Mirjana Nešić
bibliotekar
U Krfskoj 7, na poslednjem spratu, u mirnom delu potkrovlja škole Beogradska politehnika nalazi se školska biblioteka. U školi koja ima višedecenijsku tradiciju – biblioteka zauzima bitno mesto, u podršci obrazovnom procesu i nastavim planovima. Biblioteka je osnovana i ogranizovana po svim odredbama Zakona o bibliotečkoj delatnosti i u skladu sa Pravilnikom o radu visokoškolskih biblioteka, a upisana je i u registar biblioteka matične Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u Beogradu.
Fond se sastoji od preko 2500 knjiga, oko 800 časopisa, oko 700 diplomskih i specijalističkih radova, iz različitih oblasti, tj. studijskih programa, koji se u školi odvijaju (Grafički dizajn, Industrijski dizajn, Modni dizajn proizvoda od kože, Menadžment kvalitetom, Zaštita životne sredine, Bezbednost i zdravlje na radu, Grafička tehnologija, Prerada polimera). Biblioteka poseduje, pored izdanja raznih fakulteta i instituta, i udžbenike u izdanju Škole.
Biblioteka konstantno prati potrebe korisnika, tako da se fond redovno ažurira, a tadođe se redovno proverava savremenost i kvalitet literature.
Biblioteka vrši redovnu periodičnu evaluaciju kvaliteta bibliotečkih i informatičkih resursa. Pored redovne revizije, vrši se i povremena provera savremenosti udžbenika, kao i rashodovanje zastarelih i dotrajalih jedinica.
Čitaonica raspolaže sa 24 mesta, kao i 13 računara, sa pristupom internetu, kao i elektronskim časopisima i knjigama, putem KOBSON-a. Nažalost, trenutno nema mogućnosti za odvojene prostore čitaonice u odnosu na različite potrebe korisnika (individualni, grupni rad, rad na ručunarima), ali, školsko rukovodstvo se konstantno zalaže za poboljšanje uslova rada biblioteke, pa se tako u dogledno vreme i na ovom polju očekuju poboljšanja.
Broj korisnika se u proseku kreće oko 1200 učlanjenih.
Studenti se sistematski upoznaju sa načinom rada u biblioteci, tj. vrši se stalna obuka za korišćenje bibliotečko-informatičkih resursa, gde se studenti upoznaju sa načinima i vrstama pretrage oflajn i onlajn kataloga, sa pretragama baza podataka, kao i sa osnovama tehnike pisanja seminarskih i diplomskih radova.
Korišćenje biblioteke i pristup njenom kompletnom fondu obezbeđen je 12 sati dnevno.
Korisnicima je omogućeno, u okviru bibliotečke baze, preuzimanje profesorskih materijala i tutorijala. Takođe, postoji mogućnost rezervacije knjiga, kao i produženja roka za vraćanje putem telefona i mejla.
Takođe, redovnim anketama, kao i uz pomoć Knjige utisaka – stiče se uvid u mišljenja i potrebe korisnika, te se u skladu sa tim – radi na stalnim poboljšanjima i podizanju kvaliteta usluga na svim nivoima.
Dodatne informacije o biblioteci, kao i spisak svih knjiga koje biblioteka poseduje korisnici mogu naći na sajtu škole ,
a biblioteka odnedavno, u cilju promovisanja svojih aktivnosti, kao i obaveštavanja o novim izdanjima, a i konkursima – poseduje i Fejsbuk profil
Biblioteka postoji, pre svega, za studente i nastavni kadar Beogradske politehnike, ali je, isto tako, otvorena za sve studente i istraživače, kojima može svojim fondom pomoći u radu.
Ana Fotić
Apstrakt: U radu je prezentovan hronološki pregled namene tronošca od praistorije do savremenog doba, koristeći istorijske izvore i rezultate arheoloških istraživanja. Razjašnjena je upotreba svih značenja reči tripod.
Ključne reči: tripod, tronožac, kaldron, krater, pehar, kotao, kazan, lonac, trofej, nagrada, oltar, žrtvenik, votivni dar
Reč tripod se prvi put uvodi u engleski jezik tokom 17. veka, preko latinske reči tripodis, tripodus, što predstavlja romanizovanu varijantu grčke reči τρίπους, τρίποδος (tronožac), nastalu spajanjem reči τρι (3 ili triput), τρία + πούς (stopa). Najraniji pomen ove reči jeste u linearnom B pismu mikenske kulture. Ovo slogovno pismo navodi izraz ti-ri-po-de.
Tripodi se pominju već u Bibliji, potom u asirskoj, feničanskoj, kritsko-mikenskoj kulturi, a posebno su vrednovani u grčkoj i rimskoj umetnosti.
Tronožac je kod drvenih Judeja služio za držanje soli, vode, libaciju. Tokom antičkog perioda podrazumeva kotao (kaldron, krater) sa dve horizontalne drške i retko jednom uspravnom. On je stajao na postolju sa tri stope. Prema pisanju Homera, radi zagrevanja vode za kupanje, upotrebljavali su se tronožni postamenti koji su držali kratere sa vodom nad otvorenim vatrištem.
Obredni tronožac je prvobitno bio korišćen kao oltar kod drevnih Grka. Najpoznatiji je bio onaj u Delfima, na kome je sveštenica Pitija sveštenica sedela. Kad se na njemu nije sedelo, gornja ploča se ukrašavala lovorovom granom. Tronožac je bio napravljen u vidu kružne ploče na vrhu nogara. Na vazama geometrijskog perioda, prikazane su predstave takmičenja Apolona i
Herakla radi dobijanja tronošca. Ovo su stariji pomeni tripoda od onih u pisnim izvorima. Obično su izrađivani od bronze, ređe od plemenitih metala ili keramike. Tripodi imaju bogatu plastičnu dekoraciju uz sam vrh oboda.
Na lokalitetima vinčanske kulture, otkriveni su keramički zoomorfni žrtvenici i posude na 3 nožice iz neolita (4 500 godina pre Hrista) .
Postoji mogućnost da su u kamenom dobu tronošci bili u vezi sa kultom božanstba Zemlje .
Otkiveni su nalazi grnčarije u vidu tripoda ( neki čak imaju i 4 stope) iz perioda oko 2500 pre Hrista na području Mandžurije .
Kod drevnih Grka tronižac predstavlja Apolonov atribut, pa su brojni nalazi tripoda u njegovom proročištu u Delfima, u svojstvu votivnih darova koji su mu prinošeni. U tom proročištu, stajao je i čuveni tripod, odnosno sedište proročice Pitije .
Česte su predstave Apolona sa vencem na glavi na aversu i tripoda na reversu statera (στᾰτήρ-grčki novčić).
Tronošce su dobijali pobednici nakon trijumfa na atletskim svečanostima, muzičkim, plesnim i književnim takmičenjima. Ovi predmeti tek u kasnijem periodu dobijaju natpise. Tokom Olimpijskih igara, plamen je goreo u kaldronu na tronošcu. U dramskim takmičenjima u čast božanstva Dionisa, bogati građanin, koji je priredio svečanost i obučavao hor, dobijao je po završetku takmičenja venac i tronožac, kao nagradu .
Te tronošce, pobednici su nosili u hramove kao poklon božanstvima (votivni darovi) ili su ih postavljali na skulpture u obliku maloh kružnih hramova pored puteva. Tako je nastala Ulica tripoda u Atini. Čuven je i Lisikratov spomenik iz ovog perioda, podignut u čast pobede u dramskom takmičenju 335. godine pre Hrista. Spomenik postoji i danas ali je tronožac sa vrha vremenom uništen.
Veoma je poznat tripod koji su Grci posle pobede u bitci kod Plateje, napravili od desetine ratnog plena (spolija). Zlatni pehar ukrašen je sa tri prepletene bronzane zmije. Car Konstantin je ovaj tronožac 324. godine iz Delfa doneo u Carigrad, gde i danas krasi hipodrom.
Brojni su bogato ukrašeni tripodi otkriveni u etrurskim grobnicama (9. do 3. veka pre Hrista).
Sa balkanskog područja je najreprezentativniji metalni krater na tronošcu sa lokaliteta Trebenište, kod Ohrida (6. vek pre Hrista, gvozdeno doba).
U našem jeziku, češća je upotreba reči kotao, lonac ili kazan, kojima se označava stara anglo-francuska reč cauderon, nastala od latinskog izraza caldārium (topla kupka), izvedenu od reči calidus–topao. To predstavlja veliki metalni lonac sa širokim obodom, u kome se držala voda i kuvalo nad otvorenim plamenom.
Rimljani su ih često upotrebljavali u kultne svrhe, a postavljali su ih i uz puteve (pokraj kojih su sahranjivali pokojnike), a kojima je u grad ulazila pobednička vojska (Via Apia).
U arhitekturi klasičnog perioda je česta upotreba tripoda kao dekorativnog elementa na građevinama koje su imale trijumfalni karakter ili pored važnih puteva. Tako je nastala ulica u Atini .
Graditelji neoklasizma
preuzimaju tronožac u ornamentalnom reljefu ili bareljefu, ali tripod više nema kultni karakter niti je simvol pobede, kakav je imao od kamenog doba pa sve do kraja antičkog doba, već predstavlja dekorativni detalj.
U duhu evropskog eklektističkog neoklasicizma sa elementima raznih istorijskih stilova projektovana je zgrada Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković u Beogradu .
Nagrade na savremenim takmičenjima i svečanostima, podrazumevaju dobijanje trofeja, što vodi poreklo od tronožaca ali im je izgled sasvim izmenjen.
Uprošćena moderna varijanta tripoda se danas koristi kao postolje za automatsko oružje, teleskope, profesionalne fotoaparate, teodolite…
Tatjana Brzulović Stanisavljević, MA Bibliotekar savetnik
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, Beograd
Dr Milan Bulati održao je 4. maja predavanje o novoj zgradi biblioteke Humbolt univerziteta u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu. Nova zgrada biblioteke, Jacob-und-Wilhelm-Grimm-Zentrum, nazvana je po znamenitoj braći, što je čest slučaj kad je reč o Humbolt univerzitetu, otvorena je u novembru 2009. godine. Ceo projekat izgradnje nove zgrade koštao je 72 miliona eura, koliko su i predvideli.
Izgradnja je trajala tri godine, arhitekta je Maks Dudler a biblioteka se prostire na 20.000 kvadratnih metara. Nova centralna biblioteka nalazi se u divnom bulevaru „Pod lipama“ u blizini Ostrva muzeja.
To je najveća nemačka biblioteka u otvorenom pristupu. Ideja o novoj zgradi sadržala je u sebi želju da se biblioteka u novoj zgradi intenzivno koristi, i da ona nije samo mesto gde se čita i uči, razmenjuju informacije već i „mesto gde se skladišti znanje“. Bulati smatra da nije tačna prethodna konstatacija jer „skoro 90% literature ne spada u znanje već u zablude“.
Jacob-und-Wilhelm-Grimm-Zentrum u Berlinu, arhitekta Max Dudler
Zgradu biblioteke projektovao je Maks Dudler a sagrađena je u tipičnom „Berlinskom stilu“. Fasada zgrade je strogo ortogonalno simetrična, unutrašnjost biblioteke je vrlo svetla i sa dosta prirodnog svetla zahvaljujući staklenom krovu. Čitaonice su opremljene zelenim stolovima i lampama što čini divan sklad sa crnim policama u kojima su smeštene knjige.
Interesantan je novi koncept organizacije rada biblioteke jer se u ovoj biblioteci sve knjige nalaze u slobodnom pristupu, a to je oko 1,5 milion knjiga.
Bibliotečku građu korisnici pretražuju kroz elektronski katalog, i utvrđuju gde se određena knjiga nalazi a onda odlaze do police sa koje uzimaju željenu knjigu.
Biblioteku mogu da koriste svi građani Berlina, besplatno što je paradoks s obzirom da se članarina u javnim bibliotekama naplaćuje. Korisnicima je na raspolaganju 60 računara. Radno vreme biblioteke je od 08-24 radnim danima, a vikendom od 10-18.Prvobitno je uprava biblioteke želela da biblioteka radi non-stop. Kada su uradili predračun shvatili su da bi ih taj noćni rad koštao još dodatnih pola miliona eura, što im se nikako nije isplatilo.
Celokupan proces pretraživanja, zaduživanja i vraćanja knjiga je potpuno automatizovan. Bibliotekari vikendom ne rade, samo je obezbeđenje u zgradi Biblioteka ima centralnu čitaonici sa 340 mesta u kojoj svi sede okrenuti licem u lice, pa studenti popularno zovu čitaonicu „najvećom bračnom berzom“. Sva čitalačka mesta imaju prirodno svetlo. U čitaonici se mogu koristiti i lični računari na oko ¾ mesta, koji se mogu zaključati za sto kad se ode na pauzu.
Na nekim čitalačkim mestima gde je neophodna tišina, ne mogu se koristiti lični računari. Biblioteka ima 1250 čitalačkih mesta, a dnevno opsluži 7000 korisnika. Kada studenti žele da odu na pauzu, na svom radnom mestu naviju sat, i na pauzi se ne smeju zadržati duže od jednog sata. Ukoliko se zadrže duže, mesto se automatski oslobađa za novog korisnika.
Centralna čitaonica
Osim centralne čitaonice na obodu zgrade su i čitalačke kabine sa kojih se može uživati u divnom pogledu na Berlin. One su predviđene za timski rad, spremanje ispita i mogu da prime 5 do 10 korisnika.
Stara i retka knjiga ne nalazi se u slobodnom pristupu već se čuva u specijalnim prostorijama sa adekvatnom klimom i pod specijalnim uslovima.
Kada se poruči može se čitati samo u biblioteci, a nju vam donosi bibliotekar. Zanimljivo je da se knjige u ovoj biblioteci izdaju na 3 nedelje, i rok za vraćanje se može dva puta produžiti. Van biblioteke se može izneti 50 knjiga.
Dešava se da neke knjige nisu zanimljive za čitaoce, ne traže se i ne pozajmljuju. Prema statistici koja je rađena u biblioteci knjige koje u zadnjih sedam godina nisu pozajmljene nikada, povlače se iz slobodnog pristupa i smeštaju u magacin. Ako se pojavi interesovanje za te knjige, odnosno ako su bar dva puta tražene one se ponovo vraćaju u slobodan pristup.
Univerzitetska biblioteka nudi veoma bogatu kolekciju koju čine kolekcija centralne biblioteke i kolekcije 12 bivših fakultetskih biblioteka, sa građom iz umetnosti, humaniore i društvenih nauka.
Anne Goulding
Department of Information Science, Loughborough University, Loughborough, LE11 3TU UK
O AUTORU
En Golding je viši naučni savetnik u upravljanju informatičkim službama na Katedri za informatiku Logboro Univerziteta, Velika Britanija. Doktorat je odbranila na Univerzitetu u Šefildu gde je i radila kao istraživač-saradnik pre nego što je 1994. postala predavač. Oblasti njenog istraživačkog interesovanja su rad gradskih biblioteka i upravljanje informatičkim službama.
APSTRAKT
U ovom članku razmatra se pojam kulturnog kapitala i njegovog značaja za ustanove kulture a naročito biblioteke. Izlaže se pregled koncepta kulturnog kapitala, koji je prvi osmislio francuski sociolog Pjer Burdije (Pierre Bourdieu), i istražuju tri vrste kulturnog kapitala koje je on definisao (internalizovan, objektifikovan i institucionalan). Članak istražuje ulogu biblioteka kao mesta za proizvodnju, širenje i sticanje kulturnog kapitala, usredsređujući se posebno na njihovu ulogu u olakšavanju pristupa objektifikovanom kulturnom kapitalu i razmatra, u poslednje vreme učestalu, upotrebu termina kulturnog kapitala izvan Burdijeove definicije, kako bi se opravdala kontinuirana finansijska pomoć vlade kulturnim ustanovama.
KLJUČNE REČI: kulturni kapital; biblioteke; Pjer Burdije
Značaj različitih oblika kapitala za biblioteke, predstavlja centralnu temu u stručnoj literaturi poslednjih godina. Na primer, članak u jednom broju ovog časopisa iz 2004. razmatra koncept socijalnog kapitala u vezi sa bibliotekama, ističući njihov potencijal da doprinesu stvaranju šireg socijalnog kapitala (Goulding, 2004). Razmatran je takođe i učinak ljudskog resursa u bibliotekama (White, 2007a, 2007b), fokusirajući se na procenu odnosa uloženog ljudskog kapitala u bibliotekama (npr. troškovi osoblja) i dobiti (kvalitet učinka ili vrednost). Međutim, do danas ne postoje značajnije studije uticaja koncepta kulturnog kapitala na biblioteke.
Dakle, šta je kulturni kapital?
Pojam koji je osmislio francuski sociolog Pjer Burdije a zatim razradio u svom poznatom radu ‘Klasni ukusi i životni stilovi’ (Bourdieu, 1984), kulturni kapital je sociološki koncept povezan sa društvenom nejednakošću i društvenim položajem i često se opisuje kao skup kulturnih sposobnosti koje osoba mora da stekne kako bi učestvovala u čitavom nizu kulturnih aktivnosti, ali generalno, te aktivnosti se smatraju ‘visokom kulturom’ ili ‘ukusom’ kao što su vizuelne umetnosti, književnost, muzika i pozorište.
Po Burdijeu, klasne razlike ili socijalno raslojavanje počivaju na mogućnosti pristupa kuturnom kapitalu, s obzirom da prilika pojedinca da uživa u ili dođe u dodir sa kulturom, ima direktan uticaj na njegovo mesto u društvu. Burdije je razlikovao tri vrste kulturnog kapitala: internalizovan, objektifikovan i institucionalan.
Pojam internalizovanog kulturnog kapitala se odnosi na one ‘kulturne sposobnosti’ (znanje, ukus, sklonosti itd.) koje su neformalno stečene još u detinjstvu kroz ‘uranjanje u svet kultivisanih ljudi, običaja i predmeta’. Objektifikovan kulturni kapital se odnosi na kulturna dobra ili predmete kao što su likovna umetnička dela, književnost, muzika i film, dok se pod institucionalnim kulturnim kapitalom smatra ono što je društveno ili institucionalno priznato i najčešće shvaćeno kao akademske kvalifikacije.
Kulturni kapital se stoga može shvatiti kao zbir znanja, ukusa i sklonosti pojedinaca (internalizovan kulturni kapital) kojim se obezbeđuje prohodnost na društvene pozicije, najčešće posedovanjem obrazovnih kvalifikacija (institucionalni kulturni kapital), a koje su stečene, između ostalog, interakcijom sa proizvodima kulture kao što su slike, književnost, muzika i druga umetnička dela (objektifikovan kulturni kapital).
Postoji jasan odnos između različitih oblika kulturnog kapitala. Čitanje literarnih dela (objektifikovanog kulturnog kapitala), može, na primer, da pomogne osobi da stekne jezičke veštine i obogati svoje poznavanje kulture (internalizovan kulturni kapital) što, zauzvrat, olakšava sticanje kvalifikacija (institucionalnog kulturnog kapitala). Kulturni kapital se, stoga, može posmatrati kao skup kulturnih sposobnosti potrebnih za delatno razumevanje i učešće u onim kulturnim aktivnostima koje sistem obrazovanja priznaje i nagrađuje, a koje otvaraju pristup društvenom i ekonomskom uspehu, reprodukujući tako postojeće klasne podele.
Koji značaj onda kulturni kapital ima za biblioteke?
Biblioteke se mogu opisati kao veliki rezervoari kulturnog kapitala jer poseduju i čuvaju kulturne resurse i čine ih dostupnim javnosti. U tom smislu, biblioteke i ljudi koji u njima rade mogu se smatrati ‘kulturnim posrednicima’, a Burdije ih opisuje kao ‘sva zanimanja i institucije koje uključuju predstavljanje i zastupanje’, ‘pružaju simbolična dobra i usluge’ i bave se ‘kulturnom produkcijom i organizacijom’ (Bourdieu, 1984:359). Iako se čini da biblioteke i bibliotekari veoma dobro ispunjavaju ovu ulogu, oni se retko ili gotovo nikad ne pominju u diskusijama o posrednicima u kulturi, koje se većinom bave zaposlenima u štampanim i elektronskim medijima, uključujući i one u prodaji, PR-u i advertajzingu.
Međutim, biblioteke i njihova uloga u pozajmljivanju knjiga čest su predmet empirijskih studija koje istražuju uticaj kulturnog kapitala. Salivan (2001), na primer, opisuje kako korišćenje usluga biblioteka od strane mladih ljudi (upotreba objektifikovanog kulturnog kapitala) predstavlja ključni indikator u osvajanju jezičkih sposobnosti i poznavanja kulture (internalizovanog kulturnog kapitala) što je, zauzvrat, važna stepenica u sticanju obrazovnih kvalifikacija (institucionalnog kulturnog kapitala). Dakle, čini se da je korišćenje bibliotečkih usluga prihvaćeno kao znak kulturnog učešća i indikacija kulturnog kapitala, ukazujući na to da se biblioteke mogu posmatrati kao mesta proizvodnje, širenja i sticanja kulturnog kapitala.
Uzgred, Burdije retko pominje biblioteke u svom delu ‘Klasni ukusi i životni stilovi’, ali kada to čini, kaže da je onima koji biblioteke koriste, neophodna ‘stroga, kvazi-sholastička sklonost, usmerena koliko na akumulaciju iskustva i znanja… toliko i na jednostavno zadovoljstvo’ (Bourdieu, 1984:272). Takođe, ističe razliku između različitih tipova literature, ukazujući na to da oni koji poseduju više kulturnog kapitala imaju naročitu sklonost ka ‘izuzetnijem štivu’ (po njemu, to su dela o politici, filozofiji kao i lepa književnost, nasuprot detektivskim ili avanturističkim romanima) i kojima pripada ‘najviše mesto u hijerarhiji kulturne legitimnosti’ (str. 116).
Burdijea su kritikovali zbog njegovog gotovo nipodaštavajućeg stava prema nekim od popularnijih oblika kulture, te se postavlja pitanje koliko su njegove ideje o vrednosti određenih kulturnih proizvoda, ili formi, održive u poređenju sa novijim stavovima o vrednosti čitanja, ulozi i okruženju modernih biblioteka, kao i opsegu materijala dostupnog danas u njima.
Iako ovo nije mesto za diskusiju o ‘velikom problemu beletristike’, ostaje značajno pitanje o vrsti dela koja se čuvaju u bibliotekama. U gradskim bibliotekama, na primer, pokret ‘razvoja čitalaca’ odobrava čitanje čitavog niza različitih materijala, ističući prednosti koje pojedinac stiče čitajući knjige koje za nju, ili njega, imaju lično značenje. Za Burdijea, međutim, vrednost pojedinog štiva kao objektifikovanog kulturnog kapitala je u najmanju ruku diskutabilna.
Slično tome, njegov stav o bibliotekama kao hramovima kulture u kojima vlada tišina, nije u saglasnosti sa modernim konceptom gradskih biblioteka kao demokratskih društvenih institucija. Uprkos kritika na račun njegovog pogleda na svet i stila pisanja, Burdijeov koncept kulturnog kapitala je široko prihvaćen u mnogim akademskim disciplinama koje se bave istraživanjem pitanja društvenog raslojavanja i socijalne moći. Dobar deo kritike mu se takođe upućuje i zbog gotovo nerazumljivog rečnika koji koristi da predstavi svoje koncepte i teorije. Možda je upravo zbog toga izraz ‘kulturni kapital’ poprimio toliko različitih značenja. Njime se uveliko razbacuju poslenici u kulturnom sektoru i predstavnici institucija kulture, ali njegovo značenje u ovom slučaju je prilično udaljeno od prvobitnog koje mu je Burdije pripisao.
Primena ovog termina i koncepta u slučaju biblioteka donekle odgovara Burdijeovoj ideji objektifikovanog kulturnog kapitala, naglašavajući da su biblioteke skladišta širokog spektra kulturnih dobara. Stoga osnovu njihovog kulturnog kapitala predstavlja objektifikovani kulturni kapital, koji se ogleda u njihovim kolekcijama – njihovoj ‘kulturnoj infrastrukturi’ – pristupu i korišćenju iste kroz njihovu organizaciju, olakšavajući tako sticanje internalizovanog kulturnog kapitala. U Severnoj Irskoj, Ministarstvo za kulturu, umetnost i slobodno vreme (DCAL) za svoju misiju ima ‘Da štiti, neguje i uvećava naš kulturni kapital za danas i sutra’, pojašnjavajući da je kultura ‘sve ono čime se DCAL bavi’, (DCAL, 2004) uključujući tu gradske biblioteke, muzeje i arhive.
Iako je ovo pogrešna upotreba Burdijeovog pojma i koncepta, oni koje vode i lobiraju za britanske institucije kulture sve ga češće prisvajaju i koriste. To možda ne iznenađuje s obzirom na rastuću zabrinutost u vladi i unutar kulturnih institucija i potrebu da se olakša pristup kulturi, kako bi se ispunili veliki ciljevi socijalne i javne politike, uključujući obrazovanje i učenje, kreativnost i ekonomsku vitalnost, socijalnu regeneraciju, zdravlje zajednica kroz multikulturalnost, kao i unapređenje kvaliteta života i ‘radosti života u zajednici’ (Mercer, 2005). Sa britanskom kulturnom politikom koja se sve više usmerava na značaj kulture u svrhu socijalne, obrazovne i ekonomske obnove, kulturne institucije kao što su biblioteke i muzeji treba da su u stanju da dokažu svoju društvenu vrednost i tu se koncept kulturnog kapitala može pokazati kao podesan.
Od nedavno, na primer, pažnju istraživača privlači veza između (manjka) kulturnog kapitala i socijalne netrpeljivosti, sa određenim dokazima da kulturni kapital može doprineti razvoju kulturnog kosmopolitizma i socijalnog kapitala (kao što su društvena tolerancija, inkluzija i sl. – prim.prev.) Jedna od autorki na tu temu, Šaron M. Žanot (Sharon Jeannotte), zaključuje da uprkos suštinski individualističkom kvalitetu kulturnog kapitala ‘postoji kolektivna korist od investiranja u kulturni kapital koja se ogleda u značajnom doprinosu društvenoj koheziji’ (Jeannotte, 2003) Njena studija, na primer, je pokazala da su oni koji posećuju biblioteke i čitaju knjige mnogo spremniji na volontiranje od onih koji to ne čine. Ideja da se rad biblioteka, odnosno omogućavanje pristupa kulturnom kapitalu može pokazati kao sredstvo za rešavanje socijalne netrpeljivosti, kao doprinos društvenom kapitalu i podsticaj na angažovanje u društvenoj zajednici, nosi određenu težinu i pruža dodatnu dimenziju njihovoj ulozi.
Dakle, možemo da zaključimo da se pojam kulturnog kapitala sve više primenjuje u ustanovama kulture, uključujući i biblioteke, kako bi se ukazalo na njihov doprinos ekonomskom i društvenom napretku. Međutim, upotreba ovog pojma i koncepta kada je reč o kulturnim ustanovama i njihovoj vrednosti za pojedinca, često su neusaglašene, što dovodi u pitanje doprinos ovih organizacija individualnom i/ili kolektivnom kulturnom kapitalu i ukoliko ovaj postoji, na koji način se ostvaruje.
Na primer, pitanje da li se kulturna dobra koje biblioteke čuvaju mogu smatrati objektifikovanim kulturnim kapitalom, tema je za diskusiju, kao što je to i pitanje na koji način (odnosno, da li) kulturna infrastruktura doprinosi ili održava internalizovan kulturni kapital pojedinaca i zajednica. Na primer, tvrdnja da gradske biblioteke podstiču kulturni kapital u Burdijeovom smislu, a imajući u vidu njihovu misiju da prihvate sve ukuse čitalačke publike, ne bi izdržalo temeljniju proveru. Ipak, verovatno ćemo se sve češće susretati sa pojmom kulturnog kapitala dok biblioteke i druge ustanove kulture pokušavaju da opravdaju sredstva koja se na njih troše.
Tekst na engleskom jeziku objavljen kao:
Libraries and cultural capital / Anne Goulding // Journal of Librarianship and Information Science, Dec. 2008, vol. 40, no. 4, 235-237.
DOI: 10.1177/0961000608096713
BIBLIOGRAFIJA
Bourdieu, P. (1984) Distinction: A Social Critique of the Judgement of Taste. London: Routledge.
DCAL (2004) ‘Corporate Vision’ (consulted 11 July 2008).
Goulding, A. (2004) ‘Libraries and Social Capital’, Journal of Librarianship and Information Science 36 (1): 3–6.
Jeannotte, M.S. (2003) ‘Singing Alone? The Contribution of Cultural Capital to Social Cohesion and Sustainable Communities’, International Journal of Cultural Policy 9 (1): 35–49.
Mercer, C. (2005) ‘Cultural Capital and Capabilities: Defining and Measuring the Cultural Field’(consulted 11 July 2008)
Sullivan, A. (2001) ‘Cultural Capital and Educational Attainment’, Sociology 35 (4): 893–912.
White, L.N. (2007a) ‘A Kaleidoscope of Possibilities: Strategies for Assessing Human Capital in Libraries’, The Bottom Line 20 (3): 109–15.
White, L.N. (2007b) ‘Imperfect Reflections. The Challenges in Implementing Human Capital Assessment in Libraries’, The Bottom Line 20 (4): 141–7.
Prevod teksta: Sunčica Glišić
viši bibliotekar
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, Beograd
Sarajevo, 17.-20. april 2011
Dragana Mihailović
Cveta Kostov
Nataša Dakić
Tatjana Stanisavljević Brzulović
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, Beograd
Ovogodišnji Susreti posvećeni su kompleksnom pitanju odnosa ideologije, politike i bibliotekarstva. Namera organizatora predstavljala je izazov za bibliotekare «postavljajući pitanje o zrelosti struke da otvoreno govori o problematici koja u fokus stavlja profesionalnu odgovornost i težnju da budemo primer esencijalno građanske dimenzije inkluzivnosti u demokratsko društvo znanja».
Nakon pozdravne reči predsednika Izvršnog odbora ICSL, g-dina Dragana Markovića i zamenika gradonačelnika Sarajeva g-dina Miroslava Živanovića, prvu sesiju otvorila je Helena Janežić, bibliotekar Narodne i univerzitetske biblioteke u Ljubljani, govoreći o Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci u Ljubljani (NUK) između cenzure, autocenzure i zdravog razuma u periodu između 1945-1991. godine.
Biblioteke su oduvek bile pod nadzorom vlasti. Mi sami prikrivamo publikacije u zavisnosti od toga.
Tri teme koje su se oduvek cenzurisale jesu: politika, religija i moral.
U doba Habsburške monarhije Organ Narodne vlasti radio je u okviru Dvorske policije i bio zadužen za nadzor biblioteka.
Cenzurisane knjige bile su obeležene i rangirane kao :
- admittur – prihvatljiva, može se štampati i distribuirati bez ograničenja,
- transeatur – može se štampati ali se ograničava korišćenje,
- erga schedam conceditur – samo naučnici i stručnjaci mogu koristiti ovu građu i najstrožije zabranjene
- damnatur – dozvolu za čitanje nema NIKO, zabranjeno je štampati i distribuirati iste.
Na ovoj listi možemo naći Volterova dela, kao i dela Rusoa, Stendala, Balzaka… Svakih 14 dana spiskovi su slati u biblioteke. Ovaj Organ raspušten je 1848. godine.
Spisak zabranjenih knjiga u Kraljevini Jugoslaviji objavljivan je u Službenim novinama, a ove knjige obeležene su crvenom crtom ispod signature. Takođe, ozloglašeni «crni drveni kofer» čuvao je ono što je smatrano pornografskom literaturom.
U toku Drugog svetskog rata zabranjene knjige nosile su oznaku sperre.
U Jugoslaviji od 1945-1991. zvanično cenzure nema. Od samih bibliotekara očekuje se da moraju znati šta može da ide na police biblioteka.
U NUK-u «misteriozni D-fond» (direktorov fond) osnovan je zvanično 1978. godine i sadržao je zabranjene knjige, obeležene crvenom crtom preko signature. Ovaj fond postao je tokom godina tesan, pa je deo magacinskog prostora odvojen za D-fond i «zamrežen». Korisnici zainteresovani za knjige iz ovog fonda morali su da popunjavaju dugački formular, što je bilo prilično paradoksalno imajući u vidu da su se ove publikacije mogle naći u javnom katalogu biblioteke kao i da su uvrštene u Nacionalnu bibliografiju.
Danas ovaj fond sadrži 700 naslova monografskih publikacija, i daleko više periodike. Pitanja šta je danas cenzura, koliko ima autocenzure i postoji li bar malo zdravog razuma Helena Janežić ostavlja otvorenim.
Tema izlaganja Maria Hilberta sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu bila je Dereguliranje etičnosti : bibliotekarsto između profesionalizacije i paraprofesionalizacije.
Mario je na samom početku napravio paralelu između temeljnih principa bibliotekarstva i Mreže, kao slobodnih i specifičnih prostora pristupa informacijama.
To su : otvorenost, sloboda i ravnopravnost, s jedne strane i s druge strane, nezaobilazna kontrola istih – umreženost se konstanatno pokušava kontrolisati.
Politiku Interneta, kako Mario primećuje, karakterišu dve struje – desnica ili neoliberalizam i levičarski nastrojeni postmodernizam.
Govoreći o deprofesionalizaciji bibliotekarskog poziva Mario navodi primer novog tipa bibliotekara profesionalca – informacijskog stručnjaka tzv. tehnomenadžera.
Kako nam Mreža pruža mogućnost kreiranja informacija, a ne samo njihovog korišćenja, danas možemo aktivno učestvovati u informacionom lancu.
Uloga biblioteke bitno se menja – biblioteka postaje proizvođač informacija, a ne samo uslužitelj.
Evaluacija, selekcija i intelektualna svojina kao novi prostori cenzure u informatičkoj eri tema je koautorskog rada Cvete Kostov, Nataše Vasiljević i Vuke Jeremić iz Univerzitetske biblioteke «Svetozar Marković» u Beogradu.
Različiti oblici cenzure pratili su celokupnu kulturnu istoriju : prećutkivanje, sklanjanje, zabrana, spaljivanje – samo su različiti stupnjevi obračuna sa sadržajima koje je pojedinac, grupa ili društvo u celini smatralo nepoželjnim, neprimerenim ili opasnim.
Na sreću, paralelno sa razvojem cenzure razvijala se i sposobnost da se ona prevaziđe, a cenzor nadmudri.
Nove tehnologije, međutim, uz svu deklarativnu demokratičnost vrlog novog sveta znanja, doprinele su razvoju novih, sve sofisticiranijih vrsta cenzure koje je sve teže prepoznati i izbeći.
Naime, cenzura sa političkom, religioznom i etičkom konotacijom ustupila je mesto sve dominantnijim oblicima tehnokratsko-finansijskog upravljanja informacijama koje mogu biti ulaznica za svet moći i uticaja.
U tom kontekstu, ravnopravan pristup informacijama proklamovan je kao imperativ modernog društva, ali su biblioteke jedine institucije koje se trude da ga dosledno primenjuju, uprkos nepovoljnim uslovima u kojima funkcionišu.
Najveći izazov za biblioteke jeste da se prilagode novim pravilima igre i novim oblicima cenzure koja se odvija kroz proces uklanjanja neodgovarajućih ili «neodgovarajućih» sadržaja iz otvorenog pristupa, ili pak onemogućavanja slobodnog i ravnopravnog pristupa informacijama pod plaštom vrednovanja kvaliteta i zaštite autorskih prava.
Šta je Ubunt i koji su ciljevi tog humanog projekta podrške i pomoći slepim i slabovidim studentima saznali smo od Feđe Kulenovića iz Centra za operacije podrške u miru (PSOTC).
Na ovom sjajnom primeru videli smo humanost u akciji bibliotekara.
Vodeći se koncepcijom da je naš zadatak da predvidimo šta korisniku treba, da osluškujemo, a ne da čekamo da od nas zatraže informacije, kao i suštinski etičkom idejom da „vredimo onoliko koliko smo spremni da pomognemo drugim ljudima“, grupa mladih entuzijasta, među kojima je Feđa, uključili su se u projekat Ubunt, koji je nastao u okviru British Councile i projekta Interkulturalni navigatori.
Nedostatak čitljivog materijala za slepe i slabovide na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku i kao jedno od rešenja koja se sama nameću – da se snima potreban materijal u audio formatu, podstakla ih je na ovu akciju.
Cilj je obezbediti bolji pristup informacijama svima. Ova koncepcija suštinski znači „skromno zajedništvo“ formirano u nastojanju da se povežu oni koji mogu da čitaju i snimaju sa onima kojima je taj materijal potreban u drugačijoj formi. Slični projekti pokrenuti su širom sveta – Gutenberg, Bookshare, BookBole…
I na kraju Feđa je uputio apel da se svaka biblioteka, naročito univerzitetske biblioteke uključe u sličan projekat za slepe i slabovide studente.
Želimo da istaknemo da je Feđa Kulenović dobitnik ovogodišnje stipendije Fondacije Kemal Bakaršić.
Bea Kloc govorila je o prednostima i nedostacima digitalizacije.
Šta danas zapravo podrazumevamo pod kopijom, i da li mi pravimo kopije kopija, šta bi trebalo biti reprodukovano iz originala, da li bi ga trebalo čistiti od beležaka, crtica, tačkica, štamparskih grešaka koje su potpuno besmislene i bespotrebne za modernog čitaoca u procesu prevođenja u digitalni format?
U eri second hand kopija fokus digitalizacije treba biti na kvalitetu, a ne na kvantitetu!
Cilj idealnog procesa digitalizacije jeste „digsmil“ – kao najtraženiji rezultat ovog procesa, očišćen od svih štamparskih grešaka.
Bea nam je slikovito predočila ono što je deo naše realnosti – sistem štampanja knjiga na zahtev, tačnije organizovan sistem kopirnica u Srbiji u kojima možete nabaviti u kratkom roku i za male pare i print i digitalnu kopiju bilo koje monografije ili skripte, i koje su čak specijalozovane za određene oblasti – filozofiju, sociologiju, istoriju itd. (imaju spiskove potrebne literature za određene studije i naravno, publikacije istih u željenom formatu) .
I sami smo svedoci tog preobražaja do sada samo „običnih“ kopirnica u knjižare „knjiga na zahtev“.
Student bibliotekarstva Filozofskog fakulteta u Sarajevu Ermin Lagumdžija govorio je o Slobodnom softveru kao zajedničkom dobru, o kiber-komunizmu, ili digitalnom socijalizmu kao zajednici korisnika (misleći pre svega na „volontersko“ povezivanje) koji na Internetu stvaraju i dele informacije. Kao dobar primer zajedništva u digitalnom svetu Ermin navodi „slobodnu enciklopediju Vikipediju, koju i Vi možete da uređujete!“ Početkom osamdesetih godina prošlog veka Dot-komunistički manifest iznosi ideje Pokreta za slobodni softver. Ovaj slobodni softver je u pravom smislu zajedničko dobro jer poštuje slobodu korisnika da ga koristi u bilo koje svrhe, da ga kopira i da ga distribuira i predstavlja legalnu alternativu u upotrebi softvera. „GNU projekt“ osmišljen je 1983. godine u duhu saradnje i kao protivteža i otpor prema preprekama koje su nametnuli vlasnici korporacijskih softvera. Zbog dvojnog značenja engleske reči free osnivač Pokreta za slobodni softver Ričard Stolman objašnjava da je «Slobodan softver stvar slobode, a ne cene». Znači, nije besplatan, već imamo punu slobodu da sarađujemo i upravljamo softverom koji koristimo. Slobodni softver postaje zajedničko dobro onog trenutka kada biva objavljen na Mreži i može da se upotrebljava, dorađuje, rasparčava i dalje distribuira.
Beba Rašidović sa Fakulteta za kriminalistiku, kriminologiju i sigurnosne studije Univerziteta u Sarajevu upoznala nas je sa zvaničnim dokumentom „Minimalni standardi i normativi u visokom obrazanju BiH“ u okviru Zakona o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini („Sl.gl.BiH“, br: 59/07), ukazavši na besmislene formulacije i sve nejasnoće i apsurdnosti istog. Simboličan naslov njenog izlaganja „Noćna mora ili nešto gore – budućnost visokoškolskih biblioteka Bosne i Hercegovine u svetlu ovog dokumenta“ iskazuje opravdane strahove bibliotekara u visokoškolskoj ustanovi u BiH, bar nakon određenih citiranih delova ovog dokumenta koje smo mogli čuti.
Zorica Đokić predstavila je biblioteku u kojoj radi – Biblioteku Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, koja predstavlja Centar za biomedicinskonaučno informisanje u Vojvodini.
Razmatrajući položaj visokoškolskih biblioteka u reformisanom sistemu obrazovanja istakla je doprinos i ključnu ulogu biblioteka u stvaranju efikasne informacione osnove za obavljanje obrazovne i naučne delatnosti. Ono što bi izdvojili i što nam se čini posebno interesantnim jeste Karton naučnog radnika kao primer saradnje vlade sa bibliotekom. Reč je o projektu Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj, koji se sastoji u formiranju baze podataka o naučnoistraživačkom kadru u Vojvodini, a realizuje se upravo stvaranjem kartona naučnog radnika. To je onlajn aplikacija koju je razvio tim sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, i sadrži prilaz rezultata (produkcija) naučnoistraživačkog rada pojedinaca i institucija. Pored biografskih i podataka o stečenim diplomama i stručnim zvanjima, Karton sadrži i podatke o učešću istraživača u projektima, u uređivanju naučnih časopisa, aktivnostima u međunarodnoj saradnji i sl. Osnovni podaci govore o objavljenim radovima, kategorisanim u skladu sa Pravilnikom o postupku i načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata istraživača Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj. Popunjen i ažuriran karton uslov je za dobijanje neophodnih finansijskih sredstava za naučnoistraživački rad istraživača. Bibliotekari i biblioteke predstavljaju sponu između naučnih radnika i kreatora ove baze.
Paradoksi i dileme razvoja bibliotekarstva pod pritiscima vrtoglavog tehnološkog razvoja i velikih promena u svim dimenzijama našeg društva teme su rada Dragane Mihailović, Nataše Dakić i mr Gordane Lazarević iz Univerzitetske biblioteke «Svetozar Marković». Kako progres karakteriše velika brzina i globalizacija, a diktat nove aksiologije kao ključnu vrednost nameće profit, opravdani su strahovi da će naša profesija izgubiti suštinski element (pitanje smisla i identiteta) u trci za što bržim načinom pružanja informacija, kao i s druge strane, stalnim dokazivanjem da smo u jednom širem kontekstu isplativi, da ne predstavljamo veliki teret «budžetskim jaslama», te proširujemo polja svoje delatnosti i nastojimo da razvijamo nove strategije i upošljavamo nove generacije menadžera koji bi razradili čitavu logistiku kako bi iznalazili načine na koje možemo profitabilno poslovati. Dilema tehnofobija ili tehnofilija, čak i u odnosu na generacijski jaz, postaje deplasirana. Nove tehnologije deo su naše svakodnevice i neminovnost njihovog korišćenja se podrazumeva – «Upotreba aviona je neumitno izmenila naš način viđenja», pisao je 1936. godine Anri Valon. «Od sada poznajemo ptičju prespektivu i svakojake uglove gledanja. Upotrebom aviona vertikala gubi svoju postojanu nepomičnost». Ali, da bi sačuvali integritet svoje profesije, moramo se čuvati ove druge krajnosti – nekritičkog oduševljenja digitalnim svetom i svim prednostima koje nam nove informaciono-komunikacione tehnologije nude i tek obećavaju na profesionalnom planu. Zaista zvuči utopistički privlačno – odjednom izlazimo iz našeg mikro sveta klikom miša, težimo viziji jedne jedinstvene svetske biblioteke, postajemo deo jednog međuzavisnog globalnog sistema. Preskačemo kratkoročne planove i sopstvene interese i krećemo ka dugoročnim ciljevima i širim interesima, od «ili-ili društva, ka nesputanom društvu višestrukih mogućnosti izbora». Ali, kako se zaštititi od neutemeljenih vrednosti, proizvoljnih i površnih promišljanja i lažnog progresa? Kritičkim sagledavanjem ovih krajnosti i naših sopstvenih slabosti, aksiološkim pristupom – vraćanjem na pitanje suštine, svrhe i smisla bibliotekarstva i njegovog stvarnog doprinosa korenitim promenama savremenog društva, kao i etičkim delovanjem – zalaganjem za ravnopravni pristup informacijama ali i poverljivost – čuvanje lične tajne čitanja, u društvu koje propagira čuvenu transparentnost.
O Bibliotekarstvu između profesionalizacije i ideologizacije govorio je Kemal Lojo iz IMIC-a. Bibliotekar neosporno ima ulogu „baštinika“, ali u savremenom društvu njegova uloga je mnogo zahtevnija. Danas kada govorimo o bibliotekarstvu podrazumevamo sve češće angažovano društveno delovanje.
O Stereotipima i predrasudama posetitelja Bošnjačkog instituta – Fondacije Adila Zulfikarpašića, ali i predrasudama zaposlenih sa «one druge strane pulta», o stručnim i privatnim ideologijama govorila je Ines Kadić iz istoimenog instituta. Ideologija kreira bibliotečki diskurs, kao što bibliotekari kreiraju svoju ideologiju. Teza da bibliotekar nije i ne može biti politički neutralan i da je neutralnost bibliotekara u selekciji i prezentaciji informacija fiktivna prilično je inspirativna, podstiče nas na sopstvena preispitivanja i poziva nas na otvoreni dijalog.
Još jedan rad o aktivnom delovanju bibliotekara u okviru svog okruženja bio je rad Gorana Milenkovića iz Narodne biblioteke Bor – Ptica, knjiga, drhtaj : kritika ideologije kao samokonstituisanje bibliotečke svesti. Na primeru akcije samih bibliotekara vraćanja umetničkog dela našeg nadrealiste Stevana Živadinovića (Vane Bor) u kulturnu svest zajednice iz koje je potekao, prikazano je aktivno društveno delanje bibliotekara, koji ne samo čuva, već interpretira i oživljava deo naše zaboravljene kulturne prošlosti.
Biblioteke Europeane : novi sadržaja za novu Evropu tema je zajedničkog rada mr Vere Petrović i Adama Sofronijevića iz Univerzitetske biblioteke «Svetozar Marković» u Beogradu. Nova, ujedinjena Evropa bori se da definiše sopstveni put u oblastima spoljne politike, ekonomije i ne manje važno, u oblasti kulture. Definisanje digitalne kulture je neophodno za svaki pokušaj kreiranja budućnosti kulture u bilo kom savremenom društvu. Evropa ima potrebu za novim načinima pristupa i samim tim promišljanja kulturnih i naučnih sadržaja. Nove mogućnosti za ovo leže svakako u oblasti digitalnog. Ove mogućnosti potrebno je implementirati i transformisati u realnost, čiji će glavni alat evaluacije, biti mera korišćenja. Europeana je digitalna biblioteka, muzej i arhiv Evrope. U ovom trenutku ona obezbeđuje, za korisnike u Evropi i van nje, pristup do 15 miliona digitalnih objekata iz fondova evropskih kulturnih i naučnih institucija. Projekat Biblioteke Europeane je projekat koji finansira Evropska Komisija i čiji je cilj kreiranje bibliotečkog agregatora za Europeanu i uključivanje još 5 miliona novih digitalnih objekata iz kolekcija nekih od vodećih akademskih biblioteka Evrope. Projekat Biblioteke Europeane biće prvi projekat koji će omogućiti pretraživanja punog teksta u Europeani.
Bibliotekari teže otvorenom pristupu informacijama, ali u našoj realnosti neminovni su «šumovi» u komunikaciji između korisnika i sadržaja biblioteka i javljaju se kao specifičan vid cenzure. O ovim šumovima koji ometaju Slobodan i otvoren pristup informacijama u digitalnom dobu govorila je Narcisa Puljek-Bubrić iz Bošnjačnog instituta – Fondacije Adila Zulfikarpašića. Ona navodi četiri razloga «šumova» : nedovoljno obrazovanje i stručnost bibliotekara; nedostatak novih tehnologija; neprofesionalnost bibliotekara koja je najočiglednija u direktnoj komunikaciji se korisnicima, ali i kao subjektivni stav u nabavnoj politici i prilikom obrade građe; bibliotekar bez podrške organa državne vlasti, opštine, ministarstava, ali i bez podrške samih kolega. Ti šumovi koče razvoj biblioteke onemogućavajući otvoreni pristup informacijama. Autorka nam pruža neke od mogućih rešenja kako izbeći ove šumove: izradom etičkih kodeksa, izradom smernica o radu i zadacima bibliotekara, kao i posebno važan lični stav bibliotekara – otvoren, agilan, nepristrasan, koji poznaje nove tehnologije i voljan je da uči.
Tatjana Brzulović Stanisavljević je u radu Gugl ili Europeana govorila o Guglovoj digitalnoj biblioteci i biblioteci Europeane sa aspekta autorskih prava. Gugl je 2005. godine započeo svoj ambiciozni projekat digitalizacije sa idejom da digitalizuje sve što je izdato bilo gde u svetu, na bilo kom jeziku. Nije tražio dozvolu autora, jer je smatrao da se rukovodi doktrinom pravične upotrebe, koja je poznata kao izuzetak u američkom zakonu o autorskom pravu. Udruženje autora i udruženje izdavača. tužili su zbog povrede autorskih prava On je pokušao da Sporazumom o poravnanju projektu da zakonski okvir. Međutim, ove godine u martu Sporazum je odbačen kao nerazuman. Šta će se dalje dešavati sa ovom velikom digitalnom bibliotekom od oko 15 miliona knjiga ostaje da vidimo u narednim mesecima. Projekat Europeana je prvobitno započeo sa digitalizacijom objekata iz nacionalnih biblioteka, uz dozvolu autora i poštovanje autorskih prava. Kasnije je projekat obuhvatio i arhive, muzeje i druge kulturne institucije. Zamišljen je kao projekat za sve ljude, za pronalaženje informacija iz svih oblasti samo jednim pritiskom miša. Od prošle godine i naučne biblioteke učestvuju u projektu. Težnja je da se broj digitalizovanih objekata (15 miliona) poveća za 5 miliona i da svi objekti budu vidljivi preko portala Europeane.
O cenzuri u Mađarskoj i iskustvima mađarskih biblioteka govorio nam je Zoltan Bada iz Srpskog instituta u Budimpešti. Ova centralno-evropska zemlja je na početku XX veku prebrodila „crveni“ i „beli teror“ (1919), najnemilosrdnije diktate velikih sila (1920), te nemilosrdne vladavine desnih i levih autoritarnih režima (1920-1944, 1947-1989). U veoma složenim istorijskim momentima bibliotekarska struka je bila na milosti i nemilosti vlastodržaca. U većem delu prethodnog veka, poput opasnih aveti, cenzura i kontrola misli bile su prisutne u svim sferama svakodnevnog života. Samo zahvaljujući smelim odlukama nekih rukovodilaca biblioteka, da politički i ideološki nepodobna dela budu odstranjena u tzv. blokirana odelenja (možda za neka bolja vremena), mnoge knjige i periodična izdanja su de facto bila spašena od totalnog uništenja i konačnog zaborava.U današnjici, dve decenije nakon tranzicije (tj. promene političkog sistema), biblioteke bez ikakve državne kontrole slobodno mogu graditi i razvijati svoje zbirke, ali njihovo delovanje uveliko zavisi od finansijskih mogućnosti i veličine novčane potpore države. Što se tiče narodnosne politike u Mađarskoj, Zakonom o nacionalnim i etničkim manjinama iz 1993. godine deklarativno je priznata kulturna autonomija manjina, ali u praksi to se ne proteže i na biblioteke. Zemaljske manjinske samouprave nisu dobile nikakve nadležnosti po tom pitanju, a Zemaljska Biblioteka za strane jezike u Budimpešti u nedostatku državnih finansijskih sredstava i motivacije ne može da obavi svoje zakonite funkcije i obaveze. Jedna od globalnih karakteristika za stanje posle 1990. godine je prvo postepeno, a potom i potpuno povlačenje države iz oblasti finansiranja manjinskog bibliotekarstva, koje zbog toga polagano propada. Sve ovo veoma pospešuje jezičku asimilaciju pripadnika manjina. Postoji velika verovatnoća da u nadolazećim godinama na planu očuvanja identiteta nacionalnih zajednica biblioteke i čitalačka kultura već neće odigrati vodeću ulogu, nego oni kulturni projekti i programi, koji će znatno naglašenije propagirati istinske izvore narodnog blaga nacionalnih i etničkih manjina: narodni ples i muziku, muzejske postave predmeta materijalne kulture, te zabeležene i publikovane narodne običaje.
Tema je bila inspirativna, mnoga pitanja ostala su otvorena, a najavljena tema za 8.ICSL 2012-te Ljudska prava. Aktivizam. Bibliotekarstvo obećava nastavak započetog diskursa.
Vesna Crnogorac
Bibliotekarsko društvo Srbije
Druga po redu međunarodna naučna konferencija pod nazivom Informaciona nauka i informaciona pismenost (Information Science and Information Literacy) održana je od 14-15. aprila ove godine u Univerzitetskoj biblioteci “Lučian Blaga“ (the Library of “Lucian Blaga“ University of Sibiu) u Sibiuu– jednom od najznačajnijih kulturnih centara Rumunije.
Sa počasnim predsednikom Konferencije, rektorom Univerziteta “Lučian Blaga“ – Konstantinom Oprenom (Constantin Oprean) na čelu i pod motoom “informacija postoji da se koristi – univerzum informacije se stalno menja“ (Information exists to be used – the universe of information is continuously changing) – Konferenciju su organizovali: Biblioteka Univerziteta “Lučian Blaga“, Biblioteka rumunske Akademije (The Library of the Romanian Academy) i digitalni istraživački centar Univerziteta u Bukureštu (DigInfo Centre University of Bucharest).
Među 26 članova Naučnog odbora Konferencije bili su i dr Stela Filipi Matutinović, upravnik Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković“ iz Srbije, akademik Florin Filip iz Rumunije, prof.dr Sonja Špiranec iz Hrvatske, dr Hoze Barbina iz Portugala, prof.dr Serap Kurbanoglu iz Turske, Ane Lendej iz Norveške i drugi značajni međunarodni naučnici i stručnjaci – čime je organizator pokazao svoju nesumnjivu opredeljenost za naučni karakter Konferencije.
Glavni cilj Konferencije bio je predstaviti i diskutovati o novim trendovima u sledećim oblastima:
- Informaciona pismenost: savremeni pristup informacionoj pismenosti; promene u čitanju i pisanju u eri informacione pismenosti; etičko korišćenje informacija i plagijat i Scientometrics
- Obrazovanje: nastava o informacionoj pismenosti; razvijanje veština u praksi informacione pismenosti ; doživotno učenje i e-učenje bazirano na informacionoj pismenosti i pregled osnova obrazovanja i kurikulum redizajna.
- Digitalne biblioteke: biblioteke u digitalnom dobu; ocena kvaliteta digitalnih i klasičnih biblioteka; skladištenje podataka i baze podataka i interkonekcioni protokoli za digitalne biblioteke.
- Informacione nauka i tehnologije: teorija o informacijama; preuzimanje informacija; merenje performansi dokumenta klasifikacije; data mining strategije za digitalne biblioteke; hipermedija digitalnih biblioteka; Obrada slike za digitalne biblioteke; mediji konverzije i alati za digitalizaciju; interfejsi: dizajn i ergonomija i upravljanje znanjem.
Od ukupno 30 uvrštenih radova koji su bili predstavljeni u navedene četiri sesije u dva dana Konferencije – prisustvovali smo izuzetno zanimljivim i značajnim prezentacijama naših kolega iz Rumunije, Norveške, Nemačke, Ukrajine – koje u ovom pregledu ne možemo sve predstaviti. Stoga izdvajamo radove naših kolega iz Srbije, kao i one koji su nam se učinili zanimljivim s aspekta aktuelnosti tema i načina njihove prezentacije.
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
U prvoj sesiji (Informaciona pismenost) prvog dana Konferencije našli su se koautorski rad Adama Sofronijevića i Dejane Kavaje Stanišić pod nazivom Promene u čitanju: neki psihološki aspekti čitanja 2.0 (Changes in reading: some psychological aspects of Reading 2.0) iz Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković“ u Beogradu – koji je predstavila koleginica Kavaja –Stanišić, dok je koautorski rad pod nazivom Bibliotekar i korisnik u digitalnom okruženju: šta se zapravo nije promenilo?( Librarian and user in the digital environment: what has actually not changed?) Milice Stevanović i Vesne Crnogorac – prezentovala koleginica Stevanović.
U radu Sofronijević – Kavaja Stanišić predstavljen je novi kvalitet čitanja opisan kao Reading 2.0 koncept. Akcenat je na knjizi kao paradigmi sadržaja koji se pasivno predstavljaju “konzumentu“ i čitanja kao paradigme individualnog intimnog iskustva. Razvoj Web 2.0, usled razvoja tehnologije i socijalnih inovacija, dovodi i do promena u čitanju koje može brže da dovede do promena u shvatanju, razumevanju odnosno nerazumevanju nekog teksta.
“Da li će biblioteke u budućnosti postojati kao spomenici kulture, da li su bibliotekari neefikasni i zastareli pretraživači u situaciji kada zahvaljujući Guglu i drugim moćnim Internet servisima „bibliotekari mogu postati svi – polazeći, između ostalih najpre od ovih pitanja, rad Milice Stevanović i Vesne Crnogorac se posvećuje činjenicama u intelektualnoj, socijalnoj i psihološkoj sferi, koje uprkos svim tehnološkim inovacijama ostaju stalne i nepromenjljive. U zaključku rada naglašava se potreba uspostavljanja razumnog sklada između smele inovacije i tradicionalnog pristupa u organizovanju bibliotečkih sistema, što uključuje i rad sa korisnicima.
Možemo bez preterivanja reći da su obe prezentacije pobudile pažnju prisutnih kolega, koji su, kao i sve vreme Konferencije posle svake prezentacije otvarali diskusiju u kojoj su postavljali pitanja ili iznosili svoja zapažanja.
U ovoj sesiji čuli smo i veoma interesantnu prezentaciju nemačkog kolege Ralfa Brugbauera (Ralf Brugbauer, University of Bayreuth Library) koji je govorio o različitim zadacima i ulozi biblioteka na univerzitetima i naučnoj zajednici sa kraćim osvrtom na aktivnosti nemačkih biblioteka.
U drugoj sesiji (Obrazovanje) prezentacija Eni Lendoj (Ane Landoy) iz Norveške: Uticaj elektronskih knjiga na studente univerziteta u procesu učenja (Impact of e-Books in university students learning process) otvara pitanje “da li je čitanje samo čitanje i šta mislimo o čitanju elektronskih knjiga“ – ali, rad se suštinski oslanja na istraživanje 19 studenata u procesu učenja korišćenjem elektronskih publikacija i bavi se modelima da se ovaj izvor informacija učini što efikasnijim u korišćenju.
Elena Podoleanu (Elena Podoleanu) i Jonu Čiriak (Ionuþ Chiriac) sa Medicinskog fakulteta u Bukureštu predstavili su u svom radu: WEB and WAP Health Information Tools for Lifelong Health Learning zanimljive rezultate multidisciplinarnog i multipartnerskog istraživanja u ovoj oblasti, posebno portal EDUSAN (www.edusan.info) kao i portal za mobilni pristup bazama podataka( (www.edusan.org)
Sesija Digitalne biblioteke obilovala je vrlo aktuelnim temama prezervacije, očuvanja i arhiviranja kulturne baštine; integrisanih sistema formalnih digitalnih sadržaja, novih vrednosti univerzitetskih biblioteka u digitalnoj eri; digitalnih biblioteka u doba socijalnih mreža ..itd. Među radovima u ovoj sesiji veoma impresivna je bila koautorska prezentacija Rodike Voloviči, Joana Irinela Vize i Kristine Obanče ( Rodica Volovici, Ioan-Irinel Visa, Cristina Obancea) bibliotekara UB “Lučian Blaga“ – domaćina Konferencije, na temu: Europeana Libraries – the Aggregation of European Cultural Heritage through Data Standardisation u kojoj su autori predstavili rumunsku kulturnu baštinu kao deo velikog projekta Europeane.
Četvrtu sesiju (Informacione nauka i tehnologije) pratila su takođe zanimljiva izlaganja o upravljanju znanjem u bibliotekama; promociji softvera i platformi za čuvanje i korišćenje informacija, ali izdvajamo prezentaciju rumunskog kolege Nikolaja Konstantineskua (Nicolaie Constantinescu) na temu: OpenAIRE, model za pristup naučnim resursima ( OpenAIRE, a model for access to scientific resources) kojom je zapravo prezentovan značajan pilot projekat baziran na politici otvorenog pristupa informacijama koju je lansirala Evropska komisija.
U dva dana Konferenciju je sa pažnjom pratila brojna publika: autori prezentacija, gosti, bibliotekari, studenti. Imali smo prilike da vidimo i prezentacije najsavremenijih digitalnih tehnologija, raznih softvera, impresivnih tipova skenera za digitalizaciju knjiga, časopisa, rukopisne građe, tzv digitalnih laboratorija, ali i da se informišemo o njihovim aktuelnim tržišnim cenama koje se kreću oko par hiljada evra.
Autor ovog pregleda imala je čast da predsedava Konferencijom drugog dana, zajedno sa prof. dr Mireil Radoi (Mireille Radoi) iz Bukurešta, kao i čast da uruči sertifikate izlagačima (prvog dana Konferencije na svoj beskrajno šarmantan način sertifikate nam je uručio nemački kolega Ralf Brugbauer).
Opšti zaključak Konferencije bismo mogli podvesti pod tri kraća zapažanja ili utiska: najpre smatramo da su sve prezentacije jasno pokazale koliko je korisnik bibliotečkih usluga u fokusu delatnosti kojom se bavimo, bez obzira kom tipu biblioteke profesionalno pripadamo; drugo – da su bibliotekari svesni nužnosti sopstvenih, profesionalnih promena i prilagođavanja u kontekstu izazova koje im nameću nove informaciono – komunikacione tehnologije i zahtevi sve obrazovanijih i veštijih korisnika i treće – da je informaciono opismenjavanje kao i kontinuirano obrazovanje kako bibliotečkih – informacionih stručnjaka tako i samih korisnika – condition sine qua non za bolji i lakši život u novoj informacionoj eri. Bez dijaloga i razmene ideja, novih znanja i iskustava –teško je biti ravnopravni član velike bibliotečke zajednice sveta – jasno je pokazala i ova Konferencija.
Ne možemo na kraju da ne odamo priznanje domaćinu na srdačnosti i toploj gostoprimivosti. Sve vreme boravka naših učesnika u Sibiuu pratila nas je bibliotekarka, koja zna srpski jezik, i koja nam je bila “desna ruka“ za sve što smo želeli da vidimo ili saznamo o lepom Sibiuu, ali i da nas provede njegovim ljupkim, starinskim ulicama na kojima smo od uličnih prodavaca kupili karamelizovane lešnike, liciterska srca i kućice i druge neizbežne suvenire.
“Dobio sam veoma toplu i iskrenu zahvalnost od kolega iz inostranstva, ali ovim ne treba da se hvalimo, već da iskažemo kako smo svi zajedno bili bliži zajedničkoj ideji – logici daljeg neophodnog razvoja. Iako sam prisustvovao naporima organizatora, osetio sam, kao i prošle godine, da postoji više tačaka približavanja koje treba da bude još više ojačano i iznad ostalih problema koji se javljaju, kao što su finansijski. Ali, na kraju važno je zahvaliti se bibliotečkom osoblju koje je omogućilo da se tako osećamo “tamo“. To je je važno! “ – završavamo ovaj kraći pregled citatom rumunskog kolege Nikolaja Konstantineskua iz Bukurešta, koji u originalu na rumunskom jeziku možete pročitati prateći link na kraju ovog teksta. Ovde se takođe nalazi i iscrpniji izveštaj koji je kolega Konstantinesku postavio. Za one koji znaju rumunski toplo preporučujemo, a za one koji ne znaju, savetujemo da zatraže pomoć Gugl (ili nekog drugog) prevodioca, kako je to učinio i sam autor ovog priloga. Živimo u informacionoj eri, zar ne?