Broj jedan (2010)

Tatjana Brzulović Stanisavljević
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“  u Beogradu

Početak ove priče seže mnogo godina unazad kada je Gugl krenuo sa skeniranjem knjiga koje je pozajmljivao iz raznih američkih biblioteka sa namerom da napravi veliku digitalnu biblioteku, koja bi zapravo bila jedno pomoćno sredstvo za pronalaženje knjiga i informacija, veliki katalog knjiga za 21 vek. To je u javnosti izazvalo brojna reagovanja, kritike i nedoumice. Vlasnici autorskih prava i izdavači tužili su Gugl za kršenje autorskih prava još 2005. godine. Tada je Gugl ponudio autorima i izdavačima sporazum za poravnanje koji još uvek nije zaživeo. Od tada pa sve do današnjeg dana, Gugl je u žiži interesovanja i još uvek se na sudu bije bitka, da li je ovaj Sporazum fer, razuman i pravičan.

Uvek aktuelna tema nije zaobišla ni Kongres IFLA-e u Milanu prošle godine gde se  diskutovalo  o predlogu Sporazuma koji je Gugl ponudio vlasnicima  autorskih prava i izdavačima. Na dobro posećenoj panel diskusiji pod nazivom „The Google Book Settlement: Love it or leave it“,  brojni govornici dali su svoj doprinos.

Džonatan Bend   (Jonathan Band)

Džonatan  govori o činjenici da je Gugl skenirao 30 miliona knjiga, od tog broja 20%  knjiga je u javnom vlasništvu, 5%  knjiga je sa autorskim pravom i ima ih u prodaji i 75%  knjiga  je pod zaštitom autorskih prava ali nisu komercijalno dostupne.  Ugovor se odnosi na knjige publikovane pre 5.01.2009. Ne odnosi se na periodična izdanja ni na fotografije.  Ovaj ugovor primenjuje se isključivo na američke autore. Naravno i strani autori mogli bi biti  deo Sporazuma.  Na primer jedan italijanski autor može napisati knjigu  na italijanskom jeziku i objaviti je u Italiji. On podleže  italijanskom zakon u o autorskim pravima.  Ali na njega se može primeniti i  američki zakon, što bi bilo u skladu sa Bernskom konvencijom?

Bend je objasnio da se prema ugovoru formira  Registar knjiga (Book Rights Registry).U njemu se  prikuplja novac  za autore knjiga kojih nema više u prodaji i distribuira novac autorima  registrovanim Sporazumom. Ugovorom se  dozvoljava vlasnicima da mogu ukloniti svoje knjige iz Ugovora kad god to požele.

Pokušava da objasni neke od usluga koje će biti dostupne zahvaljujući ugovoru. To su pregled knjiga, korisnički servis, pretplata institucija, otvoreni  pristup. Ove usluge mogu se koristiti samo na području Amerike i samo za knjige kojih više nema u prodaji.  Za knjige kojih još ima u prodaji, nijeda od ovih usluga neće biti moguća, one bi se mogle pretražitivati samo na nivou bibliografskih podataka, ukoliko izdavači potpišu program partnerstva po kome bi prikazivale na tržištu nove knjige.

Korisnici bi mogli da koriste usluge, da pregledaju  knjige koje su zaštićene autorskim pravima, a nema ih u prodaji   pod uslovima koje nudi korisnički servis.

Gugl određuje cenu korišćenja za svaku knjigu pojedinačno po principu algoritma. Svaki vlasnik autorskih prava može tu cenu promeniti. Preporuka je da svi servisi moraju biti prilagođeni osobama sa vizuelnim hendikepom. Pretplata koju plaćaju institucije od velikog je značaja za biblioteke. Važna je i za studente, profesore, akademsko osoblje i druge autorizovane osobe, jer im omogućava pristup do punog sadržja svih knjiga koje su u bazi.  Cenu pretplate određuje Gugl zajedno sa Registrom knjiga.

Govori i o javnom pristupu kompletnoj bazi knjiga sa jednog terminala u javnoj biblioteci, ili u univerzitetskoj biblioteci gde ima npr. 10.000 studenata. Objašnjava kako biblioteke učesnice, one biblioteke koje su ustupile knjige Guglu na skeniranje, dobijaju nazad svoje knjige zajedno sa digitalnim kopijama. Po prijemu kopija odlučuju šta će raditi sa njima i na koji način će ih zaštititi od eventualne krađe ili oštećenja. U univerzitetskim bibliotekama su vrlo ograničenih mogućnosti u vezi sa digitalnim kopijama.  Najčešće završe u nekoj mračnoj arhivi. Uvek postoji mogućnost da kad knjizi istekne autorsko pravo, digitalnu kopiju koriste potpuno besplatno.

Bend objašnjava i aspekte Sporazuma vezane za distribuciju naknada od korišćenja knjiga. Ugovorom je regulisano da Gugl plaća 60 $ vlasnicima autorskih prava za svaku knjigu koja je skenirana pre 05.05.2009. Guglu pripada 37 %  od prikupljenih naknada  a vlasnicima autorskih prava 63%. Do 04.09.2009. postoji opcija opt-out, povlačenje knjiga iz ugovora. Sud treba da zaseda 7.09.2009. kada će doneti konačnu presudu da li je Sporazum fer, razuman i adekvatan.

Džon Orvant (Jon Orwant)

Predstavnik Gugla je na početku svoje diskusije izneo stav da Gugl čvrsto veruje da je skeniranje knjiga doktrina fer upotrebe i da je sve legalno. Rekao je da je Gugl skenirao 7 miliona knjiga, a zadati cilj je da skenira 30 miliona . Izneo je činjenicu da je Gugl partner sa 42 biblioteke i da je 7 biblioteka izvan područja Amerike.

Takođe je rekao da Registar knjiga nije eksluzivan. Ako neko drugi kreira alternativu Registru, svaki autor ima prava da svoju knjigu isključi iz Gugla i ode kod konkurenta npr. Amazon-a. Cilj Guglovog projekta nije bio da zaradi novac skenirajući knjige već da korisnicima omogući otvoren pristup knjigama. Sporazum podstiče vlasnike autorskih prava da dođu i kažu „ova knjiga je moja.“ Predloženi sporazum pruža autorima veću kontrolu. Uobičajeno ne možemo nešto mnogo da utičemo na cenu svoje knjige, kod  digitalne knjige možemo.

Orvant naglašava da je ugovorom regulisano da  veliki istraživački korpus bude dostupan istraživačima . Preko korpusa istraživači mogu na primer istraživati i analizirati jezik kroz sve skenirane knjige.

Na kraju svi težimo da budemo bolje informisani  i da  poznajemo  metapodatke o knjigama. Mi želimo da znamo koje knjige su zaštićene autorskim pravom , ko im je  autor. Gugl je skenirao  neke radove kod kojih nije bilo moguće locirati autora, tzv. orfan radove. Takvih knjiga je u celokupnoj bazi možda oko 10 %. Ovaj broj je mali zahvaljujući činjenici da su knjige pozajmljivali iz biblioteka, a u biblioteci su uglavnom posedovali podatke o autorima.

Džim Nil (Jim Neal)

Univerziteski bibliotekar, sa  Kolumbija Univerziteta učestvovao je u ovoj diskusiji sa stanovišta perspektive biblioteka. Rekao je da bibliotečki sistem mora suštinski da se promeni. Biblioteke ne treba da budu repozitoriji. Imamo vladine, institucionalne, personalne repozitorije kao i repozitorije izdavača. Biblioteke treba da sačuvaju svoj integritet i dostupnost informacijama u ovom digitalnom okruženju.

On kaže da je predloženi ugovor veoma duboko pogađa i biblioteke i korisnike.On zadire u zakonska, ekonomska, politička, psihološka i socijalna pitanja. Ugovor nudi širok spektar dogovora biblioteka i drugih sektora. Bibliotekarima treba manje podrške i manje dupliranja snaga uloženih u skeniranje i zaštitu svojih dela. Gugl dali lekcije i uči nas nečem novom, potencijalna dobit je moguća u javno-privatnom partnerstvu.

Načelno u septembru 2009.  Gugl je dobio „zeleno svetlo“ da nastavi sa radom na kreiranju velike Internet biblioteke. To nije naišlo na odobravanje u javnosti. U Evropi se postavlja pitanja šta sa evropskim autorima čiji je udeo u ovoj digitalnoj biblioteci veliki (čak 50% digitalne biblioteke čine dela evropskih autora). Evropski pisci i izdavači izražavaju zabrinutost činjenicom da je veliki deo svetske  kulturne baštine u rukama jedne privatne kompanije. Protestvuju zbog neadekvatnog tretmana, iako bi ga prema Bernskoj konvenciji morali imati. Ovaj Sporazum  predmet je oštre kritike u Japanu, Nemačkoj i Francuskoj, gde izdavači i autori smatraju da su oštećeni njihovi komercijalni interesi.
Protivnici sporazuma uključujući Amazon i Microsoft kažu da je Sporazum anti-konkurentan i da Guglu daje blanko dozvolu za korišćenje dela. U novembru je urađena revizija Sporazuma i preporučeno je dodavanje amandmana kojim se objašnjava termin „komercijalno nedostupno“.

Sporazum je proširen i na radove koji su registrovani u Američkoj agenciji za autorska prava ili su publikovani u Velikoj Britaniji, Australiji i Kanadi. Takođe se insistira na grupi pri Registru za autorska prava koja će se baviti distribucijom digitalizovanih knjiga.

Pre konačnog saslušanja zakazanog za 18.2.2010, treba poslati dodatne napomene o dopunama i izmenama sporazuma. Gugl je vrlo zadovoljan preliminarnim odobrenjem suda, koja šalje pozitivnu poruku.

U međuvemenu ne preostaje nam ništa drugo nego da sačekamo presudu Suda u Nju Jorku.

Prevod : 
Uspešnost pretraživanja upotrebom ključnih reči dodeljenih od strane autora i upotrebom predmetnih odrednica Kongresne biblioteke na uzorku kataloga elektronskih teza i disertacija

Nataša Dakić,viši bibliotekar

Ova studija se bavi ispitivanjem upotrebe ključnih reči koje dodeljuje autor i predmetnih odrednica koje dodeljuje klasifikator na osnovu kontrolisanog rečnika Kongresne biblioteke (u daljem tekstu LCSH – Library of Congress Subject Headings) na uzorku elektronskih teza i disertacija koje se nalaze u elektronskom katalogu Državnog fakulteta u Ohaju. Namera ovog projekta je da doprinese postojećim saznanjima na temu odnosa ključnih reči i kontrolisanih rečnika koji su u upotrebi u elektronskim katalozima i bazama podataka. Prethodne studije pokazuju da se ključne reči i predmetne odrednice nadopunjuju. Čak i danas, kada je bibliografski zapis poboljšan sa apstraktom ili rezimeom, ključne reči i predmetne odrednice sadrže određeni broj specifičnih termina koji mogu pozitivno da utiču na uspeh pretraživanja. Razmatra se dalje postojanje kontrolisanih rečnika kao što je LCSH, ako se ima u vidu broj pogodaka koji su dobijeni korišćenjem ključnih reči, kao i broj pogodaka koji su dobijeni korišćenjem predmetnih odrednica.

Već dugi niz godina se diskutuje o upotrebnoj vrednosti kontrolisanih rečnika. Ovo pitanje dobija na značaju danas, kada je omasovljena upotreba onlajn alata, kao što je Google gde je pretraživanje putem ključnih reči postala osnovna strategija. Biblioteke razmišljaju o tome da li kontrolisani rečnici kao što je LCSH zavređuju novac i vreme koje je u njih uloženo. Postojeće studije se fokusiraju primarno na korisnike i istražuju ključne termine koji su korišćeni prilikom pretraživanja. Ova studija pokušava da pruži odgovor na pitanje da li je bolje koristiti slobodno formulisane ključne reči ili predmetne odrednice u elektronskim katalozima i bazama podataka.

Pregled ranijih istraživanja

Nekoliko studija je pokušalo da odgovori na pitanje koliko se koriste ključne reči, a koliko predmetne odrednice prilikom formiranja upita za pretragu elektronskog kataloga. Ovde će biti prezentovani rezultati nekoliko istraživanja. Karlajl je sproveo istraživanje o poklapanju upotrebljenih termina korisnika sa predmetnim odrednicama LCSH i dobio je sledeće rezultate: 47% termina se tačno poklapa, ako se doda delimično poklapanje, izmenjen red reči i varijacije u spelovanju procenat se penje na 74%. Samo 5% slobodno formulisanih termina od strane korisnika nije moglo uopšte da se podudari. Ostalih 21% su pogoci koji zahtevaju dva ili više termina iz LCSH ne bi li obuhvatili traženi pojam. U ovoj studiji pretraživanje je vršeno preko polja za pretraživanje predmetnih odrednica, a ne preko polja za pretragu ključnih reči, jer one nisu bile dostupne u trenutku kada se ovo istraživanje sprovodilo. Karlajl je zaključio da 74% nije prihvatljivi učinak za LCSH i da je neophodna dalja modifikacija rečnika upoređivanjem sa korisničkim jezikom. Ova studija je veoma važna jer pokazuje broj pogodaka procentualno i što zagovara stvaranje LCSH semantički fleksibilnim.

Frostova je istraživala korisnost ključnih reči uzetih iz naslova u sadržinskom pretraživanju, kao i broj poklapanja ključnih reči i reči iz kontrolisanog rečnika prilikom pretraživanja. Poklapanje može biti sa celom odrednicom u tačnom redosledu (11% uzorka), u bilo kom redosledu (30%), samo sa glavnom predmetnom odrednicom (12%), sa pododrednicom (5%) kao varijanta u glavnoj odrednici (14%), ili kao varijanta u pododrednici (1%). U 27% nije bilo nikakvog poklapanja. Dakle, neka vrsta poklapanja se desila u 73% slučajeva. Frostova je zaključila da su ključne reči i predmetne odrednice komplementarne.

Ansari je zasnovala svoje istraživanje na istim principima kao i Frostova koristeći medicinske disertacije pisane na persijskom jeziku. Njeni rezultati su veoma slični: 70,3 % termina koje je Ansari koristila se poklopilo sa predmetnim odrednicama u bilo kom redosledu, a 29,7% se uopšte nije poklopilo. I Ansarijeva je  zaključila da su ključne reči i predmetne odrednice komplementarne, a rekla je i da one ključne reči koje ne postoje u kontrolisanom rečniku treba da se uvedu nakon pažljive analize.

Vurbi je sproveo istraživanje koje se bavi ključnim rečima iz naslova i predmetnicama koristeći nešto drugačije kriterijume. On je upoređivao predmetnice sa ključnim rečima, a ne ključne reči sa predmetnicama. Njegov cilj je bio da odgovori na pitanje koliko predmetnice koriste dobijanju traženog bibliografskog zapisa. Poređenje je definisano slaganjem sa rečničkim i semantičkim terminima. Vurbi je kategorisao rezultate kao precizno slaganje, sinonim, širi pojam, uži pojam, srodan pojam, pojam koji je u nekoj vezi ali je tu vezu teško odrediti i nema poklapanja. Prve tri kategorije sadrže 59,6% rezultata (629 od 1055 predmetnica) i nisu dalje analizirane. Preostalih 426 predmetnica (40,4%) je analizirano sa aspekta koliko doprinose dobijanju traženog bibliografskog opisa. Inicijalno, svih 426 predmetnica se smatraju kao “moguće poboljšanje“ dobijanju bibliografskog zapisa; u ovo je ubrojano i 24,4% iz  kategorije “nema poklapanja“. Dalja subjektivna procena determinisala je da 326 (33,0% uzorka) može da se karakteriše kao “malo poboljšanje“ dobijanju bibliografskog zapisa, a 241 (23,2%) može da se karakteriše kao “značajno poboljšanje“. Kao i Frostova Vurbi je zaključio da su ključne reči i predmetnice komplementarne, napominjući da predmetnice pomažu da se smanji broj irelevantnih pogodaka i poveća preciznost pri pretraživanju. Takođe, naveo je i da bi dodavanje novih predmetnica bilo jako skupo i da se stoga mora  dobro odvagati njihova preciznost i njihovo razvrstavanje u rečniku.

Gros i Tejlor su na osnovu svog istraživanja zaključili da se pri pretraživanju broj relevantnih podataka koji se dobijaju korišćenjem kontrolisanog rečnika povećava za 30%. Dalje navode da jedna trećina pretraživanja putem ključnih reči ne bi uspela. Ovi procenti su slični onima iz kategorije “nema poklapanja“ u istraživanjima Frostove i Vurbija.

Garet je istraživao uticaj pridodatih predmetnih odrednica u zapise iz Kolekcije 18. veka koja se nalazi onlajn u punom tekstu. Preliminarni rezultati pokazuju da bi 60% pretraživanja bilo neuspešno ako zapis ne bi sadržao predmetne odrednice. Termini, kao što je “sanacija“, koji su danas uobičajeni, nisu korišćeni u originalnim dokumentima, pa pretraživanje bez predmetnih odrednica iz kontrolisanog rečnika ne bi dalo rezultate.

Malo je bilo napisano na temu ključnih reči koje dodeljuje autor. Postoje dve studije koje se bave ovim pitanjima, to su studija Kipove i studija Žil-Lejva i Alonso-Aroja. Kipova je uporedila reči koje koristi korisnik za pretraživanje sa ključnim rečima koje dodeljuje autor i predmetnim odrednicama iz kontrolisanog rečnika na uzorku od 165 članaka iz časopisa. Podudaranje je predstavljeno na skali, sličnoj Vurbijevoj, koja sadrži kategorije sinonim, uži pojam, širi pojam, srodan pojam koji nije u tezaurusu, nepovezan pojam. U fokusu ove studije su reči koje koristi korisnik, te statistički nisu prikazane ključne reči koje dodeljuje autor. U ovoj studiji 44,5% termina ulazi u kategoriju “srodan pojam ali sa dozom dvosmislenosti u relaciji … kao i srodan pojam koji formalno nije u tezaurusu“. Kipova je zaključila da reči koje koriste korisnici, mogu da budu veoma značajne kao dodatni izvori za pretraživanje. 

Žil-Lejv i Alonso-Arojo su sproveli studiju o podudaranju ključnih reči koje dodeljuje autor i predmetnica iz tezaurusa na osnovu četiri baze podataka koje sadrže članke iz časopisa. Ova studija nalazi da postoji prosečno 24,59% tačnog poklapanja između ključnih reči i predmetnica, a čak 45,66% poklapanja, ako dodamo i slične termine. Međutim, navodi se da se 54% ključnih reči nije poklopilo, mnogo veći procenat nego u sličnim studijama, gore prikazanim. U zaključku, autori navode da su ključne reči važni izvori informacija za klasifikatore.

Rasprava koja se vodi po pitanju ključnih reči i kontrolisanih rečnika može da se smesti u okvir pitanja koja se odnose na kontrolisane termine koje koriste klasifikatori i upotrebu nekontrolisanih termina od strane korisnika. Kako je već gore napomenuto, ključne reči bi mogle da se koriste kao osnov za kreiranje kontrolisanih termina, koji bi mogli da utiču na održavanje kontrolisanih rečnika, kao što je LCSH. LCSH počiva na principima “književnog jemstva“. Istorijski gledano, književno jemstvo za LCSH znači da su termini preuzimani iz materijala koji su se nalazili u Kongresnoj biblioteci, a bili su prošireni od strane biblioteka članica SACO (Subject Authority Cooperative). Standard za kontrolisane rečnike ANSI/NISO Z39.19-2005 nalaže da “izabrana reč ili fraza mora što je moguće tačnije da se poklopi sa terminima koji preovlađuju u upotrebi u literaturi.“ Suprotno od “književnog jemstva“ je “korisničko jemstvo“ koje je definisano od strane ANSI/NISO standarda  kao “najčešće korišćeni termini pri formulisanju zahteva za pretraživanje informacija“. ANSI/NISO standard predstavlja i književno jemstvo i korisničko jemstvo kao komplementarne smernice za pretvaranje ključnih reči u kontrolisane termine na bazi savremene literature, kao i na osnovu termina koje koriste korisnici, koji bi mogli, a i ne moraju biti, upoznati sa terminima iz oblasti iz kojih traže informaciju.

Istraživački metod

Ova studija istražuje sledeća pitanja:

• Koliko se ključne reči dodeljene od strane autora poklapaju sa LCSH (bilo sa predmetnicom, bilo sa uputnicom)?
• Obratno, koliko se termina iz LCSH poklapa sa ključnim rečima koje je dodelio autor pri izradi elektronskih doktorskih disertacija i magistarskih radova?
• Koliko ključnih reči se odnosi samo na pripadajući bibliografski zapis? Da li te ključne reči značajno doprinose poboljšanju pretraživosti njihove teze?
• Sa druge strane, koliko je dodeljeno predmetnica za koje ne postoji odgovarajuća ključna reč? Da li kontrolisani rečnik sadrži više specifičnih termina koji su dodati tezama, a koji mogu da poboljšaju njihovu  pretraživost?
• Kakve su posledice korišćenja LCSH? Kakvi zaključci mogu biti doneti u odnosu na strukturu i održavanje LCSH?

Odgovori na ova pitanja mogu da potkrepe rezultate ove studije, a takođe i da dovedu do zaključaka koji se odnose na korišćenje, i predmetnih odrednica koje dodeljuje klasifikator, i ključnih reči koje dodeljuje autor, a sve u cilju poboljšavanja uspešnosti pretraživanja.

U ovu studiju je uključeno 285 odgovarajućih teza i disertacija u elektronskom obliku (electronic theses and dissertations – ETDs) koje su branjene na Državnom univerzitetu u Ohaju (Ohio State University – OSU) i pripadajući im bibliografski zapisi koji se nalaze u elektronskom katalogu biblioteke Državnog univerziteta. Odgovarajući naslovi su oni naslovi za koje su primljeni mejlovi o potvrdi njihove dostupnosti, (mejlove su poslali katalogizatori iz OSU biblioteke između 1. juna i 31. oktobra 2005. g.) oni naslovi koji imaju dodeljene ključne reči od strane autora i, na kraju, oni naslovi koji su bili dostupni u punom formatu u vreme katalogizovanja. Katalogizacija i klasifikacija ovih naslova je bila završena u toku 2006. g., a zbog renoviranja zgrade, prikupljanje podataka i njihova dalja analiza sprovođena je od kraja 2007. g. pa sve do sredine 2008. g.

Podaci su prikupljani de visu iz svake teze koja se nalazi u OhioLINK ETD centru i iz pripadajućeg bibliografskog zapisa u elektronskom katalogu biblioteke Državnog univerziteta, kao i iz normativnog zapisa za svaku predmetnicu iz LCSH koja je pronađena preko OCLC-a. Ovi podaci sadrže ključne reči koje je dodelio autor u tezi, predmetnice koje se nalaze u bibliografskom zapisu, kao i uputnice koje su pronađene u normativnom zapisu. Podaci su smešteni u eksel tabeli kako bi mogli biti grupisani, prebrojani i poređani. Prikupljeno je ukupno 1681 ključna reč koju je dodelio autor i 1181 termin iz LCSH.

            Ključne reči i predmetnice su procenjivane kako bi dobili odgovore na sledeća pitanja:

• Koliko ključnih reči tačno odgovara terminima iz LCSH , tj. koliko njih bi moglo da bude unešeno u MARC polja 600, 610, 611, 650 i 651 (polja  predviđena za unos iz kontrolisanog rečnika)?
• Koliko ključnih reči se poklapa sa uputnicama iz LCSH?
• Koliko ključnih reči bi moglo, ili ne bi moglo, da bude konvertovano u LCSH, tj. koliko njih bi moglo da bude smešteno samo u polje 653 (polje predviđeno za unos slobodno oblikovanih/nekontrolisanih termina)?
• Koliko termina iz LCSH je imalo, ili nije imalo, analognu ključnu reč?
• Koliko ključnih reči i termina iz LCSH se podudarilo sa rečima iz naslova ili apstrakta?

Da bi se sistematizovali podaci korišćene su kategorije iz tabele 1. U slučajevima kada je postojalo više načina da se povežu ključne reči sa predmetnicama (i obratno) ustanovljeno je pravilo da se povezuju sa kategorijom koja je prva po redu gledajući odozgo na dole. 

Rezultati i diskusija

Upoređivanje ključnih reči i predmetnica i njihovo uparivanje sa rečima iz naslova i apstrakta dovelo je do stvaranja određenih obrazaca ponašanja kao i do određenih iskakanja. Kako je već napomenuto u prethodnom odeljku, broj ključnih reči je bio 1681, a broj predmetnica je iznosio 1181. Prosečan broj ključnih reči po naslovu iznosio je 5,9, dok je prosečan broj predmetnica po naslovu iznosio 4,1. Međutim, postoji velika razlika u odnosu na broj maksimalno dodeljenih ključnih reči po naslovu (57) i maksimalnog broja dodeljenih predmetnica po naslovu (13); vidi tabelu 2.

Tabela 3 pokazuje broj poklapanja ključnih reči i predmetnica. Procenti poklapanja u šest kategorija (tačno poklapanje, poklapanje sa jednom predmetnicom, za poklapanje potrebno dve predmetnice, delimično poklapanje, nema poklapanja) su prikazani u tabeli 4, koja sadrži i poklapanja sa uputnicama i skraćenicama. Tabele 3 i 4 služe da odgovore na prva tri pitanja, tj. koji broj ključnih reči se poklapa sa predmetnicama, koliko ključnih reči se poklapa sa uputnicama i koliko ključnih reči se ne poklapa uopšte. Rezultati pokazuju da se 44,49% procenata ključnih reči koje je dodelio autor nije poklopilo sa predmetnicama koje je dodelio klasifikator (u 34,56% slučajeva nema poklapanja, a u 9,93% su varijantni oblici).

Kao razlog ovako velikog procenta nepoklapanja može se navesti činjenica da u LCSH nisu uneti novi termini. Ovo pitanje uvođenja nove terminologije i osavremenjavanja LCSH nije novo. Nova predmetnica se uvodi kada klasifikator prilikom obrade dela (takozvano književno jemstvo) naiđe na novi termin. Ovo delo je obično monografska publikacija pošto se članci i poglavlja u principu ne obrađuju. Međutim, u nekim disciplinama, kao što su fizika i medicina, članci u časopisima predstavljaju primarni i najnoviji izvor informacija, tako da disertacije iz tih oblasti često predstavljaju prve monografske publikacije koje sadrže nove informacije, a samim tim i novu terminologiju.

Dalje, razlika se povećava i činjenicom da se članci i poglavlja dodaju bibliografskim bazama podataka, kao što je WorldCat. Iako su ovi radovi dodati da potpomognu pronalaženje informacija, oni uglavnom nisu obrađeni od strane klasifikatora, pa samim tim ne mogu ni biti uzeti u obzir kao izvor podataka za stvaranje kontrolisanih termina. Ti radovi, svakako, sadrže nove termine iz svojih oblasti, a koje krajni korisnik može, a i ne mora, da poznaje. Ovi termini su u stvari ključne reči koje bi korisnici koristili prilikom pretraživanja, a što u stvari treba da bude suština književnog jemstva. Kako su ful tekstovi članaka i poglavlja sve pristupačniji postavlja se pitanje da li njih treba posmatrati kao validne izvore za stvaranje kontrolisanih termina.

Sa druge strane, nepoklapanje ključnih reči sa predmetnicama može da se objasni i korišćenjem različite terminologije da bi se objasnio slični koncept. Drugim rečima, do poklapanja nije došlo zbog nepostojanja uputnica. Međutim, ovo pitanje nije bilo predmet ove studije, ali potvrđuje Karlajlov zaključak da je potrebno proširivati uputnice kako bi one mogle da reflektuju promene u svakodnevnom govoru.

Neke ključne reči se nisu poklopile sa predmetnicama jer su klasifikatori potcenili relevantnost termina, a takođe, mogli su i da ga posmatraju metodološki a ne konceptualno.

Odgovori na pitanja da li ima poklapanja termina iz LCSH sa ključnim rečima koje je dodelio autor i obratno, koliko se termini iz LCSH poklapaju sa ključnim rečima nalaze se u tabeli 5. Donji deo tabele pokazuje poklapanje uputnica i ključnih reči.

Kako je prikazano u tabeli 5, 36,49% predmetnica koje je dodelio klasifikator se tačno poklapa sa ključnim rečima koje je dodelio autor, 31,08% se delimično poklapa, a 11,34% se poklapa sa varijantnim oblikom ključnih reči, dok samo u 16,60% slučajeva nema poklapanja. Ovako nizak procenat nepoklapanja slaže se sa rezultatima Ansarijeve i Žil-Lejva i Alonso-Aroja. Ključne reči koje dodeljuje autor reflektuju upotrebu termina u datoj oblasti i trebalo bi da ih upotrebljavaju i korisnici i klasifikatori. Kada ključna reč može da se prevede u postojeći kontrolisani rečnik, onda i kontrolisani rečnik može da omogući sortiranje (ili “trijaž“ kako je to rekao Šlafani) dobijenih rezultata.

Iako je prednost korišćenja uputnica iskazana, njen efekat u ovoj studiji nije velik kako je očekivano, mada je i dalje prisutan. Krajnji procenat ključnih reči koje se poklapaju sa bilo kojim oblikom uputnica iz kontrolisanog rečnika iznosi 9,93% (vidi tabelu 4), dok procenat poklapanja uputnica sa ključnim rečima iznosi 11,77% (vidi tabelu 5).

Da bismo dobili odgovor na poslednja dva pitanja koja se odnose na specifičnost termina u bibliografskom zapisu, prikupljeni su podaci koji se odnose na pojavljivanje ključnih reči i predmetnica u naslovu i apstraktu. Prilikom upoređivanja ključnih reči sa LCSH poštovana je procedura korišćena u prvom delu istraživanja; brojana su tačna i delimična poklapanja, kao i varijantni oblici koji mogu da utiču na uspešnost pretraživanja. Međutim, modifikovana je procedura prilikom upoređivanja termina iz LCSH sa ključnim rečima. U prethodnom delu studije predmetne odrednice i pododrednice su posmatrane zajedno, ali za ovaj deo istraživanja one su posmatrane odvojeno. Ovo je učinjeno iz dva razloga. Prvo, pododrednice iz LCSH nisu jezičke fraze kao što je to slučaj sa ključnim rečima kao frazama u tekstu, tako da nije bilo potpunog poklapanja sa pododrednicom ni u jednom slučaju. Drugo, većina dodeljenih predmetnica iz LCSH (712, ili 60,29%) nemaju pododrednicu, tj. u pitanju su osnovni termini. Procenat pododrednica je izveden iz preostalih 469 predmetnica (39,71%) koje ih sadrže. Tabela 6 prikazuje procente poklapanja u naslovu ili apstraktu.

U toku sprovođenja ovog istraživanja, došlo se i do saznanja da su autori obeshrabrivani da koriste, kao ključne reči, reči iz naslova svojih radova. Ostalo je nepoznato na koliki broj autora je ovakvo ponašanje uticalo. Činjenica je da se 43,78% ključnih reči ne poklapa sa rečima iz naslova, a 11,12% se poklapa u varijantnom obliku. Dalje, 49,96% dodeljenih predmetnica se ne nalaze u naslovu, a samo 12,36% se nalaze u varijantnom obliku. Naslovi su limitirani brojem reči, pa shodno tome mali broj reči može da se ponovi kao ključna reč ili predmetnica.

Dobijeni su zapaženi rezultati prilikom upoređivanja ključnih reči i termina iz LCSH sa apstraktom koji je bio deo bibliografskog zapisa za OSU ETDs. Ključne reči dodeljene od strane autora tačno su se poklopile sa rečima iz apstrakta u 54,61% slučaja, dok su se predmetnice dodeljene od strane klasifikatora tačno poklopile u samo 26,84% slučajeva. Nepoklapanje ključnih reči dogodilo se u 10,59% slučajeva, a nepoklapanje predmetnica dogodilo se u 31,08% slučaja. Drugačije rečeno, jedna desetina ključnih reči i jedna trećina predmetnica su specifične za određeni bibliografski zapis. Ovaj rezultat potvrđuje Gros i Tejlorov nalaz u kome bi jedna trećina pretraživanja bila neuspešna ako dobijeni bibliografski zapis ne bi sadržao termin iz LCSH.

Podaci sakupljeni u ovom istraživanju sugerišu da autori efektivno rade na pronalaženju odgovarajućih ključnih reči. U prilog tome govori suma od 65,44% ključnih reči dodeljenih od strane autora koje se poklapaju sa terminima iz LCSH (bilo da je u pitanju tačno i delimično poklapanje ili varijantni oblik). I zaista, kao što se vidi u tabeli 5 samo 16,60% predmetnica dodeljenih od strane klasifikatora ne može da se poklopi sa ključnim rečima. Sa druge strane, autori nisu uvek ujednačeni po pitanju broja dodeljenih ključnih reči. Jedan autor je dodelio 57 ključnih reči, od kojih su mnoge suvišne. Tabela 7 ilustruje ovaj primer, koji nam takođe može demonstrirati važnost kontrolisanog rečnika.                     

Zaključak

U ovom istraživanju LCSH je pokazao svoj potencijal da omogući jedinstveni pristup jednoj trećini pretraživanja, čak i danas, kada je bibliografski zapis obogaćen apstraktom. Ključne reči omogućavaju slične rezultate, iako ne u istoj meri jer često oslikavaju termine iz apstrakta. Apstrakti u bibliografskim zapisima za ETDs predstavljaju obavezu za OSU elektronski katalog, što, međutim, nije slučaj sa drugim katalozima. Dakle, i LCSH i ključne reči sadrže značajan broj specifičnih termina koji mogu da povećaju uspešnost pronalaženja teza onda kada u katalogu ne postoje apstrakti. Dokaz za ovu tvrdnju nalazi se u broju nepoklapanja reči iz naslova sa predmetnicama (49,96%) i ključnim rečima (43,78%). LCSH je i dodatno uspešan kada se ima u vidu povezivanje teza u katalogu sa sličnim radovima u drugom formatu.

Prikazivanje novih dostignuća i rezultata istraživanja u disertacijama, predstavlja izazov za LCSH, ali i za mnoge druge kontrolisane rečnike. Književno jemstvo, koje još uvek predstavlja izvor novih termina, ne dozvoljava sistemima da drže korak sa razvojem novih disciplina. Sa druge strane, ključne reči mogu da nadoknade ovaj nedostatak sistema omogućavanjem pretraživanja kataloga putem njih. Takođe, ključne reči mogu da budu i izvor za uvođenje novih termina u kontrolisane rečnike. Ovo istraživanje je usaglašeno sa sličnim prethodnim istraživanjima i pokazuje da su i ključne reči i predmetnice komplementarni alati koji služe korisnicima u pronalaženju potrebnih materijala.

Tekst na engleskom jeziku objavljen kao:
Keywords versus Library of Congress Subject Headings Implications for the Cataloging of Electronic Theses and Dissertations / by C. Rockelle Strader //
Library Resources & Technical Services; Oct. 2009, Vol. 53 Issue 4, str. 243-250  dostupan i preko:
http://web.ebscohost.com/ehost/pdfviewer/pdfviewer?vid=4&hid=14&sid=c9b70173-dc3f-4095-a981-539feb5b0093%40sessionmgr12

Prevod teksta:
Nataša Dakić,
viši bibliotekar,
Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković“,
Beograd

Allyson Carlyle, “Matching LCSH and User Vocabulary in the Library Catalog,” Cataloging & Classification Quarterly 10, no. 1/2 (1989): 37–63.

Carolyn O. Frost, “Title Words as Entry Vocabulary to LCSH: Correlation between Assigned LCSH Terms and Derived Terms from Titles in Bibliographic Records with Implications for Subject Access in Online Catalogs,” Cataloging & Classification Quarterly 10, no. 1/2 (1989): 165–79.

Mariam Ansari, “Matching Between Assigned Descriptors and Title Keywords in Medical Theses,” Library Review 54, no. 7 (2005): 410–14.

Henk J. Voorbij, “Title Keywords and Subject Descriptors: A Comparison of Subject Search Entries of Books in the Humanities and Social Sciences,” Journal of Documentation 54, no. 4 (Sept. 1998): 466–76.

Frost, “Title Words as Entry Vocabulary to LCSH.”

Tina Gross and Arlene G. Taylor, “What Have We Got to Lose? The Effect of Controlled Vocabulary on Keyword Searching Results,” College & Research Libraries 66, no. 3 (May 2005): 212–30.

Frost, “Title Words as Entry Vocabulary to LCSH”; Voorbij, “Title Keywords and Subject Descriptors.”

Jeffrey Garrett, “Subject Headings in Full-Text Environments: The ECCO Experiment,” College & Research Libraries 68, no. 1 (Jan. 2007): 69-81.

Margaret E. I. Kipp, “Complementary or Discrete Contexts in Online Indexing: A Comparison of User, Creator, and Intermediary Keywords,” Canadian Journal of Information and Library Science 29, no. 4 (Dec. 2005): 419–36; Isidoro Gil-Leiva, and Adolfo Alonso-Arroyo, “Keywords Given by Authors of Scientific Articles in Database Descriptors,” Journal of the American Society for Information Science and Technology 58, no. 8 (June 2007): 1175–87.

Kipp, “Complementary or Discrete Contexts in Online Indexing,” 429

Gil-Leiva and Alonso-Arroyo, “Keywords Given by Authors of Scientific Articles in Database Descriptors,” 1176.

Library of Congress, Cataloging Policy and Support Office, Library of Congress Subject Headings: Pre– vs. Post–Coordination and Related Issues (Washington, D.C.: Library of Congress, 2007): 3, www.loc.gov/catdir/cpso/pre_vs_post .pdf (accessed Feb. 25, 2009).

National Information Standards Organization (NISO), Guidelines for the Construction, Format, and Management of Monolingual Controlled Vocabularies (Bethesda, Md.: NISO, 2005): 16

Ibid.

In addition to Carlyle, “Matching LCSH and User Vocabulary in the Library Catalog,” see, for example, Hope O. Olson and John J. Boll, Subject Analysis in Online Catalogs, 2nd ed. (Englewood, Colo.: Libraries Unlimited, 2001): 40; Library of Congress Subject Headings.

NISO, Guidelines for the Construction, Format, and Management of Monolingual Controlled Vocabularies, 16; Library of Congress Subject Headings, 4; Birger Hjørland,
“Literary Warrant (and Other Kinds of Warrant),” (Aug 20, 2008), www.db.dk/bh/Lifeboat_KO/CONCEPTS/literary _warrant.htm (accessed Feb. 25, 2009).

NISO, Guidelines for the Construction, Format, and Management of Monolingual Controlled Vocabularies, 16.

Carlyle, “Matching LCSH and User Vocabulary in the Library Catalog.”

Ansari, “Matching Between Assigned Descriptors and Title Keywords in Medical Theses,” 414; Gil-Leiva and Alonso-Arroyo, “Keywords Given by Authors of Scientific Articles in Database Descriptors,” 1179.

Fredrick Sclafani, “Guest Essay: Controlled Subject Heading Searching Versus Keyword Searching,” Technicalities 19, no. 9 (Oct. 1999): 15.

Gross and Taylor, “What Have We Got to Lose?” 223.

Dragana Mihailović,
Cveta Kostov i
Nataša Dakić
bibliotekari Univerzitetske biblioteke
«Svetozar Marković» u Beogradu

6. Međunarodni susret bibliotekara slavista, Bosna i Hercegovina,Sarajevo, 18-21. aprila 2010. godine ,

Povodom 22. Međunarodnog sajma knjiga i učila i 6. Međunarodnog susreta bibliotekara slavista u Bošnjačkom institutu je 18. aprila otvorena izložba Reklamni oglasi u BiH iz 19. i 20. veka iz kalendara “Bošnjak“, “Gajret“ i “Trgovački kalendar“, autorke Narcise Puljek Bubrić. Reklamni oglasi u BH periodičnim publikacijama  prvi put se pojavljuju u 19. veku i to jednom godišnje kada je reč o kalendarima, ili par puta godišnje u ostaloj periodici. S obzirom na retko pojavljivanje reklame, a u nastojanju da se čitaoci obaveste o pojavi novog proizvoda, kao i da se stvori potreba za kupovinom, reklamni oglasi, pored osnovnih informacija, sadrže i lične elemente koji služe da uvere čitaoca u kvalitet proizvoda, a istu ulogu imaju i razna dobijena priznanja. Primetna je i česta upotreba prideva, kao npr. u oglasu Badava dobiva svako na zahtjev naš interesantni i univerzalni katalog, sa efektom privlačenja pažnje i uticaja na beskrajnu ljudsku radoznalost.U tom smislu reklamni oglasi iz 19. veka nisu ništa izgubili od značaja u poruci koju nam daju. Kada ih analiziramo iz današnje perspektive, i danas uspevaju da nas uvere u kvalitet svojih proizvoda, zagolicaju našu radoznalost i pridobiju naše poverenje. I da pomenemo samo par knjižara, knjigoveznica i štamparija čiji su reklamni oglasi bili izloženi: knjižarnica braće Rajkovića, knjigoveznica Dragutina Tomše, štamparija Riste J. Savića, tiskara Bosanske pošte, antikvarna knjižarnica Mihajla Milanovića, knjižara braće Bašagića…

Ovogodišnji Susreti bibliotekara slavista Majstori znanja – bibliotekari i (r)evolucija posvećeni su ulozi i poziciji bibliotekara u društvu znanja, identitetu bibliotekara, stereotipima i predrasudama o bibliotekarima i preprekama koje nam donosi novo digitalno okruženje.

Ekspanzija novih informacionih  tehnologija donela je sa sobom nove zahteve pred biblioteke i dovela u pitanje mesto i ulogu biblioteka u ovom novom okruženju. Biblioteke se danas suočavaju sa brojnom i jakom konkurencijom, od kojih je najveća  World Wide Web. Osnovna koncepcija je da se prilagodimo svetu digitalnih informacija, ne gubeći svoj identitet – da radimo ono što smo vekovima radili i u čemu smo najbolji.Zato ponovo pokrećemo ova pitanja, tačnije nastojimo da odgovorimo na pitanje – šta je bibliotekar danas?
Nakon pozdravne reči domaćina Susreta Dragana Markovića, predsednika  Izvršnog odbora Susreta i Saše Madackog, generalnog sekretara Susreta, koji su ovom prilikom najavili predstojeći 22. Međunarodni sajam knjiga i učila u Sarajevu, prvu sesiju otvorila je Vaska Sotirov-Đukić iz Biblioteke Sarajeva. Pričajući nam priču iz filma Pitera Vintera  «Bibliotekar» holivudske produkcije, nastojala je da odgovori na pitanje šta je bibliotekar – nekada i danas. Kroz metaforu o bibliotekarstvu kao sveobuhvatajućem drvetu znanja, dok su ostale nauke (pravo, ekonomija, medicina, politika…) samo grane tog ogromnog stabla, govori o mitskom bibliotekaru ili bibliotekaru «sa velikim B», koji ima viziju celog tog drveta znanja. Za njega biti bibliotekar nije samo posao, već život. Nasuprot arhetipske vizije bibliotekara kao «čuvara znanja», danas se i sami susrećemo sa potpunim nerazumevanjem šta bibliotekari zapravo rade (sede i čitaju knjige, slažu knjige na police…) Takođe, retko koja vlast je danas spremna da uloži u bibliotekarstvo: ono je skupo za održavanje i ima neizvesnu budućnost. Gugl čak, reklamirajući svoje usluge, poručuje: Svi smo mi bibliotekari, tj. mi zamenjujemo biblioteke, što predstavlja jedan vid agresivne reklame. Bibliotekarstvo jeste neprofitna delatnost, ali ljubav prema knjizi, uvid u celinu tog drveta znanja, svest o značaju i vrednosti onoga što čuvamo na našim policama i u našim trezorima čini nas bliskim onoj viziji mitskog bibliotekara kao čuvara tajni.  Jer, u digitalnom svetu postoje samo kopije, dok smo mi čuvari neprocenjivog blaga – mi čuvamo originale.

Beba Rašidović iz biblioteke Fakulteta za kriminalistiku, kriminologiju i sigurnosne studije iz Sarajeva govorila je o identitetu   bibliotekara koji se stiče tokom studija – interesovanje bibliotekara je ogromno i široko, i time se već opredeljujemo za buduće zanimanje, ma koje osnovne studije završili. Naša profesija, smatra Beba Rašidović, nije ugrožena razvojem tehnologija, jer smo mi prilagodljivi.  Jedna jedina, prava identifikacija bibliotekara tzv. «velemajstora» svoje profesije, ogleda se u tome što oni svoju profesiju vuku napred, menjaju načine rada i celog života uče. I na kraju, na pitanje : Zašto vjerujete svom pekaru, mljekaru, apotekaru, a ne vjerujete svom bibliotekaru ? odgovara : Zato što mi nemamo vidljivi identitet, naš identitet je neopipljiv.

Stereotipi se menjaju, ali osnovni zadatak i smisao bibliotečkog posla ostaje isti – nekada su bibliotekarke zamišljane kao stroge i namrštene starije gospođe za pultom, dok danas imamo novi imidž bibliotekara koji „surfuju po netu i pišu mišem“ i sebe nazivaju „cybrarians”. Ova nova Era superbibliotekara bila je tema izlaganja Dragane Mihailović i Nataše Dakić iz Univerzitetske biblioteke u Beogradu. Bibliotekari obučeni za rad u dinamičnom i kompleksnom digitalnom okruženju postaju imperativ savremenog bibliotekarstva. Oni moraju biti spremni da se prilagođavaju čestim promenama i stalnim obukama i usavršavanjima. Da bi pripremili i ponudili odgovarajuće kurseve i predavanja za obuku bibliotekara, predavači bi najpre morali da definišu koje su to veštine i znanja koja bi trebalo da poseduju budući bibliotekari. Započeto istraživanje o edukaciji bibliotekara u visokoškolskim bibliotekama beogradskog Univerziteta, sa ciljem da se utvrdi koja su to znanja i veštine potrebne našim savremenim bibliotekarima, ukazalo je na  činjenicu da još uvek nezanemarljiv procenat (10 %) bibliotekara  zaposlenih na različitim katedrama fakultetskih biblioteka nije pohađalo ni jedan kurs u okviru COBISS programa. U anketi je zahtevano od ispitanika da navedu koji su im kursevi ili obuka koju su prethodno pohađali najviše koristili u poslovima koje sada obavljaju. Najčešće navedeni kursevi bili su iz oblasti COBISS katalogizacije, ispisa, bibliografije istraživača, kao i ECDL kurs. Stručne kurseve većina je ocenila sa najvišom ocenom 5, ponovili bi pojedine kurseve (uglavnom za zahtevniju katalogizaciju serijskih publikacija), zbog činjenice da najveći deo vremena rade sa korisnicima («pune čitaonice») na izdavanju publikacija i obaveza prema profesorima sa katedre, te nisu u mogućnosti da odmah primene znanje stečeno na ovim kursevima. Nedostaci u obuci, ocena i sugestije o edukaciji  bile su sledeće: početne kurseve smatraju preobimnim, ne znaju da razluče šta je bitno dok se ne suoče sa konkretnim problemom u svojoj praksi, štampani materijali teški za snalaženje, nedostatak predznanja – kako bibliotečkog, tako i informatičkog ( više od 50% ispitanika izrazilo potrebu za kursevima  informacione pismenosti, konkretno ECDL kursa). Na pitanje koje su to veštine i znanja koje bi trebalo da poseduje savremeni bibliotekar, najčešće navedene su – veština u komunikaciji i interpersonalnim odnosima, poznavanje potreba korisnika, neophodno predznanje iz oblasti bibliotekarstva, poznavanje Web tehnologije… Izvesno je da smo negde na samom početku puta do ispunjenja zahtevne uloge  superbibliotekara, ali imamo svest o tome koliki rad i promene nam tek predstoje i voljni smo da učimo.

Rad Sanje Stepanović iz Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti pod nazivom: Profesija, identitet i imidž bibliotekara imao je za cilj razmatranje odnosa ova tri elementa u bibliotekarstvu koji se tokom istorije menjao. Usled novih informacionih tehnologija naša profesija pretrpela je više promena od bilo koje druge profesije. U svojim počecima identitet bibliotekara bio je neosporan. U drugoj etapi, početkom XX veka, javlja se profesionalizacija našeg zanimanja, ali i imidž bibliotekara – kao dosadne i introvertne osobe koje obavljaju ovaj posao.  U drugoj polovini XX veka, uvođenjem novih tehnologija identitet bibliotekara je izgubljen – postajemo «informatički stručnjaci». Bibliotekar je sada posrednik između informacionog sistema i korisnika. Međutim, identitet bibliotekara neraskidivo je vezan za fizičku knjigu. Ukoliko samu knjigu zamenjujemo elektronskom verzijom onda su nam potrebni informatičari. Naš identitet je nešto između, zaključuje Sanja Stepanović : čuvati sve moguće izvore znanja – i knjige i elektronske forme.

O redefiniranju bibliotečkih sistema i biblioblogosferi, kao kreativnoj nadogradnji digitalnih biblioteka, govorila je Selma Zulić, student na Katedri za bibliotekartvo Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Istaknuto je da još uvek postoji jaz između očekivanja korisnika i naših mogućnosti u ovom domenu – sajtovi nisu dostupni, obećavaju prezentaciju, ali ništa od toga, podaci na našim sajtovima nisu ažurirani… Statistike pokazuju da se poslednjih godina u svetu dnevno pojavljuje 120.000 novih blogova, iako o blogu i dalje postoji stereotip kao “digitalnoj beležnici intimnih misli“. Naglašene su prednosti bibliotečkih blogova uz mogućnost njihovog kreiranja na platformi otvorenog koda primenom softvera WordPress, koji ne zahteva poznavanje html koda. Primeri veoma posećenih biblioblogova, sa bogatim multimedijalnim sadržajima koje nam je Selma Zulić pokazala su: blog virtualne biblioteke Španije Cibera Blog, Library Mistress, Librarian in Black sa porukom: «Pitajte mene, ja ću vam dati tačnu informaciju. Nemojte lutati».

Kratki film «Stereotip» Tereze Poličnik-Čermelj iz Narodne i univerzitetske biblioteke u Ljubljani, na duhovit način predstavio je pet asocijacija na temu stereotipa o bibliotekarima : 1. Bibliofil – knjiški moljac, 2. Siva eminencija – obrada građe, 3. Rock and Roll devojka informator – «uvek na raspolaganju», 4. Kompjuter plavuša – informator i 5. Marketing – promoter.  

O feminizaciji bibliotekarskog poziva govorila je Nadina Grebović iz Nacionalne i univerzitetske biblioteke BiH. Podaci Centra za obrazovanje bibliotekara BiH od 1999-2009. godine pokazuju da su od ukupno upisanih 281 polaznika, 233 žene, a samo 48 muškaraca. I u ostalim zemljama slična je situacija – 90% učesnika na I susretu ALA bile su žene. Da i obrazovni sistem podržava stereotip o bibliotekarki pokazuju primeri udžbenika za osnovce u BiH – bibliotekar je na slikama u udžbenicima prikazan uvek kao ženski lik. Stereotip bibliotekarke kao ćutljive, misteriozne osobe koja teško savlađuje nove tehnologije, opstaje i pored činjenice da je upravo Henriet Avram – žena, dakle! – osnovala Marc format. Ni bibliotekari nisu pošteđeni sličnih stereotipa – feminizirani muškarac, šeprtlja, stidljiv… Da novi stereotipi suštinski ne menjaju stvar, pokazala nam je Nadina na primerima iz holivudskih filmova «Povratak mumije» i «Bibliotekar», koji prikazuju bibliotekara kao junaka koji spašava svet, ali uvek samo uz pomoć drugih, nesamostalnog.

Koja je uloga biblotekara u umreženom društvu i kako odgovoriti na zahteve Google generacije pitanja su kojima se bavila Vesna Injac-Malbaša iz Narodne biblioteke Srbije.  Predstavljeno je istraživanje Britanske biblioteke “Informaciono ponašanje istraživača budućnosti“ iz 2008. godine o Google generaciji, koje pokazuje da su ovi korisnici veoma nestrpljivi prilikom pretraživanja informacija. Oni zahtevaju lak pristup, brzu informaciju, dostupnost 24 časa dnevno. Malo vremena provode u proceni informacija, biraju samo prve informacije na zadate upite, oni su samo pregledači. To je «copy and paste» generacija koja ne poštuje intelektualnu svojinu, misli da je sve na vebu i ne koristi biblioteke i bibliotečke usluge na vebu. Podaci Internet Usage Statistics pokazuju kako broj internet korisnika u svetu nezamislivo raste, kako u urbanim sredinama, tako i u ruralnim. Ovom prilikom čuli smo ukratko i o veb sajtu Narodne biblioteke Srbije, koju, prema veb statistici iz 2009. godine, dnevno poseti 1600 virtuelnih korisnika, preko četiri miliona godišnje, o KOBSON-u,  SCIndex-u i digitalnoj biblioteci NBS.

Jasnu sliku o tome ko su informacioni brokeri, o njihovoj edukaciji u Mađarskoj i predrasudama vezanim za njih, dao nam je Zoltan Bada iz Muzeja Ludvig – Muzeja savremene umetnosti u Budimpešti. I bibliotekari i informacioni brokeri jesu «majstori poznavanja izvora društva znanja». Informacioni broker je detektiv na sajber mreži: on obezbeđuje podatke za svog naručioca prateći stručnu štampu, trendove, rad konkurenata u poslu naručioca, istražujući informacije iz oblasti privrednih patenata…On preuzima podatke za koje bibliotekar nema vremena, a ponekad ni znanja. Njegovi alati su telefon i internet. On dakle, nabavlja i analizira podatke, prati određene teme, prezentuje sakupljenu i sređenu dokumentaciju. Ko su poslovni partneri brokera? To su bogati pojedinci ili firme i korporacije koje nemaju vremena da traže informacije. Danas u Mađarskoj još uvek ne postoji specijalozovana edukacija brokera, već samo na nivou kurseva u okviru određenih studija na fakultetima. Benedict School iz Minhena organizovala je 2002. godine seriju predavanja za brokere u Mađarskoj. Zajednica info-brokera Mađarske koja danas ima 100 članova, oformljena je 2001. godine i do sada je objavila dve publikacije i održano je devet konferencija. Predrasude ne zaobilaze ni brokere – smatraju ih pijavicama, lešinarima, optužuju da se ne libe industrijske špijunaže…Ostaje još uvek otvoreno pitanje saradnje bibliotekara i info-brokera. Na pitanje da li ima mesta za informacione brokere u mađarskim bibliotekama, odgovor je: NE, uglavnom zbog nedostatka finansijskih sredstava. 

O baštinskim informacionim stručnjacima i kulturnomemorijskoj delatnosti, i sa druge strane,  komercijalnim uslužiteljima digitalnih informacijskih usluga, o suštinskim razlikama među njima, govorila je Lejla Kodrić sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Jedan od primera komercijalnih uslužitelja digitalnih informacijskih usluga jeste Yahoo Answers i live person usluga koja nam pruža mogućnost da upoznamo stručnjaka kome upućujemo naše pitanje, kao i Google Answers – mada je ova usluga bila jedno vreme ukinuta, nedavno je obnovljena, sada kao Google Answers and Questions. Nasuprot ovakvoj usluzi, baštinski informacioni stručnjaci su društveno kvalifikovani, društveno odgovorni, ali i društveno finansirani. Dobre primere ovih usluga pružaju nam Yale University Library, Arizona UB, kao i udružene biblioteke u Ncknows. 

«Bibliotekar2010@unilib.knowlege.com : Jesmo li bibliotekari ili menadžeri iznanja?» naslov je koautorskog rada Vuke Jeremić, Nataše Vasiljević i Cvete Kostov iz Univerzitetske biblioteke u Beogradu. Simbioza akademskih biblioteka i fakulteta predstavljena je kao put ka unapređenju nastavnog procesa i povećanju uloge i značaja visokog obrazovanja u novoproklamovanom „društvu znanja“. Visokoškolski bibliotekari teže da postanu relevantan faktor u evaluaciji postojećih informacionih resursa i  podizanju nivoa informacione pismenosti studenata sprovođenjem različitih vrsta edukacije. Informaciono okruženje zahteva da bibliotekari preuzmu važnu ulogu u procesu pribavljanja i skladištenja informacionih izvora na različitim nosiocima informacija, ali i u njihovoj prezentaciji.  Najadekvatnija forma za sprovođenje ovih zadataka je građenje repozitorijuma naučnih informacija u otvorenom pristupu i kreiranje univerzalnog univerzitetskog portala kao idealne pretraživačke platforme za učenje i naučno istraživanje. Da bi akademski bibliotekari bili priznati kao menadžeri znanja, međutim, neophodno je i precizno definisanje njihovog statusa i uvođenje različitih vidova saradnje koji će doprineti sistematskom rešavanju raznorodnih problema sa kojima se suočavaju.

O bibliotekarima i njihovom poznavanju i korišćenju Web 2.0 alata na primeru javnih i privatnih visokoškolskih biblioteka u Kantonu Sarajevo govorile su Aida Hajro, Aida Kajadžisalihović, Mirela Priganica i Lejla Kodrić sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Nakon upoređivanja osnovnih karakteristika Web 1.0 i Web 2.0 alata i njihovih razlika, ukazale su na potencijale koje Web 2.0 aplikacije nude bibliotekarima. Rezultati ankete o poznavanju Web 2.0 alata i njihove upotrebe u bibliotečkom poslovanju sprovedene među bibliotekarima u visokoškolskim bibliotekama u Sarajevu pokazuju da još uvek nisu iskorišćene sve prednosti koje ovi alati nude. I pored toga, iskazano je uverenje da će upotreba Web 2.0 aplikacije u budućnosti biti uobičajena praksa u bibliotekama.
Bibliotekar i elektronske publikacije naslov je opširnog izlaganja Biljane Kalezić iz Narodne biblioteke Srbije. U radu su izneta iskustva NBS i problemi sa kojima se susreću u radu sa ovom vrstom publikacija, kao i podatak da digitalna NBS sadrži preko 2 miliona dokumenata dostupnih na: www.digital.nb.rs.

Podsećajući nas na sve biblioteke koje su spaljene i čiji su fondovi nepovratno uništeni usled raznih katastrofa i ratova i pozivajući se na osnovnu ulogu bibliotekara kao čuvara kolektivne memorije, na kome je dužnost i organizovanje tog znanja, Dragan Golubović iz Mediacentra u Sarajevu, sagledavajući našu realnost iz ove perspektive (jasna je simbolika naslova njegovog izlaganja David protiv Golijata), pruža svoju punu podršku digitalizaciji. Takođe, iz sopstvenog dugogodišnjeg iskustva sa korisnicima poručuje: mi smo tu da koristeći naše znanje kao i savremenu tehnologiju čuvamo vreme korisniku.

Biblioteke su danas, više nego ikada ranije, u mogućnosti da koriste prednosti novih tehnologija kako bi omogućile rad i pružile svoje usluge na adekvatan način i korisnicima sa posebnim potrebama. O dostojanstvenom pristupu čitaocu s oštećenjem vida i načinom i tempom kojim se ta usluga razvija u bibliotekama u Srbiji, upoznale su nas Dragana Milunović i Nedeljka Ložajić iz Narodne biblioteke Srbije. Pored Centralne biblioteke za slepe u Beogradu, kao i specijalnih biblioteka, najstarija, najveća i najopremljenija biblioteka za slepe i slabovide osobe u Srbiji je biblioteka «Dr. Milan Budimir“ u Beogradu, čiji fond trenutno broji oko 7.000 dela, uglavnom snimljenih na kasetama. U biblioteci se nalazi i više od 2.500 dela napisanih Brajevim pismom. Biblioteka ima i posebno odeljenje u vidu internet kabineta sa govornim programom, u kome korisnici  (trenutno njih nešto više od 1000) mogu da čitaju dnevnu i periodičnu štampu i da koriste internet. Kao i svuda u svetu, osnovni zadatak ovakvih ustanova je da slepim i slabovidim ljudima učine dostupnim svetska i domaća kulturna dobra, informacije, i olakša njihovo uklapanje u društvo i zajednicu.

Mr Vera Petrovićiz Univerzitetske biblioteke «Svetozar Marković» predstavila je bibliotekare Matičng odeljenja naše ustanove od svojih početaka do danas. Odeljenje za unapređenje delatnosti biblioteka Univerziteta u Beogradu je osnovano 1975. godine, čiji je zadatak da prati i proučava stanje, potrebe i uslove razvoja biblioteka i predlaže mere za unapređenje bibliotečke delatnosti, da utiče na sprovođenje jedinstvenog načina obrade bibliotečkog materijala, da se stara o usavršavanju kadrova, da vodi Centralni katalog bibliotečkog materijala biblioteka Univerziteta u Beogradu, kao i da sarađuje i učestvuje u radu Zajednice biblioteka Univerziteta u Beogradu.

Sledeća dva izlaganja posvećena su školskim bibliotekarima. Nihada Muratović (Školska bibliotekarka – to sam ja) bibliotekar Četvrte gimnazije na Ilidži i Amina Abdulahović (Školski bibliotekar : negativac ili kreativac), bibliotekar u Srednjoj školi primenjenih umetnosti u Sarajevu upoznale su nas, na duhovit i inspirativan način sa svojim radom, problemima sa kojima se sreću i onoj svetlijoj strani posla zbog čega je lepo biti školski bibliotekar. Njihov entuzijazam i nastojanja da premoste jaz između poslova koje inače rade i koje bi trebalo da rade, kao i preuzimanje sopstvene inicijative za organizovanje raznih aktivnosti koje prevazilaze okvire redovnih poslova bibliotekara u školskoj biblioteci, kao što su izložbe koje osmišljavaju i realizuju deca, projekti «Knjiga, a ne droga» i  «Znati, pa reći NE drogama»,  primer su onog pravog identiteta bibliotekara o kojem su govorili prethodni učesnici.

Suradnja pravnih i srodnih knjižnica Jugoistočne Europe – promocija otvorenog pristupa znanju – naslov je koautorskog rada Blaženke Kotur Peradenić iz Nacionalne i univerzitetske biblioteke u Zagrebu i Edite Bačić iz biblioteke Pravnog fakulteta u Splitu. Regionalna mreža pravnih i srodnih biblioteka Jugoistočne Evrope obeležila je 6-u godinu rada regulisanjem statusa i utvrđivanjem planova i ciljeva za naredni period. Članovi društva su veoma aktivno uključeni u izradu internih akata za unapređenje profesije, dokumenata, pravilnika i standarda, kao i na planu  međubibliotečke saradnje i redovno se okupljaju u Neumu i Beogradu, u vreme održavanja Sajma knjiga. Kao primer dobre saradnje biblioteka ovog tipa navedena je Međunarodna asocijacija pravnih biblioteka (International Association of Law Libraries).         

Ovim izlaganjem završen je zvanični deo ovogodišnjih 6. susreta, kao i naš boravak u Sarajevu, a druženje učesnika je nastavljeno posetom rodnoj kući i Muzeju Ive Andrića u Travniku, i prijemu povodom otvaranja 22. Međunarodnog sajma knjiga i učila, 21.4.2010. godine u Gradskoj dvorani “Skenderija“.

Očekujemo sledeće Susrete i nove teme…

Miljana Todorović, Bibliotekar-informator
Matematički fakultet

U Narodnoj biblioteci „Filip Višnjić“ u Bijeljini je od 21- 23. aprila ove godine održan stručni skup bibliotekara pod nazivom” BIBLIOTEKE BUDUĆNOSTI-PERSPEKTIVE I RAZVOJ”.

Ovaj trodevni seminar okupio je 247 bibliotekara iz Republike Srpske, Srbije i Nemačke.
Predsednik Društva bibliotekara RS Stojka Mijatović istakla je da 10. po redu seminar bibliotekara RS ima veliki značaj jer RS je ta koja „ima sreću da organizuje skup bibliotekara za regiju Srbije i šireg regiona“.
Pratimo evropske standarde i dešavanja u bibliotekarstvu Evrope i nastojimo ih prezentovati na našim seminarima, dodala je Mijatovićeva.
Ona je izrazila posebno zadovoljstvo da su u Bijeljini prisutni brojni predstavnici fakultetskih, školskih, specijalnih biblioteka, univerzitetske i narodne biblioteke, odnosno veliki profil bibliotekara raznih profesija.

Miro Vuksanović, akademik Srpske akademije nauka i umetnosti, zvanično je otvorio  10. stručni skup bibliotekara podsećajući da su biblioteke „kuće ukupnog ljudskog pamćenja,i da se preko njih dolazi u centar nauke i obrazovanja.”

“Vi ste, dakle, na desetom skupu, a deset nije običan prag. Deset sastavlja prvi krug u brojanju.

Donosi prvu nulu koja je zapravo oko. Što je očiju više, takvih, to se umnožavanje lakše i okruglije obavlja.

Deset je zbir prva četiri broja. Kada se saberu,  jedan, dva, tri i četiri dobijamo deset.

Toliko je prstiju na nogama – da gipkije hodamo. Toliko na rukama da možemo, zadovoljni što smo se sami skućili ili bilo koju korist učinili, takvi da pokažemo: Sve je to s ovih deset prstiju! Deset je savršen oblik.

Zato mi je, odmah, čim sam pristao da budem gde sam sada, čim sam pročitao koji je po redu seminar, došla želja, sama i čista, da stišano kažem: vi ste na sigurnom, trougao od deset godina je podloga svemu što radite, a odatle se najlakše može naći put na koji ste krenuli.

To je staza koja ulazi u biblioteku sutrašnjice gde će dobijati desetke i oni koji tamo rade i oni koji tamo uče.

Želim da vam se desetke, u polovinama za mlađe, u celini za odraslije, povezuju kao alke u lancu, da se nadodaju kao krugovi, da svaka alka bude od znanja, svaki lanac od zadovoljstva, svaki krug od one radosti koja dolazi posle dobro završenog posla.

Prvu desetku imate. Neka budu srećne i ostale!” Ovo je samo deo besede, kojom je Miro Vuksanović otvorio put Bibliotekarima budućnosti.

Na seminaru posvećenom unapređenju i razvoju bibliotekarstva, istaknut je značaj i neophodnost kvalitetnog obrazovanja kao osnovne pretpostavke uspešnog rada u biblioteci sadašnjosti i budućnosti.

Zahvaljujući permanentnom obrazovanju, bibliotekari će ići napred, u korak sa novim tehnološkim inovacijama.

Teme o kojima se govorilo na ovom skupu su svakako odgovorile nazivu skupa, pa smo mogli da čujemo o korišćenju baza podataka sa ciljem unapređenja naučno-istraživačkog rada, o javnim bibliotekama i savremenim korisnicima, o budućnosti čitanja u eri interneta, prednostima korišćenja digitalnih biblkioteka kao i o predstavljanju on-line biblioteke centralne i istočne Evrope, zahvaljujući gošći iz Nemačke Bei Klotz.

Tokom programa seminara predstavljeni su zbornik „Školske biblioteke u teoriji i praksi“ autora Vesne Petrović, kao i knjiga „Bibliotekarstvo pred novi izazovom“, autora Milene Maksimović i “ EVERGRIN“ Mirka S. Markovića.

Radno presedništvo skupa ocenilo je da je najveći broj radova odgovorio zadatoj temi, u centru interesovanja bili su korisnici i korisnički servisi.

I kao glavni zaključak bio je, da je neophodno temeljno promeniti odnos prema korisnicima u svim tipovima biblioteka i korisničke servise prilagoditi novom tehnološkom okruženju i zahtevima savremenih korisnika, fokusirajući se na virtuelne korisnike.

Kraj skupa pokazao je, da ne samo da je radno presedništvo bilo zadovoljno, već su i prisutni bibliotekari, ocenili ovaj skup desetkom, a deset nije običan prag.

Adam Sofronijević,
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ u Beogradu

Ovogodišnji sajam knjiga u Lajpcigu, najveći sajam knjiga u Nemačkoj pored Frankfurtskog, bio je izuzetan doživljaj za sve posetioce, a pravi praznik za ljubitelje knjige: preko dve hiljade izlagača i preko sto pedeset hiljada posetilaca. Pored velikog broja izloženih novih izdanja knjiga na sajmu je održan i veliki broj najraznovrsnijih kulturnih manifestacija.

U samom gradu Lajpcigu je istovremeno održan i književni festival pod nazivom “Lajpcig čita“. Promocije novih izdanja knjiga održavane su na najrazličitijim mestima u gradu: bibliotekama, knjižarama, bankama, čak i u zoološkom vrtu, zatvorenim plivalištima i frizerskim salonima. Tako je grad učinio mnogo za prezentaciju knjige, naročito među mladima za koje je održano čak i čitanje knjiga slušajući tekstove preko specijalnih aparata reklamirajući na taj način i nove edicije „Knjiga za slušanje“.

Recimo, autor Roman Hercog čitao je u svečanoj dvorani Glavne uprave Nemačke savezne banke delove iz svoje knjige „Dilema demokratije“.

Među izdavačima na sajmu dominirali su stari dobropoznati najveći nemački izdavači: Zurkamp, Ulštajn, Fišer, Klet, Bertelsman, Karl Hanzer, Bek, Langenšajt. Naravno, gotovo svaka oblast ljudskog znanja bila je zastupljena novim izdanjima. Među stručnim knjigama prednjačila su dela iz oblasti muzike, obrazovanja, istorije, geografije i kulinarstva.

Na štandu Srbije predstavljeni su najtiražniji i najprevođeniji srpski pisci: Biljana Srbljanović, David Albahari, Vida Ognjenović, Svetislav Basara, Dragan Velikić, Vladimir Arsenijević, Vladislav Bajac, Laslo Vegel, Vladimir Pištalo i drugi. Većina od njih imala je na raznim štandovima grupne i pojedinačne prezentacije. Ipak veći deo propagandnog materijala sa nazivom “Srbija na vidiku“ bio je okrenut sledećem sajmu knjiga u Lajpcigu 2011. godine kada će Srbija biti počasni gost.

Na ovogodišnjem sajmu knjiga u Lajpcigu učestvovalo je i preko hiljadu i pet stotina književnika iz čitavog sveta, među njima i nemački nobelovci Ginter Gras i Herta Miler. Od političara najatraktivniji su bili Leh Valensa i devedesetogodišnji bivši predsednik Nemačke Rihard fon Vajczeker. Svi su oni, naravno, imali svoja javna čitanja.

Za najlepšu knjigu sajma izabrana je narandžasta knjiga „HH – SS – rune kao specijalna slova na pisaćim mašinama“ u vidu kartonskog koferčeta u kom su sakupljeni pisma, fotografije, izveštaji i arhivski materijali iz ere nacionalsocijalizma. Autori su studenti lajpciške Visoke škole za grafiku i umetnost knjige.

Srpske biblioteke 2.0 u Lajpcigu
U okviru programa Sajma knjiga u Lajpcigu održana  je 18. marta ove godine tribina “Web 2.0/Biblioteka 2.0 – nove veštine i znanja“.

Organizator tribine Zajednica biblioteka istočne i jugositočne Evrope – ABDOS uputila je poziv rukovodiocu Odeljenja za razvoj i održavanje bibliotečkog sistema, digitalizaciju fondova i kulturnu delatnost Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ Adamu Sofronijeviću koji je održao predavanje „Biblioteka 2.0 u Srbiji“.

Veoma dobru posećenost tribine pratilo je i naročito interesovanje evropskih kolega za iskustva koja bibliotekari iz Srbije imaju u oblasti korišćenja Web 2.0 tehnologija.

U živoj razmeni mišljenja i iskustava učestvovali su i bibliotekari iz Nemačke, a naročito je bilo zapaženo izlaganje gospodina Patrika Danovskog, vodećeg stručnjaka za  primenu Web 2.0 tehnologija u bibliotekama na nemačkom govornom području.

Nepodeljeno mišljenje pristunih je bilo da pojedine biblioteke u Srbiji ne zaostaju u primeni Web 2.0 tehnologija za evropskim bibliotekama, kao i da bibliotekari imaju šta da nauče jedni od drugih u ovoj novoj oblasti bibliotečkog poslovanja.