sa DSIP-om i Bugarskom ambasadom, Vojislav Jovanović je pokušavao da pronađe i druge kupce, odnosno zakupce za ovo imanje što se vidi iz sačuvanih koncepata i duplikata ponuda iz 1962. godine upućenih Građevinskom odeljenju Komande garnizona Državnog sekretarijata za poslove narodne odbrane i Informacionom centru Ujedinjenih nacija u Beogradu, ali i u ovim slučajevima bez uspeha. Nakon niza neostvarenih pokušaja prodaje i davanja u zakup, Vojislav Jovanović je odlučio – u kom trenutku i tačno iz kojih pobuda teško je reći – da svoju porodičnu kuću zaveštanjem pokloni Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu.

Kao naučni radnik, profesor univerziteta i, iznad svega, veliki ljubitelj i pasionirani kolekcionar knjiga, Vojislav Jovanović je za života oformio ličnu biblioteku koja tematikom literature koja se u njoj nalazi, kao i samim izgledom knjiga jasno pokazuje da je njen tvorac bio  veliki naučnik i bibliofil. Bez sumnje, ova biblioteka je, s ljubavlju stvarana i čuvana punih šezdeset godina, Vojislavu Jovanoviću bila dragocena, te se stoga sa velikom verovatnoćom može pretpostaviti da je odluku da kuću sa bibliotekom i ostalim vrednim celinama svoje zostavštine, kao što su njegov rukopisni fond sa prepiskom i zbirka fotografija, zavešta Univerzitetskoj biblioteci doneo posle dugog promišljanja. Tako je, 22. juna 1979. godine, na osnovu testamenta Slavke Jovanović, a rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu, biblioteka „Svetozar Marković“ dobila u vlasništvo porodičnu kuću Jovanovića u Birčaninovoj ulici br. 24 sa svime što se u njoj nalazilo. Radna grupa, oformljena aprila meseca 1980. godine koju je imenovao Stručni kolegijum Biblioteke, imala je zadatak da sačini koncepciju o nameni, uređenju i korišćenju doma Vojislava M. Jovanovića što je ona, i to na osnovu razrade predloga izvršioca testamenta, prof. dr Miroslava Pantića, i učinila. Radna grupa je zaključila da Jovanovićeva biblioteka predstavlja najpotpuniju zbirku knjiga za proučavanje narodne književnosti smatrajući da bi ona u budućnosti mogla postati osnov svojevrsnog centra za proučavanje ovog predmeta. Odbor za organizovanje rada Biblioteke u čijem sastavu su bili prof. dr Miroslav Pantić, prof. dr Radmila Pešić, prof. dr Nada Milošević Đorđević, dr Ilija Nikolić, tadašnji upravnik Univerzitetske biblioteke Stanija Gligorijević, tadašnji rukovodilac odeljenja obrade UB Gordana Stojanović i prvi rukovodilac novog Odeljenja za narodnu književnost UB Milana Đurđulov konačno je, maja 1988. godine, dovršio posao na osmišljavanju koncepcije njenog rada. Dvadeset petog maja 1988. godine svečano je otvoreno Odeljenje za narodnu književnost. Otvaranje je pratila izložba pod nazivom „Vojislav M. Jovanović – život i delo“ autora mr Slavice Garonje, a govorili su upravnik UB Stanija Gligorijević, prof. dr Miroslav Pantić i prof. dr Nikša Stipčević.

Kuća porodice Jovanović se po svom spoljašnjem izgledu nije mnogo promenila od vremena svog nastanka do današnjih dana što se ne bi moglo reći za unutrašnjost njenih prostorija koje su, skoro u potpunosti promenivši namenu i nameštaj, dobile nov, umnogome drukčiji izgled od prvobitnog. Pa ipak, iako je od autentičnog pokućstva ostalo tek nekoliko starinskih kaljevih peći i jedna garnitura za sedenje od drveta u orijentalnom stilu, u svakoj od njih se, na ovaj ili onaj način, oseća duh prošlog vremena i prepoznaje stil i način života višeg građanskog staleža s kraja 19. i početkom 20. veka. Naročita dragocenost ove kuće je u celini očuvana radna soba Vojislava Jovanovića koja,  sa autentičnim radnim stolom, predmetima na njemu, beleškama u fijokama i zastakljenim policama sa knjigama, predstavlja svojevrsnu spomen-sobu darodavca. Ostale prostorije svojim enterijerom odgovaraju nameni koju imaju od 1988. godine. U prostranom predvorju se nalazi lisni autorski katalog, jedna soba je namenski adaptirana za čitaonicu, dok se preostalih nekoliko prostorija koristi kao radni prostor zaposlenih u Biblioteci. Pored predmeta iz spomen-sobe, autentičnu vrednost ima i portret Milana Jovanovića, starijeg Vojislavljevog brata, rađen rukom Uroša Predića.

Najstariji sačuvani dokument u arhivi porodice Jovanović koji se odnosi na nepokretno imanje je Tapija iz 1868. godine prema kojoj su tutori mase pokojnog Erazma Klomineka, inženjera jagodinskog okruga, a sa odobrenjem njegove supruge, prodali plac sa kućom koji se „u sokaku vodećem od glavne vojne bolnice do previtelstvene Barutane vračarske naodi“ 9 Anki, supruzi Krste Petrovića, tadašnjeg sekretara finansija. Kako se iz istog dokumenta vidi ovo imanje su od majke, Anke Petrović, nasledile njene ćerke Milica i Sofija i prodale ga 1905. godine Zorki, Slavki i Milojki, tada maloletnim ćerkama Mate Jovanovića koji je, kupovinom ovog placa, na sebe primio i novčani dug prodavaca prema Upravi fondova. Sudeći prema raspoloživoj dokumentaciji, ovaj plac je zahvatao ugao ulica Vojvode Milenka i Studeničke (današnja ulica Svetozara Markovića) i bio je podeljen na tri dela od kojih je po jedan pripadao svakoj od tri sestre Jovanović. Kuća se nalazila na samom uglu placa, i to prozorima soba i salona okrenuta Studeničkoj ulici, a ulazom, odnosno kapijom najverovatnije ulici Vojvode Milenka obzirom da je imanje bilo na adresi Vojvode Milenka br. 21. Plac se sa istočne strane graničio sa posedima Vere Paranos i Milovana Spasića, sa severne opštinskim placem grada Beograda, dok je južni deo zahvatao Studeničku, a zapadni ulicu Vojvode Milenka. Južni deo placa sa kućom površine od 440,30 kvadratnih metara pripao je Zorki Jovanović dok je ostatak, koji su činili bašta i prazan plac, podeljen na dva dela od kojih je severni, površine od 435,62 kvadratna metra postao vlasništvo Slavke, a središnji, od 428,35 kvadrata, Milojke Jovanović. Na ovaj način Mata Jovanović je uvećao svoj imetak i porodičnoj kući u Birčaninovoj ulici, koju je stekao u trideset četvrtoj godini, dvadesetak godina kasnije dodao ovo imanje.

Na delu imanja koji je pripadao Slavki Jovanović 1927. godine Vojislav i Slavka su, uz pomoć zajma od Državne Hipotekarne banke, sagradili trospratnicu sa šest trosobnih stanova površine temelja od 277,11 kvadratnih metara koju su kasnije, sudeći po mnoštvu sačuvanih ugovora o zakupu iz perioda od 1937. do 1952. godine davali pod kiriju. Prilikom bombardovanja Beograda 1941. godine ova zgrada je bila delimično srušena o čemu svedoče i pisma stanara upućena Slavki Jovanović u kojima je obaveštavaju da su stanovi koje su zakupili usled oštećenja neuslovni za stanovanje. Za vreme drugog svetskog rata po jedan stan u ovoj zgradi korišćen je za potrebe nemačke, odnosno italijanske vojske za šta je, prema svemu sudeći, isplaćivana nadoknada vlasnicima. Već tokom 1941. godine Slavka i Vojislav Jovanović su u velikoj meri otklonli oštećenja na zgradi, a prema sačuvanim sudskim pozivima iz 1943. godine naplatu ratne štete nastojali su da ostvare i sudskim putem. Nakon drugog svetskog rata, tokom 1954. i 1955. godine, traje prepiska vlasnika zgrade i Narodnog odbora opštine Zapadni Vračar koja se završava odlukom iznetom u Zapisniku od 10. maja 1955. godine o „izvršenoj primopredaji zgrade u ulici Vojvode Milenka br. 37 koja… ulazi u stanbenu zajednicu“ , a prema propisima Narodnog odbora grada Beograda o uključenju u takozvane stambene zajednice svih zgrada koje imaju više od tri manja stana. U sačuvanoj dokumentaciji koja se odnosi na ovu zgradu nalaze se i predračuni za rušenje iz 1958. godine, ali je teško pretpostaviti iz kojih razloga su vlasnicima ove specifikacije bile potrebne.

Sledeća dva momenta u vezi sa zgradom u ulici Vojvode Milenka 29, 41 ili 37  (numeracija se tokom vremena menjala) su prodaja stanova i
nacionalizacija. Naime, Slavka Jovanović je oktobra 1963. godine prodala jedan od stanova Saveznom sekretarijatu za finansije, dok je Vojislav Jovanović isto to učinio u martu 1964. godine, a kupac je bila izvesna gđa Marija Vidak. Za prodaju je, pored pomenutih stanova, bilo namenjeno i potkrovlje ove zgrade o čemu svedoči sačuvana Jovanovićeva ponuda iz 1958. godine. Tih godina, tačnije u periodu između 1959. i 1963. godine porodica Jovanović se srela sa jednim od najvećih problema  u vezi sa nepokretnim imanjem, a to je naconalizacija imovine. Porodica Jovanović je višegodišnju borbu protiv nacionalizacije delova svog imetka otpočela 1959. godine. Kao što je već rečeno, vlasnici zgrade u ulici Vojvode Milenka bili su Vojislav i Slavka – oboje su posedovali po polovinu, dok su vlasnici kuće u Birčaninovoj 24 bili Vojislav sa tri petine i Slavka i Milojka sa po jednom petinom ukupne površine. Prema mišljenju vlasnika i njihovom tumačenju Zakona o nacionalizaciji, u zgradi u ulici Vojvode Milenka trebalo je da im ostanu u vlasništvu po dva stana, dok je imanje u Birčaninovoj ulici trebalo u potpunosti izuzeti od nacionalizacije. Iako je porodica Jovanović bila spremna čak i na korekciju svog stava po ovom pitanju što se može zaključiti iz sačuvanih Prigovora na Zahtev za nacionalizaciju u kojima su Vojislav i Slavka pristali da se poveća broj oduzetih stanova sa dva na četiri od ukupno šest, Komisija za nacionalizaciju pri opštini Savski venac donela je Rešenje prema kojem se nacionalizuju i postaju društvena svojina zgrada u ulici Vojvode Milenka i četiri petine kuće u Birčaninovoj, a sa obrazloženjem da obe zgrade, kao imovina istih suvlasnika, imaju više od dva, odnosno tri manja stana. Posle mnoštva zahteva za izuzeće od nacionalizacije i žalbi pomenutoj Komisiji, iz kojih se vidi da se Vojislav Jovanović podrobno upoznao sa Zakonom o nacionalizaciji, a o čemu svedoče i sačuvani isečci iz dnevne štampe na ovu temu, najzad je 3. septembra 1960. godine doneto Rešenje kojim se u potpunosti izuzima od nacionalizacije porodična kuća u Birčaninovoj i dva stana, po jedan svakom suvlasniku, u Vojvode Milenka. Nakon mučne prepiske sa vlastima Vojislav Jovanović je, zahvaljujući svojoj istrajnosti i upornosti, iako psihički iscrpljen i materijalno oštećen, uspeo da u određenoj meri zadovolji pravdu i sačuva značajan deo porodične imovine.

Nekoliko godina pre ovih dešavanja u vezi sa trospratnicom, tačnije između 1956. i 1957. godine, Milojka Jovanović je, prema svemu sudeći ne svojom voljom, prodala svoj deo imanja koji se nalazio između placeva Slavke i Zorke Jovanović. Ova parcela je prodata Zavodu za projektovanje železničkih pruga nakon što je pomenuti Zavod podneo zahtev Narodnom odboru opštine Savski venac za odobrenje otkupa u cilju podizanja stambene zgrade za smeštaj svojih službenika čime je plac u ulici Vojvode Milenka br. 39, prema rešenju Drugog Sreskog suda iz 1957. godine, postao „opštenarodna imovina“.

Izgled trećeg dela imanja, u vlasništvu Zorke Jovanović, koji se nalazio na samom uglu ulica Vojvode Milenka i Svetozara Markovića, najteže je rekonstruisati na osnovu sačuvane dokumentacije jer se numeracija u ulici Vojvode Milenka  nekoliko puta menjala, dok je ulici Svetozara Markovića tri puta menjan naziv, a verovatno i kućni brojevi. Između 1896. i 1930. godine današnja ulica Svetozara Markovića je nosila ime Studenička, od 1930. do 1947. bila je Garašaninova, da bi tek 1947. dobila današnji naziv. Iz sačuvane dokumentacije se vidi da su se, tokom godina, delovi ovog imanja nalazili na različitim kućnim brojevima svih triju naziva pomenute ulice, tako da je veoma teško sa preciznošću utvrditi na koju se nekretninu ili deo placa koja adresa odnosi. Vrlo slikovit primer je dokumentacija iz 1957. i 1958. godine o eksproprijaciji ovog dela imanja u okviru koje se nalaze pozivi Slavki i Vojislavu Jovanoviću od strane Narodnog odbora grada Beograda „radi davanja izjave u predmetu eksproprijacije parcele u ul. Svetozara Markovića br. 62 i Vojvode Milenka“, zatim Rešenje u čijem se zaglavlju pominje eksproprijacija „nepokretne imovine privatnog vlasništva u ul. Svetozara Markovića br. 26, ugao ul. Vojvode Milenka“, kao i Rešenje koje glasi na ugao ovih dveju ulica, bez naznačavanja kućnih brojeva. Za ovu parcelu se, pored navedenih, vezuje i adresa ugao ulica Vojvode Milenka br 21 i Svetozara Markovića, a da je reč o istom imanju, odnosno da pomenute adrese pripadaju istom placu, svedoče brojevi parcele, zemljišno-knjižnog uloška i katastarske opštine, kao i kvadratura placa – podaci koji se podudaraju u svim sačuvanim dokumentima o eksproprijaciji. Iz Zapisnika sačinjenog na uviđaju povodom određivanja nadoknade za eksproprisanu imovinu i skica i beležaka samog Vojislava Jovanovića može se saznati da se na ovom imanju nalazila prizemna zgrada sa podrumom u čijem su sastavu bili jednosoban stan sa ulazom iz ulice Vojvode Milenka, kancelarija na samom uglu, bakalska radnja, još jedna kancelarija i stambene prostorije sa ulazima iz ulice Svetozara Markovića, kao i da se na opisanom imanju „uvodi u posed korisnik eksproprijacije opština Savski venac“. Tokom 1958. i 1959. godine Vojislav Jovanović je sa opštinom Savski venac vodio sudski spor po pitanju visine nadoknade za eksproprisanu imovinu o čijem je konačnom ishodu teško doneti zaključak na osnovu sačuvane dokumentacije. Prema svemu sudeći sve su se pomenute adrese najverovatnije odnosile na staru kuću, građenu još 1875. godine i tokom vremena doziđivanu, koja se nalazila na uglu placa koji je 1905. godine, u vreme kada ga je kupio Mata Jovanović, bio na adresi u ulici Vojvode Milenka 21. Iz zvanične dokumentacije, kao i iz rukopisnih beležaka Vojislava Jovanovića može se zaključiti da su prostorije u broju 64 u ulici Svetozara Markovića između 1929. i 1954. godine date u zakup za bakalsku radnju i kafanu „Dragačevo“, dok je adresa u ulici Svetozara Markovića 26 takođe bila izdata i to najrazličitijim zakupcima, kao što su privatna lica i Državni magacin, što svedoči o tome da je jedan od najznačajnijih izvora prihoda porodice Jovanović bilo upravo izdavanje pod kiriju. Kada je reč o ovom delu imanja, pored eksproprijacije, pominje se i prodaja, i to uz adresu u ulici Svetozara Markovića 65. Naime, u februaru 1957. godine Vojislav i Slavka Jovanović su potpisali ugovor o kupoprodaji sa opštinom Savski venac za „prazno bez zgrada i drugih objekata zemljište“, sa obavezom da postojeće zgrade do juna iste godine poruše. Obzirom da je 6. novembra 1957. godine doneto rešenje o eksproprijaciji, i to za isto imanje, što potvrđuju identični brojevi zemljišnoknjižnog uloška (283), parcele (1234), katastarske opštine (Beograd 5), kao i sama kvadratura placa (439,20 kvadratnih metara) u oba pomenuta dokumenta, ostaje nejasno na koji način je kupoprodaja, ako je do nje uopšte i došlo, mogla prethoditi eksproprijaciji. U svakom slučaju, bilo da je ovo preuzimanje imanja od strane opštine formalno nazvano eksproprijacija ili kupoprodaja, plac na uglu ulica Vojvode Milenka i Svetozara Markovića posle 1957. godine ne ostaje u vlasništvu porodice Jovanović.

Pored poteškoća koje su članovi porodice Jovanović imali sa vlastima u vezi sa nacionalizacijom i eksproprijacijom nepokretne imovine, naročito usled nepoštovanja dinamike isplate nadoknada i, prema njihovom uverenju, neadekvatne visine iznosa, njihov veliki problem finansijske prirode bio je i porez na nekretnine. Obimna prepiska Vojislava Jovanovića sa državnim institucijama na ovu temu u okviru koje Jovanović uglavnom upućuje molbe za umanjenje visine poreza u osnovi je prožeta nezadovoljstvom radom ovih ustanova.

Veliko nepokretno imanje porodice Jovanović koje je sačinjavao plac sa kućom u Birčaninovoj ulici i plac, prema svojoj površini takoreći kvart, u ulicama Vojvode Milenka i Svetozara Markovića sa trospratnicom i prizemnim zgradama vremenom je, iz različitih razloga i deo po deo, prestajalo da bude u vlasništvu onih koji su ove nekretnine sagradili ili kupili. Jedan deo porodičnog imanja oduzet je vlasnicima nacionalizacijom i eksporoprijacijom imovine posle drugog svetskog rata, dok su deo, iz njima poznatih razloga, sami vlasnici prodali. Od nekada velikog imetka, posle smrti poslednjeg člana porodice, ostala je samo kuća u Birčaninovoj 24 koja je, kao što je već rečeno, postala legat Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ čiji je rad u velikoj meri doprineo očuvanju imena porodice Jovanović, kao i upoznavanju javnosti sa nepravedno zapostavljenim naučnim radom Vojislava Jovanovića.         

Čanković Jasna, Glišić Sunčica   
Univerzitetska biblioteka
”Svetozar Marković” u Beogradu

Podaci preuzeti iz publikacije Porodica Mate i Julke Jovanović

Gordana Gordić, Ilija Nikolić:, Porodica Mate i Julke Jovanović, UBSM, Beograd, 1988, str. 8.

Rešenje Sreskog suda za grad Beograd, 09.03.1934.

Ponuda za zaključenje Ugovora o kupoprodaji porodične zgrade, 09.11.1961.

Zabeleška DSIP-a, 16.11.1961.

Koncept pisama Vojislava Jovanovića DSIP-u, 12.03.1964.

Beleške Vojislava Jovanovića, 1965.

Zapisnik NOO Zapadni Vračar, 10.05.1955.

Rešenje Drugog Sreskog suda, 19.01.1957.

Pozivi NO grada Beograda za Vojislava i Slavku Jovanović, 18.10.1957.

Rešenje NO grada Beograda, 06.11.1957.

Zapisnik, 15.01.1958.

Ugovor o kupovini i prodaji, februar 1957.

Sanja M. Antonić je 22. februara 2008. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu odbranila magistarski rad, na temu: Razvoj informatičke semantičke mreže za oblast biomedicine. Mentor je bila doc. dr Cvetana Krstev sa Filološkog fakulteta  u Beogradu, a članovi komisije: dr Vesna Polovina sa Filološkog fakulteta  u Beogradu i dr Ivan Obradović sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu.

Ovaj rad predstavlja izuzetan doprinos u oblasti računarske lingvistike. Mogućnosti  primene i evaluacije dosadašnjeg razvoja su ogromne ne samo na informatičkom polju  već i u svim oblastima nauke. 
Kratak pregled sadržaja može da se grupiše na: prvi deo rada koji se odnosi na Prinstonski WordNet, vrste reči i relacije koje postoje među njima.

Drugi deo je posvećen projektu Balkanet, koji je detaljno opisan, a unutar kojeg je prikazan razvij i srpskog WordNet-a.

Treći deo rada predstavlja prikaz praktičnog rada u WordNet-u i dodavanju novih koncepata za oblast biomedicine.

Leksičko-semantička mreža je posebna vrsta tradicionalne semantičke mreže, u kojoj se čvorovi mreže odnose na pojedinačne reči ili „sinsetove“ (skupove sinonima) a veze između čvorova se odnose na semantičke relacije. Prinstonski WordNet (PWN) je prva tipična leksičko-semantička mreža, koja je formirana u Laboratoriji za kognitivne nauke, pod rukovodstvom profesora Džordža Milera, na Prinstonskom Univerzitetu. Vrste reči kao što su imenice, pridevi, glagoli i prilozi se organizuju u sinsetove, gde svaki sinset predstavlja jedan leksički koncept. Sinsetovi su povezani različitim semantičkim i leksičkim relacijama, kao što su hiponimija (vrsta relacije između podređenih  i nadređenih koncepata), meronimija (relacija između delova i celine) i mnoge druge.

Kao proširenje Prinstonskog WordNet-a, sledeći projekat je bio EuroWordNet (EWN), u okviru koga je razvijena višejezička leksička baza podataka koja obuhvata WordNet-ove za osam evropskih jezika. Da bi se višejezičnost mogla što bolje upotrebiti WordNet-ovi su povezani interlingvalnim indeksom (ILI). Putem ovog indeksa, jezici su povezani tako da je moguće slične reči pronaći iz jednog jezika u drugom. Projekat BalkaNet-a je preuzeo mnoge ideje od EuroWordNet-a, ali se takođe bavio i istraživanjem novih metoda i ideja.  Mnoge višejezične relacije u međujezičkom indeksu mogu da se testiraju stvarnim prevodnim ekvivalentima, a sam korpus može da se koristi za stvaranje mnogobrojnih informacija za  sinsetove u svakom jeziku.

BalkaNet je bio projekat koji je razvio višejezičke leksičke resurse sa semantičkim relacijama između osnovnih koncepata jezika Balkana (grčki, turski, rumunski, bugarski, češki i srpski). Svaki WordNet Balkana  je struktuiran na isti način kao i EuroWordNet. U tezi je detaljno opisan Srpski WordNet (SWN), njegov korpus i njegov dalji razvoj za naučnu oblast biomedicine koji je ilustrovan sa brojnim primerima.
Većina projekata razvoja WordNet-a je pridružena  profesionalnom udruženju, Global WordNet Association  koje je već organizovalo četiri veoma uspešne međunarodne konferencije.   Global WordNet Association – GWA je slobodna, neprofitna organizacija koja se zalaže za stvaranje platforme koja bi  uključila WordNet – ove raznih jezika širom sveta.

Veoma je značajno da postoji projekat slovenačkog WordNet-a (SloWN), koji se  prvenstveno bazira na srpskom WordNet-u. Jedan od razloga je da su srpski i slovenački jezici veoma bliski i da je za SWN mnogo toga urađeno. Svakako da navedene činjenice predstavljaju veliko priznanje za  srpski WordNet, a i našu nauku uopšte.

WordNet je svoju primenu našao i u oblasti medicine i molekularne biologije. Prema podacima iz 2006. godine u toku je razvoj novog informacionog izvora za oblast medicine, koji je nazvan Medical WordNet.  Fellbaum navodi da je tokom prethodne dve decenije WordNet postao najopsežniji leksikon engleskog jezika u digitalnom obliku. Između ostalog, u projektu Medical WordNet planira se sintetizovanje dva izvanredna informaciona resursa WordNet-a i Medline-a, koja je najbolja i najstarija baza podataka za oblast medicine.
U članku se takođe navodi da dolazi do sinteze  repozitorijuma informacija o genetskim bolestima i molekularnoj biologiji kao što su OMIM, GenBank, Swiss-Prot, GeneCards s jedne strane i WordNet-a sa druge strane. Termini iz četiri šire kategorije koncepata (fenotip, molekularna funkcija, biološki proces i celularne komponente) su formirani iz baze LocusLink i preslikani u WordNet. Stvaranje ovakvog informacionog resursa je od neprocenjivog značaja za razvoj biomedicinskih nauka.

Ovaj magistarski rad je dostupan svim zainteresovanim korisnicima u Univerzitetskoj biblioteci «Svetozar Marković». Koleginici Antonić iskreno čestitamo na postignutom uspehu.

Mr Mr Vera Petrović

dr. Mirjam Milharčić Hladnik „Migracije i interkulturni odnosi“
– prikaz –

Tema novembarske konferencije „Cobiss – podrška interkulturnom dijalogu“ inspirisana je odlukom Evropske unije da 2008. godinu proglasi Evropskom godinom kulturnog dijaloga, što podrazumeva prihvatanje i razumevanje kulturne raznolikosti svih stanovnika Evrope.

M. Milharčić Hladnik posmatra multikulturalnost kao fenomen koji je oduvek postojao, dok je sam pojam relativno skoro formulisan, pre 30-tak godina. Definicija multikultualnosti bi mogla da glasi tako da je to stanje kulturne i etničke različitosti u demografski određenom društvenom prostoru i suprostavlja se tzv. „monokulturalizmu“, odn. ideji o homogenim kulturama, odn. društvima koja se brane od imigrantskih kultura raznim formama kulturne asimilicaje i akulturacije, u cilju očuvanja normi dominantne domicilne kulture.

Teza dr Hladnik je da multikulturalnost utvrđuje koheziju društva, a da oni koji su protiv toga smatraju da prihvatanje te ideje ugrožava državu i njenu stabilnost. U toj dihotomiji se i ogleda srž složenosti problema i njegova intrigantnost, te svakako nema jednostavnog rešenja i pristupa. Suštinska nit ovog rada je, kao i cele konferencije, da drugih društava osim multikulturnih nema, te da ne postoje homogene i etničko i kulturno monolitne države.

Na isti način se može pristupiti i fenomenu migracija. Migracije su, takođe, odvajkada postojale i one su realnost koja nas prati kroz vekove. One nisu odraz krize društva i modernizacije ekonomije, već su fenomen socijalnog poretka, dok razlozi mogu biti raznoliki – društveni, politički, ekonomski ili intimni. Migracije kao takve su deo socijalne i kulturne istorije čovečanstva. Ovde govorimo o kulturama iseljenika i doseljenika, a čovek je i jedno i drugo, i ne možemo ga redokuvati na cilj ili odredište. Iskustva migranata su kompleksna i migracije su u biti jedan kompleksan proces.

Iako je isto tako noviji pojam, globalizacija je nešto što su migranti oduvek živeli. Naravno da niko ne spori da je suživot pripadnika različitih kultura težak, naglasila je dr Hladnik, ali kao što moramo da poštujemo razlike, tako moramo i da ih prevazilazimo, ako hoćemo da živimo zajedno. Taj paradoks je teško razumeti i živeti, naročito ako nema podrške države.

U mnogim zemljama Evrope je 1970-tih proklamovana ideja multikulturalnosti kao zvanična politička strategija. Jedna od njih je i Švedska koja se pravno-politički odredila kao multikulturna zemlja. To podrazumeva prepoznavanje raznolikosti i prihvatanje celog seta kulturne i religijske tradicije etničkih manjina i skupina, kao i priznavanja prava učestvovanja manjinskih grupa u političkom životu, obrazovanju, zapošljavanju i td.

Svet je odavno postao „globalno selo“, da iskoristimo pojam Maršala Mek Luana. Živimo u informacionom društvu u kome dominantnu ulogu u prenosu informacija igraju savremene komunikacione tehnologije, naročito Internet. Informacije se šire neverovatnom brzinom, a komunikacija među ljudima postaje lakša i brža nego ikada. Moderna biblioteka kao informacioni centar ima tu privilegiju da kroz svoju delatnost sjedini tradiciju i savremenost i da osmisli načine kako da svojim korisnicima prezentira prave vrednosti, poštujući pri tom etničke i kulturne osobenosti svakog od njih. Cobiss.net, međunarodni sistem koji povezuje biblioteke Jugoistočne Evrope, svakodnevnim širenjem svoje mreže, poštujući imperativ univerzalne dostupnosti informacijama, ide u korak sa društvenim kretanjima i usklađuje se sa osnovnim načelima multikulturalnosti u bibliotečkoj praksi.

Sunčica Glišić
Bibliotekar
Univerzitetska bilioteka «Svetozar Marković»