Dr Vera Petrović, Bibliotekar savetnik
Međunarodna konferencija se održala u Nacionalnoj biblioteci Crne Gore „Đurđe Crnojević“. Tema konferencije bila je: Biblioteke, arhivi i muzeji u kontekstu programa zaštite, promocije i približavanja kulturne baštine široj javnosti, sadržana u Evropskim smernicama za saradnju biblioteka, arhiva i muzeja – UN Agenda 2030 za održivi razvoj.
Učesnici skupa, bili su iz Crne Gore, Makeonije, Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Prezentovano je četrdeset radova, od kojih je sedamnaest bilo iz Srbije.
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ sa dva rad, Univerzitetska biblioteka u Kregujevcu i Učiteljski fakultet u Beogradu sa po jednim, a devet radova su izlagale kolege iz narodnih i gradskih biblioteka.
Teme o kojima su govorili bibliotekari iz Srbije:
-Kulturni značaj i digitalna vidljivost zaostavštine Vojislava M. Jovanovića Maramboa, Vera Petrović, Marija Bulatović, Jelena Smailagić.
-Uloga nauke u očuvanju kulturnog nasleđa: interakcija, uticaji i perspektive, Sanja Antonić, Oja Krinulović Matea Milošević.
-Ženska štampa u digitalnim bibliotekama Srbije, Ljiljana Stanimirović.
-Tragom ornamenata – očuvanje i promocija kulturne i naučne baštine, Vladimir Brborić, Jelica Ilić Minić.
-Na putu ka istom cilju – primer saradnje biblioteke, muzeja i arhiva u lokalnoj zajednici, Marko Bojić, Marija Crnković.
-Crna Gora u Slovačkoj periodici 19. veka, Nataša Filip.
-Dečja kulturna geografija, Milica Matijević.
-Digitalizacija kruševačke privredne periodike, Snežana B Nenezić.
-Digitalni vodič, Jasmina Ivanković, Dragana Marinković, Bojana Petković.
-Umivanje lica i duše grada, Ružica Stanković.
-Narodna biblioteka u Jagodini u funkciji održivog razvoja kulturnog nasleđa, Suzana Tanasijević, Nada Dimitrijević, Marko Bojić.
-Jedna kraljevska priča: kralj Nikola „okom“ Posebnih zbirki Biblioteke Matice Srpske,Tamara Malešev, Irena Zečević.
-Profesorska kolnonija u Beogradu, Olga Ječmenica.
-Promocija kulturne baštine kao segment ostvarivanja ciljeva Agende 2030 kroz projekte zaštite i predstavljanja stare i retke bibliotečke građe Biblioteke grada Beograda, Milanka Babić-Vukadinov, Zoran Zdravković.
-Saradnja Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović“ sa Istorijskim arhivom i Narodnim muzejom u Valjevu na promociji i zaštiti kulturne baštine, Violeta D. Milošević.
-Adžića kuća u Kraljevu: baština koja nije zaboravljena, Katarina Grujović-Brković, Ana Gvozdenović, Ivana Hrenko.
-Zavičajno nepokretno kulturno nasleđe Obrenovca – valorizacija i promocija.
Makedonija se predstavila sa sedam radova:
–Celoživotno učenje „modus vivendi“ korisnika biblioteka, Jelena Petrovska.
–Zaštita na stare knigi od fondot na Bibllioteka „Braka Miladinovci“, Skopje, Biljana Adžiovska-Pandžarova.
–Ulogata na javnite opštinski biblioteki vo Makedonija, vo zaštita, promocija i afirmacija na knižnoto i neknižnokulturno nasledstvo, Monika Taleska.
–Uloga na bibliotekarot vo novoto-„pametno“ doba: javnite bibliotekite i novite tehnologii-predizvici, problemi i novi vizii, Gordana Andreeva, Ivona Džamtovska-Jankulovska
–Primena dobre praakse u bibliotečkoj delatnosti, Jovana Rilak.
-Tehnologija, globalizacija i podobreni bibliotečni uslugi, Andrijana Apostolovska.
-Formi i metodi na sorabotka megu biblioteki, državni arhivi i muzei, Elena Stankoska.
Bosna i Hercegovina predstavila se sa radom:
–Primjer saradnje baštinskih institucija na projektu „Preventivna konzervacija zbirki Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine“, Almedina Salihagić, Azra Bečević-Šarenkapa.
Hrvatska se predstavila sa tri rada:
-Cenzura i tiskara C. A. Occhija u Dubrovniku, Vesna Čučić.
–Digitalizacija arhivskoga gradiva Dubrovačke Republike, Zoran Perović.
–Zbirka starih i rijetkih knjiga u knjižnici Pomorske škole Bakar, Marija Miletić.
Crna Gora, kao organizator i izuzetan domaćin, pored uvodnog izlaganja Dragice Lompar, direktorke Nacionalne biblioteke Crne Gore „Đurđe Crnojević“, predstavila se sa jedanaest radova:
–Preventivna zaštita stare i rijetke knjige u Narodnoj biblioteci „Radosav Ljumović“, Vesna Asanović, Aleksandra Vukanović.
–Biblioteke, arhivi i muzeji-riznice kolektivnog sjećanja: put humanosti koji povezuje i obavezuje, Nataša Špadijer.
–Koncept projekta edukacije bibliotekara o preventivnoj zaštiti i konzervaciji građe za pozajmicu u institucijama bez konzervatorske sllužbe, Lidija Martinović.
–Pisana kulturna baština u digitalnom formatu: Bilješke sa sjednica Skupštine Crne Gore, Nataša Komnenić, Jelisaveta Blagojević.
–Pošta Crne Gore u staroj crnogorskoj periodici, Vesna Kovačević.
-Od tradicionalnog do modernog: evropska moda na dvoru Petrovića, Marina Šoć.
–Djeca čuvaari kulturne baštine, Danijela Nikčević, Dijana Đurašković, Jelena Vukasović, Jasmina Bajo.
-Organizaciona struktura Državnog arhiva Crne Gore kao bitnog segmenta čuvanja i zaštite kulturne baštine, Mijodrag Zoranić.
-Anđe i Kalištan-„puče“ ljubav i uđe u pjesmu, Željko Miranović.
-Unapređenje arhivske djelatnosti u Crnoj Gori u cilju promocije i približavanja arhivske građe široj javnosti, Sandra Marković.
–Vrijedna iskustva-podstrek za buduće izazove, Dragana Marković.
Jasmiona Bajo, predsednica udruženja bibliotekara Crne Gore, bila je moderator panel diskusije: Uloga biblioteke u promociji kulturnog turizma.
Msr Marija Bulatović
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“
Petnaesta međunarodna QQML (Qualitative and Quantitative Methods in Libraries) konferencija je održana u Heraklionu, na Kritu od 30.05. do 03.06.2023. godine na grčkom Mediteranskom univerzitetu. Organizovana je u saradnji organizacije ISAST i Mediteranskog univerziteta. Srebrni, a ujedno i glavni sponzor konferencije je bila kompanija EBSCO koju je predstavio Dragan Nikolić.
Glavna tema konferencije je bila: “Library as a promoter of democracy and active citizenship” sa sledećim podtemama: Agenda 2030 and Archive Library Museum (ALM) communities (Sustainability, Green libraries, Measurement and impact analysis), The Impact of libraries in:(Politics, Economic development,Workforce Development, People’s lives and communities, Education and research, Social inclusion), Archive Library Museum (ALM) communities (Protection and promotion of cultural heritage, Risk management in ALM Communities, Management of cultural goods in ALM Community), Democracy and visibility (Visualization of statistics, Social Μedia and the marketing, Fake news, New ICTs and their influence, Future libraries (Expanded boundaries, New generation of services, Innovative synergies and collaboration).
Kao i poslednjih godina i ova konferencija je imala mogućnost onlajn učešća. U toku četiri dana konferencije održane su plenarne sednice, specijalne sesije i radionice, a predstavljeno je 108 radova i 10 postera.
Srbiju je ove godine predstavljala: Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, Narodna biblioteka Srbije, Biblioteka grada Beograda, Bibliotekarsko društvo Srbije i Narodni muzej Kraljevo sa četiri rada i tri postera.
Konferencija je počela vođenom turom po Heraklionu, a završila se celodnevnim izletom, tako da je bilo prilike da se i van prostorija konferencije bolje upoznaju kolege iz celog sveta, razmene iskustva i dogovore buduću saradnju.
Dr Vera Petrović, Bibliotekar savetnik
Dvadeseto međunarodno savetovanje: Aktuelnosti građanskog i trgovačkog zakonodavstva i pravne prakse, održano je u Neumo 15. i 16. juna 2023. godine. Savetovanje je uspešno realizovano u okviru 4 sesije i 3 okrugla stola. Okrugli sto Društva bibliotekara pravnih i srodnih bibliteka Jugoistočne Evrope je petnaest godina sastavni deo ovih savetovanja.
Tema okruglog stola bila je: Percepcija zvanja knjižničara danas-primeri iz prakse. Okruglom stolu prisustvovalo je 6 članova društva sa 4 izlaganja.
Edita Bačić, Bibliotekarstvo danas: mogući pravci budućeg razvoja;
Edita Mulaosmanović, Uloga Univerzitetske biblioteke u prezentaciji naučno-istraživačkog rada Univerziteta „Džemal Bjedić“ u Mostaru;
Ines Ovčar, Percepcija zvanja knjižničara danas;
Vera Petrović, Sticanje stručnih zvanja u bibliotečko-informacionoj delatnosti Srbije.
Posle diskusije o regionalnom strukovnom položaju bibliotekara, doneti su zaključci:
- Nastaviti kontinuitet održavanja Okruglog stola u Neumu;
- Formirati Programski odbor za sledeći Okrugli sto;
- Nastaviti saradnju sa EBSCO-om;
- Izvršiti prijem novog člana-koleginice Edite Mulaosmanović sa Univerziteta „Džemal Bjedić“ u Mostaru;
- Poslati svim bibliotekama pravnih fakulteta u regionu, poziv i pristupnicu da se uključe u rad Društva;
- Raditi permanentno na afirmaciji Društva pravnih i srodnih bibliteka Jugoistočne Evrope.
Istorija načela bibliotekarstva
Prevod: Radmila Carević
bliotekar savetnik rukovodilac Informativno-pozajmnog odeljenja UBKG
THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm
Bibliografija: str. 226-227. – Registar.
ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)
COBISS.SR-ID 514543253
Prvo načelo: Biblioteke su produkt društva.
Kroz istoriju se pokazalo da je sudbina biblioteka, od onih antičkih pa sve do današnjih, uvek povezana sa sudbinom društva koje ih je stvorilo. Biblioteka u Ninivi je bila usko povezana sa Asurbanipalovom vladavinom. Za vreme njegove vladavine kao i za vreme vladavine njegova tri prethodnika (Sargona, Senaherida i Asarhadona) Asiria je bila vodeća država u zapadnoj Aziji, kraljevstvo koje se prostiralo od Persijskog zaliva pa sve do Mediterana. Za vreme Asurbanipala Niniva je postala prestonica i administratitvni centar. Ona je predstavljala srce kraljevstva i civilizacije. U Ninivi je podigao biblioteku, ne samo da bi ona čuvala svo znanje i učenjaštvo nacije, već i da bude posrednik u dopunjavanju i prenošenju tog istog znanja.
Iz sličnog razloga je osnovana i Aleksandrijska biblioteka da bi bila centar helenske kulture i nauke. Grad je 331. p.n.e. podigao Aleksandar Veliki koji je na svakoj osvojenoj teritoriji postavljao temelje grčke kulture i civilizacije. Ptolomej Soter, koji je bio jedan od Aleksandrovih generala i koji je vladao Egiptom u periodu između 323 i 285, izgradio je čuvenu biblioteku negde između 300 i 290. p.n.e. Soterovo carstvo održalo se čitava tri veka. Grad koji je podigao je sedamsto godina bio svetsko čudo, a Aleksandrijska biblioteka predstavljala je stub znanja, pameti i učenjaštva skoro devet stotina godina.
Biblioteke drevnog Rima predstavljale su odraz rimske civilizacije. Srednjovekovne biblioteke odražavale su moć i dominaciju crkve. U periodu od 19. veka pa sve do danas biblioteke počinju da predstavljaju odraz demokratije modernog obrazovanja. Zahvaljujući razvoju demokratije, biblioteke su prestale da budu “rezervisane samo za elitu”. Biblioteke su bile od izuzetne važnosti za razvoj obrazovanja.
Povezanost biblioteka i društva najbolje se oslikava kroz gradnju zgrada namenjenih za smeštaj biblioteka. Prvobitno su one bile smeštene u palatama i hramovima, zatim u manastirima i katedralama. Potom su postale grandiozna zdanja. Sada, sa razvojem demokratije, zgrade biblioteka su dizajnirane tako da izgledaju kao neka vrsta narodne palate.
Drugo načelo baibliotekarstva: Društvo vodi računa o bibliotekama.
Pored nemara korisnika, krađe, namernih oštećenja, nedostatka materijala, vlage i drugih vrsta štete, istorijski potvrđena činjenica je su najveću štetu knjigama i bibliotekama pričinili neki spoljašnji faktori, ponekad slučajno, ponekad namerno, ali jedno je sigurno, u najvećem broju slučajeva bili su verske ili političke prirode.
Ćin Ši Huang, osnivač dinastije Ćin, je 221. p.n.e. naredio uništenje svih knjiga osim onih koje su se bavile agrikulturom, medicinom i teologijom. U hrišćanskom dobu stanovnici Efesa su pod čudnim okolnostima spalili svoje knjige.
Aleksandrijska biblioteka je bila zahvaćena požarom tokom Cezarovog građanskog rata 48. p.n.e. Biblioteku su ponovo spalili Saraceni 640. n.e. po nalogu verskog fanatika Omara Kalifa koji je tvrdio da, ukoliko se grčki zapisi poklapaju sa Koranom, onda su bili nepotrebni, ukoliko se ne poklapaju, u tom slučaju su bili opasni i morali su se uništiti.
Osvajači su uništili skoro svaku biblioteku u Rimu i Italiji u 15. veku. Carska biblioteka u Konstantinopolju, koju je osnovao Konstantin Veliki 330. uništena je u požaru 477. Kada je Kartagina razorena, razorena je i njena biblioteka.
Tokom anglo-saksonskog perioda u Britaniji biblioteke su se konstantno raspuštale i uništavale. Kada je Henri VIII zatvorio sve manastire u periodu između 1537-39, to se umnogome odrazilo na opstanak biblioteka. Ista sudbina zadesila je biblioteke u Nemačkoj 1525., za vreme Nemačkog seljačkog rata, i u Franncuskoj 1561. odn. 1589. za vreme Hugenotskih ratova. Po pitanju destrukcije biblioteka na religijskoj osnovi, Kalif Omari i Henri VIII su samo dvojica u nizu slično motivisanih vladara. Nekada su pagani spaljivali hrišćanske knjige, pa su posle hrišćani spaljivali paganske. U modernom dobu, nakon 1933. za vreme Hitlerove diktature u Nemačkoj, knjige su uništavane i spaljivane. Tokom Drugog svetskog rata u Britaniji je izgubljeno preko 20 miliona knjiga.
Knjige su prestale da se gube i uništavaju onda kada je čovečanstvo čvrsto rešilo da poradi na njihovoj bezbednosti. Što se tiče prostora gde su se biblioteke nalazile, bibliotke drevnog doba su se nalazile na sigurnom među zidovima palata i hramova. Za vreme Francuske revolucije sve biblioteke religijskog tipa smatrale su se nacionalnim vlasništvom tako da su sve njihove knjige i rukopisi konfiskovani, čak i one koje su pripadale plemstvu. Tako je nekih 8 miliona knjiga završilo u skladištima širom Francuske i doneti su propisi za njihovo uređenje. Tokom Ruske revolucije u periodu između 1918. i 1923. veliki broj knjiga, čak i čitave biblioteke premeštene su u Rusku nacionalnu biblioteku-Lenjinku.
Najmoćniji neprijatelji biblioteka su izvan svih ovlašćenja koja bibliotekar poseduje. Bibliotekari mogu jedino da budu dobri “domaćini” knjigama, da dopunjuju i obnavaljaju bibliotečku građu, nebitno da li se radi o glinenim pločicama, svicima papirusa, manuskriptima ili štampanim knjigama, da organizuju i obezbede odgovarajuće prosotrije i da vode računa o njihovoj upotrebi. Ništa više od toga oni ne mogu da urade jer nemaju ovlašćenja.
Treće načelo: Biblioteke su riznice znanja. To znanje ne samo da se čuva već se i prenosi i dopunjuje.
Gradeći biblioteku u Ninivi, Asurbanipal je svesno “zidao” utvrdu za skladištenje svog svetskog znanja. Nameravao je da dozvoli i svojim podanicima da koriste biblioteku. Aleksandrijska biblioteka je isto tako bila tvrđava znanja. Njen prvi bibliotekar Demetrije Faleronski je to posvedočio. S obzirom da to znanje nije trebalo samo “da se čuva” već i da se prenosi i širi, Ptolomej je angažovao veliki broj učenjaka da proučavaju bibliotečku građu Aleksandrijske biblioteke.
U srednjevm veku se više vodilo računa o očuvanju svega sadžanog u knjigama. Stvarao se utisak da nijedan manastri nije mogao da opstane bez knjiga, o čemu govori sledeći epigram “claustrum sine armario, castrum sine armamentario” (manastir bez biblioteke je poput zamka bez vojske).
Ovim trećim načelom vodile su se i biblioteke modernog doba. Sredinom 18. vekaBiblioteka Britanskog muzeja je svoja vrata otvorila svetu i otad pa nadalje svet je postao bogatiji za neka nova znanja. Među onima koji su to znali da upotrebe u svom radu bili su Viliam Wordswort, Ser Volter Skot, Vilijam Tekeri, Čarls Dikens, Semjuel Tejlor Koleridž, Karl Marks, Bernard Šo i mnogi drugi. Kongresna biblioteka poseduje praktično svo znanje zabeleženo kroz istoriju.
Više od 2500 godina biblioteka je bila jedini pravi „vlasnik“ svog prikupljenog znanja. Ona predstavlja jedinu instituciju društvenog tipa gde onaj ko želi, može da dobije trajne nepovratne informacije. Društvo je uvek smatralo da biblioteke imaju aktivan socijalni, politički i obrazovni uticaj (iz tog razloga su mnogi moćni vladari kroz istoriju uništavali biblioteke). Ako bi biblioteke bile samo riznice za čuvanje znanja, to znanje bi bilo neiskorišćeno, „blago zakopano u zemlju“ (poznata izreka Johna Duriea).
Četvrto načelo: Biblioteke su centri moći.
„Nam et ipsa scientia potestas est“ napisao je Frensis Bejkon u17. veku. Znanje je moć. Pa, s obzirom da su biblioteke riznice znanja, one su samim tim i centri moći.
U antičkom dobu biblioteke su bile povezane sa palatama i hramovima, smeštene u samim centrima duhovne moći. Prvi bibliotekari su bili ljudi iz višeg staleža, visoki sveštenici ili činovnici. U srednjem veku biblioteke su predstavljale neraskidivi deo crkvene moći.
To da su biblioteke centri moći najbolje je prikazano na primerima veličanstvenih građevina iz perioda Renesanse, kao što su Biblioteka Mediči i El Eskorijal, pored njih tu su i velike nacionalne biblioteke poput one u Beču koju je 1720ih podigao Čarls VI, ili biblioteka u Berlinu koju je 1780. otvorio Fridrih Veliki.
Biblioteke su ostale centri moći i u novijem periodu. Kongresna biblioteka je sve do 1897. bila smeštena u Kongresnoj zgradi na vrhu brda Kapitol, u sedištu najmoćnije nacije na svetu. Gde god je moć počivala, nebitno da li se radilo o nekom vladaru ili predsedniku, tu je bila i biblioteka.
Peto načelo: Svi mogu da koriste biblioteke.
Dokazi o slobodnom pristupu bibliotekama datiraju još iz najranijih dana. U 7. veku p.n.e. Asurbanipalova ogromna kolekcija glinenih pločica je bila pripremljena i postavljena u sred palate kako bi mogli svi da je koriste. Edward Edwards kaže „da je to bila narodna biblioteka sa glinenim pločicama“. Demetrije Faleronski, prvi bibliotekar Aleksandrijske biblioteke, je prevashodno bio „graditelj“, više se bazirao na prikupljanje i proširenje zbirki. Za razliku od njega, Zenodot, njegov naslednik iz Efesa, usmerio je svoje napore ka tome da biblioteku učini dostupnom za narod.
Biblioteka atinskog tiranina Pizistrata (600-528. p.n.e.) je bila dostupna za upotrebu. Svi veći gradovi širom Grčke su, sve do kraja 3. veka p. n. e., imali biblioteke u kojima su građani mogli da istražuju i da se informišu. U Rimu se ta ideja slobodnog pristupa prvi put javila za vreme prvog rimskog imperatora Avgusta (63. p.n.e.-14. n.e.), koji je sagradio dve narodne biblioteke, jednu u sastavu Apolonovog hrama na brežuljku Palatin i Oktavijansku biblioteku na Marsovom polju. Biblioteka koju je podigao Gaj Azinije Polo (76. p.n.e.-4. n.e.) na brežuljku Aventin ostala je upamćena po rečenici ingenia hominum rem publicam – čovekovi talenti i mentalne sposobnosti treba da služe u narodne svrhe.
John Willis Clark, značajni istoričar koji se bavio srednjovekovnim bibliotekama, tvrdio je da su sve ove biblioteke praktično bile narodne, i da su manastirske biblioteke predstavljale narodne biblioteke srednjeg veka. Elmer D. Johnson, još jedan važan istoričar, zabeležio je da su biblioteke srednjovekovnih univerziteta bile pokretačka ideja da se njihove riznice otvore za korišćenje. C. Seymour Thompson kaže da pravu narodnu biblioteku nije bilo moguće osnovati pre Renesanse i Reformacije.
Ovaj novi duh bibliotekarstva se u17. veku odrazio na dela Gabriela Naudéa i Johna Duriea. Naudé je tvrdio da “biblioteka treba da bude dostupna svima, bez izuzetka”. Durie beleži to da “biblioteka nije ništa drugo do mrtvo slovo na papiru” osim ako “je narod u svojim rukama ne pretvori u nešto živo”.
Tek u 19. veku, u Britaniji i Americi je načelo, koje kaže da svi treba da koriste biblioteke, potpuno zaživelo.
Šesto načelo: Biblioteke moraju da se razvijaju.
Čak i u srednjem veku, kada biblioteke nisu imale više od 500 spisa koji su se čuvali u jednoj ili dve škrinje po ćoškovima manastirskih kapela, te biblioteke su rasle i razvijale se. Prvo je to bilo iz razloga što su, da bi se adekvatno upotrebljavale, morale da dostignu izvestan broj knjiga. U prilog tome ide i benediktinsko pravilo koje je glasilo da odnos broja knjiga i monaha u manastiru mora da bude 1:1. Drugi razlog je taj što su srednjovekovne biblioteke, zajedno sa svim drugim bibliotekama iz drugog vremena, reflektovale razvijanje obrazovanja. Srednjovekovni univerziteti na kojima se izučavalo pravo, medicina, gramatika i logika, da bi normalno funkcionisali, morali su da imaju biblioteke koje su se u kontinuitetu razvijale. Istina je da je u doba srednjeg veka razvoj biblioteka bio spor i otežan. Broj knjiga nije mogao da se uveća samo napornim prepisivanjem, iako je deo regularnih zaduženja monaha u scriptoriumu bilo upravo prepisivanje tekstova. Krajem srednjovekovnog perioda, u 14. i 15. veku, broj knjiga u većini manastira je sa nekoliko stotina porastao na nekoliko hiljada. Tako je taj svetionik znanja i dalje svetleo, mada jedva, u periodu između velikog uništenja antičkih biblioteka i njihovog oživljavanja za vreme Renesanse i u dobu štampane knjige.
Doba kada su knjige počele da se štampaju, naročito onda kada se pojavila kružna presa, sa sobom je donelo masovnu produkciju knjiga. Biblioteke ne samo da su se razvijale već se broj knjiga povećavao neverovatnom brzinom. Evropske biblioteke, koju su građene u stilu palata, morale su da se preurede kako bi mogle da isprate stalno rastući broj knjiga. Tako je konačno došao kraj bogato ukrašenim dvoranama-bibliotekama.
Nacionalne biblioteke, narodne biblioteke i univerzitetske biblioteke su najbolji primer načela koje kaže da biblioteke moraju da se razvijaju. Kongresna biblioteka je formalno osnovana 1800. do 1807. imala je nekih 3000 izdanja, koje su uništili britanski vojnici 1814. ali je zbirka obnovljena zahvaljujući kupovini biblioteke bivšeg predsednika Tomasa Džefersona koja je imala 6487 izdanja; do 1836. Kongresna biblioteka je imala 24000 izdanja, usledilio je još jedno uništenje požarom 1851. ali do 1863. broj izdanja porastao je na 79214. Stotinu godina kasnije, u ranim 1970im, biblioteka je sadržala 16 000 000 izdanja i 30 000 000 manuskripta koji su sa ostalom bibliotečkom građom činili ukupan broj od 64 000 000. Njujorška narodna biblioteka, osnovana nakon 1895. do ranih 1970ih je sadržala 8 500 000 izdanja. Univerzitetske biblioteke su takođe beležile neverovatan razvoj. Biblioteka na Harvardu, osnovana 1683., do 1780ih je imala 12000 knjiga, 1831. 39605, 1849. 9200, 1876. 227650, 1900. 560000, 1925. 2 416 500, 1938. 3 941 359, 1970ih, 9 000 000 knjiga.
Ne postoji ništa što bi opovrglo ovo šesto načelo. Ali ono što svi, koji su na neki način uključeni u bibiotekarsku profesiju, željno iščekuju jeste nalaženje rešenja za probleme ogromnih i nepreglednih zbirki. Biblioteke, iako moraju da se razvijaju i rastu, ne traju večno. Velika Aleksandrijska biblioteka je nestala. Knjige koje su se čuvale u oko osam stotina religioznih biblioteka u srednjem veku u Britaniji su uništene. Glinene pločice, svici papirusa i pergamenti su vremenom prevaziđeni. Samim tim ne postoji nijedan razlog zašto štampane knjige jednog dana ne bi bile prevaziđene.
Sedmo načelo: Nacionalna biblioteka treba da sadrži svu književnost jednog naroda, kao i druge nacionalne književnosti.
Asurbanipal je za svoju biblioteku u Ninivi prikupio sva moguća asirska dela koja je pronašao: religiozne tekstove, molitve, bajalice, istorijske, geografske, astrološke, astronomske, pravne, mitološke i razne druge materijale, čak i pisma pisana ambasadorima kao i poreska dokumenta. Pored toga u biblioteci su se mogli naći prevodi dela drugih naroda, kao na primer sumerski i vavilonski tekstovi.
Demetrije Faleronski je imao za cilj da prikupi sva dela koja se na svetu mogu pronaći. Aleksandrijska biblioteka nije težila da bude riznica samo helenske književnosti već i prevoda dela nekih drugih jezika i književnosti: hebrejska biblija, drevni egipatski tekstovi, persijski tekstovi i latinska književnost.
Sedmo načelo je vidljivo i u bibliotekama modernog doba. U 19. veku, najznačajniji bibliotekar Biblioteke Britanskog muzeja je izneo mišljenje: ”Ova britanska biblioteka u najvećoj meri je usmerena ka delima koja se tiču britanske kulture i britanske vladavine, ta dela obrađuju svu moguću tematiku, počev od religiozne, političke, naučne, pravne, umetničke… Što je delo ređe i dragocenije, potrebno je uložiti više napora da se to delo sačuva u biblioteci.” Sedmo načelo kaže da pored nacionalne, biblioteka treba da sadrži i neke druge kniževnosti što je potvrdio i Zakon o referalnoj delatnosti Biblioteke Britanskog muzeja koji je usvojen 1972. U prvom godišnjem izveštaju (1973-74) objavljeno je da je svrha novousvojenog zakona ta “da se prikupljaju, poklanjaju i razmenjuju ne samo britanske knjige i manuskripti, već što i više moguće štampanog materijala iz svih naučnih oblasti iz drugih država i na drugim jezicima”.
Osmo načelo: Svaka knjiga je za upotrebu.
Nakon katastrofalnih oštećenja biblioteka u proteklih 3000 godina, svaka knjiga koja je na taj način izgubljena je žargonski rečeno “falila” i bibliotekarima i bibliotekama. Naučnici koji su proučavali drevnu Asiriju slavili su i veličali svaku glinenu pločicu iz Ninive koja je preživela. Mnogi drugi su bili oduševljeni pronalaskom nekog teksta iz Aleksandrijske biblioteke. Svaka knjiga iz srednjeg veka koja je preživela uništenje i zatvaranje engleskih manastira, je cenjena. Isti slučaj je i sa tekstovima koji su nekako uspeli da izbegnu uništenja naređena od strane Ćin Ši Huanga, ili Kalifa Omara. Čak i neki tekstovi iz skorije prošlosti se i te kako vrednuju. Raymond Irwin beleži da je više od polovine engleskih romana objavljenih u periodu između 1770. i 1800., koji su bili popularno štivo biblioteka tog vremena, trajno izgubljeno.
Gabriel Naudé je svojevremeno rekao da ne postoji dovoljno loša knjiga koju neko neće hteti da pročita. Edward Edwards je tvrdio da nacionalna biblioteka treba da bude neka vrsta riznice-enciklopedije u kojoj će se čuvati ne samo značajna književna već i manje vredna dela. William Blade tvrdi da je posedovanje bilo koje stare knjige zapravo “sveti čin” jer: ”Stara knjiga, kakva god da joj je tematika, je deo nacionalne istorije, možemo da je iskopiramo ali ta kopija nikada neće izgledati kao original. Pošto je ona ujedno i istorijski dokument, treba pažljivo da je čuvamo”.
Ernest A. Savage je pohvalio svakog bibliotekara koji se trudio da sačuva bilo kakvu knjigu, čak i onu koja se činila potpuno neupotrebljivom. Henry Evelyn Bliss je poetski objasnio “da police u bibliotekama krase mrtve knjige i one koje su jednom nogom u grobu”, ali dodaje da su one morale negde da se spakuju jer “jednog dana će neke od njih možda biti dragocene. One koje nisu dragocene, čitaće obični ljudi”. Fremont Rider, govoreći o problemima prevelikih zbirki naučnih biblioteka, ne deli mišljenje “da sve mora negde da se sačuva”, ali zato predlaže da se u nekoj manjoj formi sve učini dostupnim svuda.
Deveto načelo: Bibliotekar mora da bude obrazovana osoba.
Bibliotekari drevnog Egipta su bili visokoobrazovani, kao i bibliotekari drevnog Vavilona i Asirije. Demetrije Faleronski je bio filozof. Kalimarh je takođe bio učenjak, začetnik bibliografije i najveći književnik svoga vremena.
U starom Rimu svakog bibliotekara je imperator određivao, procurator bibliothecarum, tako je galsilo nijhov naziv. Svi oni su bili poznati učenjaci. Za vreme cara Hadrijana bibliotekama je rukovodio Julije Vestimus.
Svi bibliotekari vredni pomena su bili obarzovani ljudi. Možda najznačajniji među njima, Edward Edwards, Antonio Panizzi i Melvil Dewey su i najbolji predstavnici ovog načela.
Edward Edwards je bio samouk, mada su mu i drugi ljudi pružali pomoć i podršku prilikom učenja, među kojima je i Edwin Abbot, dorektor Filološke gimnazije u Merilebonu. Edwards je marljivo čitao i učio celog svog života. Napisao je i veliki broj radova. Antonio Panizzi se u sedamnaestoj godini upisao na Univerzitet u Parmi gde je četiri godine kasnije diplomirao prava. U London je prebegao iz političkih razloga. Obavljao je i funkcije šefa Katedre za italijanski jezik i književnost na Londonskom univerzitetu. Tokom života, pored toga što je radio i kao Čuvar štampanih knjiga u Biblioteci Britanskog muzeja, nalazio je vreme i za neke druge aktivnosti, radio je i na pripremi Boiardovih i Danteovih dela. Melvil Dewey je od malih nogu počeo da uči i da se usavršava. Diplomirao je na Armherst koledžu, a, između ostalog, ostaće upamćen po svojoj čuvenoj Decimalnoj klasifikaciji.
Deseto načelo: Bibliotekar je ujedno i edukator.
John Durie je u 17. veku ovo načelo potanko objasnio u delu The reformed librarie-keeper. Durie je prezirao one bibliotekare koji su bibliotekarsku profesiju videli samo kao način da lako dođu do zarade. On kaže: ”Ako su bibliotekari doživeli svoju profesiju u pravom smislu i ako se trude da rade posao na način na koji treba da rade, da budu na raspolaganju korisnicima biblioteka, oni onda postaju “agenti za unapređenje opšteg obrazovanja”.
Sa Durieovim mišljenjem da je bibliotekar educktor, to jest “agent” za obrazovanje, slagao se i Henry Evelyn Bliss koji je svoj rad posvetio tome “da bibliotekar treba da bude organizator i edukator”. Ovim načelom vođeni su i Edwards, Dewey i Panizzi.
Edward Edwards je u svom delu Memoirs of the libraries nastojao da definiše šta su dužnosti bibliotekara pa je rekao da bibliotekarska profesija nikada neće predstavljati lak put do sticanja novca i slave. On kaže: ” Sve zasluge koje je neko postigao vredno i strasveno radeći za života, biće vidljive tek kada bude dugo počivao u svojoj gribnici”. Edwards je bio uključen u različite aktivnosti koje su promovisale obrazovanje. Na primer rad sa Centralnim društvom za edukaciju i Londonskim udruženjem umetnika. Čak i tokom napornog i problematičnog rada na mestu bibliotekara Mančesterske biblioteke, Edwards je pružao aktivnu podršku školskim udruženjima u pripremi Zakona o obrazovanju koji je usvojen 1870.
Ubrzo po dolasku u London, Panizzi je počeo da radi kao predavač italijanskog jezika. i književnosti na Univerzitetu u Londonu 1828. Njegov rad u Biblioteci Britanskog muzeja sumiran je u izjavi koju je dao ovlašćenom telu za istragu poslovanja Britanskog muzeja: ”Želim da svaki siromašni student ima ista prava kao i najbogatiji čovek u kraljevstvu i zahtevam da mu Vlada po tom pitanju pruži bezuslovnu pomoć. Što se tiče najvrednije i najznačajnije svrhe biblioteke, to je nesumnjivo edukacija u cilju naprednijeg učenja i istraživanja”.
Melvil Dewey je sa 17 godina je u svom dnevniku napisao: “Čvrsto sam odlučio da život posvetim edukaciji. Voleo bih da ljudima pružim neko više obrazovanje.” Mada je još kao veoma mlad dobio sertifikat za predavača, on se ipak posvetio bibliotekarskoj profesiji i dalje ne odustajući od svojih namera da bude edukator. Svoj san je ispunio osnivanjem prve moderne škole bibliotekarstva u Kolumbiji. Takođe je proveo jedanaest aktivnih godina u univerzitetskoj administraciji kao sekretar Upravnog odbora Državnog univerziteta u Njujorku.. Zalagao se za preko potrebne obrazovne reforme na duge staze, suočavajući se sa svim mogućim vrstama pritisaka i napada. Dewey je u obrazovne svrhe osnovao socijalno rekreativni Lake Placid Klub koji je rastao i širio se neprestano. Sam Dewey ga je opisao kao „univerzitet među drvećem“.
Jedanaesto načelo: Uloga bibliotekara dobija svoj puni smisao tek onda kada je potpuno integrisana u društveni i politički sistem.
Biblioteke su centri moći, tako glasi jedno od prethodnih načela. U tom slučaju uloga bibliotekara i nije tako značajna. U drevnom Egiptu bibliotekari su bili ljudi iz visokog društvenog staleža pa je samim tim i njihova uloga bila važna. Isto je važilo i za bibliotekare Vavilona i Asirije. To govori da je jedanaesto načelo u potpunosti bilo izvršeno.
Demetrije Faleronski, pre nego što je postao prvi bibliotekar Aleksandrijske biblioteke, nekih deset godina je upravljao Atinom (317-307 p.n.e.). Bio je čovek od stila, čovek koji je ostavljao utisak i bio je visoko pozicionirani savetnik u palati Ptolomeja Sotera. On je i inicirao podizanje Aleksandrijske biblioteke i muzeja. Demetrijeva pozicija u palati ojačala je i njegovu poziciju bibliotekara jer bez političke podrške, kao i profesionalnog umeća, biblioteka nije ni mogla da se gradi.
Edawrd Edwards se u 19. veku snažno zalagao za slobodan pristup bibliotekama. Rezultat toga je usvajanje Zakona o narodnim bibliotekama 1850. u Britaniji. Edwards je nastavio svoju borbu, zahtevajući da sve biblioteke rade po principu slobodnog pristupa, “čak i one namenjene poluobrazovanim ili neobrazovanim ljudima.”
Panizzi je, kao i Edwards, bio protivnik zatvorenog pristupa. Radio je posvećeno i sa naporom, uporno težeći da svoju ulogu bibliotekara integriše u društveni i politički sistem Velike Britanije. Život mu je bio turbulentan od postavljanja na mesto Čuvara štampanih knjiga pa sve do stupanja na poziciju glavnog bibliotekara. Odlučno je radio da Biblioteku Britanskog muzeja učini pravom nacionalnom bibliotekom dostojnom svoje države i ništa manje nije bio rešen da svima omogući slobodan pristup jednoj takvoj biblioteci.
Melvil Dewey je najzaslužniji za razvijanje bibliotekarske profesije u Americi jer je ona, na osnovu njegovog mišljenja, bila pravi primer profesije u službi društva. On je govorio da je bibliotekarstvo, kao jedna aktivna, pozitivna i puna ushićenja profesija, potpuno integrisana u društveni u politički sistem.
Dvanaesto načelo: Bibliotekar mora neprestano da se obučava.
Biliotekari u bibliotekama sa glinenim pločicama u Vavilonu i Asiriji hiljadama godina pre nastanka biblioteke u Ninivi zvali su se Nisu-duppi-satri “Čuvari zapisa na glinenim pločicama”. Oni su bili dobro obučeni i morali su da pohađaju prepisivačke škole i stalno nadograđuju svoje zanje u vezi sa onom oblašću za koju su bili zaduženi. Nakon završene škole morali su da rade kao asistenti, tj.da uče zanat u nekoj biblioteci godinama, istovremeno učeći nekoliko stranih jezika.
Ovo dvanaesto načelo je u svojoj punoj formi zaživelo u 19. Veku ..a kada je Melvil Dewey osnovao svoju bibliotekarsku školu u Kolumbiji 1887. U narednih devedeset godina broj bibliotekarskih škola je znantno porastao, Prva takva škola u Britaniji, koja je imala puno radno vreme, osnovana je u Londonu, uz pomoć i podršku Povereničkog tela. Profesionalno obrazovanje postalo je opšte prihvatljivo, kao i to da bibliotekari moraju dodatno da se obučavaju i da idu na praksu. Edward Edwards obavljao je praksu za katalogizatora u biblioteci Britanskog muzeja. Profesionalno obrazovanje je sam sebi priuštio. Naročito je značajno njegovo delo objvljeno 1848. Remarks on the paucity of libraries freely open to the public , in the British Empire; together with a succinct statistical view of the existing provision of Public Libraries in the several states of Europe, a u svom naznačajnijem delu Memoirs of libraries (1859) pokazao je ogromno znanje koje poseduje na temu biblioteka.
Antonio Panizzi je još kao dečak došao u kontakt sa knjigama kada je pohađao gimnaziju u Ređu gde je Gaetano Fantuzzi, bivši profesor retorike, bio zadužen za bibliotekui i sa kim se Panizzi sprijateljio. Takođe, Panizzi je postao prijatelj Angelu Pezzannu, školovanom bibliotekaru biblioteke Parmense koji je u velikoj meri uticao na Panizzi-ja i njegov život. Panizzi je, kao i Edwards, karijeru otpočeo kao bibliotekar Biblioteke Britanskog muzeja, ali je za razliku od Edwardsa ostao tu i zahvaljujući njemu Biblioteka je doživela ogromnu transformaciju.
Melvil Dewey se u profesionalnom smislu sam obučavao. Bio je bibliotekar u Biblioteci na Amherst koledžu. Najznačajniji doprinos koji je dao bibliotekarstvu jeste razvijanje bibliotekarskog obrazovanja u Americi.
Trinaesto načelo : Bibliotekar je dužan da radi na uvećanju zbirke za koju je zadužen.
Istoričar Josif beleži da je Demetrije Faleronski težio da prikupi, ako je ikako moguće, sve knjige koje su na svetu postojale. Kada bi video ili čuo da je neka knjiga vedna izučavanja, odmah bi je kupio. Demetrije je za manje od dvanaest godina prikupio oko 200000 svitaka papirusa. Ptolomej Filadelf i Ptolomej Euerget tražili su da sve knjige koje su u Egipat donete na stranom jeziku budu sređene i prepisane, da kopije budu date vlasnicima knjiga a da se originali odnesu u biblioteke. Euerget je pozajmio dela Sofoklea, Euripida i Eshileja od Atinjana, a vratio im kopije. Eumenes II (197-159 p.n.e.) je podigao svoju biblioteku u Pergamonu. Egipćani su obustavili isporuku papirusa u Pergamon sa ciljem da spreče da se Pergamonska biblioteka ne razvije u onolikoj meri kao njihova u Aleksandriji. Bibliotekari u Pergamonu potom prave novi materijal za pisanje, pergament načinjen od životinjske kože (lat. pergamena ) kao zamenu za papirus. Asurbanipal je slao svoje ljude u sve delove cartstva, kao i u strane zemlje, da prikupe sav mogući materijal na sve moguće teme, tako da je na kraju biblioteka u Ninivi imala oko 30000 glinenih pločica.
Čak i u srednjem veku, kada je bilo važno raditi na uvećanju bibliotečkih zbirki, ovo trinaesto načelo se poštovalo. Jedno od pravila koja su bila u srednjovekovnim bibliotekama je: “Prva i osnovna dužnost bibliotekara jeste da za vreme svoje službe prikupi što više knjiga”.
John Durie, govoreći o dužnosti bibliotekara da radi na uvećanju svoje zbirke, predlaže da jednom godišnje istaknuti profesori svih fakulteta vrše kontrolu rada bibliotekara, sa posebnim osvrtom na to da li je i koliko doprineo uvećanju zbirke i tako daju svoje ocene.
Svaka velika biblioteka modernog doba je čvrst dokaz poštovanja trinaestog načela od strane mnogih učenih ljudi i vladara tokom vekova. Kongresna biblioteka trenutno ima 64 000 000 izdanja i to zahvaljujući mnogim ljudima, pa i njenom prvom bibliotekaru Ainsworthu Randu Spoffordu. U vreme dok je Spofford bio bibliotekar, broj izdanja u Kongresnoj biblioteci porastao je na 740000. Panizzi je takođe imao za cilj da Biblioteku Britanskog muzeja učini vodećom, ne samo u Velikoj Britaniji, već i na svetskom nivou. U skladu sa tim, zalago se za što bolju primenu Zakona o autorskim pravima, a isto tako je slao svoje zastupnike u Evropu i Ameriku.
Čak su i Edwards i Dewey, koji nisu bili primarno opredeljeni za to da uvećavaju svoje zbirke, sledili dato načelo. Edwards je za nekih sedam godina sakupio zbirku od 50000 izdanja. Biblioteke na Amherst i Kolumbija koledžu su konstanto rasle po pitanju broja izdanja, u vreme kad je Dewey obavljao dužnost bibliotekara.
Četrnaesto načelo: Biblioteka mora da bude uređena po nekakvom redu.
“Bez reda i organizacije, makar to sadržalo i 50000 primeraka”, piše Gabriel Naudé u 17. veku, “samo da bi se nešto nazvalo bibliotekom isto je kao i skupina od 30000 ljudi koji su se skupili samo da bi se nazvali nekakvom armijom, ali stvar se menja ako se za njihovo grupisanje pobrinu komandanti i kapetani”.
Ovo je prava formulacija prvog načela koje se odnosi na klasifikaciju i katalogizaciju biblioteka: biblioteka treba da bude sređena po nekakvom redu. Istorija biblioteka nam svedoči da, ne samo da biblioteka treba da bude sređena po određenom redu već da, bibliotekari treba da naprave i njen sadržaj.
U gradu Edfu u Egiptu, zgrada biblioteke znana kao Zdanje papirusa imala svoj katalog svešteničkih knjiga koji je bio ugraviran na zidovima. Katalog je obuhvatao dva registra, prvi se odnosio na 12 škrinja sa zapisima, a drugi na 22 škrinje. Postoje i dokazi o klasifikaciji dela s obzirom da se drugi registar odnosio na dela o magiji. Thompson beleži da su u bibliotekama sa glinenim pločicama u Asiriji i Vavilonu, pločice bie poređane u različitim serijama shodno tome gde su se u biblioteci nalazile. Kako bi se utvrdila lokacija određene pločice, svaka serija je nosila naziv po rečima u rečenici koja je stajala kao naslov prve pločice i svaka sledeća pločica je imala vlastit broj: na primer, “Šesnaesta pločica zlih duhova”. Da bi se obezbdio tačan poredak, podvlačila se linija na kraju natpisa svake pločice a prvi red sledeće pločice u seriji pisan je ispod te linije. Na desetine hiljada glinenih pločica bile su uređene na policama radi lakšeg nalaženja i bile su dopunjene listama sa nazivima ili katalozima. Veliki broj pločica je sadržao podatke o nastanku i piscu određujući tako mesto pločice u seriji. U Kalak zbirci, pod nadležnošću bibliotekara Nabu-zugub-gina (koji je na to mesto postavljen u šestoj godini vladavine kralja Sargona, 716. p.n.e. pa sve do dvadeset druge godine kralja Senaheriba 684. p.n.e.) kataloški unos podrazumevao je naziv dela, broj redova, sadržaj, početak ili uvodne redove (koji su obično predstavljali i naslov) i svako bitno poglavlje ili potpoglavlje. Asurbanipalova biblioteka takođe je bila klasifikovana i kataloški uređena.
Prvi pravi katalog bio je katalog Aleksandrijske biblioteke koji je sačinio Kalimarh. Kalimarhov identitet nije baš zasigurno potvrđen ali veruje se da je on bio aleksandrijski pesnik koji je stvarao u periodu između 310. i 240. g.p.n.e. Kalimarh je sastavio sistematskI (stručni katalog)- verovatno iz lične pobude pre nego zbog napora same Aleksandrijske biblioteke na tu temu. Prema rečima James Westfall Thompsona, taj katalog je sačinjen u 120 knjiga na listićima papira koji su se zvali penakesi i na svakom listiću je bio ispisan kratak naslov koji je bio u direktnoj vezi sa natpisom na odgovarajućem svitku papira.
Katalozi srednjovekovnih biblioteka su počeli da se seačinjavaju još od davnina, o čemu svedoče primeri iz 8. veka pa na dalje. Što se tiče modernog doba, razvoj katalogizacije je uključivao kako štampane kataloge, kao što je bio katalog Bodlijanske biblioteke iz 1605., tako i kompjuterski obrađene kataloge današnjice.
Petnaesto načelo: S obzirom da su biblioteke riznice znanja, onda bi one trebalo da budu tematski uređene.
Svi moderni klasifikacioni sistemi, počev od Decimalne klasifikacije, preko Univerzalne decimalne klasifikacije Kongresne biblioteke pa do Blissovog sistema za klasifikaciju, su napravljeni za tematska uređenja. Asurbanipalova biblioteka je bila raspoređena u nekoliko soba u kraljevoj palati i te sobe su bile uređene na osnovu tematike kojom su se bavile pločice u njima smeštene. Jedna soba je, na primer, obuhvatala pločice koje su se bavile istorijomi i vladavinom, druga je obuhvatala one koje su se bavile legendama i mitologijom, itd. Same glinene pločice čuvale su se u zemljanim ćupovima koji su bili rapoređeni u redovima na policama. Svaka pločica je nosila identifikacionu oznaku koja je ukazivala na ćup, policu i sobu u kojoj se nalazila. Na zidovimaje pored vrata svake sobe nalazila se lista dela koja su u toj sobi bila smeštena, to je zapravo bila neka vrsta popisa polica. Takođe, u svakoj sobi pored vrata nalazile su se pločice koje su predstavljale nešto slično predmetnom katalogu ili deskriptivnoj bibliografiji. Zapisi na tim pločicama nosili su nazive dela, broj pločica za svako delo, broj redova, uvodne reči, bitna potpoglavlja i oznaku lokacije ili klasifikacioni simbol. Neki od ovih glinenig kataloga koji su uspeli da opstanu nalaze se u veoma lošem stanju što svedoči o njihovoj prekomernoj upotrebi. U deset velikih dvorana Aleksandrijske biblioteke, između čijih prostranih zidova se nalaze ogromne police, označene i naslovljene, smešteno je na hiljade rukopisa koji u sebi sadrže mudrost, znanje, informacije, prikupljane od strane genijalnih Helena. Svaka od dvorana predstavljala je odvojeno odeljenje za izučavanje. U doba srednjeg veka, svetovna dela su bila uređena u skladu sa triviumom (gramatika, logika, retorika) i quadriviumom (aritmetika, muzika, geometrija, astronomija) koji su zapravo deo srednjovekovnog nastavnog plana.
Šesnaesto načelo: Praktičnost diktira način na koji će se knjige u biblioteci razvrstavati.
Klasifikacione sistemi Gesnera, Bodleiana i Naudéa ukazuju, kao što su ukazivali sistemi korišćeni u biblioteci u Ninivi i Aleksandrijskoj biblioteci, na jedno novo načelo bibliotekarstva a to je upravo pomenuto šesnaesto načelo. Bodlijanska biblioteka vodila se identičnim načelom, što se tiče klasifikacije, kada je prvi put otvorena 1602. Sadržajne odrednice u Bodlijasnkoj biblioteci su bile podeljene na Teologiju, Pravo, Medicinu i Umetnost. Bodley je,1604., u pismu svom bibliotekaru Thomasu Jamesu, predložio da Pravima prida veću važnost nego Medicini, ali kada je 1605. prvi katalog objavljen, redosled je zamenjen pa je podela izgledala ovako: Teologija, Medicina, Pravo, Umetnost. Knjige su sortirane na osnovu svog obima, a knjige u kvart formatu i formatu velike osmine držale su se pod ključem. Na osnovu sadržajnih odrednica knjige su bile poređane na policama prema prezimenima pisaca po abecedenom redu,
Nešto kasnije, 1643., Gabriel Naudé je objavio svoje delo Bibliothecae Cordesianae catalogus. On je svoj katalog klasifikovao na sledeći način: Teologija, Medicina, Bibliografija, Hronologija, Geografija, Istorija, Umetnost ratovanja, Pravo, Sudstvo i crkveno pravo, Filozofija, Politika, Književnost.
Deweyeva decimalna klasifikacija sastojala se iz samo devet sadržajnih odrednica. Klasifikacija se služila različitom mnemotehnikom prilikom podela, npr. svuda u geografskoj, postojao je regularan i poznat obrazac sa brojevima. Univerzalna decimalna klasifikacija Kongresne biblioteke je, kao i Deweyeva, bila praktična. Klasifikacioni sistemi koji su bili bazirani na filozofskim osnovama nisu se dugo održali. Takav je slučaj sa klasifikacionim sistemom James Duff Browna.
Sedamnaesto i poslednje načelo kaže: Biblioteka mora da ima predmetni katalog.
Prvi bibliotečki katalozi su bili predmetni katalozi. Kalimarhov Penakes, imao je formu stručnog kataloga. Srednjovekovni katalozi su sadržali kratke naslove i bili su tematski uređeni. U periodu između 1200-1300, javlja se Tabulae Septem Custodiarum super Bibliam. On pokriva nekih 80ak autora poređanih azbučnim redom, a do tada je “takvo uređenje očigledno bilo nepoznato”.
Sa upotrebom predmetnog kataloga nastavilo se i doba štampane knjige. Takvi su bili katalozi Alda Manucia i Roberta Estiennea. U periodu između 1800-1850, pojavio velikih broj sistematskih kataloga. Kasnije je uveden rečnički katalog koji je bio znatno jednostavniji u odnosu na sistematski. Andrea Crestadoro je izradio katalog koji je predstavljalo grubu formu rečničkog kataloga. Charles Ammi Cutter je objavio Rules for a dictionary catalogue. Njegova “pravila” i dalje predstavljaju standard za tu vrstu kataloga.
Rečnički katalozi su nekako uspevali da se održe u britanskim narodnim bibliotekama sve do kraja 19. veka, ali kako je vreme proticalo tako je lisni katalog počeo sve više da se pojavljuje. U bibliotekama je u 20. veku, nastavio da se izrađuje predmetni katalog, stručni ili alfabetski.
Bibliografija
BLADES, William: The enemies of books. London, Elliot Stock, 1902.
BLISS, Henry Evelyn: The organization of knowledge in libraries and the subject-approach to books. 2nd ed, New York, H W Wilson, 1939.
BOSTWICK, Arthur E: The American public library. New York, Appleton, 1910.
CLARK, John Willis: The care of books. Cambridge, Cambridge UP, 1901.
DURIE, John: The reformed librarie-keeper. London, printed by William Dugard, 1650.
EDWARDS, Edward: Libraries and founders of libraries. London, Trubner, 1865.
Memoirs of libraries. 2 vols, London, Trubner, 1859.
ESDAILE, Arundell: National libraries of the world: their history, administration and public services. 2nd ed, by F J Hill, London, Library Association, 1957.
GOODRUM, Charles A: The Library of Congress. New York, Praeger 1974.
IRWIN, Raymond: The English library. London, Allen & Unwin, 1966.
The heritage of the English library. London, Allen & Unwin, 1966.
The origins of the English library, London, Allen & Unwin, 1958.
JOHNSON, E D: History of the libraries in the western world 2nd ed, Metuchen NJ, Scarecrow Press, 1970.
KELLY, Thomas: A history of public libraries in Great Britain, 1845-1965. London, Library Association, 1973.
KENYON, Sir Frederick: Libraries and museums, London, Benn, 1930.
MILLER, Edward: Prince of librarians: the life and times of Antonio Panizzi of the British Museum, London, Deutsch, 1967.
MUNFORD, W A: Edward Edwards, 1812-1886: portrait of a librarian. London, Library Association, 1963.
NORRIS, Dorothy May: A history of cataloguingand cataloguing methods,1100-1850 .London, Grafton,1939.
PARSONS, Edward Alexander: The Alexandrian Library, glory of the Hellenic world: its rise , antiquities and destruction. London, Cleaver-Hume Press, 1952.
PINNER, H L: The world of books in classical antiquity, Leiden, Sijthoff, 1958.
RIDER, Fremont: Melvil Dewey. Chicago, American Library Association, 1944.
The scholar and the future of the research library: a problem and its solution. New York, Hadham Press, 1944.
SAVAGE, Ernest A: Old English libraries: the making, collection, and use of books during the Middle Ages. London, Methuen, 1911.
THOMPSON, C Seymour: Evolution of the American public library, 1653-1876. Washington, Scarecrow Press, 1952.
THOMPSON, James Westfall: Ancient libraries, Berkeley, California UP, 1940.
THORNTON, John L: The chronology of librarianship. London, Grafton, 1941.
Mr Vesna Župan, Dipl. informator savetnik
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ Beograd
O lokaciji održavanja konferencije
Zbog mreže železničkih pruga, vodotokova i puteva Roterdam je poznat pod nazivima „Evropska kapija“ ili „Svetska kapija“. U njemu danas žive pripadnici svih rasa i oko 180 nacionalnosti. To je grad eksperimentalne arhitekture koji je nakon Drugog svetskog rata nicao iz ruševina. Od tada do danas smatra se gradom u kome se odvija kontinuirana transformacija. U Roterdamu živi oko 1.200.000 ljudi. To je najveća evropska luka, treća po veličini u svetu. Drugi je po veličini grad u Holandiji nakon Amsterdama. Roterdam je ne samo industrijski nego i trgovinski centar Holandije. Uzevši sve to u obzir shvatljivo je da ovaj grad nije bez razloga bio domaćin brojnih evropskih i svetskih zbivanja. Roterdam je udaljen od Amsterdama oko 40 minuta vožnje vozom.
Skup o agilnoj metodologiji u bibliotekama
Ove tj. 2023 godine sazvan je međunarodni skup na Univerzitetu Erasmus u Roterdamu, 18. avgusta, a na temu:
Agile Methodology in Libraries: innovations in library projects and management. To u prevodu znači:
Agilna metodologija u bibliotekama: inovacije u bibliotečkim projektima i menadžmentu. Bio je to satelitski skup IFLA-e. Autorka ovih redova izlagala je svoj rad na temu:
Agilna metodologija u promotivnim aktivnostima Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.
Radni jezik konferencije bio je engleski. Simultanog prevođenja nije bilo.
Namera autorke bila je da objasni način rada u promotivnim aktivnostima Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ imajući na umu to da se one odvijaju uz upotrebu metodologije koja omogućava elastičnost u relativno skromnim uslovima. Ti uslovi iziskuju, inače, prilagođavanje takvom broju korisnika koji se iskazuje u hiljadama učlanjenih. Neučlanjenih, a zainteresovanih lica je znatno više. Ima ih kako iz Srbije tako i iz inostranstva.
Rad prisutnih na skupu odvijao se u skladu sa programom koji je dostupan preko veba. Vid ovog skupa bio je promenjen po isteku roka za podnošenje Obrasca autorske dozvole, tako da je osmišljen docnije kao on-lajn vebinar. Univerzitet Erasmus u Roterdamu obezbedio je, dakle, salu i tehničke uslove pod kojima su nastupali autori.
Ovaj skup organizovala je Sekcija za informacione tehnologije Međunarodne federacije bibliotečkih udruženja i institucija. Ja sam jedan od dva autora koji su za ovaj skup pripremili studiju slučaja dajući osvrt na iskustvo Univerzitetske biblioteke u kojoj radim, a imajući na umu pre svega promotivne aktivnosti. Nastojanje je svake ozbiljne Biblioteke, a posebno univerzitetske da obeležava one događaje koji su u skladu sa njenom prirodom.
To ne znači da treba koristiti poruke preko mobilnih telefona za obaveštavanje čitalaca o otvaranjima pre svega izložbi, a potom i drugih događaja. Način rada se usklađuje sa prostornim planom zgrade. S pravom se koriste tradicionalna sredstva ako se zna da Biblioteka ima veoma limitiran budžet te da ne bi mogla da obezbedi velike tiraže kataloga izložbi koji bi se distribuirali unapred nepoznatom broju ljudi. Osim toga, sale u našoj Biblioteci nemaju na hiljade sedišta. Realno je kombinovati nove i stare, tj. tradicionalne metode obaveštavanja korisnika kako se u domaćoj praksi i čini, a to je putem sajta Biblioteke i postera.
Autori koji su učestvovali u radu ove konferencije pristigli su sa više kontinenata. Svi radovi iz programa skupa su prezentirani. Po tome bih mogla da kažem da je skup bio uistinu uspešan. Skup je vodila koleginica Elena Sančes Nogales (Elena Sánchez Nogales) iz Nacionalne biblioteke u Madridu. U radu skupa učestvovao je i prof. dr Fransoa – Gzavie Bofi (François-Xavier Boffy) sa Univerziteta Lion 1. Program ove konferencije dostupan je preko sledeće veb adrese:
https://www.eur.nl/en/library/ifla/agile-methodology-libraries/programme.
Mada je rad Vesne Župan tj. moj bio jedini iz Evrope, naglasila bih da su agilne metodologije u bibliotekama nešto što karakteriše danas, pre svega, razvijeni svet. Prema tome, nije za čuđenje podatak da je iz SAD-a bilo nekoliko autora na ovom skupu.
Nema razloga da se takve metodologije ne koriste i u preostalom delu sveta. Za to je neophodna takva tehnička podrška koja bi neprekidno vodila računa o razvoju softvera za unapređenje dijaloga sa korisnicima kako pojedinačnim tako i institucionalnim, a u različitim segmentima bibliotečko-informacione delatnosti.
Agilna metodologija koja u svojoj suštini ima fleksibilnije, odnosno, elastičnije ponašanje prema potrebama korisnika u sferi bibliotečko-informacione delatnosti uključuje različite postupke tokom procesa rada koji se odvija po fazama. Povećanje interaktivnosti sa korisnicima jeste jedan od razloga da se agilne metodologije češće koriste zato što biblioteke, na kraju krajeva, zbog njih i postoje. Ideja o primeni agilne metodologije, osnovano smatram, začeta je pre svega u ekonomiji da bi se potom proširila i počela da zahvata neprofitni sektor gde doživljava postepeno uspon.
Obilazak Univerzitetske biblioteke
Univerzitetska biblioteka Univerziteta Erasmus ima svoju evoluciju. Objekat je pre izvesnog vremena renoviran zato što se vodilo veoma mnogo računa:
o održivosti rada te Biblioteke,
o klimi u tom ambijentu,
o povećanju broja upisanih, a shodno tome i povećanju kvadrature za čitalačku publiku,
o povećanju broja radnih stanica,
o tehnološkom unapređenju uslova rada za korisnike tj. instaliranim ne samo hardverima, nego i softverima.
Mnogo pažnje posvećeno je i tome da se omogući pristup onim repozitorijumima za koje postoji realna potreba među studentima, istraživačima i uopšte zaposlenima na Univerzitetu koji je dobio ime po čuvenom filozofu Erasmu Roterdamskom.
Učesnici skupa o agilnoj metodologiji obišli su Univerzitetsku biblioteku koja je jednim koridorom spojena sa Zgradom Erasmus. Pod istim su krovom i čine dve od više komponenti tog, inače, velikog Univerziteta. Tokom obilaska Biblioteke upitala sam nadležnog vodiča koliko bibliotečkih jedinica u fondu orijentaciono ima kada se radi o knjigama. Ima ih, dakle, oko milion, a kada bi se sve poređale na jednu policu dobio bi se niz dužine između 32 i 33 km. Ilustracije radi, rastojanje od Rijeke do Crikvenice je 34km.
Univerzitetska biblioteka ima više objekata. Više fakultetskih biblioteka povezano je sa Univerzitetskom bibliotekom Univerziteta Erasmus. U glavnoj zgradi te Biblioteke postojao je jedno vreme robot koji je donosio knjige iz magacina. Budući da se pokvario, kutije sa knjigama iz tog perioda stoje kao jedan vid spomenika, odnosno, podsetnika na to vreme. Cirkulaciju bibliotečke građe u toj Biblioteci tokom savremenog doba obavljaju živi ljudi. Obilazeći magacin u koji smo takođe sišli, usmerila sam pogled ka naslovima nekih monografija. Bili su na engleskom, a odnosili su se, konkretno, na ekonomske pokazatelje, zatim ekonomije Trećeg sveta, istorijsku problematiku, itd. Domaćini su omogućili učesnicima da obiđu i naučno odeljenje koje se nalazi na gornjem nivou Biblioteke. Tamo vlada prijatna tišina. Za čitaoce postoje sedišta. Oni koji žele tamo da rade treba unapred da izvrše rezervaciju. Zaposleni mogu sa laptopom na kome obavljaju posao da se smeste u ma koji deo Biblioteke kako bi koristili nesmetano instalirane programe uz upotrebu korisničkog imena i lozinke.
Jedna pojedinost zaslužuje, svakako, pažnju. Biblioteka ima samicu koju korisnici mogu da koriste. To je, zapravo, mala prostorija maštovitog oblika u kojoj na miru može da se pojede doručak ili obavi neki telefonski razgovor. Mišljenja sam da bi ovo iskustvo trebalo preneti i u ambijent akademskog bibliotekarstva Srbije, a za dobrobit naših korisnika, kako internih tako i eksternih.
Prijem u ovu Biblioteku bio je uistinu topao, srdačan i nezaboravan. Bio je to, zapravo, najvažniji deo skupa koji je bilo šteta propustiti. Učesnici, uverena sam, nose veoma lepe utiske iz tog prijatnog ambijenta i iskrenu nadu da će prilike za saradnju sa bibliotekama u Holandiji biti više u narednom periodu, ali i da će stečeno iskustvo iz te zemlje moći sa uspehom da prenesu kolegama u ustanovi u kojoj rade.