Ових дана наш уважени колега Миро Вуксановић, управник Библиотеке Матице
српске, добио је највише признање зарезултате остварене у култури Србије
– Вукову награду.

Наравно да је најзаслужнији за то признање њен лауреат, али ми ту награду
доживљавамо и као признање целој струци, оја је углавном, на маргини друштвеног
интереовања.

Тој сопственој маргинализацији доприносимо и ми сами тако што је веома
мало признања која ми додељујемо онима који су то заслужили за свој допринос
развоју библиотекарства, а још мање предлажемо за добијање престижних друштвених
признања оне који то заслужују.

Додела признања посленицима наше струке је ипризнање целој струци, па
би у нашем, али и у општем интересу било да посветимо пажњу овом облику
сопствене афирмације и посла којим се бавимо, углавном далеко од очију јавности.

Оно што ми својим радом доприносимо друштву, није ништа мање значајно
од доприноса који дају појединци из других струка, па нема разлога да се
ми сами устручавамо да такве међу нама предлажемо за добијање значајних
друштвених признања.

Нека награда коју је добио Миро Вуксановић буде повод и подстрек да дамо
већи значај сопственој струци, јер ће тако она бити више уважавана у широј
јавности.
Ми имамо резултате којима можемо да се похвалимо, као и библиотечке институције
и појединце у њима који су томе допринели.

Др Стела Филипи-Матутиновић

“Знано буди да ово књигохранилиште постаде
и основа се као плод благородне мисли и племенитог дара Карнегијеве задужбине
и да извољењем Бога би отворено 24. маја 1926.“

Универзитетска библиотека је једна од највећих научних библиотека на Балкану,
а води порекло од библиотеке Лицеја Кнежевине Србије, основаног 1838. Њен
први библиотекар је био др Јанко Шафарик (1814-1876), филолог и професор
историје. Библиотека је 1850. имала 927 свезака.

Када је 1905. Велика школа прерасла у Универзитет, библиотека је расформирана,
а поново се оснива тек 1921, када је потреба за једном општенаучном библиотеком
на универзитету постала веома изражена.

За првог библиотекара изабран је Урош Џонић (1887-1968).

Одмах потом на иницијативу нашег посланика у Вашингтону др Славка Грујића,
Карнегијева задужбина је одобрила 100.000 долара као поклон Србији за градњу
и опремање једне библиотеке у Београду.

Тадашњи ректор Универзитета проф. др Слободан Јовановић успео је да та
средства увећа државним кредитима, како би се изградила и опремила библиотека
која би задовољила потребе универзитета, а град Београд је поклонио земљиште.
То је била прва наменски грађена зграда за библиотеку у Србији, која је
отворена на дан св. Ћирила и Методија.

За време Другог светског рата Библиотека није радила са публиком а залагањем
особља Библиотеке, њени фондови су ипак сачувани.

После Другог светског рата отпочела је примена савремених метода у организацији
и обради фонда и успостављена интензивна међународна сарадња. Формирана
је служба за информације и проширена сарадња са другим библиотекама на универзитету.
Први управник после рата била је Милица Продановић (1899-1992), дотадашњи
библиотекар Универзитетске библиотеке, која је на том месту била од 1944-1961.

Поводом прославе стогодишњице рођења Светозара Марковића 1946, Библиотека
је добила данашњи назив.
Библиотекаје 1987. дефинисана као центар информационог система Универзитета
у Београду, а од 1988. започета је аутоматизација пословања и њено укључивање
у Систем научно-технолошких информација Југославије. Формиран је електронски
каталог, који је корисницима доступан преко мреже 24 сата дневно. Први библиотечки
сајт на Интернету у Србији урађен је за ову библиотеку 1996.

Деведесетих година нагло је опао прилив публикација због економске кризе
и међународне изолације. Са почетком новог миленијума обнављају се међународне
везе, Библиотека се укључује у израду и реализацију међународних пројеката,
урађена је нова рачунарска мрежа у згради библиотеке, радна места библиотекара
и корисника опремљена су рачунарима и у току је трансформација Библиотеке
у складу са савременим потребама универзитета.

Хватање корака са светом

О томе шта је Универзитетска библиотека данас, а шта би желели да буде
сутра, говорили су нам др Стела Филипи-Матутиновић,
вршилац дужности управника, и проф. др Жарко Спасић, проректор
Београдског универзитета и председник Управног одбора Библиотеке.

Вишегенерацијска везаност за Београдски универзитет

Др Стела Филипи-Матутиновић дошла је у ову библиотеку одмах после студија,
а сада навршава 28 година како је у истој кући. Прво је радила као информатор
за биомедицинске науке у одељењу за научне информације, с обзиром да је
по образовању биолог. После десетак година је постала руководилац тог одељења,
а од пре пар месеци је вршилац дужности директора библиотеке.

– Ја ову кућу доживљавам као своју, веома ми је стало до ње, јер смо
ми породично везани за Београдски универзитет: мој деда је био професор
на Медицинском факултету од 1926. до 1960. године и оснивач и директор Дечије
универзитетске клинике; моји родитељи су студирали на овом универзитету,
затим мој супруг и ја, а сада моја деца студирају на њему.

Библиотека дели судбину универзитета

Др Филипи-Матутиновић на почетку истиче:

—С обзиром да сам по основном образовању еколог, ја библиотеку доживљавам
као сложени, отворени систем. Оно што је карактеристично за било који сложени
систем, то је да он може да функционише само ако има стални доток енергије
из спољашње средине (а у нашем случају то би требало да буду финансијска
средства), ако има кадрове и ако постоји стална позитивна интеракција са
средином.

Одмах треба истаћи основну карактеристику битисања ове Библиотеке:
она је практично напредовала оних година када је напредовало и високо школство,
и обрнуто, када је високо школство било у проблемима, Библиотека је почела
да деградира. Деведесетих година прошлог века, прилив средстава је практично
сведен на минимум, тако да је систем почео да пропада.

Због такве ситуације, дошло је до одлива мозгова и из ове бранше.. Наиме,
много врло успешних стручњака је напустило библиотеку и сада су у Канади
или Аустралији врло цењени библиотечки кадрови, али је за нас велика штета
што су били приморани да оду са оним знањем које су одавде понели.

Из тога јасно произлази закључак да Универзитетска библиотека дели судбину
Београдског универзитета, без обзира како је законски уређен њихов међусобни
однос.

Трансформација као императив

Нема дилеме шта је сада основни циљ и потреба ове куће то је да се библиотека
транформише у правцу у коме иде модерно библиотекарство у свету, а претпоставка
за то је ближа повезаност са универзитетом и факултетским библиотекама и
са свим оним што представља инфраструктуру једног информатичког друштва,
јер и наша земља жели да постане део једног савременог, напредног друштва
које је закорачило у информатичке сфере.

—У међувремену смо овде доста тога и урадили, и ова библиотека је у
неким пословима била пионир. Од почетка смо били у систему научно-технолошких
информација бивше Југославије, били смо једна од великих установа у Србији
које су од почетка радиле у систему узајамне каталогизације, били смо прва
библиотека у Србији која је добила Веб презентацију на Интернету 1996, чим
је пуштена у рад академска мрежа и прва која је аутоматизовала циркулацију.

Увек смо се трудили да максимално пратимо и будемо носиоци информатичког
развоја. Били смо прва библиотека која је имала базе података на ЦД рому,
први смо гшали мрежу за ЦД ром, тако да су корисници наших услуга били увек
привилеговани, јер су код нас могли да добију оно што је најсавременије,
а доступно је у Србији.

Према томе осећај за имплементацију иновација иманентан је овој библиотеци,
у жељи да се држи корак са светом у оној мери колико је то максимално било
могуће у датим околностима.

Инфраструктурни проблеми онемогућавају размах

Библиотека има бројне инфраструктурне проблеме. Доста опреме је добијено
преко “Темпус“ пројекта ЕУ и Министарства за науку, које јој је обезбедило
45 рачунара. Такође је и Фондација за отворено друштво финансирала изградњу
нове мреже за рачунаре, па је у том смислу ситуација сада много повољнија.

— Међутим, главни проблеми су остали. На првом месту ради се о читалачким
местима којих сада има само 150 у три читаонице, што је апсолутно недовољно,
јерје исто толико места било и када је основана 1926. Ако имамо у виду да
сада на Београдском универзитету студира око 76.000 студената, броЈ читаоничких
места је смешно мали.

Још неких тридесетак читалачких места је обезбеђено у не сасвим адекватним
просторима, али ни то не решава проблем.

Сада је стална појава да у испитним роковима у 8,15 сати више нема ни
једног слободног места и по педесетак студената стоји испред библиотеке
или у њеним холовима и чека место.

Истовремено, у овој згради постоји око 1000 м2 неадаптираног простора
који би могао да се претвори у читаонички, али библиотека нема средстава
да га стави у употребу.

За нормално обављање ове врсте активности, библиотеци је потребно бар
још око 200 читалачких места, а када би се више популарисало све оно што
библиотека може да пружи својим корисницима, ни то не би било довољно. Тако
посленици ове куће не смеју ни да рекламирају студентима своје могућности,
јер физички немају где да их сместе.

Постоји и Интернет учионица са 15 рачунара која је стално пуна.

— Када би ми објавили да сваког дана сваки студент може да добије 30
минута бесплатног сурфовања по интернету, овде би се створио нови ред и
за Интернет. Сада по двоје-троје седи за једним компјутером.

Потребе расту веома рапидно, и колико год места да имамо, овде би
увек све било пуно. Уосталом, свуда у свету су овакве библиотеке пуне као
кошнице.

Широка лепеза понуде

И поред свих проблема у овом тренутку, ова кућа има шта да понуди својим
корисницима. Тако Библиотека скупља домаћу и страну литературу, с тим што
је у тренутку њеног сонивања нагласак био на страној пре свега научној литератури.

На жалост, последњих година то више није тако зато што библиотека нема
средстава за њихову набавку, тако да се стране књиге добијају искључиво
разменом и поклоном.

Купује се веома мало, тако да су једне године купљене само две стране књиге!

Но, и поред тога, библиотека има шта да понуди својим корисницима:

—Постоје доста добри фондови који су раније набављени, тако да за
хуманистичке науке где застаревање не настаје брзо, фонд монографских публикација
је још увек можда најбољи у Београду. Оно што смо се трудили и што нам је
успело, то је да што уз помоћ донација, што уз помоћ министарства, попуњавамо
проручну литературу. У тој области у Београду вероватно имамо највећи избор
речника, приручника, енциклопедија, референтне литературе.

Са часописима у штампаном облику ситуација је лошија. Имамо око 180
часописа које набавља Министарство за науку у оквиру система координисане
набавке и имамо све домаће научне часописе.

Библиотека је практично ушла у сферу дигиталних библиотека самим тим што
је сада број часописа који су у библиотеци доступни у електронском облику
далеко већи од броја оних којих су доступни у штампаном облику. Библиотека
има приступ нас око 12.000 наслова страних часописа у пуном тексту, док
се у штампаном облику набавља улупно око 800.

—Што се тиче база података, имамо врло велики број који нам је доступан
електронским путем преко електронске мреже, али покушавамо да то пратимо
и штампаним публикацијама, јер је у неким случајевима погодније имати их
у штампаном облику, каже др Филипи-Матутиновић.

Такође, међубиблиотечка позајмица са иностранством је највећа међу библиотекама
у Србији. То је омогућено применом принципа универзалне доступности публикација
који је усвојила ИФЛА.

— Користећи тај принцип, ми смо набављали из иностранства за наше кориснике
све оне публикације које нису постојале у земљи. Те књиге се добијају на
месец дана уз плаћање поштанских трошкова од 3-10 долара по наслову.

Годишње се на тај начин позајми из иностранства око 1000 наслова, а у доба
санкција је то било 10 пута мање, јер смо тада публикације добијали само
из Словеније и Немчаке, и то бесплатно.

Кадрови – насушна потреба

У библиотеци ради 107 запоселних, од којих је са високом школском спремом
50. то значи да је с бзиром на све оно што се од ове библиотеке очекује,
неопходно кадровски је ојачати, јер само 50 библиотекара не може да носи
цео посао.

—Најакутнији посао је сада преношење записа из лисног каталога у електронски,
што је огроман и дугорочан посао који захтева довољан број квалификованих
радника. Наша је идеја да прво у електронски каталог унесемо фреквентни
фонд који износи око 20% наслова.

Порастао је прилив књига и то одразумева да треба више стручних лица за
њихову обраду, а истовремено, постоји договор на нивоу Србије да се иде
на ретроспективну обраду фонда са циљем да цео фонд буде у електронском
каталогу, јер је сада у њему мање од 10%.

—Такође се појављује потреба за ангажовањем кадрова стручних профила
којих ни до сада није било довољно у библиотеци, нарочито за одржавање рачунарског
система.

Потребно је и да се стручни рад у високошколским библиотекама адекватно
награђује, јер је трнутно на снази Уредба Владе према којој сви библиотекари
имају исту (малу) плату, без обзира да ли су почетници или саветници. То
дестимучише стручно усавршавање, а оно је данас императив.

Пословни простор – ограничавајући фактор

Пословни простор ове библиотеке је поприлично руиниран, а за његову ревитализацију
потребно је доста пара које библиотека нема. Поред тог довођења у ред, потребно
је доста простора привести намени, односно функцијама модерне библиотеке.

Карнегијева фондација за мир је својевремено дала 100.000 долара да се
ова библиотека подигне као прва наменска зграда за библиотеку у Србији и
сада се чине покушаји да се од њих добије донација за адаптацију и реконструкцију
ове зграде, али је неизвесно да ли ће се у томе успети.

—До сада је добијена за те намене само помоћ Америчке амбасаде из Београда,
која је обезбедила да професор библиотечке архитектуре на водећем факултету
за библиотекарство у САД уради идејни пројекат адаптације и модернизације
ове зграде. Очекујемо да ће тај посао бити готов до лета, а затим треба
урадити извођачки пројекат и набавити средства за његову реализацију.

Проблем додатно компликује то што је ова зграда под јурисдикцијом Дирекције
за заштиту споменика културе који све планове треба да одобри.

Највећи проблем је то што је неадекватно решена комуникација између различитих
нивоа. Наиме, када је зграда грађена, пројектована је за 300.000 свезака,
а сада их има 1.500.000, због чега су у међувремену прављени полу-спратови
које сада није могуће рушити због бојазни од урушавања зграде.

(Наставак у следећем броју)

Опште је познато да је Народна библиотека Србије прва и најважнија национална
установа у библиотекарству наше земље. О њеној величини говори и податак
да када би се све књиге које она поседује послагале једна поред друге,
оне би заузеле простор у дужини од 90 километара!

Међутим, одмах треба рећи да ова кућа није највећа само по квантитативним
показатељима, већ пре свега по културној мисији коју врши у Србији.

Тако је почело

Дан када је 15. фебруара по старом, а 28. фебруара по новом календару
1832. Димитрије Давидовић упутио писмо Кнезу Милошу о уређењу библиотеке,
сматра се даном оснивања ове драгоцене српске институције, а у новембру
исте године кнез Милош наређује да се по један обавезни примерак свега
што се одштампа у Србији доставља Народној библиотеци.

Од 2002. године 28. фебруар се слави као Дан Библиотеке.

Из писаних докумената ове куће може се прочитати да је Народна библиотека
Србије основана без формалног акта, без сталног пребивалишта и без званичног
назива. Она је настајала постепено од својеврсног депозита књига, преко
библиотеке у саставу Књажевско-типографске библиотеке и Библиотеке Попечитељства
просвештенија, као и обједињавањем библиотека више јавних и државних надлештава,
као и откупљивањем неких значајних приватних библиотека.

Први период њеног развоја од 1832-1853. је непрестана борба за обезбеђење
минималних услова за смештај и рад.

Први „правителтвени“ библиотекар 1853. постаје Филип Николић
са којим почиње српско библиотекарство као посебна делатност. После њега
долази Ђура Даничић (1856-1859) који је озваничио назив Народна библиотека.

Даљи успон библиотека доживљава када су на њеном челу били Јанко Шафарик
(1861-1869) и Стојан Новаковић (1869-1874), захваљујући коме је библиотека
постала самостална установа.

Ратови су опустошили библиотеку

У Првом светском рату Библиотека је тешко страдала, јер је уништен део
њеног књижног фонда, а најдрагоценији делови фонда (56 старих рукописа)
пали су у руке окупатора, међу којима и неки рукописи из 13.века.

И у Другом светском рату библиотека доживљава катастрофу немачким бомбардовањем
6. априла 1941, када је уништен књижни фонд од пола милиона свезака, збирка
од 1.424 ћирилска рукописа и повеља, картографска збирка, збирка часописа
и новина, богати архив турских докумената о Србији и целокупна преписка
значајних личности.

Своју прву адекватну зграду Народна библиотека као најстарија установа
културе Србије добија тек 6. априла 1973, пре 30 година.

Од тада настаје период њеног убрзаног развоја.

Национална институција првог реда

Данас је Народна библиотека Србије национална институција од посебног
значаја за ову земљу.

У остваривању те националне функције, помаже јој Библиотека Матице српске
из Новог Сада (такође као наци-онална институција) тако што прикупља за
рачун Народне библиотеке обавезне примерке од којих један део шаље у Београд,
а други део сама складишти.

Библиотека Матице српске је друга национална библиотека из врло практичних
разлога. Наиме, поучени трагедијом која је задесила српско библиотекарство
6.4.1941. када је национално благо које је било на једном месту потпуно
уништено, одговорни људи у Србији су дошли до новог решења да се то национално
благо чува на два места из безбедносних разлога.

Не ради се само о опасности од ратних дејстава, већ може да дође до
непредвиђених елементарних ексцеса (пожар, поплава и сл), па опрез налаже
да се сада постигнуто решење сматра оптималним.

Матица библиотекарства у Србији

За библиотекарство у Србији сада је најважније да се сагледа место и
улога Народне библиотеке, да се трасирају правци њеног даљег развоја.
О томе шта је данас и шта ће сутра бити Народна библиотека Србије, говорио
је за наш лист Сретен Угричић, Управник ове институције.

У причи о тој кући пошли смо од тога да је можда најприкладније рећи
да је Народна библиотека Србије матица библиотекарства у Србији, а С.
Угричић каже:

—Формално и законски гледано, била је и јесте матица библиотекарства
у Србији, јер је наш библиотечки систем тако устројен да је на његовом
врху Народна библиотека Србије са својим овлашћењима, али пре свега са
својим задужењима, која се не тичу само ње, него целине библиотекарствау
нашој земљи.

Међутим, ја бих рекао да је, нажалост, у периоду последњих десетак
година, делимично изгубила неке од функција које су матичне за библиотекарство
и које су лидерске, па је библиотека самим тим изгубила ту своју улогу
у реалном и практичном смислу.

За то део кривице сноси и сама Народна библиотека која је препуштала
неке од својих функција другима, а неке занемарила из објективних или
неких других разлога. Ми смо успели да већину тих функција обновимо и
реално, делатно покажемо зашто смо ми лидерска установа у библиотекарству
Србије.

То смо постигли тако што смо у задњих 2-3 године иницирали реформу
и Народне библиотеке, и шире – укупног библиотекарства у Србији програмима
и пројектима које води Народна библиотека.

Тиме смо успоставили реално и стварно ту своју функцију која више
није само законска и формална, него и суштинска, јер ми сада гурамо српско
библиотекарство у одређеном правцу.

Оно што је можда главна карактеристика напора људи у овој кући, то је
да је Народна библиотека по свим параметрима дубоко загазила у транзицију
у библиотекарству Србије, што се може видети у свакодневном раду ове куће.

— Међутим, шо није само интерес ове куће, већ је интерес сваке библиотеке
у Србији да Народна библиотека буде што јача, и ту нема места некаквој
суревњивости због тога што су функције библиотека прецизно раздељене.
Зна се шта треба да ради јавна, шта универзитетска, шта специјална библиотека,
а шта треба да ради национална библиотека.

У овом тренутку Народна библиотека своје лидерство доказује сталним
ширењем круга свог деловања, уношењем иновација, стално утемељује своје
функције итд.

Зашто држава не реагује?

Интересовало нас је са којим се проблемима данас суочава ова кућа:

— Иако је Народна библиотека национална установа, она уместо на подршку,
наилази на препреке и тамо где се то не би могло очекивати, каже С. Угричић
и наставља: У овој кући има 280 запослених, од тога 200 са високом спремом,
има доктора наука, магистара и по тим параметрима библиотека је испунила
услове за добијања статуса научне установе, али то још увек није званично
спроведено одлуком државних органа.

Сваке године библиотека обнавља захтев Министарству за науку да јој
се тај статус призна, али нема одговора на њихову потпуно оправдану иницијативу.

Због тога су све очи упрте у нову власт од које се очекује да коначно
реши то питање, јер је то у интересу библиотекарства у Србији, а самим
тим и у општем националном интересу.

Једини проблем је да се у Закону о науци изврши једна допуна, дода нова
алинеја у попису научних установа, што ипак не би требало да буде вишегодишњи
проблем ове државе.

Зашто библиотекарство није научна дисциплина?

Народна библиотека упорно чини још један напор који је у интересу укупног
библиотекарства у Србији. Наиме други захтев потекао из ове куће је да
се библиотекарству додели статус научне дисциплине, али ни за то није
било разумевања на надлежном месту и библиотекарство се у нашем Министарству
науке не третира као научна дисциплина равноправно са другим!

—У овој земљи постоје доктори библиотекарства, постоје катедре за
библиотекарство, постоје постдипломске студије, магистарске и докторске
дисертације из ове области, успешно се одвијају научни пројекти, али ипак
све стоји у месту, јер зависи од добре воље Министарства за науку када
ће само верификовати оно што уопште није спорно. Поготово, што би и то
било у интересу Србије.

Озваничење библиотекарства као научне дисциплине је будућност библиотекарства
коју би библиотекари желели да доживе одмах!

Реформе у пуном замаху

Упоредо са битком за статусна питања струке у целини, у овој кући тече
процес њене пуне модернизације и усаглашања са стандардима библиотекарства
у развијеним земљама.

— Што се библиотечких послова тиче, налазимо се у пуном замаху спровођења
промена у овој институцији и њених делатности. То спроводимо на неколико
начина. Тако је у току унутрашња реорганизација ове куће, а друга димензијаје
увођење низа до сада потпуно непостојећих програма делатности и пројеката
које ова кућа иницира, води и остварује.

Трећи сегмент је ревитализација класичних функција које је ова кућа
иначе радила, али је због опште стагнације, изолације, самоизолације из
претходног периода то на известан начин било у некој сиромашнијој форми
и са учинцима који нису у рангу ове куће.

То су правци у којима ми спроводимо тоталну реформу у Народној библиотеци.

Ако желимо да будемо сигурни да ли је све оно што радимо код куће
исправно и перспективно, најбољу проверу ћемо моћи да извршимо тако што
ћемо желети да свет процени и оцени наше напоре.

Међународна сарадња Народне библиотеке са одговарајућим институцијама
у свету је врло добар пример који показује како тече реформа у овој институцији.
Данас је ова кућа радо виђен гост, али и сарадник у свету, а исто тако
постоји велико интересовање библиотечких стручњака да дођу овде.

Продор у свет изнад свих очекивања

Какав је, онда, данас статус ове куће у свету? Наведимо само овај пример:

— За мање од 2,5 године ја сам као управник библиотеке, на њихов
позив, посетио неколико националних библиотека у свету, а прво сам посетио
националне библиотеке у нашем окружењу у Сарајеву, Загребу, Љубљани и
Скопљу.

Народна библиотека Србије је одмах иницирала регионалну кооперацију,
па је тако овде пре две године организован састанак библиотекара Балкана
који је настављен касније у Бугарској, а прошле године у Турској.

— Та наша иницијативаје била фантастично примљена! Ми смо тек били
изашли из рата у коме смо се тукли са свима у окружењу и одмах после тога
из Београда је дошао позив свима њима да дођу у наш град како би се без
икакве политике и идеологије договарали о нашој сарадњи, полазећи од следеће
две препоставке:
* сви имамо исте проблеме и делимо заједничке проблеме,
* сви имамо заједничке циљеве.

Овом позиву су се сви одазвали, од Словенаца који тврде да нису
на Балкану, Хрвата који би да са њега побегну, до Босанаца са којима смо
ратовали и бомбардовали им библиотеку, Албанаца, Бугара, Грка, Румуна
и Турака.

Сви су дошли и сви су похвалили нашу идеју, а већ данас има неких
резултата. Рецимо, националне библиотеке Балкана су се организовале
и заједнички раде на неколико пројеката.

Заједнички веб-сајт

Један је пројекат заједничког веб-сајта на интернету националних библиотека
Балкана, затим велики, можда најважнији пројекат „Библиографија Балкана“
коју раде националне библиотеке Балкана заједно. У тој библиографији ће
бити обједињене све референце (књиге, часописи, чланци) из свих домена,
које имају везе са Балканом.

Прошле године је у Анкари одржан састанак директора националних библиотека
Балкана, а ове године ће такав састанак бити одржан у Софији.

Што се тиче Европе, С. Угричић је био у посети националним библиотекама
Аустрије, Бугарске, Хрватске, Литваније, Португала и Немачке, а има позив
да посети националне библотеке Албаније, Грчке, Италије, Холандије, Норвешке,
Пољске, Русије (да посети московску и санктпетербуршку библиотеку), Словачке,
Мађарске, Ирана и Индије, са циљем да се договоре о унапређењу сарадње.

Два пута је био у Конгресној библиотеци (највећој на свету) у Америци,
а ове године ће посетити националну библиотеку у Аргентини у оквиру конгреса
ИФЛА.

— Ово најбоље говори колико је углед наше националне библиотеке у
свету порастао у односу на претходни период, кад никакве комуникације
практично није ни било.

Реактивирано је учешће наше националне библиотеке у међународним
организацијама и асоцијацијама, пре свега у ИФЛА као најважшјој, глобалној
библиотечкој асоцијацији са пуним правом гласа, и свим другим.

Први пут смо постали пуноправни члан Конференције европских националних
библиотека. Постоји сајт на Интернету који се зове Габриел и који води
до свих националних библиотека у Европи, на коме нас уопште до сада није
било, штоје било понижавајуће.

(Наставак у следећем броју)

Библиотекарство у Србији је имало, а и данас има,
појединце који су својим стручним и самопрегалачким радом битно доприносили
развоју библиотекарства у нашој земљи. Тим појединцима цосвећујемо посебну
рубрику, са жељом да њихова искуства и препоруке учинимо доступним што ширем
кругу наших читалаца, а истовремено да им одамо признање за оно што су учинили
у нашем општем интересу.

По многим параметрима, Библиотека Матице српске са три
милиона публикација спада у врхунску установу оваквог типа у Србији. То
је резултат рада оних који су у њој запослени, у чему посебно место припада
првом човеку те куће.

Директор Библиотеке Матице српске је већ 16 година Миро
Вуксановић, књижевник који је написао 11 књига и за тај део свог рада добио
10 престижних награда, да би му ове године било додељено и посебно признање
– Вукова награда.

Миро Вуксановић је цео свој професионални живот (безмало
три деценије) посветио библиотекарству, или боље рећи – вођењу две библиотеке,
а обе куће на чијем је челу био учиниле су велики помак у доба његовог мандата,
о чему сведочи чињеница да су Библиотека у Сомбору, Библиотека Матице српске
и сад лично Миро Вуксановић, добитници Вукове награде!

Ретко који директор може да се похвали таквим успехом.

Због тога су његова искуства драгоцена, и то је тема ове
приче.

Живот на два колосека

Почнимо од тога ко је, у ствари, Миро Вуксановић?

Рођен је у морачкој Крњој Јели (Црна Гора) 4. маја 1944.
Школовао се у месту рођења и Боану, Никшићу и Београду, где је дипломирао
студије књижевности на Филолошком факултету.

Објавио је књиге Клетва Перкова (роман), 1977, 1978; Горске очи (приповетке) 1982; Немушти језик (записи о змијама) 1984; Вучји
трагови (записи о вуковима), 1987; Градишта (роман) 1989; Тамо-они (поеме и коментари) 1992; Морачник (поеме), 1994; Далеко било (мозаички роман у 446 урокљивих слика) 1995; Семољ Гора (азбучни роман у 878 прича о ријечима) 2000, 2001; Точило (каме(р)ни роман у 33 реченице) 2001; Кућни круг (роман) 2003. Зато М. Вуксановић каже:

— Ја, практично, живим на два колосека. Ја сам писац,
а истовремено, већ 30 година, управник сам неке библиотеке.

Али, нити се бавим теоријом књижевности, нити теоријом
библиотекарства, јер већ постоје људи који се тиме баве. Чак то намерно
избегавам, јер кад човек оде у теоретске пределе, онда смета себи као изворном
ствараоцу.

Имам личну резерву према теоретисању. Због тога је
мој први и општи став да су живот и филозофија две различите ствари, а успешно
може да водиједну кућу само онај ко брзо мисли и брзо реагује.

Ја сам присталица тезе да се посао ради!

Он је запазио да је сада менаџмент веома популаран, па
и у библиотекама, али мало ко зове оне који успешно у њима раде да причају
како то постижу. Тако о менаџменту у библиотекама причају они који се баве
менаџментом у пољопривреди.

Књига и библиотекарство као судбина

Када је у питању наш саговорник, његова везаност за књигу
није случајна. Читав низ околности приближили су га и трајно определили
за књигу и библиотекарство.

Почело је све са Вуком Караџићем, који се дубоко увукао
у интиму нашег саговорника, јер је рођен тамо одакле су дошли Вукови преци
у Тршић и говори језиком који је Вук узео као основ српског језика. И Миро
пише у том језику.

Није то једина веза са Вуком – корен „вук“ постоји чак и у
његовом презимену. Када се све заједно узме у обзир, сувише је комплементарних
детаља да би се говорило о случају. То је судбина.

„Библиотека је моја црква“

Веза М. Вуксановића са књигом и читаоницом почиње од момента
када је први пут крочио у цркву, затим кренуо у школу, па све до дипломирања.
Могло би се рећи да му је библиотека била црква, а то је и данас, јер како
он каже, „то је место где се човек моли за добро књиге“.

Прва црква у коју је крочио био је Манастир Морача, задужбина
Стефана Вуканова, дакле унука Немањиног, а подигнут је 1252. и то је једна
од најлепших цркава у Црној Гори. Вуксановићи су пореклом из тог краја,
а сам Миро је рођен недалеко од њега.

И ту почиње први контакт са књигом. Наиме, у том манастиру
пред олтаром се налази један књижарник (дрвена полица за свете књиге из
којих се служи у цркви), на коме пише: „Овај књижарник исплати Симона
С. Вуксановић 1905. године“.

— Оно прво што се мени као дечаку прво урезало у памет
и са чим могу да се идентификујем, то је презиме Вуксановић. Када сам први
пут ушао утај манастир, показали су ми полице за књиге које је даровала
једна жена из моје фамилије.

Те полице и књиге на њима касније су одлучујуће утицали
на мене и на мој однос према књизи и библиотеци. Тоје била моја прва додирна
тачка са библиотеком. И та реч “књижарнк“ ми се урезала у памет, јер мене
као писца посебно интересује реч и њено значење. Зато је моја најобимнија
и највише награђивана књига, роман о речима „Семољ Гора“.

Даље, у мом селу Крња Јела у Горњој Морачи где ми
је учитељ био један рођак, када сам завршио први разред, добио сам за одличан
успех и примерно владање књигу „Исландски рибар“. То је прва књига
за коју сам могао рећи да је моја, и са мојим букваром, то је била прва
моја библиотека.

У нашој школи је било свега неколико књига којхша
ја као дете нисам имао приступа, јер су оне биле намењене само учитељу.

У осмогодишњој школи смо имали библиотеку која је
цела била смештена у две мале витрине у зборници. За те 4 године колико
сам био ученик те школе, прочитао сам све књиге из те библиотеке, тако да
могу рећи да сам човек који је прочитао целу једну библиотеку!

У никшићкој гимназији ссш једно време помагао свом
професору у библиотеци, и то је мој први библиотечки посао.

Када је студирао у Београду и становао у Студентском граду,
у свакој соби је било што легалних, што „илегалаца“ бар 5-6 студената,
тако да је све своје испите припремао у библиотеци. Највише је времена провео
у семинарској библиотеци на Одсеку за јужнословенске књижевности на Студентском
тргу, у којој је имао своје место у прочељу.

Доста времена је провео у читаоници библиотеке „Ђорђе
Јовановић“, потом у Народној библиотеци. Дипломирао је југословенску
и општу књижевност.

Управник у Сомбору

После дипломирања одлази у Сомбор где је радио у средњој
школи око 5 година, а 1975. када је имао 31 годину, именован је за Управника
Градске библиотеке „Карло Бјелицки“ (који је био њен оснивач),
старог и лепог здања које је основано 1859, а постоје и одељења библиотеке
у још 15 села. На месту управника те библиотеке провео је 13 година.

Када је ступио на дужност, одмах се суочио са два стална
проблема које имају и све друге библиотеке на свету: статусно питање (однос
оснивача и онога ко библиотеку финансира према њој), и недостатак простора.

— У коју год библиотеку би сада отишли, запослени би
вам причати о проблему са смештајем књига. Због тога сам водио упорну акцију
да се у месни самодопринос „удене“ и библиотека, како би се реновирале
две зграде библиотеке, у чему сам и успео.

Када су почела да се троше средства, још већи проблем
је био ишчупати средства која су била предвиђена за библиотеку, па је и
то изискивало велику борбу, коју сам, такође, успешно завршио.

За својих 13 година управниковања, успео је да обезбеди
реновирање две зграде библиотеке (једна је и дограђена), а такође су изграђени
нови, или преуређени постојећи простори одељења у десетак села.

И власт воли библиотеке

Посебна су приче одељења библиотека, јер је сваки час актуелна
власт у селу доносила одлуку да се „помери“ библиотека. Чим се
просторије уреде, месна власт види како је то лепо, па исели библиотеку
и усели Социјалистички савез или неку другу друштвено-политичку организацију
у те просторије, а одељење библиотеке иде у неки стари простор који опет
треба реновирати и уредити.

—Наравно, ‘шут са рогатим’ никако није могао да добије
битку!

И поред ових тешкоћа, Библиотека у Сомбору за време управниковања
М. Вуксановића је добијала бројне награде: Октобарску, Сурепову и Вукову
награду, Орден са сребрним зрацима итд.

Директор библиотеке мора да буде велики
неимар

Примери које смо навели говоре да директор бибилиотеке
ако хоће да буде успешан, мора да буде и грађевински предузимач, а то се
не учи ни на једној катедри за библиотекарство.

Потом 1988. долази за управника Библиотеке Матице српске,
која има статус националне библиотеке, и опет битка почиње испочетка – битком
за простор. У том тренутку књиге су биле и у читаоници која је због тога
била затворена, а и ходници су били пуни књига, док су новине биле у атомском
склоништу позоришта.

Прво је морао да пронађе неку другу зграду где би
се све то привремено сместило (око 400.000 публикација), и успео је добије
зграду Магистрата у Сремским Карловцима која је била празна, где је тај
фонд пресељен, али већ после годину дана донет је план о ревитализацији
Карловаца па је од библиотеке МС затражено да се из те зграде исели.

Онда је М. Вуксановић пронашао тзв. Чешки магацин на обали
Дунава са 3.300 м2 који је био потпуно напуштен, али је то значило борбу
и сукобе да се тај простор добије. Проблем је био у томе што је и тадашњи
члан осмочланог Председништва Југославије био заинтересован да се тај простор
уступи Универзитету.

Кулминација те борбе је завршена на састанку код председника
Војводине када је после образложења аргументације које је дао М. Вуксановић,
већина одлучила да се зграда додели Библиотеци Матице српске.

Извршно веће Војводине је потом одобрило средства за реновирање
те зграде и још увек је део фонда у тој згради.

— Борба за ову зграду је нешто шпо тешко може да замисли
онај ко у томе није учествовао!

Потребна је и вештина за дипломатију

Упоредо са овим, наметнута је дилема да ли треба основати
универзитетску библиотеку за потребе Универзитета у Новом Саду, иако већ
постоји Библиотека Матице српске, или је целисходније њој дати и статус
универзитетске библиотеке, што је она од самог свог оснивања суштински и
била.

Људи су се поделили око тог питања, а политичарима је
то одговарало, како би целу ствар што више одлагали.

— Онда сам схватио да треба рећи да смо ми сагласни
да Универзитет треба да има своју библиотеку, а ми треба да решавамо своје
проблеме.

Тада је почео веома дуг процес прикупљања пројектне
документације, дозвола и свега осталог, што је трајало 2-3 године. У том
циљу смо срушили један мали објекат који се налазио поред наше зграде и
направили идејни пројекат за изградњу 25.000 м2.

Одлучили смо да то радимо по фазама, јер није било
средстава да се све то ради одједном. Тако је 1991. почела изградња прве
фазе која подразумева 4.500 м2, а која још траје. Нова зграда са постојећом
чини целину.
Сада улазимо у пешто што се може сматрати фантастиком: у време рата, санкција,
хипер-инфлације, гради се зграда за библиотеку!

Проблем је био како да се објасни потреба градње библиотека
у време свих могућих рестрикција, када није било пара ни за неке основне
потребе људи, а при томе и у нормалним околностима, инвестиције у друштвене
делатности увек су хендикепиране у односу на инвестиције у привреди. Наравно,
то убеђивање иде јако тешко.

Вртешка за упорне

Није то била градња у класичном смислу те речи, већ се,
уствари, само одржавало градилиште, јер би прекид радова био скупљи. Тек
прошле године је урађена фасада од камена и стакла, тако да то сада чини
целину са постојећом зградом Матице српске.

—Из тог случаја сам стекао врло корисно искуство.
Наиме, када се мењају политичке гарнитуре у власти, треба поћи од тога да
је сваком новом човеку на власти потребно да нешто покрене, да промени.
Зато ће он таквим иницијативама дати приоритет.

Али, претходно таквима треба објаснити да постојиш,
а они коначно омекшају углавном у последњој години свог мандата.

Онда они одлазе, долазе други и све почиње испочетка.

Треба знати да пара у буџету за инвестиције ван привреде
по правилу нема, иа их треба тражити у неким резервама, неутрошеним средствима
по другим позицијама итд. али све то треба истражити. Тако директор библиотеке
мора да буде и финансијски „стручњак“.

На примеру приче о простору може да се види колико није
тачна представа коју имају они ван библиотека да се у њима живи лагодно
и мирно, јер је то статичан посао. Наравно, ако човек неће да решава проблеме
библиотеке, онда таква представа може да буде тачна.

И још нешто: нигде не постоји литература о томе како се
решава проблем простора у библиотекама. То нема одакле да се научи, за то
се мора имати инстикт, и треба реаговати брзо.

Директор библиотеке и актуелна власт

Саставни део вођења једне овакве институције је однос према
власти, и у томе је наш саговорник такође стекао врло занимљиво искуство:

— Прво, руководилац мора себи да обезбеди такву позицију
да не угрожава успешно деловање установе и запослене у њој, а да истовремено
нема поданички однос према актуелној власти. Мора сачувати свој интегритет
и задржати малу дистанцу која неће бити увредљива за осетљиву власт. Ту
меру је врло тешко пронаћи. Тражење такве мере је и ризично. Увек!

Ја мислим да човек који води једну установу нема право
да своје личне афинитете и политичке амбиције испољава тако што ће штетити
запосленима у тој кутћи. Патетично речено, он мора да поштује „жељу
народа“.

Са оним људима којима је дат мандат да управљају земљом,
руководилац мора да успостави контакт у име интереса установе на чијем је
челу.

Подсећамо да у пракси није редак случај да такви контакти
институција са влашћу нису успостављени баш због личних анимозитета челних
људи:

— Због тога никада нисам био ни у једној странци, па
зато имам позицију да могу да успостављам коректне односе са сваком влашћу.
Наравно, једно време уопште није било згодно да кажеш како долазиш из Матице
српске, јер је политика према њој често мењана.

(Наставак у следећем броју)

Један могући модел активног приступа библиотекарству

Поставља се питање шта се дешава са изворном мисијом
библиотекарства да се информација свима учини подједнако доступном, у
тренутку када се знање комерцијализује. И то је такође нови изазов за
библиотеке где ће оне бити у неком су-кобу са комерцијалним сервисима
и службама које ће продавати информацију.

Др Жељко Вучковић каже:

— Ми у библиотекама добро знамо колико коштају базе
података, индекси научних цитата итд. Оно што је заиста вредно, кошта
на десетине хиљада долара.

Сада се поставља питање да ли ће библиотеке бити
само пасивни купци тог светског трезора информација, или ћемо у свему
томе учествовати као активни део, као што то чини Библиотека Матице српске
са међународним центром Агрис. Наиме, у међународном центру за пољопривредне
науке Агрис Библиотека Матице српске учествује тако што обрађује публикације
из области пољопривреде и сродних наука и највредније, најзначајније текстове
процесира и упућује у тај међународни центар у Бечу, где је његово седиште.

—Захваљујући томе библиотека добија комплетну базу
података на ЦД рому која кошта неколико десетина хиљада долара. На тај
начин пласирамоинформацију о себи у баѕе података, а са друге стране,
добијамо јефтино производ заједничког рада.

То је занимљив пример који се мало код нас истиче, а
који доказује да и наше библиотеке могу да уђу у неке светке системе обрађујући
оно знање које ми овде имамо, које јесте скромно, али је свет и за то
заинтересован, поготово из области друштвених и хуманистичких наука.

—И ако би ту правили некакве базе података у кооперацији
(ако се објединимо кроз систем узајамне каталогизације), то је шанса да
се и кроз те пројекте укључујемо у свет као библиотеке.

Дакле, не само да ћемо бити корисници информација
и претраживачи, већ ћемо бити и творци информација, неко ко ће нудити
у размену оно што ми имамо.

То је модел активног приступа библиотекарству.

Менацмент и маркетинг

Данас многи постављају питање да ли методе менаџмента
и маркетинга могу да се при-менеу библиотекама?

— Уврежено је мишљење да су то категорије које се
односе на профитме институције, а не на непрофитни сектор, али у свету
је то тренд, јер библиотеке раде са информацијама које су роба, сматра
др Вучковић.

Доказ за то је и почетак излажења часописа „Високо-школске
библиотеке“, штојета-кође својеврсни маркетинг. Он ће афирмисати
садржаје о томе шта то све библиотеке могу, а јавност о томе незна, с
тим што се под јавношћу подразумева не само онајавност наулици, него се
под тим подразумевају и места на којима се одлучује о стратешкој, инфраструктурној
причи којом се одлучује о расподели средстава, о инвестицијама, улагању
у рачунарске мреже у које ће се библиотеке укључивати, под којим ће се
условима користити поштанска инфраструктура, интернет итд.

Ту спадају и улагање у изградњу и опремање библиотека,
у софтвер, хардвер итд.

— Тиме заокружујемо причу о промењеној парадигми
библиотека и видимо да се библиотека појављује као и економски значајан
фактор, јер ако хоћемо да имамо информатичко друштво, библиотеке шреба
да располажу основним капиталом, а што су информације и знање.

Друштво које заснива своју производњу и организацију
на информацијама, мора да има добре библиотеке.

Ниво развијености једне земље може
да се мери по библиотекама

Узмимо пример Шведске у којој су највероватније најразвијеније
библиотеке у Европи, а то је карактеристично и за остале скандинавске
земље и САД.

— Дакле све земље које имају некоу водећу улогу у
свету у смислу развоја економије, привреде, знања, информатичких технологија,
имају за право јако изузетне библиотеке.

Те библиотеке имају чак и политички утицај. Многи
политичари у Скандинавији почиљу своју изборну кампању из локалне библиотеке
из простог разлога што је тамо проценат становништва којије обухваћен
коришћењем библиотечких услуга чак 60-70%.

Примера ради, у Србији је тај проценат испод 5%.
Толико и заостајемо за развијеним светом.

Али, однос државног апарата према библиотекама у развијеним
земљама одсликава однос према будућности властите нације. Јер, економија
и трговина све се више одвијају преко интернета.

Информатичко описмењавање -посао библиотека

Библиотеке су кључно место за информатичко описмењавање.

Школе су још увек релативно троме, затим мали број људи
је обухваћен школовањем, промене наставног програма је веома спора.

— У библиотеци пак, чак и они који су завршили неке
школе, могу у њима да уче основе интернета, да добију основне информације
о томе шта се дешава у друштву знања. Библиотеке су зато демократско место
које омогућавају људима перманентно образовање.

Поготово је то значајно за оне који су школе завршили
у време када се није знало шта је то интернет, шта су то базе података
итд.

Интернет ће стимулисати развој библиотека

Затим, библиотеке су засноване на принципу универзалности,
па се тако о најмање библиотеке труде да имају бар енциклопедије, јер
су библиотеке енциклопедичне по својој суштини, желе да обухвате неку
целину знања.

— Према томе интернет не само да неће угрозити опстанак
и потребу за библиотекама, него ће стимулисати њихов даљи развој у смислу
истинске мисије библиотекарства – просвећивање, прибављање правих, квалитетних
и ажурних информација на најефикаснији и најбржи могући начин.

Библиотеке су зато савршено оружје, савршено средство
које ваља организовати по принципима које библиотекари и информатичари
суштински имају од почетка библиотека – да организују знање и учине га
што доступнијим корисницима.

Интернет има ту техничку могућност да то обави савршено
брзо и ефикасно, али је то та копча која од библиотека чини нешто друго
у односу на оно што су билетоком целе своје историје.

—Када врло брзо сазнамо где нека књига постоји, када
ће бити слободна, када по њу може да се дође, ми на крају морамо да одемо
у библиотеку. Тако је интернет сервис, а библиотека фундус који обједињује
све ресурсе и традиционалне, и класичне.

Морамо се ослободити традиционалистичког приступа
књизи и прихватити идеју да се Интернет и библиотекарство морају комплементарно
развијати, а у сваком случају треба користити предности нових технологија.

Не можемо остати слепи и не укључивати се у свет,
али при томе морамо се стално питати какве то има везе са развојем и потребама
друштва.

Наш лист треба да помера видике

Поводом одлуке да се издаје лист “Високошколске библиотеке“
, др Вучковић је изнео своја очекивања од тог листа:

—Наш месечни лист треба да учини доступним јавности
пре свега оно што библиотеке раде, шта би могле да раде и како би могле
да допринесу корисницима, јер библиотеке пре свега треба гледати са аспекта
корисника и коришћења.

Ако једно такво гласило својим новим професионалним
начином презентовања онога што библиотеке раде, успе да на атрактивам
начин који је разумљив широј јавности све то објасни (јер библиотекари
по правилу академски излажу своје идеје користећи ускостручне термине),
ако приближи јавности причу о томе шта библиотеке јесу, шшта могу, којим
потенцијалима и ресурсима располажу, циљ ће бити постигнут.

Лист треба и да открије широј јавности и сваком појединцу
који имају потребу за информацијама и знањем, како ту своју потребу могу
да задовоље у библиотеци.

С друге стране, лист пружа могућности члановима академске
заједнице (наставницима, студентима, истраживачима и научницима) за упознавање
са потенцијалима библиотека, тако што ће учинити доступним књиге, информације,
ресурсе интернета и часописе.

— Такође лист треба да успостави комуникацију међу
самим људима запосленим у библиотекама који се недовољно познају.

Тако ће лист да помера наше видике, поготово што
свака институција (школа, болница,библиотека) функционише на логици некаквог
затварања у себе, тај стручни ауторитет има некакву природну тенденцију
да се репродукује унутар себе.

Улога медија треба да буде да афирмише што је најбоље
у друштву и да га учини разумљивим и свима доступним, па то треба да буде
и звезда водиља новог часописа. То је продуктивна улога медија.

Сада имамо медијску слику према којој нам се чини
да је политика прогутала друштво, па је постало најважније шта политичари
мисле о науци или библиотекарству, сто је превасходни посао струке.

Прави ауторитет струке успоставља се тако што она
нуди свеж приступ нечему што је важно, и мора себе учинити доступном јавности
на другачији начин, поручује др Жељко Вучковић.

Крајем прошле године Универзитетска библиотека Светозар
Марковић из Београда је била суорганизатор и домаћин манифестације ,,Срби
и Немци . Тим поводом је било организовано неколико пратећих манифестација,
међу којима и Округли сто, и оно што је било посебно важно, Изложба Јужнословенска
истраживања на немачком језику у двадесетом веку коју су припремили Гетеов
институт из Београда, Аустријски културни форум-Београд, Народна библиотека
Србије и домаћин скупа.

О ефектима ове манифестације наш саговорник је био др.
Ђорђе Костић, са балканолошког института САНУ. Он је своје утиске прво
изнео о наведеној изложби:

—Предмет ове изложбе се односио у ширем контексту
на немачка проучавања бившег југословенског простора, али највише на данашњој
територији Србије и Црне Горе, иако је захваћен комплекс целе југоисточне
Европе.

Изложба је била састављена од свих ових књига, часописа
и сепарата Немаца који су писали обившем југословнском простору из свих
области-књижевност, етнологија, историја, фолклор, лингвистика, географија
итд.

Уз све то, штампан је сјајан каталог који је изузетно
занимљив и трајне је вредности, јер ако човек и не посети изложбу, може
из њега да види које све био представљен, а ту су имена као што је Херман
Вендел, Алојз Шмаус, Холм Зунтхаузен, Габријел Шуберт, Манфред Јенихен,
Рајнхард Лауер итд, занчи много личности који су на овај или онај начин
писали о нама.

Иначе, каталог се налази на сајту Универзитетске
библиотекем па је доступан свима онима који користе интернет.

—Међу тим текстовимаима и оних који се нама неће
много допасти, али то је судбина књиге и људи који се тим послом баве,
каже др Костић.

Изложене књиге су већином у поседу Универзитетске библиотеке,
али су биле изложене и оне из фондова библиотеке Матице Српске и Народне
библиотеке Србије.

Округли сто

Истог дана када је почела изложба, почео је и Округли
сто под истим називом ,,Југословенска истраживања на немачком језику у
20-ом веку”, из чега се види да је акценат стављен на прошли век, односно
на савремена збивања, пртежно на другу половину тог века.

На Округлом столу су била два госта из Савезне републике
Немачке: професор из Јене, Габријела Шуберт, и некадашњи професор на Хумболтовом
универзитету у Берлину, Манфред Јенихен.

Од наших научника учешће су узели академик Јованка Калић,
Душан Иванчић, Марија Клеут и Јован Делић.

—Један општи закључак који се може дати да треба
искористити овај повољни политички тренутак у српско-немачким међусобним
односима, да би се што боље представила српска култура и српска наука
у Немачкој и исто тако немачка култура и наука у Србији. То је, уосталом,
и био један од разлога што је господин Цвинер који је иначе председник
Јенског научног друштва, као говорник на овом скупу, предложио да се оваквав
изложба из Београда пренесе у Јену и прикаже на неколико немачких универзитета
и великих немачких библиотека, како би се видело чиме све ми располажемо
и какву грађу немачких аутора имамо овде, каже др Костић.

Из поменутих каталога се види да је у питању завидан
број књига, часописа и сепарата немачких аутора у којима се расправља
о Југоисточнојо Европи и бивчем југословнском простору.

Разговарано је о тренутном стању истраживања не само
славистике, него и Југоисточне Европе у Савезној републици Немачкој и
немачка истраживања у Србији и Црној Гори.

Промоција књиге ,, Serbien und Deutsche”

У оквиру културних дана немачких аутора о Југославији,
овом приликом су биле организоване и три промоције:

Прво је била промовисана књига која је била штампана
на немачком и српском језику, коју је објавила госпођа Шуберт заједно
с господином Цвинером и др Зораном Константиновићем.

У књизи су текстови немачких и напих научника који су
писани у међусобним контактима Срба и Немаца кроз историју од Средњег
века до данашњих дана.

—Нису у питању само књижевни контакти, иако и о томе
има неколико текстова, већ има неколико текстова , на пример о усвајању
немачке терминологије код Србаи њеном присуству у данашњем српском језику.

Ту су затим текстови о појединим људима који су
живели, путовали и радили у Србији(као што је на пр. Кониц) па текстови
о путницима који су били у данашњој Црној Гори,-текстови о сталним контактима
између Талфијеве, Вука Гетеа и Грима, који су су пшредстављали круг немачких
романтичара заинтересованих не само за нашу књижевност, већ и за нашу
културу уопште.

Цела књига је за једног читаоца који се не бави
том проблематиком а хоће да добије једну очиту слику, изванредна.

Текстови су тако сложени и тако и тако одабрани
да репрезентују поједине епохе, писце и ствараоце, сматра др Костић.

Пормоција књиге Срби и Немци

Књига Милорада Софронијевића ,,Срби и Немци” коју је
објавила Нова светлост из Крагујевца, рпви пут се појавила на београдском
сајму, истовремено с промоцијом у Универзитетској библиотеци.

То је трећи део трилогије коју је саставио М.Софронијевић
и на којој је радио неколико година, али су текстови стајали у фиоцу пуне
три године.

У њој су текстови о српско-немачким контактима (које
је тешко пронаћи у часописима и књигама) наших аутора као што су Станислав
Винавер, Зоран Константиновић, Милош Тривунац, Радосав Меденица итд.

— Сјајан и најдужи је текст Милоша Тривунца о утицвају
немачког језика на српски, а самим тим и на српску културу. Реч је процесу
усвајања појединих речи као што су шпорет, келераба, фарба итд. Ту су
и врло интересантни текстови о Немцима који су живели међу Србима(Алојз
Шмаус, Герхард Геземан) потом сјајни текстови о Бети Вукановић и Ђорђу
Вајферту.

Трећи део књиге је посвећен Немцима који су нас
задужили, представљајући овај народ и ову културу другачије него што је
то до тада било уобичајено.

Цела ова књига отвара неке нове теме о којима није
тако често било говора, као што су јако културне везе које су много дубље
него што је област књижевности и језика, много значајније него што смо
ми свесни тога.

Рецимо, ту је прича о Ђорђу Вајферту који је био
и гувернер Насродне Банке, али истовремено основао пивару, сакупљао новац,
а уједно био и добротвор.

По оцени др Костића, то је незавршена књига, јер аутор
скупља текстове и о другим значајним Немцима у нашој средини.

Не треба губити из вида да је у Србији живео велики број
немачких стручњака свих врста. Тако су од 15 професора Београдског универзитета
са техничког факултета, када је основанм њих 11 студирали у Немачкој.

“Das Lied offnet die Berge”

Трећу промоцију у оквиру овог скупа имао је Манфред
Јенихен, који је припремио за штампу преводе око осамдесет песама српских
песника, а књига ће се звати ,,Песме које отварају брда . То је антологија
српске лирике 20.-тог века која почиње са познатом песмом Лазе Костића
,,Санта Марија де ла салуте . Овај скуп показује да је врло важно да се
људи различитих култура и средина међусобно сусрећу, да разговарају и
да отворено и добронамерно говоре једни о други оно што мисле.

—Велика је заслуга Универзитетске библиотеке што
је у својој кући и у својој организацији уприличила овако значајан скуп,
јер је организација била врхунска, о чему најречитије говори штампани
каталог и постављена изложба, сматра др Костић.

ЛУМБУР – изложба графика Гинтера Граса

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“,
у сарадњи са „Гете“ институтом из Београда, крајем децембра
прошле године отворена је изложба графика Гинтера Граса под називом „Лумбур“.
У питању је 25 графика Гинтера Граса које су настале уз роман „Лумбур“

Гинтер Грас, добитник Нобелове награде, широм света
је познат као приповедач. Међутим, до књижевности је стигао преко ликовне
уметности и до данас наглашава да је по образовању ликовни уметник. Студирао
је на Академији у Диселдорфу, код професора Сеп Магеа и Ото Панкока, док
је као писац самоук.

Цртање и писање су неодољиво повезани

Грас често указује на то да је цртање и писање неодољиво
повезано у његовом целокупном делу, да песми често претходи цртеж из којег
израстају први стихови, и обрнуто.

Тако каже да „скица, цртеж не буде завршен, него
се наставља писањем“, а да се са друге стране „писана метафора
проверава цртањем“.

Графике уз теме романа „Лумбур“ настају и
пре него што је роман написан, и сликом предочавају важне мотиве литерарногдела.

Посматрач Грасових графика треба приказане ствари да
узима као оно што јесу, уместо да пребрзо прибегне алегоризацији. За Грасово
графичко дело, још више него за литерарно, важи ауторово упозорење читаоцима
„Симболи су глупост – када напишем кромпири, мислим кромпири“.

То с друге стране не значи да он цртањем просто копира
предмете, него их с великим умећем транспонује у апстракцију: предмет
у слику, простор у површину, тело у линију.

Захвалност Гете институту

У свом уводном излагању др Стела Филипи-Матутиновић,
в.д. директор Универзитетске библиотеке је истакла да ова библиотека и
Гете – Институт у Београду већ дуго времена негују изузетно добру сарадњу.
Библиотека Института периодично поклања Универзитетској библиотеци дупликате
својих публикација и помаже у прибављању информација о публикацијама из
Немачке.

—Сарадња је веома успешна и у организовању заједничких изложби, Гостовању
предавача из Немачке и стручним боравцима библиотекара из Србије у Немачкој.
Посредством Гете института непосредно по укидању санкција УН, Библиотека
је укључена у програм помоћи у књигама Немачке заједнице за истраживачки
рад.

Пројекат Гете института у Београду за унапређивање
фондова значајних библиотека у региону, уз финансијску подршку Пакта за
стабилност Југоисточне Европе и тесну сарадњу домаћих партнера започет
је 2000. године, истакла је др Филипи-Матутиновић.

У оквиру овог пројекта набављена су и три рачунара за
Интернет читаоницу Униве-рзитетске библиотеке, као и столови и столице
за кориснике, како би се студентима омогућило да користе Интернет.

—Набавка књига из средстава овог пројекта представљала
је огромну помоћ за Библиотеку, с обзиром на велике проблеме са буџетом
за набавку. Набављене су иностране књиге на светским језицима из Немачке,
Велике Британије, Француске, Шпаније и Русије, као и мањи број домаћих
књига које су библиотеци недостајале.

Све ове књиге су биле излагане на посебним изложбама
у Универзитетској библиотеци и за сваку од њих објављен је и каталог.

Гетеов институт је у тешким временима која су, надајмо
се, заувек за нама, пружао помоћ и подршку библиотекама и њиховим корисницима
у Србији. И ова лепа изложба оригиналних графика Гинтера Граса део је
њихових активности да приближе свет људима на овим просторима.

— Стога користим ову прилику да се још једном захвалим
Гете институту и посебно госпођи Гудрун Кривокапић на драгоценој помоћи
нашој библиотеци, с уверењем да ће се наша сарадња успешно наставити и
у будуће, рекла је др Филипи-Матутиновић.

Велики приповедач виталне снаге

Отварајући изложбу, госпођа Гудрун Кривокапић, директор
Гете ицститута је рекла да сарадња Универзитетске библиотеке и овог Института
већ дужи низ година цвета, а затим наставила:

— Гинтер Грас је већ својим првим романом „Дечији
добош“ из 1959. којим је из перспективе „одоздо“ на примеру
једне малограђанске немачке породице предочио немачку историју 20. века
до 1954, постигао сензационалан успех не само у Немачкој, него и у свету,
и то како код публике, тако и код критике.

Није било сумње да се на књижевној сцени појавио
велики приповедач виталне снаге, егзактног фиксирања малограђанске средине,
писац јетког цинизма и гротеске којима разголићује друштвене конвенције
и идеологије.

Велики епичар је тај успех убрзо потврдио наставком
такозване „Данцишке трилогије“, новелом „Мачка и миш“
и романом „Псеће године“, а следећих двадесет година писањем,
пре свега приповедачких текстова, у мањој мери и лирике, у првом је плану.

Уз то се Грас на страни Вилија Бранта активно ангажује
и у политици, а све то на уштрб ликовне уметности, којом се, иначе, такође
бавио. Знало се да су омоти његових књига, па и илустрације у издањима
песама, дела самог аутора, али је у јавности био и остао познат првенствено
као приповедач.

Рад на роману „Лумбур“ (у аутобиографском
спису „Дневник једног пужа“) био је најављен као нека врста
епског кувара, као дело о „људима као животињама које умеју да кувају“.

Како је писање тог дела падало у време великих промена
у његовом приватном животу, нове околности оставиле су траг на роману.

Вишеструко обдарен уметник

За време рада на „Лумбуру“, у том времену промена
у приватном животу, Грас се поново интензивно окреће графици, прво радирунгу,
после и литографији.

Тек сада је јавност схватила да су Грасова књижевна
остварења – лирика, драма или проза – често припремана и праћена цртежима
и графикама истих мотива и тема и то тако да настају читави упоредни графички
текстови.

То је почело кад је „Дневник једног пужа“
био у штампи, а Грас објављује радирунге са централним мотивима са пужевима,
а наставља се када се радња „Лумбура“ од 1974. графички припрема
и збирка „Брање печурака са Софијом“ 1976. антиципира делове
романа у концентрисаном облику.

Још обимније су ликовне припреме и праћење „Пацовке“
у осамдесетим годинама, а, за деведесете се може констатовати чак и растућа
тенденција ка уметничким остварењима у којима слика и текст, лирика и
проза, акварел и белешка кичицом чине заокружену целину.

Неке такве књиге могу се видети у витринама уз ову изложбу.

Своје размишљање о Грасу др Кривокапић је завршила следећим
речима:

— Вишеструко обдарен уметник, Грас ће ипак бити упамћен
највише по умећу приповедања. Али, то никако не умањује вредност овде
изложених ликовних радова, у чијем посматрању Вам желим да уживате!

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду,
отворена је изложба под називом „Два века од Првог српског устанка
и стварања модерне државе“.

Отварајући скуп, др Стела Филипи-Матутиновић, в.д. директора
Библиотеке, је рекла:

—Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“
се придружује прослави двестогодишњице Првог српског устанка и стварања
модерне државе изложбом коју данас отварамо.

Будући да је библиографија радова о Првом српском
устанку изузетно обимна, броји више од 10.000 библиографских јединица,
за ову изложбу су издвојени најзначајнији историографски радови, објављени
извори и ретка дела.

Иако је број експоната редукован, изложба даје целовит
поглед на устанак, са мањим изложбеним целинама: историографија о устанку,
дела о Карађорђу, вође устанка, објављени документи и извори, битке, Први
српски устанак у књижевности, почетак изградње модерне државе, стање пре
устанка, архивска грађа.

У овој поставци се налазе изузетно ретка дела које
само ова Библотека поседује – реч је о књижвним остварењима из 1805, 1806.
и 1807. Ђорђа Михаљевића и Арона Јеленића.

Споменућемо и писмо Јоакима Вујића писано 1806.
из Земуна, после Боја на Мишару и за време трајања опсаде Београда. Оригинална
архивска документа из времена устанка, ретке књиге као и новија издања
прати богат илустративни материјал.

Изложбу и каталог су припремили библиотекари Одељења
реткости мр Никола Марковић и Даница Филиповић, уз драгоцене сугестије
Милорада Радевића, а уз финансијску помоћ Министарства културе и медија
Републике Србије.

Изложба ће бити отворена до 20. марта ове године.

Цивилизацијски прекид развоја Словена

Академик Андреј Митровић је, поздрављајући скуп, изнео
своје погледе и схватања овог догађаја, а његово излагање објављујемо
у целини.

— Захваљујући нашој уваженој Библиотеци која је врло
ревносна у праћењу културних догађаја, а затим и великих наших историјских
празника, овог пута смо се опет окупили поводом једног од највећих догађаја
који се одиграо у новом добу када је реч о Србима, када је реч о српској
држави.

Та једноставна чињеница је неоспорно она са којом
се мора почетиједно овакво излагање.

Ми смо чули да пред собом имамо врло сложену библиотеку
која ће нам показати из више углова овај проблем. Моје је да као историчар
покушам да сажмем у неколико мисли оно што сам са собом понео када сам
кренуо на овај ваш сусрет.

Наиме, тај догађај је дуго схваћен, оправдано, као
политички догађај који је сигурно утолико важнији јер је то први устанак
на подручју Турског царства у периоду када је то царство било у свом стабилном
стању.

Међутим, када је реч о тој чињеници, морамо одмах
рећи да су се Срби (а то су неке колеге већ јавно и рекли), на оружје
дизали негде од почетка половне 18. века и то не једанпут, него увек када
су хабзбуршке трупе кретале против Османлијског царства. Тако се сада
појављује једна чињеница да без тих ратова Хабзбурга са османлијским царством,
тешко да би дошло до овог великог догађаја којије изазвао велики преокрет.

Ратови су опустошили наше крајеве

Наиме, често су и личности које су учествовале у
борбама у време ратовања против османлија и Турске биле и личности у догађајима
које данас обележавамо сам Карађорђе.

Но, оно што бих хтео да нагласим, то је да су ти
ратови колико их год узели повољно са ове стране коју сам истакао, у ствари
опустошили овај крај, учинили га несигурним, створили и од турске власти
оно што турска власт није била негде на јужним крајевима или обалама мора,
него је то била власт која се није могла одупрети у рату створеним типовима
кавгаџија, убојица, насилника, одметника, и са друге стране Срба који
су са собом понели своје оружје када су се враћали из рата својим кућама.

Тако имамо чињеницу која нас води у просторе европске
историје, и истовремено се простори европске историје сужавају на простор
односа средње Европе ијугоистока, и на крају у оквирејугоисточних догађања.

Ипак, нагласак бих ставио на једној другој ствари,
а то је чињеница да она надилази свој политички значај.

Наиме, реч је била о великој промени цивилизације.
Негде између половине 14. века и половине 16. века (узимајући врло грубо),
дошло је до великог преокрета који је прекинуо развитак који је текао
од доласка Словена на просторима на којима се налази Србија.

Тада је дошао један цивилизацијски прекид, дошла
је једна азијска (што нема пежоративно значење), теократска и особита
цивилизација исламског света. Та цивилизација је потрајала отприлике 4
века на српском тлу, а затим је та цивилизација дошла у кризу и са том
кризом се створиле немогућности у којима је дошло до великог преокрета.

Срби у вртлозима међународне политике

С тим великим преокретом балкански народиједан за
другим су кренули путем којим је једино остајао као рационални, а чини
ми се и као практични пут, а то је пут према Европи.

Прва опција Балкана за Европу била је та која је
произишла из догађаја из 1804. године и после 1813, и све до 1835. када
са правом моје учене колеге инсистирају да је то све оно што треба назвати
српском ревореволуцијом.

Наравно да знамо и подсећамо св да су Грци такође
скочили на устанак и омах су добили велику помоћ великих земаља.

Треба се само подсетити на поморску битку код Аламине
из 1827. када су турску и египатску флоту у дубине мора послале борбене
лађе таквих сила као што су Велика Британија,Француска и Русија које су
се ујединиле.

То је сада један нови аспект овога догађаја – Срби
су се нашли и у вртлозима међународне политике као и цео Балкан, али Срби
и на свој посебан начин пошто су покривали један сектор Балкана који у
оно време, а не у наше време као што волимо да то буде, није имао велики
значај.

Сада наступа нови цивилизацијски преокрет који нас
је повукао кљ једном новом свету, а тај нови свет је сам био у превирању.

Свет који креће новим путем – путем индустријске
револуције, свет модерне цивилизације – модерне, свет који је узнемирен,
истовремено пун конфликата у себи и опасан по околину.

Али, на другој страни са далекосежним културним
достигнућима и достигнућима на пољу слободе човека и слободе грађанина,
са стварањем узора живота који балкански човек такође радо прихвата.

Колико смо само људи послали да се школују на средњо-европским
и европским универзитетима! Тоје био знак да се оптира за једну нову цивилизацију,
која није добро по себи, али јесте оно што је најбоље (када се изолују
политички елементи), што је човек створио човеку за бољи живот.

То су размишљања са којима сам дошао на овај наш
сусрет да један догађај погледам сад са можда новог аспекта и покушам
да наведем на размишљања која могу долазити управо и до наших дана, рекао је академик А. Митровић.