Broj jedan (2024)

Svjetlana Đelić

Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“

Dodir sa razvijenom Vizantijom umnogome se odrazio i na srpsku srednjovekovnu kulturu, književnost i pismenost. Srpske srednjovekovne biblioteke nose vizantijski pečat. Pored biblijskih spisa, pohranjivale su prevodnu apokrifnu književnost, hagiografije, duhovno pesništvo, prve svetovne žanrove: romane, pripovetke i basne, istoriografske spise, pravna pisma, bogoslovske spise itd.

Srednji vek je doba kada se javljaju biblioteke kao ustanove. Prve biblioteke u srpskoj srednjovekovnoj državi ponikle su u manastirima, crkvama, na dvorovima, u privatnim kućama malobrojnih imućnih i pismenih crkvenih i svetovnih ljudi, pa možemo reći da su tada postojala dva tipa biblioteka:

• manastirske i
• dvorske (vladarske i privatne)

Manastirske biblioteke bile su najrasprostranjenije. Formirane su samim osnivanjem manastira, tj. ustanovljavane su manastirskim tipikom, koji je propisivao pravila monaškog života. Podrazumevalo se da svaki manastir ima skriptorijum i biblioteku. Kao kulturna uporišta srpske književnosti i umetnosti u srednjem veku isticali su se manastiri Hilandar, na Svetoj Gori, a nakon 13. veka Žiča, Studenica, Mileševa i Manasija u Srbiji, gde se negovanjem kultova srpskih vladara negovala i pismenost. Pokušaji uređenja manastirskih biblioteka vezuju se za drugu polovinu 14. veka, prema nekim tvrdnjama, zalaganjem monaha Joasafa, poslednjeg Nemanjića, koji je u Manastiru Vatoped popisao i katalogizovao preko 1.600 dokumenata.

Najstarija srpska biblioteka, do danas sačuvana, osnovana je u Hilandaru na Svetoj Gori 1198. godine. U njoj su iznedrena najznačajnija dela srpske srednjovekovne književnosti. Prve knjige su pokloni Svetog Simeona i Svetog Save. Pored ktitora, knjige su poklanjali vladari, vlastela, crkveni velikodostojnici i razni drugi darodavci. Knjige su nabavljane i kupovinom, a često i narudžbinama u drugim manastirima, kao i prepisivanjem u samom manastiru.

Nakon očeve smrti 1200. godine, Sava se preselio u Kareju gde je podigao isposnicu. Tamo je napisao Karejski tipik u kome ističe da je otuđivanje knjiga zabranjeno i da je podrazumevano da barem neki monasi moraju biti pismeni. Sava je napisao i Hilandarski tipik kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru. Najveći deo teksta ovih tipika preveden je, uz izvesna prilagođavanja, iz prologa tipika Bogorodice Evergetide u Carigradu.

U Biblioteci je do danas pohranjen najveći broj srpskih rukopisa, pri čemu je oko 200 rukopisa ukrašeno minijaturama. Uz brojne rukopise na starosrpskom i grčkom jeziku, čuvaju se i dokumenti pisani na pergamentu i hartiji – ukupno 367 povelja, od kojih 172 povelje vizantijskih careva, 154 povelje srpskih vladara, nekoliko povelja ruskih careva i moldavskih kneževa, oko 150 primeraka štampane srpske knjige, turska dokumenta i isprave, veliki broj dragocenih arhivskih dokumenata itd.

Od 13. veka naovamo osnivaju se biblioteke pri drugim manastirima, a izdvajaju se Žiča, Studenica, Mileševa i Manasija.

Kako piše Dimitrije Bogdanović, srednjovekovna biblioteka ne može se zamisliti bez knjiga Svetog pisma: „[…] najnužniji deo svake biblioteke, bez njih – biblioteke nema, nema pismenosti, nema književnosti. Na njima se uči čitanje i pisanje.“ Osnovu jedne manastirske zbirke čine knjige koje se koriste u liturgiji tokom godišnjeg ciklusa bogosluženja.

Manastir Žiča, zadužbina Stefana Nemanje, i središte srpske arhiepiskopije, imao je i biblioteku i skriptorijum u kome su prepisivana mnoga dela, među njima i Karejski tipik Svetoga Save. Pod najezdom Turaka, mnogi rukopisi su preneti u Pećki manastir.

Povratkom u Srbiju 1208, Sava Nemanjić odlučuje da mu sedište bude Studenica. Studenički knjižni fonda začet je ktitorskom delatnošću Simeona Nemanje, dok je staranje o knjigama bilo propisano Savinim Studeničkim tipikom. Studenica se smatra kolevkom srednjovekovne književnosti.

Sveti Sava je sahranjen u Mileševi i od njegove smrti, manastir se smatra centrom duhovnog života. Po narudžbini kralja Vladislava, 1264. prepisan je Prolog, kao i Savin Nomokanon po narudžbini kraljice Jelene, od 1294. do 1295. godine. Pored prepisivačke delatnosti, u manastiru je u dva navrata bila aktivna i štamparija. Iz te štamparije će izaći Psaltir sa posledovanjem i Molitvenik, a narednih godina ponovo i Psaltir sa posledovanjem. Međutim, ništa što je u Mileševi pisano ili štampano danas se u njoj ne čuva.

Za vreme despota Stefana u Manasiji se razvija Resavska škola, čije je osnivanje podstakao Konstantin Filozof, despotov bibliotekar i ugledna ličnost na dvoru. Resavska škola bila je veliki skriptorijum i sve što je odatle poteklo nesumnjivi je primer kako treba da izgleda srpska knjiga. Biblioteka je pohranjivala preko 20.000 knjiga u rukopisu. Dela prepisivana u Resavi su, pored ostalih, Zbornik različitih sastava iz 16. veka, Natpis na kosovskom mramornom stubu, prepis despotovog dela Slovo ljubve itd. Književnu delatnost Manasije omela je najezda Turaka koji su opljačkali manastir i spalili biblioteku.

*

Dvorske, tj. privatne, biblioteke nalazile su se na dvorovima vladara ili u kućama imućnih ljudi. Kada je despot Stefan zidao sebi dvor, naručio je 18 knjiga od raznih prepisivača kako bi upotpunio biblioteku. Na njegovom dvoru razvijao se kult učenosti, a i on sam je bio izuzetno obrazovan čovek.

Poznato je da je Đurđe Branković imao veliku biblioteku u Smederevu i da su njegovi sinovi Grgur, Stefan i Lazar bili nadaleko čuveni kao naručioci knjiga. Takođe, njegova žena Angelina imala je biblioteku i ona je bila jedna od onih koje su se prenosile s kolena na koleno. Pretpostavlja se da su se u biblioteci Brankovića nalazile knjige poput Minhenskog psaltira.

Dvorske biblioteke popunjavane su izuzetno vrednim i lepo ukrašenim knjigama. Imućni ljudi su u održavanju društvenog poretka i vlasti bili upućeni jedni na druge. Vlasteoske porodice skupljale su i sa pažnjom pohranjivale pisana svedočanstva vladareve naklonosti, društvenog ugleda i materijalnog prestiža. Među privatnim bibliotekama ističe se biblioteka Nikole de Arhilupisa iz Kotora o kojoj je do danas najviše podataka sačuvano. Radio je preko dvadeset godina u latinskoj kancelariji na dvoru despota Stefana i despota Đurđa u Smederevu, bio je izuzetno obrazovan čovek i veliki pregovarač. U dubrovačkom arhivu ostavio je testament kojim je svu svoju imovinu zaveštao potomcima i nabraja neke od knjiga koje je imao u svom vlasništvu: „Bucholicha“ od Frančeska Petrarke, „Declamatio“ od Kvintilijana, „De consolatione philosophie“ od Boetija itd. Ovu biblioteku činila su i mnoga dela vizantijskih i grčkih pisaca i uglednih humanista.

Čuvena je i biblioteka Konstantina Filozofa, koji je značajan po tome što je uticao na reformu pravopisa i formiranje Resavske škole. Imao je školu u Beogradu koja je bila svetovnog tipa i služila je za obrazovanje muške dece plemenitog porekla, a pri školi je postojala i školska biblioteka – primer školskih biblioteka tog vremena.

U kolevci srpskog srednjovekovlja zanjihale su se prve biblioteke i posvedočile o stupnju kulturnog, materijalnog i duhovnog preobražaja, pri čemu je knjizi pripadalo istaknuto mesto. Loza Nemanjića iznedrila je prve srpske srednjovekovne bibliotekare. Od Rastka Nemanjića, koji se starao o knjigama u knjigohranilnici na Hilandaru u 12. veku, do poslednjeg Nemanjića, monaha Joasafa, katalogizatora mnogih dokumenata u manastiru Vatopedu u 14. veku.

Manastiri su sticali ugled na temelju bogatstva svojih zbirki knjiga, a kraljevi, velikaši i umni ljudi po staranju o bibliotekama.

Podaci o mnogim srednjovekovnim bibliotekama i njihovom fondu ostali su fragmentirani usled teških i nemilih vremena, ali možemo sa sigurnošću reći da je u njima poniklo kulturno, nacionalno i istorijsko blago.

Literatura:

1. Dimitrije Bogdanović, Stara srpska biblioteka, Letopis Matice srpske, 1971.
2. Đorđe Bubalo, Pisana reč u srpskom srednjem veku, Stubovi kulture, Beograd, 2009.
3. Gordana Stokić Simončić, Knjiga i biblioteke kod Srba u srednjem veku, Gradska biblioteka, Pančevo, 2008.

Prevod: Svjetlana Đelić i Matea Milošević

Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“

Nova zanimanja i zvanja odražavaju bibliotečke suštinske vrednosti.

(autor Tera Dankovski)

Prošle godine (2021) izgledi za karijeru u bibliotekarstvu nisu bili tako ružičasti. Pandemija je brojne delatnosti gurnula u neizvesnost, što se videlo po tome što su škole za bibliotekare, platforme za zapošljavanje i regruteri prijavljivali smanjenje bibliotečkih poslova kakvo nije viđeno još od Velike recesije (bit.ly/AL-jobs-May21).

Srećom po one koji su u potrazi za poslom, ovaj trend je minuo. Si-En-Bi-Si (Consumer News and Business Channel – CNBC, svetski lider u poslovnim vestima i pokrivanju finansijskog tržišta u realnom vremenu) krajem marta je izveštavao o rekordnih pet miliona slobodnih radnih mesta više od raspoloživih radnika. Ova tendencija prisutna je u celoj bibliotečkoj delatnosti.

„Broj poslova u bibliotekama, oglašenih na nacionalnom nivou od kraja 2021, dostigao je nivo bez presedana“, kaže Dejvid Konoli (David Connolly), menadžer za oglašavanje koji uređuje veb-sajt JobLIST Američkog bibliotekarskog društva (American Library Association’s – ALA). Ističe dalje kako je broj slobodnih radnih mesta samo između januara i marta bio za preko 20% veći nego bilo kada u toku 15 godina postojanja ovog sajta.

U ovom okruženju, platforme za zapošljavanje primećuju oglašavanja nekih jedinstvenih zanimanja i netradicionalnih zvanja – koja odražavaju velike trendove i probleme koje biblioteke nastoje da reše. Konoli kaže da je to zbog neizvesnosti i osipanja kadra nastalog tokom ranih dana pandemije: „Mnoge biblioteke su iskoristile priliku da procene da li njihovi postojeći poslovi odgovaraju trenutnim potrebama i da redefinišu neke od njih u skladu sa nastalim potrebama koje uključuju nova zanimanja zasnovana na suštinskim vrednostima.“

Časopis Američke biblioteke (American Libraries) istakao je pet radnih mesta koja se učestalije javljaju u akademskim, javnim, školskim i posebnim bibliotekama i predstavio ljude koji obavljaju ove poslove.

1. BIBLIOTEKAR ZADUŽEN ZA ODRŽIVOST

U oktobru 2018. godine Ujedinjene nacije su objavile važan naučni izveštaj u kome se upozorava da svet ima samo 12 godina da preduzme ozbiljne korake ukoliko teži da spreči klimatsku katastrofu. Tri meseca kasnije veće Američkog bibliotekarskog društva (ALA) usvojilo je održivost kao strateški put za organizaciju Zimskog sastanka 2019. u Sijetlu, signalizirajući tako bibliotekama da je vreme da povećaju kapacitete u ovoj oblasti.

Zaposleni koji se bave održivošću u bibliotekama, međutim, znaju da problemi sa kojima se zajednice suočavaju nisu samo pitanja životne sredine.

„Održivost, u suštini, podrazumeva sposobnost da nastavite da radite to što radite“, kaže Kejsi Konlin (Casey Conlin), koordinator za održivost u Sistemu biblioteka Mid-Hadson (Mid-Hudson Library System – MHLS) iz Pokipsija, u Njujorku. „[Biblioteke] bi trebalo da budu u mogućnosti da održe kontinuitet pružanja svojih usluga korisnicima.“

Kao i Američko bibliotekarsko društvo, Sistem biblioteka Mid-Hadson slaže se sa trostrukim modelom održivosti, čiji su prioriteti ekološka ispravnost, ekonomska izvodljivost i društvena ravnopravnost. Konlin smatra da to nije samo pomaganje 66 autonomnih članica sistema u donošenju odgovornih odluka o izgradnji projekata – iako je, npr. savetovanje o kapitalnim poboljšanjima, koja mogu smanjiti troškove grejanja i hlađenja biblioteke, deo tog posla.

Konlin kaže da je, u stvari, održivost povezana sa nizom pitanja, poput rasne ravnopravnosti, pristupačnosti, etičkog ulaganja i glasanja. „Pokušavamo da sagledamo inkluzivnost iz mnogo različitih uglova.“

Sa svoje pozicije, Konlin usmerava profesionalni razvoj koji pomaže Sistemu biblioteka Mid-Hadson da otkriju nove pravce, nove usluge i ostanu važni svojim korisnicima. Za biblioteke kod kojih je održivost u začetku, on preporučuje praćenje sertifikovanog programa Inicijative za održive biblioteke (Sustainable Libraries Initiative – sustainablelibrariesinitiative.org).

„Moramo voditi računa da pružamo usluge koje su dostupne svima“, kaže Konlin.

2. BIBLIOTEKAR ZADUŽEN ZA KORISNIČKO ISKUSTVO

Korisničko iskustvo u bibliotečkom okruženju može značiti bilo šta, od posedovanja lako pretražive veb-stranice do korisnih smernica za dobru korisničku podršku.

„Postoji mnogo definicija“, kaže Šersli Rodrigez (Sharesly Rodriguez), bibliotekarka za korisničko iskustvo na Državnom univerzitetu San Hoze (Kalifornija). Kaže da je zadužena za to da su proizvodi, usluge, informacije i prostori upotrebljivi, jednostavni za pronalaženje i dostupni ljudima sa različitim zahtevima: „Potrebno je ukloniti što više barijera da bi korisnici lakše stigli do cilja.“

Sa svoje pozicije na Državnom univerzitetu San Hoze (San José State University – SJSU), Rodrigezova sprovodi istraživanje kao osnovu za rešavanje problema i stvaranja pozitivnog iskustva kod studenata i profesora. „Potrebe se ne smeju pretpostavljati“, kaže ona. Rodrigezova se često oslanja na ankete, intervjue, testove korisnosti i analitiku veb-stranice, koji joj pomažu da shvati kako se biblioteka koristi u oba okruženja, na kampusu i preko interneta. „Moglo bi se koristiti i nešto veoma jednostavno poput panoa sa nalepnicama gde pitate studente šta oni misle.“

Njena zaduženja obuhvataju obe oblasti, i fizičku i digitalnu, i podstakla su razvoj referentnog čet-bota za veb-stranicu biblioteke, koji funkcioniše posle radnog vremena; unapređenje bibliotečkog intraneta i rad na proceni iskorišćenosti bibliotečkog prostora. Rodrigezova je, takođe, organizovala radnu grupu za korisnička iskustva koja olakšava primenu i razmenjuje metode planskog razmišljanja sa drugim zaposlenima.

Sa terminom korisničko iskustvo susrela se u školi za bibliotekare, u vreme kada se, kako kaže, ovaj izraz još nije u potpunosti ustalio. „Mnoga odeljenja za cirkulaciju sada su preimenovana u odeljenja za korisničko iskustvo, a to je nešto što nije postojalo ranije.“

Ovaj koncept nije u porastu samo u bibliotekama; Rodrigezova veruje da je korisničko iskustvo za bilo koga, bilo gde. „Čak iako ne radite u biblioteci, uvek možete pronaći projekat koji je usmeren na poboljšanje usluga ili proizvoda… i javiti se da učestvujete u tome.“

3. KOORDINATOR ZA PRAVIČNOST, RAZNOLIKOST I INKLUZIJU

Sa protestima podrške pokretu „Životi crnaca su važni“ (Black Lives Matter) i pokretima za socijalnu pravdu koji su dostigli vrhunac 2020. godine, mnoge biblioteke širom zemlje obavezale su se na raskid sa tradicionalnim neutralnim stavovima i na agilnost na polju pravičnosti, raznolikosti i inkluzije (equity, diversity, and inclusion – EDI). Javna biblioteka Ouk Park (Ilinoj) (Oak Park Public Library – OPPL) otišla je korak dalje i ustanovila Antirasistički strateški plan, pri čemu je zaposlila i prvog koordinatora za pravičnost i antirasizam. „Naša zajednica nas usmerava na ono što radimo“, kaže Stiven Džekson (Stephen Jackson), koji je došao na ovaj položaj u oktobru 2021. „Posebno mi je drago što je sada naš put institucionalizovan.“

Strateški plan je usmeren na razbijanje institucionalizovanog, internalizovanog, interpersonalnog i strukturalnog rasizma, i predstavlja ciljeve za svaku kategoriju – kao što je preispitivanje potrebe da zvanje MLIS (Master of Library and Information Science) bude preduslov prilikom zapošljavanja, razvijanje grupa afiniteta među osobljem i sprovođenje novog kodeksa ponašanja za korisnike.

Džekson je odbranio master na kliničkom mentalnom zdravlju i počeo je u Javnoj biblioteci Ouk Park kao stručnjak za socijalne delatnosti u vreme kada se biblioteka okretala modelu pružanja podrške lokalnoj zajednici. „Ja sam stručnjak za restorativnu pravdu. To mi je blisko srcu“, kaže on. „Mislim da je smanjenje štete najbolja praksa.“

On je uvideo korelaciju između delovanja EDI (equity, diversity, and inclusion) i restorativne pravde – u pristupu koji naglašava važnost da se svaki glas čuje. Prvih nekoliko meseci na poslu posvetio je izgradnji odnosa i uključivanju novozaposlenog osoblja (onboarding).

Džekson smatra da je Javna biblioteka Ouk Park kadra da obavlja ovaj posao, pored ostalog i zbog toga što je njen upravni odbor raznolik, angažovan i predusretljiv. Za biblioteke koje se suočavaju sa protivljenjem prema antirasističkom angažovanju, on predlaže razgovor sa članovima zajednice.

„Kada naiđem na odbojnost prema mom zvanju i poslu koji obavljam“, kaže on „stvarno me zanima koji konkretno problem imaju ljudi sa tim što je neko antirasista“.

„Naša zajednica nas usmerava na ono što radimo. Posebno mi je drago što je sada naš put institucionalizovan.“

Stiven Džekson, rukovodilac za pravičnost i antirasizam

u Javnoj biblioteci Ouk Park

4. BIBLIOTEKAR ZA RESURSE OTVORENOG OBRAZOVANJA

„Ponekad se studenti kolebaju da li da kupe udžbenik ili namirnice“, kaže Ejmi Lejdžers (Amy Lagers), bibliotekarka za referensni i instruktivni rad u Višoj školi Talsa (Oklahoma). „To je realnost mnogih naših studenata.“

Lejdžersova rukovodi timom za otvorene obrazovne resurse (Open educational resources – OER) u četiri glavna kampusa u Višoj školi Talsa i kaže da je ušteda troškova ovih besplatnih materijala osnovni razlog što se njena škola usmerila na rad u razvoju usvajanja otvorenih obrazovnih resursa. Ističe da je Viša škola Talsa urbani gradski koledž sa velikim procentom netradicionalnih studenata za koje otvoreni obrazovni resursi predstavljaju ogromno olakšanje.

„Naša je uloga da lociramo, procenimo i ponudimo otvorene obrazovne resurse, i uverimo se da je nastavno osoblje svesno resursa koji odgovaraju ciljevima kursa i da studentima obezbede jeftine ili besplatne alternative udžbenika“, kaže Lejdžersova.

Ponekad nastavno osoblje zazire od prelaska na otvorene resurse jer nema „drangulija“ koje se mogu naći u glavnim udžbenicima – poput internet platformi i zbirki testova – kaže Lejdžersova. Viša škola Talsa pokušava da podrži ovu tranziciju dovodeći bibliotekare, predavače, stručnjake za predmetne oblasti i ljude koji osmišljavaju kurseve da rade zajedno na unapređenju nastave.

„Budite strpljivi jer je to nešto što zasigurno zahteva promenu razmišljanja“, poručuje onima koji bi želeli da obavljaju ovaj posao u svojim ustanovama.

Otvoreni obrazovni resursi nisu ograničeni samo na više obrazovanje. Zapravo, Američko udruženje školskih biblioteka je 2019. godine objavilo sopstveni skup alata za otvorene resurse za bibliotekare zaposlene u K-12[1] ustanovama (bit.ly/OERtoolkit), a otvoreni pristup materijalima je postao spas za virtuelnu nastavu mnogih škola u ranim danima pandemije.

Lejdžersova zainteresovanima za otvorene obrazovne resurse preporučuje da za orijentaciju kroz mnogobrojne tipove otvorenih licenci koriste program Creative Commons Certificate (certificates.creativecommons.org).

5. BIBLIOTEKAR ZA VIZUALIZOVANJE PODATAKA

Usluge vizualizovanja će se sve više uključivati u bibliotečke ponude – posebno za potrebe višeg obrazovanja. Autori članka „Podrška usluzi vizualizovanja podataka u akademskim bibliotekama („Supporting Data Visualization Services in Academic Libraries“), objavljenom u Časopisu za interaktivnu tehnologiju i pedagogiju (The Journal of Interactive Technology and Pedagogy, vol. 18, Dec. 10, 2020), tvrde da je to tako jer se akademska biblioteka doživljava kao prirodno čvorište usluga koje mogu koristiti brojna odeljenja i profesije. Autori, takođe, naglašavaju da su ljudi sa iskustvom u vizualizovanju podataka potrebni da bi ove usluge bile uspešne.

Džo Klajn (Jo Klein), bibliotekar za Geografski informacioni sistem (Geographic Information System) i vizualizovanje podataka i docent na Univerzitetu u Severnoj Karolini u Grinsborou, jedan je od ovih ljudi. Klajnov tipičan radni dan uključuje pomoć studentima i nastavnom osoblju sa programom za vizualizovanje podataka, održavanje konsultacija sa istraživačima, održavanje radionica o besplatnim alatima i radu na sopstvenom istraživanju.

Za Klajna, koji ima obrazovanje iz prirodnih nauka i iskustvo u kreiranju dijagrama i grafikona za Američku agenciju za zaštitu životne sredine, vizualizovanje podataka u bibliotekarstvu je „savršeni presek“ interesovanja. Ovde rad zahteva veštinu sa alatima za naučne podatke i programiranje u jezicima kao što su Python, R i Tableau. „Deo koji je malo teži jeste pronalaženje resursa koji će odgovarati vama i vašem specifičnom zahtevu“, kaže on.

Oni koji žele da razviju veštinu vizualizovanja podataka trebalo bi da pohađaju besplatan onlajn kurs na Bibliotečkoj akademiji za upravljanje istraživačkim podacima (Research Data Management Librarian Academy – rdmla.github.io) ili probaju Datawrapper, alat koji vodi kroz proces korak po korak, savetuje Klajn. Takođe, preporučuje i upoznavanje sa svim opcijama koje nude programi Microsoft Excel i Google Sheets.

Sa svoje strane, Klajn bi voleo da vidi obrazovanje iz oblasti pismenosti u vezi sa podacima (data literacy) i izvan univerziteta: „Bilo bi zaista sjajno kada bi korisnici javnih biblioteka imali mogućnost da se obučavaju i uče.“

[1] K-12 je skraćenica koja se koristi u SAD za period obrazovanja, od vrtića (engl. kindergarten) do 12. razreda (kod nas do kraja srednje škole).

Srbislava Šahović

Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković”

Izložba „Ženska istorija je svuda” otvorena je u Narodnoj biblioteci Srbije 13. marta 2024. godine.

Izložba, predavanje i kreativna radionica (koja je bila sastavni deo dešavanja), ostvareni su kroz saradnju Narodne biblioteke Srbije i Stokholmskog muzeja za žensku istoriju. Program je podržala i Ambasada Švedske u Beogradu.

Izložbu su otvorili Vladimir Pištalo, upravnik Narodne biblioteke Srbije, ambasadorka Švedske, Anika Ben David, i Ana Taša Lašon, direktorka Muzeja za žensku istoriju.

Ana Taša Lašon je održala predavanje (upoznavanje sa radom i ciljevima Muzeja za žensku istoriju – „muzeja bez zidova”), i stručno vođenje kroz izložbene panoe, koji su ilustrovali neke od tema kojima se Muzej za žensku istoriju bavio, probleme vidljivosti žena u institucijama kulture i nauke, svakodnevici: podelite svoju svakodnevicu – pišite istoriju; žena, život, sloboda; Stokholm tokom Kovida 19, čiji će glasovi biti sačuvani u budućnosti?; praćenje ženskih priča kroz obične predmete; kako je javni prevoz doprineo ravnopravnijem društvu; revolucija školskog ručka – ispričana na milionima ambalaže za mleko; isukati pero kao mač; hrabrost da se piše; pisanje i aktivizam  i tako dalje.

Muzej za žensku istoriju, kako je istaknuto na njihovom sajtu, pokazuje da se ženska istorija nalazi svuda. Muzej je neprofitna organizacija koja se sastoji od aktera iz kulture, arhiva i muzeja. Rezultat te saradnje jeste stvaranje novih veza između ciljnih grupa i aktera kulture, gde se revitalizuje uloga muzeja. Inovativni koncept ovog muzeja bez sopstvene zgrade, kroz saradnju sa institucijama, ali i izložbama i događajima u javnom prostoru, na trgu, na upotrebnim predmetima, podkastima, pokazuje žensku istoriju koja ima uticaj i na savremeni svakodnevni život. Muzej promoviše vidljivost ženske istorije lokalno, na nacionalnom nivou, ali i međunarodno. Kroz izložbe, arhive, dokumenta, javne događaje i digitalne sadržaje, ženska istorija postaje opšte znanje.

Akcenat programa održanog u Narodnoj biblioteci Srbije je bio na problemima žena u nauci i umetnosti, ali prevashodno na aktivnostima i akcijama koje bi se mogle sprovesti u bibliotekama u Srbiji. Upravo ovim ovakav angažman je bio radionički ispitan, a aktivno učešće bibliotekara značilo je priliku za istraživanje mogućih pravaca akcije na temu istorije žena u okviru biblioteka, razmišljanju o dostupnim resursima za istraživanja, projekte i saradnju.

Zadati parametri su bili: na koji način institucije u kojima rade bibliotekari prisutni na radionici mogu da rade na unapređivanju srpske/lokalne ženske istorije? Sa kojim partnerima bi se moglo sarađivati? Na koji način bi se mogla uključiti lokalna zajednica?

Učesnici radionice su, analizirajući već postojeće projekte sa temom ženske istorije i ženskih prava koje su uradile biblioteke, ili su u izradi, ili osmišljavajući nove, razmišljali o grananju aktivnosti u odnosu na ciljne grupe svojih projekata.

Rezultati kreativne radionice su predstavljeni vizuelnim mapama, radi lakše identifikacije veza između osnovne ideje projekta i kako te prateće aktivnosti doprinose viziji projekta.

Pozitivni ishod radionice se, u najvećem delu, odnosi na zajednički zaključak da je potrebno i poželjno nastaviti saradnju i razvijati i dalje postojeće projekte, kao i da biblioteke jesu pravo mesto da se ovakvi projekti sprovode.

Srbislava Šahović,

Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković”

U Svečanoj sali Rektorata Univerziteta u Beogradu, 26. aprila 2024. godine, održana je promocija knjige  Feliksa Kanica „Putovanje po južnoj Srbiji i severnoj Bugarskoj 1864” (izdanje Instituta za javnu politiku i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u Beogradu).

Ova knjiga, poznatog i za srpsku kulturu i istoriju značajnog autora, prvi put se pojavljuje na srpskom jeziku.

Prisutnima su se obratili doc. dr Adam Sofronijević (Univerzitetska bilbioteka „Svetozar Marković“ ),  dr Danijel Radović i dr Vladimir Abramović  (Filozofski fakultet u Beogradu), predstavivši Feliksa Kanica i njegova dela, kao i značaj ovog novog izdanja brojnoj publici.

U okviru promocije knjige, prisutnima se obratio i profesor Adrijan van der Vel (Univrzitet Lajden), jedan od pisaca Ljubljanskog manifesta, govoreći o značaju štampane knjige/dugog teksta i problemu nestajanja čitanja na višem nivou, to jest čitanja kojim će se razvijati misaoni procesi i kritičko mišljenje, za razliku od čitanja u digitalnom okruženju – čitanja na preskok i brzog pregleda informacija.

Najava pokretanja časopisa „Knjiga”

Doc. dr Adam Sofronijević je postavio pitanje potrebe obezbeđivanja vremena za čitanje, naročito za mlade. Pozvao je na brejstorming o načinima na koje bi se to vreme moglo  „kupiti”. Predstavio je izdavanje knjige Feliksa Kanica kao prvi korak kojim će se Srbija priključiti osnaživanju čitanja na višem nivou, naročito mladih a zatim najavio pokretanje časopisa „Knjiga” koji bi bio centralno mesto društvene diskusije o svim aspektima ovog fenomena.

Nekoliko postavljenih pitanja iz publike odnosilo se upravo na to i ukazuje da postoji interesovanje za problem nestajanja štampanih knjiga (nastalog neograničenom vladavinom digitalnog, uz sve pogodnosti koje je donelo digitalno doba) i čitanja na višem nivou i mogućnosti njegovog rešavanja.

Milutin Šahović, Viši diplomirani bibliotekar
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“

Dugogodišnja saradnja Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ iz Beograda sa Narodnim muzejem u Leskovcu, kao i sa Narodnom bibliotekom „Radoje Domanović“ iz Leskovca predstavlja dodatni podstrek interesovanju bibliotekara za aktivnosti navedenih institucija. Promociji monografije Veroljuba Trajkovića „Caričin grad – Justiniana Prima“ prisustvovali su bibliotekari Univerzitetske biblioteke.

U prostorijama RTS kluba u Beogradu, 31.01.2024. godine, održana je promocija knjige Veroljuba Trajkovića, istoričara i muzejskog savetnika, dugogodišnjeg direktora Narodnog muzeja u Leskovcu.

Pored autora, na promociji su o knjizi govorili dr Vujadin Ivanišević, arheolog i akademik, i Goran Jović, direktor Privredne komore Srbije-Regionalne privredne komore Jablaničkog i Pčinjskog okruga. Na promociji ovog dvojezičnog kapitalnog dela prisustvovao je i Nikola Selaković, ministar za rad, boračka i socijalna pitanja u Vladi Republike Srbije. Izdavanje ove knjige pomoglo je Ministrastvo kulture RS i Privredna komora Srbije.

Izdavač ove monografije je Centar za istraživanje i proučavanje kulturno istorijske baštine juga Srbije. Monografija ima podnaslov „Izgubljeni grad u podnožju Radan planine“

Caričin grad ili Justinijana prima je arheološki lokalitet koji se nalazi na 7 kilometara od Lebana i na oko 30 kilometara od Leskovca. Kao nalazište potiče iz 6. veka i predstavlja jedan od najvećih i najznačajnijih gradova Romejskog carstva na Balkanskom poluostrvu.

Caričin grad podigao je car Justinijan, prema nekim izvorima, u znak zahvalnosti prema kraju u kome je rođen.

Autor monografije je dao ocenu da je „buđenje Caričinog grada istovremeno i buđenje države Srbije“, sa konstatacijom da se u knjizi govori o otkrivanju i istraživanju Caričinog grada od 1912. do 2022. godine. Pored toga, u knjizi su opisani radovi na konzervaciji arhitektonskih spomenika na nalazištu, a važan deo publikacije tiče se zajedničkog istraživanja velikog broja srpskih i francuskih arheologa, istoričara, arhitekata i kulturnih institucija koje se bave čuvanjem i prezentacijom materijalnog nasleđa. Istakao je i to da je na ovako velikom nalazištu bila neophodna konzervacija i zaštita.

Autor konstatuje sledeće – „Knjiga je doprinos nacionalnom dosijeu i iskreno se nadam da ćemo uspeti sve da isteramo do kraja od onog što smo zamislili oko Caričinog grada. Naravno, jasno je koliko je ovo ogroman turistički potencijal, koji će se tek razvijati. Knjigu sam pisao iz ugla istoričara, moje struke, a veliki doprinos je pružio arheolog Vujadin Ivanišević, koji je potrošio dosta vremena da bi monografija dobila ovakav oblik. Ako bismo uspeli da Caričin grad stavimo na listu UNESCO, onda bi ga postavili na čvrste noge“. Dodao je i to da su se razne ustanove i institucije uključile u projekat, poput Narodnog muzeja u Leskovcu.

Dr Vujadin Ivanišević, dopisni član SANU, recenzent je ove monografije. Bio je dugogodišnji rukovodilac istraživanja lokaliteta, i na njemu je radio 46 godina. Akademik Ivanišević je govorio i o samom srpskom nazivu Caričin grad, kao o tragu u kolektivnom sećanju stanovništva da je to bila caričina zadužbina. Kako navodi, postoji 40 objekata na lokalitetu i 15 bazilika. Akademik o monografiji ističe da je „veliki doprinos u tome što prvi put, na srpskom jeziku, imamo knjigu, publikaciju, monografiju o Caričinom gradu. Naučni radovi o ovom lokalitetu predaju se na stranim fakultetima. Veroljub Trajković je prvi napisao jednu širu priču o ovom lokalitetu, što čini pravu vrednost publikacije, izuzetno značajne. Ova knjiga je omaž svim istraživačima do sada, pre svega prvom čoveku na ovom projektu, Vladimiru Petkoviću“. Caričin grad se nalazi na obroncima Radan planine prema Leskovačkoj kotlini, vrlo blizu Lebana. Istraživanje arheoloških ostataka počelo je 1912. godine, i sa prekidima, traje do danas. Prvi istraživač bio je Vladimir Petković. Otkrivanjem stvarne veličine nalazišta, Petković je izneo svoje prve pretpostavke da je lokalitet zapravo Justinijana Prima, izuzetno važan administrativni i crkveni centar nekadašnjeg Romejskog carstva.

Akademik Ivanišević u recenziji monografije navodi da najobimniji deo monografije čini deveto poglavlje „Caričin grad – Justiniana Prima arheološko nalazište‟ gde je dat detaljan opis svih do sada otkrivenih spomenika, od Akropolja, preko Gornjeg grada i Donjeg grada, do podgrađa i površine van bedema lokaliteta. Spomenici su opisani detaljno, uz situacioni plan i fotografije koje predstavljaju konkretni objekat. Ivanišević navodi u recenziji da „posebno treba istaći korišćenje velikog broja trodimenzionalnih restitucija, koje dočaravaju izgled građevina, bazilika i delova utvrđenja, približavajući ih na najbolji način istraživačima i čitaocima“. Dodao je i to da je veliki broj stranih istraživača uključivao u ovaj projekat u pethodnih 46 godina, naročito francuskih i nemačkih.

Akademik Ivanišević zaključuje da je „Caričin grad pravi omaž našem nasleđu, grad je deo domaće baštine i legata, i jedan od najznačajnijih lokaliteta u Srbiji, Balkanu i na svetu“

Goran Jović informisao je skup da će za nekoliko meseci zvanično biti otvoren Caričin grad za širu javnost, da je kompleks većim delom izuzetno sređen i skoro završen, sa značajnim potencijalom za razvoj turizma. To nosi ogroman značaj za Lebane, Leskovac i Toplicu. Naveo je i činjenicu da ranije nije postojalo interesovanje države za razvoj projekta Caričin grad ali da se to sada promenilo.

Monografija „Caričin grad – Justiniana Prima‟ predstavlja izuzetan doprinos u proučavanju, sagledavanju i popularizaciji ovog važnog lokaliteta, nekadašnje arhiepiskopije i upravnog centra tadašnjeg sveta, jer potiče iz 6.veka, ranog perioda Romejskog carstva. Ova knjiga predstavlja rezultat dugogodišnjeg rada Veroljuba Trajkovića, koji je decenijama, u kontinuitetu, sarađivao sa domaćim i stranim istraživačima, a istovremeno je i sam učestvovao i uspešno vodio muzejske postavke i projekte vezane za Caričin grad.

Kapitalna monografija Veroljuba Trajkovića „Caričin grad – Justiniana Prima“ u svakom slučaju zaslužuje mesto u fondu svih većih biblioteka u Srbiji, s obzirom na kvalitet, temu, sadržinu, format, dvojezičnost i prezentaciju.

Biblioteke
(autor Jurij Nikolajevič Stoljarov)

https://old.bigenc.ru/text/5061145

Prevod: Milutin Šahović
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ Beograd

Biblioteke u Kijevskoj Rusiji

Prvu biblioteku u Kijevskoj Rusiji, osnovao je Jaroslav Mudri u Sabornom hramu Svete Sofije u Kijevu 1037. godine. Sledeća po redu i značaju bila je biblioteka sabora Sofije Novgorodske, koga je izgradio Vladimir, sin Jaroslava Mudrog, u periodu od 1045-1050. Značajan deo njenog fonda sačuvan je do naših dana, kao što su: Ostromirovo jevanđelje  (iz 1056–57. godine, čiji se rukopis čuva u Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt-Peterburgu) i Mstislavovo jevanđelje (oko 1117. god, čiji se rukopis nalazi u Državnom istorijskom muzeju u Moskvi). U periodu od XI-XII veka osnivaju se biblioteke pri ruskim manastirima: u Kijevu (Pečerski manastir), Polocku (Spaso-Efrosinijski manastir), Novgorodu, Smolensku, Černigovu, Pskovu, Vladimiru, Rostovu, Kursku, kao i drugim hramovima i centrima kulture.

U ovom periodu Rusija je bila jedna od najpismenijih zemalja Evrope. U periodu od XIV-XV veka centar staroruske književnosti postepeno se premeštao na severoistočni deo Rusije. Biblioteke nastaju pri monaškim zajednicama i skitovima. Ivan Kalita je 1330. godine osnovao manastir Spasa na Boru, snabdevši ga knjigama iz lične biblioteke, kao i knjigama iz Danilovog manastira. Pretpostavlja se da su u ovo doba postavljeni temelji velike kneževske biblioteke u Kremlju.  Biblioteke bogatog fonda bile su u Čudovom manastiru (Patrijaršijska skriptarnica), Troice-Sergijevoj lavri, Simonovom, Andronikovom, Kirilo-Belozerskom, Josifo-Volokolamskom, Soloveckom, Antinijevo-Sijskom  manastiru. Makarije, Arhiepiskop novgorodski, a od 1542. mitropolit moskovski i cele Rusije, pokušao je da prikupi sve knjige koje su se u to doba čitale u Rusiji. Iz njegove privatne biblioteke sačuvano je 46 knjiga. Biblioteka se nalazila u okviru Kremlja, pri Uspenkom saboru koji je izgradio Ivan Kalita (1326-27. godine). Fond privatne biblioteke mitropolita iz sredine XVI veka predstavljao je osnovu fonda biblioteke Mokskovske patrijaršije 1589. godine. Krajem XVI veka u manastiru je prikupljeno oko 37% ukupnog knjižnog fonda iz cele zemlje, što je iznosilo 260–350 hiljada primeraka, od kojih 6–8% štampanih. Sačuvani su podaci o bogatim bibliotekama Ivana III, Va­si­lija III, Iva­na IV Groz­no­g. Od sredine XVII veka formirane su prve biblioteke narodnog karaktera, pod okriljem carskih upravnih organa, kao što su Puškarski, Apotekarski, Diplomatski, te nastaju tehničke biblioteke, medicinske, biblioteke spoljne politike i dr. U periodu od XVI–XVII veka radile su biblioteke ukrajinskih i beloruskih crkvenih udruženja. Od XV do XVII veka nastaju prve školske biblioteke. Tokom 1630-ih godina osniva se biblioteka Kijevo-Mogiljanske akademije, koju je osnovao mitropolit Kijevski i Galicki, Petar Mogila. Godine 1685. otvorena je biblioteka pri Slaveno-grčko-latinskoj akademiji u Moskvi, dok je 1721. godine otvorena pri lavri Aleksandra Nevskog u Sankt-Peterburgu. Godine 1723. otvorena je pri Kazanskoj duhovnoj školi. Privatne biblioteke bile su u posedu vlastele, boljara i sveštenika. Od 1644. počinju se izdavati liste istinitih i lažnih knjiga, koje su uticale na sadržaj fondova. Pri Moskovskoj štampariji otvorena je Tipografska biblioteka.

Bibliotekarstvo u XVIII veku

Biblioteka ovenčana kolonadom pri Akademiji nauka u Sankt-Peterburgu 1725/26. god.

Reforme Petra I dovele su do pojave novih specijalizovanih biblioteka: aritmetičkih, pomorskih, zanatskih, rudarskih i dr. Fond biblioteke pri Patrijaršiji koju je osnovao arhijerejski Sinod, premešten je u Biblioteku arhijerejskog Sinoda 1721. godine.  Godine 1714. u Sankt-Peterburgu otvorena je javna biblioteka bogate literature iz raznih oblasti, koja je 1725. godine predana Akademiji nauka. Osnivaju se naučne biblioteke: biblioteka Moskovskog univerziteta (1756. god.), Slobodnog ekonomskog društva u Sankt-Peterburgu (1765. god.). Dobijaju se ponude za otvaranje javnih biblioteka. Godine 1782. u Irkutsku, na inicijativu upravnika F.N. Klički otvorena je prva javna besplatna gradska biblioteka. Kao izvor njenog početnog fonda poslužila je biblioteka Ruske akademije nauka. Tokom 1780-ih godina, u Moskvi je otvorena besplatna biblioteka sa čitaonicom N.I. Novikov. Donacijama organizovane su javne biblioteke u Kalugi, Tuli i drugim gradovima, a početkom XIX veka one se otvaraju širom zemlje. U okviru knjižara i štandova, pojavljuju se javne čitaonice komercijalnog karaktera, a krajem veka prve komercijalne biblioteke, kao što su I.H. Kejzer, V.S. Sopikov.  Tokom XVIII veka prikupljanje knjiga je ušlo u modu, stvarale su se porodične biblioteke, biblioteke pri dvorskim internatima i dr. Velike privatne biblioteke imali su najbliži saradnici Pet­ra I – kneževi A.D. Menj­ši­kov, D.M. Go­li­cin, feld­mar­šal grof B.P. Še­re­metjev, grof J.V. Brus, en­cik­lo­pe­dista i državni službenik V.N. Ta­ti­ščev, epi­skop Teo­fan Pro­ko­po­vič i dr.

Bibliotekarstvo krajem XVIII i početkom XIX veka

Ruska narodna biblioteka u Sankt-Peterburgu 1796–1801. Arhitekta E.T. Sokolov.

Veliki doprinos u razvoju bibliotekarstva imala je Katarina II. Tokom mnogih godina bogatila je fond svoje privatne biblioteke u Ermitažu delima francuskih klasika, istorijskom i geografskom literaturom, radovima iz genealogije, starim aktima, poveljama, umetničkim knjigama, delima iz svog pera i dr. Ka­tari­na II kupovala je cele biblioteke i kolekcije stranih državljana (D. Didroa, Voltera) i sugrađana – kneza M.M. Ščer­ba­to­va, Pet­ra III i dr. Njena biblioteka brojala je oko 40 hiljada naslova. Ka­ta­ri­na II je pri dvoru uredila biblioteku za dvorsku poslugu (1796. godina, preko 4300 knjiga). Godine 1785. izdala je dozvolu za izgradnju staleških biblioteka, pre svega plemićkih. Prva je otvorena tek 1844. godine u Moskvi od strane Plemićkog kluba.  Godine 1795. osnovana, a 1814. otvorena, Carska javna biblioteka (danas Ruska nacionalna biblioteka). S početka XIX veka otvaraju se biblioteke pri gimnazijama, okružnim školama, obrazovnim i naučnim društvima, vojnim jedinicama i Generalštabu (1811–1815. god). Otvarale su se univerzitetske biblioteke u Tartuu (1802. god), Kazanju (1804. god), Sankt-Peterburgu (1823. god) i dr. Godine 1830. na inicijativu predsednika Slobodnog ekonomskog društva, grofa N.S. Mordvinova  izdata je naredba o organizaciji 50 javnih biblioteka u svim centralnim gubernijama (do sredine 1850-ih otvoreno je 39 biblioteka).  

Bibliotekarstvo u XIX veku 

Ruska nacionalna biblioteka. Jedno od rukopisnih odeljenja. Sankt-Peterburg.  1801–1812. god. Arhitekta L. Ruska.

Na obodima Ruske imperije u ekspanziji (Kavkaz, Srednja Azija, Daleki Istok, Carska Poljska, Velika kneževina Finska) pojavljuju se prve školske i javne crkvene, oficirske biblioteke. Školskim uredbom 1804. godine predviđena je izgradnja biblioteka pri gimnazijama i školama sa fondom univerzalnog sadržaja. Godine 1870. u Kronštatu otvorena je za javnost dečja biblioteka. Slične biblioteke radile su u Moskvi (Bib­lio­te­ka E.S. Berd­ni­ko­va, pri Društvu za obuku tehničkim naukama), u Sankt-Peterburgu (biblioteka sa čitaonicom A.S. Puškin), u Nižnjem Novgorodu, Permu i drugim gradovima

Prvi depo Rumjancevske biblioteke

Enterijer biblioteke u Zimskom dvorcu 1850-ih godina.

U XIX veku raste broj biblioteka javnih organizacija: Bib­lijskog društva (1812), Društva lekara (1862). Društva uzajamne ispomoći kalfa (1884) i dr. Među privatnim književnim krugovima posebno su bili cenjeni skupovi u organizaciji kneza  G. A. Po­tem­ki­na, grofa A. A. Arak­čejeva, kneževa Vo­ron­co­vih, gro­fova Uva­ro­vih, gro­fova Pa­njinih, kneževa Vjazemskih, kne­za A. V. Su­vo­ro­va i dr. Veći deo njihovih fondova kasnije je priključen fondovima državnih biblioteka. Izgrađene su velike naučne i istovremeno svima dostupne biblioteke pri muzejima: Ru­mjan­cev­ska (osnovana 1828. god, u Sankt-Pe­ter­burgu; 1861. godine preneta u Moskvu;  danas Ruska državna biblioteka, RGB), Po­li­teh­ni­čka (1872. god, Mo­sk­va). Godine 1873. predsednik Moskovskog arheološkog društva, grof A.S. Uvarov i istoričar I.E. Zabelin osnovali su Istorijski muzej  (otvoren 1883. god) i biblioteku pri muzeju, prevashodno iz svojih kolekcija istorijsko-arheološke i književno-umetničke tematike. Nakon toga biblioteka je obogaćena naslovima iz privatnih biblioteka A.D. Čert­ko­va i A.N. Go­li­ci­na,  kompletima knjiga D.M. Ščep­ki­na (o mitologiji, religiji, lingvistici), trgovca A.P. Bah­ru­ši­na (o istoriji Moskve, svakodnevici i nošnji) i dr. Osnivanjem zemstva (1864. god.) nastaju i brzo se razvijaju zemske biblioteke. Zemski i gradski organ samoupravljanja uz podršku mecena F.F. Pav­len­kova, P.I. Ma­ku­šina i Društvenih komiteta za obrazovanje osnovali su mrežu takozvanih besplatnih biblioteka i čitaonica (do 1894. god. – bilo je više od 3 hiljade biblioteka, u koje su ulazile i biblioteke zemskih škola). Do 1894. godine radilo je više od 20 hiljada crkveno-parohijskih biblioteka i čitaonica (društvenog popečiteljstva narodne svesti).  Tokom 1870-ih godina organizuju se nezakonite radničke biblioteke. Pojavljuju se biblioteke političkih partija (u osnovi nezakonite). U toku 1905–07 formira se mreža sindikatskih i korporativnih biblioteka.

Krajem XIX i početkom XX veka nastala su prva udruženja bibliotečkih radnika: sekcije Ruskog bibliotekarskog društva (osnovanog 1899. god.) i Ruskog bibliografskog društva (1900. god.). Društvo bibliotekarstva (osnovano 1908.god.) u čijem je izdavaštvu izlazio časopis Bibliotekar (1910-15, urednik P.M. Bogdanov), sazvalo je 1911. godine Sveruski bibliotečki skup. Godine 1913. na inicijativu specijaliste u oblasti bibliotekarstva L.B. Havkine otvorene su prve škole za bibliotekare na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu A.L. Ša­njav­ski. Do 1914. godine u Rusiji je radilo više od 200 hiljada različitih biblioteka (ukupnog fonda 46 miliona primeraka), od kojih 13,8 hiljada biblioteka široke namene, (9,4 miliona primeraka), i oko 3 hiljade naučnih i specijalizovnih biblioteka (14 milona primeraka). Od ukupnog broja 78% činile su male školske biblioteke. Od sredine XIX veka širi se međunarodna međubibliotečka razmena, pojavljuju se prvi radovi iz oblasti bibliotekarstva (V.I. Soboljščikov, F.F. Rejs, K.M. Ber, N.A. Ru­ba­kin, L.B. Hav­ki­na, A.A. Po­krov­ski i dr.), krajem veka ruski bibliotekari učestvuju na prvim međunarodnim bibliotečkim skupovima.

Razvoj biblioteka nakon Oktobarske revolucije 1917. godine

Ruska državna biblioteka u Moskvi. Glavna fasada 1928–30. god. Arhitekte V.A.Ščuko, V.G. Gelfrejh.

Razvoj bibliotekarstva prvih godina sovjetske vlasti obeležavaju dekreti V.I. Lenjina O uređenju bibliotečke delatnosti (1918. god.), O očuvanju biblioteka i knjižnih depoa RSFSR (1918. god.), O centralizaciji bibliotečke delatosti u RSFSR (1920. god.), kojima je predviđena izgradnja jedinstvene bibliotečke mreže u zemlji, dostupnost biblioteka svakom građaninu, plansko snabdevanje novom literaturom. Bez obzira na Građanski rat (1917– 1922) i rušenja, vlada je obezbedila očuvanje fondova što je dovelo do nacionalizacije privatnih biblioteka i povećanja fonda biblioteka široke namene. Tokom 20-ih godina osnov razvoja bibliotekarstva činila je koncepcija čija se suština svodila, sa jedne strane na široku demokratizaciju bibliotečke delatnosti, a sa druge strane na totalitarnu vlast komunističke ideologije, tj. na preobraćanje svih biblioteka široke namene u sedišta partijske propagande i politike: O pojačanom partijskom uticaju na rad biblioteka, 1923. god. U radu biblioteka najviše pažnje se posvećivalo radničkoj klasi i seljacima. U skladu sa tim postepeno se unificirao i siromašio sastav bibliotečkih fondova, broj naslova po čitaocu se smanjio gotovo deset puta u odnosu na period pre revolucije (ipak, povećan je broj primeraka), što je izazvao pad interesovanja za određene naslove, teme, literaturne žanrove.  Sprovedeno je nekoliko masovnih čistki bibliotečkih fondova, posebno onih radova čiji su autori osumnjičeni za nelojalni odnos prema politici koja se stalno menjala.

Godine 1918. osnovan je Institut za vanredno obrazovanje (Pet­ro­grad), koji je obučavao bibliotekare. Od 1923. Narodni komesarijat za obrazovanje izdaje časopis Crveni bib­lio­te­kar (danas Bib­lio­teka). Godine 1924. održan je Prvi skup bibliotekara RSFSR, otvoren člankom L. D. Troc­ko­g Le­nji­nizam i bib­liotekarstvo. Godine 1930. otvoren je Moskovski bibliotečki institut (danas Moskovski državni univerzitet kulture i umetnosti), koji je postao vodeća viša škola u zemlji u oblasti bibliotekarstva i bibliografije. Godine 1934. izvršen je popis bibloteka.

Tokom 1930-ih mnogi bibliotečki radnici su podvrgnuti represiji, počev od fabrikovanih slučaja lenjingradskih bibliotekara-akademika Biblioteke pri Akademije nauka SSSR. Organizovane su čistke bibliotečkih fondova od knjiga koje nisu odgovarale partijskom aparatu. Ipak, uoči Velikog otadžbinskog rata SSSR je imao široko razgranatu mrežu svih vidova biblioteka, čiji su fondovi bili nekoliko puta veći u odnosu na period pre revolucije.

Za vreme rata uništeno je preko 190 miliona primeraka knjiga (38% od ukupnog bibliotečkog fonda), srušeno je 130 hiljada bibliotečkih zdanja (52% od ukupno broja biblioteka u zemlji). Posleratno vreme karakteriše brzi rast mreže biblioteka, posebno u seoskim sredinama, povećanjem fonda, izgradnjom biblioteka, raznolikošću i masovnošću.

Sveruska državna biblioteka strane literature M.I. Rudominov u Moskvi. 1967. Arhitekte D.N. Čečulin, N.M. Molokov, V.A. Sitnov.

Do 1950. godine nivo predratnog razvoja bibliotekarstva je premašen. Od 1952. izlazi  zbornik Bib­lio­te­ke SSSR. Iskustvo u radu (od 1973. – So­vjet­sko bib­lio­te­koarstvo; danas – Bib­lio­tekarstvo); od 1961. – zbornik Teh­ničeke bib­lio­te­ke SSSR (danas Na­uč­ne i tehni­čke bib­lio­te­ke).

Do sredine 60.-ih godina masovne seoske biblioteke su se po nizu pokazatelja izjednačile sa gradskim, prevaziđena je disproporcija u snabdevenosti bibliotečkog fonda. Od 1959. biblioteke su postale stalne učesnice na manifestacijama Međunarodne federacije bibliotečkih udruženja i institucija i UNESKO.  

Bibliotekarstvo u 1970-ih i 1980-ih godina

U toku 70-ih godina izvršena je integrcija različitih biblioteka u centralizovani bibliotečki sistem (CBS), izgrađen je jedinstveni sistem depozitnog čuvanja fondova. Do 1980. u RSFSR radilo je 2,5 hiljade CBS, koji su objedinjavali 47,6 hiljada bib­lio­teka.

Godine 1984. VS SSSR doneo je Uredbu o bibliotečkoj delatnosti, koja je dobila status državnog zakona.

Krajem 1980-ih godina u zemlji je postojalo više od 320 hiljada biblioteka ukupnog fonda preko 6 milijardi tomova. Broj čitalaca po biblioteci je u proseku iznosio 2400. Državna politika u oblasti bibliotekarstva bila je usmerena na izjednačavanje nivoa usluge u seoskim i gradskim bibliotekama, saveznim i autonomnim republikama i ruskom govornom području Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike, i snabdevenosti javnih i naučnih biblioteka.

Nakon toga fokus je bio da knjiga stigne do svake naseljene tačke, do svake porodice i na kraju do svakog pismenog čoveka. Bibliotečke usluge su bile potpuno besplatne. Postojao je sofisticirani sistem snabdevanja knjigama, koji je uključivao 150 bibliotečkih distributera, sistem obaveznog primerka. Veće biblioteke su 70-ih godina uvele automatizaciju određenih tehnoloških procesa. Veliki broj porodica imao je privatne biblioteke, a njihov ukupan fond je prevazilazio fond javnih biblioteka.

Razvoj biblioteke posle 1991. godine

Pe­ri­od koji je nastao nakon raspada SSSR-a (1991. god.), obeležile su negativne tendencije u razvoju bibliotekarstva, neki njeni pravci su uništeni, likvidirane su cele mreže biblioteka. Efikasnost i kvalitet snabdevanja fondova značajno su umanjeni. Prestaje funkcionisanje jedinstvenog sistema CBS čiji su rad obezbeđivale veće biblioteke.

Godine 1994. doneti su Federalni zakoni O bibliotečkim poslovima, O obaveznom primerku dokumenata, a 1995. god, donet je zakon O informacijama, informatizaciji i zaštiti informacija i dr, koji su štitili prava bibliotečkih korisnika. Biblioteke su dobile mogućnost obezbeđivanja slobodnog i neograničenog pristupa svim, čak i neproverenim informacijama. Obnovljena su nezvanična udruženja (Moskovska, Sankt-Peterburša bibliotečka asocijacija i dr.), likvidiran je sistem specijalnog (zatvorenog) čuvanja ideološke i političke literature. Široko su se primenjivale digitalne tehnologije, razvijale međunarodne bibliotečke veze. Godine 2002. u Rusiji je radilo oko 150 hiljada javnih biblioteka, ukupnog fonda oko 2 milijarde tomova, od kojih je 9 u direktnoj organizaciji Ministarstva kulture i komunikacije RF.

Veće državne biblioteke RF: u Moskvi – Ruska državna biblioteka (RGB; 43 miliona. bibl. jedinica), Sveruska državna biblioteka strane literature M. I. Ru­do­mi­no (VGBIL; 33 miliona bibl. jed.), Javna državna istorijska biblioteka (GPIB; 3,2 miliona bibl. jed.), u Sankt-Pe­ter­bur­gu – Ruska na­cio­nalna bib­lio­te­ka M. E. Sal­tiko­v-Ščed­ri­n (RNB; 34 miliona bibl. jed.) i dr. Najstariju i narazvijeniju mrežu biblioteka ima Ruska akademija nauka. Biblioteka u okviru Ruske akademije nauka broji 23 miliona bibliotečkih jedinica. Bib­lio­te­ka prirodnih nauka (BEN RAN) – 15 miliona, Bib­lio­te­ka In­sti­tu­ta za društvene nauke (INION RAN) – 12 miliona, Državna, javna na­uč­no-teh­ni­čka bib­lio­te­ka Si­bir­sko­g odeljenja RAN – 10 miliona bibliotečkih jedinica.

U bibliotečkom sistemu Ruske Federacije posebno mesto zauzimaju biblioteke obrazovnih ustanova (63 hiljade školskih biblioteka, oko 3 hiljade biblioteka srednjih i srednjih stručnih škola). Najveće među njima su biblioteke Moskovskog (10 miliona jedinica)  i Peterburškog univerziteta (8 miliona jedinica), Državna naučna pedagoška biblioteka K.D. Ušinski (1,6 miliona jedinica). Aktivne su i javne biblioteke organa lokalne samouprave (oko 49 hiljada, koje broje više od milijarde naslova), kao i regionalne i univerzalne naučne biblioteke (uključujući biblioteke za decu i omladinu). Jedna masovna biblioteka dolazi u proseku na 3 hiljade stanovnika.

Među 88 univerzalnih centralnih biblioteka RF izdvajaju se najveće (ukupnog fonda od 5 do 10 miliona jedinica – 1 bib­lio­te­ka), velike (sa fon­dom 1–5 miliona jedinica – 56), srednje (do 1 miliona jedinica – 31), što iznosi u proseku 7 primeraka po glavi stanovnika iz fondova javnih biblioteka (što je više od međunarodnih standarda).

Ministarstva, saveti, organi administrativog upravljanja raspolažu svojim bibliotekama. Od specijalizovanih biblioteka najveća, najuticajnija i kompjuterski najopremljenija je Državna naučno-tehnička biblioteka (sa 14 miliona jedinica.).

Najviši organi upravljanja i izvršne vlasti pozajmljuju knjige iz Skupštinske biblioteke (0,5 miliona jedinica) i iz Biblioteke  administracije predsednika Rusije (2 miliona jedinica).

Državnu politiku u oblasti bibliotekarstva sprovodi Ministarstvo kulture i masovne komunikacije RF, ostvarujući Federalni program Kultura Rusije od 2001. do 2005. godine, programe očuvanja bibliotečkih fondova, izgradnje opšteruske informacione bibliotečke mreže Libnet, bibliotečko-informacionu podrške organa državne vlasti, lokalne samouprave, opremanja biblioteka tehnologijom za slabovide i dr. U sprovođenju ove politike Ministarstvo kulture i masovne komunikacije Ruske Federacije sarađuje sa bibliotekama drugih sistema i organa vlasti, Ruskom književnom komorom, Ruskom bibliotečkom asocijacijom.

Bibliografija:

Lit.: Ma­te­ria­lы k is­to­rii bib­lio­teč­no­go de­la v SSSR (1917–1959 gg.). L., 1960; Slu­hov­skiй M. I. Bib­lio­teč­noe de­lo v Rossii do XVIII v. M., 1968; on že. Rus­skaя biblio­te­ka XVI–XVII vv. M., 1973; Kukuš­ki­na M. V. Mo­na­stыr­skie bib­lio­te­ki Rus­sko­go Se­ve­ra: Očer­ki po is­to­rii kniž­noй kulь­tu­rы XVII–XVIII vv. L., 1977; Rus­skie bib­lio­te­ki i ih či­ta­telь. L.,1983; Fe­de­ralь­nый Za­kon O bib­lio­teč­nom de­le// Bib­lio­te­ka i za­kon. M., 1996. Vыp. 1; Kuzь­min E. I. Bib­lio­teč­naя Ros­siя na ru­be­že tы­sя­če­le­tiй. M., 1999; Ab­ra­mov K. I. Is­toriя bib­lio­teč­no­go de­la v Ros­sii. Č. 1–2. M., 2000–2001; Očer­ki is­to­rii kniž­noй kulь­tu­rы Si­bi­ri i Dalь­ne­go Vos­to­ka. Novosib., 2000–. T. 1–; Vo­lo­din B. F. Vsemir­naя is­toriя bib­lio­tek. SPb., 2002; Fun­ti­ko­va S. P. Pra­vo­slav­nыe bib­lio­te­ki: pro­šloe i na­stoя­щee. M., 2002.