Svedoci smo poslednjih nekoliko godina rekonstrukcije zgrade Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u Beogradu, koja uglavnom obuhvata preuređenje unutrašnjeg prostora biblioteke. To nas podseća na najznačajniji period u istorijatu ove Biblioteke – period između dva rata vezan za njeno osnivanje i gradnju velelepnog zdanja u kojem je smeštena i do danas. Najveći deo fonda prikupljen je donacijama velikih institucija i znamenitih ljudi toga vremena. Od osnivanja do današnjih dana, većina posebnih biblioteka koje čine izuzetno značajan i vredan deo fonda, pribavljena je baš u tom periodu. Osnovan je bibliotečki trezor sa svojim fondom od četiri rukopisne zbirke, 35 rukopisnih knjiga i retkih štampanih knjiga dobijenih u to vreme kao poklon.
Razvojni put nastanka Univerzitetske biblioteke u Beogradu vodi nas od male biblioteke Liceja iz 1838. godine, preko Akademske biblioteke Velike škole 1863. godine, kao i Biblioteke Srpskog seminara, koja je tada sa svojih 30.000 knjiga pored Narodne biblioteke bila najbogatija biblioteka u Srbiji. Iz ove seminarske biblioteke izdvojene su knjige koje su kao osnovni knjižni fond ustupljene Univerzitetskoj biblioteci pri njenom nastajanju. Na predlog šefa Srpskog seminara, profesora Pavla Popovića, a odlukom Saveta Filozofskog fakulteta, koju je usvojio Univerzitetski senat, Januara 1921. godine osnovana je Univerzitetska biblioteka u Beogradu. Međutim, svojstveno našim prilikama koje se nisu mnogo promenile do danas, čekalo se čitavih deset godina da Narodna skupština donese (1930) Opšti zakon o univerzitetima, koji je tada bio u pripremi, da bi propisom o univerzitetskim bibliotekama u okviru tog Zakona, osnivanje Univerzitetske biblioteke dobilo svoju zakonsku potvrdu. Naravno, potreba i ideja o osnivanju opšte univerzitetske biblioteke postojala je mnogo pre toga, ali su realizaciju sprečili ratovi, a kasnije problem nedostatka prostora – adekvatne zgrade u kojoj bi bila smeštena Biblioteka.
Izgradnja posebne zgrade namenjene Univerzitetskoj biblioteci započela je juna 1921. godine zahvaljujući donaciji Karnegijeve zadužbine od 100.000 dolara (3.267.210 dinara), a dovršena je državnim sredstvima u iznosu od 1.143.000 dinara. Naime, početna ideja darodavca bila je da se od poklonjene sume podigne jedna manja, ali potpuno opremljena biblioteka, kako bi ostalo i nešto gotovine za održavanje njenog fonda. Međutim, tadašnji rektor i član Odbora za podizanje biblioteke, Slobodan Jovanović imao je širu viziju, koja je ubrzo podržana i usvojena – da se materijalna sredstva dobijena od Karnegijeve zadužbine dopune državnim sredstvima i tako omogući gradnja jedne veće biblioteke koja bi mogla da zadovolji i buduće potrebe Univerziteta. Beogradska opština ustupila je na mestu bivšeg Trkališta zemljište za podizanje čitavog kompleksa zgrada Beogradskog Univerziteta u kome će, po rečima njenog prvog upravnika Uroša Džonića, zgrada biblioteke biti najmodernija građevina. Projektovali su je inženjeri Nikola Nestorović i Dragutin Đorđević, profesori Tehničkog fakulteta i članovi Odbora za podizanje biblioteke, a građevinski radovi povereni su beogradskom građevinskom preduzeću „Obnova“. Prema prvobitnom i možemo reći veoma smelom planu, trebalo je da bude završena za šest meseci, tačnije već 1. januara 1922. godine. No, završetak radova kasnio je čitave dve godine, kako zbog nedovoljnog broja angažovanih radnika tako i zbog teškoća prilikom transporta i nesavesnog utroška materijala, zbog čega je rad na građevini povremeno čak i obustavljan. Godine 1924. zgrada je komisijski pregledana, primljena kao gotova građevina i tada je u nju smešten veći broj knjiga, uz saglasnost i komplimente članova Karnegijeve zadužbine.
Međutim, na uređenje unutrašnjeg prostora, uvođenje centralnog grejanja, električnog osvetljenja, nabavke nameštaja i postavljanje dvorišne ograde čekalo se duže nego što je bilo potrebno za podizanje same zgrade. Uprkos svim otežavajućim okolnostima, kada su konačno završeni radovi na unutrašnjem uređenju biblioteke,u potpunosti se pokazala njena lepota. Koliko je značaja pridavano ovoj naučnoj instituciji, koja je od strane osnivača predstavljena „kao velika kulturna tekovina“, svedoči nam i podatak sa kakvom ozbiljnošću se pristupalo planu i organizaciji unutrašnjeg uređenja njenog zdanja. Predviđeno je da Univerzitetska biblioteka ima četiri čitaonice. Nameštaj za čitaonice, službeničke kancelarije i magacine nabavljen je manjim delom u zemlji kupovinom iz državnih kredita, a u mnogo većem obimu na ime reparacija iz Nemačke. Ministarstvo prosvete poslalo je prvog upravnika biblioteke Uroša Džonića da poseti i prouči unutrašnje uređenje velikih evropskih biblioteka pre no što je nameštaj naručen. On je obišao 1924. godine 27 biblioteka u Pragu, Beču, Gracu, Berlinu, Hajdelbergu, Parizu i Strazburu, upoznavši se tom prilikom i sa njihovom stručnom organizacijom. Na svom putu upravnik je obišao i nekoliko fabrika za izradu nameštaja u Nemačkoj, te je kao najbolja usvojena ponuda Jozefa Trijera i Ludviga Altera iz Darmštata. Tako je vrlo pažljivo, sa smislom i svrhom, biran nameštaj po ugledu na najpoznatije biblioteke u Evropi, a u skladu sa prostorom u kome će se nalaziti. Izrađen je prema projektu fabričkih stručnjaka, nakon što je sam vlasnik fabrike Jozef Trijer posetio našu zgradu da bi je što bolje sagledao. Prema ugovoru nameštaj je trebalo da stigne do januara 1926. godine, kako bi otvaranje biblioteke bilo na dan sv. Save, ali zbog leda na Dunavu nije dopremljen na vreme, pa je ponovo došlo do odlaganja tog značajnog događaja. Ali, čekanje nije bilo uzaludno. Naročito reprezentativno su bile uređene i na sreću gotovo netaknute ostale do danas, studentska čitaonica u parteru, izrađena u hrastovini, u stilu engleskog renesansa, sa zidovima obloženim hrastovim drvetom i stubovima po ugledu na antičke sobe, kao i profesorska čitaonica na spratu, sa nameštajem od orahovine u stilu italijanskog renesansa. U velikom holu biblioteke, pored Karnegijeve biste, nalaze se i dve masivne klupe u istom stilu koje ga i danas krase. Iznad biste, na mermernoj ploči, stoji spomen-natpis: Znano budi da ovo Knjigohranilište postade i osnova se kao plod blagorodne misli i plemenitog dara Karnegijeve zadužbine i da izvoljenjem Boga bi otvoreno 24. maja 1926.
Zanimljiva je i priča oko ovog natpisa. Naime, ovom spomen-natpisu prethodilo je šest verzija, da bi tek sedma bila prihvaćena nekoliko dana pre svečanog otvaranja biblioteke. Šest meseci vođene su u Bibliotečkom odboru veoma žučne rasprave oko biranja i tumačenja određenih reči natpisa. Čini se gotovo apsurdnim da je ovakav krajnje posvećen pristup, u nameri da se pronađu prigodne reči zahvalnosti Karnegijevoj zadužbini i istakao značaj naučne ustanove kao što je Univerzitetska biblioteka, izazvao toliko oštar sukob među stručnjacima, da je čak jedan istaknuti član odbora, predstavnik Teološkog fakulteta, profesor dr Dragutin Anastasijević podneo ostavku na članstvo u Bibliotečkom odboru deset dana pre svečanog otvaranja.
Konačno, nakon svih neprilika koje su pratile podizanje ovog zdanja, posle nešto manje od pet godina od početka gradnje, Univerzitetska biblioteka u Beogradu zvanično je otvorena 24. maja 1926. godine, simbolično na dan sv. Ćirila i Metodija, osnivača slovenske pismenosti. „Sam čin osvećenja i otvaranja biblioteke izveden je u velikoj čitaonici punoj evropskog komfora i crkvene tišine, koju odaju ozbiljni zidovi optočeni lakom hrastovinom, podovi zastrti teškim tepisima, i dugi divni lusteri što se spuštaju lako sa bele tavanice“, opisuje list „Vreme“. Impozantne fasade, sa dva grčka stuba u klasičnoj ornamentici na glavnom ulazu, sa pažljivo odabranim prefinjenim stilskim nameštajem prijatnih boja, i sa posebno reprezentativnim prostorijama kao što su studentska i profesorska čitaonica, zdanje Univerzitetske biblioteke u Beogradu predstavljalo je oličenje sklada, lepote i monumentalnosti.
Univerzitetska biblioteka pred otvaranje
Međutim, koliko god da su osnivači i donatori uložili svoj trud, do najsitnijih detalja posvećeno pristupali angažovanju oko organizacije izgradnje biblioteke i pružali svu materijalnu pomoć, ubrzo se ispostavilo da sam projekat zgrade ima propusta i da su građevinski radovi nemarno i nesavesno izvođeni. Zidanju zgrade pristupilo se odmah čim je poklon stavljen na raspolaganje, ali su se prilike jako brzo menjale, materijal i radna snaga su naglo poskupeli, tako da je poklon Karnegijevog fonda utrošen a zgrada se nije mogla dovršiti. Univerzitet se morao obratiti Kraljevskoj vladi za pomoć i pošto je dobio kredit prekinuto zidanje je nastavljeno i zgrada je dovršena početkom 1923, nažalost bez centralnog grejanja, bez električnih i vodovodnih instalacija i bez nameštaja. U izveštaju sa diskusije o prilikama na Univerzitetu, profesora Pavla Popovića, Veselina Čajkanovića i Milorada Popovića, upućenom rektoratu 16. januara 1923. godine piše: „ Najbolnije mesto jeste Univerzitetska biblioteka… Nemarnost koja se prema ovoj ustanovi pokazuje poznata je i dovoljno osuđena od celoga sveta. Mi ne očekujemo da naša Biblioteka preko noći postane veća od Bečke ili Pariske ali kada se za četiri godine novog Univerzitetskog života nije mogao bibliotekaru osigurati ni novac da plaća poštarinu za poklonjene knjige, mi mislimo da je svaka kritika i svaki predlog nepotreban. Od ovakvog neinteresovanja pati i nauka i nastava, to bar ne treba dokazivati.“
Česte intervencije rektora u Ministarstvu prosvete za dovršenje zgrade biblioteke nisu davale rezultate. Tek je u budžetu za 1926/27 godinu biblioteci odobreno milion dinara za dovršenje zgrade, nabavku knjiga i druge potrebe.
Temelji zgrade nisu bili obezbeđeni, te je već prvih godina zgrada počela da se sleže i kao posledica toga, glavni zidovi, tavanica i podovi magacinskih prostora su pucali. Vlaga u podrumskim i suterenskim odeljenjima predstavljala je veliki problem. Ravan krov pokriven loše postavljenim plehom je prokišnjavao, te se iz godine u godinu ponavljao zahtev za dobijanje sredstava da bi se rešili ovi problemi, kao i za proširenje prostora za magacine. Fasada je počela da se osipa, te je nekoliko spoljnih ukrasa koji su ispali iz svog ležišta skinuto, jer su predstavljali opasnost pri ulasku u zgradu. Katastrofalnim propustom u projektu zgrada je završena bez ikakvog dimnjaka, koji je naknadno dozidan, zbog čega su se kasnije stvarale pukotine na spojevima zidova.
Prema prvobitnom planu zamišljeno je da Univerzitetska biblioteka ima četiri čitaonice: profesorsku, studentsku u prizemlju, čitaonicu periodike kao i čitaonicu u suterenu. Ali, zbog nedovoljno svetlosti i lošeg prilaza – niski i strmi stepenišni prolaz nalik na tunel, toliko uzan da u njemu ne mogu da se mimoiđu dve osobe, sala u suterenu nije otvorena za korisnike sve do 2007. godine, iako je još 1925. kupljen sav nameštaj za njeno opremanje.
Događaji vezani za izgradnju i uređenje zgrade Univerzitetske biblioteke su flagrantan primer česte pojave u našoj sredini, suprotstavljanja velikih vizija, ambicija i uloženog truda njenih osnivača, koji se ogleda u lepoti zdanja i u tome koliko se mislilo na dobrobit budućih korisnika, i nemara i nestručnosti društvenih struktura bez predstave o smislu, svrsi i značaju ovakve naučne i kulturne institucije.
Kao podstrek ali i obaveza ostaju nam reči tadašnjeg rektora Pavla Popovića izgovorene prigodom svečanog otvaranja biblioteke: „Gotovo da čovek kaže da u Beogradu nema ništa lepše od ove Biblioteke. Ona je resavsko zlato o kojem pišu naši stari spomenici. Najzad, radost je naša naročito velika kada pomislimo kakve će ogromne usluge Biblioteka činiti i u budućnosti.“
Literatura:
- Univerzitetska biblioteka u Beogradu (1921-1945) / Radosav Marković. Beograd : Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbije, 1968.
- Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ od začetka do otvaranja 1926. / Ljubomir Durković – Jakšić, Olga Popović. Beograd : Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, 1977.
Dragana Mihailović
Jelena Đurđulov
Godine 1894. osnovana je Biblioteka Matematičkog seminara Velike škole. Kada je Velika škola, 1905. godine pretvorena u Univerzitet, Matematički seminar ostaje u sastavu Filozofskog fakulteta Univerziteta. Bogat knjižni fond biblioteke Matematičkog seminara, stvoren zaslugom Bogdana Gavrilovića i Mihaila Petrovića, gotovo je u potpunosti bio uništen krajem drugog svetskog rata, prilikom borbi za oslobođenje Beograda. Matematički seminar, nakon rata, postaje Matematički zavod Filozofskog fakulteta. Od formiranja Prirodno-matematičkog fakulteta 1947. godine do osnivanja Matematičkog fakulteta 1995. godine, biblioteka nekadašnjeg Matematičkog seminara, potom zavoda Filozofskog fakulteta, postaje Biblioteka Matematičkog zavoda Prirodno-matematičkog fakulteta, zatim Biblioteka Odseka za matematičke, mehaničke i astronomske nauke, Biblioteka OOUR-a za matematiku, mehaniku i astronomiju i konačno, Biblioteka Matematičkog fakulteta.
Biblioteka Matematičkog fakulteta je visokoškolska biblioteka specijalizovana za oblasti matematike, mehanike i astronomije. Smeštena je u četiri prostorije na 256 kvm. Jedna od tih prostorija je čitaonica za studente (55 mesta), a druga je čitaonica za nastavno-naučno osoblje Matematičkog fakulteta i svih vanrednih članova Biblioteke. U fondu biblioteke se nalazi preko 68000 bibliotečkih jedinica, 33000 monografskih publikacija i preko 35000 svezaka časopisa sa veoma značajnim naučnim radovima iz oblasti matematike, astronomije i mehanike. U posebne fondove izdvojeni su: stara i retka knjiga, izdanja na CD/DVD medijima, jedan broj najčešće korišćenih knjiga (udžbenici, zbirke zadataka), fondovi doktorata, magistarskih i specijalističkih radova kao i fond leksike.
U tri kataloška ormana smešteni su klasično rađeni abecedni katalozi monografija, magistarskih i specijalističkih radova, doktorskih teza, časopisa, zbornika radova, serije LNM i predmetni katalog, koji obuhvataju celokupni bibliotečki materijal nabavljen pre 1994. godine. Od 1996. godine sve prinovljene publikacije obrađuju se kompjuterski (programski paket „Pergam“ u koji su u potpunosti implementirani međunarodni standardi UNIMARK i ISBD).
U Biblioteci Matematičkog fakulteta, gde sam zaposlena, korisnicima se daju osnovni podaci o uslovima i načinu korišćenja bibliotečke građe, kao i upućivanje u korišćenju kataloga. Dodatno, studentima prve godine se prilikom svečanog prijema dele flajeri-leci sa osnovnim podacima o radnom vremenu, lokaciji biblioteke i ostalim podacima. Studentima se takođe preporučuje literatura iz posebno izdvojenog dela fonda (udžbenici, zbirke zadataka). Pored navedenih, usmenih informacija, korisnici se upućuju i na sajt biblioteke-http://www.matf.bg.ac.yu/~scepann/knjige/, koji smo sami postavili i koga redovno ažuriramo. Na samom sajtu se nalaze određene elektronske knjige iz istorije matematike, geometrije, verovatnoće, što studentima predstavlja posebnu pogodnost. Na sajtu se mogu pronaći i informacije o linkovima koji pomažu matematičarima da dođu do nekih veoma korisnih informacija.
U Biblioteci je zaposleno četvoro bibliotečkih radnika: Zorica Farkaš – magistar turizmoloških nauka, Snežana Čolaković – knjižničar, Nikola Šćepančević – dipl. matematičar za računarstvo i informatiku, rukovodilac biblioteke i Miljana Todorović – dipl.bibliotekar informatičar-master. Biblioteka radi svakog radnog dana od 9 do 19 časova.
Biblioteka Matematičkog fakulteta, kao visokoškolska biblioteka Univerziteta u Beogradu, trebalo bi da ima skoro savršene uslove za rad, nažalost, ne možemo se time pohvaliti. Prostorije Biblioteke nisu krečene skoro petnaest godina, ormani za knjige su stari koliko i sama biblioteka, kupovine knjiga skoro i da nema. Do prošle godine biblioteka je imala samo PC 486 računare, koristi se programski paket ’’Pergam’’ a ne KOBISS, kooperativni online bibliografski sistem, kako bi se svakodnevno bilo u koraku sa drugim bibliotekama. Studentima u čitaonici treba omogućiti korišćenje računara, jer danas svim studentima, a posebno matematičarima, treba svakodnevni kontakt i rad na računaru. Profesorsku čitaonicu bismo mogli nazvati skladištem, gde se stavlja sve ono što stigne na adresu Studentski trg 16. Uz malo razumevanja i volje može se srediti i koristiti za razna predavanja čuvenih gostujućih profesora kakvo je bilo predavanje čuvenog profesora Zoriča, zatim, za različite prezentacije i druga zanimljiva dešavanja. Biblioteka kao posebna jedinica na Matematičkom fakultetu u Beogradu aktivno pomaže u nastavi, stalno je na raspolaganju svim studentima i kao takva, zaslužuje da bude nastavno-naučna jedinica.
Biblioteka treba da bude srce Univerziteta, pa i zaposleni u Biblioteci Matematičkog fakulteta žele da ona nosi taj epitet, u kojoj se uvek mogu naći kako tradicionalne tako i elektronske informacije… “A ko hoće da samostalno i sa uspehom radi na nauci, mora imati potpuni pregled svega onoga što je u uočenoj grani nauke dotle urađeno i svega onoga što se u njoj bez prestanka, iz dana u dan, stvara. A bez potpune stručne biblioteke, naučnih časopisa i stalne veze sa inostranstvom, to je nemoguće.“
Miljana Todorović
Kroz carstvo nauka : Slike iz života velikih naučnika / Milutin Milanković. – Beograd : Naučna knjiga, 1950. – str. 56
Sloboda, to pravo svakog pojedinca da bude, da krči put ka novim prostranstvima i zaranja u dubinu vekova, stalno je menjala svoju fizionomiju. U prvi mah, odnosila se na čovekov goli opstanak, na puko preživljavanje onog posrnulog patuljka koji je blizinu džinova doživljavao kao blizinu svog neumitnog kraja. Tek je savremeno doba slobodi dalo najviši tron, omogućujući joj da najveće dubine ljudskog uma iznese na svetlost dana, da utoli tu beskonačnu glad “trske koja misli” za svekolikim saznanjima sveta, i da joj omogući da se njen glas čuje. Tako je koncept slobode zauzeo i intelektualnu sferu, odnoseći se na slobodnu plovidbu okeanom informacija, na slobodu da se ono unutrašnje “ja” prikaže u pravom svetlu, odupirući se svim oblicima cenzure, a ipak ne ugrozivši svoje pravo na privatnost. Biblioteke, kao hramovi duhovnog blaga čovečanstva, a pokrenute energijom onih koji u njih veruju, dobile su težak zadatak da raskrile ljudsku misao i oslobode je svih okova, vodeći računa i o tome da se princip mere mora poštovati.
Začetak intelektualne slobode se može naći u cenzuri knjiga i druge bibliotečke građe. Cenzura je pravi antipod intelektualnoj slobodi, ona ugrožava suštinu biblioteke, te “medicine za dušu”. Ali, da nje nema, možda ne bismo dovoljno cenili pojavu intelektualne slobode, možda se ne bismo dovoljno žustro zalagali za nju. Uticajem cenzure, čitave biblioteke su se pretvorile u bledo sećanje onih koji su o njima slušali. Međutim, te “duhovne zveri” nisu shvatale da su knjige u biblioteci mnogo više od zbira njihovog pojedinačnog sadržaja. Razlog uništenja biblioteka je nebitan. Svaka zabrana stvara jednu glasniju, dugotrajniju biblioteku zabranjenih knjiga. Bez obzira na to što nisu dostupne, i što postoje samo u maglovitom sećanju tradicije, te knjige postale su na neki način besmrtne.
Cenzura o kojoj se najmanje govori, a koja se najčesce sreće baš u bibliotekarstvu, je tzv. implicitna cenzura. Odnosi se na izbor bibliotečke građe. Svaka biblioteka je isključiva, jer nakon izvršenog odabira, van njenih zidova nastaje jedna “avetinjska” biblioteka, sastavljena od seni odsutnih dela, od onoga što je izostavljeno iz nekog razloga. Svaka biblioteka i prihvata i odbacuje, po definiciji je rezultat izbora, i nužno je ograničenog obima. Trebalo bi da predstavlja odraz svojih čitalaca. Nažalost, ona je sve više odraz onih koji u njoj rade, a “čuvari ne mogu biti neutralni”.
U biblioteci su česti ti tihi oblici cenzure, koji se odnose na nepotpun ili nedovoljno stručno odrađen katalog, neadekvatno radno vreme biblioteke, nepotpune informacije o načinu korišćenja građe i čitaonice, nestručnu odradu revizije. Svaki neadekvatno odrađen proces u biblioteci može biti jedan od načina sprovođenja cenzure, jer uskraćuje korisnicima merodavne informacije. Selektivni alfabetski katalog koji ne sadrži sve bibliotečke jedinice koje postoje u fondu, stručni katalog koji nije dosledno urađen u skladu sa principima određene klasifikacije, inventarisanje koje nije usklađeno sa osnovnim pravilom po kome svaka jedinica mora da ima svoj inventarni broj, neljubazno osoblje koje mrkim pogledom ispraća korisnike, predstavljaju prave primere cenzure u bibliotekama.
O intelektualnoj slobodi se može brinuti na različite načine. Njenom ostvarivanju najviše doprinose:
Briga o intelektualnoj svojini
Zaštita prava na privatnost
Intelektualno “oslobađanje” bibliotekara i njegove profesije
Živeći u društvu u kome je vrednost intelektualne svojine potcenjena, bibliotekari dobijaju nezahvalnu ulogu medijatora između autora i korisnika koje opslužuju. U praksi se zaštita prava nad intelektualnom svojinom može ostvariti efikasnim sankcionisanjem ekstremnih primera kršenja propisa iz ovog domena. Iako ovaj stav nije popularan, bibliotekari su dužni da teže stvaranju i očuvanju pravedne ravnoteže između različitih kategorija nosilaca autorskog prava i korisnika koji imaju prava na korišćenje zaštićenih dela.
U visokoškolskim ustanovama najbolje dolazi do izražaja kompleksnost problema zaštite autorskog prava. Da li, i u kojim slučajevima dozvoliti fotokopiranje publikacija, dilema je koja od bibliotekara zahteva objektivnost. Njegova je dužnost da brine o pravima autora, i na taj način pospešuje autentičnost i inovativnost kod potencijalnih stvaraoca, ali mora voditi računa i o činjenici da je njegova osnovna obaveza davanje građe na korišcćenje.
Kupovina publikacija, naročito stranih, neophodnih za studiranje i naučnu delatnost, iziskuje mnogo novčanih sredstava. Studenti vrlo često nisu u mogućnosti da kupe mnoge knjige sa spiska obavezne literature, a bibliotekar ne može dozvoliti čitavoj studijskoj grupi da potpuno ili delimično umnoži publikaciju. Rešenje je u odluci da se publikacije umnožavaju samo kada je to neophodno. Prilikom donošenja ove odluke, mora se voditi računa o nedovoljnom broju udžbenika, nedostatku časopisa i stručne literature, otežanom pristupu publikacijama usled velike frekventnosti pojedinih naslova, kao i o teškoj ekonomskoj situaciji.
Zaštita prava na privatnost je važno oruđe ostvarivanja intelektualnih sloboda u bibliotekarstvu. Odnos između korisnika biblioteka i bibliotekara zasniva se, pre svega, na poverenju. Bibliotekar nije samo čuvar tajnog kovčega univerzalnog ljudskog znanja, on u svojim rukama drži i tajne onih o kojima brine, tajne o svojim korisnicima. Uglavnom je to prećutni sporazum između bibliotekara i korisnika, ali ne bi trebalo tako da bude. Kada prvi put stupi u hram riznice ljudske misli, svaki korisnik mora da bude obavešten o tome da je poverljivost informacija koje traži zagarantovana. Od biblitekara ne sme poteći istina o tome šta pojedini profesori književnosti čitaju u slobodno vreme; Da li se neko preterano interesuje za sekte, ili traži priručnike o tome kako se izboriti sa narkomanijom, ne sme da interesuje bibliotekara; Da li pripadnici mlađih populacija izbegavaju obaveznu lektiru, a diskretno pokušavaju da dopru do onih sadržaja koji se mogu naći na “pultu za odrasle”, što je u suprotnosti sa očekivanjima njihovih roditelja, nije briga bibliotekara; Da li se studenti pre odlučuju za literaturu u kojoj se mogu naći prepričana dela, nego za sama dela u celini, ili izbegavaju dela pisana na jeziku originala, kojeg, pri tom, i studiraju, nije na bibliotekaru da sudi. Ovim se dovodi u pitanje obrazovno-vaspitna uloga bibliotekara. Kako pronaći zlatnu sredinu između prava svakog pojedinca na slobodu življenja, i vaspitne uloge bibliotekara? Kako “zabraniti” bibliotekaru da se meša u nečiji izbor života, kada je on samo ljudsko biće koje ima tu privilegiju da probleme društva u kome živi uvidi “iz prve ruke”, i koji ima unutrašnju potrebu da pomaže, kada oseti da je nekome pomoć potrebna? Možda je rešenje u uspešnoj interaktivnoj komunikaciji između bibliotekara i korisnika, u kojoj bi bibliotekar diskretno skrenuo pažnju na neke stvari, stalno vodeći računa da bude na dovoljnom odstojanju, ne bi li se njegova primedba pretvorila u nametanje ličnog mišljenja. Izjava da delo nekog stranog autora uopšte nije teško za čitanje na jeziku originala, teško da bi neko razumeo kao mešanje u tuđu privatnost, ali je velika verovatnoća da će se usuditi da se uhvati u koštac sa tim izazovom.
Živeći u prividu slobode, dajući makar i prećutnu saglasnost, pristajanjem na stereotipna tumačenja njihove profesije kao nečega bez čega se može, pasivnošću i povlačenjem u sebe, bibliotekari u svojim rukama drže ključeve sopstvenih tamnica.
Bibliotekari imaju obavezu da “spašavaju društvo od duhovne bulimije i anoreksične savesti”, ali i to društvo mora da oseća obavezu da na pravi način vrednuje njihovo zalaganje. Svuda se može čuti o obavezama i dužnostima tog gospodara “hipodroma koji vodi u budućnost”, neprestano mu se preti nestajanjem sa duhovne pozornice sveta koji postaje tržište informacija, pa mu tradicionalna uloga čuvara zapisanog blaga čovečanstva neće biti potrebna u novom, elektronskom okruženju. Niko ne promišlja o tome da su i bibliotekari samo obična ljudska bića koja, da bi mogla neprestano da utiru put širenju intelektualnih sloboda, moraju i sama da budu slobodna.
Nije samo društvo koje nema sluha za bibliotekarstvo, profesiju koja čoveku daje onaj poseban promatrački mir, nastao zbog stalnog druženja sa “tišinom koja priča”, krivo što se o pravima bibliotekara ne razmišlja. Poput Hipokratove zakletve, u kojoj se detaljno ističu dužnosti i obaveze lekara, a nigde ne govori i o njihovim pravima, i Kodeks bibliotekara Srbije zasniva se na istom principu. Sobzirom da su ga stvarali bibliotekari sami, ne čudi činjenica da takvo shvatanje vlada i među onima koji se njime ne bave.
Filozofsko definisanje bibliotekarstva kao profesije, a ne zle sudbine, koja snalazi pojedince, čija su nastojanja unapred osuđena na neuspeh, znatno bi poboljšalo ukalupljene predstave koje društvo ima o njoj. Neophodno je pobuniti se povodom činjenice da diplomirani bibliotekari nemaju nikakvu privilegiju prilikom polaganja stručnog ispita, u odnosu na one koji samo svojom duhovnom vokacijom pripadaju tom specifičnom “pogledu na svet”. Čak i prilikom donošenja odluke o zaposlenju u bibliotečkim ustanovama, mesto diplomiranom bibliotekaru može uzeti svako, a on ne može dobiti ni svoje.
Ako je “znanje mera slobode, dostupnost informacija mera demokratije, a mogućnost uticaja na drustvene procese mera ostvarenja građanskih prava”, značaj bibliotekarstva kao profesije bivaće sve veći. Individualna nastojanja bibliotekara u težnji da dosegnu intelektualnu slobodu neće biti uzaludna. Jedna lasta ne čini proleće, ali ga sigurno započinje. I danas se za slobodu mora izboriti.
Mangel, A. Biblioteka noću. – Beograd: Geopoetika, 2008
http://www.biblioteka-bor.org.yu/izdavaštvo/beležnica015/energija_čitalaca.html
Vasić, M. Društvena odgovornost javnih biblioteka u izgradnji slobodnog demokratskog civilnog okruženja. U: Intelektualna sloboda i savremene biblioteke: zbornik radova. Beograd: Filološki fakultet:Narodna biblioteka Srbije: Bibliotekarsko društvo Srbije, 2003, 77. str.
Želeći da napravi jedinstvenu bazu podataka celokupne akademske populacije sveta, Ričard Prajs (Richard Price), doktor filozofije percepcije sa Oksforda, sa grupom kolega sa Stenford i Kembridž Univerziteta pokrenuo je Internet prezentaciju Academia.edu. Radi se o portalu kreiranom sa ciljem:
- da se prikaže akademska populacija celog sveta organizovana u formi stabla u zavisnosti od toga kojoj instituciji ili sektoru pojedinci pripadaju
- da se omogući praćenje najnovijih vesti i dostignuća različitih naučnih oblasti, prikažu bitni pojedinci i njihovi doprinosi i pregledaju trenutno aktuelna istraživanja i članaci
Struktura stabla, koje se grana na pojedince i institucije omogućava jasan uvid u njihove rangove i uloge u institucijama, veze sa istraživanjima, pojedinim oblastima i drugim pojedincima i njihovim istraživanjima. Posmatrajući podatke na ovaj način korisnici lako pronalaze pojedince interesantne za sopstvene oblasti i istraživanja i više nego jednostavno stupaju u kontakte sa njima, prateći njihove veze i interakcije, udruženja ili institucije kojima ovi pripadaju. Na taj način proces prikupljanja podataka postaje bitno drugačiji, a kontaktiranje i komunikacija sa stručnjacima iz raznih oblasti je značajno olakšano i ubrzano. Pojedinci na portalu kreiraju svoje profile, a zatim preko njih stupaju u kontakte sa drugim korisnicima i institucijama i na taj način se stvara jedinstvena on-lajn (on-line) mreža podataka za celokupnu akademsku populaciju sveta.
Portal je takođe i idealno mesto za pronalaženje kvalifikovanih predavača za kurseve i predavanja, ali i savršeno mesto gde samostalni istraživači mogu naći saradnike i ostale zainteresovane ili bitne za njihovu oblast istraživanja, što bi svakako moglo biti od koristi.
Osnovni podaci koje svaki profil korisnika sadrži su ime, datum i godina rođenja, kućna i internet adresa (e-mail), ali tu su i drugi podaci koje korisnici samostalno unose u zavisnosti od svojih preferencija, a podrazumevaju npr. naučne interese, obrazovanje, istraživački rad ili profesionalnu orijentaciju. Takođe, profili sadrže i slike korisnika i opciju za dodavanje prijatelja putem slanja pozivnica (invite-a).
Univerziteti koji još nisu deo ovog portala mogu se prezentaciji priključiti jednostavnim upisivanjem podataka o instituciji, njenim članovima i odeljenjima u deo stabla predviđen za to
http://www.academia.edu/singup?ifla-nm
A ovom portalu se možete priključiti i ukoliko ste nezavisni istraživač, bez obzira na to da li ste vezani za bilo koju instituciju, fakultet ili univerzitet, kreiranjem profila u delu stabla predviđenom za to
http://independet.academia.edu/singup?ifla-nm.
Više od 25000 akademskih građana raznih delova sveta koji su pristupili www.academia.edu u poslednja tri meseca izuzetno su dobar pokazatelj da je ova Internet prezentacija na dobrom putu da postane ono što je njen pokretač Ričard Prajs (RichardPrice) i pokušao da stvori: svojevrsna baza podataka svih akademskih građana sveta.
Divna Milošević
Zakoni, uredbe i druga pravna akta, koji uređuju rad institucija nekog društva, čine čvrst zakonski okvir u kom se odvija celokupna institucionalna aktivnost. Kao takvi zakoni su nezaobilazan izvor istorijskih podataka, koji omogućava da sa velikom preciznošću pratimo osnivanje, razvoj, strukturu, načine upravljanja i organizaciju Univerziteta, fakulteta i drugih univerzitetskih institucija. Oni nam daju precizan uvid i u društveni položaj Univerziteta i status njegovih profesora i studenata. Analiza zakonskih rešenja o upravi, izboru organa Univerziteta, njegovoj unutrašnjoj organizaciji, proceduri izbora nastavnika i saradnika govore o stepenu i načinu uticaja države i o njenom odnosu prema autonomiji univerziteta i naučnog i nastavnog rada.
„Zbornik zakona i uredbi o Univerzitetu u Beogradu (1945-2000)“ je plod višegodišnjeg rada uloženog u istraživanje i prikupljanje građe koja se odnosi na univerzitet, fakultete, univerzitetske ustanove, institute u sastavu univerziteta, studente, univerzitetske organizacije i univerzitetski standard. Dokumenta, kao što su tekstovi zakona i zakonskih propisa, koji su poslužili kao građa za ovo delo, objavljivani su u zvaničnim službenim publikacijama. Tako da je, s obzirom na period koji Zbornik obuhvata (1945-2000), najveći broj akata preuzet iz „Službenog glasnika Srbije“, a nešto manji, iz perioda pedesetih, kada su aktivnosti univerziteta regulisane aktima koji su važili za celu Jugoslaviju, iz „Službenog lista Jugoslavije“.
Građa, obima preko 2300 stranica smeštena u tri knjige, je unutar dela sistematizovana po većim celinama:
- Univerzitet
- Fakulteti
- Instituti i zavodi
- Studentske ustanove, zaštita studenata i fondovi
- Registar institucija
U okviru ovih grupa redosled zakona je hronološki, a dokumenta razvrstana u zavisnosti od vremena objavljivanja u Službenom listu Jugoslavije i Službenom glasniku Srbije.
Prvo poglavlje obuhvata zakone, uredbe, pravilnike, uputstva, odluke, rešenja i sl. koja se odnose na Univerzitet u Beogradu u periodu od 9. aprila 1945. godine do 26. jula 2000. godine. Ovo poglavlje sadrži 281 dokument.
Drugo poglavlje obuhvata zakone, uredbe, pravilnike, uputstva, odluke, rešenja i sl. koja se odnose na Fakultete Univerziteta u Beogradu u periodu od 21. juna 1945. godine do 14. septembra 2000. godine i sadrži 101 dokument.
Treće obuhvata zakone, uredbe, pravilnike, uputstva, odluke, rešenja i sl. koja se odnose na Institute i Zavode, članove Univerziteta u Beogradu u periodu od 10. januara 1948. godine do 11. juna 1970. godine i obuhvata 86 dokumenata.
Četvrto obuhvata zakone, uredbe, pravilnike, uputstva, odluke, rešenja i sl. koji se odnose na Studentske ustanove, zaštitu studenata i fondove Univerziteta u Beogradu u periodu od 4. novembra 1947. godine do 26. maja 2000. godine i obuhvata 40 dokumenata.
Na kraju dela nalazi se registar institucija Univerziteta u Beogradu na koje se zakoni odnose.
Podela na navedene celine logična je i omogućava jednostavnu pretragu informacija, što je od posebnog značaja za efikasno i racionalno korišćenje predmeta ove dokumentacije. Ovako organizovana građa je posebno interensantna onima koji se bave istraživanjima Univerziteta u Beogradu, ali i onima kojima je neophodan uvid u istorijske podatke, normativnog karaktera o Univerzitetu.
Dokumenta koja ovaj Zbornik obuhvata svojevrstan su vodič kroz istoriju ubrzanog rasta i razvoja Univerziteta u Beogradu. Sva ova akta, svedok su na koji način i u kojoj meri je Univerzitet delio sudbinu svih drugih društvenih institucija. Ovo izuzetno delo doprinelo je rasvetljavanju društvenih okolnosti razvoja Univerziteta, kroz različite periode agitacije i propagande, administriranja, samoupravljanja, društvene tranzicije, anarhije ili krize.
„Zbornik zakona i uredbi o Univerzitetu u Beogradu (1945-2000)“ je nastavak „Zbornika zakona i uredaba o Liceju, Velikoj školi i Univerzitetu“, autora Dragoljuba Baralića. Ovaj prvi zbornik objavljen je još 1987. godine i odnosi se na period 1838-1944. „Zbornik zakona i uredbi o Univerzitetu u Beogradu (1945-2000)“, autorke Branislave Grbić zaokružuje jedan segment dragocen za izučavanje istorije, razvoja i dešavanja na Univerzitetu. Zakonska građa posle 2000. godine, sa druge strane, biće dostupna na internetu u elektronskoj formi na sajtu Univerziteta u Beogradu.
Branislava Grbić, bibliotekar savetnik Univerzetske Biblioteke „Svetozar Marković“, je autor ili koautor više publikacija na temu Univerziteta u Beogradu.
Zvanična promocija publikacije „Zbornik zakona i uredbi o Univerzitetu u Beogradu (1945-2000)“ održana je u okviru proslave 200. godina Univerziteta u Beogradu. Izdavač je Univerzitet u Beogradu, štampa Čugura print – Beograd. Tiraž publikacije je samo 200 primeraka, ali je elektronska verzija dostupna na sajtu Univerziteta i možete je posetiti na adresi:
http://www.bg.ac.yu/csrp/univerzitet/propisi.php
Divna Milošević
Buzan, Toni. (2004). Horizonti inteligencija: deset načina razvijanja sopstvene genijalnosti (prev. Branislav Maričić). Beograd: Finesa
„Tokom čitanja knjige Horizonti inteligencija, predočite sebi svaku inteligenciju kao prst na neverovatno spretnim i veštim rukama pijaniste. Naravno, muziku života moguće je svirati i pomoću samo jednog prsta ili dva: na primer, koristeći samo svoju verbalnu i numeričku inteligenciju ili samo telesnu i čulnu. Međutim, muzika vašeg života lepše će zvučati ako je budete izvodili svim prstima višestrukih inteligencija koji izvode svoju čaroliju na dirkama vašeg postojanja.“ (XXII–XXIII)
Očigledna kreativnost ovog citata, kojom je istaknuta paralela između umetnika u životu i umetnika na instrumentu, nije slučajna. Prema konceptu merenja inteligencije koji je ustanovio dr Sternberg, Toni Buzan, autor ovog navoda, poseduje naj-viši izmereni koeficijent kreativne inteligencije na svetu.
Toni Buzan rođen je 1942. godine u Londonu. Na univeritetu British Colum-bia je 1964. godine diplomirao iz psihologije, engleskog, matematike i opštih nauka. Još tokom svog obrazovanja na univerzitetu, Toni Buzan se zainteresovao za istraživanja koja pokazuju kako ljudski mozak najbolje reaguje na ključne reči, slike, boje i direktnu povezanost pojmova. Ovo polje interesovanja usmerilo ga je kreiranju takozvanih mapa uma, čije korišćenje danas predstavlja jedan od značajnih pristupa u postizanju većeg stepena iskorišćenja mentalnih sposobnosti čoveka.
Buzan je vodeći svetski predavač, savetnik u vladinim organizacijama, kao i multinacionalnim kompanijama, uključujući Hewlet-Packard, IBM i Electronic Data System. Radio je u Fleet Street-u u Londonu, a bio je i urednik međunarodnog žurnala Mensa. Savetnik je i međunarodnih olimpijskih trenera i sportista kao i član britan-skog olimpijskog veslačkog i šahovskog tima.
Autor je preko devedeset knjiga o kreativnosti, učenju i mozgu. Više od polovine njegovog opusa prevedeno je na najmanje trideset tri jezika i objavljeno u preko sto zemalja. Pored velike popularnoti njegovih knjiga Mape uma i Savršeno pamćenje, njegova najprodavanija knjiga Koristite obe hemisfere mozga je širom sveta prodata u više miliona primeraka.
* * *
Tradicionalni koeficijent inteligencije, koji je francuski psiholog Alfred Binet naučnim metodama prvi put ustanovio 1905. godine, relativno dugo smatran je jedinim merilom inteligencije. Sedamdesetih godina prošlog veka, postalo je jasno da se koeficijent inteligencije može menjati i razvijati. Utemeljivši svoj rad na rezultatima istraživanja koje je sproveo dr. Roger W. Sperry, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 1981. godine iz oblasti istraživanja moždanih hemisfera, Toni Buzan je, nakon tridesetak godina naučnog istraživanja i traganja za pouzdanim metodama merenja inteligencije, kao i za mogućnošću poboljšanja njenog koeficijenta, ustanovio da „ …tradicionalna inteligencija mora da se raščlani na tri različite inteligencije: numeričku, prostornu i verbalnu. Te tri inteligencije deo su daleko većeg niza inteligencija…“ (143).
Knjiga Horizonti inteligencija u širem smislu predstavlja dokaz o postojanju čak deset vrsta inteligencija (stvaralačke, lične, socijalne, duhovne, telesne, čulne, seksualne, numeričke, prostorne i verbalne), od kojih svaka ponaosob može uspešno da se razvija i usavršava. Izuzetno razumljivim jezikom i jednostavnim rečenicama, uz obilje opisa prepoznatljivih segmenata iz života poznatih ličnosti, koje u knjizi naziva zvezdama inteligencije, autor lako uverava čitaoca ne samo da svaka osoba poseduje opisanih deset vrsta inteligencija, nego da je svako sposoban i da ih neprestano razvija. Pomenutim primerima, kao i mnoštvom ponuđenih jednostavnih i pristupačnih vežbi, zadataka, testova i uporednih tabela, autor ovu knjigu približava vrsti udžbenika za samorazvoj mentalnih sposobnosti i čitalac ubrzo postaje svestan da knjigu ne može čitati a „ne raditi na sebi“.
Autorove organizacione sposobnosti ispoljene su u odličnoj struktuiranosti i preglednosti knjige. Tema se postepeno i logično širi od sadržaja, preko uvodnih, do deset osnovnih poglavlja, u čemu se prepoznaje mnogo puta dokazana pedagoška metoda koncenričnih krugova. Istovremeno i neprekidno prisustvo sinteze i analize Buzan postiže grupisanjem deset vrsta inteligencija u tri osnovna dela, dok istovremeno, svaku od njh bliže određuje savršeno odabranom duhovitom igrom reči u službi asocijativnog podnaslova. Poslednje poglavlje, koje čitaocu omogućava sagledavanje svrsishodnosti kompletnog štiva, ima posebnu vrednost.
Knjigom neprestano dominiraju još dva suprotna pojma: opšte i individualno, pomireni i sjedinjeni na jedinstven i izrazito kreativan način. Naime, s jedne strane, raznovrsnošću izabranih naziva deset inteligencija, autor obezbeđuje širinu i raznolikost, a samin tim i masovnost čitalačke publike, dok se, s druge strane, upotrebom imperativa još u samom Sadržaju, rečima „stvorite“, „postanite“, „računajte“, „sagledajte“, „rangirajte“, direktno obraća svakom pojedinom čitaocu, čime ga psihološki lukavo, bez pitanja i mogućnosti izbora, postavlja u ulogu slušaoca, čak učesnika – ne budućeg, već trenutnog. Tome doprinosi i uporno ponavljanje reči „vaša“ (ova ili ona inteligencija) u naslovima, čime budući čitalac biva pridobijen i počinje da veruje da je knjiga namenjena upravo njemu i njegovim sposobnostima, te samog autora vidi kao svog ličnog intimnog učitelja.
Ova knjiga pisana je jednostavnim jezikom i lako se čita, ali arugmentima brojnih primera iz života poznatih ličnosti pobija svaku asocijaciju na površnost. I pored toga, ne čita se brzo. Na nekoliko mesta u knjizi, dati su čak predlozi tempa čitanja, proveravanja i ponovnog čitanja istih poglavlja.
Testovima za svaku vrstu inteligencije, Toni Buzan završava svako od deset centralnih poglavlja. On je ove testove osmislio tako da mogućnost stopostotno rešenog testa gotovo isključi, predočavajući čitaocu da je pedeset posto osvojenih bodova odličan rezultat. Na ovaj način, potvrđujući po koji put da mu je samorazvoj čitaoca na prvom mestu, još jednom uspešno ostavlja mogućnost čitaočevog usavršavanja. U poslednjoj tabeli, predviđa mesto za višestruko beleženje rezultata ovih testova, kako bi čitalac mogao da prati svoje napredovanje u razvoju svake vrste inteligencije ponaosob, čime mu daje mogućnost i predlog periodičnog stalnog samousavršavanja, tako da i nakon pročitane knjige, čitaoca navodi na stalno vraćanje i proveravanje sopstvenog napredovanja.
Nekoliko kratkih „pripremnih“ poglavlja, Buzan je objedinio neuobičajenim, zasebno numerisamin stranicama rimskim brojevima. Ona imaju ulogu legende, putokaza, odnosno vrste proširenog sadržaja, obogaćenog tumačenjima pojmova i podela. Pored toga, sadrže i sažeti opis svake od deset vrsta inteligencija, kao i plan koga će se autor pridržavati u centralnom delu knjige tokom bavljenja višestrukim inteligencijama.
* * *
Deset vrsta inteligencije Buzan svrstava u tri osnovna dela. U prvom delu opisuje stvaralačku (koju često zamenjuje terminom „kreativna“) i tri vrste emocionalne inteligencije: ličnu, socijalnu i duhovnu.
Stvorite sebe – vaša stvaralačka inteligencija je naziv prvog i najobimnijeg od deset centralnih poglavlja. Pod stvaralačkom inteligencijom Toni Buzan podrazumeva sposobnost razmišljanja na nove načine, originalnost, „izdvojenost iz gomile“ i, pre svega, „udaljavanje od norme“. Podvlačeći da „…stvaralaštvo nije samo crtanje ili sviranje muzičkog instrumenta, već je ono i kuvanje, pronalaženje rešenja za probleme na poslu, planiranje praznika, preuređenje ili osmišljavanje bašte…“(6), za zvezdu stvaralačke intelgencije bira Richard-a Brenson-a koji je od dečaka koji je patio od jakog disleksijskog poremećaja i imao ozbiljnih problema u učenju, pre svega u čitanju, zahvaljujući dosetljivošću koje mu je omogućila njegova stvaralačka inteligencija, postao vlasnik više od sto pedeset firmi, s ličnim bogatstvom od preko tri milijarde funti. Prateći sopstvene, izuzetno razvijene kreativne sposobnosti, Buzan je „mozgalicama“ koje se odnose na stvaralačku inteligenciju posvetio najviše prostora. Tu su opisani saveti uobličeni u šesnaest potpoglavlja, koja, između ostalog, nude rešenja kako kod sebe postupno razviti sposobnost crtanja, pričanja viceva, pisanja pesama ili slušanja i pripovedanja. Savetovane vežbe „drugačijeg gledanja na stvari“, koje čitaoca upućuje bilo na preokretanje postojećih koncepata, bilo na nov način njihovog povezivanja, svode se na dve zanimljive igre. Poslednje, šesnaesto potpoglavlje čini detaljno uputstvo kako izraditi mapu uma. Ono sadrži i predlog preporučenih tema, prema kojima, crtajući svoje mape uma, čitalac može da se usavrši u ovoj tehnici, što pored razvijanja kreativnog razmišljanja, može biti od velike pomoći pri usavršavanju i olakšavanju učenja, pamćenja, vođenja beleški, planiranja, komunikacije. Izradu mape uma Buzan kasnije preporučuje u svakom poglavlju.
Vi i vi – vaša lična inteligencija je naziv drugog centralnog poglavlja. Samopouzdanje, samokontrola, vera u sopstvene vrednosti, pozitivno razmišljanje – samo su neke od ključnih reči kojima Buzan opisuje ovu vrstu inteligencije. Prema njemu, zvezda lične inteligencije je Christopher Reeve, koji je glumio Supermena, a zatim, sticajem nesrećnih okolnosti, ostao nepokretan. „Njegova odlučnost da nastavi život, pojavljivanje na radiju i televiziji i optimistička potraga za lekom za sebe i hiljede ljudi, u njemu sličnoj situaciji, nadahnulo je milione ljudi širom sveta.“ (34). Pored po-nude brojnih saveta kako sebi postati najbolji prijatelj u vidu razvijanja poštenja prema sebi samom, izražavanja osećaja, ostvarivanja hobija iz snova, samoistraživanjem, samoanalizom i izradom mape uma na temu „Ja“, Buzan čitaocu predočava da vežbama ove vrste aktivira, svoju desnu, kreativnu hemisferu mozga.
Vi i drugi – vaša socijalna inteligencija, odnosi se na sposobnost „ …stvaranja pozitivnih odnosa sa najsloženijim od svih bića – drugim ljudskim bićima“ (57). Socijalnu inteligenciju, čija je zvezda Nelson Mandela, Buzan ne naziva bez razloga „inteligencijom koja izaziva strah“. Misleći ovde na strah od javnog nastupa, autor čitaoca podseća da je komunikacija sa grupom ljudi potpuno ista kao komunikacija s jednom osobom. Upućuje čitaoca da se asocijativnost prevazilazi čestim slušanjem, posmatranjem i otkrivanjem jedinstvenosti drugih ljudi. Razvijanjem socijalne inteligencije, Buzan čitaocu obećava rešavanje sukoba, uspešno upravljanje i vođenje, kao i prevazilaženje neprijatnih situacija, počevši od sukoba muža koji se s posla umoran vratio kući i žene, koja ga u tom trenutku obasipa „kućnim“ temama.
Nebo zna – vaša duhovna inteligencija je prikazana kroz primere postupaka ponašanja Majke Tereze, zatim požrtvovane bolničarke Florence Nightingale kao i velikog duhovnog vođe Mahatma Gandi. Neprestano ističući međusobne uticaje inteligencija, Buzan duhovnu inteligenciju, više no ostale, smatra na neki način zavisnom, pre svega od lične i socijalne. Duhovnu inteligenciju opisuje kao „korak napred“ u odnosu na ove dve vrste inteligencija. U objašnjenju same definicije, Buzan sugeriše da duhovna inteligencija, čitaocu ustvari treba da predstavlja njegov „zadatak za čove-čanstvo“, njegovo „sopstveno mesto i misiju na ovom svetu“, a za razvoj iste preporučuje više vremena provedenog u prirodi, razvijanje dečje jednostavnosti i smisla za humor, čestu upotrebu poslovica i izreka, razvijanje svesnosti postojanja mnogih vera i tako dalje.
U drugom delu knjige, koji nosi naziv Telesne inteligencije, objedinjene su te-lesna, čulna i seksualna inteligencija.
Govor tela – vaša telesna inteligencija više od svih ostalih vrsta inteligencija kod čitaoca stvara sumnju u samo njeno postojanje, zasnovanu na uvreženom mišljenju da snaga i razmišljanje teško mogu da imaju nešto zajedničko. Autor, međutim čitaoca lako uverava da jačanje fizičke kondicije dovodi do poboljšanja intelektualnih funkcija, samim unošenjem veće količine kiseonika, usled čega se mozak napaja mnogo većom energijom. Iako je za zvezdu telesne inteligencije mogao da izabere bilo kog vrhunskog sportistu, odlučio je da to bude Michael Jordan. Pored dokaza o neraskidivoj povezanosti sa prostornom i čulnom inteligencijom i brojnih primera razvijanja telesne inteligencije, Buzan u ovom poglavlju čitaocu nudi i neodoljiv detaljan po-stupak izračunavanja dužine sopstvenog preostalog života.
Postanite svesni svojih čula – vaša čulna inteligencija je prema definiciji autora, „ …vaša sposobnost potpunog korišćenja svih neverovatnih moći svakog od pet čula (uključujući i ‘šesto čulo’ – vašu intuiciju)“ (109). Walt Disney, autorova zvezda čulne inteligencije, je u tome izuzetno uspeo, stvorivši „gledanje zvuka“, „ukus gledanja“, „slušanje oblika“, „osećanje boje“, „dodir ritma“. U ovom poglavlju Buzan se često poziva na pobedu sposobnosti čoveka nad sposobnostima kompjutera, dokazujući čitaocu savršenost ljudskog bića kroz opis mogućnosti svakog pojedinog čula, čime mu podiže samopouzdanje, neophodno za bilo koju vrstu usavršavanja, što ova knjiga pre svega nudi. Vežbe razvoja čulne inteligencije su orijentisane prostoru i stvarima koje nas neposredno okružuju, čime Buzan mudro čini knjigu prilagodljivom bilo kom čitaocu.
Inteligentan seks – vaša seksualna inteligencija je poslednja u grupi telesnih inteligencija. Odabravši Marilyn Monroe, za predstavnika seksualne inteligencije, koja je prema merenjima koje je izvršila Mensa, imala izuzetno visoki IQ, Buzan nije mogao da pogreši. Obiljem opisa primera iz svakodnevnog života običnog čoveka, u čemu čitalac svaki put iznova prepoznaje sopstvene postupke, Buzan pruža dokaz da se seksualnost povećava povećanjem stepena individualnosti, čime seksualnu inteligenciju povezuje sa ličnom. Obećavajući čitaocu prevazilaženje svake eventualne prepreke u procesu razvoja seksualne inteligencije jednostavnom sugestijom poistovećivanja seksa sa igrom, pravi tesnu vezu, tačnije uslovljenost razvoja seksualne inteligencije sa paralelnim razvojem kreativne.
Treći deo knjige posvećen je tradicionalnoj inteligenciji, koju Toni Buzan ne prihvata kao jedinstvenu, već je deli na numeričku, prostornu i verbalnu.
Računajte na sebe – vaša numerička inteligencija „ …je sposobnost da se uhvatite u koštac sa abecedom brojeva.“ (147). Buzan u ovom poglavlju predočava da nije neophodno da čitalac, kao matematičar Andrew Wiles, zvezda ove inteligencije, reši Fermatovu teoremu, da bi dokazao da poseduje numeričku inteligenciju. Buzan podseća da su brojevi neprestano i svuda oko nas, a da se numerička inteligencija najlakše razvija stvaranjem slike brojeva u verovatnoćama, vrednovanjima, rangiranjima stvari koje nas svakodnevno okružuju. Za najbezbolniji razvoj numeričke inteligencije preporučuje bavljenje kućnim finansijama, ali i igranje bilijara ili pikada. Vodeći dosta računa o tome da knjiga čitaocu bude dopadljiva, ali pre svega korisna, Buzan je jedno od potpoglavlja u ovom delu, posvetio prikazu brojnih olakšica, takozvanih „caka“ namenjenih lakšem savlađivanju računskih operacija sa višecifarnim brojevima.
Sagledajte prostor – vaša prostorna inteligencija prema autoru je tesno povezana sa čulnom i telesnom, a odnosi se, kako na sposobnost sagledavanja i svesnosti zamišljenog, predviđenog prostora koji nas okružuje, kao što je, na primer grad u kome se prvi put nalazimo, tako i snalaženje u relativno malim prostornim distancama, ne većim od Rubikove kocke. S tim u vezi, zvezda prostorne inteligencije je Michael Schumacher, višestruki svetski prvak, vozač Formule 1, ali i Gárri Kaspárov, svetski šahovski prvak. Više nego u ostalim poglavljima, Buzan u opisu prostorne inteligencije poredi ljudski mozak sa kompjuterom, predočavajući čitaocu kroz zanimljivu kratku priču, koje bi sve proračune i predviđanja kompjuter trebalo da učini, ukoliko bi, na primer, želeo da pređe prometnu ulicu, dok čovek to radi svaki dan. Čitanje geografskih mapa, igranje loptom, kompjuterskim igricama, ples, bilijar, astronomija, golf i, naravno, mape uma, su samo neke od preporučenih aktivnosti za samorazvoj prostorne inteligencije.
Snaga reči – vaša verbalna inteligencija je u najsažetijem opisu sposobnost pisanja, govora i prepoznavanja reči. Broju reči upotrebljenim u ova tri vida, Buzan daje poseban značaj, te veliki deo poglavlja posvećuje mogućnostima povećanja obima rečnika čitaoca. Jednom od „mozgalica“ verbalne inteligencije, Buzan preporučuje učenje jedne nove reči dnevno, a zatim njeno upotrebljavanje tokom dana pet do deset puta. Uz nepoznanicu da li se radi o izvornom području Velike Britanije ili se prevodilac potrudo da prikaže stanje u Srbiji, Buzan podatku da prosečna osoba manipuliše sa oko hiljadu reči u pisanju i govoru, a prepoznaje čak oko pet hiljada reči, dodaje i fond od dvadeset pet hiljada reči kojima se u svojim delima služila zvezda verbalne inteligencije, William Shakespeare. Tony Buzan (između ostalog i autor knjige Brzo čitanje, 2000) u ovom poglavlju insistira na razvijanju navike čitanja, koncentracije, pamćenja i logičkog razmišljanja. Za razvijanje verbalne inteligencije savetuje čitanje u intervalima od oko pola sata, s odmorima od pet do deset minuta, kao i prekidanje čitanja u trenutku shvatanja sadržaja. S obzirom na to da bi mnogi pojmovi i odnosi pojedinih reči u bukvalnom prevodu izgubili originalni smisao, u ovom poglavlju je prevodilac Branislav Maričić , odigrao veliku ulogu.
Velika vrednost knjige ogleda se u neprekidnom nastojanju autora da čitaocu ulije što veće samopouzdanje, što kao vrsni psiholog postiže razvijanjem sposobnosti kritičke samoanalize. Tome najviše doprinosi popunjavanje i shvatanje tabele u poslednjem poglavlju Rangirajte svoje višestruke inteligencije, čiji sadržaj, i ako opisan na svega četiri strane, nudi daleko više od pukog rangiranja inteligencija. Upoznavši se, naime, sa svim svojim inteligencijama, čitalac najzad popunjavanjem tabele u ovom poglavlju, reguliše odnos između ‘šta sam’ i ‘šta bih želeo da budem’. Ponudivši čitaocu da jednim pogledom na popunjenu tabelu sopstvenog izbora rangiranja podataka spozna razliku između svojih intimnih mogućnosti i htenja, Toni Buzan, kao izvrstan majstor svog zanata, nudi vrstu „psihološkog ogledala“, čime čitaoca neizbežno približava spoznaji lične Istine, a sprovedeni proces analize vrsti autoterapije, a da čitaoca nije ni upoznao.
Veliki poznavalac ljudskog mozga, kako u fizičkom, tako i u psihološkom pogledu, Toni Buzan rečima: „ …vaš mozak je samoispravljajući mehanizam i radi slično navođenom projektilu: sve dok ima cilj i sve dok ‘zna’ kuda mora da ide, kad god oseti da je skrenuo s puta automatski se ponovo navodi ka cilju, neprestano što preciznije ciljajući svoju metu“ (206), uobličava čitaocu svoju osnovnu poruku, podvlačeći da je svrha same knjige da čitalac svoj stvarni svet u što većoj meri približi idealnom i što je još važnije – da zaista poseduje moć i sposobnost da to i ostvari.
* * *
Očigledno je da je reč o ozbiljnom autoru i pragmatičaru koji svoj rad bazira na savremenim dostignućima psihologije. Ono što Horizonti inteligencija, kao i većina ostalih knjiga ovog britanskog psihologa donosi, jeste stil praktične realizacije teorijskih i istraživačkih naučnih nalaza. Oni koji vole rad na sebi, dobili su još jedan dobro utemeljen vodič i obilje materijala za vežbanje.
LITERATURA
Pavlović-Babić, Dragica. (1999). Prikaz knjiga: Mape uma i Savršeno pamćenje Tonija Buzana – Brzo čitanje: iluzija, talenat ili veština koja se uči. Psihologija 32 (3–4). Beograd: Finesa. 277–286 biografije autora i prevodioca:
http://www.thethinkingbusiness.co.uk/, 18.01.2009 u 21:56
http://www.finesa.edu.yu/, 28.01. 2009 u 00:06
Aleksandra Karalić
Robert J. Sternberg (rođen 1949. godine), američki psiholog i dekan na Tufts University, bivši IBM profesor psihologije i pedagogije na Yale University i predsednik udruženja American Psychological Association, poseduje deset počasnih doktorata iz oblasti psihologije.
Branislav Maričić, prevodilac ove knjige, jedan je od internacionalnih instruktora Programa razvoja intelektualnih sposobnosti udruženja Buzan Organization. Predavač je pri Edukativnom centru u Beogradu, osnovanom 1998. godine od strane preduzeća Finesa.