Broj dva (2009)

Fondove Univerzitetske biblioteke Tehničkog univerziteta u Beču čini oko milion knjiga i oko 2.500 stručnih časopisa, referensnih dela, normativa itd. Nalaze se u glavnoj biblioteci, u više od 90 stručnih biblioteka na departmanima Univerziteta, u 2 fakultetske biblioteke na Hemijskom i Matematičkom fakultetu i na institutima. Pored toga, može se pronaći više hiljada punih tekstova u „digitalnoj biblioteci“ koja se sastoji od baza podataka kao i elektronskih časopisa i knjiga.   

Štampana literatura je većim delom izložena u slobodnom pristupu i dostupna korisnicima bez prethodnog poručivanja. Težište je na prirodnim i tehničkim naukama, ali su takođe obuhvaćene i granične oblasti. U zbirci udžbenika mogu se naći, u više primeraka, knjige potrebne studentima za pohađanje nastave. Postoje i posebne zbirke, kao što je Zbirka diplomskih radova, magistarskih radova i disertacija odbranjenih na Tehničkom univerzitetu.

Biblioteka Tehničkog univerziteta je na raspolaganju svim studentima univerziteta kao i ostalim građanima starijim od 14 godina. Literatura u slobodnom pristupu se može besplatno koristiti pod pretpostavkom da se poštuju uslovi i red  korišćenja biblioteke. Publikacije su u bibliotekama Hemijskog i Matematičkog fakulteta izložene u slobodnom pristupu kao i u glavnoj zgradi gde se mogu naći na više nivoa od prizemlja do petog sprata.

Raspored po spratovima je sledeći: zbirka udžbenika se nalazi u prizemlju, opšta i stručna referensna literatura na prvom spratu, tekući časopisi na drugom, povezani časopisi na drugom i trećem, knjige raspoređene prema stručnim grupama od prvog do petog, a na petom spratu se nalazi zbirka diplomskih, magistarskih radova i disertacija..

Publikacije su u slobodnom pristupu izložene po stručnim grupama, što znači da se dela koja po sadržaju pripadaju istoj struci nalaze na policama jedna pored drugih.

Klasifikacioni stručni registar SYSTEMATIK je razvijen 1987 god. na osnovu klasifikacione šeme biblioteke Tehničkog univerziteta u Minhenu. Koristi se za knjige i periodiku. Svakoj glavnoj stručnoj oblasti je  dodeljena šifra od tri slova npr. ARC za arhitekturu, CHE za hemiju i sl. Kod knjiga su podele na uže stručne oblasti obeležene šifrom od tri slova koja prate tri cifre.

Knjige u Biblioteci Matematičkog fakulteta izložene su takođe u slobodnom pristupu, po AMS-klasifikaciji (matematičkoj stručnoj klasifikaciji Američkog matematičkog društva); dok su časopisi poređani po alfabetu.

Sledeća tabela prikazuje koja šifra odgovara određenoj struci, kao i smeštaj prema strukama u glavnoj zgradi Univerzitetske biblioteke Tehničkog univerziteta u Beču. Vidi se i da se publikacije obeležene šiframa BIO, CHE, CIT i LEB nalaze u Biblioteci Hemijskog fakulteta.

Detaljnija objašnjenja i podaci se mogu naći na sajtu biblioteke

http://www.ub.tuwien.ac.at/

Jelena Đurđulov
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, Beograd

Univerzitetska biblioteka u Rijeci, vodi poreklo od Biblioteke Isusovačkog kolegija i gimnazije. Isusovački red je osnovao kolegij i gimnaziju 1627. godine, Filozofski fakultet 1726. godine, a Teološki fakultet 1728. godine. Osnovni dokument kojim je uspostavljen temelj isusovačkog obrazovnog sistema je Ratio atique Institutio Studiorum Societatis Jesu, u kome je propisano osnivanje biblioteke za potrebe profesora i studenata. Knjige Isusovačke biblioteke su osnova fonda Univerzitetske biblioteke u Rijeci.

Došlo je do ukidanja, 23. septembra 1773. godine, isusovačkog seminara, kolegija, gimnazije, teološkog i filozofskog fakulteta, koji su se nalazili u dvospratnoj baroknoj zgradi severno od crkve Svetog Vida. Prostorije kolegija i seminara u kojima su se nalazile knjige su zapečaćene. Posle četiri godine (1777.), taj značajan knjižni fond je popisan i postaje vlasništvo riječke Opštine. Iz dokumenta «Inventario e Catallogo della Bibliotheca e delli libri delle congregazioni», se vidi da je bilo ukupno 1644 naslova u 2570 svezaka.
Dve godine kasnije, knjige isusovačkog kolegija i seminara postaju vlasništvo grada, te godine se realizuju i dve donacije. Svoje bogate porodične biblioteke gradu daruju Giulio de Benzoni i Giuseppe de Marotti. U službenom aktu o donacij 26. oktobra 1779. godine de Benzoni piše: «qual libreria amontera di presente a 900 volumi incirica; e cio affine si erriga uni Biblioteca publica a ventaggioso, e comodo Proffito nelle Scienze tanto delli figli della Patria, che degl’ Esteri Studenti», a 4. februara iste godine i Giuseppe de Marotti poklanja privatnu biblioteku sa katalogom pod istim uslovima, koju 23. decembra Kapetansko vijeće prihvata.
Krajem 1782. godine se spajaju ove dve privatne biblioteke sa bibliotekom isusovačkog kolegija i naučne akademije. Novonastala biblioteka ispunjava uslove donatora. Osnovana je gradsko-gimnazijska biblioteka, koja pored obrazovne funkcije, postaje i prva javna biblioteka u Rijeci.
Uređenje  Gradsko-gimnazijske biblioteke se završava 1839. godine, u tom trenutku ona ima 5652 naslova u 9200 svezaka. Biblioteka je 1840. godine počela da dobija gradski obavezni primerak.
Jačanjem političkih previranja između Hrvata i Talijana u Rijeci, dolazi do sve naglašenijih zahteva Grada za primopredajom knjiga gradsko-gimnazijske biblioteke. Komisija je u celini preuzela fond zajedno sa bibliotečkim prostorijama 1881. godine. Revizija knjižnog fonda Gradsko-gimnazijske biblioteke se sprovodi 1889. godine, iz čijeg fonda se izdvajaju duplikati i efemerne knjige, a zadržavaju stari katalozi. Biblioteka je u to vreme posedovala 6010 svezaka kompletnih dela, 990 svezaka nekompletnih i 11 inkunabula. Starom fondu pridružuju se donacije riječkih građana.
Biblioteka civika počinje sa radom 15. dec.. 1892. godine. Na mesto bibliotekara, 1910. godine dolazi Pietro Pillepich, koji u Firenci studira moderno talijansko bibliotekarstvo, te po svom povratku uređuje riječku biblioteku po svim ondašnjim zahtevima bibliotekarstva. Izrađuje se abecedni, predmetni, topografski i stručni katalog. Svojom nabavnom politikom biblioteka se opredeljuje kao opšte-naučna biblioteka.
Ministarstvo prosvete Narodne Republike Hrvatske donelo je odluku o izdvajanju pozajmnog fonda za Gradsku biblioteku u Rijeci, 14. oktobra 1948. godine. Knjige naučnog karaktera ulaze u fond novoosnovane Naučne biblioteke u Rijeci, koja od 1. januara 1949. godine počinje da dobija po jedan primerak svake štampane publikacije na teritoriji Hrvatske.
Viša pomorska škola otvara se 1949. godine, Medicinski fakultet 1955. godine, Tehnički fakultet i Pedagoška akademija 1960. godine, Ekonomski fakultet 1961. godine, a Viša tehnička građevinska škola 1969. godine. Osnivanjem ovih visokoškolskih ustanova, paralelno se osnivaju i biblioteke.
Osniva se Stručna sekcija 21. aprila 1963. godine na inicijativu Naučne biblioteke u Rijeci, kao potreba za povezivanjem i bibliotečko stručnom saradnjom , a sve sa ciljem stručnog usavršavanja, osnivanja Centralnog kataloga knjiga, kao i popisa prinova periodičnih publikacija u gradu Rijeci. Osnivanjem fakulteta i visokih škola, Naučna biblioteka svoju nabavnu politiku usmerava prema nastavnom i naučno-istraživačkom radu. Biblioteka 9. maja 1979. godine, sa potpisivanjem Samoupravnog sporazuma postaje pridružena članica Univerziteta u Rijeci. Nabavna politika, bazirana na obaveznom primerku proširuje se na kupovinu knjiga i strane periodike za potrebe Univerzitetske zajednice. U redovnom finansiranju ovakve nabavke publikacija dolazi do problema već 1981. godine, kada se intenzivira razmena sa univerzitetskim i narodnim bibliotekama Jugoslavije i susednih zemalja.
Naučna čiteonica sa priručnom zbirkom knjiga u otvorenom pristupu, otvorena je 1980. godine. Biblioteka već tada ima problema sa nedostatkom prostora. Osamdesete obeležavaju intezivne aktivnosti na primeni međunarodnih standarda u katalogizaciji i klasifikaciji građe, što je osnov za izgradnju jedinstvenog bibliotečko informacionog sistema i poslovanja. Matična služba Naučne biblioteke organizuje zajedničku primenu novih standarda na svim fakultetima i specijalnim bibliotekama u Rijeci, kao i odgovarajuću edukaciju za sve bibliotekare Univerziteta. Sistematski se radi i na edukaciji korisnika Univerziteta. Naučna biblioteka od 1987. godine postaje depozitna za doktorske disertacije, objavljene na riječkom univerzitetu od 1974. godine. Disertacije se odmah obrađuju i mogu se pretražiti preko abecednog i stručnog kataloga.
Izdavačka delatnost prati potrebe Univerziteta.
Krajem osamdesetih godina je počela priprema na informaciono-bibliotečkom poslovanju, koje je sporo napredovalo. Prvi personalni računar, koji je stigao u biblioteku 1987. godine, trebao je da bude uključen u sistem uzajamne katalogizacije i da omogući pristup bazama podataka u okviru Sistema naučnih i tehničkih informacija Jugoslavije. Posle razdruživanja, Nacionalna i univerztetska biblioteka u Zagrebu razvija nacionalnu aplikaciju za bibliotečko poslovanje. Računarska veza se instalira 1991. godine na relaciji Naučna biblioteka-riječki fakulteti, a Matična služba organizuje petodnevni kurs katalogizacije i pretraživanja monografskih publikacija na softveru Nacionalne i univerztetske biblioteke. Softver je 1992. godine instaliran na neumrežene personalne računare u svim bibliotekama Univerziteta.
Broj zaposlenih, 1991. godine, u Naučnoj biblioteci se smanjuje sa 24 na 22 službenika a taj broj je i do danas. Smanjenje broja zaposlenih je veliki gubitak za profesiju. Novi Zakon o visokom školstvu stupio je na snagu 1993. godine. Bibliotečka delatnost do tada je u celosti finansirana iz gradskog fonda namenjenog kulturi, a zatim počinje pretežno da se finansira u okviru naučnog sistema čime se naglašava njena univerzitetska uloga.
Univerzitetska biblioteka Rijeka svoje ime dobija 1995. godine. Ona je  matična biblioteka za sve fakultetske biblioteke Univerziteta u Rijeci i specijalne biblioteke Primorsko-goranske županije. Centralna je biblioteka Univerziteta u Rijeci i centar bibliotečko-informacionog sistema Univerziteta. Centralna je javna opštenaučna biblioteka Grada Rijeke i Primorsko goranske županije. Pored bibliotečke delatnosti, obavlja kulturno-obrazovnu i izdavačku delatnost.
Bibliotekom upravlja Upravno vijeće sastavljeno od predstavnika Ministarstva nauke i tehnike, Rektora Univerziteta i studenata. Na čelu Biblioteke je direktor. Kao savetodavno stručno telo direktora radi Bibliotečki savet sastavljen od stručnih radnika Biblioteke, odnosno bibliotečko informacionog osoblja Univerziteta. Nadzor nad zakonitošću rada obavlja Ministarstvo nauke i tehnike.
Rad biblioteke je organizovan kroz tri službe, to su: Služba za rad sa korisnicima i izložba Glagoljica; Služba nabavke i obrade građe; i Opšta služba. Pri upravi direktora, obavljaju se i poslovi matično-razvojne delatnosti, koji se odnose na stvaranje i realizaciju programa i planova razvoja Biblioteke i bibliotečko-informacionog sistema Univerziteta u Rijeci.
U Odeljenju rada sa korisnicima i obradi građe zaposleno je stručno bibliotečko osoblje, a u Opštoj službi rade službenici koji obavljaju administartivno računovodstvene poslove, poslove na održavanju zgrade i računarske opreme Biblioteke.
Služba za nabavku i obradu građe, prati popunjavanje fondova od trenutka deziderata do njene obrade i korišćenja, kao i samog smeštaja u  magacine. Građa se koristi u čitaonicama biblioteke ili se pozajmljuje. Na prvom spratu Biblioteke je stalna postavka izložbe Glagoljica, a služba je zadužena za prijem grupnih i pojedinačnih posetilaca.

Na info-pultu korisnicima su dostupni flajeri sa podacima o radu biblioteke, o pretraživanju i edukaciji korisnika, o uslovima za međubibliotečku pozajmicu, korišćenju računara u naučnoj čitaonici, kao i o poseti Izložbe glagonjice. Katalog ove biblioteke je dostupan na: www.svkri.hr ; http://crolist.svkri.hr

Mr Mr Vera Petrović

Dana 24. maja 1926. godine Univerzitetska biblioteka u Beogradu svečano je započela rad u novoj zgradi. U želji da obeležimo osamdeset tri godine rada u ovom zdanju, donosimo prepisku studenata sa upravnikom Biblioteke.
Molba studenata iz 1930. godine da se produži radno vreme u Biblioteci i dosta oštar odgovor upravnika Biblioteke Uroša Džonića, pokazaće nam šta se tokom godina u bibliotekama promenilo, a šta je ostalo isto.

Gospodinu Upravniku Univerzitetske biblioteke.
Beograd,

     Pošto su sve biblioteke u Beogradu zatvorene radnim danom do osam sati izjutra i posle šest sati uveče, kao i prazničnih dana po ceo dan, a to je baš ono vreme kad je studentima najzgodnije da u bibliotekama rade, jer nemaju da idu na predavanja na univerzitetu, i pošto je rad u bibliotekama neophodno nužan svima bez izuzetka studentima – to su potpisani na svojoj konferenciji, koju su održali, po prethodnom odobrenju Rektorata, 16. i 18. ovog meseca, jednoglasno odlučili da Vas u ime svih studenata i studentkinja beogradskog univerziteta najtoplije zamole da se zauzmete da se radno vreme u čitaonici univerzitetske biblioteke produži na četrnaest sati dnevno, te da se radi od sedam izjutra do devet sati uveče (umesto od devet izjutra do šest uveče kako je sada), i na sve praznične dane sem božićnih i uskršnjih praznika. Time biste učinili ogromnu korist svima studentima i studentkinjama. Za siromašne studente i studentkinje, kojih nije mali broj, to bi bilo spasonosno, jer ovako, zauzeti radom u državnim i privatnim kancelarijama za sve ono vreme kad biblioteke u Beogradu rade, oni stvarno nemaju mogućnosti da se ovima koriste koliko da ih i nema.
Tvrdo uvereni u Vašu uvek dobru volju da pomognete studentima, i smatrajući da za ovu stvar ima mogućnosti, sa pouzdanjem očekujemo da će naša razložna molba biti uskoro ostvarena.
S poštovanjem,
1. Predsednik Udruženja jugoslovenskih medicinara,
Milan Jelisijević, kand. med.
2. Predsednik Studentskog društva za uporednu književnost,
Borivoje Stojković.
3. Predsednik Studentskog Pravničkog Društva
Boško K. Perić, kand. jur.
4. Predsednik Studentskog Društva za srp. hrv. jezik i jug. knj.
Vukoman Džaković, stud. fil.
5. Za Udruženje studentkinja predsednik
Vukosava Danilović, stud. prava.
6. Za Udruženje studenata mašinske i elektrotehnike
p. predsednik, Nenad J. Zrnić, kand. ing.
7. Predsednik Udruženja studenata bogoslova,
Spasoje M. Begović, kand. bogoslovije.
8. Predsednik udruženja studenata šumara,
Kosta Ostojić, kand. ing. for.
9. Predsednik studentskog istoriskog društva
Milan R. Mišić, stud. fil.
10. Za udruženje studenata matematičara, p. predsednik
Orlov Konstantin, stud. fil.
11. P. predsednik studentskog tehničkog društva
Milan Radojković, kand. ing.
12. Za Udruženje studenata arhitekture predsednik
Milan Cvetković, kand. arh.
23. marta 1930 godine
Beograd

Rektoratu Univerziteta
Beograd.
Universitetska Biblioteka primila je priloženu predstavku studenata Universiteta o produženju radnog vremena u Biblioteci. Povodom te predstavke, čast mi je podneti Rektoru sledeći izveštaj:
Za pohvalu je što studenti žele da imaju više radnog vremena i da im Biblioteka bude pristupačna u svako doba. Uprava Biblioteke je izlazila u susret i izlaziće uvek studentima na sve opravdane molbe sa najvećom prdusretljivošću. Ona se trudi da im stvori što pogodnije uslove za rad i bez njihove intervencije, a svakom zahtevu izlazi u susret do krajnjih granica mogučnosti. Ovakav pak predlog mogao bi se prihvatiti samo pod ovim uslovima:
1) da se u Biblioteci sazida još jedna čitaonica u kojoj bi se moglo raditi u veče, 2) da se dobije dvostruko veći kredit za ogrev i osvetljenje, i 3) da se dobije dvostruki broj stalnih činovnika i služitelja.
Međutim, to su uslovi tako teški da ih Uprava ne može sama rešiti. Ako je to u mogućnosti studentima, Uprava bi im bila osobito zahvalna, a oni bi olakšali rad ne samo sebi, nego i budućim generacijama.
Biblioteka je otvorena punih 10 časova dnevno, od 8 čas. pre podne do 6 čas. po podne neprekidno. Velika čitaonica ( studentska) otvara se u 9 čas. pre podne i zatvara se u 6 čas. po podne. Znači, studenti imaju za rad punih 9 sati dnevno. Za one koji hoće da rade dovoljno je 9 časova rada, ili ako su zauzeti časovima ili drugim poslovima, nekoliko časova pre podne, u podne, ili po podne. Naravno, pod pretpostavkom da se odista radi sistematski svakoga dana. Bilo je vremena kada ovakva Biblioteka nije postojala, pa su studenti ipak radili, spremali se za svoj poziv i sjajno polagali ispite. Bilo je generacija, koje nisu mogle biti državni činovnici na đačkoj klupi-pa su ipak uspešno studirali. Bilo je siromašnih studenata koji nisu imali ni stipendije, ni Stud. Doma, ni druge olakšice pa su ipak radili. Razloge za eventualne neuspešne studije sadanjih studenata trebalo bi tražiti na drugoj strani, a ne u činjenici što je Biblioteka otvorena za studente samo 9 sati.
Uprava je morala zavesti samo 10 časova rada u Biblioteci, jer nema dovoljno osoblja za duži rad. U ostalom, ko bi mogao izdržati više od 10 časova kancelariskog vremena? Pored administrativnih, često stručnih radova (inventarisanje knjiga, izrada kataloga, određivanje signature, i t. d. ), činovnici moraju i vrlo tačno dežurati baš zbog samih studenata. Poseta u Biblioteci ima
prosečno dosta (N. pr. 26 februara ove godine bilo je 198 čitalaca), pa se ipak svakome izlazi u susret, a u prvom redu studentima. Postoje dve sale i odeljenje za kataloge i moraju u isto doba dežurati tri činovnika kada je veća poseta. Pored najbolje volje, jedan činovnik ne može izdržati više od 7 časova dnevno dežurstva jer se pored nadzora, izdaju i primaju knjige, daju obaveštenja, upisuju nove čitaoce, kontrolišu reversi, pregledaju knjige da ne budu oštećene i t. d. Broj stalnih činovnika je svega četiri. Međutim, za ovakvu biblioteku potrebno je imati najmanje dvostruki broj stručnih službenika, trojicu za dežurstva i tri služitelja za traženje i vraćanje knjiga.
Da se pomognemo studentima? Na žalost prošlo je vreme, kada su studenti hteli pomagati besplatno i žrtvovati po nešto od svoga vremena, ili uskratiti sebi pokoju od svojih distrakcija. Eto, neka n. pr. od potpisanih njih 7 pristane da dežura po pet sati u toku jedne nedelje, pa će se dobiti još 35 časova radnog vremena. Razume se da oni moraju dati i obavezu da će materijalno i moralno odgovarati za svaku eventualnu štetu i izgred, pored toga što moraju biti na radu tačni. Ali sa studentima nismo imali najbolja iskustva. Jedan od potpisnika predstavke bio je upućen od Ministarstva Prosvete na rad i stalno se žalio na prekomerni rad. U stvari pak, smatrao je to za sinekuru, stalno se za nedolazak izgovarao časovima, bolešću, hitnim poslovima i t. d. Uz to, bio je nesposoban za posao, nije bio vredan, i nije pokazivao volje ni za jedan bibliotečki posao. Međutim, što čudno izgleda, on sada traži 14 sati dnevnog rada od drugih činovnika.
Poznato je nama uređenje gotovo svih evropskih velikih biblioteka, ali su tamo druge prilike. Prvo, publika zna šta je to biblioteka i kakav je rad u njoj. Drugo, broj činovnika je daleko veći. Treće, zgrade su drugojano sazidane i drugojače snabdevene s obzirom na rukovanje knjigama (izdavanje, primanje, kontrola.) Po statistici jednog dana (28 oktobra, 1929) traženo je kod nas 360 knjiga (sem rečnika, enciklopedija i ručnih knjiga). Neka je za svaku knjigu potrebno samo 1 minut vremena, pošto su knjige po raznim magacinima (u parteru, na spratovima, u odeljenju za retkosti, u posebnim ormanima), onda znači da treba imati 360 minuta, ili punih 6 sati na traženje knjiga. Kada se doda i vreme za vraćanje knjiga, onda je potrebno najmanje 10 časova radnog vremene samo za te poslove. Međutim ceo taj posao obavljaju samo dva služitelja naizmenično, koji sem toga imaju i druge dužnosti (čišćenje kancelarija, hodnika, stepenica, spoljna služba i u zgradi su od 6 čas. jutro do 6 časova veće neprekidno.
Biblioteka je otvorena u prvome redu za studente, pa onda za činovnike, koji su uzgred i studenti. Potpisani nema ništa protiv što su izvesni studenti i činovnici i studenti. Ali kada se razgleda koji su to studenti činovnici, vidi se da su to većinom ili oni koji ne bi morali biti činovnici prema imovnom stanju svojih roditelja, ili oni koji su još od đačke klupe postali «gur-gur» i stvorili već razne veze pomoću kojih ulaze u službu. Malo je prave sirotinje i onih skromnih i vrednih mladića koje bi odista trebalo pomoći i otvarati za njih posla po državnim nadleštvima.
Raditi u sve praznične dane značilo bi primorati činovnike u vreme kada su po Zakonu slobodni od zvanične dužnosti. Voleo bih da vidim one iste činovnike-studente šta bi radili kada bi se od njih zahtevalo da rade praznikom. Jedan od takvih, pomenuli smo to i ranije, bio je u Biblioteci, pa je u radne dane izostajao vrlo često zbog časova, ili zbog priprema seminarskog rada, ili zbog bolesti, ili zbog nekakvih studentskih zborova i konferencija, ili zbog javnih predavanja. Glavno, nije radio dovoljno ni u radne dane, a potrgao bi sto paragrafa, kada bi mu se pomenuli da radi i u praznike. Pitanje je principsko. Studenti sada traže da Biblioteka radi u praznike. Po toj logici, oni će tražiti da i predavanja budu praznikom, ili u doba kada oni nisu zauzeti. Najzad, ovu predstavku ne treba smatrati da je potekla od sviju studenata. Dovoljno je navesti samo ovo: Jedan od potpisanih izjavio mi je da je potpisao predstavku i ne pročitavši je i, kada je saznao o čemu je stvar, rekao je da će povući svoj potpis. Pa kada se sami potpisnici ne slažu u celini sa pretpostavkom šta li bi bilo, kada bi se pročitali i svi drugi studenti?
Na ovoj predstavci ima dvanaest potpisa. Oni traže da se vreme u Biblioteci poveća, značilo bi, prema tome, da su oni već radili i da rade u biblioteci, da su uvideli da im je dosadanje radno vreme nedovoljno. Međutim, od 12 potpisnika samo je jedan jedini posetilac biblioteke za školsku 1929/30 godinu i dolazio je u Biblioteku samo zimskog semestra. Šta to znači? Traže produženje radnog vremena oni, kojima je Biblioteka i nepoznata! Oni pak, koji odista rade i dolaze u Biblioteku redovno ništa ne protestvuju i ništa ne traže. U završnoj rečenici predstavke stajalo je prvo «znajući da za ovu stvar ima mogućnosti», pa je onda – posle privatnog razgovora sa potpisanim i pre predaje samoga akta došlo «smatrajući». Po privatnom obaveštenju ovo je trebalo da znači: nemate činovnike, ali tražite da se postave studenti, pošto je od 1. aprila izvršena redukcija dnevničara Ministarstva Prosvete. Ministarstvo će prema rečima tog studenta-izići u susret, pa će se opet doći do plata oni isti koji su i dosada bili na platnom spisku a nisu ništa radili. Međutim, pitanje je opet načelno, Biblioteci su potrebni stalni, odgovorni i spremni činovnici, a ne sinekuriste, kojima se ne može dati ni udaranje pečata, jer i to rade samo koliko da ubiju kancelarisko vreme.
Traži se rad od 7 časova jutro do 9 časova veče! Zaboravlja se, pod pretpostavkom da u Biblioteci nema apsolutno nikakvih drugih poslova, da je potrebno zgradu očistiti, provetriti čitaonice, a zimi ih zagrejati. O svemu tome potpisnici predstavke ili nemaju ni pojma, ili su se dali zavesti od jednoga kome je to samo palo na um, pa je to predložio, a ostali prihvatili bez dubljeg ulaženja u samu stvar.
U podne, između 12 i 2 časa, retkost je da ostanu po 3-4 studenta, a po nekad nema ni jednoga, a činovnik mora da dežura. U subotu, na primer, baš onog dana kada je predstavka podnesena (29 marta ove godine) u 12 ½ čas. nije bilo ni jednog studenta. Svi su požurili na ručak, a Biblioteka je ostala prazna. Značilo bi, po logici predstavke, (o)držati Biblioteku otvorenu kao mehanu od svanuća do duboko u noć, pa ako se ko smiluje da dođe kad hoće, a činovnici moraju sedeti i čekati.
Na Universitetu ima dosta odličnih, vrednih i savesnih studenata, koji vrlo ozbiljno rade svoj posao, znaju zašto su u Biblioteci i ponašaju se vrlo pohvalno. Ali, kada se već ovako sastaju «predstavnici» studenata i u ime sviju podnose predstavke valjalo bi da se pozabave još kojim pitanjem. N. pr. da utiču na izvesne svoje drugove da ne pljuju po parketu, da brišu obuću pri ulasku u Biblioteku, da ne puše po hodnicima i klozetima, da ne crtaju po zidovima najskarednije slike i ne pišu najbezobraznije stvari, da ne larmaju pred salom za čitanje, da se učtivije ponašaju prema činovnicima i služiteljima, da ne šaraju knjige, da ne čupaju slike, da ne kradu knjige, da ne ostavljaju prljav veš po klozetima i da ne zatvaraju cevi, da ne igraju karata i šaha, da ne žurišu sa devojkama za vreme rada u čitaonici, da ne čitaju novine i pišu pisma u Biblioteci, da ne protestvuju kad traže neozbiljne knjige, (N. pr. najviše se čitaju lascive knjige jednog Pitigrilia i «Zašto su nam žene neverne» od Kiša), da se bune što ne mogu birati mesta po svojoj volji, da ne zauzmu mesta, pa onda po dva sata i više ostaju po hodnicima u razgovoru ili pušenju pred Bibliotekom; da ne smatraju da je Biblioteka kafana gde bi mogli da se izvale kako hoće ili da se ljuljaju na stolici i t. d.
Bilo je vremena kada je u sali za svakog posetioca bilo spremljeno pero i mastilo, ali se to moralo ukinuti. Zašto? Pera su prosto pokrali, a parket su mastilom isprskali. Morala se zbog toga dela sala strugati i čistiti. Valjalo bi najzad da se odviknu od uverenja: to je naše, pa onda da smatraju da mogu upropastiti šta god hoće. Sve je ovo neprijatno nabrajanje i gorka istina, ali je bilo krajnje vreme da se kaže jednom delu studenata koliko je potrebno opšte vaspitanje i pristojno ponašanje universitetski obrazovane omladine. To bi, eto, bila važna pitanja kojima bi trebalo da se pozabave «predstavnici» studenata. Što se pak tiče njihove predstavke, ona bi se mogla prihvatiti samo po ranije navedenim uslovima (da Biblioteka sazida još koje odeljenje, da se stvore veća materijalna sredstva, da se postave novi stalni činovnici i služitelji). Za sada, koliko osoblje mora da radi na uređenju i održavanju same biblioteke, skoro isto toliko vremena mora da posveti upućivanju, opominjanju i održavanju reda. Naša biblioteka nije samo ustanova za načni rad, nego je na izvesan način i vaspitni zavod. Sa tim dvostrukim zadatkom, a još uz to kao mlada ustanova u punom jeku stvaranja, ona ipak odgovara ovome zadatku, a docnije će svakako još više raditi u tom pravcu, ako prilike budu povoljnije.

Danica Filipović

Dopis je primljen 29. marta 1930. i zaveden pod brojem 313, Arhiva Univerzitetske biblioteke

Ove godine, širom sveta, obeležava se  značajan jubilej –  dvesta godina od rođenja Luja Braja (1809-1852), jedne od najinventivnijih ličnosti u istoriji, tvorca reljefnog alfabeta koji je slepim osobama omogućio opismenjavanje i obrazovanje.    Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković” ovim povodom  organizovala je izložbu pod nazivom  „Put svetlosti –  Brajevo pismo i obrazovanje slepih u Srbiji”,  podsećajući javnost na nemerljivu vrednost i značaj Brajevog pisma za osobe sa oštećenjem vida. Ovom prilikom, objavljen je i katalog izložbe, iz koga izdvajamo:

Životni put Luja Braja

Luj Braj  rodio se 4. januara 1809. godine u  seocu Kuvre koje se nalazi petnaestak kilometara istočno od Pariza. Bio je najmlađe dete u porodici. Otac porodice, Simon-Rene, bio je sarač, poznat kao veoma vešt majstor. Jednog jutra kad je Luju bilo tri godine, ušao je u kućnu radionicu dok je otac bio odsutan i pokušavši šilom da iseče komad kože, povredio oko. Infekcija koja je nastala, proširila se na oba oka i Luj je oslepeo.

Lujevi roditelji bili su veoma zabrinuti za budućnost svog sina i činili su sve što su mogli da mu pomognu. Otac ga je učio  da čita abecedu tako što mu je  kažiprst pritiskao preko drvenih ploča izrezbarenih u obliku slova.
Luj je sa sedam godina pošao u školu u Kuvreu, i odmah na početku iznenadio učitelja svojom pronicljivišću, bistrinom  i inteligencijom. Uprkos svom hendikepu, postao je najbolji đak.

Sa  nepunih deset godina, Luj je sa ocem otputovao u Pariz, u „Kraljevski institut za slepu omladinu” u kome će se školovati,  učiti, živeti, a kasnije i predavati. Ovaj institut  je 1785. godine osnovao francuski profesor kaligrafije Valentin Aj (1745-1822), koji je došao na jednostavnu ideju da bi slepe osobe mogle da čitaju reljefna slova abecede pomoću prstiju.

Ova škola je nudila mogućnosti kakve se nigde drugo nisu mogle naći. Tu su slepe devojčice i dečaci mogli da uče gramatiku, istoriju,
aritmetiku, geografiju, prirodne nauke, muziku i osposobljavaju se za zanate i veštine koje će im biti neophodne za dalji život i rad.

Luj Braj bio je natprosečan učenik sa najboljim ocenama  iz svakog predmeta. Naročito je uživao u časovima muzike i postao je dobar čelista i orguljaš. Sa šesnaest godina, prihvatio je plaćeno mesto orguljaša u maloj crkvi koja se nalazila u okviru instituta. Tokom svog života bio je orguljaš u nekoliko crkava u Parizu.

Nastanak Brajevog pisma

Mladi Braj  je, pročitavši svih  četrnaest knjiga koje je institut posedovao, shvatio da je reljefno latinično pismo nečitljivo, i počeo da razmišlja da mora postojati način za brže čitanje, odnosno način da se slova na papiru brže osete, pa je počeo je da eksperimentiše sa bušenjem kože u obliku krugova, kvadrata i trouglova, u pokušaju da razvije alfabet za potrebe slepih. U to isto to vreme, Šarl Barbije, kapetan  u francuskoj vojsci, razvio je sistem komunikacije za potrebe vojnika u toku noćne smene, koji je predstavljao  rešetkastu strukturu  sastavljenu od dvanaest ispupčenih tačaka i crtica na kartonu, nazvan „noćno pisanje”. Iako je sistem kapetana Barbijea imao mnoge nedostatke, poslužio je kao inspiracija i podsticaj visprenom  trinaestogodišnjem Braju koji je koristio svaki minut svog slobodnog vremena da razvije metod tačkastog alfabeta i adaptira  ga za potrebe slepih osoba.

Ispupčene tačke formirao je u uspravni pravougaonik sa po tri tačke grupisane vertikalno i dve horizontalno,  i osmislio jednostavno pero i okvir za pisanje. Imao je šesnaest godina kada je završio svoj sistem obrazovan od šest različito raspoređenih tačaka u kombinaciji sa crticama  i predstavio ga  direktoru  instituta.

 Svoju prvu knjigu objavio je 1829. godine, kada je imao samo dvadeset godina, pod naslovom „Metod za pisanje reči, muzike i višeglasja uz pomoć tačaka”, namenjenu i priređenu za slepe osobe. U ovoj knjizi po prvi put objašnjen je metod  čitanja i pisanja koji će nekoliko godina kasnije, širom sveta postati poznat kao Brajevo pismo,  pismo koje slepe osobe čitaju prevlačeći kažiprstom desne ruke s leve na desnu stranu a pišu u obrnutom smeru, s desne na levu stranu.

Sa navršenih sedamnaest godina, Luj postaje mentor mlađim učenicima, a dve godine kasnije dobija posao predavača u institutu. Predavao je gramatiku, geografiju, aritmetiku i muziku, a zauzvrat je stanovao u institutu i dobijao malu novčanu nadoknadu. Bio je blag, posvećen učitelj, od svoje skromne zarade pomagao je siromašnim učenicima da kupe školski pribor i knjige i njegovi  učenici su ga izuzetno voleli i poštovali.
Godine 1837. Braj je dopunio svoje pismo matematičkim i notnim znacima. Uprkos tome,  sistem je bio prevelika novina i previše jednostavan za to vreme, te je u  zvaničnim krugovima postojao jak otpor, i prihvatanje i uvođenje Brajevog pisma teklo je veoma sporo. Tek  je 1844. godine, osam godina pre Brajeve smrti, Brajevo pismo priznato u Francuskoj.

Ne prestajući da eksperimentiše, Luj Braj je sav svoj trud uložio i u pokušaj da slepe osobe mogu da se dopisuju sa osobama koje vide. Koristio je  šilo kojim je ubadao praveći tačke formirane po obliku regularnih slova. Ovaj metod, nazvan 
„rafigrafija”, toplo su prihvatili učenici instituta u kome je Braj radio i rado ga koristili u dopisivanju sa porodicom i prijateljima.

Uslovi za život i rad u institutu bili su izuzetno nepovoljni. Mladom Luju  zdravlje je počelo da popušta još u ranim dvadesetim godinama života, a u dvadeset šestoj godini dijagnostikovana mu je tuberkuloza, u to vreme neizlečiva bolest. Luj Braj ozbiljno se razboleo 1851. godine, ali je ostao miran i spokojan, uveren da je njegova misija završena. Preminuo je 6. januara 1852. godine, samo dva dana posle svog četrdeset i trećeg rođendana. Sahranjen je na groblju u svom rodnom mestu, Kuvreu.

Danas Luj Braj počiva u pariskom Panteonu, u koji su njegovi zemni ostaci preneseni prilikom ceremonije organizovane 1952. godine, sto godina posle smrti.

Počeci obrazovanja slepih u Srbiji

Počeci obrazovanja slepih u Srbiji datiraju još iz davne 1917. godine. U kasarni „Lambert“, 13. decembra 1917. godine, otvorena je prva srpska škola za slepe u Bizerti, u dalekoj Africi, kao preteča današnje škole za učenike oštećenog vida u Zemunu.

Prvi polaznici škole za slepe u Bizerti bili su oslepeli srpski ratnici iz Prvog svetskog rata. Da bi škola mogla nesmetano da radi, bile su joj neophodne knjige i bukvari, koji su prilagođeni slepima. Takve knjige štampane su na Brajevom reljefnom pismu.

Upravnik škole Veljko Ramadanović, koji je u to vreme jedini poznavao pedagoški rad sa slepima, postao je i njihov prvi učitelj. Ramadanović je još 1896. godine, po povratku sa školovanja u Pragu, adaptirao Brajevo pismo i prilagodio ga srpskom jeziku. Ono doživljava adekvatnu primenu u Bizerti.

Da bi nastavio sa nastavnim radom, Ramadanović ubrzo izdaje prvi srpski učbenik za slepe, bukvar „Moje prvo radovanje“. Građu za bukvar preuzeo je iz bukvara Steve Čuturila, štampanog 1916. godine na Krfu. Aktom Ministarstva prosvete i vera Kraljevine Jugoslavije 1918. godine, vlada je odobrila štampanje bukvara i njegovo korišćenje za nastavu.

Preseljenjem invalida iz kasarne u Bizerti , posle oslobođenja 1919. godine, na sadašnju lokaciju u Zemunu, u prostorije kasarne austrougraske vojske, otvaraju se nove perspektive daljeg razvoja školstva za slepe u Srbiji. Naročito do 1923. godine, kada je Zavod za invalide pretvoren u školu za slepu decu, koja se u početku zvala „Brajeva škola“.

Posle posete Kralja Aleksandra Prvog, škola menja naziv u „Dom slepih Kralja Aleksandra prvog“ u Zemunu. Formira se četvorogodišnja Osnovna škola, u kojoj se pohađa nastava po redovnom nastavnom planu i programu. Radi stručnog usavršavanja obrazuje se i trogodišnja zanatska škola, koju pohađa većina dece
posle završene osnovne škole. U tadašnjoj školi za slepe organizovan je rad logopeda, kao i Muzička škola za slepe.

Veljko Ramadanović osniva i prvu štampariju za slepe i biblioteku na Brajevom pismu „Nova svetlost“. Ubrzo ova biblioteka sa svojim fondom postaje jedna od najvećih u Evropi i prva na Balkanu.

U periodu između dva svetska rata, ovaj dom za slepe pod upravom Veljka Ramadanovića smatrao se jednom od najuglednijih institucija za slepe u Evropi. Međutim, Drugi svetski rat donosi mnogo problema i poteškoća, ali Dom ipak uspeva da opstane do završetka rata. Veljko umire 1943. godine, ne dočekavši oslobođenje.

Posle oslobođenja Zemuna 1944. godine, škola nastavlja sa radom na staroj lokaciji. Ponovo prihvata oslepele borce na reedukaciju i profesionalnu rehabilitaciju. Nakon mnogobrojnih reformi, škola danas nosi naziv „Škola za učenike oštećenog vida Veljko Ramadanović“ i obuhvata predškolsko, pripremnoškolsko, osnovnoškolsko i srednjoškolsko obrazovanje. Nakon 92 godine rada, ova škola je i danas jedna od najvećih, najmodernijih i najopremljenijih ove vrste u jugoistočnom delu Evrope i najstarija specijalna škola u Srbiji.

Muzička škola „Kosta Manojlović“ počela je sa radom 1. septembra 1939. godine, kao izdvojeno odeljenje muzičke škole „Stanković“ iz Beograda. Na svoj šezdeseti rođendan ona dobija status srednje muzičke škole i menja naziv u Muzička škola „Kosta Manojlović“, koji i danas nosi. U ovoj školi 2004. godine počelo se sa unošenjem nota u računar, koristeći specijalni program koji note konvertuje na Brajevo pismo.

U Beogradu postoji još jedna obrazovna institucija za predškolsko i osnovno obrazovanje učenika sa oštećenim vidom i drugim poremećajima u ponašanju, ali očuvanog intelekta. To je specijalna Osnovna škola za zaštitu vida „Dragan Kovačević“, u kojoj se nastavi odvija po redovnom programu, ali u manjim grupama. Ova škola postoji više od četrdeset godina i jedinstvena je na Balkanu.

Na može se govoriti o obrazovanju slepih u Srbiji, a da se ne spomene profesor dr Milan Budimir, jedan od najznačajnijih srpskih klasičnih filologa, redovni profesor Univerziteta u Beogradu i dugogodišnji šef Katedre za klasičnu filologiju. Rođen je 1891. godine, a kao ratni invalid, od 1922. godine bio potpuno slep. Njegov naučni opus broji nekoliko stotina radova, knjiga, studija, rasprava i članaka, od kojih su neki ušli u najpoznatije enciklopedije, rečnike i priručnike. Umro je 1975. godine.

Tiflologija

Tiflologija je nauka koja proučava zakonitosti razvoja i rehabilitacije slepih i slabovidih osoba. Nastala je od grčke reči tiflos-slep i logos-nauka. Iako bi prema nazivu subjekti tiflologije trebalo da budu samo slepa lica, sam termin je proširen i na slabovide osobe, jer se u tiflologiji tretiraju problemi svih lica sa vizuelnim oštećenjima bez obzira na stepen vizuelne ometenosti.

Tiflologija predstavlja deo defektološke nauke koji obuhvata opšte principe defektološke rehabilitacije i specifične defektološke postupke vaspitanja, obrazovanja i rehabilitacije slepih i slabovidih lica i neposredno je povezana sa opštom pedagogijom sa didaktikom, pedagoškom i razvojnom psihologijom kao i sa medicinskim naukama. Može se reći da je tiflologija nauka koja proučava zakonitosti razvoja lica sa oštećenjem vida, ukazuje na međuzavisnost metoda rehabilitacije i stepena oštećenja vida, što je izdvaja kao specifičnu naučnu oblast.

Taktilno-kinestetička percepcija spada među najvažnije puteve kojima deca sa oštećenjem vida uspostavljaju odnos sa stvarnošću. Slepom detetu taktilno čulo predstavlja dominantan kanal za dobijanje informacija.

Reljefne slike su tiflografsko nastavno sredstvo koje ima značajnu ulogu u edukaciji slepih i mogu se koristiti na svim tipovima nastave, pri čemu se vodi računa o složenosti i pouzdanosti informacija, koje slika treba da prenese slepoj osobi.

Brajevo pismo ima svoje specifičnosti u načinu čitanja i pisanja u odnosu na druga pisma. Postupak učenja nema mnogo sličnosti sa ostalim pismima, te se ovoj metodici posvećuje posebna pažnja. Univerzalnost grafema pisma, ogleda se u tome što se njima mogu služiti sva slepa lica iz svih jezičkih područja, kao i u mogućnosti izrade univerzalne matematičke, hemijske i muzičke notacije, u čemu je velika prednost Brajevog pisma u odnosu na ostala i zato je prihvaćeno od slepih ljudi i tiflopedagoga širom sveta.

Savremena računarska tehnologija olakšava pristup informacijama i stvara mogućnost za bržu i lakšu komunikaciju. Radna mesta za slepe i slabovide se opremaju adaptiranim kompjuterskim dodacima kao što su: Brajeve tastature-posebni uređaji koji omogućavaju da se Brajevom kombinacijom tastera unese karakter u računar, Brajev red-specijalno razvijeni periferni dodatak računaru, zvučni izlaz, štampači; emboseri-takođe štampači koji su isključivo namenjeni štampanju materijala na Brajevom pismu itd.

Izložbu je otvorio rektor Univerziteta u Beogradu, prof. dr Branko Kovačević koji je tom prilikom rekao da se trenutno radi na preciznom utvrđivanju  broja studenata sa hendikepom na fakultetima u Beogradu i definisanju njihovih najvećih problema. Rektor je istakao da je Univerzitetu potrebna pomoć studenata sa hendikepom, jer oni najbolje mogu da definišu svoje potrebe i probleme i pri tom naglasio: „Vrata Univerziteta  otvorena su im u svako doba i očekujemo ih da dođu  da razgovaramo”. Podsetio je prisutne da je pre godinu dana u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković ”, otvoren Centar za studente sa hendikepom koji ima za cilj da postakne mlade sa različitim vrstama hendikepa da se upišu na fakultete i omogući im što efikasnije studiranje.

Zatim je dr Vesna Vučinić sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu, u svom uvodnom izlaganju, nadahnuto govorila o životnom putu Luja Braja.

Kratak muzički program, pesme „Želja” i „We gonna be friends”izveli su učenici Škole za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović”, Živana Batajić i Jovan Belotomić, pod rukovodstvom profesora muzičke kulture, Dragana Videnovića.

Izuzetno zanimljivo predavanje pod nazivom „Razvoj i specifičnost Brajevog pisma” održala je dr Branka Jablan sa FASPER-a. Predavanjem su obuhvaćena dva segmenta:
1.Razvoj Brajevog pisma
2.Specifičnost grafema Brajevog pisma

Na početku je dr Jablan istakla: „Pronalazak pisma je najvredniji pronalazak čovečanstva, a čitanje i pisanje najvrednija veština kojom je čovek ovladao…
…Luj Braj je zadužio svet svojim pismom za slepe koje je uspelo da se održi kao do sad najbolje, i koje je uvedeno kao zvanično pismo za slepe. Evropska Akademija nauka i umetnosti proglasila je ovo pismo za najveće i najvrednije  tehničko otkriće 19. veka…..
…Na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu, odlučili smo da iz „Metodike razredne nastave sa slepom decom” izdvojimo Brajevo pismo kao poseban predmet i da mu damo posebno mesto koje mu inače i pripada.”

Dr Jablan je detaljno opisala  genezu Brajevog sistema naglašavajući značaj njegove direktne preteče, pisma Šarla Barbijea koje je za osnovu imalo sistem od 12 tačaka.
„Luj Braj je shvatio da je 12 tačaka teško za percepciju…1825. godine je zamislio i napravio svoje novo pismo tako što je smanjio broj tačaka na 8 a zatim na 6.”…

…„U Parizu je 1878. godine održan Svetski kongres sa temom „Poboljšanje položaja slepih”. Predloženo je da Brajevo pismo bude prilagođeno jezicima i pravopisu za svaku zemlju. Posle tog kongresa u velikom broju evropskih zemalja to je i učinjeno.”

Brajevo pismo

Završavajući svoje predavanje, Dr Jablan je skrenula pažnju na univerzalnost Brajevog pisma, sistema čiji grafički simboli imaju primenu u svim formama pisanog izražavanja slepih osoba.

Još jednom bi želeli da istaknemo ogroman značaj koje Brajevo pismo ima rečenicom kojom se završava i katalog izložbe – …Genijalnost Brajevog metoda može se razumeti kada se zna da se on suštinski  nije promenio od 1825. godine.

Mr Gordana Lazarević
Tatjana Brzulović Stanisavljević
Jelena Đurđulov

                                  Univerzitetska biblioteka  „ Svetozar Marković“, Beograd

Druga globalna konferencija IP bibliotekara održana je u Istanbulu. Učestvovalo je 47 bibliotekara iz 42 zemlje. Prisustvovale su kolege iz Nigerije, Gane, Malija, Zimbabvea, Bugarske, Poljske, Azerbejdžana, Moldavije, Mongolije, Egipta, Slovenije, Makedonije, Srbije i drugih zemalja. Na početku konferencije prisutne je pozdravila Teresa Hackett. Poželela je dobrodošlicu novom koordinatoru iz Belorusije.
Program je koncipiran prema iskustvima sa  prošlogodišnje konferencije kako bi efekat rada na konferenciji bio što uspešniji.  Glavne teme su sadržaji u otvorenom pristupu, organizovan je  okrugli sto po grupama i prva eIFL-IP nekonferencija koja je imala  vrlo interesantne teme. Najčešće su postavljana pitanja vezana za autorsko pravo i pristup digitalnom sadržaju, autorska prava i digitalizacija, facebook i eIFL-IP. Predavači su bili iz Velike Britanije, Amerike, Holandije, Moldavije, Mongolije, Lesota i Južne Afrike.
Prvog dana konferencije tema je bila : Autorska prava i pristup digitalnim sadržajima
Ova sesija fokusirana je na pristup materijalu u digitalnom formatu, koji može biti “izvorno digitalni”  ili retro-digitalni.  Digitalni objekti su jedinice  u digitalnoj biblioteci. Oni mogu da budu originalno fizičke jedinice (kao što su knjiga, fotografija ili slika), ili mogu da budu zvučni, video zapisi i animacije, koje su digitalizovane da bi bile dostupne onlajn. Pored digitalizovanih jedinica, postoje i “izvorno digitalni” objekti, koji predstavljaju dokumente koji su izrađeni i postoje samo u digitalnom formatu, poput nekih e-časopisa i e-teza. Pristup elektronskim izvorima znanja može biti dostupan isključivo preko licence za korišćenje. Licence su regulisane ugovornim pravom. Ovde nas naročito zanima odnos između ugovornog i autorskog prava kao i pronalaženje što boljih načina pristupanja digitalnim sadržajima. Diskutovano je o otvorenom pristupu  (Open Access) i Creative Commons licencama, kao i besplatnim onlajn izvorima. Predavači su bili Teresa Hackett (Irska), Wilma Mossink (Holandija) i Maja Bogataj (Slovenija).
„Pristup digitalnim izvorima najčešće je  moguć uz  korišćenje odgovarajuće licence“, rekla je Teresa na početku svog predavanja.  Da bi razumeli pristup i korišćenje digitalnog sadržaja, potebno je prethodno razumeti licence i kako one funkcionišu, kao i njihovu relaciju i odnos sa autorskim pravom. To se može posmatrati sa dva aspekta: aspekta korisnika i aspekta kreatora. Mi smo svi korisnici i kreatori digitalnog sadržaja, ali ipak postoji zakonska razlika između korisnika i kreatora. Kreator poseduje autorska prava, korisnik ih ne poseduje. Vlasnik autorskih prava može licencirati korišćenje materijala i sva prava preneti na javni domen. Korisnici sadržaja pokrivenog autorskim pravima moraju poštovati odredbe licenci , način i uslove korišćenja, tražiti dozvolu za dalja korišćenja. Sve što korisnik uradi mimo dozvoljenih i propisanih uslova licence je na sopstven rizik.
Šta je u stvari licenca? To je formalno pravo, dozvola da se čini nešto što bi se  u drugom slučaju  smatrano nezakonito. To je zakonsko sklapanje dogovora između dve ili više strana. Uglavnom je regulisano ugovornim pravom. Licence se koriste za pristup i korišćenje elektronskog sadržaja kao što su softveri, kompjuterske igre, baze podataka… Uglavnom većina elektronskog materijala koji se nalazi u bibliotekama podleže licencama. Licence mogu biti : dogovorne i nedogovorne. Većina elektronskih  izvora u bibliotekama,  onlajn data baze dobijaju preko dobavljača, tj. izdavača. Oni  šalju standardne licence u formi poziva konzorcijumu koji potom dogovara način i cenu korišćenja date licence.  Kod ove druge vrste licenci dogovora nema, nego su licence unapred formulisane. Korisnik se može saglasiti ili ne saglasiti sa uslovima korišćenja. Što se tiče materijala koje podleže autorskim pravima, a besplatno je dostupan na vebu treba  oprezno postupiti i pročitati upustva za korišćenje a ona su obično na dnu veb strane, (ko je nosilac autorskih prava, način i uslovi  korišćenja, licenca). U slučaju da ne postoji licenca za korišćenje materijala treba postupiti u skladu sa nacionalnim zakonom o autorskom pravu. Treba razmisliti šta želite da uradite sa materijalom koji se nalazi na vebu. Zapitajte se da li je to za vašu ličnu upotrebu ili komercijalnu upotrebu, koliko kopija želite jednu, dve ili stotinu, da li ćete odštampati sebi ili distribuirati materijal internetom, da li koristite za učenje ili obrazovanje. Stavite se u položaj nosioca autorskih prava. Šta je odgovorno i „fer korišćenje“? Primenite Bernsku konvenciju i trostepeni test. Koristite materijal sa veba uz navođenje punih referenci autora i naslova, stavite i link, navedite izvor iz koga ste preuzeli. Ukoliko se nosioci prava žale smesta prestanite da koristite materijal, jer u protivnom ako vas tuže nećete moći da se odbranite na sudu.
Autorsko pravo i otvoren pristup je tema sledećeg predavanja koje je izložila Wilma Mossink. Ovo je godina otvorenog  pristupa i u ovoj godini u oktobru je „Open access week“. Tri deklaracije govore o otvorenom pristupu Betesta,  Budimpešta, Berlin. Za otvoren pristup moramo ispuniti dva uslova: rad mora biti plasiran u onlajn repozitorijum od strane odgovarajuće organizacije i biti dostupan u otvornom pristupu. Mora postojati licenca koja dozvoljava ponovnu upotrebu u bilo kom digitalnom medijumu iz bilo kog razumnog  razloga.Treba ohrabriti istraživače i zahtevati da svoje radove ostave u repozotorijume, ohrabriti ih da izdaju članke u časopisima u otvorenom pristupu i pružiti im neophodnu podršku da to isprate. Prednosti repozitorijuma su : konkurencija tradicionalnom izdavaštvu i porast univerzitetskog izdavaštva.
Autor je prvi vlasnik prava, osoba koja je kreirala rad. Izuzetak od principa je kad je rad urađen u svrhu promocije ili zapošljavanja, onda je prvi vlasnik zaposleni. Može biti i višestruko autorsko kada dve ili više osoba zajednički proizvedu neko delo. Pravo se može eksploatisati na više načina. U prvom slučaju autor zadržava sva prava za sebe. U drugom slučaju autor sam odlučuje kako će rasporediti prava korišćenja. Može prebaciti sva prava na izdavača, ili u vidu eksluzivne ili neekskluzivne licence za korišćenje.
U svom izlaganju spomenula je i Južnu Afriku gde sva prava pripadaju institucijama. A u Holandiji, Utrehtu, autorska prava pripadaju univerzitetu i on predstavlja najveći i najbolji repozitorijum.
Inače Holandija spada u vodeće zemlje u omogućavanju otvorenog pristupa. Istraživački instituti i veliki broj univerzitete primenjenih umetnosti kreirali su repozitorijume gde je  mogućnost otvorenog pristupa konstantna. NARCIS, nacionalni repozitorijum,  „kapija do holandskih naučnih informacija” omogućuje pristup  punom tekstu približno 170.000 naučnih publikacija.  www.surffoundation.nl.

Maja Bogataj je govorila o CC licencama. Na početku svog izlaganja podsetila nas je da je misija zakona o autorskom pravu da zaštiti prava autora i pravo svojine , a s druge strane i da ga podstakne i motiviše na dalji kreativni rad.  CC je ustanovljena 2001. godine kao američka neprofitna organizacija koja je imala  cilj da ljudima  olakša način na koji će oni moći da  podele svoj rad sa drugima.  Osnovao ju je profesor Lessig. Trenutno je zastupljena u 50 zemalja, a u 9 zemalja je proces u toku. Bazira se  na američkom pravu, nacionalnom zakonu. Preko 250 miliona CC licenciranih objekata dostupno je na internetu, više od 85 miliona slika na flickr.com.alone. Slovenija pokušava da adaptira CC licencu svojim uslovima. Ova licenca štiti moralna prava autora.
Sve CC licence dozvoljavaju kopiranje, prevođenje, distribuciju i izvođenje u nekomercijalne svrhe. Takođe se može promeniti i format. Uslov je da se uvek navede originalan autor. Nosilac autorskih prava može izabrati da limitira svoja prava na nekomercijalno korišćenje ili da dozvoli reupotrebu ili distribuciju u komercijalne svrhe.
Karakteristike CC licence su da  nema limita u fer korišćenju, neeskluzivna je  javna licenca, CC nosilac prava stupa u odvojene dogovore u vezi licence sa svakim korisnikom posebno. Nema garancije. Licenca prestaje da važi kad se prekine ili  raskine dogovor. Zamerka CC licencama je da su one besplatne ali transfer sadržaja košta.
Drugog dana konferecije tema je bila: Autorska prava i digitalizacija
Ova sesija razmatra  štampani materijal koji je retro digitalizovan. Koja je zakonska procedura koja se sprovodi kada se želi digitalizovati materijal? Takođe će se govoriti i o orfan radovima i nekim predloženim rešenjima kad imamo orfan radove. Predavači su: Kevin Smith i Wilma Mossink.
Pre nego što se pristupi digitalizaciji potrebno je ispoštovati nekoliko koraka. Prvo treba utvrditi ko je nosilac autorskih prava građe koju želimo digitalizovati. Utvrditi da li su možda dela u javnom domenu, ili su možda orfan radovi. Kada utvrdimo kome pripadaju prava treba tražiti dozvolu  autora da možemo da pristupimo digitalizaiji. Treba voditi računa o specijalnim materijalima unikatima  sa kojima ne treba rizikovati. Rukovoditi se pravilima o ograničenjima i  izuzecima koji važe za biblioteke. Problem u digitalizaciji je veliki kod specijalnih kolekcija. Ako želimo da  digtalizujemo  pisma moramo tražiti dozvolu svih koji su učestvovali u prepisci.
O orfan radovima govorila je Wilma. To su oni radovi kod kojih je teško ili  nemoguće identifikovati autora, ili je autor poznat ali se  ne može se doći do njega. Situacija može biti problematična iz puno razloga. Autor je anoniman ili delo nikada nije izdato u celini. Nekada se zna ko je autor, ali je on u međuvremenu preneo svoja prava na nekog drugog a to nigde nije zabeleženo i tome se gubi svaki trag.  Novo informatičko društvo kreira novo tržište za analogne sadržaje. Nove tehnologije omogućavaju digitalizaciju i re-upotrebu  radova zaštićenih autorskim pravom. Na različite načine se pristupa rešavanju problema orfan radova u različitim zemljama. U Americi u Izveštaju od januara 2008. godine  govori se o orfan radovima koji se koriste, i eventualnim tužbama za kršenje autorskih prava. U slučajevima gde je  istraživanje o orfan radovima zaista sprovedeno vrlo opsežno i obuhvata:  pregled registra autorskih prava, korišćenje  pomoći stručnjaka i tehnologije a podignuta je tužba sledi neka vrsta kompenzacije za korišćena dela.  U Kanadi CBC (Copyright Board of Canada) izdaje licencu za upotrebu ako je korisnik kontaktirao Agenciju za autorska prava, internet, kontaktirao izdavačke kuće, biblioteke, univerzitete, muzeje. Licencom se reguliše način upotrebe i uslovi, kao i iznos nadoknade za vreme trajanja licence.  U nordijskim zemljama se radi na ovom problemu i teži se ka rešavanju problema. U izveštaju iz 2008. Ekspertska grupa za digitalizaciju na visokom nivou govori da svako usaglašavanje rešenja u zemljama članicama mora biti u skladu sa pravilima Unije. Preporuka je da se formiraju baze podataka o orfan delima, uključivanje metadata podataka u opis, i podsticaje sklapanja ugovora o korišćenju.
Trećeg dana konferencije govorilo se o nekoliko tema. Bilo je reči o međunarodnoj politici Zakona o autorskim pravima, izuzecima i ograničenjima od zakona, o nacionalnom Zakonu o autoskim pravima . „Uloga bibliotekara je da zaštiti i promoviše pristup znanju i materijalima za učenje”, rekao je Rilwani Abdulsalam iz Nigerije .„ Jedan od načina da se to ostvari je kroz dobro koncipirane izuzetke i ograničenja od autorskih prava. Kada zakon nije adekvatan on se mora promeniti, mi se zalažemo za promenu ” .
„Mnoge zemlje, kao Moldavija su modernizovale Zakon o autorskim pravima”, dodala je Marijana Harjevsci . „Važno je da je biblioteka uključena u proces i da je u mogućnosti da može da zastupa i efektivno da može da donosi amandmane i reflektuje javne interese i stvarne potrebe biblioteka u Moldaviji i ljudi koji koriste biblioteke ”.
Na kraju trećeg dana održana je prva eIFL-IP nekonferencija. Bibliotekari su na panoima napisali svoja pitanja o kojima žele više da saznaju, a pored tih pitanja su oni koji mogu da odgovore dodavali svoja imena. Radilo se po grupama, menjale su se grupe i svi su mogli da učestvuju. Najčešća pitanja vezana su za digitalizaciju i autorska prava, veb 2.0 i Facebook. Andrius je osnivač fejsbuka koji čine prijatelji eIFL i na kome mogu da se dobiju informacije o aktivnostima IP bibliotekara, predstojećim konferencijama kao i aktuelnim događajima.  Otvorena je grupa i svi mogu da se pridruže. (Friends of eIFL.net).
Na drugoj konferenciji bibliotekari su odlučili da istaknu i važnost prava korisnika u bibliotekama i obrazovanju i obeleže za tu priliku Svetski dan knjige i autorskih prava koji je 23.04. izdavanjem saopštenja u kome se kaže: „Promovisati čitanje, izdavanje i zaštititi intelektualnu svojinu kroz zaštitu autorskih prava”, od izuzetne je važnosti za biblioteke, bibliotekare  i za sve one koji koriste biblioteku.

Tatjana Brzulović Stanisavljević
Univerzitetska biblioteka ”Svetozar Marković”, Beograd

Tradicionalno su održani u Opatiji, od 1. do 4. aprila 2009. godine. Tema ovogodišnjeg skupa je bila: Biblioteke: kuda i kako dalje? Sa podtemama:
  * Biblioteke i očuvanje kulturne baštine
  * Biblioteke bez granica: digitalni repozitoriji
  * Bibliotečki softver: kuda i kako dalje?
Organizatori skupa su: Hrvatsko knjižničarsko društvo; Sekcija za visokoškolske i specijalne knjižnice i Sveučilišna knjižnica Rijeka.
Skupu je prisustvovalo 123 učesnika, od toga 52 izlagača, organizovane su 2 radionice i jedan okrugli sto.
Radionicu pod nazivom: Tri (ne sasvim lagana) koraka do repozitorija ustanove, su predstavile Iva Melinščak Zlodi i Marijana Glavica. Na  ovoj radionici se raspravljalo o problemima, koje će pojedine biblioteke morati da prevaziđu pri osnivanju repozitorija. Na tom putu je prvi korak instaliranje softvera. Drugi korak je prilagođavanje softvera i utvrđivanje pravila korišćenja (određivanje vrsta radova koji će se prikupljati i metapodataka kojima će se oni opisivati, rešavanje pitanja autorskih prava i obaveze polaganja dokumenata u repozitorij). Treći korak je popularizacija i podsticaj punjenja repozitorija, pri čemu se biblioteka može odlučiti na različite pristupe. U toku radionice je prikazano iskustvo stečeno pri implementaciji repozitorija na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.
Moderator druge radionice: Nabavka i međubibliotečka pozajmica u svim sistemima, je Vesna Golubović. Na radionici su prikazane mogućnosti izgradnje zbirki i međubibliotečke pozajmice korišćenjem različitih bibliotečkih softvera. Mojca Dolgan Petrič, Alenka Logar Skobir i Silvester Videlič su govorile o: Stanju i perspektivi međubibliotečke pozajmice i nabavke dokumenata u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci Ljubljana. Jelica Leščić i Zagorka Majstorović su govorile o: Conspectus model IFLA-a: prikaz teorijskih postavki i njihove primene u praksi.
Tema okruglog stola je bila: Biblioteke u sistemu nauke i visokog obrazovanja i zaštićena građa, moderator je bila Lea Lazarič, a uvodna izlaganja su podneli: Senke Tomljanović, Dragutin Katalenec i Nikolina Radić Štivić.
Opširnije informacije o skupu se nalaze na adresi: http://www.hkdrustvo.hr/hr/skupovi/program/142

Mi smo uzeli učešće na ovom skupu sa tri rada, čije sažetke objavljujemo:

Vesna Šujica

SAVREMENI NAČINI ZAŠTITE POKRETNE KULTURNE BAŠTINE

            Stara i retka knjiga, kao kulturno dobro, predstavlja duhovnu i u svom fizičkom smislu, umetničku i materijalnu vrednost.
Razlog očuvanja ove vrste kulturne baštine ne znači samo očuvanje njene ne male, često i neprocenjive materijalne vrednosti, već u istorijskom i sociološkom smislu uvid u način i organizaciju samog društva, u čijim okvirima je ovo kulturno dobro nastalo.
Kulturna dobra jednog naroda stoga nisu samo „Kulturna dobra od izuzetnog značaja“ (čije je postojanje i zaštita u Srbiji zakonom regulisana), već i kulturna i pokretna dobra, koja su bez obzira na svoju starost, uvek istorična (npr. stara i retka knjiga i periodika). Njihova funkcija kao svedoka vremena u kom su nastale višestruka je. Jedan od indirektnih načina zaštite ovih delova bibliotečkih fondova je i digitalazacija.
Početke digitalizacije bibliotečkih fondova Srbije, vezujemo za Narodnu biblioteku Srbije i 2002. godinu. Strateška dokumenta o prioritetima za digitalizaciju, su usvojena 2004. godine, kada je i osnovano Odeljenje za razvoj Digitalne Narodne biblioteke Srbije, jedino takve vrste u zemlji. Početkom 2007, Digitalna NBS, www.digital.nbs.bg.ac.yu broji 40-ak onlajn dostupnih digitalnih zbirki. Desetak zbirki NBS uključeno je na portal Evropske biblioteke: www. theeuropeanlibrary.org, dok su 4 zbirke OAI kompatibilne.
Danas, na sajtu NBS pored ostalog možemo naći i oko 200.000 digitalizovanih dokumenata.
Proces digitalizacije u Univerzitetskoj biblioteci “Svetozar Marković” počeo je 2007. godine. Krenulo se sa periodičnim publikacijama. U planu je postupak digitalizacije trezorske građe biblioteke koja sadrži 5000 naslova, od kojih je 229 uvršteno u listu kulturnih dobara od izuzetnog značaja.
2009. godine formirano je Odeljenje za digitalizaciju fondova sa zadatkom da digitalizuje najvredniju građu po spisku i projektu za digitalizaciju kulturne baštine Srbije Narodne biblioteke Srbije.

Maja Đorđević i Marija Bulatović

SOFTVERSKI SISTEM U VISOKOŠKOLSKIM
BIBLIOTEKAMA SRBIJE

Prvi začeci primene informacinih tehnologija datiraju iz 1987 g. kada je zajednica jugoslovenskih nacionalnih biblioteka prihvatila sistem uzajamne katalogizacije kao zajedničku osnovu bibliotečko – informacionog sistema i sistema naučnih i tehnoloških informacija. Do 1991. g. u  sistemu je učestvovalo 55 biblioteka iz svih njenih nekadašnjih republika.
Od 90-tih godina na ovamo u Srbiji su korišćeni različiti sofverski sistemi kao sto su cobiss, pergam, biblio, bissis i interni  programi koje su biblioteke formirale za svoje  potrebe. 
Vremenom je došlo do ponovnog umreženja biblioteka i zbog potrebe za jedinstvenim softverskim sistemom izabran je programski paket COBISS (Kooperativni online bibliografski sistem i servisi) koji je prisutan od početka automatizacije, jer je jedino on potpuno završen programski paket za bibliotekare sa interfejsom na srpskom jeziku. Uzajamna baza COBIB.SR je nastala spajanjem lokalnih baza Narodne biblioteke Srbije, Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“, Biblioteke Matice srpske i Jubina.. Posredstvom Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u COBISS  su se uključile biblioteke nad kojima ona obavlja matičnu funkciju.
U sistemu COBISS pod imenom Virtuelna biblioteka Srbije trenutno se nalazi 101 biblioteka sa ukupno 1.958.441  zapisa.
Danas se u Srbiji od ukupno 77  visokoškolskih biblioteka u 40 primenjuje COBISS.   S obzirom na to da se u proseku godišnje priključi oko 13 biblioteka, očekuje se da će se  ostale biblioteke Srbije  priključti sistemu i da će se realizovati osnovna ideja da cela Srbija bude umrežena u jedan jedinstveni bibliotečko informacioni sistem.

Mr Mr Vera Petrović

USPOSTAVLJANJE SISTEMA UZAJAMNE KATALOGIZACIJE I
CENTRALNOG UZAJAMNOG KATALOGA SRBIJE NA COBISS SOFTVERU

Jedinstven centralni katalog, nije postojao u Srbiji, početkom 2001. godine. Većina visokoškolskih biblioteka, nije imala dovoljno računara ili ih nije imala uopšte. Internet veze su bile veoma spore ili ih nije bilo. U bibliotekama su se retko koristili elektronski izvori, a većina bibliotekara i korisnika nije bila obučena kako da ih koristi.
Prvi Tempus projekat, u Srbiji, je realizovan od 15. aprila 2002. godine do 15. aprila 2004. godine.
Uspostavljanje centralnog uzajamnog kataloga u Srbiji na COBISS softveru, februara 2003. godine je dalo rezultate: sa 1.300.000 zapisa, sve univerzitetske i 17 od 30 fakultetskih biblioteka sa Univerziteta u Beogradu, 3 od 4 fakulteta Univerziteta umetnosti, 2 ot 10 fakulteta sa Univerziteta u Kragujevcu su bile uključene u sistem.
Trenutno je dostupno oko 1.930.000 zapisa preko centralnog uzajamnog kataloga na adresi: http://www.vbs.rs/cobiss/, u 97 biblioteka.
COBISS/OPAC je mrežna aplikacija koja bibliotekarima i krajnjim korisnicima omogućuje onlajn pristup: bibliografsko-kataloškim bazama podataka u sistemu COBISS (COBIB, i lokalne bibliotečke baze podataka); drugim bazama podataka COBISS (COLIB, CORES, CONOR, ELINKS); specijalizovanim bazama podataka (domaćih ili stranih proizvođača), na serveru bibliotečko- informacijskog servisa; kao i bazama podataka na udaljenim servisima Z39.50.
Preko KoBSON-a (Konzorcijum biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku), je organizovan novi oblik:

1. nabavka stranih naučnih informacija
2. prelazak sa papirnih izdanja na elektronska
3. unapređenje pristupa elektronskim informacijama.

Ukupno preuzetih članaka u punom tekstu 941,557:

KoBSON (ukupno zahteva: 1,011,520)

Peti međunarodni susret bibliotekara slavista (Fifth International Convention of Slavic Librarians’) u Sarajevu okupio je preko 100 učesnika iz Austrije, Nemačke, Češke, Velike Britanije, SAD, Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Predstavnici iz Srbije bili su Ivana Nikolić, Dejan Vukićević i Bojana Vukotić iz Narodne biblioteke Srbije, Mr Vera Petrovićiz Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković i Sanja Stepanović Todorović iz Biblioteke Srpske akademije nauka.

Ovogodišnji, peti jubilarni susret, pod naslovom VRATITI KORISNIKE BIBLIOTEKAMA bio je posvećen „njegovom veličanstvu korisniku i njenom veličanstvu korisnici“. Ovogodišnja tema je nastala kao logičan sled prethodnih susreta.  Svojim izlaganjima učesnici su pokušali da odogovore na pitanja:
Ko su korisnici danas? Da li su se njihove potrebe promenile u poslednje dve decenije? Koliko su nove tehnologije uticale na njihovu percepciju biblioteke? Šta korisnici danas žele od nas? Šta bibliotekari mogu ponuditi danas? Koja je razlika u tipu, kvalitetu i obimu usluga danas u odnosu na juče? Šta nam to donosi korisničko sutra? Da li zaista postoji Biblioteka 2.0? Kakav je anticipirani odnos između Bibliotekara 2.0 i Korisnika 2.0?
Susret je otvorio Robert Donia, profesor Univerziteta u Mičigenu,  svojim izlaganjem O korisniku : kratko i mudro. U ovom vremenu sveopšte krize – od ekonomske do krize distribucije znanja, novina, časopisa i izdavačkih kuća – profesor Donia predviđa pojačanu potrebu za  bibliotekama i poseban značaj pridaje bibliotekarima koji treba da vode korisnike kroz svet znanja.
Dženet Zmroček (Janet Zmroczek) iz Britanske biblioteke govorila je o tome kako se u Britanskoj biblioteci (koja inače ima mnogo korisnika) privlače novi korisnici putem javnih događaja i izložbi. U želji da zbirke i usluge koristi što veći broj korisnika, sada i na daljinu, u ovoj biblioteci se širi krug usluga pa se novi korisnici privlače tradicionalnim i onlajn izložbama, čitanjem poezije, književnim diskusijama i forumima, digitalizacijom ploča pop muzike, pisanjem projekata za mala i srednja preduzeća, sve do organizovanja susreta usamljenih osoba pod geslom Pronađi ljubav svog života u Britanskoj biblioteci.
Marija Šegota-Novak iz Gradske knjižnice Rijeka učestvovala je sa radom Korisnici narodnih knjižnica : između manifesta i stvarnosti. Sa stanovišta IFLA i UNESCO dokumenata. Napravljeno je poređenje najpre teorije i prakse, a onda i poređenje između narodnih biblioteka Hrvatske i Finske. Uz dobro funkcionisanje sistema vlasti, uz čvrstu saradnju bibliotekara svih tipova biblioteka u okviru bibliotečkog sistema i neophodne promene stava bibliotekara prema korisnicima i ostalim kolegama, javne biblioteke mogu dobiti svoju pravu ulogu koja će jačati u uslovima krize koja nas čeka.
Aleksandra Horvat, profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu govorila je o projektu Cjeloživotno učenje knjižničara, koji od 2002. godine u okviru Centra za stalno stručno usavršavanje knjižničara Republike Hrvatske zajednički sprovode hrvatski fakulteti koji školuju buduće bibliotekare, nacionalna biblioteka, Gradska knjižnica grada Zagreba i Hrvatsko knjižničarsko društvo. Ovaj nacionalni program trajnog stručnog usavršavanja bibliotekara samo u 2008. godini pohađalo je 1500 polaznika.
Vaska Sotirov-Đukić, iz Biblioteke grada Sarajeva, u prezentaciji Biblioteka se gradi srcem pokazala je kako se reorganizacijom bibliotečkog ogranka prostor može učiniti ugodnijim – za 22 radna dana, uz troškove od 192,50 KM (manje od €100) uz pomoć nekoliko volontera.
Beba Rašidović, bibliotekar Fakulteta kriminalističkih nauka Univerziteta u Sarajevu, govorila je o bibliotekarsko-korisničkim kontroverzama – o niskom nivou obrazovanja korisnika visokoškolskih biblioteka, o trendu „fast food“ znanja, o korisnicima koji često ne znaju da kažu zašto su došli u biblioteku, ali i o malobrojnim korisnicima koji se ozbiljno bave studijem i za koje se radi stručna selektivna diseminacija informacija. Još jednom je na ovom skupu naglašena pre svega uloga bibliotekara kao paradigme biblioteke i potreba razvijanja profesionalizma bibliotekara.
Saša Madacki (Centar za ljudska prava Univerziteta u Sarajevu) i Narcisa Puljek-Bubrić (Bošnjački institut Sarajevo) u zajedničkom radu Vuk dlaku mijenja al’ ćud nikad : Bibliotekar 2.0 govorili su o konceptu bibliotekar-korisnik kao o stalnom sretanju i ukrštanju, o težnji da se iz tradicionalnog bibliotekara razvije aktivni bibliotekar, o bibliotekaru u odnosu na korisnike, druge bibliotekare i donosioce odluka, o neophodnosti prihvatanja nove prakse, a kao imperativ savesnog i odgovornog rada postavljaju moto: Korisnik, korisnik i samo korisnik!
Tomislav Ivanjko i Maja Benčec, studenti bibliotekarstva na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, predstavili su pilot-projekat Student u potrazi za informacijom, mini-istraživanje po metodu Mysteryshoppinga o uslugama i radu sa korisnicima u narodnim bibliotekama.
Bojana Vukotić je predstavila digitalne kolekcije narodnih biblioteka u Srbiji kao načinu da se učini korak bliže potencijalnom korisniku; Enes Kujundžić, profesor Univerziteta u Zenici doveo je u vezu korisnika, bošnjačku bibliografiju i govorio o pristupu bisansko-hercegovačkom nasleđu; Ivana Nikolić predstavila je mnogobrojne usluge Odeljenja za plasman srpske knjige u inostranstvo NBS; Milan Grba iz Britanske biblioteke govorio je o modernizaciji Britanske biblioteke i njenom fokusiranju na digitalno doba; Dejan Vukićević teorijski je razmotrio ko su korisnici zavičajnih fondova.
Blok prezentacija radova studenata bibliotekarstva iz Zagreba i Sarajeva bio je posvećen sećanju na prerano preminulu Melihu Piriju, bibliotekara Nacionalne i univerzitetske biblioteke BiH i redovnog učesnika Susreta.
U diskusiji između izlaganja naglašen je problem edukacije korisnika, iskazana je potreba za većom komunikacijom između bibliotekara, za saradnjom između katedri i bibliotekara u praksi i, pre svega, neophodnost da sami cenimo svoju struku da bi nas i drugi (naši korisnici i finansijeri) dovoljno cenili.
Susret se održavao u prostorijama Mediacentra Sarajevo. Učesnici Susreta su posetili i 21. Međunarodni sajam knjiga, Nacionalnu i univerzitetsku biblioteku BiH gde je bio priređen prijem za učesnike susreta i Biblioteku Bošnjačkog instituta. Za učesnike je organizovan jednodnevni izlet u Fojnicu koji je obuhvatio posetu Franjevačkom samostanu gde je predstavljena i biblioteka samostana.

Univerzitetsku biblioteku je predstavila mr Mr Vera Petrovićsa radom:
KORISNICI I KORIŠĆENJE BIBLIOTEČKE GRAĐE U UNIVERZITETSKOJ BIBLIOTECI «SVETOZAR MARKOVIĆ» U BEOGRADU, čiji sažetak objavljujemo:

Univerzitetska biblioteka «Svetozar Marković» u Beogradu je kao samostalna ustanova zvanično otvorena za korisnike na dan Ćirila i Metodija  24. maja 1926. godine, sa fondom, od oko 30.000 knjiga. Jedna je od najstarijih i najvećih naučnih biblioteka u Srbiji, za koju je namenski podignuta zgrada. Beogradski univerzitet osnovao je Biblioteku sa zadatkom da mu bude stručna podrška u naučno-istraživačkom i nastavnom radu.
Automatizacija poslovanja Biblioteke je započela 1988. godine i njeno uključivanje u Sistem naučno-tehnoloških informacija Jugoslavije. Formiran je elektronski katalog, koji je online dostupan 24 sata dnevno. Odmah po uvođenju Internet servisa u Srbiju i Biblioteka je svojim članovima omogućila pretraživanja, a prvi domaći bibliotečki sajt na Internetu urađen je maja 1996. godine u Univerzitetskoj biblioteci.
Misijom je definisan cilj postojanja i poslovanja Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković“, koji  je pre svega da zadovolji potrebe za naučnim i stručnim informacijama studenata i nastavnog osoblja Beogradskog Univerziteta, kao i ostalih građana koji imaju informacione potrebe na akademskom nivou, prikupljanjem, obradom, čuvanjem i davanjem na korišćenje informacionih izvora u papirnom i elektronskom obliku. U bazi podataka o korisnicima, koja se vodi od 2003. godine, ukupno se nalaze podaci o 19808 korisnika. Studenti su najbrojniji, njih je 13275, a preko 700 korisnika je nastavno osoblje Univerziteta.
Univerzitetska biblioteka je započela realizaciju rada na digitalizaciji svojih fondova, pre svega stare i retke knjige, i na taj način, dela od posebnog kulturnog značaja učiniće dostupnim svim svojim korisnicima.

U četvrtak, 05. februara 2009, u Univerzitetskoj biblioteci «Svetozar Marković» počeo je sa radom opšti Informacioni centar o Evropskoj uniji (EUi). Ovo je prvi centar ove vrste u Beogradu i opšti cilj mu je unapređenje informisanosti građanki i građana o Evropskoj uniji.

Informacioni centar otvoren je uz pomoć Delegacije Evropske komisije u Republici Srbiji, a na osnovu sporazuma Univerzitetske biblioteke i Evropske unije koju predstavlja Delegacije Evropske komisije u Republici Srbiji.

Info-centar je otvoren radnim danom od 10 do 14 časova – osim srede, kada radi od 15 do 19 časova. Usluge koje nudi su pretraživanje baza podataka Evropske unije, korišćenje zvaničnih publikacija EU, kao i usmeno informisanje. Zainteresovanima je na raspolaganju i e-mail adresa pitajbibliotekaraoeu@unilib.bg.ac.rs, putem koje je takođe moguće dobiti informacije o radu Centra i postavljati pitanja vezana za Evropsku uniju. Na pitanje upućeno putem elektronske pošte se odgovara u roku od tri radna dana, osim kada priroda samog pitanja zahteva duži rok.

Dolazak u Info-centar nije uslovljen članstvom u Univerzitetskoj biblioteci – njegove usluge su besplatne i dostupne svim građanima i građankama.

Tokom gotovo tri meseca rada Info-centra obratilo nam se 60 osoba i dobili smo četiri pitanja putem e-mail adrese. Većina pitanja je bila vezana za studiranje u EU, budući da su nam se u najvećoj meri obraćali/e korisnici i korisnice Biblioteke – akademski građani. Druga po učestalosti su pitanja koja se odnose na literaturu o EU, a takođe smo dobijali pitanja po tematskim oblastima – preduzetništvo u EU, politike i strategije bezbednosti, građansko pravo, i sl.

Jedan od planova za budućnost rada Centra se odnosi na postizanje raznolikijeg profila korisnika/ca putem povećanja njegove vidljivosti. U planu je izrada banera Centra i njegovo postavljanje na sajtove srodnih organizacija – institucija, kao i uspostavljanje mailing liste preko koje će se prosleđivati sve aktuelne vesti vezane za EU. Takođe je neophodno proširenje postojećeg fonda knjiga – posebno publikacijama na srpskom jeziku, budući da u Info-centar dolaze i osobe koje ne znaju engleski jezik. Uspostavljanje i održavanje aktivne saradnje sa relevantnim ustanovama i institucijama je započeto od samog osnivanja Centra, i plan je da ona bude nastavljena i produbljena.

Sem pružanja usluga, uloga Info-centra je i u aktivnom delovanju: obeležavanju značajnih datuma, organizovanju tribina i diskusija. Namera nam je da ovaj Centar bude mesto koje svojim aktivnostima pokazuje jasno opredeljenje za demokratske vrednosti.

Emilija Filipović

Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković” u Beogradu je proširila svoj delokrug rada. U adaptiranom prostoru na prvom spratu od prošle, 2008. godine se održavaju izložbe likovnih umetnika. Biblioteka ima umetničku galeriju gde se kroz jednomesečne programe predstavljaju najtalentovaniji studenti umetnosti, ali i umetnici po pozivu.

Ova inicijativa predstavlja Biblioteku kao otvorenu savremenu akademsku instituciju gde se opravdavaju očekivanja sadašnjih i budućih korisnika za uvođenje novih sadržaja, proširivanje i otvaranje novih kreativnih kapaciteta kao i reagovanje na zahtev vremena za interdisciplinarnošću i ukrštanjem znanja.

Ovim promovišemo kako naše studente umetosti tako i umetnike “majstore“ i ujedno oplemenjujemo prostor Biblioteke i inspirišemo njene korisnike da u jednoj prisnoj umetničkoj atmosferi iskažu sve svoje ideje i daju što veći doprinos nauci i umetnosti.

Za ovaj projekat koji se uspešno razvija već neko vreme zaslužan je naš kolega bibliotekar i umetnik Selman Trtovac, zaposlen u Biblioteci od novembra 2004. godine.

Selman Trtovac je rođen 14. avgusta 1970. godine u Zadru. Umetničko obrazovanje stekao je prvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a potom na Akademiji umetnosti u Diseldorfu, na kojoj je duh školovanja obeležen snažnim uticajem umetničkih ideja Jozefa Bojsa. Njegovo formiranje obeležili su i kontakti sa tamošnjim profesorima, pre svega sa Klausom Rinkeom ali i sa Janisom Kunelisom, koji spadaju u najvažnije predstavnike evropske konceptualne umetnosti i Arte povera-e). Umetnički rad Selmana Trtovca nastavlja se u velikoj meri na njegova diseldorfska iskustva, koja se očituju pre svega u „mentalnom“ pristupu umetničkom stvaranju, ali i u materijalima koje koristi. Sa druge strane, u  njegovom radu evidentna je i snažna linija socijalne angažovanosti, vezana kako za lokalni kontekst, tako i za opšta pitanja o mogućnosti umetnika i umetnosti da utiču na društvo.

Zahvaljujući boravku u Nemačkoj kolega Trtovac se zaposlio u Biblioteci kao viši stručni saradnik za nabavku nemačke knjige. Fluentni nemački mu je pomogao da radi uspešno u Odeljenju za nabavku bibliotečkog materijala.

Sem vođenja referata za nabavku nemačke knjige, on radi i u Austrijskoj biblioteci. Austrijska biblioteka je pozajmna biblioteka koja obuhvata oko 3400 knjiga, časopisa, CD-a, audio- i videokaseta koje se nalaze u slobodnom pristupu. Najveći deo fonda čine knjige iz oblasti književnosti, filologije, umetnosti, arhitekture, kulture, istorije, filozofije, psihologije i sociologije. Posebnu vrednost ima bogata referensna zbirka.

Austrijska biblioteka otvorena je 2003. godine. Knjige i oprema poklon su Vlade Republike Austrije Univerzitetskoj biblioteci Univerziteta u Beogradu.

Pored bibliotečkog posla, Selmanova dodatna aktivnost je iznedrila Umetničku galeriju, tj. Umetnički centar UBSM u holu na prvom spratu biblioteke. Pred Univerzitetskom bibliotekom i umetničkim savetom galerije kojeg čine umetnici Selman Trtovac, Ana Adamović i istoričarka umetnosti Marijana Cvetković su izazovi promovisanja i približavanja najsavremenijeg umetničkog stvaralaštva i novih ideja koje nagoveštavaju radovi izabranih umetnika.

Naš bibliotekar umetnik je u decembru mesecu 2008. godine imao samostalnu izložbu pod nazivom “EX NIHILO NIHIL FIT” u galeriji Magacin, Kraljevića Marka 4 u Beogradu. U vrlo neobičnom, rustičnom prostoru sa zanimljivom arhitekturom, naš kolega je izložio svoj rad u tri prostorije.
U tom radu koji je predstavio na izložbi u Magacinu, kroz reference na fatalistički Karavađov autoportret u slici David i Golijat, magijsko i sopstveno egzistencijalno iskustvo, Selman Trtovac je tražio vezu između individualne mitologije umetnika i nekih opštih, univerzalnih principa. Izložbu je pratio štampani katalog u kojem se našao transkript razgovora umetnika sa istoričarem umetnosti Ješom Denegrijem..

Od početka 2009. godine Selman prelazi u Odeljenja za razvoj i održavanje bibliotečkog sistema, digitalizaciju fondova i kulturnu delatnost kao Urednik kulturnog programa. Na tom novom radnom mestu on dalje dosledno razvija viziju Umetničkog centra UBSM i daje svoj doprinos ideji multidisciplinarne kao i multimedijalne biblioteke. S tim u vezi on je uspostavio programske principe odnosno konkretan program za sledeće dve godine.

U dosadašnjem programu su učestvovali mnogi umetnici i teoretičari umetnosti:
Nikola Marković (umetnik), Kristina Kovačević (umetnica), Biljana Tomić (istoričarka umetnosti), Ješa Denegri (istoričar umetnosti), Marko Pogačnik (umetnik) (rad o Pavlu Stefanoviću), Srđan Simić (umetnik), Ivana Kosanović (umetnica), Narcis Alispahić (umetnik), Zampa di Leone (umetnik), Milena Milosavljević (umetnica), Bogdan Đorić (umetnik), Jovana Sibinović (umetnica), Nikola Grozdanović (umetnik), Aleksandar Cvjetinović (umetnik), Milan Blanuša (umetnik), Miron Mutaović (umetnik) i Antea Arizanović (umetnica).

Svi ovi umetnici i teoretičari čine refleksiju likovne scene Beograda i Srbije uopšte. Shodno tome je za kraj godine planiran štampani i elektronski zbornik koji će objediniti foto dokumentaciju i transkripte razgovora među umetnicima i tekstove istoričara i teoretičara o umetničkim događanjima u Univerzitetskoj biblioteci.

Aleksandra Popović
Informator savetnik
Univerzitetska biblioteka
 „Svetozar Marković” u Beogradu

«Arhivistika», knjiga dr Bogdana Lekića, je dugo očekivani priručnik iz ove oblasti, objavio je beogradski Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2006.godine. Građu je sistematizovao i svrstao u petnaest poglavlja, na 300 strana, sa navedemom domaćom i inostranom literaturom. Na taj način je dopunio dosadašnja teorijska i praktična saznanja iz arhivistike u skladu sa dosadašnjim razvojem nauke i tehnike.
Poglavlja su:

1. Arhivistika i nauka
2. Arhiva i arhivska građa
3. Zaštita registraturskog materijala i arhivske građe van arhiva
4. Valorizacija arhivske građe
5. Preuzimanje i smeštaj arhivske građe
6. Kompletiranje arhivske građe
7. Sređivanje arhivske građe
8. Informativna sredstva
9. Automatizacija arhivskog sistema informisanja o arhivskoj građi
10. Publikovanja arhivske građe i arhivskih informativnih sredstava (publikovanje dokumenata)
11. Korišćenje arhivske građe i knjižnog fonda
12. Fizička i tehnička zaštita arhivske građe
13. Arhivski kadrovi
14. Smeštajni prostor i tehnička oprema
15. Arhivsko zakonodavstvo

U poglavlju «Arhivistika i nauka», dat je prikaz razvoja arhivistike kao pomoćne i samostalne naučne discipline, istaknut je njen značaj i neophodnost proučavanja njenog predmeta (arhivske građe), za svaki naučnoistraživački rad.
Istaknut je problem obrazovanja kadrova u okviru ove naučne oblasti koji nije rešen. Polovinom 20. veka na Filozofskom fakultetu u okviru istorijske katedre, arhivističke studije nisu zaživele, a Arhiv Srbije je, do kraja 20. veka obrazovao kadrove kroz šestomesečne kurseve.
U drugom poglavlju «Arhivi i arhivska građa» sistematično je obrađeno: pojam arhiva i arhivske građe; arhivska građa i njen značaj; vrsta savremene arhivske građa; arhivi i arhivska služba; nastanak arhivskih institucija; arhivi i arhivska služba kod nas; međunarodne arhivske institucije.
Za sam pojam arhiv, autor navodi da: vodi poreklo od grčke reči (arheion), i sve do 20.veka je višeznačan. «Najčešće je označavala, a i sada često podrazumeva, arhivu pisarnice gde se smešta i čuva građa posle arhiviranja završenih predmeta. Koristi se, ne retko, za fondove, odnosno registraturski materijal i arhivsku građu institucija dok se ona nalazi kod njihovih stvaralaca.Ličnim arhivima naziva se građa nastala iz delatnosti pojedinca. Takođe, neke vrste arhivske građe i registraturskog materijala nazivaju se ovim terminom, kao, na primer, «arhiv dokumentacije», «arhiv fotografije», «arhiv audio-vizuelnih materijala», «arhiv novinskih isečaka», itd.Termin arhiv koristi se i kod nekih časopisa,…Promenjeni odnos prema istoriografiji menja suštinski odnos prema arhivskoj grasđi. Tako arhiv, koji je dugo vremena bio «skladište dokumenata» pravno-dokazne vrednosti i značaja, prerasta u arhiv kao državnu instituciju koja se stara o dokumentima od značaja za nauku, istoriju, kulturu i druge društvene potrebe.»
Prema nadležnostima, arhive se dele na opšte i specijalne, a same funkcije arhiva su uslovljene razvojem društvenih nauka i autor ih razvrstava u upravne, kulturne i naučne.
Hronološki je prikazan značaj i vrste  arhivske građe, konstituisanje arhivskih službi u svetu i kod nas.
Arhivsku građu je neophodno zaštititi i pre ulaska u arhiv, o pravima i obavezama se govori u trećem poglavlju: «Zaštita registraturskog materijala i arhivske građe van arhiva». Podpoglavlja govore o: prava, obaveze i nadležnosti stvaraoca i imaoca registraturskog materijala i arhivske građe; prava, obaveze i nadležnosti arhiva; evidencije arhivske građe i registraturskog materijala. Treba naglasiti da je dužnost stvaralaca arhivske građe da donesu tri opšta akta koja se odnose na zaštitu i korišćenje građe, a to su: propisi o načinu evidentiranja, čuvanju, klasifikaciji i arhiviranju; listu kategorije registraturskog materijala sa rokovima čuvanja; način zaštite i korišćenja podataka i dokumenata nastalih u procesu automatske obrade podataka. Arhivi su ti koji pružaju stručnu i sistematsku pomoć u čuvanju, održavanju, odabiru, popisivanju, kao i izlučivanju bezvrednog registraturskog materijala.
Problem vrednovanja dokumenata u registraturskom materijalu je predmet proučavanja četvrtog poglavlja. To je «Valorizacija arhivske građe»,  koja je od posebnog značaja za nauku, kulturu i društvene potrebe uopšte. Na skoro trideset strana autor govori o: predmet i zadaci valorizacije; iskustva razvijenijih arhivskih službi prilikom vrednovanja arhivske građe; razvoj arhivističke misli o odabiranju arhivske građe kod nas; lista kategorija registraturskog materijala sa rokovima čuvanja; organizacija i izrada lista; izlučivanje bezvrednog registraturskog materijala prema listi; metodologija odabiranja arhivske građe; kriterijumi vrednovanja arhivske građe.
«Preuzimanje i smeštaj arhivske građe» je tema petog poglavlja. Podnaslovi su: preuzimanje arhivske građe u državnoj svojini; preuzimanje arhivske građe u privatnoj svojini; priprema depoa arhiva za prijem arhivske građe; plan smeštaja arhivske građe; prijem i smeštaj arhivske građe u depo.
«Kompletiranja arhivske građe» je tema šestog poglavlja. Permanentan i sistematičan je zadatak istraživanja i snimanja u domaćim i inostranim arhivama radi sveobuhvatnog sagledavanja nacionalne, političke, ekonomske i kulturne istorije. Podnaslovi ovog poglavlja su: predmet i zadatak kompletiranja; osnovni uzročnici nekompletnosti građe; kompletiranje dokumentarnom građom; kompletiranje memoarskom građom.

«Sređivanje arhivske građe» sa podnaslovima: cilj i zadatak sređivanja; sistemi registraturskog sređivanja u modernije doba; nastanak i razvoj načela celovitosti fonda i principa provenijencije u postupku sređivanja arhivske građe; načela o fondskoj celini i sređivanju arhivske građe kod nas; kriterijumi formiranja arhivskog fonda; razgraničenje arhivske građe po osnovu nadležnisti; metodologija sređivanja arhivske građe; izbor principa za sređivanje građe fonda; klasifikacija i sistematizacija arhivske građe fonda; sređivanje fondova sa specifičnom strukturom arhivske građe; sređivanje ličnih i porodičnih fondova; sređivanje zbirki, je problematika o kojoj se detaljno raspravlja u sedmom poglavlju.
Osmo poglavlje «Informativna sredstva», prikazuje kakva je situacija kod nas i u svetu i koja su rešenja primenjena u moru arhivske građ, s obzirom na tehnološki razvoj. Tematske celine su: nastanak i zadatak; iskustva razvijenih arhivskih službi; informativna sredstva kod nas; opšta informativna srtedstva; naučnoinformativna sredstva.
Polovina dvadesetog veka predstavlja prekretnicu u tehnološkom  razvoju, koja se odrazila i na arhive. U devetom poglavlju se govori o savremenoj primeni tehnoloških dostignuća, «Automatizacija arhivskog sistema informisanja o arhivskoj građi», sa podnaslovima: cilj i zadatak; osobenosti i prednosti kompjuterske obrade podataka; opšti međunarodni standard za opis arhivske građe; međunarodni standard arhivističkog normiranog zapisa za pravna i fizička lica i porodice; moguća struktura arhivske baze podataka; moguća struktura baze podataka osnovne delatnosti arhiva; organizacija.
Deseto poglavlje je: «Publikovanje arhivske građe i arhivskih informativnih sredstava (publikovanje dokumenata)», sa podnaslovima: cilj i zadatak publikovanja dokumenata; prvi izdavački poduhvati i organizacija izdavanja publikacija dokumenata; vrste publikacija dokumenata; osnovna struktura zbornika dokumenata; priprema za istraživanje i odabiranje dokumenata; odabiranje dokumenata za publikovanje; izbor i priprema osnovnog teksta dokumenta za publikovanje; prilozi i ilustracije zbornika dokumenata; naučni aparat zbornika dokumenata; publikovanje informativnih sredstava.
Jedanaesto poglavlje je: «Korišćenje arhivske građe i knjižnog fonda», sa podnaslovima: korišćenje arhivske građe za naučne potrebe; korišćenje arhivske građe za kulturne potrebe; korišćenje arhivske građe za potrebe nastave iz istorije; saradnja arhiva sa naučnim, kulturnim, prosvetnim i drugim institucijama; korišćenje arhivske građe za operativne potrebe; arhivska čitaonica i korišćenje arhivske građe i knjižnog fonda; arhivska biblioteka.
Dvanaesto poglavlje je: «Fizička i tehnička zaštita arhivske građe», sa podnaslovima: predmet i zadatak; nastanak i vrste materijala koje služe za podlogu dokumenata; uzročnici oštećenja i oboljenja arhivske građe; zaštita arhivske građe od neorganskih uzročnika oštećenja; zaštita arhivske građe od organskih uzročnika oštećenja i oboljenja; konzervacija i restauracija arhivske građe.
Trinaesto poglavlje je: «Arhivski kadrovi», sa podnaslovima: složenost delatnosti arhiva i potrebe za odgovarajućim kadrom; problem obrazovanja arhivskog kadra; mogući načini obrazovanja arhivista.
Četrnaesto poglavlje je: «Smeštajni prostor i tehnička oprema», sa podnaslovima: arhivska zgrada; tehnička oprema.
Petnaesto poglavlje je: «Arhivsko zakonodavstvo», sa podnaslovima: arhivsko zakonodavstvo Srbije; arhivsko zakonodavstvo SAP Vojvodine; arhivsko zakonodavstvo SAP Kosova; objedinjavanje arhivskog zakonodavstva u Srbiji.
Na kraju knjige je data literatura iz arhivistike, stručni standardi, važeći propisi, spisak časopisa iz arhivistike i članaka u serijskim publikacijama koji se bave ovom problematikom.

1.Arhivistika / Bogdan Lekić. – Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2006. – 309 str. ; 24 cm

Mr Mr Vera Petrović