Ovih dana naš uvaženi kolega Miro Vuksanović, upravnik Biblioteke Matice
srpske, dobio je najviše priznanje zarezultate ostvarene u kulturi Srbije
– Vukovu nagradu.

Naravno da je najzaslužniji za to priznanje njen laureat, ali mi tu nagradu
doživljavamo i kao priznanje celoj struci, oja je uglavnom, na margini društvenog
intereovanja.

Toj sopstvenoj marginalizaciji doprinosimo i mi sami tako što je veoma
malo priznanja koja mi dodeljujemo onima koji su to zaslužili za svoj doprinos
razvoju bibliotekarstva, a još manje predlažemo za dobijanje prestižnih društvenih
priznanja one koji to zaslužuju.

Dodela priznanja poslenicima naše struke je ipriznanje celoj struci, pa
bi u našem, ali i u opštem interesu bilo da posvetimo pažnju ovom obliku
sopstvene afirmacije i posla kojim se bavimo, uglavnom daleko od očiju javnosti.

Ono što mi svojim radom doprinosimo društvu, nije ništa manje značajno
od doprinosa koji daju pojedinci iz drugih struka, pa nema razloga da se
mi sami ustručavamo da takve među nama predlažemo za dobijanje značajnih
društvenih priznanja.

Neka nagrada koju je dobio Miro Vuksanović bude povod i podstrek da damo
veći značaj sopstvenoj struci, jer će tako ona biti više uvažavana u široj
javnosti.
Mi imamo rezultate kojima možemo da se pohvalimo, kao i bibliotečke institucije
i pojedince u njima koji su tome doprineli.

Dr Stela Filipi-Matutinović

“Znano budi da ovo knjigohranilište postade
i osnova se kao plod blagorodne misli i plemenitog dara Karnegijeve zadužbine
i da izvoljenjem Boga bi otvoreno 24. maja 1926.“

Univerzitetska biblioteka je jedna od najvećih naučnih biblioteka na Balkanu,
a vodi poreklo od biblioteke Liceja Kneževine Srbije, osnovanog 1838. Njen
prvi bibliotekar je bio dr Janko Šafarik (1814-1876), filolog i profesor
istorije. Biblioteka je 1850. imala 927 svezaka.

Kada je 1905. Velika škola prerasla u Univerzitet, biblioteka je rasformirana,
a ponovo se osniva tek 1921, kada je potreba za jednom opštenaučnom bibliotekom
na univerzitetu postala veoma izražena.

Za prvog bibliotekara izabran je Uroš Džonić (1887-1968).

Odmah potom na inicijativu našeg poslanika u Vašingtonu dr Slavka Grujića,
Karnegijeva zadužbina je odobrila 100.000 dolara kao poklon Srbiji za gradnju
i opremanje jedne biblioteke u Beogradu.

Tadašnji rektor Univerziteta prof. dr Slobodan Jovanović uspeo je da ta
sredstva uveća državnim kreditima, kako bi se izgradila i opremila biblioteka
koja bi zadovoljila potrebe univerziteta, a grad Beograd je poklonio zemljište.
To je bila prva namenski građena zgrada za biblioteku u Srbiji, koja je
otvorena na dan sv. Ćirila i Metodija.

Za vreme Drugog svetskog rata Biblioteka nije radila sa publikom a zalaganjem
osoblja Biblioteke, njeni fondovi su ipak sačuvani.

Posle Drugog svetskog rata otpočela je primena savremenih metoda u organizaciji
i obradi fonda i uspostavljena intenzivna međunarodna saradnja. Formirana
je služba za informacije i proširena saradnja sa drugim bibliotekama na univerzitetu.
Prvi upravnik posle rata bila je Milica Prodanović (1899-1992), dotadašnji
bibliotekar Univerzitetske biblioteke, koja je na tom mestu bila od 1944-1961.

Povodom proslave stogodišnjice rođenja Svetozara Markovića 1946, Biblioteka
je dobila današnji naziv.
Bibliotekaje 1987. definisana kao centar informacionog sistema Univerziteta
u Beogradu, a od 1988. započeta je automatizacija poslovanja i njeno uključivanje
u Sistem naučno-tehnoloških informacija Jugoslavije. Formiran je elektronski
katalog, koji je korisnicima dostupan preko mreže 24 sata dnevno. Prvi bibliotečki
sajt na Internetu u Srbiji urađen je za ovu biblioteku 1996.

Devedesetih godina naglo je opao priliv publikacija zbog ekonomske krize
i međunarodne izolacije. Sa početkom novog milenijuma obnavljaju se međunarodne
veze, Biblioteka se uključuje u izradu i realizaciju međunarodnih projekata,
urađena je nova računarska mreža u zgradi biblioteke, radna mesta bibliotekara
i korisnika opremljena su računarima i u toku je transformacija Biblioteke
u skladu sa savremenim potrebama univerziteta.

Hvatanje koraka sa svetom

O tome šta je Univerzitetska biblioteka danas, a šta bi želeli da bude
sutra, govorili su nam dr Stela Filipi-Matutinović,
vršilac dužnosti upravnika, i prof. dr Žarko Spasić, prorektor
Beogradskog univerziteta i predsednik Upravnog odbora Biblioteke.

Višegeneracijska vezanost za Beogradski univerzitet

Dr Stela Filipi-Matutinović došla je u ovu biblioteku odmah posle studija,
a sada navršava 28 godina kako je u istoj kući. Prvo je radila kao informator
za biomedicinske nauke u odeljenju za naučne informacije, s obzirom da je
po obrazovanju biolog. Posle desetak godina je postala rukovodilac tog odeljenja,
a od pre par meseci je vršilac dužnosti direktora biblioteke.

– Ja ovu kuću doživljavam kao svoju, veoma mi je stalo do nje, jer smo
mi porodično vezani za Beogradski univerzitet: moj deda je bio profesor
na Medicinskom fakultetu od 1926. do 1960. godine i osnivač i direktor Dečije
univerzitetske klinike; moji roditelji su studirali na ovom univerzitetu,
zatim moj suprug i ja, a sada moja deca studiraju na njemu.

Biblioteka deli sudbinu univerziteta

Dr Filipi-Matutinović na početku ističe:

—S obzirom da sam po osnovnom obrazovanju ekolog, ja biblioteku doživljavam
kao složeni, otvoreni sistem. Ono što je karakteristično za bilo koji složeni
sistem, to je da on može da funkcioniše samo ako ima stalni dotok energije
iz spoljašnje sredine (a u našem slučaju to bi trebalo da budu finansijska
sredstva), ako ima kadrove i ako postoji stalna pozitivna interakcija sa
sredinom.

Odmah treba istaći osnovnu karakteristiku bitisanja ove Biblioteke:
ona je praktično napredovala onih godina kada je napredovalo i visoko školstvo,
i obrnuto, kada je visoko školstvo bilo u problemima, Biblioteka je počela
da degradira. Devedesetih godina prošlog veka, priliv sredstava je praktično
sveden na minimum, tako da je sistem počeo da propada.

Zbog takve situacije, došlo je do odliva mozgova i iz ove branše.. Naime,
mnogo vrlo uspešnih stručnjaka je napustilo biblioteku i sada su u Kanadi
ili Australiji vrlo cenjeni bibliotečki kadrovi, ali je za nas velika šteta
što su bili primorani da odu sa onim znanjem koje su odavde poneli.

Iz toga jasno proizlazi zaključak da Univerzitetska biblioteka deli sudbinu
Beogradskog univerziteta, bez obzira kako je zakonski uređen njihov međusobni
odnos.

Transformacija kao imperativ

Nema dileme šta je sada osnovni cilj i potreba ove kuće to je da se biblioteka
tranformiše u pravcu u kome ide moderno bibliotekarstvo u svetu, a pretpostavka
za to je bliža povezanost sa univerzitetom i fakultetskim bibliotekama i
sa svim onim što predstavlja infrastrukturu jednog informatičkog društva,
jer i naša zemlja želi da postane deo jednog savremenog, naprednog društva
koje je zakoračilo u informatičke sfere.

—U međuvremenu smo ovde dosta toga i uradili, i ova biblioteka je u
nekim poslovima bila pionir. Od početka smo bili u sistemu naučno-tehnoloških
informacija bivše Jugoslavije, bili smo jedna od velikih ustanova u Srbiji
koje su od početka radile u sistemu uzajamne katalogizacije, bili smo prva
biblioteka u Srbiji koja je dobila Veb prezentaciju na Internetu 1996, čim
je puštena u rad akademska mreža i prva koja je automatizovala cirkulaciju.

Uvek smo se trudili da maksimalno pratimo i budemo nosioci informatičkog
razvoja. Bili smo prva biblioteka koja je imala baze podataka na CD romu,
prvi smo gšali mrežu za CD rom, tako da su korisnici naših usluga bili uvek
privilegovani, jer su kod nas mogli da dobiju ono što je najsavremenije,
a dostupno je u Srbiji.

Prema tome osećaj za implementaciju inovacija imanentan je ovoj biblioteci,
u želji da se drži korak sa svetom u onoj meri koliko je to maksimalno bilo
moguće u datim okolnostima.

Infrastrukturni problemi onemogućavaju razmah

Biblioteka ima brojne infrastrukturne probleme. Dosta opreme je dobijeno
preko “Tempus“ projekta EU i Ministarstva za nauku, koje joj je obezbedilo
45 računara. Takođe je i Fondacija za otvoreno društvo finansirala izgradnju
nove mreže za računare, pa je u tom smislu situacija sada mnogo povoljnija.

— Međutim, glavni problemi su ostali. Na prvom mestu radi se o čitalačkim
mestima kojih sada ima samo 150 u tri čitaonice, što je apsolutno nedovoljno,
jerje isto toliko mesta bilo i kada je osnovana 1926. Ako imamo u vidu da
sada na Beogradskom univerzitetu studira oko 76.000 studenata, broJ čitaoničkih
mesta je smešno mali.

Još nekih tridesetak čitalačkih mesta je obezbeđeno u ne sasvim adekvatnim
prostorima, ali ni to ne rešava problem.

Sada je stalna pojava da u ispitnim rokovima u 8,15 sati više nema ni
jednog slobodnog mesta i po pedesetak studenata stoji ispred biblioteke
ili u njenim holovima i čeka mesto.

Istovremeno, u ovoj zgradi postoji oko 1000 m2 neadaptiranog prostora
koji bi mogao da se pretvori u čitaonički, ali biblioteka nema sredstava
da ga stavi u upotrebu.

Za normalno obavljanje ove vrste aktivnosti, biblioteci je potrebno bar
još oko 200 čitalačkih mesta, a kada bi se više popularisalo sve ono što
biblioteka može da pruži svojim korisnicima, ni to ne bi bilo dovoljno. Tako
poslenici ove kuće ne smeju ni da reklamiraju studentima svoje mogućnosti,
jer fizički nemaju gde da ih smeste.

Postoji i Internet učionica sa 15 računara koja je stalno puna.

— Kada bi mi objavili da svakog dana svaki student može da dobije 30
minuta besplatnog surfovanja po internetu, ovde bi se stvorio novi red i
za Internet. Sada po dvoje-troje sedi za jednim kompjuterom.

Potrebe rastu veoma rapidno, i koliko god mesta da imamo, ovde bi
uvek sve bilo puno. Uostalom, svuda u svetu su ovakve biblioteke pune kao
košnice.

Široka lepeza ponude

I pored svih problema u ovom trenutku, ova kuća ima šta da ponudi svojim
korisnicima. Tako Biblioteka skuplja domaću i stranu literaturu, s tim što
je u trenutku njenog sonivanja naglasak bio na stranoj pre svega naučnoj literaturi.

Na žalost, poslednjih godina to više nije tako zato što biblioteka nema
sredstava za njihovu nabavku, tako da se strane knjige dobijaju isključivo
razmenom i poklonom.

Kupuje se veoma malo, tako da su jedne godine kupljene samo dve strane knjige!

No, i pored toga, biblioteka ima šta da ponudi svojim korisnicima:

—Postoje dosta dobri fondovi koji su ranije nabavljeni, tako da za
humanističke nauke gde zastarevanje ne nastaje brzo, fond monografskih publikacija
je još uvek možda najbolji u Beogradu. Ono što smo se trudili i što nam je
uspelo, to je da što uz pomoć donacija, što uz pomoć ministarstva, popunjavamo
proručnu literaturu. U toj oblasti u Beogradu verovatno imamo najveći izbor
rečnika, priručnika, enciklopedija, referentne literature.

Sa časopisima u štampanom obliku situacija je lošija. Imamo oko 180
časopisa koje nabavlja Ministarstvo za nauku u okviru sistema koordinisane
nabavke i imamo sve domaće naučne časopise.

Biblioteka je praktično ušla u sferu digitalnih biblioteka samim tim što
je sada broj časopisa koji su u biblioteci dostupni u elektronskom obliku
daleko veći od broja onih kojih su dostupni u štampanom obliku. Biblioteka
ima pristup nas oko 12.000 naslova stranih časopisa u punom tekstu, dok
se u štampanom obliku nabavlja ulupno oko 800.

—Što se tiče baza podataka, imamo vrlo veliki broj koji nam je dostupan
elektronskim putem preko elektronske mreže, ali pokušavamo da to pratimo
i štampanim publikacijama, jer je u nekim slučajevima pogodnije imati ih
u štampanom obliku, kaže dr Filipi-Matutinović.

Takođe, međubibliotečka pozajmica sa inostranstvom je najveća među bibliotekama
u Srbiji. To je omogućeno primenom principa univerzalne dostupnosti publikacija
koji je usvojila IFLA.

— Koristeći taj princip, mi smo nabavljali iz inostranstva za naše korisnike
sve one publikacije koje nisu postojale u zemlji. Te knjige se dobijaju na
mesec dana uz plaćanje poštanskih troškova od 3-10 dolara po naslovu.

Godišnje se na taj način pozajmi iz inostranstva oko 1000 naslova, a u doba
sankcija je to bilo 10 puta manje, jer smo tada publikacije dobijali samo
iz Slovenije i Nemčake, i to besplatno.

Kadrovi – nasušna potreba

U biblioteci radi 107 zaposelnih, od kojih je sa visokom školskom spremom
50. to znači da je s bzirom na sve ono što se od ove biblioteke očekuje,
neophodno kadrovski je ojačati, jer samo 50 bibliotekara ne može da nosi
ceo posao.

—Najakutniji posao je sada prenošenje zapisa iz lisnog kataloga u elektronski,
što je ogroman i dugoročan posao koji zahteva dovoljan broj kvalifikovanih
radnika. Naša je ideja da prvo u elektronski katalog unesemo frekventni
fond koji iznosi oko 20% naslova.

Porastao je priliv knjiga i to odrazumeva da treba više stručnih lica za
njihovu obradu, a istovremeno, postoji dogovor na nivou Srbije da se ide
na retrospektivnu obradu fonda sa ciljem da ceo fond bude u elektronskom
katalogu, jer je sada u njemu manje od 10%.

—Takođe se pojavljuje potreba za angažovanjem kadrova stručnih profila
kojih ni do sada nije bilo dovoljno u biblioteci, naročito za održavanje računarskog
sistema.

Potrebno je i da se stručni rad u visokoškolskim bibliotekama adekvatno
nagrađuje, jer je trnutno na snazi Uredba Vlade prema kojoj svi bibliotekari
imaju istu (malu) platu, bez obzira da li su početnici ili savetnici. To
destimučiše stručno usavršavanje, a ono je danas imperativ.

Poslovni prostor – ograničavajući faktor

Poslovni prostor ove biblioteke je poprilično ruiniran, a za njegovu revitalizaciju
potrebno je dosta para koje biblioteka nema. Pored tog dovođenja u red, potrebno
je dosta prostora privesti nameni, odnosno funkcijama moderne biblioteke.

Karnegijeva fondacija za mir je svojevremeno dala 100.000 dolara da se
ova biblioteka podigne kao prva namenska zgrada za biblioteku u Srbiji i
sada se čine pokušaji da se od njih dobije donacija za adaptaciju i rekonstrukciju
ove zgrade, ali je neizvesno da li će se u tome uspeti.

—Do sada je dobijena za te namene samo pomoć Američke ambasade iz Beograda,
koja je obezbedila da profesor bibliotečke arhitekture na vodećem fakultetu
za bibliotekarstvo u SAD uradi idejni projekat adaptacije i modernizacije
ove zgrade. Očekujemo da će taj posao biti gotov do leta, a zatim treba
uraditi izvođački projekat i nabaviti sredstva za njegovu realizaciju.

Problem dodatno komplikuje to što je ova zgrada pod jurisdikcijom Direkcije
za zaštitu spomenika kulture koji sve planove treba da odobri.

Najveći problem je to što je neadekvatno rešena komunikacija između različitih
nivoa. Naime, kada je zgrada građena, projektovana je za 300.000 svezaka,
a sada ih ima 1.500.000, zbog čega su u međuvremenu pravljeni polu-spratovi
koje sada nije moguće rušiti zbog bojazni od urušavanja zgrade.

(Nastavak u sledećem broju)

Opšte je poznato da je Narodna biblioteka Srbije prva i najvažnija nacionalna
ustanova u bibliotekarstvu naše zemlje. O njenoj veličini govori i podatak
da kada bi se sve knjige koje ona poseduje poslagale jedna pored druge,
one bi zauzele prostor u dužini od 90 kilometara!

Međutim, odmah treba reći da ova kuća nije najveća samo po kvantitativnim
pokazateljima, već pre svega po kulturnoj misiji koju vrši u Srbiji.

Tako je počelo

Dan kada je 15. februara po starom, a 28. februara po novom kalendaru
1832. Dimitrije Davidović uputio pismo Knezu Milošu o uređenju biblioteke,
smatra se danom osnivanja ove dragocene srpske institucije, a u novembru
iste godine knez Miloš naređuje da se po jedan obavezni primerak svega
što se odštampa u Srbiji dostavlja Narodnoj biblioteci.

Od 2002. godine 28. februar se slavi kao Dan Biblioteke.

Iz pisanih dokumenata ove kuće može se pročitati da je Narodna biblioteka
Srbije osnovana bez formalnog akta, bez stalnog prebivališta i bez zvaničnog
naziva. Ona je nastajala postepeno od svojevrsnog depozita knjiga, preko
biblioteke u sastavu Knjaževsko-tipografske biblioteke i Biblioteke Popečiteljstva
prosveštenija, kao i objedinjavanjem biblioteka više javnih i državnih nadleštava,
kao i otkupljivanjem nekih značajnih privatnih biblioteka.

Prvi period njenog razvoja od 1832-1853. je neprestana borba za obezbeđenje
minimalnih uslova za smeštaj i rad.

Prvi „praviteltveni“ bibliotekar 1853. postaje Filip Nikolić
sa kojim počinje srpsko bibliotekarstvo kao posebna delatnost. Posle njega
dolazi Đura Daničić (1856-1859) koji je ozvaničio naziv Narodna biblioteka.

Dalji uspon biblioteka doživljava kada su na njenom čelu bili Janko Šafarik
(1861-1869) i Stojan Novaković (1869-1874), zahvaljujući kome je biblioteka
postala samostalna ustanova.

Ratovi su opustošili biblioteku

U Prvom svetskom ratu Biblioteka je teško stradala, jer je uništen deo
njenog knjižnog fonda, a najdragoceniji delovi fonda (56 starih rukopisa)
pali su u ruke okupatora, među kojima i neki rukopisi iz 13.veka.

I u Drugom svetskom ratu biblioteka doživljava katastrofu nemačkim bombardovanjem
6. aprila 1941, kada je uništen knjižni fond od pola miliona svezaka, zbirka
od 1.424 ćirilska rukopisa i povelja, kartografska zbirka, zbirka časopisa
i novina, bogati arhiv turskih dokumenata o Srbiji i celokupna prepiska
značajnih ličnosti.

Svoju prvu adekvatnu zgradu Narodna biblioteka kao najstarija ustanova
kulture Srbije dobija tek 6. aprila 1973, pre 30 godina.

Od tada nastaje period njenog ubrzanog razvoja.

Nacionalna institucija prvog reda

Danas je Narodna biblioteka Srbije nacionalna institucija od posebnog
značaja za ovu zemlju.

U ostvarivanju te nacionalne funkcije, pomaže joj Biblioteka Matice srpske
iz Novog Sada (takođe kao naci-onalna institucija) tako što prikuplja za
račun Narodne biblioteke obavezne primerke od kojih jedan deo šalje u Beograd,
a drugi deo sama skladišti.

Biblioteka Matice srpske je druga nacionalna biblioteka iz vrlo praktičnih
razloga. Naime, poučeni tragedijom koja je zadesila srpsko bibliotekarstvo
6.4.1941. kada je nacionalno blago koje je bilo na jednom mestu potpuno
uništeno, odgovorni ljudi u Srbiji su došli do novog rešenja da se to nacionalno
blago čuva na dva mesta iz bezbednosnih razloga.

Ne radi se samo o opasnosti od ratnih dejstava, već može da dođe do
nepredviđenih elementarnih ekscesa (požar, poplava i sl), pa oprez nalaže
da se sada postignuto rešenje smatra optimalnim.

Matica bibliotekarstva u Srbiji

Za bibliotekarstvo u Srbiji sada je najvažnije da se sagleda mesto i
uloga Narodne biblioteke, da se trasiraju pravci njenog daljeg razvoja.
O tome šta je danas i šta će sutra biti Narodna biblioteka Srbije, govorio
je za naš list Sreten Ugričić, Upravnik ove institucije.

U priči o toj kući pošli smo od toga da je možda najprikladnije reći
da je Narodna biblioteka Srbije matica bibliotekarstva u Srbiji, a S.
Ugričić kaže:

—Formalno i zakonski gledano, bila je i jeste matica bibliotekarstva
u Srbiji, jer je naš bibliotečki sistem tako ustrojen da je na njegovom
vrhu Narodna biblioteka Srbije sa svojim ovlašćenjima, ali pre svega sa
svojim zaduženjima, koja se ne tiču samo nje, nego celine bibliotekarstvau
našoj zemlji.

Međutim, ja bih rekao da je, nažalost, u periodu poslednjih desetak
godina, delimično izgubila neke od funkcija koje su matične za bibliotekarstvo
i koje su liderske, pa je biblioteka samim tim izgubila tu svoju ulogu
u realnom i praktičnom smislu.

Za to deo krivice snosi i sama Narodna biblioteka koja je prepuštala
neke od svojih funkcija drugima, a neke zanemarila iz objektivnih ili
nekih drugih razloga. Mi smo uspeli da većinu tih funkcija obnovimo i
realno, delatno pokažemo zašto smo mi liderska ustanova u bibliotekarstvu
Srbije.

To smo postigli tako što smo u zadnjih 2-3 godine inicirali reformu
i Narodne biblioteke, i šire – ukupnog bibliotekarstva u Srbiji programima
i projektima koje vodi Narodna biblioteka.

Time smo uspostavili realno i stvarno tu svoju funkciju koja više
nije samo zakonska i formalna, nego i suštinska, jer mi sada guramo srpsko
bibliotekarstvo u određenom pravcu.

Ono što je možda glavna karakteristika napora ljudi u ovoj kući, to je
da je Narodna biblioteka po svim parametrima duboko zagazila u tranziciju
u bibliotekarstvu Srbije, što se može videti u svakodnevnom radu ove kuće.

— Međutim, šo nije samo interes ove kuće, već je interes svake biblioteke
u Srbiji da Narodna biblioteka bude što jača, i tu nema mesta nekakvoj
surevnjivosti zbog toga što su funkcije biblioteka precizno razdeljene.
Zna se šta treba da radi javna, šta univerzitetska, šta specijalna biblioteka,
a šta treba da radi nacionalna biblioteka.

U ovom trenutku Narodna biblioteka svoje liderstvo dokazuje stalnim
širenjem kruga svog delovanja, unošenjem inovacija, stalno utemeljuje svoje
funkcije itd.

Zašto država ne reaguje?

Interesovalo nas je sa kojim se problemima danas suočava ova kuća:

— Iako je Narodna biblioteka nacionalna ustanova, ona umesto na podršku,
nailazi na prepreke i tamo gde se to ne bi moglo očekivati, kaže S. Ugričić
i nastavlja: U ovoj kući ima 280 zaposlenih, od toga 200 sa visokom spremom,
ima doktora nauka, magistara i po tim parametrima biblioteka je ispunila
uslove za dobijanja statusa naučne ustanove, ali to još uvek nije zvanično
sprovedeno odlukom državnih organa.

Svake godine biblioteka obnavlja zahtev Ministarstvu za nauku da joj
se taj status prizna, ali nema odgovora na njihovu potpuno opravdanu inicijativu.

Zbog toga su sve oči uprte u novu vlast od koje se očekuje da konačno
reši to pitanje, jer je to u interesu bibliotekarstva u Srbiji, a samim
tim i u opštem nacionalnom interesu.

Jedini problem je da se u Zakonu o nauci izvrši jedna dopuna, doda nova
alineja u popisu naučnih ustanova, što ipak ne bi trebalo da bude višegodišnji
problem ove države.

Zašto bibliotekarstvo nije naučna disciplina?

Narodna biblioteka uporno čini još jedan napor koji je u interesu ukupnog
bibliotekarstva u Srbiji. Naime drugi zahtev potekao iz ove kuće je da
se bibliotekarstvu dodeli status naučne discipline, ali ni za to nije
bilo razumevanja na nadležnom mestu i bibliotekarstvo se u našem Ministarstvu
nauke ne tretira kao naučna disciplina ravnopravno sa drugim!

—U ovoj zemlji postoje doktori bibliotekarstva, postoje katedre za
bibliotekarstvo, postoje postdiplomske studije, magistarske i doktorske
disertacije iz ove oblasti, uspešno se odvijaju naučni projekti, ali ipak
sve stoji u mestu, jer zavisi od dobre volje Ministarstva za nauku kada
će samo verifikovati ono što uopšte nije sporno. Pogotovo, što bi i to
bilo u interesu Srbije.

Ozvaničenje bibliotekarstva kao naučne discipline je budućnost bibliotekarstva
koju bi bibliotekari želeli da dožive odmah!

Reforme u punom zamahu

Uporedo sa bitkom za statusna pitanja struke u celini, u ovoj kući teče
proces njene pune modernizacije i usaglašanja sa standardima bibliotekarstva
u razvijenim zemljama.

— Što se bibliotečkih poslova tiče, nalazimo se u punom zamahu sprovođenja
promena u ovoj instituciji i njenih delatnosti. To sprovodimo na nekoliko
načina. Tako je u toku unutrašnja reorganizacija ove kuće, a druga dimenzijaje
uvođenje niza do sada potpuno nepostojećih programa delatnosti i projekata
koje ova kuća inicira, vodi i ostvaruje.

Treći segment je revitalizacija klasičnih funkcija koje je ova kuća
inače radila, ali je zbog opšte stagnacije, izolacije, samoizolacije iz
prethodnog perioda to na izvestan način bilo u nekoj siromašnijoj formi
i sa učincima koji nisu u rangu ove kuće.

To su pravci u kojima mi sprovodimo totalnu reformu u Narodnoj biblioteci.

Ako želimo da budemo sigurni da li je sve ono što radimo kod kuće
ispravno i perspektivno, najbolju proveru ćemo moći da izvršimo tako što
ćemo želeti da svet proceni i oceni naše napore.

Međunarodna saradnja Narodne biblioteke sa odgovarajućim institucijama
u svetu je vrlo dobar primer koji pokazuje kako teče reforma u ovoj instituciji.
Danas je ova kuća rado viđen gost, ali i saradnik u svetu, a isto tako
postoji veliko interesovanje bibliotečkih stručnjaka da dođu ovde.

Prodor u svet iznad svih očekivanja

Kakav je, onda, danas status ove kuće u svetu? Navedimo samo ovaj primer:

— Za manje od 2,5 godine ja sam kao upravnik biblioteke, na njihov
poziv, posetio nekoliko nacionalnih biblioteka u svetu, a prvo sam posetio
nacionalne biblioteke u našem okruženju u Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani i
Skoplju.

Narodna biblioteka Srbije je odmah inicirala regionalnu kooperaciju,
pa je tako ovde pre dve godine organizovan sastanak bibliotekara Balkana
koji je nastavljen kasnije u Bugarskoj, a prošle godine u Turskoj.

— Ta naša inicijativaje bila fantastično primljena! Mi smo tek bili
izašli iz rata u kome smo se tukli sa svima u okruženju i odmah posle toga
iz Beograda je došao poziv svima njima da dođu u naš grad kako bi se bez
ikakve politike i ideologije dogovarali o našoj saradnji, polazeći od sledeće
dve prepostavke:
* svi imamo iste probleme i delimo zajedničke probleme,
* svi imamo zajedničke ciljeve.

Ovom pozivu su se svi odazvali, od Slovenaca koji tvrde da nisu
na Balkanu, Hrvata koji bi da sa njega pobegnu, do Bosanaca sa kojima smo
ratovali i bombardovali im biblioteku, Albanaca, Bugara, Grka, Rumuna
i Turaka.

Svi su došli i svi su pohvalili našu ideju, a već danas ima nekih
rezultata. Recimo, nacionalne biblioteke Balkana su se organizovale
i zajednički rade na nekoliko projekata.

Zajednički veb-sajt

Jedan je projekat zajedničkog veb-sajta na internetu nacionalnih biblioteka
Balkana, zatim veliki, možda najvažniji projekat „Bibliografija Balkana“
koju rade nacionalne biblioteke Balkana zajedno. U toj bibliografiji će
biti objedinjene sve reference (knjige, časopisi, članci) iz svih domena,
koje imaju veze sa Balkanom.

Prošle godine je u Ankari održan sastanak direktora nacionalnih biblioteka
Balkana, a ove godine će takav sastanak biti održan u Sofiji.

Što se tiče Evrope, S. Ugričić je bio u poseti nacionalnim bibliotekama
Austrije, Bugarske, Hrvatske, Litvanije, Portugala i Nemačke, a ima poziv
da poseti nacionalne bibloteke Albanije, Grčke, Italije, Holandije, Norveške,
Poljske, Rusije (da poseti moskovsku i sanktpeterburšku biblioteku), Slovačke,
Mađarske, Irana i Indije, sa ciljem da se dogovore o unapređenju saradnje.

Dva puta je bio u Kongresnoj biblioteci (najvećoj na svetu) u Americi,
a ove godine će posetiti nacionalnu biblioteku u Argentini u okviru kongresa
IFLA.

— Ovo najbolje govori koliko je ugled naše nacionalne biblioteke u
svetu porastao u odnosu na prethodni period, kad nikakve komunikacije
praktično nije ni bilo.

Reaktivirano je učešće naše nacionalne biblioteke u međunarodnim
organizacijama i asocijacijama, pre svega u IFLA kao najvažšjoj, globalnoj
bibliotečkoj asocijaciji sa punim pravom glasa, i svim drugim.

Prvi put smo postali punopravni član Konferencije evropskih nacionalnih
biblioteka. Postoji sajt na Internetu koji se zove Gabriel i koji vodi
do svih nacionalnih biblioteka u Evropi, na kome nas uopšte do sada nije
bilo, štoje bilo ponižavajuće.

(Nastavak u sledećem broju)

Bibliotekarstvo u Srbiji je imalo, a i danas ima,
pojedince koji su svojim stručnim i samopregalačkim radom bitno doprinosili
razvoju bibliotekarstva u našoj zemlji. Tim pojedincima cosvećujemo posebnu
rubriku, sa željom da njihova iskustva i preporuke učinimo dostupnim što širem
krugu naših čitalaca, a istovremeno da im odamo priznanje za ono što su učinili
u našem opštem interesu.

Po mnogim parametrima, Biblioteka Matice srpske sa tri
miliona publikacija spada u vrhunsku ustanovu ovakvog tipa u Srbiji. To
je rezultat rada onih koji su u njoj zaposleni, u čemu posebno mesto pripada
prvom čoveku te kuće.

Direktor Biblioteke Matice srpske je već 16 godina Miro
Vuksanović, književnik koji je napisao 11 knjiga i za taj deo svog rada dobio
10 prestižnih nagrada, da bi mu ove godine bilo dodeljeno i posebno priznanje
– Vukova nagrada.

Miro Vuksanović je ceo svoj profesionalni život (bezmalo
tri decenije) posvetio bibliotekarstvu, ili bolje reći – vođenju dve biblioteke,
a obe kuće na čijem je čelu bio učinile su veliki pomak u doba njegovog mandata,
o čemu svedoči činjenica da su Biblioteka u Somboru, Biblioteka Matice srpske
i sad lično Miro Vuksanović, dobitnici Vukove nagrade!

Retko koji direktor može da se pohvali takvim uspehom.

Zbog toga su njegova iskustva dragocena, i to je tema ove
priče.

Život na dva koloseka

Počnimo od toga ko je, u stvari, Miro Vuksanović?

Rođen je u moračkoj Krnjoj Jeli (Crna Gora) 4. maja 1944.
Školovao se u mestu rođenja i Boanu, Nikšiću i Beogradu, gde je diplomirao
studije književnosti na Filološkom fakultetu.

Objavio je knjige Kletva Perkova (roman), 1977, 1978; Gorske oči (pripovetke) 1982; Nemušti jezik (zapisi o zmijama) 1984; Vučji
tragovi (zapisi o vukovima), 1987; Gradišta (roman) 1989; Tamo-oni (poeme i komentari) 1992; Moračnik (poeme), 1994; Daleko bilo (mozaički roman u 446 urokljivih slika) 1995; Semolj Gora (azbučni roman u 878 priča o riječima) 2000, 2001; Točilo (kame(r)ni roman u 33 rečenice) 2001; Kućni krug (roman) 2003. Zato M. Vuksanović kaže:

— Ja, praktično, živim na dva koloseka. Ja sam pisac,
a istovremeno, već 30 godina, upravnik sam neke biblioteke.

Ali, niti se bavim teorijom književnosti, niti teorijom
bibliotekarstva, jer već postoje ljudi koji se time bave. Čak to namerno
izbegavam, jer kad čovek ode u teoretske predele, onda smeta sebi kao izvornom
stvaraocu.

Imam ličnu rezervu prema teoretisanju. Zbog toga je
moj prvi i opšti stav da su život i filozofija dve različite stvari, a uspešno
može da vodijednu kuću samo onaj ko brzo misli i brzo reaguje.

Ja sam pristalica teze da se posao radi!

On je zapazio da je sada menadžment veoma popularan, pa
i u bibliotekama, ali malo ko zove one koji uspešno u njima rade da pričaju
kako to postižu. Tako o menadžmentu u bibliotekama pričaju oni koji se bave
menadžmentom u poljoprivredi.

Knjiga i bibliotekarstvo kao sudbina

Kada je u pitanju naš sagovornik, njegova vezanost za knjigu
nije slučajna. Čitav niz okolnosti približili su ga i trajno opredelili
za knjigu i bibliotekarstvo.

Počelo je sve sa Vukom Karadžićem, koji se duboko uvukao
u intimu našeg sagovornika, jer je rođen tamo odakle su došli Vukovi preci
u Tršić i govori jezikom koji je Vuk uzeo kao osnov srpskog jezika. I Miro
piše u tom jeziku.

Nije to jedina veza sa Vukom – koren „vuk“ postoji čak i u
njegovom prezimenu. Kada se sve zajedno uzme u obzir, suviše je komplementarnih
detalja da bi se govorilo o slučaju. To je sudbina.

„Biblioteka je moja crkva“

Veza M. Vuksanovića sa knjigom i čitaonicom počinje od momenta
kada je prvi put kročio u crkvu, zatim krenuo u školu, pa sve do diplomiranja.
Moglo bi se reći da mu je biblioteka bila crkva, a to je i danas, jer kako
on kaže, „to je mesto gde se čovek moli za dobro knjige“.

Prva crkva u koju je kročio bio je Manastir Morača, zadužbina
Stefana Vukanova, dakle unuka Nemanjinog, a podignut je 1252. i to je jedna
od najlepših crkava u Crnoj Gori. Vuksanovići su poreklom iz tog kraja,
a sam Miro je rođen nedaleko od njega.

I tu počinje prvi kontakt sa knjigom. Naime, u tom manastiru
pred oltarom se nalazi jedan knjižarnik (drvena polica za svete knjige iz
kojih se služi u crkvi), na kome piše: „Ovaj knjižarnik isplati Simona
S. Vuksanović 1905. godine“.

— Ono prvo što se meni kao dečaku prvo urezalo u pamet
i sa čim mogu da se identifikujem, to je prezime Vuksanović. Kada sam prvi
put ušao utaj manastir, pokazali su mi police za knjige koje je darovala
jedna žena iz moje familije.

Te police i knjige na njima kasnije su odlučujuće uticali
na mene i na moj odnos prema knjizi i biblioteci. Toje bila moja prva dodirna
tačka sa bibliotekom. I ta reč “knjižarnk“ mi se urezala u pamet, jer mene
kao pisca posebno interesuje reč i njeno značenje. Zato je moja najobimnija
i najviše nagrađivana knjiga, roman o rečima „Semolj Gora“.

Dalje, u mom selu Krnja Jela u Gornjoj Morači gde mi
je učitelj bio jedan rođak, kada sam završio prvi razred, dobio sam za odličan
uspeh i primerno vladanje knjigu „Islandski ribar“. To je prva knjiga
za koju sam mogao reći da je moja, i sa mojim bukvarom, to je bila prva
moja biblioteka.

U našoj školi je bilo svega nekoliko knjiga kojhša
ja kao dete nisam imao pristupa, jer su one bile namenjene samo učitelju.

U osmogodišnjoj školi smo imali biblioteku koja je
cela bila smeštena u dve male vitrine u zbornici. Za te 4 godine koliko
sam bio učenik te škole, pročitao sam sve knjige iz te biblioteke, tako da
mogu reći da sam čovek koji je pročitao celu jednu biblioteku!

U nikšićkoj gimnaziji ssš jedno vreme pomagao svom
profesoru u biblioteci, i to je moj prvi bibliotečki posao.

Kada je studirao u Beogradu i stanovao u Studentskom gradu,
u svakoj sobi je bilo što legalnih, što „ilegalaca“ bar 5-6 studenata,
tako da je sve svoje ispite pripremao u biblioteci. Najviše je vremena proveo
u seminarskoj biblioteci na Odseku za južnoslovenske književnosti na Studentskom
trgu, u kojoj je imao svoje mesto u pročelju.

Dosta vremena je proveo u čitaonici biblioteke „Đorđe
Jovanović“, potom u Narodnoj biblioteci. Diplomirao je jugoslovensku
i opštu književnost.

Upravnik u Somboru

Posle diplomiranja odlazi u Sombor gde je radio u srednjoj
školi oko 5 godina, a 1975. kada je imao 31 godinu, imenovan je za Upravnika
Gradske biblioteke „Karlo Bjelicki“ (koji je bio njen osnivač),
starog i lepog zdanja koje je osnovano 1859, a postoje i odeljenja biblioteke
u još 15 sela. Na mestu upravnika te biblioteke proveo je 13 godina.

Kada je stupio na dužnost, odmah se suočio sa dva stalna
problema koje imaju i sve druge biblioteke na svetu: statusno pitanje (odnos
osnivača i onoga ko biblioteku finansira prema njoj), i nedostatak prostora.

— U koju god biblioteku bi sada otišli, zaposleni bi
vam pričati o problemu sa smeštajem knjiga. Zbog toga sam vodio upornu akciju
da se u mesni samodoprinos „udene“ i biblioteka, kako bi se renovirale
dve zgrade biblioteke, u čemu sam i uspeo.

Kada su počela da se troše sredstva, još veći problem
je bio iščupati sredstva koja su bila predviđena za biblioteku, pa je i
to iziskivalo veliku borbu, koju sam, takođe, uspešno završio.

Za svojih 13 godina upravnikovanja, uspeo je da obezbedi
renoviranje dve zgrade biblioteke (jedna je i dograđena), a takođe su izgrađeni
novi, ili preuređeni postojeći prostori odeljenja u desetak sela.

I vlast voli biblioteke

Posebna su priče odeljenja biblioteka, jer je svaki čas aktuelna
vlast u selu donosila odluku da se „pomeri“ biblioteka. Čim se
prostorije urede, mesna vlast vidi kako je to lepo, pa iseli biblioteku
i useli Socijalistički savez ili neku drugu društveno-političku organizaciju
u te prostorije, a odeljenje biblioteke ide u neki stari prostor koji opet
treba renovirati i urediti.

—Naravno, ‘šut sa rogatim’ nikako nije mogao da dobije
bitku!

I pored ovih teškoća, Biblioteka u Somboru za vreme upravnikovanja
M. Vuksanovića je dobijala brojne nagrade: Oktobarsku, Surepovu i Vukovu
nagradu, Orden sa srebrnim zracima itd.

Direktor biblioteke mora da bude veliki
neimar

Primeri koje smo naveli govore da direktor bibilioteke
ako hoće da bude uspešan, mora da bude i građevinski preduzimač, a to se
ne uči ni na jednoj katedri za bibliotekarstvo.

Potom 1988. dolazi za upravnika Biblioteke Matice srpske,
koja ima status nacionalne biblioteke, i opet bitka počinje ispočetka – bitkom
za prostor. U tom trenutku knjige su bile i u čitaonici koja je zbog toga
bila zatvorena, a i hodnici su bili puni knjiga, dok su novine bile u atomskom
skloništu pozorišta.

Prvo je morao da pronađe neku drugu zgradu gde bi
se sve to privremeno smestilo (oko 400.000 publikacija), i uspeo je dobije
zgradu Magistrata u Sremskim Karlovcima koja je bila prazna, gde je taj
fond preseljen, ali već posle godinu dana donet je plan o revitalizaciji
Karlovaca pa je od biblioteke MS zatraženo da se iz te zgrade iseli.

Onda je M. Vuksanović pronašao tzv. Češki magacin na obali
Dunava sa 3.300 m2 koji je bio potpuno napušten, ali je to značilo borbu
i sukobe da se taj prostor dobije. Problem je bio u tome što je i tadašnji
član osmočlanog Predsedništva Jugoslavije bio zainteresovan da se taj prostor
ustupi Univerzitetu.

Kulminacija te borbe je završena na sastanku kod predsednika
Vojvodine kada je posle obrazloženja argumentacije koje je dao M. Vuksanović,
većina odlučila da se zgrada dodeli Biblioteci Matice srpske.

Izvršno veće Vojvodine je potom odobrilo sredstva za renoviranje
te zgrade i još uvek je deo fonda u toj zgradi.

— Borba za ovu zgradu je nešto špo teško može da zamisli
onaj ko u tome nije učestvovao!

Potrebna je i veština za diplomatiju

Uporedo sa ovim, nametnuta je dilema da li treba osnovati
univerzitetsku biblioteku za potrebe Univerziteta u Novom Sadu, iako već
postoji Biblioteka Matice srpske, ili je celishodnije njoj dati i status
univerzitetske biblioteke, što je ona od samog svog osnivanja suštinski i
bila.

Ljudi su se podelili oko tog pitanja, a političarima je
to odgovaralo, kako bi celu stvar što više odlagali.

— Onda sam shvatio da treba reći da smo mi saglasni
da Univerzitet treba da ima svoju biblioteku, a mi treba da rešavamo svoje
probleme.

Tada je počeo veoma dug proces prikupljanja projektne
dokumentacije, dozvola i svega ostalog, što je trajalo 2-3 godine. U tom
cilju smo srušili jedan mali objekat koji se nalazio pored naše zgrade i
napravili idejni projekat za izgradnju 25.000 m2.

Odlučili smo da to radimo po fazama, jer nije bilo
sredstava da se sve to radi odjednom. Tako je 1991. počela izgradnja prve
faze koja podrazumeva 4.500 m2, a koja još traje. Nova zgrada sa postojećom
čini celinu.
Sada ulazimo u pešto što se može smatrati fantastikom: u vreme rata, sankcija,
hiper-inflacije, gradi se zgrada za biblioteku!

Problem je bio kako da se objasni potreba gradnje biblioteka
u vreme svih mogućih restrikcija, kada nije bilo para ni za neke osnovne
potrebe ljudi, a pri tome i u normalnim okolnostima, investicije u društvene
delatnosti uvek su hendikepirane u odnosu na investicije u privredi. Naravno,
to ubeđivanje ide jako teško.

Vrteška za uporne

Nije to bila gradnja u klasičnom smislu te reči, već se,
ustvari, samo održavalo gradilište, jer bi prekid radova bio skuplji. Tek
prošle godine je urađena fasada od kamena i stakla, tako da to sada čini
celinu sa postojećom zgradom Matice srpske.

—Iz tog slučaja sam stekao vrlo korisno iskustvo.
Naime, kada se menjaju političke garniture u vlasti, treba poći od toga da
je svakom novom čoveku na vlasti potrebno da nešto pokrene, da promeni.
Zato će on takvim inicijativama dati prioritet.

Ali, prethodno takvima treba objasniti da postojiš,
a oni konačno omekšaju uglavnom u poslednjoj godini svog mandata.

Onda oni odlaze, dolaze drugi i sve počinje ispočetka.

Treba znati da para u budžetu za investicije van privrede
po pravilu nema, ia ih treba tražiti u nekim rezervama, neutrošenim sredstvima
po drugim pozicijama itd. ali sve to treba istražiti. Tako direktor biblioteke
mora da bude i finansijski „stručnjak“.

Na primeru priče o prostoru može da se vidi koliko nije
tačna predstava koju imaju oni van biblioteka da se u njima živi lagodno
i mirno, jer je to statičan posao. Naravno, ako čovek neće da rešava probleme
biblioteke, onda takva predstava može da bude tačna.

I još nešto: nigde ne postoji literatura o tome kako se
rešava problem prostora u bibliotekama. To nema odakle da se nauči, za to
se mora imati instikt, i treba reagovati brzo.

Direktor biblioteke i aktuelna vlast

Sastavni deo vođenja jedne ovakve institucije je odnos prema
vlasti, i u tome je naš sagovornik takođe stekao vrlo zanimljivo iskustvo:

— Prvo, rukovodilac mora sebi da obezbedi takvu poziciju
da ne ugrožava uspešno delovanje ustanove i zaposlene u njoj, a da istovremeno
nema podanički odnos prema aktuelnoj vlasti. Mora sačuvati svoj integritet
i zadržati malu distancu koja neće biti uvredljiva za osetljivu vlast. Tu
meru je vrlo teško pronaći. Traženje takve mere je i rizično. Uvek!

Ja mislim da čovek koji vodi jednu ustanovu nema pravo
da svoje lične afinitete i političke ambicije ispoljava tako što će štetiti
zaposlenima u toj kutći. Patetično rečeno, on mora da poštuje „želju
naroda“.

Sa onim ljudima kojima je dat mandat da upravljaju zemljom,
rukovodilac mora da uspostavi kontakt u ime interesa ustanove na čijem je
čelu.

Podsećamo da u praksi nije redak slučaj da takvi kontakti
institucija sa vlašću nisu uspostavljeni baš zbog ličnih animoziteta čelnih
ljudi:

— Zbog toga nikada nisam bio ni u jednoj stranci, pa
zato imam poziciju da mogu da uspostavljam korektne odnose sa svakom vlašću.
Naravno, jedno vreme uopšte nije bilo zgodno da kažeš kako dolaziš iz Matice
srpske, jer je politika prema njoj često menjana.

(Nastavak u sledećem broju)

Jedan mogući model aktivnog pristupa bibliotekarstvu

Postavlja se pitanje šta se dešava sa izvornom misijom
bibliotekarstva da se informacija svima učini podjednako dostupnom, u
trenutku kada se znanje komercijalizuje. I to je takođe novi izazov za
biblioteke gde će one biti u nekom su-kobu sa komercijalnim servisima
i službama koje će prodavati informaciju.

Dr Željko Vučković kaže:

— Mi u bibliotekama dobro znamo koliko koštaju baze
podataka, indeksi naučnih citata itd. Ono što je zaista vredno, košta
na desetine hiljada dolara.

Sada se postavlja pitanje da li će biblioteke biti
samo pasivni kupci tog svetskog trezora informacija, ili ćemo u svemu
tome učestvovati kao aktivni deo, kao što to čini Biblioteka Matice srpske
sa međunarodnim centrom Agris. Naime, u međunarodnom centru za poljoprivredne
nauke Agris Biblioteka Matice srpske učestvuje tako što obrađuje publikacije
iz oblasti poljoprivrede i srodnih nauka i najvrednije, najznačajnije tekstove
procesira i upućuje u taj međunarodni centar u Beču, gde je njegovo sedište.

—Zahvaljujući tome biblioteka dobija kompletnu bazu
podataka na CD romu koja košta nekoliko desetina hiljada dolara. Na taj
način plasiramoinformaciju o sebi u baѕe podataka, a sa druge strane,
dobijamo jeftino proizvod zajedničkog rada.

To je zanimljiv primer koji se malo kod nas ističe, a
koji dokazuje da i naše biblioteke mogu da uđu u neke svetke sisteme obrađujući
ono znanje koje mi ovde imamo, koje jeste skromno, ali je svet i za to
zainteresovan, pogotovo iz oblasti društvenih i humanističkih nauka.

—I ako bi tu pravili nekakve baze podataka u kooperaciji
(ako se objedinimo kroz sistem uzajamne katalogizacije), to je šansa da
se i kroz te projekte uključujemo u svet kao biblioteke.

Dakle, ne samo da ćemo biti korisnici informacija
i pretraživači, već ćemo biti i tvorci informacija, neko ko će nuditi
u razmenu ono što mi imamo.

To je model aktivnog pristupa bibliotekarstvu.

Menacment i marketing

Danas mnogi postavljaju pitanje da li metode menadžmenta
i marketinga mogu da se pri-meneu bibliotekama?

— Uvreženo je mišljenje da su to kategorije koje se
odnose na profitme institucije, a ne na neprofitni sektor, ali u svetu
je to trend, jer biblioteke rade sa informacijama koje su roba, smatra
dr Vučković.

Dokaz za to je i početak izlaženja časopisa „Visoko-školske
biblioteke“, štojeta-kođe svojevrsni marketing. On će afirmisati
sadržaje o tome šta to sve biblioteke mogu, a javnost o tome nezna, s
tim što se pod javnošću podrazumeva ne samo onajavnost naulici, nego se
pod tim podrazumevaju i mesta na kojima se odlučuje o strateškoj, infrastrukturnoj
priči kojom se odlučuje o raspodeli sredstava, o investicijama, ulaganju
u računarske mreže u koje će se biblioteke uključivati, pod kojim će se
uslovima koristiti poštanska infrastruktura, internet itd.

Tu spadaju i ulaganje u izgradnju i opremanje biblioteka,
u softver, hardver itd.

— Time zaokružujemo priču o promenjenoj paradigmi
biblioteka i vidimo da se biblioteka pojavljuje kao i ekonomski značajan
faktor, jer ako hoćemo da imamo informatičko društvo, biblioteke šreba
da raspolažu osnovnim kapitalom, a što su informacije i znanje.

Društvo koje zasniva svoju proizvodnju i organizaciju
na informacijama, mora da ima dobre biblioteke.

Nivo razvijenosti jedne zemlje može
da se meri po bibliotekama

Uzmimo primer Švedske u kojoj su najverovatnije najrazvijenije
biblioteke u Evropi, a to je karakteristično i za ostale skandinavske
zemlje i SAD.

— Dakle sve zemlje koje imaju nekou vodeću ulogu u
svetu u smislu razvoja ekonomije, privrede, znanja, informatičkih tehnologija,
imaju za pravo jako izuzetne biblioteke.

Te biblioteke imaju čak i politički uticaj. Mnogi
političari u Skandinaviji počilju svoju izbornu kampanju iz lokalne biblioteke
iz prostog razloga što je tamo procenat stanovništva kojije obuhvaćen
korišćenjem bibliotečkih usluga čak 60-70%.

Primera radi, u Srbiji je taj procenat ispod 5%.
Toliko i zaostajemo za razvijenim svetom.

Ali, odnos državnog aparata prema bibliotekama u razvijenim
zemljama odslikava odnos prema budućnosti vlastite nacije. Jer, ekonomija
i trgovina sve se više odvijaju preko interneta.

Informatičko opismenjavanje -posao biblioteka

Biblioteke su ključno mesto za informatičko opismenjavanje.

Škole su još uvek relativno trome, zatim mali broj ljudi
je obuhvaćen školovanjem, promene nastavnog programa je veoma spora.

— U biblioteci pak, čak i oni koji su završili neke
škole, mogu u njima da uče osnove interneta, da dobiju osnovne informacije
o tome šta se dešava u društvu znanja. Biblioteke su zato demokratsko mesto
koje omogućavaju ljudima permanentno obrazovanje.

Pogotovo je to značajno za one koji su škole završili
u vreme kada se nije znalo šta je to internet, šta su to baze podataka
itd.

Internet će stimulisati razvoj biblioteka

Zatim, biblioteke su zasnovane na principu univerzalnosti,
pa se tako o najmanje biblioteke trude da imaju bar enciklopedije, jer
su biblioteke enciklopedične po svojoj suštini, žele da obuhvate neku
celinu znanja.

— Prema tome internet ne samo da neće ugroziti opstanak
i potrebu za bibliotekama, nego će stimulisati njihov dalji razvoj u smislu
istinske misije bibliotekarstva – prosvećivanje, pribavljanje pravih, kvalitetnih
i ažurnih informacija na najefikasniji i najbrži mogući način.

Biblioteke su zato savršeno oružje, savršeno sredstvo
koje valja organizovati po principima koje bibliotekari i informatičari
suštinski imaju od početka biblioteka – da organizuju znanje i učine ga
što dostupnijim korisnicima.

Internet ima tu tehničku mogućnost da to obavi savršeno
brzo i efikasno, ali je to ta kopča koja od biblioteka čini nešto drugo
u odnosu na ono što su biletokom cele svoje istorije.

—Kada vrlo brzo saznamo gde neka knjiga postoji, kada
će biti slobodna, kada po nju može da se dođe, mi na kraju moramo da odemo
u biblioteku. Tako je internet servis, a biblioteka fundus koji objedinjuje
sve resurse i tradicionalne, i klasične.

Moramo se osloboditi tradicionalističkog pristupa
knjizi i prihvatiti ideju da se Internet i bibliotekarstvo moraju komplementarno
razvijati, a u svakom slučaju treba koristiti prednosti novih tehnologija.

Ne možemo ostati slepi i ne uključivati se u svet,
ali pri tome moramo se stalno pitati kakve to ima veze sa razvojem i potrebama
društva.

Naš list treba da pomera vidike

Povodom odluke da se izdaje list “Visokoškolske biblioteke“
, dr Vučković je izneo svoja očekivanja od tog lista:

—Naš mesečni list treba da učini dostupnim javnosti
pre svega ono što biblioteke rade, šta bi mogle da rade i kako bi mogle
da doprinesu korisnicima, jer biblioteke pre svega treba gledati sa aspekta
korisnika i korišćenja.

Ako jedno takvo glasilo svojim novim profesionalnim
načinom prezentovanja onoga što biblioteke rade, uspe da na atraktivam
način koji je razumljiv široj javnosti sve to objasni (jer bibliotekari
po pravilu akademski izlažu svoje ideje koristeći uskostručne termine),
ako približi javnosti priču o tome šta biblioteke jesu, ššta mogu, kojim
potencijalima i resursima raspolažu, cilj će biti postignut.

List treba i da otkrije široj javnosti i svakom pojedincu
koji imaju potrebu za informacijama i znanjem, kako tu svoju potrebu mogu
da zadovolje u biblioteci.

S druge strane, list pruža mogućnosti članovima akademske
zajednice (nastavnicima, studentima, istraživačima i naučnicima) za upoznavanje
sa potencijalima biblioteka, tako što će učiniti dostupnim knjige, informacije,
resurse interneta i časopise.

— Takođe list treba da uspostavi komunikaciju među
samim ljudima zaposlenim u bibliotekama koji se nedovoljno poznaju.

Tako će list da pomera naše vidike, pogotovo što
svaka institucija (škola, bolnica,biblioteka) funkcioniše na logici nekakvog
zatvaranja u sebe, taj stručni autoritet ima nekakvu prirodnu tendenciju
da se reprodukuje unutar sebe.

Uloga medija treba da bude da afirmiše što je najbolje
u društvu i da ga učini razumljivim i svima dostupnim, pa to treba da bude
i zvezda vodilja novog časopisa. To je produktivna uloga medija.

Sada imamo medijsku sliku prema kojoj nam se čini
da je politika progutala društvo, pa je postalo najvažnije šta političari
misle o nauci ili bibliotekarstvu, sto je prevashodni posao struke.

Pravi autoritet struke uspostavlja se tako što ona
nudi svež pristup nečemu što je važno, i mora sebe učiniti dostupnom javnosti
na drugačiji način, poručuje dr Željko Vučković.

Krajem prošle godine Univerzitetska biblioteka Svetozar
Marković iz Beograda je bila suorganizator i domaćin manifestacije ,,Srbi
i Nemci . Tim povodom je bilo organizovano nekoliko pratećih manifestacija,
među kojima i Okrugli sto, i ono što je bilo posebno važno, Izložba Južnoslovenska
istraživanja na nemačkom jeziku u dvadesetom veku koju su pripremili Geteov
institut iz Beograda, Austrijski kulturni forum-Beograd, Narodna biblioteka
Srbije i domaćin skupa.

O efektima ove manifestacije naš sagovornik je bio dr.
Đorđe Kostić, sa balkanološkog instituta SANU. On je svoje utiske prvo
izneo o navedenoj izložbi:

—Predmet ove izložbe se odnosio u širem kontekstu
na nemačka proučavanja bivšeg jugoslovenskog prostora, ali najviše na današnjoj
teritoriji Srbije i Crne Gore, iako je zahvaćen kompleks cele jugoistočne
Evrope.

Izložba je bila sastavljena od svih ovih knjiga, časopisa
i separata Nemaca koji su pisali obivšem jugoslovnskom prostoru iz svih
oblasti-književnost, etnologija, istorija, folklor, lingvistika, geografija
itd.

Uz sve to, štampan je sjajan katalog koji je izuzetno
zanimljiv i trajne je vrednosti, jer ako čovek i ne poseti izložbu, može
iz njega da vidi koje sve bio predstavljen, a tu su imena kao što je Herman
Vendel, Alojz Šmaus, Holm Zunthauzen, Gabrijel Šubert, Manfred Jenihen,
Rajnhard Lauer itd, zanči mnogo ličnosti koji su na ovaj ili onaj način
pisali o nama.

Inače, katalog se nalazi na sajtu Univerzitetske
bibliotekem pa je dostupan svima onima koji koriste internet.

—Među tim tekstovimaima i onih koji se nama neće
mnogo dopasti, ali to je sudbina knjige i ljudi koji se tim poslom bave,
kaže dr Kostić.

Izložene knjige su većinom u posedu Univerzitetske biblioteke,
ali su bile izložene i one iz fondova biblioteke Matice Srpske i Narodne
biblioteke Srbije.

Okrugli sto

Istog dana kada je počela izložba, počeo je i Okrugli
sto pod istim nazivom ,,Jugoslovenska istraživanja na nemačkom jeziku u
20-om veku”, iz čega se vidi da je akcenat stavljen na prošli vek, odnosno
na savremena zbivanja, prtežno na drugu polovinu tog veka.

Na Okruglom stolu su bila dva gosta iz Savezne republike
Nemačke: profesor iz Jene, Gabrijela Šubert, i nekadašnji profesor na Humboltovom
univerzitetu u Berlinu, Manfred Jenihen.

Od naših naučnika učešće su uzeli akademik Jovanka Kalić,
Dušan Ivančić, Marija Kleut i Jovan Delić.

—Jedan opšti zaključak koji se može dati da treba
iskoristiti ovaj povoljni politički trenutak u srpsko-nemačkim međusobnim
odnosima, da bi se što bolje predstavila srpska kultura i srpska nauka
u Nemačkoj i isto tako nemačka kultura i nauka u Srbiji. To je, uostalom,
i bio jedan od razloga što je gospodin Cviner koji je inače predsednik
Jenskog naučnog društva, kao govornik na ovom skupu, predložio da se ovakvav
izložba iz Beograda prenese u Jenu i prikaže na nekoliko nemačkih univerziteta
i velikih nemačkih biblioteka, kako bi se videlo čime sve mi raspolažemo
i kakvu građu nemačkih autora imamo ovde, kaže dr Kostić.

Iz pomenutih kataloga se vidi da je u pitanju zavidan
broj knjiga, časopisa i separata nemačkih autora u kojima se raspravlja
o Jugoistočnojo Evropi i bivčem jugoslovnskom prostoru.

Razgovarano je o trenutnom stanju istraživanja ne samo
slavistike, nego i Jugoistočne Evrope u Saveznoj republici Nemačkoj i
nemačka istraživanja u Srbiji i Crnoj Gori.

Promocija knjige ,, Serbien und Deutsche”

U okviru kulturnih dana nemačkih autora o Jugoslaviji,
ovom prilikom su bile organizovane i tri promocije:

Prvo je bila promovisana knjiga koja je bila štampana
na nemačkom i srpskom jeziku, koju je objavila gospođa Šubert zajedno
s gospodinom Cvinerom i dr Zoranom Konstantinovićem.

U knjizi su tekstovi nemačkih i napih naučnika koji su
pisani u međusobnim kontaktima Srba i Nemaca kroz istoriju od Srednjeg
veka do današnjih dana.

—Nisu u pitanju samo književni kontakti, iako i o tome
ima nekoliko tekstova, već ima nekoliko tekstova , na primer o usvajanju
nemačke terminologije kod Srbai njenom prisustvu u današnjem srpskom jeziku.

Tu su zatim tekstovi o pojedinim ljudima koji su
živeli, putovali i radili u Srbiji(kao što je na pr. Konic) pa tekstovi
o putnicima koji su bili u današnjoj Crnoj Gori,-tekstovi o stalnim kontaktima
između Talfijeve, Vuka Getea i Grima, koji su su pšredstavljali krug nemačkih
romantičara zainteresovanih ne samo za našu književnost, već i za našu
kulturu uopšte.

Cela knjiga je za jednog čitaoca koji se ne bavi
tom problematikom a hoće da dobije jednu očitu sliku, izvanredna.

Tekstovi su tako složeni i tako i tako odabrani
da reprezentuju pojedine epohe, pisce i stvaraoce, smatra dr Kostić.

Pormocija knjige Srbi i Nemci

Knjiga Milorada Sofronijevića ,,Srbi i Nemci” koju je
objavila Nova svetlost iz Kragujevca, rpvi put se pojavila na beogradskom
sajmu, istovremeno s promocijom u Univerzitetskoj biblioteci.

To je treći deo trilogije koju je sastavio M.Sofronijević
i na kojoj je radio nekoliko godina, ali su tekstovi stajali u fiocu pune
tri godine.

U njoj su tekstovi o srpsko-nemačkim kontaktima (koje
je teško pronaći u časopisima i knjigama) naših autora kao što su Stanislav
Vinaver, Zoran Konstantinović, Miloš Trivunac, Radosav Medenica itd.

— Sjajan i najduži je tekst Miloša Trivunca o uticvaju
nemačkog jezika na srpski, a samim tim i na srpsku kulturu. Reč je procesu
usvajanja pojedinih reči kao što su šporet, keleraba, farba itd. Tu su
i vrlo interesantni tekstovi o Nemcima koji su živeli među Srbima(Alojz
Šmaus, Gerhard Gezeman) potom sjajni tekstovi o Beti Vukanović i Đorđu
Vajfertu.

Treći deo knjige je posvećen Nemcima koji su nas
zadužili, predstavljajući ovaj narod i ovu kulturu drugačije nego što je
to do tada bilo uobičajeno.

Cela ova knjiga otvara neke nove teme o kojima nije
tako često bilo govora, kao što su jako kulturne veze koje su mnogo dublje
nego što je oblast književnosti i jezika, mnogo značajnije nego što smo
mi svesni toga.

Recimo, tu je priča o Đorđu Vajfertu koji je bio
i guverner Nasrodne Banke, ali istovremeno osnovao pivaru, sakupljao novac,
a ujedno bio i dobrotvor.

Po oceni dr Kostića, to je nezavršena knjiga, jer autor
skuplja tekstove i o drugim značajnim Nemcima u našoj sredini.

Ne treba gubiti iz vida da je u Srbiji živeo veliki broj
nemačkih stručnjaka svih vrsta. Tako su od 15 profesora Beogradskog univerziteta
sa tehničkog fakulteta, kada je osnovanm njih 11 studirali u Nemačkoj.

“Das Lied offnet die Berge”

Treću promociju u okviru ovog skupa imao je Manfred
Jenihen, koji je pripremio za štampu prevode oko osamdeset pesama srpskih
pesnika, a knjiga će se zvati ,,Pesme koje otvaraju brda . To je antologija
srpske lirike 20.-tog veka koja počinje sa poznatom pesmom Laze Kostića
,,Santa Marija de la salute . Ovaj skup pokazuje da je vrlo važno da se
ljudi različitih kultura i sredina međusobno susreću, da razgovaraju i
da otvoreno i dobronamerno govore jedni o drugi ono što misle.

—Velika je zasluga Univerzitetske biblioteke što
je u svojoj kući i u svojoj organizaciji upriličila ovako značajan skup,
jer je organizacija bila vrhunska, o čemu najrečitije govori štampani
katalog i postavljena izložba, smatra dr Kostić.

LUMBUR – izložba grafika Gintera Grasa

U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“,
u saradnji sa „Gete“ institutom iz Beograda, krajem decembra
prošle godine otvorena je izložba grafika Gintera Grasa pod nazivom „Lumbur“.
U pitanju je 25 grafika Gintera Grasa koje su nastale uz roman „Lumbur“

Ginter Gras, dobitnik Nobelove nagrade, širom sveta
je poznat kao pripovedač. Međutim, do književnosti je stigao preko likovne
umetnosti i do danas naglašava da je po obrazovanju likovni umetnik. Studirao
je na Akademiji u Diseldorfu, kod profesora Sep Magea i Oto Pankoka, dok
je kao pisac samouk.

Crtanje i pisanje su neodoljivo povezani

Gras često ukazuje na to da je crtanje i pisanje neodoljivo
povezano u njegovom celokupnom delu, da pesmi često prethodi crtež iz kojeg
izrastaju prvi stihovi, i obrnuto.

Tako kaže da „skica, crtež ne bude završen, nego
se nastavlja pisanjem“, a da se sa druge strane „pisana metafora
proverava crtanjem“.

Grafike uz teme romana „Lumbur“ nastaju i
pre nego što je roman napisan, i slikom predočavaju važne motive literarnogdela.

Posmatrač Grasovih grafika treba prikazane stvari da
uzima kao ono što jesu, umesto da prebrzo pribegne alegorizaciji. Za Grasovo
grafičko delo, još više nego za literarno, važi autorovo upozorenje čitaocima
„Simboli su glupost – kada napišem krompiri, mislim krompiri“.

To s druge strane ne znači da on crtanjem prosto kopira
predmete, nego ih s velikim umećem transponuje u apstrakciju: predmet
u sliku, prostor u površinu, telo u liniju.

Zahvalnost Gete institutu

U svom uvodnom izlaganju dr Stela Filipi-Matutinović,
v.d. direktor Univerzitetske biblioteke je istakla da ova biblioteka i
Gete – Institut u Beogradu već dugo vremena neguju izuzetno dobru saradnju.
Biblioteka Instituta periodično poklanja Univerzitetskoj biblioteci duplikate
svojih publikacija i pomaže u pribavljanju informacija o publikacijama iz
Nemačke.

—Saradnja je veoma uspešna i u organizovanju zajedničkih izložbi, Gostovanju
predavača iz Nemačke i stručnim boravcima bibliotekara iz Srbije u Nemačkoj.
Posredstvom Gete instituta neposredno po ukidanju sankcija UN, Biblioteka
je uključena u program pomoći u knjigama Nemačke zajednice za istraživački
rad.

Projekat Gete instituta u Beogradu za unapređivanje
fondova značajnih biblioteka u regionu, uz finansijsku podršku Pakta za
stabilnost Jugoistočne Evrope i tesnu saradnju domaćih partnera započet
je 2000. godine, istakla je dr Filipi-Matutinović.

U okviru ovog projekta nabavljena su i tri računara za
Internet čitaonicu Unive-rzitetske biblioteke, kao i stolovi i stolice
za korisnike, kako bi se studentima omogućilo da koriste Internet.

—Nabavka knjiga iz sredstava ovog projekta predstavljala
je ogromnu pomoć za Biblioteku, s obzirom na velike probleme sa budžetom
za nabavku. Nabavljene su inostrane knjige na svetskim jezicima iz Nemačke,
Velike Britanije, Francuske, Španije i Rusije, kao i manji broj domaćih
knjiga koje su biblioteci nedostajale.

Sve ove knjige su bile izlagane na posebnim izložbama
u Univerzitetskoj biblioteci i za svaku od njih objavljen je i katalog.

Geteov institut je u teškim vremenima koja su, nadajmo
se, zauvek za nama, pružao pomoć i podršku bibliotekama i njihovim korisnicima
u Srbiji. I ova lepa izložba originalnih grafika Gintera Grasa deo je
njihovih aktivnosti da približe svet ljudima na ovim prostorima.

— Stoga koristim ovu priliku da se još jednom zahvalim
Gete institutu i posebno gospođi Gudrun Krivokapić na dragocenoj pomoći
našoj biblioteci, s uverenjem da će se naša saradnja uspešno nastaviti i
u buduće, rekla je dr Filipi-Matutinović.

Veliki pripovedač vitalne snage

Otvarajući izložbu, gospođa Gudrun Krivokapić, direktor
Gete icstituta je rekla da saradnja Univerzitetske biblioteke i ovog Instituta
već duži niz godina cveta, a zatim nastavila:

— Ginter Gras je već svojim prvim romanom „Dečiji
doboš“ iz 1959. kojim je iz perspektive „odozdo“ na primeru
jedne malograđanske nemačke porodice predočio nemačku istoriju 20. veka
do 1954, postigao senzacionalan uspeh ne samo u Nemačkoj, nego i u svetu,
i to kako kod publike, tako i kod kritike.

Nije bilo sumnje da se na književnoj sceni pojavio
veliki pripovedač vitalne snage, egzaktnog fiksiranja malograđanske sredine,
pisac jetkog cinizma i groteske kojima razgolićuje društvene konvencije
i ideologije.

Veliki epičar je taj uspeh ubrzo potvrdio nastavkom
takozvane „Danciške trilogije“, novelom „Mačka i miš“
i romanom „Pseće godine“, a sledećih dvadeset godina pisanjem,
pre svega pripovedačkih tekstova, u manjoj meri i lirike, u prvom je planu.

Uz to se Gras na strani Vilija Branta aktivno angažuje
i u politici, a sve to na uštrb likovne umetnosti, kojom se, inače, takođe
bavio. Znalo se da su omoti njegovih knjiga, pa i ilustracije u izdanjima
pesama, dela samog autora, ali je u javnosti bio i ostao poznat prvenstveno
kao pripovedač.

Rad na romanu „Lumbur“ (u autobiografskom
spisu „Dnevnik jednog puža“) bio je najavljen kao neka vrsta
epskog kuvara, kao delo o „ljudima kao životinjama koje umeju da kuvaju“.

Kako je pisanje tog dela padalo u vreme velikih promena
u njegovom privatnom životu, nove okolnosti ostavile su trag na romanu.

Višestruko obdaren umetnik

Za vreme rada na „Lumburu“, u tom vremenu promena
u privatnom životu, Gras se ponovo intenzivno okreće grafici, prvo radirungu,
posle i litografiji.

Tek sada je javnost shvatila da su Grasova književna
ostvarenja – lirika, drama ili proza – često pripremana i praćena crtežima
i grafikama istih motiva i tema i to tako da nastaju čitavi uporedni grafički
tekstovi.

To je počelo kad je „Dnevnik jednog puža“
bio u štampi, a Gras objavljuje radirunge sa centralnim motivima sa puževima,
a nastavlja se kada se radnja „Lumbura“ od 1974. grafički priprema
i zbirka „Branje pečuraka sa Sofijom“ 1976. anticipira delove
romana u koncentrisanom obliku.

Još obimnije su likovne pripreme i praćenje „Pacovke“
u osamdesetim godinama, a, za devedesete se može konstatovati čak i rastuća
tendencija ka umetničkim ostvarenjima u kojima slika i tekst, lirika i
proza, akvarel i beleška kičicom čine zaokruženu celinu.

Neke takve knjige mogu se videti u vitrinama uz ovu izložbu.

Svoje razmišljanje o Grasu dr Krivokapić je završila sledećim
rečima:

— Višestruko obdaren umetnik, Gras će ipak biti upamćen
najviše po umeću pripovedanja. Ali, to nikako ne umanjuje vrednost ovde
izloženih likovnih radova, u čijem posmatranju Vam želim da uživate!

U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu,
otvorena je izložba pod nazivom „Dva veka od Prvog srpskog ustanka
i stvaranja moderne države“.

Otvarajući skup, dr Stela Filipi-Matutinović, v.d. direktora
Biblioteke, je rekla:

—Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“
se pridružuje proslavi dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka i stvaranja
moderne države izložbom koju danas otvaramo.

Budući da je bibliografija radova o Prvom srpskom
ustanku izuzetno obimna, broji više od 10.000 bibliografskih jedinica,
za ovu izložbu su izdvojeni najznačajniji istoriografski radovi, objavljeni
izvori i retka dela.

Iako je broj eksponata redukovan, izložba daje celovit
pogled na ustanak, sa manjim izložbenim celinama: istoriografija o ustanku,
dela o Karađorđu, vođe ustanka, objavljeni dokumenti i izvori, bitke, Prvi
srpski ustanak u književnosti, početak izgradnje moderne države, stanje pre
ustanka, arhivska građa.

U ovoj postavci se nalaze izuzetno retka dela koje
samo ova Bibloteka poseduje – reč je o knjižvnim ostvarenjima iz 1805, 1806.
i 1807. Đorđa Mihaljevića i Arona Jelenića.

Spomenućemo i pismo Joakima Vujića pisano 1806.
iz Zemuna, posle Boja na Mišaru i za vreme trajanja opsade Beograda. Originalna
arhivska dokumenta iz vremena ustanka, retke knjige kao i novija izdanja
prati bogat ilustrativni materijal.

Izložbu i katalog su pripremili bibliotekari Odeljenja
retkosti mr Nikola Marković i Danica Filipović, uz dragocene sugestije
Milorada Radevića, a uz finansijsku pomoć Ministarstva kulture i medija
Republike Srbije.

Izložba će biti otvorena do 20. marta ove godine.

Civilizacijski prekid razvoja Slovena

Akademik Andrej Mitrović je, pozdravljajući skup, izneo
svoje poglede i shvatanja ovog događaja, a njegovo izlaganje objavljujemo
u celini.

— Zahvaljujući našoj uvaženoj Biblioteci koja je vrlo
revnosna u praćenju kulturnih događaja, a zatim i velikih naših istorijskih
praznika, ovog puta smo se opet okupili povodom jednog od najvećih događaja
koji se odigrao u novom dobu kada je reč o Srbima, kada je reč o srpskoj
državi.

Ta jednostavna činjenica je neosporno ona sa kojom
se mora početijedno ovakvo izlaganje.

Mi smo čuli da pred sobom imamo vrlo složenu biblioteku
koja će nam pokazati iz više uglova ovaj problem. Moje je da kao istoričar
pokušam da sažmem u nekoliko misli ono što sam sa sobom poneo kada sam
krenuo na ovaj vaš susret.

Naime, taj događaj je dugo shvaćen, opravdano, kao
politički događaj koji je sigurno utoliko važniji jer je to prvi ustanak
na području Turskog carstva u periodu kada je to carstvo bilo u svom stabilnom
stanju.

Međutim, kada je reč o toj činjenici, moramo odmah
reći da su se Srbi (a to su neke kolege već javno i rekli), na oružje
dizali negde od početka polovne 18. veka i to ne jedanput, nego uvek kada
su habzburške trupe kretale protiv Osmanlijskog carstva. Tako se sada
pojavljuje jedna činjenica da bez tih ratova Habzburga sa osmanlijskim carstvom,
teško da bi došlo do ovog velikog događaja kojije izazvao veliki preokret.

Ratovi su opustošili naše krajeve

Naime, često su i ličnosti koje su učestvovale u
borbama u vreme ratovanja protiv osmanlija i Turske bile i ličnosti u događajima
koje danas obeležavamo sam Karađorđe.

No, ono što bih hteo da naglasim, to je da su ti
ratovi koliko ih god uzeli povoljno sa ove strane koju sam istakao, u stvari
opustošili ovaj kraj, učinili ga nesigurnim, stvorili i od turske vlasti
ono što turska vlast nije bila negde na južnim krajevima ili obalama mora,
nego je to bila vlast koja se nije mogla odupreti u ratu stvorenim tipovima
kavgadžija, ubojica, nasilnika, odmetnika, i sa druge strane Srba koji
su sa sobom poneli svoje oružje kada su se vraćali iz rata svojim kućama.

Tako imamo činjenicu koja nas vodi u prostore evropske
istorije, i istovremeno se prostori evropske istorije sužavaju na prostor
odnosa srednje Evrope ijugoistoka, i na kraju u okvirejugoistočnih događanja.

Ipak, naglasak bih stavio na jednoj drugoj stvari,
a to je činjenica da ona nadilazi svoj politički značaj.

Naime, reč je bila o velikoj promeni civilizacije.
Negde između polovine 14. veka i polovine 16. veka (uzimajući vrlo grubo),
došlo je do velikog preokreta koji je prekinuo razvitak koji je tekao
od dolaska Slovena na prostorima na kojima se nalazi Srbija.

Tada je došao jedan civilizacijski prekid, došla
je jedna azijska (što nema pežorativno značenje), teokratska i osobita
civilizacija islamskog sveta. Ta civilizacija je potrajala otprilike 4
veka na srpskom tlu, a zatim je ta civilizacija došla u krizu i sa tom
krizom se stvorile nemogućnosti u kojima je došlo do velikog preokreta.

Srbi u vrtlozima međunarodne politike

S tim velikim preokretom balkanski narodijedan za
drugim su krenuli putem kojim je jedino ostajao kao racionalni, a čini
mi se i kao praktični put, a to je put prema Evropi.

Prva opcija Balkana za Evropu bila je ta koja je
proizišla iz događaja iz 1804. godine i posle 1813, i sve do 1835. kada
sa pravom moje učene kolege insistiraju da je to sve ono što treba nazvati
srpskom revorevolucijom.

Naravno da znamo i podsećamo sv da su Grci takođe
skočili na ustanak i omah su dobili veliku pomoć velikih zemalja.

Treba se samo podsetiti na pomorsku bitku kod Alamine
iz 1827. kada su tursku i egipatsku flotu u dubine mora poslale borbene
lađe takvih sila kao što su Velika Britanija,Francuska i Rusija koje su
se ujedinile.

To je sada jedan novi aspekt ovoga događaja – Srbi
su se našli i u vrtlozima međunarodne politike kao i ceo Balkan, ali Srbi
i na svoj poseban način pošto su pokrivali jedan sektor Balkana koji u
ono vreme, a ne u naše vreme kao što volimo da to bude, nije imao veliki
značaj.

Sada nastupa novi civilizacijski preokret koji nas
je povukao klj jednom novom svetu, a taj novi svet je sam bio u previranju.

Svet koji kreće novim putem – putem industrijske
revolucije, svet moderne civilizacije – moderne, svet koji je uznemiren,
istovremeno pun konflikata u sebi i opasan po okolinu.

Ali, na drugoj strani sa dalekosežnim kulturnim
dostignućima i dostignućima na polju slobode čoveka i slobode građanina,
sa stvaranjem uzora života koji balkanski čovek takođe rado prihvata.

Koliko smo samo ljudi poslali da se školuju na srednjo-evropskim
i evropskim univerzitetima! Toje bio znak da se optira za jednu novu civilizaciju,
koja nije dobro po sebi, ali jeste ono što je najbolje (kada se izoluju
politički elementi), što je čovek stvorio čoveku za bolji život.

To su razmišljanja sa kojima sam došao na ovaj naš
susret da jedan događaj pogledam sad sa možda novog aspekta i pokušam
da navedem na razmišljanja koja mogu dolaziti upravo i do naših dana, rekao je akademik A. Mitrović.