dr Vladimir Živanović,
Biblioteka ISJ SANU

SAŽETAK

Tendencija modernog organizovanja bibliotečkog poslovanja je povećavanje brojabiblioteka s jednim zaposlenim. Razlozi su brojni ali najčešći su pokušaj da se posao racionalizuje i time uštedi na vremenu i novcu, kao i potreba da se organizuju informacioni punktovi koje će brzo i fleksibilno da reaguju u mnogim organizacijama, komercijalnim i nekomercijalnim, u onima koji se tiču države kao i u nevladinom sektoru i dr. Rad koji iziskuje mnoštvo potrebnih informacija dobavljenih u pravo vreme traži od bibliotekara izvesni stepen sposobnosti da se prilagodi ali i da se obrazuje i bude pravi informacioni stručnjak. U ovom radu pokušaćemo da opišemo specifičnosti delovanja u maloj biblioteci koja uglavnom ima samo jednog zaposlenog i kako oni izlaze na kraj s brojnim obavezama koje se nameću. Kao i svaki posao, i ovaj ima svoje pozitivne i negativne strane i pokušaj da se sve one sintetički opišu u ovom radu predstavlja mali doprinos ovom tipu bibliotekarstva.

Ključne reči: biblioteka s jednim zaposlenim, solo bibliotekar, specijalne biblioteke, tipologija biblioteka

BIBLIOTEKE S JEDNIM ZAPOSLENIM

Današnji poslovi bibliotekara kao jedinog zaposlenog stručnjaka u biblioteci se vezuju za potrebu da se smanje troškovi rada kao i za manji obim rada. Ovakve biblioteke nisu ograničene na jedan tip biblioteke ili čak i na biblioteke specijalizovane po određenom polju rada. Zato udaljena isturena odeljenja javnih biblioteka, kao i biblioteke u ruralnim krajevima ulaze u ovu definiciju. Školski bibliotekari rade kao jedini zaposleni a neki od njih održavaju i više školskih biblioteka. Uglavnom se javljaju u okviru komercijalnih i industrijskih organizacija, profesionalnih praksi, asocijacija, vladinih odeljenja i agencija, dobrovoljnih tela. Ipak, najbrojnija grupacija biblioteka s jednim zaposlenim su specijalne biblioteke uključene u rad profitnih i neprofitnih organizacija kao što su razne firme, naročito advokatske, vladine i nevladine organizacije i agencije, bolničke, zatvorske biblioteke i dr.1 Veća grupacija ovakvih biblioteka obuhvata i akademske i naučno-istraživačke biblioteke kao i one muzeja, arhiva i kulturnih ustanova. Sve takve biblioteke imaju kao glavno polje posla istraživanje visokospecijalizovanih oblasti ljudskog života i zato su njihove biblioteke manje po broju građe.

Klasifikacija biblioteka može biti raznovrsna a podela na klasične tipove biblioteka je pojednostavljena i teorijska. Sama tipologija nije više stroga jer se automatizacijom i elektronskim poslovanjem brišu jasne granice među tipovima. Mnoge biblioteke vrše više funkcija ili su osnovane s jednim ciljem ali su s vremenom promenile polje svoga rada. Danas razlike među tipovima biblioteka nisu previše jasne a druge vrste organizovanja postaju dominantne. Tendencija u svetu je da raste broj biblioteka s jednim zaposlenim što predstavlja model organizovanja biblioteka u budućnosti. Razlozi su brojni: kao što smo rekli, racionalizacija poslovanja, automatizacija ili potreba za informacionim mini portalima koje će održavati jedno stručno lice, često u udaljenim ili ruralnim krajevima. (Stokić 2001: 1)

Koreni nastajanja biblioteka s jednim zaposlenim sežu daleko u srednji vek gde su manastiri imali jednog zaduženog za rad biblioteke. Svaki je manastir morao imati biblioteku koja je bila sačinjena barem od osnovnih bogoslužbenih knjiga. Bogatiji i veći manastiri su imali i razgranatu prepisivačku aktivnost. Iako je u njihovim skriptorijima radilo više monaha na prepisivanju, vođenje biblioteke je bilo povereno jednom bibliotekaru. Sigurno se svako može setiti revnosnog monaha Malahije, koji je čuvao manastirsku biblioteku opisanu u romanu Ime ruže, italijanskog semiotičara Umberta Eka. Brojne evropske čitaonice kao preteče modernih biblioteka, pogotovo 19. veka, su imale jednog zaposlenog.

One-man band biblioteke mogu biti samostalne ili, što je češće, deo neke matične organizacije. To je najbitnija karakteristika većine biblioteka s jednim zaposlenim, da postoje i rade u okviru matične organizacije. One su specijalne zbog svog užeg usmerenja a služe i usmerene su ka zajednici u okvirima u kojima posluju. Često je njihov vid rada interni i ograničen u radu s javnošću.

Takav segment bibliotekarskog rada je karakterističan i vrlo prepoznatljiv. Po prirodi posla takve biblioteke su raznorodne. Najbrojnije su školske i ogranci javnih (mada njih neki teoretičari ne ubrajaju u biblioteke s jednim zaposlenim) kao i specijalne. To su takođe biblioteke instituta, arhiva, muzeja, privatnih kompanija, zdravstvenih i vladinih službi kao i neprofitnog sektora.

Feder i Stardžis (Feather i Sturges 2003 : 463) u svojoj enciklopediji bibliotekarstva isturena odeljenja javnih biblioteka koje vodi jedna stručna osoba ne ubrajaju u biblioteke s jednim zaposlenim jer po tipu posla i izazovima s kojima se sreću zaposleni u njima ipak spadaju u deo šireg tima koji čine svi zaposleni te javne biblioteke, tj. oni nisu jedini stručni u matičnoj organizaciji. O tome se može diskutovati zato što iako takvi bibliotekari imaju mnogo pomoći u vođenju i planiranju koja dolazi vertikalnom linijom iz njihove javne biblioteke, oni se u isto vreme suočavaju sa mnogim osobenostima posla vezanog baš za solo bibliotekare2.

One-man band je jedan od izraza koji predstavljaju biblioteku s jednim zaposlenim. Terminološki je ovo polje bibliotekarskog rada neujednačeno. Kod nas u Srbiji postoji samo opisni termin „biblioteka s jednim zaposlenim“, dok se u Engleskoj koristi termin one-man band3 a u Australiji sole-charge librarian4. U SAD ovu grupaciju bibliotekara označavaju terminom solo librarian. Razni su nazivi ovih profesionalaca pa tako i menadžeri, supervizori, informacioni radnici, medijatekari i sl.

Izraz one-person library je iskovao Gaj Sentkler (Guy St. Clair) sedamdesetih godina dvadesetog veka. To je zanimljiv prilog bibliotekara za rodnu ravnopravnost jer je prvobitno u upotrebi bio izraz one-man library. Gaj Sentkler je ovaj izraz promenio u biblioteka s jednom osobom zato što u mnogim bibliotekama na toj poziciji rade žene. Sentkler je kasnije osnovao bilten s tematikom biblioteka koje zapošljavaju jednog profesionalca (The One-Person Library newsletter).5

Solo bibliotekar predstavlja izraz koji se koristi da opiše „bibliotečku ili informacionu službu kojom rukovodi jedna osoba, često s veoma malom ili nikakvom pomoći.” Američka asocijacija specijalnih biblioteka (SLA) definiše ih kao „informacione menadžere bez kolega iz struke u samoj organizacionoj jedinici”. Džudit Sies (Judith A. Siess) solo bibliotekara opisuje kao „jedini bibliotekar (ili jedini stručni bibliotekar) u biblioteci ili informacionom centru” (Siess 1997 : 10).

Američka asocijacija specijalnih biblioteka, SLA, ima odeljenje The SoloLibrarians Division koje je nastalo 1990. godine. Ono okuplja solo bibliotekare u Americi i pruža dobru osnovi za razmenu iskustava i organizovanje skupova. Godine 1991. SLA odobrava status odeljenju specijalnih biblioteka koji tada postaje njen zvanični ogranak.

Solo bibliotekar može imati pomoć povremeno angažovanih asistenata, službenika izvan bibliotekarske profesije. Ono što ga čini jedinim bibliotekarom je što je jedini stručan. Uglavnom solo bibliotekari nemaju nikoga pored sebe, kolege s kojima bi se posavetovali i očekivali stručnu pomoć. Njihova matična radna organizacija nije bibliotečka pa je pitanje koliko u takvom radnom okruženju može biti podrške i razumevanja značaja posla koji obavlja biblioteka. Prema istraživanju koje je sprovela Džudit Sies, koje bi moglo da nam dobrim primerom da uvid u dinamiku solo bibliotekarstva, bibliotekara koji pripadaju američkoj asocijaciji pravnih biblioteka ima 750 (od 5.000) i oni rade kao jedini stručni zaposleni u biblioteci. Njihove kolekcije su oko 10.000 tomova knjiga s pretplatom na 250 periodičnih publikacija i opslužuju otprilike 625 korisnika svaka. Otprilike 64% budžeta im odlazi na elektronske izvore. Ove cifre su slične ciframa solo bibliotekara u drugim bibliotekama, izuzimajući isturena odeljenja javnih biblioteka i školske biblioteke.

Istraživanje Sentklera i Vilijamsona (Williamson) otkriva da u bibliotekama s jednim zaposlenim 80% imaju titulu bibliotekara, da 25% radi u javnim a 25% u specijalnim bibliotekama. Veličina fonda je od nekoliko hiljada do petnaest hiljada knjiga a 60% imaju pomoć u vidu volontera, službenika izvan bibliotečke profesije ili studenta. Većina (70%) bibliotekara učestvuje u formalnom ili neformalnom profesionalnom umrežavanju.6

U Srbiji su najbrojniji tip biblioteka s jednim zaposlenim u stvari školske biblioteke. Problemi s kojima se tamo bibliotekari suočavaju je neadekvatan odnos škole prema biblioteci i nerazumevanje značaja biblioteke kao i nedovoljno obrazovanje bibliotekara i njihova stručna osposobljenost.

Iako ne postoji statistika broja biblioteka s jednim zaposlenim, ovaj vid rada u bibliotekama se u Srbiji izučava na studijama bibliotekarstva i informatike i uči se za polaganje državnog ispita tj. nalazi se u programu stručnog ispita u bibliotečkoj delatnosti.

POSLOVI SOLO BIBLIOTEKARA

Neophodna je stalno pronalaziti motivaciju i razvijati sposobnost da se radi sam. Bibliotekar uvek može svojim ličnim trudom da se bori protiv predrasuda: da uništi uvreženu sliku namrgođenog čoveka koji nije zainteresovan za svoje korisnike. Dobro je posedovati vrline samopouzdanosti, duhovitosti, fleksibilnosti kao i biti analitički nastrojen i pouzdan. Evaluacija obezbeđuje parametre kojima naše okruženje može postati svesno šta naš posao iziskuje. Ne postoji „ogledalo” u vidu kolega s kojima bi se upoređivali i zato je kontakt s kolegama sličnog profila rada izuzetno bitan i predstavlja najefikasniji vid borbe protiv izolacije.

Sve poslove u ovom tipu biblioteke radi jedan zaposleni ali može da postoji još neko zadužen za administraciju, kao i volonteri, studenti. Smatra se da je glavna razlika između biblioteka s više zaposlenih i one s jednim što je ovde zaposlen samo jedan profesionalno i stručno osposobljeni radnik bilo da ima nekoga kao pomoć u vidu administracije, volontera i studenata ili radi sam. Solo bibliotekar obavlja glavni posao i veći broj malih poslova i zato uspešnost zavisi od samog bibliotekara i njegovog stava i privrženosti poslu.

Poslovi koje obavlja su nabavka građe, klasifikacija, obrada i smeštaj, rad s korisnicima, revizija, planiranje dugoročnih i kratkoročnih programa, organizovanje akcija, zaduživanje i razduživanje, vraćanje u fond, aktivno učešće u radu matične organizacije, sitni administrativni poslovi (izveštaji i sl.). Rad može da uključuje i šire organizovane poslove a to je referensni rad, stvaranje bibliografija zaposlenih, dodatne usluge kao što je skeniranje, fotokopiranje i poslednjih godina najaktuelnije: kreiranje digitalnih repozitorijuma punog teksta.

Primer rada solo bibliotekara u pravnoj biblioteci opisuje da su glavni zadaci da brzo dostave informaciju koja je adekvatna i aktuelna i to s visokim stupnjem poverljivosti, određujući suptilnu granicu između pravnog istraživanja i interpretacije. Istraživanje Džudit Sies zaključuje da 50 do 60% pravnika ne traže u biblioteci informaciju koja im je potrebna. (Siess 1997 : 11). Verovatno je slična situacija i u drugim specijalnim bibliotekama i bibliotekari moraju da učine sve i iskoriste priliku kako bi učinili sebe vidljivima u instituciji u kojoj rade. Bibliotekar direktno obezbeđuje informacije za matičnu organizaciju.

Kako bi se odredili prioriteti potrebno je jasno postaviti zadatke. Planiranje i organizovanje vremena, vođenje računa o fondu, tehnički i administrativni poslovi, rad s korisnicima, katalogizacija i klasifikacija, odnosi s javnošću. Treba voditi računa o idealnom naspram realnog stanja a u odnosu na zatečeno stanje postaviti kratkoročne i dugoročne ciljeve. Spremnost na novine će biti od pomoći i voditi ka uočavanju stvarnih ciljeva. Vizije i standardi su smernice i bibliotekar uvek treba da sudi prema svojim idealima. Duh preduzetništva podrazumeva aktivnog, pouzdanog bibliotekara koji unapred procenjuje potrebe i pronalazi rešenja. Neposredna komunikacija s kolegama iz profesije informiše nas šta se dešava u svetu u oblasti bibliotekarstva.

PREDNOSTI I MANE RADA U BIBLIOTECI S JEDNIM ZAPOSLENIM

Kristina Keog (Kristina Keogh) smatra da s poslom bibliotekara koji je jedini zaposlen u svojoj biblioteci dolazi i stvarna nezavisnost i da ga kvalitetan rad čini pravim autoritetom u oblasti informacija. Dosta znanja se brzo usvoji, naročito u uslovima okruženja koje je stalno podložno promenama.

Ovakva vrsta posla čini da bibliotekar postaje stručan u gotovo svakom segmentu što, uz stalni napor za usavršavanjem, može da dovede i do brzog napretka u profesiji. Takođe, solo bibliotekar ima mogućnost da sam kreira fond i da srazmerno brzo vidi rezultate svog truda. U njoj nema dosađivanja a ako neki posao postane naporan, može biti privremeno napušten i zamenjen nekim narednim.

Korisnici i od male biblioteke s jednim zaposlenim očekuju iste usluge koje pružaju velike biblioteke. Zato su bibliotekari koji tu rade u biti generalisti a ne specijalisti. Oni sami obuhvataju čitav raspon aktivnosti koje su u velikim bibliotekama podeljene na odeljenja i na više profesionalaca. Obaveza je puno i sam posao nikada nije jednoličan. Mnogi bibliotekari napominju da vole što su toliko zaduženi i što mogu da kontrolišu dinamiku svoga rada. Neke od prednosti su i što nema previše birokratije, lanca komandovanja i samo je taj zaposleni odgovoran za uspeh svoje biblioteke. Raspon odgovornosti je veliki i obuhvata spremnost da se potrebna informacija dobavi u kratkom roku, rad na izgradnji standarda, valjani referensni rad, razvoj kolekcije, nabavku građe i njene katalogizacije, međubibliotečku pozajmicu, tehničku podršku i automatizaciju poslovanja i dr. Zato mnogi uviđaju da ne može sve biti urađeno i to ne pogotovo istim kvalitetom.

Benedeti opisuje najpoželjniji profil dobrog solo bibliotekara: „Ljubav prema predmetu bibliotečkog rada i poštovanje korisnika i institucije koja ih zapošljava olakšava dnevne, političke i personalne izazove nabavljanja novčanih sredstava u maloj muzejskoj umetničkoj biblioteci” (Benedetti 2003: 27).

Sloboda u organizovanju je važna karakteristika rada solo bibliotekara. Takav rad je ekvivalentan vođenju malog biznisa. Postoji mnoštvo poslova koje treba obaviti a duh preduzetništva je neophodan. Ispravno poslovanje traži donošenje odluka bez mnogo savetovanja s kolegama ali to, ipak, ne isključuje saradnju s njima. Komunikacija s kolegama može biti i na neformalnom nivou kroz povremena okupljanja ili mejling liste gde bi se savetovali i izmenjivali iskustva. Rad jedne osobe zahteva stalnu svesnost o celokupnom stanju u biblioteci bez previše dugog obavljanja samo jednog segmenta posla. Šarolikost obaveza je u stvari jedan od najpozitivnijih aspekata rada solo bibliotekara. On mora biti vizionar i idealista. Zato je solo bibliotekar generalista u vremenu specijalista. (Pitts 1994: 127)

Česte nedoumice i prepreke prate rad solo bibliotekara izolovanog od timskog rada: nesigurnost gde početi s poslom, beg od neprijatnog rada, strah od neuspeha, nedostatak potrebnih informacija, nedostatak fokusa, potreba da se izbegne nestandardni deo posla. Stalni rad s osobljem matične organizacije u kojoj biblioteka posluje kao i kontakti s kolegama su od pomoći a svakako i, ukoliko za to ima mogućnosti, upošljavanje administrativne pomoći i primanje volontera i studenata. Neke od svakodnevnih rutinskih poslova može da preuzme matična ustanova na sebe kao i da se bibliotekarima omogući dodatno obrazovanje i obuka.

Loša strana ovog posla je što teško dolazi do novca a na biblioteci se često najviše štedi. Zato su bibliotekaru potrebne snaga i stabilnost kao i velika odlučnost kako bi se izborio za fondove. Veštine dobrog predstavljanja potreba biblioteke kao i njeno zastupanje čine u današnje vreme opšte dostupnih informacija najbitniji i najteži segment poslovanja. Mnogi danas mogu da dođu do informacija zaobilazeći biblioteku ali mnogi takođe ne znaju da te informacije previlno organizuju i upotrebe.

Kao vid borbe protiv profesionalne izolacije važno je učestvovanje u profesionalnim organizacijama, seminarima, vebinarima i raznim mejling listama. Aktivnim učestvovanjem uspešno se otklanja osećaj izolacije iako bibliotekar nema kolege u okviru ustanove u kojoj radi. Razne profesionalne grupacije, strane i međunarodne, upućuju na različite trendove u bibliotekarstvu. Aktivnim i vrednim učešćem pridobija se uprava matične organizacije ali i validacija i utemeljenje misije koju biblioteka nosi.

Barbara Batler se pita, da li kao solo bibliotekari možemo postići dobru reputaciju i priznanje isto kao i biblitekari koji su specijalisti u određenim bibliotečkim domenima. Ona izdvaja kao najveći problem nemogućnost razvijanja ekspertize u domenu specijalizacije. (Butler 1994 : 5)

Takođe zbog neprepoznavanja (ili nepriznavanja) uloge koju biblioteka ima u oviru matične ustanove neki segmenti bibliotečkog posla se poveravaju drugima na rad. To su često poslovi iz informatičkog domena jer mnogi ne prepoznaju bibliotekara kao mogućeg saradnika koji nije administrator već informacioni stručnjak. „Da bi inovacija napredovala, mora postojati kultura koja je prihvata ili barem neko na upravljačkoj poziciji da je zastupa” (Malkin i Bloch Leibler 1999). Manje organizacije često imaju manje razumevanja za rad svojih biblioteka. Uvek je moguće uvesti novine na mikro nivou, u okviru sopstvenih mogućnosti i ograničenja a osnova je u pružanju kvalitetne usluge sopstvenim korisnicima. Iako je inovativnost inherentna bibliotečkom načinu rada u realnosti je to teže ostvarljivo. Biblioteke s jednim zaposlenim često rade u okruženju koje nije otvoreno za promene i čiji tradicionalni stavovi ne idu u korak s modernim tehnologijama. U nekim bibliotekama specijalnog tipa u Srbiji čak dominiraju stavovi da računarska tehnologija nije neophodna za rad koji se desetinama godina isto obavlja pa se biblioteke čak bore i s nemogućnošću da uvedu elektronske kataloge.

Onima koji su naviknuti na timski rad i blisku saradnju s kolegama ovakav vid bibliotečkog poslovanja može u početku predstavljati šok a kasnije dobru osnovu za zapuštanje biblioteke. Oni koji su navikli na takve uslove, ali koji se ne mire sa datom situacijom, poštuju svoju nezavisnost i lako se snalaze. Ipak, značaj profesionalnog povezivanja je nemerljiv. Učestvovanje na raznim konferencijama, u odborima i sličnim stručnim okupljanjima će svakog bibliotekara učiniti stabilnijim u poslu i ulivaće mu entuzijazam.

UPRAVLJANJE MALOM BIBLIOTEKOM

Male biblioteke bi trebalo posmatrati u svetlu sopstvenih potreba i osobina. One su najbliže bibliotekama s jednim zaposlenim i nisu kao velike biblioteke preslikane u malom. Priroda upravljenja malim bibliotekama, u kojima su zaposleni većina solo bibliotekara, čini je fleksibilnom institucijom, u kojoj ne postoje prepreke u lancu odlučivanja.

Prednost rada kao solo bibliotekar je raznovrsna i to pruža mogućnost da se biblioteka razvije u informacioni servis. Pored liste obaveza osnivač i inspirator pokreta bibliotekara kao jedinih zaposlenih u biblioteci Gaj Gaj Sentkler savetuje da su dve najvažnije stavke upravljanje sopstvenim vremenom i sopstveno rukovođenje.7 Jedna od najbitnijih stavki u radu solo bibliotekara je time-management – efikasno raspolaganje s vremenom je osnova organizacije. Ciljeve je neophodno ustanoviti a određene prioritete menjati kada je potrebno. Dobro je ustanoviti nivo usluge koji se pruža i biti svestan idealne situacije i one postignute „na terenu”. Endrju Berner (Andrew Berner) u svojoj studiji predlaže selfstudy program i time-log vežbe. Prvo će nam pojasniti sopstvenu poziciju u okviru organizacije i učiniti postignuto i nepostignuto vidljivijim a drugo će svakodnevnim beleženjem svega urađenog pružiti perspektivu i redosled posla i eventualno ukazati na propuste te otvoriti prostor za promenu ako postoji potreba. Po njemu, upravljenje vremenom je vrsta self-menadžmenta gde se definišu ciljevi, prioriteti, određuju odgovornosti i nadilaze prepreke u radu.8

Predstavljanje biblioteke javnosti je jedan od glavnijih vidova bibliotečkog rada. Marketinške aktivnosti mogu biti okrenute prema spolja a afirmacija biblioteke prema unutra predstavlja biblioteku matičnoj organizaciji. Usmeni vid predstavljanja bi bio putem skupova, promocija, izložbi ili čak i direktnim obraćanjem nadležnima dok je pismeni način kroz sastavljanje godišnjih izveštaja, informisanja o planovima rada, sastavljenje informativnih brošura, pamfleta, pisanje članaka u novinama s informacijama o biblioteci i njenim aktivnostima.

Odugovlačenje s nedovršenim poslom je čest problem solo bibliotekara zato što je on u situaciji da radi mnoštvo raznovrsnih zadataka. Tada se stvara tendencija da se najmanje zanimljivi poslovi zapostavljaju kao i oni koji ne ulaze u užu specijalnost. Pokušaj da uradimo što više posla za što manje vremena takođe troši naše strpljenje. Mnogi od tih poslova nisu direktno vezani za posao bibliotekara i tu se mora naučiti da se kaže ne. Prekidanje da bi se uslužio korisnik takođe oduzima vreme i skreće pažnju s drugog rada ali to je posao koji ne bi smeo da se izostavlja. Nije neophodno uslužiti sve i odmah, pogotovo u biblioteci specijalnog tipa.9 Nekada je, kako kaže Džudit Sies, jednostavno potrebno skloniti se od pogleda drugih kako bi se neki poslovi uradili bez nagomilavanja.

Strah od neuspeha dovodi do razvlačenja posla, posebno kada su u pitanju složeni poslovi. Često je teško bibliotekaru da odredi odakle da počne rad i kada ima puno posla rezultat je odugovlačenje. Stoga nas kvalitetna organizacija primorava da se fokusiramo na listu prioriteta. Loša organizacija dovodi do gubljenja vremena, promašenih rokova, troši nam novac i čini korisnike nezadovoljnima i čini da ne prepoznamo ključne momente kada se oni pojave. U ovome svetlu je menadžment kao kontinuirani proces planiranja dobro organizovanje sopstvenog vremena.

Lista poslova koji su problematični može nam pomoći da bolje utvrdimo prioritete, da ustanovimo sled obavljanja poslova ali je svakako najbolje neprijatne poslove uraditi odmah, s početka radnog dana a rezultat će dovesti do osećanja olakšanja i motivisaće za dalje. Poznavanje pravog vremena za određene poslove je od pomoći zato što je dinamika rada u bibliotekama s jednim zaposlenim različita i svaki će bibliotekar nakon nekog provedenog vremena na poslu znati kako da se organizuje. Najlakše poslove je najbolje raditi na kraju dana a tokom najveće frekvencije korisnika administrativne poslove ne bi trebalo raditi. Uglavnom se svi bibliotekari slažu da su prva dva sata početkom radnog dana najvažnija i tada treba raditi poslove koji iziskuju najveću skoncentrisanost.

Sentkler smatra da je strateški plan vredna stavka menadžmenta. On jača ulogu koju biblioteka igra u matičnoj organizaciji a takođe iskazuje i stručnost bibliotekara pa uvećava vidiljivost biblioteke i njen imidž. Na neki način strateški plan trasira put za ispunjenje ciljeva i misije biblioteke i čini ih izoštrenijim. Dobar plan olakšava određivanje budućnosti biblioteke i onoga što ona treba da bude. Tip rada i karakter matične organizacije kao i način njenog poslovanja određuju misiju biblioteke. Misija je često sinteza lične misije bibliotekara u svetlu njegove predanosti profesiji i filozofskih osnova kao i njegove volje da postigne uspeh i vrste posla koju obavlja matična organizacija. Ne treba da zaboravimo da je specifičnost rada solo bibliotekara baš njihov uloženi lični angažman i trud.

Planiranje podrazumeva analizu okruženja, potreba matične organizacije kao i predviđanje potreba korisnika te stvaranje sinteze sa sopstvenom vizijom razvoja biblioteke i postavljenim ciljevima. Plan rada je podjednako važan i kao proces rada i kao završni proizvod pa ga je naophodno uspostaviti i procenjivati. Ni u jednoj biblioteci lični napor bibliotekara nije od tolikog značaja kao u bibliotekama s jednim zaposlenim. Od solo bibliotekara bukvalno sve zavisi, da li će biblioteka uspešno raditi ili će propadati.

Sve iskazano je bitan deo menadžmenta prvenstveno da bi se opravdala uloga biblioteke koja radi u okviru veće organizacije, da bi se njen rad učinio transparentnim. Takvo vođenje posla određuje prioritete i njihov značaj u svetlu toga koliko je neki predmet za biblioteku bitan, kako on svojoj matičnoj organizaciji štedi vreme i budžet. Upravljačko telo institucije će ako ima razumevanja i poštovanja prema bibliotekaru ostaviti njegovoj proceni i stručnosti da donese važne odluke. Naravno, sve takve odluke bitno je dobro obrazložiti. U određivanjima sredstava potrebnih za uspešan rad biblioteke potrebno je uključiti korisnike i njihove potrebe.

Biblioteka omogućava stalni protok informacija i njena uloga je da bude informacioni centar. Veze između matične biblioteke i organizacije moraju biti čvrste kako bi delovale u stalnoj simbiozi. Automatizacija predstavlja uštedu vremena i uz dobru obuku, putem stvaranja internet sajta, brojne informacije mogu biti na usluzi celoj naučnoj populaciji (kada je u pitanju akademska biblioteka). Posao bibliotekara kao i filozofska osnova će uvek biti isti ali automatizacija predstavlja jedno od sredstava kojim se olakšava rad.

SMERNICE ZA UNAPREĐENJE POSLA

Moramo postaviti pitanje: koji je glavni fokus na koji bi trebalo da je bibliotekar usmeren a šta je od sporednog značaja?

Za uspešno poslovanje u okviru male bibilioteke, pogotovo kada je u njoj jedan zaposleni, važna je spremnost na promenu. Tehnologija uvodi složenost u poslovanje ali pruža više mogućnosti nego prepreka ako se pravilno uvede. Promene u informatičkom svetu su tolike da je sasvim moguće da još tokom svog profesionalnog radnog veka zasigurno doživimo još neku veliku promenu kakvu je internet doneo svojom pojavom. Moderno organizovan život je brz i iscrpljujuć a dobro iskorišćeno vreme donosi i štedi novac.

Problem bibliotekara koji su sami u biblioteci je samo deo problema koji bibliotekari imaju u svojoj profesiji i zajednica često nije svesna uloge i vrednosti biblioteke, međutim, često je slučaj na odgovornosti bibliotekara koji ne uspeva da dovoljno razložno predstavi bit svoga rada. Potrebno je stvarati uspešne i produktivne veze sa svojim okruženjem, poznavati strukturu, hijerarhiju, autoritete u radnoj organizaciji kao i nadležnosti.

Predanost učenju tokom celog života će bibliotekara uvek usmeravati prema profesionalnim kontaktima i uopšte pohađanju različitih kurseva. Matična organizacija može platiti članstvo u stručnim asocijacijama ili pokrivati troškove prisustvovanja stručnim skupovima ali i sopstveno investiranje je isplativo u situacijama kada ustanova ne može da pomogne. Teško će matična organizacija uvek biti spremna da ulaže u dodatno obrazovanje svoga bibliotekara i u unapređivanje znanje. Zato je potrebno sam se boriti za fondove i ostvarenje mogućnosti.

S tehnologijom je nešto drugačije jer je njena neophodnost vidljiva u svim domenima modernog poslovanja. Ako matična organizacija ne prepoznaje ulogu biblioteke kao karike u proizvodnom lancu teško je dobiti sredstva čak i za novu tehnologiju. Teško će se uvoditi nove usluge i menjati proces rada ako nije prepoznat značaj osnovnih poslova koje biblioteka obavlja. U tehnološkom smislu je inovativnost od velike pomoći jer olakšava rad i omogućava solo bibliotekaru da se posveti drugim poslovima. Gaj Sentkler napominje da bi trebalo imati u vidu da smo u biblioteci ipak profesionalci koji često rade administratvne poslove nego službenici u njoj zaposleni. Fokus ne bi trebalo izgubiti a smanjenje administrativnih poslova uvođenjem tehnologije pomaže.

Ne postoje male biblioteke u smislu moći komuniciranja. Uz posredstvo interneta kolekcija može biti vidljiva a sama biblioteka može lepo da se predstavi naučnoj ili drugoj populaciji u zavisnosti od tipa biblioteke. Veb sajt omogućava i dobru reklamu i lobiranje a pruža i dostupnost tehnoloških alata, baza podataka i sl. Digitalne baze na jednom mestu okupljaju produkciju naučnika zaposlenih u instituciji. Takav vid poslovanja u specijalni bibliotekama polako postaje standard.

Automatizacija je korisna ali često ograničena ili čak nemoguća u mnogim malim bibliotekama. Iako su tipovi posla gotovo isti kao u velikim bibliotekama rešenja u malim bibliotekama mogu biti drugačija i uključiti čitav spektar ideja.

U svetlu profesionalnog razvoja potrebno je stalno stručno umrežavanje, stalno upoznavanje s relevantnim događajima i razvojem bibliotekarstva kao i lični entuzijazam i pozitivni stav. Vrline inicijative, motivisanosti kao i duh preduzetništva, veštine komuniciranja u organizaciji su neophodni za kvalitetan rad. Ulaganje u stalnu informisanost o novim trendovima i upoznavanje novih pogleda na neke od bibliotečkih tema kasnije štede vreme.

NAPOSLETKU NAM PREOSTAJE…

Budućnost biblioteka uopšte a time i onih s jednim zaposlenim se više tiču slabog samopouzdanja i oslabljenog imidža nego navale informacija kojima su ljudi bombardovani preko raznih medija i lake dostupnosti neorganizovanih informacija. Vođstvo u ovom velikom broju nesređenih informacija će uvek biti neophodno.10Kada u svakodnevnom radu s korisnicima uvidimo da im treba pomoć u radu preko interneta, tu nastupaju bibliotekari kao stručnjaci. U specijalnim bibliotekama mnogi će korisnici nastojati da budu nezavisni u svojoj potrazi za informacijama, pogotovo na on-line i neće imati na umu da je bibliotekar prisutan kako bi pružio pomoć. Kakav god stav da imaju prema ulozi biblioteke i bibliotekara, mnogi korisnici se u stvari teško snalaze u kolekciji, ne koriste adekvatno kataloge, preproručene izvore, filtere pri pretraživanju čak i kada su veliki stručnjaci u svome polju rada.

Uloga solo bibliotekara se menja zajedno s ulogom biblioteka na tržištu modernog rada. Više nije dovoljan pasivan odnos pitanje-odgovor. Bitno je pretpostaviti šta će biti traženo i aktuelno na polju informacija i šta bi moglo da pomogne korisnicima. Bibliotekari postaju lideri u znanju i informacijama, medijatori, savetnici (naročito u poslovima pomoći izdavačima, piscima i sl.) a takođe se uključuju i u outsourcing.11 Često su solo biliotekari osobe koje rade izvan biblioteke na poslovima informacione pretrage i uopšteno organizacije i informatičkog konsaltinga. Komercijalni aspekti ih uključuju u prikupljanje informacija s tržišta i njegovo istraživanje. Džudit Sies smatra da je pogotovo polje netradicionalnih položaja u bibliotekarstvu u usponu a bibliotekarske veštine su sve više potrebne pri radu s bazama podataka ili tamo gde je rad s informacijama neophodan. Zato kao solo bibliotekari, koji se na neki način sami brinu o svojoj sudbini, moramo da ubedimo i svoje nadređene kao i korisnike da smo najbolji a možda i jedini koji im mogu pomoći u dostizanju njihovih ciljeva. Samo tako će budućnost posla biti osigurana i dostignuto poštovanje prema radu bibliotekara koji su jedini zaposleni u svojoj matičnoj organizaciji.

LITERATURA:

 

BENEDETTI, Joan M. “Managing the Small Art Museum Library” u Journal of Library Administration, vol. 39, br 1 (2003).

BUTLER, Barbara. “The One-person librarysuggestions for building global connections” u IAMSLIC Conference Proceedings, Honolulu, HI: IAMSLIC, 1994.

FEATHER, John i Paul STURGES. International Encyclopedia of Information and Library Science. London i New York: Routledge, 2003.

MALKIN, Carolyn i Arnold BLOCH LEIBLER. „One-person libraries: islands or innovators?“ u AsiaPacific Specials Health and Law Librarians Conference. Hobart: 1999.

PITTS, Roberta L. – „A generalist in the age of specialists: a profile of the one-person library director“ u Library Trendsvol 43, br. 1. (1994).

SHONTZ, Priscilla K i Richard A. MURRAY. A Day in the Life. Westport, Connecticut i London: Libraries Unlimited, 2007.

SIESS, Judith A. „The future of SOLO Librarianship“ u AALL Spectrum, vol 2, br 2. (1997).

SIESS, Judith A. The new OPL sourcebook : a guide for solo and small libraries. Medford, N.J.: Information Today, 2006.

SIESS, Judith A. Time Management, Planning and Prioritization for Librarians. Lanham, Md. : Scarecrow Press, 2002.

  1. CLAIR, Guy i Joan WILLIAMSON. Managing the One-Person Library. London: Butterworths, 1986. – 178 str.

STOKIĆ SIMONČIĆ, Gordana. “Menadžment i savremena tipologija biblioteka” u Glasnik Narodne biblioteke Srbije, vol. 3, br. 1 (2001).

< http://www.liscareer.com/keogh_solo.htm> (29. 1. 2017.)

<http://www.podaci.net/_z1/9116746/P-psibdn03v9520-0529.html> (27.4.2017.)

<http://www.sla.org/pdfs/disaster/oneperson_special_libraries.pdf> (15.3.2015.)

Prevod: Radmila Carević
višibi bliotekar, rukovodilac Informativno-pozajmnog odeljenja UBKG

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Džejms Tompson

Istorija načela bibliotekarstva

prevela Radmila Carević
Univerzitetska biblioteka Kragujevac

DRUGO POGLAVLJE

Veličina bibliotečkih zbirki

  1. PROBLEM VELIČINE

Na osnovu dokaza koji će biti priloženi, ustanovilo se da ne postoji jasno poricanje načela da se biblioteke moraju razvijati. Ono što, čini se, bibliotekarski svet iščekuje, jeste pojava jednog krajnjeg, konačnog načela ili više njih, koji dotiče probleme očigledno beskonačnog i ubrzanog razvoja svake veće biblioteke. Mada, iako bi moglo biti neverovatno, izgleda da istorija bibliotekarstva ukazuje na to da je takva vrsta iščekivanja prerana. Biblioteke nisu večne: Aleksandrijska biblioteka je, nakon svega, nestala; i skoro sve knjige u nekih osam stotina srednjovekovnih manastirskih biblioteka u Britaniji su uništene. Zapisi na glinenim pločicama, na svicima papirusa i pergamentima od životinjske kože su, jedno za drugim, prevaziđeni: ne postoji logičan razlog zbog čega ni štampana knjiga isto tako nije prevaziđena. Neka od pretpostavki govori da naš današnji društveni, ekonomski i politički poredak, koji odobrava i promoviše razvoj biblioteka, tim putem će sigurno i nastaviti. Ovo očigledno i jeste samo pretpostavka.

Ali kako god, problemi veličine su tu. U članku koji govori o arhitekturi biblioteka tekućeg izdanja Enciklopedije Britanike (43) nalazi se komentar: „Sveobuhvatno, na trenutnom prikazu se vidi da se, na osnovu istraživanja, bibliotečke zbirke dupliraju u veličini svakih 16-20 godina – čak se i najveće nacionalne biblioteke razvijaju po tom mernom šablonu. Tvrdnje o  takvom razvoju nisu baš jasno definisane…“   Statistički podaci o razvoju, koji su gotovo alarmantni, predstavljeni su svuda: Robert B .Dauns, na primer, koji je sumirao podatke razvoja biblioteka, što je i navedeno na kraju prethodnog podpoglavlja, takođe je naveo (44) da su biblioteke u Njujorku u 1935. godine imale 12 910 623 izdanja, do 1955., ovaj broj je porastao na 24 688 777, i u 1973. iznosio je 47 305 190.

Edvard  Edvards (45) se suočio sa ovim problemom pre više od stotinu godina, ali nije bio obeshrabren. Utvrdio je da se, u periodu kada su nova zdanja biblioteke Britanskog muzeja bila planirana (1822-23.), stvarni broj izdanja u biblioteci (zajedno sa manuskriptima i štampanim knjigama) kretao ispod 200 000, da je u vreme pisanja njegovih “Sećanja biblioteka” (1859.), broj zbirki premašio 600 000, i da je prosečni godišnji dotok iznosio približno 20 000 izdanja. Prokomentarisao je sledeće:” To da Nacionalna biblioteka treba da utrostruči svoj sadržaj za manje od trideset godina – bez pomoći u vidu nekih retkih prilika koje se negde drugde ukazuju revolucijama ili osvajanjima – je nešto što se uopšte ranije nije dešavalo.” Smatrao je da nacionalne biblioteke treba zaista da budu “enciklopedijska” skladišta, koja sadrže ne samo značajna književna dela, već i dela koja su “kratkog veka”. “Za veliku Nacionalnu bilioteku, zapravo, sve vrste knjiga su dobrodošle i mogu biti razborito tražene. Ali biblioteka ovakve kategorije pre je razvojna nego što je formativna“.

Edvards je bio svestan problema koje ovakva politika biblioteke može uzrokovati. “To, nesumnjivo, može biti nešto zapanjujuće“, napisao je, „da se razmotri tip magacina koji će se u budućnosti tražiti za ovo pozamašno skladištenje i književnih dela i neobrađenog istorijskog materijala, kako današnjice tako i nekih prošlih vremena“. Ali ostao je ubeđen da „zarad “korisne i časne veštine knjigotvoraca“, mi moramo i dalje da imamo ogromna, raznovrsna skladišta, i što su ona prostranija, veća će biti srazmera između pukih priručnika i nagomilanog broja, takođe će biti i veća proporcija „kiča“ …“

Kako god, ostavimo na stranu „velika skladišta“, Edvards nije zagovarao dalekosežni i neograničeni razvoj za sve vrste biblioteka. Njegovo ubeđenje je glasilo da, takođe, postoji potreba za bibliotekama „skromnijih ciljeva i specifičnog karaktera“ i izneo je da stručne biblioteke, poput pravne i medicinske, je najlakše oformiti. Znatno teže, mislio je, bile su regionalne i gradske biblioteke, koje s obzirom da imaju „izrazito narodni i obrazovni karakter“, teže da izađu u susret i „usluže korisnike“ svih društvenih klasa. On navodi da oni koji osnivaju biblioteku za narod treba da imaju jasne ideje vezano za ciljeve sa kojima je ona oformljena, za učenje koje ona posebno namerava da omogući i za moguće zahteve većine ljudi koji će je koristiti. On je bio svestan da precizna formulacija i interpretacija takve politike neće biti laka, pa je pokušao da ukaže na određene oblasti zbirke, i kao prvo: na sav mogući materijal na području na kome se biblioteka nalazi, pokrivajući sve aspekte i uključujući dela štampna na lokalu, zatim, na to da se naročito obrati pažnja na neki posebni predmet, na izbor koji će zavisiti od „sklonosti osnivača biblioteke“, na vrstu i veličinu biblioteka u okolini, na količinu sredstava dostupnih za kupovinu, kao i na mnoge druge faktore, ali, u bilo kom slučaju, treba da postoji „jedan bitan odabrani predmet po kome će biblioteka imati „sistematsku kolekciju“, radije nego „puko, nasumično nagomilavanje“

Ni u jednom pogledu Edvards ne govori ni o kakvom ograničenju veličine. Njegova briga je  važnost bibliotekarskih zbirki, ne i njihov opseg. Jasno prihvata načelo da biblioteke moraju da se razvijaju i jednako jasno se saglašava sa „Great Wen“ (pežotativni izraz za London) načelom nacionalnih bilioteka: naime, svaka nacionalna publikacija treba da pronađe svoj put ka nacionalnoj biblioteci, i ako će se retko pogledati, čak i ako će se smatrati publikacijom sumnjive (“kič”) vrednosti. Suština njegovog komentara na “puke priručnike” izvučena je jedan vek kasnije od strane Fremont Rajdera, što će ukratko biti objašnjeno. Razmatranje proporcije “kiča” kojim se bavio Edvards, bavio se i Gabriel Nodè još dva veka pre njega, koji je u svom delu “Saveti za sastavljanje biblioteka” (1627.), napisao: “Ne postoji ništa što čini biblioteku preporučljivijom od toga što svaki čovek u njoj pronađe ono što traži, i što nigde drugde ne može da nađe; kako god, važnost ovde pomenutog se ogleda u tome da ne postoji nijedna knjiga koja je toliko loša ili na lošem glasu, a da ne bude s vremena na vreme tražena od strane neke osobe.” (46) Nodeovo viđenje kiča je podržao i Henri Evelin Blis, u XX veku, kada je napisao: “Naše police su pretrpane mrtvim knjigama i onima koje će uskoro umreti. Naši katalozi su opterećeni kartonima koji su komplikovano uređeni. Za nekoliko decenija veliki deo ovog materijala će  propasti; veliki deo će biti beskorisan. A opet, većina toga biće uskladištena negde drugde. Nešto od toga će možda jednog dana biti dragoceno. Nešto od toga, što nikada neće biti dragoceno, imaće povremene čitaoce”. (47)  Rajmond Irvin, (48) je izneo suprotno viđenje ovoga, takođe u HH veku: Irvina je brinula količina “trica” nasuprot “vrednim delima” u našim nacionalnim bibliotekama koje su rezultat pravnog depozita. On govori o ogromnom i brzorastućem nagomilavanju “trica” koje su se sa posvećenošću negovale kao da su dela od vrednosti, i tvrdi da je dobar osećaj za ovakvu politiku možda pod znakom pitanja i da je neko smelije rešenje problema moglo biti preporučeno. A onda nastavlja da ukazuje na to, radije pretpostavlja, da ono što su nam godine donele, putem talasanja kroz više od dva milenijuma, je rezultat “ruke vodilje”. Nije precizirao o kojoj ruci vodilji se radilo, ali zaključak je da mora da je mislio na onu božansku. Ukratko, sve dok se vodi briga o “tricama” (ili kiču), Irvin želi da se izuzme iz razdvajanja književnih dela na dobra i loša.

Sada se može činiti protivurečno Edvardsovim skromnim tvrdnjama o politici koja se tiče zbirki gradske biblioteke, da je, kao što je pomenuto u prethodnom delu ovog poglavlja, Narodna biblioteka u Njujorku do 1974. godine sadržala 8 426 684 izdanja. Njujork je kosmopolitki grad sa više od 8 000 000 stanovnika širokog opsega interesovanja u smislu trgovačkog, tehničkog, obrazovnog, društvenog, rekreativnog i umetničkog; pa se Edvardsova preporuka da narodna biblioteka treba da izađe u susret i usluži korisnike svih društvenih staleža zasigurno može razmotriti tako da svaki stanovnik traži po jednu knjigu.

Sledeći ko je, pored neverovatno-narastajuće veličine bibliotekarskih zbirki, podržao načelo da biblioteke uprkos tome, moraju da se razvijaju, bio je Ernest A. Sevidž koji je napisao sledeće: (49) “Najbolje su najstarije biblioteke ako su se njihovim zbirkama neprekidno dodavala izdanja od osnivanja pa do dan danas”. To što je Sevidž stavio akcenat na neprekidno dodavanje postojećim zbirkama, ide, neosporno, zajedno sa zaključkom da biblioteke treba isto da se brinu kako o potrebama budućih generacijama tako i o savremenim potrebama. Savremenim naporima da se prikupe izvori ne bi smelo nužno da se omogući da “preovladaju” u budućnosti. Takođe Sevidž kaže: “Ali sumnjam da smo uopšte naučili kako su mnoge stare biblioteke bile jasno i “široko” utemeljene; kako su njihovi osnivači ili bibliotekari bili nestrpljivi da nađu knjige svih vrsta, čak i one koje su smatrali trenutno beskorisnim”.

Začudo, u naše vreme, taj koji se zalagao za rast bibliotečkih zbirki, bio je isti taj koji je prikupio određene podatke koji su doveli do opšte uzbune kada je u pitanju veličina savremenih zbirki. U svojoj knjizi “Učenjak i budućnost istraživanja biblioteke“ (1949.) , Fremont Rajder se bavio problemima koji su izneti zbog “zapanjujućeg razvoja naših velikih istraživačkih biblioteka”. On je bio taj koji je uočio da su se američke istraživačke biblioteke, nakon tri veka od svog nastanka, udvostručavale u veličini svakih šesnaest godina, i da nam, s tim u vezi, vrlo ubrzo predstoji neka vrsta ćorsokaka. Kao ilustrciju svojih teza, Rajder je uzeo primer rasta bibliotečkih zbirki Jejl univerziteta. U ranom HVIII veku Jejl je imao oko 1 000  izdanja. Pošto se veličina zbirki udvostručavala otprilike svakih šesnaest godina, do 1938. godine, Jejl je prikupio 2 748 000 izdanja. Računajući budući razvoj po istom statističkom sistemu, Jejl će imati nekih 200 000 000 izdanja do 2040. godine, sa prostorom od šest milja koje će zauzimati police.

Rajderova reakcija na tu sopstvenu računicu se ne razlikuje od one koju su imali njegovi prethodnici u Aleksandrijskoj biblioteci, niti od one u manastirskim bibliotekama. On veruje da, uprkos svemu, bibliotekama mora biti dozvoljeno da se razvijaju. Njegov glavni argument je taj da je oduvek postojala direktna statistička veza između obrazovne efikasnosti univerziteta i razvoja njegove biblioteke: pa tako, ako želite da imate jak univerzitet morate da imate biblioteku koja se udvostručuje u veličini svakih šesnaest godina. Samo u slučaju da obrazovna institucija stagnira, ovaj razvoj se neće desiti.

On priznaje da je slabljenje ovakve razmere razvoja moguće u dalekoj ali ne i u predvidljiivoj budućnosti. Čitalac ove knjige može da razmotri značajne primedbe u ranijem poglavlju koje se odnosilo na doba štampane knjige. Kraj jeftine knjige se nazire, na primer, broj štampanih knjiga se može smanjiti iz ekonomskih razloga i razvoj bibliotekarskih fondova više ne može da bude tako ubrzan zbog široko rasprostranjene ekonomske recesije. Kao što svi znaju, ekonomska budućnost biblioteka je nepredvidiva: biblioteke na kojima Rajder temelji svoje statističko predviđanje, uspešno su odolele ekonomskom ciklusu od tri veka. Takođe, postoje, kao što je ranije napomenuto, drugi bitni faktori koji se mogu uključiti u igru: politički i socijalni (gde bibliotečka istorija može da da primere ekstremne katastrofe) i tehnološke promene (koje, razumljivo, mogu da prevaziđu štampanu knjigu).

Rajder se muči da razjasni da se njegove osnovne teze ne odnose ni na narodne ni na univerzitetske, već na istraživačke biblioteke, na “čuvanje znanja od strane svih rasa”, na “stubove civilizacije”. On ne uzima u obzir to da “sve treba da bude sačuvano svuda”. On razvrstava istraživački materijal na “onaj koji se ne čita ali na koji se može uputiti ili na osnovu koga se može informisati”, i na “onaj koji je jedva malo korišćen, s obzirom da istraživači uvek rade na intelektualnim granicama”. On takođe navodi da istraživački materijal koriste jedino oni koji su na zavidnom intelektualnom nivou, a to su naučnici i to oni naučnici koji su specijalizovani za određenu oblast.

Sve u svemu, Rajder potvrđuje karakteristike istraživačkog bibliotečkog materijala i to – prvu: njihova upotreba je veoma kratka, drugu: on se ne upotrebljava tako često i treću: njihova upotreba zahteva visoku stručnost. Ovaj materijal ima za posledicu to da zahteva prilično drugačiji pristup katalogizaciji, povezivanju i skladištenju. Rajder  smatra,  na osnovu ovih tvrdnji, da problem nastaje usled rasta velikih istraživačkih zbirki.

Prvo mu je sinula ideja da se veličina biblioteka ograniči “izlučivanjem”. Za početak, on navodi da je nemoguće odreći se istraživačkog materijala u bilo kojoj obrazovnoj instituciji: ne možete imati samo zbirke za podučavanje, u suprotnom, nastavnici se neće modernizovati. Zatim, on razmatra pojam teorije “zbirke koja se ponavlja-zbirke sa fiksnim brojem izdanja”: ali brzo se može uočiti da ova teorija nailazi na stalni kamen spoticanja u vidu časopisa koji neprekidno izlaze, državnih dokumenata, društvenih izveštaja i tako dalje. U skladu sa ovakvim njegovim navodima, ne možete odbaciti ranija Early English Text Society izdanja samo da biste održali stalni broj bibliotečkih zbirki. Sledeće obrazloženje koje je Rajder izneo protiv ”teorije zbirke sa fiksnim brojem izdanja”, je to da su univerziteti i obrazovne institucije skloni da se razvijaju a samim tim i njihove biblioteke moraju da se razvijaju u skladu sa njima. Čovekovo znanje takođe raste i razvija se sve vreme. Sa tim razvojem se ne susrećemo u slučaju pozajmljivanja knjiga jedne biblioteke od druge, iako pozajmljivanje, pre nego posedovanje knjiga, nije uvek isplativije. On takođe navodi da je “selektivna istraživačka biblioteka” kontradiktorna u nazivu. Rajder objašnjava sledeći vid ograničenja veličine biblioteke “izlučivanjem”: naime, u slučaju bilo koje politike tog tipa postoji “združivanje pretpostavki” da će se naći neke druge biblioteke koje će zadržati sav svoj materijal, i koje će, kako Rajder kaže, “zadržati vreću za istraživački materijal”. On procenjuje da broj takvih “vrhunskih biblioteka”, koje neće biti dostupne samo u Sjedinjenim Državama, neće biti mali.

On dalje govori o ideji velike istraživačke biblioteke koja bi sadržala sopstveno skladište u koje se može smestiti “istrebljeni” materijal sa naraslih knjiških polica. Rajder ističe da se, po njegovom mišljenju, u okviru važnih pitanja koja se tiču uređenja, na prvom mestu nalazi nefunkcionalni plan biblioteke. On propisuje veličinu zgrade biblioteke, ne i veličinu biblioteke. Zaključno, na osnovu takvog uređenja, takozvano “skladište” će postati biblioteka, a sama biblioteka će postati arhitektonsko zdanje ili (na univerzitetu), postdiplomska biblioteka. On kategoriše sve te poduhvate na račun uštede prostora kao “transfere, ili uklanjnanja, ili odlaganja”, radije nego kao stvarne pokušaje da se suoči sa problemom. Rajder se takođe bavi i međubibliotečkom kooperacijom kao mogućim rešenjem problema veličine biblioteke. Počinje od “centralno-kataloške kooperacije”: izvori velikog broja istraživačkih biblioteka uneti su u jedan sveobuhvatni katalog. On iznosi da jedino sa stanovišta “samo-odricanja”, kad je takav sistem u pitanju, je moguće proizvesti bilo kakav efekat na razvoj: to podrazumeva da biblioteka ne kupuje odrođenu knjigu zato što centralni katalog pokazuje da postoji kopija na nekom drugom mestu. On dalje nastavlja sa razmatranjem ”kooperativnih” podela tematskih oblasti, u  smislu eliminacije nepotrebno dupliranog materijala među istraživačkim bibliotekama bilo koje istraživačke oblasti i to putem saglasne podele među njima i putem nabavke određenih tematskih oblasti. Kada se radi o takvim tematskim oblastima koje biblioteka odabira za sebe, od biblioteke se obično očekuje da se saglasi da dobija sve. Rajder smatra da postoje izvesne poteškoće podele i razvrstavanja, ali da je mnogo ozbiljniji problem taj da bilo koja celokupna podela tematskih oblasti nije samo stvar biblioteke: to ima dublji smisao za univerzitet. Zaključno i logično, niko ne želi da ima univerzitetsku biblioteku koja se bazira na lokalnim potrebama za naučnim planom, već naučni plan (koji uključuje fakultet i studente) na kome se bazira vođenje lokalne biblioteke.

Rajder takođe spominje plan regionalnog spajanja biblioteka, naročito regionalnih skladišta. Kasnije, on zapravo kaže da koordinacija između biblioteka bitno odlaže učinak jačajućeg razvoja, jer eliminiše traćenje vremena na sav duplirani materijal, između njih, ali opet, on naznačava da to uzrokuje problem, jer za neke čitaoce to zapravo predstavlja “seljenje” njihove biblioteke daleko od njih. Takođe, činjenica je da prednosti koordinacije ne mogu biti osigurane bez određene žrtve lokalne vlasti.

Rajder zaključuje da svi pokušaji da se reši problem veličine biblioteka putem među-bibliotečke koordinacije imaju jednog zajedničkog imenioca: “predlažu rešenje problema, na ovaj ili onaj način i to oduzimanjem knjige od učenjaka”. U procesu “izlučivanja” to je trajno i prostački, u procesu “skladištenja” mala je razdaljina između oduzete knjige i njenog učenjaka, u procesu podele tematskih oblasti, materijal je oduzet na dugo i “zarad čuvanja”.

On naglašava hitnu potrebu jednog naučnika za knjigom, budući da svrha istraživanja teži da bude nedosledna, nepredvidljiva i kratka. Ali, da bi se to zauvek radilo, on kaže da knjige mora da budu jeftine, katalogizacija mora da bude jeftina, povezivanje mora da bude jeftino i skladištenje knjiga mora da bude jeftino. Njegovo mišljenje je da je ovo četvorodelni problem i ono što je potrebno za njegovo rešenje jeste korišćenje tehnološkog napretka.

Podnaslov Rajderove knjige glasi “problem i njegovo rešenje”. Njegova dijagnostika problema je čujna i njegovo podržavanje načela koje kaže da biblioteke moraju da se razvijaju, proisteklo je na osnovu dvadeset pet vekova bibliotečke istorije. Ali njegovo rešenje problema još uvek nije steklo naklonost na nivou koji je predložio. Ukratko, Rajder je domišljato predložio da mikrofilmske kartice, u kombinaciji sa knjigom i njenim kataloškim kartonom i zapisom na propratnoj kartici, knjizi u mikroobliku, treba da čine budući sadržaj velikih istraživačkih biblioteka. Njegov izbor o upotrebi tehnoloških sredstava možda nije najispravniji, ali on je dao pozitivan i izuzetno cenjen doprinos rasparvi o datim problemima veličine.

References 

  1. Encyclopaedia Britannica, 15th ed, 1974.
  2. DOWNS, R B: op cit, 42.
  3. EDWARDS, E: Memoirs of libraries, 1859.
  4. Quoted in IRWIN, R: The origins of the English library, 1958.
  5. BLISS, H E: The organization of knowledge in libraries and the subject-approach to books, 2nd ed, 1939.
  6. IRWIN, R: The heritage of the English library, 1964.
  7. SAVAGE, A: op cit, 40.

Prevod: Radmila Carević
višibi bliotekar, rukovodilac Informativno-pozajmnog odeljenja UBKG

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Džejms Tompson

TREĆE POGLAVLJE

Odgovornost za očuvanje knjiga

  1. KURATORSKA FUNKCIJA

Starateljska funkcija bibliotekara – odgovornost da se vodi računa o materijalu koji je u njihovoj nadležnosti – bila je priznata i prihvaćena još u najranijim danima bibliotekarstva. Zaista, bibliotekar-zmaj, koji ljubomorno čuva svoje dragocene knjige, poznata je iskarikirana slika koja odražava stav Vilijama Blejdsa: „Gledano iz pravog ugla, posedovanje bilo koje stare knjige predstavlja svetinju o čijem zanemarivanju bi savestan kolekcionar ili staratelj pomišljao isto koliko bi i roditelj pomislio da zanemari svoje dete. Stara knjiga, kakva god bila njena tematika ili vrednost, je zapravo deo nacionalne istorije; možemo da je kopiramo ili da uradimo prepisku originala, ali nikada je ne možemo ponovo tačno napisati; a kao istorijski dokument on treba pažljivo da se čuva.” (1)

Na očuvanju knjiga se odlučno radilo, kako u Asurbanipalovoj tako i u Aleksandrijskoj bibloteci. Prepisivači u biblioteci u Ninivi “neumorno su radili na ispisivanju novih izdanja starijih knjiga.” (2) U bibliotekama sa glinenim pločicama, poput Vavilonske i Asirske, bio je običaj da se, prema rečima Džejms Vestfal Tomsna (3) “s vremena na vreme naprave sveže kopije  od originala, koji mogu upotrebom da postanu nečitki ili da se tom istom upotrebom njihove ivice iskrzaju i pohabaju.” U Aleksandrijskoj biblioteci književnost je istovetno čuvana i očuvana. Rejmond Irvin iznosi (4) da je vek trajanja papirusa bio izuzetno kratak i da se očuvanje tekstova postizalo jedino “konstantnom reprodukcijom”.

U srednjovekovnim manastirskim bibliotekama, kao što je bilo naznačeno u prethodnom poglavlju, braća monasi su isto tako bili uposleni u skriptorijumu. Posebna pažnja bila je posvećena održavanju dragocenih rukopisa. Džon Vilis Klark (5) nam govori da je pravi običaj održavanja rukopisa preuzet iz jednog sveopšteg običaja, a onda citira kanon  Benediktinaca: “Kada monasi čitaju u samostanima ili crkvama, trebalo bi, ako je moguće, da drže knjige u svojoj levoj ruci, umotane u rukav njihove odežde i postavljene na njihovim kolenima; njihova desna reka trebalo bi da ostane otkrivena da bi njome držali knjigu i okretali njene listove”.  On, takođe, ističe da su u samostanu Monte Kasino (koje su se obično koristile u stanjima razgaljenosti) bivale odložene na zemlju kako bi se mogle koristiti za obavijanje rukopisa koje su monasi održavali. Prevodi i značajnu poruku koju je sadržao rukopis iz 14. veka Biblioteke istoimenog samostana: ”Ko god nastavlja svoje učenje putem ove knjige, treba da bude obazriv i da okreće listove nežno kako bi se izbeglo njihovo cepanje; takođe neka oponaša primer Isusa Hrista koji je, kada je nežno otvorio knjigu proroka Isaije i pročitao je pažljivo, sa poštovanjem ju je umotao i prosledio je svom pomoćniku.”

Bibliotekari koji su pripadali nekom ranijem dobu, kao i njihovi sledbenici, bavili su se, naravno, pitanjima nemara i krađe. Klarke iznosi da je, kada je 1475. godine Sikst IV imenovao Bartolomea Platinu za bibliotekara Vatikanske biblioteke, bilo očigledno da je ta biblioteka evidentno trpela nemar od strane onih u čijoj je nadležnosti prethodno bila. Mnoga izdanja su nedostajala, a ona preostala bila su u jadnom stanju. Platina je zaposlio knjigovesca da popravi stanje knjiga i nadoknadi izgubljeno, i kada je Sikst IVobjavio rigoroznu Bulu, posle proglasa da su ”izvesna sveštena i svetovna lica, bez straha pred Bogom, odnela iz biblioteke razna teološka i druga značajna izdanja, da su se drznula da ta izdanja pakosno kriju i drže ih u tajnosti”, Platina je nastavio da upozorava takve osobe da ukoliko, u roku od četrdeset dana, ne vrate knjige, mogu da se smatraju izopštenim iz crkve. Sikst IV je, takođe, upozorio da, ukoliko su te osobe sveštena lica, neće im biti dozvoljeno da imaju prihode, a ukoliko su svetovna lica, neće im uopšte biti dozvoljeno da se zaposle. Takođe, od momenta kada je Platina stupio u službu pa sve do 1485. godine, vodila se evidencija pozajmljenih knjiga iz Vatikanske biblioteke. Ova evidencija je vođena sa upozorenjem da ko god upiše svoje ime na spisak sa potvrdom da su knjige uzete na zajam, i ukoliko ih ne vrati u Vatikansku biblioteku neozleđene, u kratkom vremenskom periodu, navući će na sebe ne samo Papin bes već i njegovu kletvu.

Paralela sa ovim primerom starateljske funkcije bibliotekara iz 15. veka, potpomognute odobrenjem od strane zakonske vlasti, može se povući sa engleskom pravnom istorijom 19. veka. Sikst IV, sa svojim ovlašćenjima za izopštavanje iz crkve (da ne pominjemo njegovu kletvu), predstavljao je domintnu i uticajnu figure svoga vremena. U Engleskoj, u 19. veku, takav uticaj imao je Parlament, a 1861. godine, Parlament je usvojio Zakon o zlonamernoj povredi svojine, pa je Poglavljem 39 zakona o povredi umetničkih dela propisano: “Ko god zlonamerno i nezakonito uništi ili ošteti bilo koju knjigu ili rukopis, koji se čuva u svakoj biblioteci ili u nekom drugom skladištenom prostoru koje je u svako doba ili s vremena na vreme otvoreno za javnost, biće kriv za prekršaj. I tako osuđen, biće dužan da ide u zatvor na šest meseci, sa ili bez obavljanja teškog fizikog rada, a ukoliko se radi o ženskoj osobi ispod šesnaest godina, sa ili bez šibanja. “

U doba štampane knjige stvarnu zaštitu od gubitka ili uništavanja bibliotečkog materijala činile su brojne kopije postojećih tekstova. Čak i tako, kako je Irvin izneo, popularni i kratkotrajni tekstovi i dalje nestaju. On navodi činjenicu da polovina engleskih romana objavljenih između 1770. i 1800., koji su predstavljali osnovu pozajmnih biblioteka toga vremena, više se ne mogu naći.

Vilijam Blejds u svojoj knjizi “Neprijatelji knjiga” iscrpno, ako ne i šaljivo, pripoveda o različitim slučajevima grabljivaca knjiga i pljačkaša biblioteka. On iznosi štetan uticaj gasa i toplote, na primer. U danima prošlog veka, kada su biblioteke za osvetljenje koristile gas, sumporna para je uništila kožne poveze (naročito one od ruske kože). Toplota, naravno, uništava tako što isušava. Blejds kaže da su knjige isto što i deca: da bi bile zdrave, treba im atmosfera koja je čista, ne previše vruća, ne previše hladna, ne previše vlažna i ne previše suva. On napominje da su prašina i kompletan nemar, takođe, uništitelji knjiga.

Blajds se bavi i problemom “knjiškog moljca”: što zapravo ukazuje na veliki broj gusenica i crva koji se hrane starim drvetom, otpacima povrća ili nekim vlaknastim materijalom. Knjiški moljac, očigledno, voli papir, ne pergament od životinjske kože, pa su tako knjige radije od rukopisa meta napada. Knjige, takođe, napadaju i druge štetočine – pacovi, na primer.

Blejds se bavi i grabljivcima i uništiteljima koji pripadaju ljudskoj vrsti. Njegovu srdžbu bude knjigovesci koji seku štampani papir ili štampane stranice: koji čini se, imaju urođenu antipatiju prema grubim ivicama i širokim marginama. On, isto tako, ne podnosi kolekcionare koji seku ili cepaju stranice knjige – naročito naslovne strane, ukrašene inicijale, začelja i ilustracije. On je, takođe, obazriv kada su u pitanju nestašluci dece i slugu.

Ostao je dosledan obožavalac onih bibliotekara kao i svih drugih ljudi koji su sposobni da spasu knjige od ovakvih opasnosti. Prepričava, odobravajući, kako su knjige, “na tužan način ozleđene” požarom 1862. godine u holandskoj reformisanoj crkvi, Ostin Frirs, u Londonu, povraćene zahvaljujući njihovim neumornim bibliotekarima, i to: sušenjem, pranjem, lepljenjem, presovanjem i povezivanjem. Slična operacija spašavanja, samo na mnogo većem nivou, obavljena je u našem vremenu, prateći razornu poplavu u Firenci u novembru 1966. godine. Velika i predana operacija spasavanja koja je uključivala na stotine studenata dobrovoljaca pod primotrom stručnjaka spasila je i povratila većinu poplavljenih knjiga i rukopisa.

Reference

  1. BLADES, W: The enemies of books, 1902.
  2. SAYCE, A M: Assyria, 1883.
  3. THOMPSON, J W: Ancient libraries, 1940.
  4. IRWIN, R: The heritage of the English library, 1964.
  5. CLARK, J W: The care of books, 1901.

MA Marija Bulatović
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“

Univerzitetska biblioteka u Bratislavi je najstarija i najveća istraživačka biblioteka u Slovačkoj. Osnovana je 1919. godine kao biblioteka za novoosnovani Komenius Univerzitet. Paralelno je služila i kao nacionalna biblioteka do 1954. godine. Od 1954. godine postaje glavna istraživačka biblioteka koja takođe služi široj javnosti. Ime Univerzitetske biblioteke ostaje zato što govori o istorijskoj nameni, finansiranju i korisničkoj pozadini. Tokom godina se biblioteka transformisala iz klasične biblioteke u savremenu istraživačku biblioteku i multifunkcionalni kulturni centar. Ona je univerzalna državna istraživačka biblioteka za čitavu Republiku Slovačku, koja omogućava široj javnosti slobodan pristup znanju i informacijama koje se distribuiraju kroz mnoge vrste medija.

Biblioteka sprovodi koordinacioni, statistički, obrazovni i metodološki rad za biblioteke u Slovačkoj. Biblioteka ima za cilj da podstiče književne, informativne, bibliografske, istraživačke i kulturne aktivnosti kroz to što je:

  • depozitna biblioteka Slovačke
  • depozitna biblioteka za UN
  • depozitna biblioteka i informativni centar za UNESCO
  • depozitna biblioteka za NATO
  • konzervatorska i depozitna biblioteka za disertacije odobrene u Slovačkoj.

Trenutno biblioteka sadrži oko 2.520.000 publikacija. Njene zbirke uključuju slovačku i inostranu literaturu. Od 1978. godine u njoj se nalaze i disertacije sa teritorije Slovačke. Pored klasičnih publikacija, elektronski dokumenti su takođe deo kolekcije. Na raspolaganju su i sekundarni izvori informacija – nacionalne bibliografije, katalozi publikacija, bibliografski radovi, Science Citation Index i PROQUEST baza podataka sa bibliografskim informacijama i citatima u ppunom tekstu.

Elektronski izvori Univerzitetske biblioteke u Bratislavi su najsavremenija, dobro održavana zbirka elektronskih medijskih resursa i digitalnih dokumenata. Ova kolekcija predstavlja profil, misiju i dužnosti Univerzitetske biblioteke koju daje nacionalni bibliotečki sistem slovačke republike.

MA Marija Bulatović
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“

Gradska javna biblioteka Jana Pavla II u Opolu je kulturna institucija podređena lokalnoj samoupravi i primenjuje određene statute o zadacima zadovoljavanja i razvijanja obrazovnih, kulturnih i informativnih potreba lokalne zajednice. Stara je preko šezdeset godina. Biblioteka je počela sa radom u novoj zgradi 2010. godine i prostire se na 4 sprata. U prizemlju se nalaze konferencijska sala, galerija, foto galerija i kafe, a na prvom i drugom spratu su pozajmna odeljenja, čitaonice i dečije odeljenje. Administracija biblioteke je smeštena na 3. spratu. Biblioteka je prilagođena za korišćenje osobama sa posebnim potrebama.

Posebno je zanimljivo dečije odeljenje, koje pored knjiga i stripova sadrži društvene igre, igračke, časopise za tinejdžere i 3 računara. Svi sadržaji su dostupni za iznajmljivanje, ali se deca motivišu da koriste i čitaonicu i sve njene sadržaje kroz igru i rad sa dežurnim bibliotekarom. Ispred odeljenja se nalazi aparat za samozaduživanje knjiga, pa se najmlađi korisnici od malih nogu uče kako da ga koriste.

Medijateka ima 5 audio-vizuelnih štandova povezanih sa internetom, mnoštvo filmova, knjiga i muzike, audio knjige na poljskom i stranim jezicima (1.700), stripove (750), čitače za slepe, čitače elektronskih knjiga. Ponuda je velika i obuhvata sve žanrove, tako da zadovoljava potrebe svih korisnika.

Ova Biblioteka nije samo mesto za izdavanje knjiga, nego i mesto gde se održavaju sastanci, razgovori o književnosti, umetnosti i obrazovanju. Pored tradicionalnih knjiga, fond uključuje i audio knjige, časopise, muzičke CD-ove, DVD-ove sa filmovima, serijske publikacije, crtane filmove i drame, stripove, Blu-rej filmove i društvene igre. Takođe mogu da se iznajme čitači elektronskih knjiga. Biblioteka nudi elektronski sistem rezervacija knjiga putem on-lajn kataloga SOWA, automatizovanog samopozajmljivanja (selfcheck) i vraćanja knjiga (book drop), pristup Internet čitaonici  i američkim bazama. Biblioteka poseduje čitače za digitalne glasove koji su potpuno prilagođeni za slepe i slabovide.

Svake nedelje biblioteka predlaže niz kulturnih događaja: sastanke autora, promocije knjiga, izložbe, koncerte, filmske projekcije, radionice, književna dešavanja i  razgovore. Najvažniji događaji kojeorganizuje Gradska javna biblioteka su: književna jesen Opola, Sve-Poljski konkurs za eseje i Dan književnosti dece i mladih.

MA Marija Bulatović
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“

Moravska biblioteka u Brnu je istraživačka organizacija čija je glavna svrha da sprovede temeljno istraživanje, primenjeno istraživanje ili eksperimentalni razvoj i da distribuira svoje rezultate putem edukacije, publikacija ili prenosa tehnologija.

Osnovana je 1808. godine, a od 1935. godine ima status nacionalne depozitne biblioteke. Sada je regionalna biblioteka za područje Južne Moravske. Sa fondom od 4 miliona jedinica druga je po veličini  biblioteka u Češkoj.

Poseduje vredne istorijske zbirke, a neke od njih su:

  • Zbirka rukopisa se sastoji od rukopisa iz Moravske biblioteke, biblioteke  u Mikulovu i nekoliko moravskih manastirskih biblioteka.
  • Zbirka inkunabula sadrži originalnu kolekciju Františkovogmuzeja, kao i inkunabule nekih moravskih manastirskih biblioteka.
  • Zbirka starih štampanih knjiga –  najstariji deo kolekcije se sastoji od legata i poklona suosnivača i donatora Františkovogmuzeja. Sadašnja zbirka sadrži oko 40.000 jedinica, a kolekcija takođe uključuje odvojene verske i sekularne biblioteke (na primer, oduzetu nemačku imovinu).
  • Zbirka Molovih mapa je jedinstvena zbirka mapa koje su pripadale Bernardu Pavlu Molu. Sadrži 000 stranica monohromatskih i ručno obojenih gravura, mapa, pejzažnih slika, planova i pogleda različitih gradova i geografskih lokacija.
  • Zbirka grafika moravskih gradova i županije (litografije i fotografije) sadrži oko 1200 stranica.
  • Zbirka portreta se sastoji od oko 250 litografija eminentnih ljudi Austrougarske imperije.
  • Zbirka starih štampanih priručnika sadrži oko 2.300 knjiga o upravljanju bibliotekama.

Fond je raspoređen na 7 spratova prema oblastima, sa čitaonicama, internet centrom i prostorijama za timsko učenje. Veliki deo fonda može da se pretraži u on lajn VuFind katalogu, kao i da se rezerviše i poruči željena literatura. Ako nešto ne može da se nađe u on lajn katalogu Biblioteka nudi preuzimanje digitalizovanog lisnog kataloga u kome se nalazi literatura nabavljena pre 1994. godine. Takođe poseduje baze podataka kojima upravljaju najprestižnije izdavačke kuće na svetu i linkove za besplatne on lajn resurse i baze podataka dostupne na CD-u i DVD-u.

Biblioteka ima digitalnu biblioteku Kramerius u kojoj se nalaze digitalizovani retki dokumenti i elektronski dokumenti napravljeni direktno u digitalom formatu. Pristup digitalnoj biblioteci je ograničen pristupnim pravima, a metapodaci, tj. bibliografski i drugi opis dokumenata dostupni su svima, kao i podaci o dokumentima koji nisu zaštićeni zakonom o autorskim pravima. Podaci zaštićeni zakonom o autorskim pravima dostupni su samo korisnicima koji pristupaju aplikaciji sa računara u prostorijama biblioteke. U saradnji sa Nacionalnom bibliotekom Češke i Institutom računarskih nauka Univerziteta Masarik Moravska biblioteka organizuje čuvanje čeških veb resursa u digitalnom arhivu od 2000. godine.

MA Marija Bulatović
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“

Šleska biblioteka je najstarija biblioteka u Gornjoj Šleziji. Osnovana je krajem 1922. i početkom 1923. godine kao Biblioteka šleskog parlamenta. Tek 30 godina kasnije 1952. godine dobija sadašnji naziv. 1998. godine dobija novu zgradu. 2000. godine,  je spojena sa Regionalnom javnom bibliotekom. Nova Šleska biblioteka je najsavremenija umetnička biblioteka u Poljskoj i jedna od najbolje opremljenih biblioteka u Evropi, koja ispunjava najviše svetske standarde.

Glavna funkcija koju obavlja Šleska biblioteka je prikupljanje, katalogizacija, stavljanje na raspolaganje i očuvanje poljske i strane literature i drugih dokumenata koji podržavaju razvoj naučnih istraživanja ili služe potrebama obrazovanja.

Zbirka Šleske biblioteke sastoji se od dokumenata koji pripadaju svim granama znanja, posebno prava, ekonomije, društvenih nauka, humanističkih i regionalnih materijala koji se odnose na sadašnjost i prošlost Šleske.

Biblioteka ima u svom posedu više od 2.500.000 knjiga, među njima su:

  • štampani materijali (monografije, brošure, periodika),
  • rukopisi,
  • kartografski materijali (mape, atlasi),
  • ikonografski materijali (grafike, eks librisi, crteži, gravure, fotografije, razglednice, knjižice),
  • audio-vizuelni materijali (analogni zapisi, kompakt diskovi, kasete),
  • elektronski nosači podataka (CD-romovi, DVD-romovi).

 

Biblioteka takođe poseduje preko 100 slika moderne umetnosti koje su izložene u prostorijama biblioteke.

U biblioteci se nalazi i 5 posebnih prostorija – soba posvećenih istaknutim ličnostima, sa delom njihovih knjiga ili upotrebnih predmeta. To su sobe posvećene: Korfantu, Konstantinu Volniju, Emilu Sramki, Kazimiru Golbiju i Feliksu Dubki.

Da bi se olakšao rad u Biblioteci i smanjilo vreme dobijanja poručene knjige magacinski prostor je potpuno automatizovan. Na poslednja 2 sprata zgrade nalazi se 16 000 kontejnera sa knjigama, a za njihov transport se koristi 5 robota. Ovakav automatizovani sistem skladištenja je novina u svetu i koristi ga samo nekoliko biblioteka .

Neki bibliotečki materijali zahtevaju posebnu zaštitu i optimalne uslove skladištenja. Zbog toga Šleska biblioteka nudi ograničen pristup mnogim vrednim naslovima, koji su dostupni samo u čitaonicama ili u obliku mikrofilmova.

Digitalna biblioteka je deo Evropskog projekta „Retke kolekcije Šleskih internet biblioteka“. U kolekciji se nalaze najvrednija dela koja se čuvaju u Biblioteci, između ostalog: 53 inkunabule, 30 manuskripata, 634 grafike, 1270 fotografija, 1000 razglednica i 17 naslova šleskih novina.

Od 1999. godine u Biblioteci postoji Klub dobre knjige u kome se održavaju promocije knjiga i sastanci književnih kritičara. U Biblioteci se takođe održavaju raznovrsne izložbe vazane za kolekcije iz fonda biblioteke, kao i edukacije za publiku.