Десета Скупштина Заједнице библиотека универзитета
у Србији одржана је 25. октобра у Београду
. Закључке Скупштине
доносимо у овом броју нашег часописа, а радове са стручног скупа посвећеног
образовању библиотекара и корисника, који је одржан после Скупштине, објавићемо
у следећем броју часопиас Инфотека.

Посебно нам је драго што је покретање нашег часописа
наишло на одобравање учесника Скупштине.

Важна међународна конференција под називом “COBISS
2004“, посвећена сарадњи библиотека у региону, биће одржана у Марибору
од 9. до 12. новембра.

Посебна пажња биће посвећена каталошким правилима и
њиховим променама и развоју, образовању библиотекара и могућностима размене
записа између различитих информационих система за библиотеке, што је веома
битна компонента сарадње.

Организатор конференције је Институт информацијских
знаности из Марибора.

На конференцији ће учествовати и тридесет гостију из
Србије, који ће тамо имати прилике да се на лицу места упознају са развојем
библиотекарске струке у региону и успоставе контакте са колегама, што ће
довести до успостављања ближе комуникациеј и сарадње на општу корист.

Др Стела Филипи – Матутиновић

У Београду је, у Народној библиотеци Србије, 25. октобра
2004. одржана 10. Скупштина Заједнице библиотека универзитета у Србији
којом је председавала председник Заједнице проф. др Мирка
Зоговић
, која се захвалила Народној библиотеци Србије,
домаћину одржавања овог заседања Скупштине.

У име Народне библиотеке Србије госте је поздравила Весна
Ињац, заменик директора Народне библиотеке Србије.

Импресивни резултати

Извештај о раду Заједнице између две Скупштине образложила
је секретар Заједнице мр Милена Матић.

Из њеног излагања (а поготово из поднетог писменог извештаја)
јасно се види да је Заједница остварила низ значајних активности.

Тако је захваљујући већим средствима добијеним из чланарине,
затим средствима добијеним од Министарства за науку, од објављивања огласа
и донација спонзора, Заједница ове године реализовала добар део планираних
задатака.

Значајно је и то да је у протеклој години из сопствених
средстава уплаћена чланарина за 2004. највећој светској асоцијацији библиотекарских
удружења IFLA.

Часопис IFLA Journal доступан је заинтересованима
у Универзитетској библиотеци у Београду.

Такође, Заједница се учланила и уплатила чланарину Европској
асоцијацији истраживачких библиотека LIBER. Часопис LIBER Quarterly
је доступан преко Интернета на вебу, али само до нивоа сажетака радова,
а тражени изабрани чланак се може дооити посредством Заједнице у пуном тексту
у електронском облику.

Заједница је издала и дистрибуирала библиотекама свеску
двоброј 1-2/2004. и једну специјалну свеску часописа Инфотека,
а такође је до сада издала шест бројева гласила Високошколске библиотеке.

Вредно је забележити да су за библиотекаре у Универзитетској
библиотеци организовани курсеви недељом (12) – углавном из библиографске
обраде и претраживања електронских извора информација.

Заједница је конкурисала за суфинансирање часописа Инфотека
и гласила Високошколске библиотеке код Министарства науке и заштите
животне средине и добила део тражених средстава.

Током године Секретаријат Заједнице је обавештавао библиотекаре
о предавањима од значаја за делатност и поновио позив малом броју неучлањених
специјалних библиотека, да приступе Заједници.

Заједница је својим средствима омогућила за четири библиотекара
учешће на Конференцији о библиотечким информационим системима БИС
2004. у Нишу, као и учешће двоје стручњака на Конференцији LIBER
у Петрограду.

Информације и сазнања са стручних скупова се дисеминирају
кроз извештаје, радове и предлоге пројеката дигитализације на којима ће
се радити у наредном периоду.

Секретаријат Заједнице организовао је 10. Скупштину Заједнице
и Стручни скуп са темом „Образовање кадрова у библиотечко-информационој
делатности
„.

У протеклој години одржане су две седнице Извршног одбора
и једна седница Надзорног одбора.

Средства су наменски трошена

Председник Надзорног одбора Заједнице мр
Горан Петровић
је говорећи о финансијском пословању
Заједнице у 2003. и у првом полугодишту 2004. истакао даје основни приход
Заједнице у 2003. била чланарина, а средства су наменски утрошена на планиране
активности као што су штампање часописа ИНФОТЕКА, организовање курсева,
организовање 9. скупштине Заједнице библиотека универзитега у Србији и редовног
Стручног скупа.

Интеграција у свет

Др Стела Филипи-Матутиновић
је указала на примере успешног укључивања Заједнице у светске токове библиотечке
делатности, преко активности какве су пројекат ТЕМПУС, учешће на
конференцијама Међународне конференције ЛИБЕР-а, затим издавање
двојезичног часописа ИНФОТЕКА уз међунàродну редакцију, доступност
часописа на основу чланства у ИФЛА-и и ЛИБЕР-у.

Из њеног излагања је потврђено да је пројекат ТЕМПУС
успешно окончан 15. априла ове године усвајањем извештаја од стране Европске
Уније.

У оквиру пројекта реализовано је више од планираног, а
основни резултат је формирање узајамног каталога Србије са 1.500.000 записа
до овог тренутка.

Од средстава ТЕМПУС-а урађени су COBISS
приручници, као и скраћене верзије приручника који се у електронском облику
налазе на сајту Универзитетске библиотеке.

Такође су преведени и UNIMARC стандарди од којих
су до сада изашли ISBD за монографске публикације и серијске и
друге континуиране изворе док су остали у припреми.

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“
у Београду урадила је образовни материјал-флајере, намењен за образовање
корисника библиотеке, који се сада, поред Универзитетске библиотеке у Београду,
успешно користе и у Универзитетској библиотеци у Крагујевцу.

У оквиру пројекта ТЕМПУС библиотекари су похађали
курсеве за добијање лиценце за рад у софтверском програму COBISS,
и до сада је издато преко 100 лиценци.

Од средстава пројекта уређена је и штампана специјална
свеска часописа ИНФОТЕКА.

Говорећи о међународној конференцији ЛИБЕР-а,
којој је присуствовала заједно са колегом Богољубом Мазићем, др Филипи-Матутиновић
је истакла да су том приликом имали могућност да посете библиотеке у Русији
и да направе компарацију нашег и њиховог библиотечког система.

Према ономе што су видели, систем библиотекарства у Србији
налази у средини између руског и западног система, уз оцену да се у Русији
много полаже на спољашњи изглед и услове у библиотекама, али да је нагласак
још увек на чувању фондова, а не на пружању услуга корисницима.

Детаљнији приказ ове конференције биће објављен у следећој
свесци часописа ИНФОТЕКА.

Занимљива је и њена информацијама од значаја за библиотекарство
и Заједницу да је у свету присутна нова тенденција спајања библиотека и
архива, као и покрет за отворени приступ који је посебно важан за оне који
имају мало средстава за набавку извора информација.

Значајна је и информација да је позната издавачка кућа
Елзевир дозволила да чланци из часописа могу да се архивирају у
електронским репозиторијумима научних институција и буду доступни корисницима
у пуном формату.

Библиотекари су запостављени

Посебно је била занимљива расправа о статусу библиотечких
радника у Србији. Наиме, оцењено је да су високошколски библиотекари и даље
деградирани Уредбом о коефицијентима од претпрошле године, на коју је Заједница
слала надлежном министарству примедбе, али без резултата.

Библиотекари траже да им се омогући да утичу на текст Закона
о библиотечкој делатности
који је у процедури, с тим да Заједница мора
да се заложи да се проблеми угроженог статуса библиотекара и делатности
превазиђу.

Приметна је све чешћа тенденција да библиотеке немају библиотекара,
или да се на ово радно место примају службеници са неадекватном стручном
спремом.

Предложено је да се у таквим случајевима укаже на позитивне
примере као што је то био случај са, нпр. Стоматолошким факултетом који
је свој проблем неодговарајућег кадра успешно решио запошљавањем факултетски
образованог библиотекара.

Урушавање статуса библиотекара и губљење корисника у неким
библиотекама поспешено је веома слабом набавком, односно малим или никаквим
улагањем средстава њихових установа.

Такође је уочено да се управо Комисија за економски и статусни
положај библиотека није активирала и поред позива за такво ангажовање на
претходним скупштинама, па се у наредном периоду мора активирати.

Неопходно је усагласити стандарде

Такође је указано на потребу рада на стандардима свих врста,
којима треба да буду дефинисани опрема, делатност, простор, кадрови, фондови,
библиотечке јединице, услуге, компјутерска и комуникациона опрема, стручна
звања библиотечких радника, дефинисан статус библиотечких радника, примена
светских стандарда, квалитет услуга, врсте делатности и сл.

Стандарди се морају односити и на традиционално пословање,
али се мора узети у обзир и паралелно увођење савремених поступака и промене
уведене применом информационе технологије.

Пошто су у тим променама приметне интегративне тенденције,
потребно је уложити већи напор да се рад на новим стандардима изводи заједничким
напорима представника Заједнице, националних, високошколских и научноистраживачких
библиотека.

Стандарди треба да се разраде и предложе одговарајућим
министарствима за усвајање, како би били обавезујући за све установе и на
тај начин утицало на смањење броја установа које у својим библиотекама одступају
од поштовања садашњег Закона о библиотечкој делатности.

Секретар Заједнице и члан Комисије за стандарде обавестила
је присутне да се у протеклом периоду сарадњом Комисије за библиотекарство,
Завода за стандарде и сарадника из Народне библиотеке Србије, на неким стандардима
радило и еада ради, као што је то случај са превођењем међународних стандарда
за библиотекарство који се односе на терминологију, статистику и показатеље
успешности библиотека.

Статус библиотекара је неадекватан њиховој
улози

Једно од централних питања у расправи је било залагање
за то да се побољша целокупни статус библиотекара у образовању и науци и
стално ради на потврђивању вредности библиотечке струке, имајући у виду
корист од те делатности која је у свету свуда видљива.

Због тога је непрестано побољшавање статуса библиотекара
у интересу свих свих. Томе је допринос дао и Стручни скуп о образовању са
вредним информацијама у рефератима које ће се дисеминирати и објављивањем
у часопису и гласилу Заједнице.

Оне су оцењене подстицајним и за библиотекаре, а посебно
су од значаја за активности које треба неговати у образовању корисника услуга
што је, за разлику од иностраног искуства, код нас било занемарено.

Посебно је наглашено да су у тим активностима високошколски
библиотекари дужни да уложе већи напор и да студентима и другим корисницима
што више и на систематскији начин олакшају коришћење за њих релевантних
извора информација.

Из Извештаја о раду треба указати најош неке акценте. Тако
у њему стоји да је Секретаријат Заједнице поновио позив малом броју неучлањених
специјалних библиотека да приступе Заједници.

Од оних који су јој приступили, чланарину је ове године
уплатило 120 чланица или 82% од укупно учлањених установа.

Секретаријат Заједнице је поновио позив малом броју неучлањених
специјалних библиотека да приступе Заједници.

Треба активирати рад одбора

Надзорни одбор је усвојио финансијски извештај
о посло-вању Заједнице у 2003, и извештај за први полугодишњи обрачунски
период у овој години.

Од осталих органа, једина комисија Заједнице која је радила
по предвиђеном плану – била је Комисија за маркетинг и у последњем
броју ИНФОТЕКЕ објављен је њен извештај.

Комисија за стандарде је само започела рад будући
да је један члан отишао у пензију, други био ангажован на оснивању нове
библиотеке, док је трећи члан био ангажован у раду Комисије за библиотекарство
Републичког завода за стандарде
на превођењу најновијих ИСО стандарда,
као и на анализи стандарда за квалитет ради примене у библиотекарству (о
чему постоји информација на сајту НБС).

Занимљив је приступ секретара заједнице мр Милене Матић
о томе како би требало активирати рад:

Што се тиче рада других комисија, које после безуспешних
покушаја на претходним скупштинским заседањима нису успеле да се анимирају,
остаје још једна година овог сазива, када би, претпостављам – изузетно храбре
колегинице и колеге које би, подстакнуте нечим инспиративним а могуће остварљивим,
могле да предложе и реализују нешто што треба да буде оцењено корисним за
нашу делатност.

Можда се у времену када смо у веома дугом ишчекивању
– доношења неколико закона, закона веома важних и за пашу делатност, и у
времену веома тешком за неке, нарочито специјалне библиотеке, колеге које
су били делегирани, нису снашле.

Чињеница јесте да није било самоиницијативе и да се
без рада у оквиру поделе рада како је статутом била замишљена, и не може
доћи до неког резултата
„.

Велики број стручних реферата

На Скупштини су изложени врло интересантни и значајни следећи
реферати, скоро сви праћени презентацијама:

Проф. др Александра Вранеш, Катедра за библиотекарство
и информатику, Филолошки факултет, Београд: Изазови
образовањау библиотекарству
;

Др Стела Филипи-Матуптновић, Универзитетска библиотека
„Светозар Марковић,“ Београд:
Које су перспективе високошколских библиотека у информатичком добу?
;

Предраг Ђурковић, DATA STATUS, Cambridge University
Press и ProQuest
: Актуелна понуда;

Др Стела Филипи-Матутиновић, Универзитетска библиотека
„Светозар Марковић,“ Београд: Еуросертификати
у библиотечко-информационој делатности
;

Растислава Мирковић:
BOWKER: библиографске базе података
;

Мр Биљана Косановић, Народна библиотека Србије,
Београд:
Ефекти едукације библиотекара и корисника
;

Драган Кнежевић: MISSING
Link: представљање компаније
;

Биљана Живковић, др Силвија Бркић, Марија Вученовић,
Зорица Ђокић, Радмила Матић
, Медицински факултет, Нови Сад: Улога
библиотекара у едукацији корисника о коришћењу Medline базе
;

Зорица Ђокић, Силвија Бркић, Марија Вученовић, Биљана
Живковић, Радмша Матић
, Медицински факултет, Нови Сад: Едукација
корисника библиотеке Медицинског факултета у Новом Саду
;

Гордана Вилотић, Славица Несторовић-Петровски,
Библиотека Филозофског факултета, Нови Сад: Континуирано
образовање високошколских библиотекара

Богољуб Мазић, Универзитетска библиотека „Светозар
Марковић,“ Београд:
Отворени приступ, репозиторији и њихов значај за образовање библиотекара
и корисника
;

Гордана Љубановић, Народна библиотека Србије,
Београд: Евалуација образовних програма;

Сања Антонић, Универзитетска библиотека „Светозар
Марковић,“ Београд:
Менаџмент знањем: поглед у нашу будућност
;

Александра Поповић, Универзитетска библиотека
„Светозар Марковић“, Београд:
Едукација корисника у Универзитетској библиотеци: флајери и постери
;

Мирјана Голубовић, Шумарски факултет Универзитета
у Београду:
Обука корисника у библиотеци Шумарског факултета: како доћи до информације?
;

Мр Милена Матић, Универзитетска библиотека „Светозар
Марковић,“ Београд:
Учење на радном месту: анкета МБС
;

На крају Скупштине, Комисија за закључке у саставу др Силвија
Бркић
, Медицински факултет, Нови Сад, Гордана Вилотић, Филозофски
факултет, Нови Сад, Биљана Вуковић-Миленковић, Етнографски институт
САНУ, истакла је следеће

3 а к љу ч к е:

1. Представници Заједнице морају узети учешће у доношењу
новог Закона о библиотечкој делатности, а сви библиотекари су позвани да
своје примедбе на Нацрт достављају Народној библиотеци Србије све до његовог
доношења.

2. Сарадња започета у протеклој години на паралелном
превођењу ИСО стандарда за библиотекарство треба да се интензивира укључиваањем
зарад и стандарда који би требало да допрмнесу како дефинисању квалитета
пословања, тако и осигурању улоге и афирмације библиотекара у високошколској
и библиотечкој делатности.

3. Неговати све видове образовања у делатности који
су већ потврђени у земљама развијеног библиотекарства и промишљено користити
њихова искуства посебно у образовним акттностима за рад са најновијом информационом
технологијом и дигитално пословање.

4. Статус библиотечког стручњака и његово потврђивање
кроз побољшавање квалитета пословања је прелиминарни предлог за тему следећег
Стручног скупа Заједнице.

 

На основу свега изнетог, може се прихватити оцена да је
10. Скупштина Заједнице високошколских библиотека Србије у свему оправдала
очекивања и трасирала правце даље акције ове асоцијације.

Петар Пајић, један од најобавештенијих наших
људи у овој институцији, својим умећем помаже да се сазна истина о Србији

Од нашег специјалног извештача

ВАШИНГТОН, новембра– Са својих 120 милиона предмета, 30
милиона наслова и око пет милиона људи који се годишње обрате или посете
Конгресну библиотеку, ова моћна и важна институција основана пре више од
200 година, смештена у три прелепа архитектонска здања названа по председницима
Џеферсону, Адамсу и Медисону, запошљава армију од пет хиљада људи, међу
којима се истиче и један Србин,

Већ 36 година, магистар политачких наука, председник вашингтонског Одбора
КСУ и шеф овдашњег црквеног одбора Петар Пајић, рођени Бањалучанин а по
менталитету Београђанин, некадашњи београдски дописник агенције УПИи емигрант
из једноумља пре 43 године, један од најбоље обавештених наших људи овде,
са уживањем ради у аулама вероватно највећег здања овакве врсте на свету.

По својој савести

— Цела библиотека ради су-штини за Конгрес САД и зато ЈЕ врло моћна, јер
утиче на рад ове важне институције квалитетом својих информација. Она је
истовремено, библиотека законодаваца и научни центар Конгреса, државна агеиција
за заштиту ауторских права, научни центар КОЈИ скупља материјале нз целог
света. на више од 450 језика, јавна институција на располагању свакој пунолетној
особи – објашњава кратко наш саговорик.

Паја, како га одмиља зову, припада оном стручном ешалону који по наруџбини
припрема тражене информације, што објективно представља завидан извор утицаја.
Без обзира што овде важи принцип да нико од библиотекара не може да буде
активни учесник у политичком животу, што је обавезан да даје објективне,
правовремене и информације чији је извор познат, без личног мишљења и коментара,
ипак сам избор података добија печат личног. Поред тога, аутори пишу и дају
информације по својој савести, без обзира на специфичне жеље наручилаца.,
а обавеза им је и да набаве ишто више материјала из земаља за које су задужени.

Захваљујући томе данас овде има и оних публикација и књига које су у доба
административног социјализма у отаџбини уништене. Овде се може наћи комплет
часописа „Праксис“, збирка забрањених песама Гојка Ђога.”Вунена времена”.
Независно од тога, наш саговорник нам скреће пажњу да су сачувани и комплети
Политике од првог броја 1904.године до данас. Занимљиво је да се комплетна
филмска архива часописа Лајф налази једино овде, што је повод доласку многих
стваралаца из Холивуда. Истраживачима комунизма једино је овде на располагању
десет милиона предмета из Коминтерне, а званично под овим крововима је највећа
правна библиотека у САД. Све то оправдава годишњи буџет од 550 милиона долара.

— Одељење које искључиво ради за Конгрес зове се конгресни истраживачки
центар, који окупља специјалисте за разне области, они су у контакту са
канцеларијама конгресмена, сенатора или одборима и за њих пишу анализе,
на основу прецизних података које им прибављамо- каже.

Био је члан многих кризних штабова у време грађанског рата у бившој СФРЈ,
активни учесник Балканске групе у Институту за мир, посетио је као члан
делегације Конгреса српског уједињења тадашњег председника Клинтона и на
његов коментар о продужавању бомбардовања рекао му:

— Да је бомбардовање заустављено дана након почетка напада, данас у Србији
не би владала толика мржња према САД као сада, а то не би толико учврстило
Милошевића рекао је тада Пајић, и додао да су медији тотално искривили слику
тог рата, преносећи сву одговорност на Србе.

Као једном од америчких демократа и оснивачу Демократске странке у Србији,
на шта га је писмом позвао Коштуница, игром игром случаја пало му је у задатак
да у Стејт департменту учествује у расправи на тему “Коштуница против Милошевића”.

— Насупрот већини који су тврдили да ту нема разлике и да се један националиста
замењује другим, информисао сам их да је Коштуница прави, а не скривени,
националиста и највећи американофил у Србији, који је своју филизофију правне
државе створио на принципима америчке државе и права, превео све филозофе
и ствараоце из САД, али је он американофил Америке од пре 200 година, за
коју је и данас више американаца него за ову модерну варијанту- говори Пајић,
подсећајући да је после тога Мадлен Олбрајт јавно изашла са подршком Коштуници.

Знање ће увек владати

Као некомe у чијој је кући овде Коштуница био гост, а и многи други опозициони
прваци и српски интелектуалци, Паја је стално на вези са Србијом, примећујући
да је у Вадшингтону наставио да ради оно што је прекинуо у Београду. Без
обзира што је мењао оослове, од научног сарадника на Џорџтаун универзитету
до преводиоца и пратиоца у Стејт департменту, увек је био веза опозишје
у емиграцији са оном у матици, организатор различитих демократских сусрета,
увек тражећи „своје место индивидуе“ и увек се противећи тероризму.

— Никада нисмо сматрали да ми из емиграције треба да се мешамо у то шта
ће бити избор народа у отаџбини, али смо бринули како да се са нашим менталитетом
адаптирамо као држава у једно шире демократско европско и сверско друштво-
вели, уз напомену да је сада у Србији отворен пут дијаспори да помогне,
али ова претходно мора да се уједини у мишљењима како би наступила заједно
и на добробит матице.

И у том послу све се своди на поруку коју на показује:

“Знање ће увек владати над незнањем, а народ који жели да влада државом
мора се наоружати снагом коју знање пружа”, урезано је на зиду иза статуе
оца америчког устава Џемса Медисона у здању које носи његово име.

Радивоје Петровић

Гост Редакције нашег часописа била је проф. др Евелин
Денијел, дугогодишњи декан и професор Школе за библиотекарство и информатику
Универзитета Северне Каролине, са којом смо разговарали о актуелним проблемима
библиотекарства

Ова школа сматра се најбољом у
САД.

Који су савремени трендови
у обучавању студената библиотекарства за посао којим треба да се баве?

— Библиотекари данас треба да добро познају технологију
и треба да имају добре управљачке способности.

Како се метод учења променио, треба да буду навикнути
и да делимично користе методе учења на даљину, преко Интернета, као и
у учионици. Ово су вероватно најважније ствари.

— Значи, бити библиотекар
данас је незамисливо без познавања информатике?

— Данас се све више говори о дигиталној библиотеци, виртуелној
библиотеци, електронској библиотеци и стога ми подучавамо студенте концепту
како да раде у окружењу које није класична, просторно ограничена библиотека.

— Какав је статус библиотекарства
као научне дисциплине у свету (када кажемо свет, подразумевамо развијени
свет)? Да објаснимо зашто постављамо ово питање: наиме, ми имамо проблем
са нашим Министарством науке које не признаје библиотекарство као науку.

— Област којом се ми бавимо у САД назива се „библиотекарство
и информатика“ (библиотекарство и информационе науке).

Мислим да је овај део, информатика, много привлачнији
научницима него библиотекарски део и да нас они боље разумеју кроз термине
који се користе у информатици, него традиционалне библиотекарске термине.

Како библиотекари раде у тимовима, истраживачким тимовима,
на пројектима, оно што библиотекари знају, на који начин користити информације,
постаје видљивије и њиховим колегама из других научних области.

Причали смо и о утиску који сте ви госпођо Филипи-Матутиновић
стекли за време посете америчким библиотекама, а то је да су америчке
библиотеке кориснички оријентисане и управо је таква оријентација допринела
да библиотекари изађу из сенке и омогућила им да комуницирају са својим
корисницима и самим тим и њихов статус је постао значајнији.

— Какав је Ваш утисак о томе
да ли се класично библиотекарство гаси са појавом модерних технологија
у библиотекарству, или ће опстати у коегзистенцији са њима?

— Мислим да ће опстати заједно, мислим да су наше високе
школе за библиотекарство напредовале, да су се прошириле, да су постале
обухватније јер смо обавезни да имамо завршен факултет, имамо разне курсеве,
морамо да се обучавамо на нивоу основних студија као и постдипломских.

Дакле, оно што ја мислим да смо урадили је додавање технологије
и нових идеја без губљења старог.

Оно што заиста сматрам важним јесте да је библиотекарство
културна институција у свакој земљи и да има дужност да очува библиографско
богатство своје земље, и уверена сам да је то наша обавеза и да ће и даље
то бити.

Али, то више није довољно, морамо да будемо у току, морамо
да будемо врло способни да пронађемо информације брже него што је то раније
био случај, више на начин као у новинарству.

— Да ли и како држава у Америци
помаже развој библиотекарства ?

— Да, држава помаже! Имамо федералну владу и локалне
власти, и једни и други обезбеђују подршку библиотекама. Имамо образовне
групе у основним и средњим школама.

И та подршка се наставља. Али, сада мање него раније.

Дакле, обим подршке од државе, из јавних фондова, сада
је мањи него што је раније био.

— Значи, држава учествујеу
развоју библиотекарства? У сваком случају, ти фондови, иако мањи, много
су већи него овде?

— Да. Али, наши библиотекари сада морају да траже изворе
финансирања, пишу пројекте, наш факултет сада мора да тражи изворе финансирања,
морамо да прикупљамо новац од интелектуалаца – љубитеља културе и уметности,
да тражимо новац од јавности, из свих извора.

— Претпостављам да још нисте
имали прилике да упоредите ваш програм студија са нашим? Мислим да ћете
за то имати прилику када посетите Катедру за библиотекаство и информатику
на Филолошком факултету.

— До одређеног степена сам упозната, али не толико као
што се надам да ћу бити после посете
Катедри.

Основно образовање за библиотекаре код нас је на нивоу
постдипломских студија, а овде на нивоу основних студија.

И то је део проблема, а то није тако у САД, јер ми претпостављамо
да библиотекар мора да има широко образовање и онда ће провести две године
концентришући се на библиотекарство. То нам даје више времена да их учимо
мноштву ствари.

— Било би интересантно да
нам имајући у виду Ваше искуство кажете како видите сутрашњицу библиотекарства
у свету?

— Оно што сам ја приметила у последњих десет, двадесет
година, јесте да је репутација библиотека опала и људи кажу да им не требају
библиотеке, с обзиром да је све у електронском облику.

Такви сматрају да ће библи отекари нестати, јер је то
застарела професија.

Али, у последње време, углед библиотекара расте јер је
количина информација која је на располагању људима толико велика да они
не знају како да се користе њима, не разумеју како да организују информације,
како да синтетизују или добију информације на прави начин.

Тако, оно што видим је обновљено поштовање за библиотекарство.
Рад библиотекара је све потребнији сваком друштву.

— Можемо ли се надати да ћемо
ми само „ускочити“ у ту ситуацију?

— Мислим да хоћете!

— С обзиром на то да сада
тного тога постоји у електронској форми, да ли се људи и даље служе шишрном
формом, да ли воле да имају у руци штампане књиге и часописе, или су искључиво
на екрану?

— Користе папирну форму, користе, наравно!

— Да ли је Карнегијева фондација
присутна у данашњем америчком библиотекарству и да ли помажр на неки начин
развоју библиотека, пошто сте нам рекли да је Ваш уншерзитет основап уз
помоћ Карнеги фондације?

— Имамо средства из времена донације Карнеги фондације
која још увек користимо преко камате и дајемо Карнегијеве стипендије нашим
студентима.

Али, Карнеги група је била, и мислим да је и сада, део
Мелон фондације.

Иначе, Мелон фондација је највећа фондација
која нам даје новац. Гејтс фондација је сада та која даје велике
суме новца библиотекама и подржава их како у нашој земљи тако и широм
света.

Можда би Гејтс био заинтересован за неки ваш предлог
или пројекат?

— Ми бисмо свакако били заинтересовани
за његову помоћ.

— Ја мислим да би они волели да дају стипендије за које
они сматрају да би допринеле значајној промени.

Хтела сам да кажем да постоји база података фондација
и да је доступна оn-1ајn, па можете претраживати која од тих
скоро десет хиљада, од малих до веома великих, даје новац сваке године.

Они по закону морају да дају одређену суму из свог фонда
сваке године и они објављују којим областима дају новац. Би-блиотеке су
често један од њихових приоритета, и то на интернационалном нивоу.

Дакле, било би корисно то проучити и видети да ли ту
има нечег и за вас.

— А шта мислите да ли би било
корисно да ми један број наших људи који дипломирају овде, шаљемо у САД
на две године?

— Мислим да би то било добро, мислим да је размена наших
студената који уче о другим земљама и студената из других земаља који
уче о нашој земљи, веома вредна и корисна. И ми бисмо волели да они дођу.

Овај часопис читају и библиотекари
и они који финансирају њихову делагтност. Шта бисте ви поручили иједноји
другој интересној групи ?

— Мислим да људи који имају новац желе да свој поклон
виде као инвестицију, желе да виде
да је урађено нешто заиста важно, за свет, за њихову земљу, за универзитет.
Дакле, виде тај
новац као инвестицију.

Библиотеке су увек биле привлачне за донаторе зато што
зграде остају, могу да имају своје име на њима (што се увек сматра корисним),
али мислим да је инвестирање у образовање, стипендије за људе који би
ишли у САД да би провели годину дана тамо, или инвестирање у технологију
за библиотеке у овој земљи – веома пожељно.

Ја чврсто верујем у естетику, верујем да библиотеке треба
да буду пријатна места за боравак, да треба да буду виђена као места која
се повезују са учењем, са атмосфером која је у складу са тим и мислим
да је корисно да се на тај начин уложе новац који је зарађен у комерцијалном
предузетништву, уложити га у јавно добро.

Да ли имате још нешто да
поручите пашим читаоцима?

— Мислим да Ваши читаоци треба да буду охрабривани, у
смислу да библиотекарство треба да буде видљивије, да треба да комуницирају
са својим корисницима, да их саслушају и прикупе њихову подршку за додатно
финансирање да би променили стандард библиотека.

Какви су Ваиш утисци о Србији?
Да ли сте имали времена да стекпете те утиске?

— Србија ми се свиђа! Имала сам прилику да одем у Ботаничку
башту. Занимају ме биљке и
тамо постоји веома леп нови јапански врт и то ми је било баш занимљиво
и лепо.

Свидео ми се и Калемегдански парк, свидело ми се осећање
љубави према природи. Много људи је било напољу. Иако је падала киша,
пуно је људи било у парку. И то је било врло угодно окружење.

Чини ми се да су људи у Србији веома писмени и образовани,
и да им је врло стало до писане речи и интелектуалне стимулације.

— Значи ли то да ћете нам
опет доћи? Да ли бисте желели поново да дођете?

— Да, веома!

Већ четири године у нашој земљи функционише КоБСОН –
Конзорцијум библиотека Србије за обједињену набавку.

То је био повод за разговор са мр
Биљаном Косановић
, начелником Центра за научне информације
Народне библиотеке Србије. Она је по струци математичар и одмах по дипломирању
почела је да се бави применом рачунарства у библиотекама:

— Та повезаносгп матемагпике и библиотекарства у
садашње време се подразумева, јер се модерно библиотекарство не може замислити
без информаматике. Библиотекарство се све више окреће информатици и наукама
о информацијама.

Са мр Биљаном Косановић разговарали смо о страним часосописима
и базама података, о томе што значе стране научне информације, како се
до њих долази у Србији, како су се библиотекари организовали, шта је доступно
нашим корисницима.

Шта ради КоБСОН?

Развој Интернета битно је променио начин приступа научним
информацијама. Многи научни часописи поред штампаних верзија, имају и
електронска издања. Наша саговорница каже да је приступ већини електронских
часописа могућ тек уз одговарајућу претплату:

КоБСОН преговара о претплати и склапа уговоре о
правима корисника за приступ електронским изворима на централизованој
основи за све истраживаче, наставнике и студенте у Србији. Овако централизована
набавка извора смањује трошкове и повећава доступност страних научних
информација.

У основне циљеве КоБСОН-а спадају:

1) набавка страних научних часописа и база података,

2) међубиблиотечка позајмица са страним библиотекама,

3) прелазак са папирних на електронска издања,

4) лакши приступ електронским информацијама.

Главни корисници — истраживачи и студенти

Интересовало нас је ко су корисници информација које
обезбеђује КоБСОН, а мр Биљана Косановић каже:

Први и главни корисници наших информација јесу
истраживачи. Они су наша циљна група, без обзира на то да ли раде у научним
институтима или су у наставном процесу.

У ту групу спадају и млади истраживачи, они који
се тек припремају за научну каријеру (студенти последитомци).

Велики број наших истраживача сусрео се с оваквим начином
рада и приступом часописима током студијских боравака или школовања у
иностранству, па је добро што ту могућност сада имају и у Србији.

Сви они имају на располагању оно што се сада зове
„виртуелна библиотека“. Више нема потребе да истраживачи одлазе у
библиотеку да би користили часописе, они сада имају часописе на свом радном
столу.

Ове базе података могу да се користе и дању и ноћу,
седам дана у недељи, током читаве године. Уосталом, већина корисника каже
да базе најчешће претражује ноћу.

Огроман фонд

Мр Биљана Косановић истиче да истраживачи из Србије сада
имају приступ до 13.500 страних научних часописа у пуном тексту, а корисник
може сваки од чланака из тих часописа да пренесе на свој рачунар.

Када се одлучтало да ли да се набавља мањи број
часописа, оних који су доступни у електронској форми од почетка излажења
(значи, да се набављају само комплети), или да се набавља већи број савремених
часописа, одлучено је да се прихвати друга варијанта. Тако сви доступни
часописи покривају период од 1994. године наовамо.

Поред тога, имамо обиље база података, чак 13, које
иду до нивоа резимеа, где корисник добија само основне информације, а
после тога одлучује да ли ће чланак пренети на свој рачунар и прочитати
у целини.

База са преко 25 милиона података!

Посебно треба скренути пажњу на то да је у оквиру обједињене
набавке обезбеђен приступ цитатној бази података која је јединствена
у свету (реч је о Цитатним индексима Института за научне информације у
Филаделфији).

Она служи да се измери колико је оно што су неки часопис
или истраживач објавили утицало на развој одређене научне дисциплине или
на развој одређеног пројекта. У њој се врло једноставно прати колико је
пута цитирано то што је неко написао, и то цитирано у часописима који
су овом базом обухваћени.

Ово је један од показатеља који објективно указују
на вредност неког рада.

У ту базу улази 8.500 најзначајнијих светских часописа,
а у њима се годишње објави око 2,5 милиона чланака. Ако сваки чланак има
просечно 10-15 референци, онда се лако долази до податка да ова база истраживачима
ставља на располагање најмање 25 милиона података на годишњем нивоу.

Ту базу користе и наша министарства. Она је веома
значајна јер је цитпраност постала један од параметара који се узима у
обзир приликом избора у научна звања. Више није важно само колико истраживач
објављује, него и колико је пута цитиран.

Истовремено, на овај начин прати се и то где истраживачи
објављују своје радове. Није свеједно да ли се рад објављује у часопису
који издаје неки универзитет, или у часопису локалног карактера, или пак
у водећем светском часопису.

На маргинама светске науке

Следећа база података јесте Journal Citation Report
и она садржи један веома важан параметар – импакт фактор – који
указује на утицај одређеног часописа у текућој години.

Импакт фактор је бројка, а бројка увек нешто говори,
били ви математичар пли не. Ако нешто може да се преброји, онда људи то
признају као објективан критеријум и ту нема никакве субјективности, никаквих
комисијских и субјективних оцена и сл.

Импакт фактор се израчунава тако гито се број цитираних
чланака из неког часописа у последње две године лодели бројем чланака
који су у њему објављени у истом перподу. То је светски признат критеријум
и он указује на степен утицаја часописау светској науци.

Отуда је сасвим логично што истраживачи настоје да своје
радове објављују у утицајнијим часописима. Овај критеријум користе и библиотеке
када одлучују које ће часописе да набаве.

Исто тако, када истраживач одлучује шта ће да чита, он
са већим степеном поверења приступа часопису који је утицајнији.

То је фини систем у коме се свејасно и егзактно.

Међу поменутих 8.500 најзначајнијих научних часописа
у свету налазе се само три наша часописа. То је податак који мора да нас
забрине, упозорава мр Биљана Косановић.

— Један од циљева научне политике наше земље мора
бити покушај да се направи више таквих домаћих часописа.

Наш најугпицајнији часопис је Journal of the Serbian
Chemical Societ, часопис са великом традицијом, који врло редовно излази
и има веома разрађен процес рецензирања, што је довело до тога да овај
часопис постане утицајан и признат и у светским оквирима.

Други наш часопис на тој листи јесте Acta veterinaria,
а трећи је часопис МАТСН, који издаје Природно-математички факултет у
Крагујевцу и који се бави применом математике у хемији.

Ми се надамо да ћемо овако ишроким приступом и
широком доступношћу страних часописа допринети да сва уредништва виде
какви су стандарди који се морају поштовати у научном издаваштву и да
се потруде да свој часопис доведу до тог нивоа.

Од државе очекујемо да се позабави стандардизацијом
научног издаваштва. Наравно да су, осим лепих жеља, потребна и материјална
улагања, али држава треба да помогне да домаћи часописи постану видљиви
на Интернету.

Зашто немамо базу домаћих часописа?

Ми заостајемо за светом и у презентацији наших часописа
на Интернету.

Колико је нама познато, само 62 часописа из Србпје
виде се на Интернету. Постоји чи тав низ часописа на локалним сајтовима,
али они нису видљиви иа Интернету, јер нису представљени према одговарајућим
стандардима. Издавачи локалних часописа морају познавати те стандарде
и морају их примењивати како би Интернет претраживачи могли да региструју
часопис.

Осим тога, веома је важно да часопис мора бити видљив
са неког централног места, јер истраживач нема времена да шета од једне
до друге Web адресе. Информација мора да буде видљива једноставно и брзо.
Зато мр Биљана Косановић сугерише:

Ми још немамо базу свих домаћих часописа, а потребно
је да је израдимо и у том послу очекујемо помоћ државе. Чиии нам се да
највећи проблем лежи у организацији посла, јер стандарди већ постоје,
а имамо и квалификоване људе који овај посао могу да обаве.

Ниједан научни часопис код нас не живи од претплате.
Сви се они финансирају и- буџета, било тако што директно копкуришу за
помоћ у издавању часописа код Министарства за науку, Министарства за образовање
или Министарства за културу, било индиректним путем, рецимо, када се део
средстава са пројеката преусмерава на издавање часописа. Зато држава треба
да дб. подстицај за формирање базе домаћих научних часописа.

Поједини уредници плаше се да ће њиховим часописима опасти
тираж, шта више да ће им опасти број читалаца, ако буду доступни преко
Интернета.

Напротив! Број читалаца ће порасти, а смањиће се
само трошкови за папир. Оно што би требало да буде циљ сваког уредника,
то је да радови објављени у часопису буду доступни што већем броју читалаца.

Исто тако, циљ сваког аутора, кад аје ве ћрешио да
објави рад и да прође процес рецензирања, треба да буде да његово дело
буде што приступачније. Он нема никаквог интереса да скрива своје дело,
ако га је већ написао.

Отворено архивирање морамо и ми да
применимо

Данас се у свету огромна средства дају за претплату на
часописе и базе података и то некако сви плаћају, а само издавачи на томе
зарађују, упркос томе .што најмање учествују у целом процесу! Људи су
то коначно приметили и сада је светски тренд у научном издаваштву тзв.
отворено архивирање.

— Просечна стопа профита светском научном издаваштву
је 40%, па се поставља питање да ли уопште негде постоји област у којој
је већа стопа профита? Да би се доскочило тој аномалији, пре две-три године
отпочео је покрет отвореног архивирања који подразумева да сами истраживачи
или часописи представљају своје радове на Интернету.

Било би корисно да и ми искористимо то штоје модерно
у свету и применгшо ту праксу код нас.

Прошле године је покренут један такав пројекат на новосадском
Универзитету – дигитализација докторских дисертација по свим светским
стандардима. Ово би што пре требало учинити и на осталим универзитетима
у Србији. На питање зашто то већ нисмо урадили, мр Биљана Косановић одговара:

—Зато што то претпоставља међусобпи договор, а чини
се да је нама најтеже да се договоримо око нечега.

Труд се исплатио — 2000 корисника
дневно!

Међутим, пројекат КоБСОН показује да је ипак могуће
да се ми у Србији договоримо о нечему. Када се сви удружимо, свако од
нас у заједнички пројекат до-носи неко своје искуство, а то увек даје
боље резултате.

— Зато се КоБСОН препознаје као врло успешан пројекат.
Наравно, није било лако формирати овај пројекат, није лако ни одржавати
га, али се тај труд увелико исплстио. То се види на основу реакција корисника.
И може се измерити…

Акоје нешто људима од помоћи, они то користе. Да
је бескорисно, не би га користили. Ниво коришћености прати се дневно.
Једно од мерила јесте број приступа сајту, а тај број се стабилизовао
на око 2000 приступа дневно! То је значајна посећеност за Web страницу
једне библиотеке.

Коришћење ове библиотеке врло је важно за развој наше
науке. Наиме, кључна ствар за истраживаче јесте приступ литератури.

—Сваки истраживач мора да има приступ литератури
од почетка до краја пстраживачког
процеса.

На почетку истраживачког рада он мора знати шта
је већ написано на неку тему. У току рада мора упоређивати резултате до
којих је дошао са другим истраживањгша и размeњивати их са колегама који
се баве сродним проблемима. И на крају, наравно, мора публиковати свој
рад.

Министарство за науку заслужује признања

Интересантан је и одговор на питање колико институције
у чији делокруг спада овај проје-кат имају разумевања за њега и колико
га помажу. О томе наша саговорница каже:

—Прва година пројекта КоБСОН (2001) била је веома
тешка, што се могло и очекивати. Морали смо да се организујемо, да формирамо
предлог тако да он буде рационалан и реалан, тј. да буде примерен финансијској
ситуацији у друштву.

Морам рећи да смо наишли на разумевање у претходном
Министарству за науку, а сваке следеће године било је све лакше. И са
садашњим Министарством имамо добре односе, наилазимо наразумевање за ово
што радимо, а треба имати у виду да је ово што ми радимо веома скупо.

Сигурно је, међутим, да је оваква обједињена набавка
знатно јефтинија него када би то свака институција радила појединачно.

Свака институција која је укључена у пројекат КоБСОН
утиче на избор наслова. Сваке године институцијама које користе ову базу
података шаље се анкетни лист са питањем шта би желели да имају од часописа
и база, а када се та анкета обради и када се одстране дупликати, онда
се анализира да ли би било јефтиније да се то набави у електронској или
у папирној форми.

Предности обједињене набавке

Друга предност оваквог начина уговарања јесте набавка
са једног, квалификованог места:

—Ми се залажемо да сви истраживачи у Србији имају
једнаке услове. Када са издавачем преговарамо о претплати, за све базе
и часописе на које се претплаћујемо тражимо приступ за целу земљу.

На жалост, библиотекари по научним институцијама
још нису довољно оспособљени за преговоре са страним издавачима и добављачима.
Ми директно преговарамо са издавачима, што подразумева знање енглеског
језика, а посебно познавање правила и услова коришћења електронских сервиса
или електронских издања.

Рецимо, треба зноти да је у претплату урачунато то
да издавач мора да дође овде, у Србију, да прикаже свој производ и да
едукује кориснике, а издавачи воле да избегну тај трошак ако не знате
за ту њихову обавезу.

Како је набавка обједињена за целу земљу, више људи
може да похађа ту едукацију. И много више се научи за та три сата едукације
коју одржи издавач, јер се том приликом указује на сваки детаљ који је
значајан за коришћење одређене базе.

Када овакве едукације не би било, губили би се дани
у откривању свих детаља.

—Ми се трудимо да образујемо што више библиотекара
да биједног дана, када не буде централног финансирања, институције умеле
да препознају да је њихов интерес да удруже средства добијена за набавку,
да према издавачима и добављачима наступају заједно, јер ће тако више
добити.

(Наставак у следећем броју)

Заостајање професије

Данас је немогуће замислити развој једне професије ако њени
стручњаци нису у могућности да редовно прате актуелну стручну литературу.
Зато се све библиотеке труде да имају приступ свим релевантним часописима.

Специфичност ове библиотеке се огледа у томе што јој
недостају базе података са темом шумарства, односно часописа који се баве
том проблематиком.

Проблем је у томе што је шумарство специфична научна
грана којом се бави релативно мали број стручњака у нашој земљи и часописе
из те области користи релативно мали број корисника, па тако њих нема
у довољној мери у оквиру обједињене набавке (KoBSON).

То није профитабилна издавачка делатност, па су ти часописи
релативно скупи, с обзиром да их користи мали број стручњака. До 1996.
године ова библиотека је редовно куповала 72 наслова страних часописа,
а’ сада се не купује ни један! Нема пара!

О томе колика је то штета за развој наших стручњака,
да и не говоримо.

—Факултет је 2001. набавио базу података „TREE CD”
која садржи три реферална часописа Forestry abstracts, Forest Products
abstracts и Agroforestry abstracts. База као и папирна верзија наведених
часописа у себи садржи аналитички обрађене чланке из 1800 светских релевантних
часописа и других публикација шумарске струке за период 1939-2001, која
је коштала преко 5000 ДМ, али после тога није било пара за редовну претплату.

Зато би било од посебног значаја да Министарство за науку
прихвати да финансира набавку ове базе, а поред финансирања набавке 10
наслова часописа.

У часопису Forestry abstracts, се објављују
и апстракти из нашег водећег националног часописа „Гласник Шумарског
факултета“
који излази два пута годишње и који се размењује
са 170 институција у земљи и иностранству. То је један од начина да се
дође до нових страних издања.

Часопис Ентомолошког удружења Србије «Acta Entomologica
Serbica»
чије је седиште на факултету, веома је занимљива едиција
која се размењује са преко сто институција у земљи и иностранству, па
захваљујући томе, библиотека има сјајне часописе из те области.

Претходни библиотекари су уградили
себе у ову библиотеку

М. Голубовић најлепше успомене везују за прву уиравницу
ове библиотеке Софију Стошић-Вујановић, која је дипломирала књижевност
и цео свој радни век је провела у библиотекарству.

Она је и примила у радни однос нашу саговорницу и обликовала
је као личност, дајући јој подршку од првог дана. Тако је после само месец
дана радног односа, управница је послала на први стручни скуп библиотекара,
са жељом да се што пре укључи у „библиотекарске воде“.

—Све моје колегитце су биле старије од мене, али
увек су ме водили са собом на све стручне скупове, нису ме остављали да
„дежурам“ док су оне одсутне. То су биле Милица Мшојевић и Бранислава
Лукић.

Зато сам заволела овај посао, јер никада нисам имала
осећај да сам у другом ппану! На против! Из тог периода носим веома лепе
успомене!

После 1980. за управника је дошао г. Милорад Шијак који
је радио у Југословенском центру за научно-техничку документацију као
документариста. Био је сјајан документариста и оставио је дубок траг у
српском библиотекарству. У пензију је отишао 1997.

Жеље и предлози

М. Голубовић скреће пажњу на то да постоји битна разлика
између рада библиотекара у библиотекама где има више запослених, и оних
у којима ради само неколико библиотекара.

У библиотекама у којима има више запослених, могуће
је спровести специјализацију на бази поделе рада, а библиотекар у малој
библиотеци мора да ради све, али то значи да мора и да зна све библиотекарске
послове – почев од уноса података, па до њиховог коришћења.

—Нама би користпило када би Универзитетска библиотека
интензтирала рад своје матичне
службе и када би они чешће долазили у факултетске библиотеке, али и да
сарађују са управама факултета.

Ми библиотекари треба да настојимо да Виртуелна библиотека
Србије живи у пуном свом капацитету, без обзира што код неких нагиих колега
постоје и неке дилеме када је она у питању.

Иза тог пројекта треба стати из простог разлога што
је то први пут да водеће српско библиотекарство у целини подржава један
пројекат.

Зато свако од нас треба да помогне колико уме и
може, а то ће најбоље учинити уносом својих података, тако да све то учинимо
доступно свима.

Ово је први пут да ми оног тренутка када један запис
унесемо, он постаје доступан свима.

Волела бих када би држава могла да настави у оном
правцу у комеје кренула пре пар година – да подржава библиотеке и библиотекаре
у технолошком смислу, јер се не ради о томе да би библиотекари волели
да ишају најновије рачунаре, него зато што рад на Интернету подразумева
праћење нових технологија, јер једноставно Интернет тако функциокише.

Због тог имају проблема библиотекари који немају адекватне
рачунаре, с обзиром се све прави за најновију генерацију рачунара.

На нашим факултетима углавном нема довољно разумевања
или довољно средстава да својим библиотекама омогуће потребан стандард
у поседовању техничких помагала, прилагођених савременим библиотекарским
токовима.

Да би се једна библиотека опремила да може да ради у
програму Кобис како треба, постоји један проблем: може да се направи запис,
може да се направи налепница са сигнатуром и бар-кодом, али да би се то
одштампало, потребан је штампач који кошта око 50.000 динара. Која факултетска
библиотека себи може да приушти?

Такође, треба нам и читач бар-кода, што би много олакшало
посао библиотекарима приликом уноса података. Све то нису велика средства,
али за факултете у данашњим условима јесу.

Ми смо сервис корисника

Библиотекар са иСкуством које има М. Голубовић, има
шта да поручи:

— Ја сам у библиотекарству 27 година и увек сам
сматрапа да смо ми сервис корисника наших услуга, а то значи да ми као
садашња генерација библиотекара морамо толико да се потрудимо да докажемо
кориснику, научном раднику, да смо ми њему неопходни.

Моје је схватање да факултетске библиотеке треба
доживети као један шраф у читавој машинерији факултета који не сме да
затаји јер ће укочити нормалан процес.

То значи да му ми помажемо да не губи време на оним
стварима које ми можемо да му одрадимо.
То такође значи да ми морамо да развијамо сопствени маркетинг, информативну
службу у факултетским библиотекама.

То веома лепо раде у Универзитетској библиотеци
у Београду која има добар тим младих људи, али то треба пренети и на факултетске
библиотеке.

У овом времену у коме живимо, које је тешко за све
нас, ако се не окренемо раду, бићемо отписани, некорисни.

Она, такође, поручује да и поред свих проблема, идемо
напред: сада је српско библиотекарство обједињено и свака факултетска
библиотека може да се обрати за помоћ и сарадњу Универзитетској и Народној
библиотеци Србије.

Али, нечега нам недостаје:

—Некада су били организовани стручни скупови библиотекара,
путовало се по Југославији, размењивана су искуства што је било од непроцењивог
значаја. Већу смо корист имали од непосредног разговора са аутором неке
стручне књиге, него да смо је читали. Данас тога нема!

У оквиру своје препознатљиве и цењене делатности, Универзитетска
библиотека „Светозар Марковић“ из Београда опет је приредила један
редак ужитак публици: организовала је изложбу о Александру Дероку, једној
од легендарних личности београдског Универзитета.

Да је то препознато као чин од изузетног значаја, говоре
и речи једног посетиоца који је директору библиотеке др Стели Филипи-Матутиновић
пришао и захвалио јој на томе што организује овакве изложбе, јер је по
његовој оцени то једини начин да се у потпуности сагледа стваралаштво
значајних личности за културу ове земље, а који потичу са београдског
Универзитета.

И надпросечно присуство заинтересованих за ову изложбу
на њеном отварању, најбоље говори да је ова манифестација привукла значајну
пажњу наше културне јавности.

Захвалност свима који су помогли
организовање изложбе

У свом поздравном говору на почетку церемоније отварања
изложбе, др Спгела Филипи Матутиновић,
в.д. дирекгор Универзитетске библиотеке је рекла:

—Имам част и задовољство да Вас поздравим у Универзитетској
библиотеци поводом отварања 4. изложбе из циклуса „Легенде београдског
универзитета „.

У оквиру овог циклуса библиотека жели да представи оне
професоре који. нису више међу живима, а својим делом су оставили велики
траг у историји нашег најстаријег универзитета.

Овог пута изложба је посвећена професору Александру
Дероку
, чији богат научни, педагошки и уметнички
рад имају велики значај и биће осветљени како кроз изложбу књига, слика,
графика, личних докумената и пратећи Каталог, тако и кроз циклус предавања
која ће се одржати у библиотеци.

Аутор изложбе и каталога је библиотекар саветник Марија
Вранић-Игњатовић
, у сарадњи са Дубравком
Милошевић
и уз техничку помоћ
Гордане Грбовић.

Посебну захвалност дугујемо онима који су за ову прилику
позајмили изванредна ликовна дела Дерока и омогућили да их у наредних
5 недеља виде сви посетиоци Библиотеке.

Реализацију овог програма помогли су Министарство науке
и заштите животне средине републике Србије, Архитектонски факултет у Београду
и посебно његова библиотека, Архитектонски факултет у Новом Саду, Завод
за издавање уџбеника, Галерија, архив и библиотека САНУ, Дивна Ђокић,
Аника Сковран, Мома Димић, Александар Димитријевић, Петар Милановић, Михајло
Тасић.

Овом приликом о професору Дероку говориће академик проф.
др Војислав Кораћ, декан Архитектонског факултета проф. др Михаило Тимотијевић
и ректор Универзитета у Београду проф. др Дејан Поповић.

Архитекта, сликар, археолог, професор,
заштитар …

Академик Војислав Кораћ је,
између осталог, захвалио организаторима ове изложбе на позиву и наставио:

—Са задовољством ћу да кажем неколико рећи о мом покојном
професору Александру Дeроку.
Најпре неколико основних података о њему.

Његов живот је трајао између 1894. и 1988. Рођен је
у Београду где се школује, студије прекида Први светски рат, наставља
их у Нишу, Прагу и Брну, дипломира у Београду 1926. Затим је изабран за
асистента, а редовни професор постаје 1948.

За дописног члана Српске академије наука и уметности
изабран је 1956, за редовног 1961.

Радио је као професор на Архитектонском факултету на
историји уметности.

Дуг је био и разноврстан његов стваралачки рад. Драматичан
живот на почецима, то је био Први светски рат, а потом су два водећа културна
центра Рим и Париз уградили у његов живот однос према архитектури и уметности.

Дела су му из историје архитектуре, затим слике и архитектонски
пројекти.

Делатност се односила и на археолошка истраживања и
заштиту споменика културе.

Привидно контроверзна стручна усмереност – архитекта
који слика, архитект као археолог, наставник на архитектури бави се заштитом
споменика културе.

У суштини, красила га је велика преданост стваралачком
културном раду.

Пишући о средњовековној архитектури саопштава свој уметнички
доживљај бавећи се археологијом и доноси нам своја у суштини обимна дела
посве-ћена старој архитектури.

Опремајући своје књиге и књиге својих пријатеља цртежом
на омоту и наслову, васпитава,
саопштава своје ликовно гледање.

Његова основна дела су из историје архитектуре. Основно
опредељење је била историја средњевековне архитектуре. Тако настају његове
књиге посвећене монументалној и сакралној архитектури, а посвећује пажњу
и народној архитектури.

Писаним делом обележено је његово интересовање за српске
споменика на Атосу и Хиландару посебно.

Избором у САНУ Дероко наставља рад на који се усмерио.
Као члан САНУ памти се по делима у облику књига посвећеним историји архитектуре.

Широка и непрекинута усмереност на споменике види се
из његове обимне библиографије.

Радове је објављивао у облику чланака и приказа у часописима
и новинама. Као архитект исказао је своју наклоност ка пројектовању.

Посматрана у крупним оквирима, дела су обележена интересовањем
за историју архитектуре.

Приметна су његова остварења по узору на народну архитектуру
и то у облицима и укупном програму обраде.

Наклоност ка савременој архитектури показало је његово
укупно интересовање за архитектуру. Његови пројекти саопштавају линију
његовог уметничког интересовања и носе обележја византијске архитектуре,
затим модерне архитектуре као и делимичног враћања старим обрасцима.

По професионалном животном опредељењу није био сликар.
Наша културна средина га не памти као сликара. Његова усмереност ка сликарству
била је плод Дерокових уметничких доживљаја онога чему је посветио своју
укупну делатност.

Да су остварења вредна пажње, говоре његове уметничке
сликарске изложбе 1965, 1980, 1983. и 1984.

Цео живот посвећен професији

Затим се присутнима обратио Декан Архитектонског факултета
проф. др Михаило Димитријевић:

—Професор Александар Дероко провео је више од 38 година
као наставник на Архитектонском факултету у Београду.

Због изузетних квалитета своје личности, ушао је у историју
факултета као један из плејаде тзв. „homo univerzale“, личности које
су својим свестраним знањем и радозналим духом утицали на бројне генерације
студената и дипломираних архитеката.

Књиге и уџбеници који се још увек користе као и бројне
анегдоте и скоро легендарне приче које се препричавају међу младим колегама
који су били његови студенти, налазе пут и до данашњих генерација и зато
се он убраја у саме српске градитељске стожере.

Александра Дерока, за разлику од неких других наставника
Архитектонског факултета, красила је невероватна способност у комуницирању
са људима различитих профила, чинила је да га памте не само архитекте,
него археолози, етнолози, музичари, књижевници, графички радници, зидари
и сви они који су имали прилику да се са њим друже и за њега нешто ураде
и тако остану у трајној вези.

За студије архитектуре, Александар Дероко се определио
у раној младости и цео свој живот посветио тој професији показујући личним
примером да је она својим разноврсним појавним облицима прави изазов за
особу спремну да јој професија буде све: и посао, и хоби, извор прихода
али и животна радост.
Зато не треба да чуди његова страст за путовањима, картографијом, проучавањем
старина, фотографисањем, цртањем, сликањем, археолошким ископавањима.

Све наведено текло је паралелно са пројектовањем, држањем
предавања, писањем научних и стручних књига, уџбеника, што је довело до
његовог избора за академика САНУ.

Тек тако он је један од ретких архитеката који је имао
част да се уброји у бесмртнике српске интелектуалне елите.

1926. када је дипломирао и био изабран за асистента
на тадашњем Техничком факултету у Београду, започела је његова просветитељска
мисија. у формирању нових генерација архитеката којима ће историја градитељства
бити школа искуства и инспирације.

Ретко се може наћи особа која је вештије, забавније,
полетније преносила историјска искуства у области архитектуре на млађе.

За њега је прича о фараонској, грчкој, римској, византијској
и српској средњевековној архитектури била увек повезана са личностима
које су та дела стварала, њиховим осећањима и естетским промишљањем.

Брзи цртежи на табли током предавања уверљиво су преносили
студенте у друга времена, откривали им чари грађења у камену, набоју,
опеци, дрвету и будили у њима жељу да се и сами увере у лепоту дела старих
цивилизација.

Још увек се препричавају догађаји са студентских путовања
бродом у Египат 1961. када је један од вођа пута био професор Дероко.

Његов шарм, духовите опаске, занимљиве опсервације о
предметима, људима, цртачки дар можда су код неког могли потиснути другу
страну његове личности – радозналост истраживача и научника.

Не треба заборавити да је он похађао различите архитектонске
школе у Риму, Прагу, Брну, да је у Паризу слушао предавања Габријел Мијеа,
великог познаваоца српске средњевековне архитектуре који је дао име рашкој,
византијској и моравској школи, да је упознао Корбизијеа и Пикаса и да
је друговао са многим нашим угледним архитектима што га је учинило спремним
да износи закључке сопствених истраживања о српском средњевековном и народном
градитељству.

Резултати тог рада сабрани су у књигама које су доживеле
неколико издања: Средњевековни градови у Србији и Македонији, Црној
Гори; Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији;
Архитектура старог века; Споменици архитектуре од 9-18. века у Југославији,
и Фолклорна архитектура у Југославији, Народно неимарство
у два тома
– село и град.

Све наведене књиге и данас су корисна штива како за
студенте, тако и за архитекте, без обзира што је касније издат низ других
публикација са истим или сличним темама.

Бројне, студије, реферати на међународним конгресима
византолога за ранохришћанску историју, етнографију и антропологију обилују
подацима до којих је Дероко долазио оштроумним запажањима чињеница приликом
личног рада на терену.

Треба споменути и бројне књиге којима је на популаран
начин читаоцима приближена Света Гора, Хиландар, Стари Београд, људи и
догађаји који заслужују да буду упамћени.

Лепота његових цртежа оплеменила је већину тих књига
и чланака, а бројни цртежи и сли-ке красе зидове Архитектонског факултета,
других институција и пријатељских домова.

Мапа Дерокових цртежа коју је Архитектонски факултет
објавио поводом његовог одласка у пензију налази се у готово сваком кабинету
на нашем факултету.

А портрет са карактеристично подигнутим наочарима на
челу и погледом оштро упереним у саговорника који се чува на Катедри за
историју теорије архитектуре и уметности, сведочи о трајном присуству
његовог духа на Архитектонском факултету у Београду.

Један од чувара ватре београдског
Универзитета

На крају, скупу се обратио Ректор Универзитета у Београду
проф. др Дејан Поповић:

—Колегинице и колеге, даме и господо,

Припала ми је част да данас у просторијама Универзитетске
библиотеке „Светозар Марковић“ отворим изложбу посвећену Александру
Дероку, предратном професору Техничког факултета, послератном професору
Архитектонског факултета који се издвојио из раније јединственог Техничког
факултета и члану САНУ.

Дероко спада у ред оних врхунских интелектуалаца који
су од краја 19, па до краја тридесетих година 20. века створили и одржали
онај посебни културни амбијент који сам склон да назовем београдским духом,
а који је оријенталну варош на граници Балканског полуострва и Средње
Европе преобразио у европски град са универзитетом који је између два
светска рата изборио себи високо место на интернационалној лествици.

Био је то Универзитет Јована Цвијића и Слободана Јованови-ћа,
Симе Лозанића, Милутина Миланковића, Михајла Петровића Аласа и Богдана
Поповића.

Свет коме је припадао тај Универзитет срушио се у годинама
катастрофе коју је донео Други светски рат.

Од јесени 1944. настајеједно друкчије време у којем
се радикално мења предратна слика којем ослободиоци намећу сврју културну
матрицу као контрапункт ономе што је постојало до 1941.

Иако је револуција градећи своје вредности углавном
негирала старе, било је људи, професора и других који су снагом интелекта
и талента, образовањем и мудрошћу успели да задрже везу са славним данима
прохујалим са вихором.

Уз Александра Белића, Михајла Константиновића, Косту
Тодоровића, Георгија Острогорског и друге врсне професоре који су свој
радни век започели на Универзитету у Београду касних двадесетих и тридесетих
година прошлог века, а остали на њему избегавши и преживевши бројне чистке,
Александар Дероко је свакако један од чувара ватре захваљујући којем је
Универзитет у Београду и у послератној Југославији успео да задржи углед
и место водеће академске институције у овом делу Европе.

Рођен 1894. у Београду, уписао се на технички факултет
Универзитета у Београду 1913. Ђак-наредник у Првом светским рату, наставио
је студије архи-тектуре на универзитетима у Риму, Прагу, Брну и Београду
где једипломирао 1926.

Тада је постао асистент на архитектонском одсеку Техничког
факултета, да би у звање доцента био изабран 1929, ванредног професора
1936, редовног 1948.

Дописни члан САНУ постао је 1955, а редовни 1961.

Као професор универзитета Александар Дероко предавао
је историју архитектуре, објављивао бројне научне и стручне радове и бавио
се градитељском праксом у којој су настале зграда Богословског факултета,
Црква у Сарајеву, многа надгробна обележја и други важни објекти.

Био је и писац, и врсни сликар.

Али изнад свега, у својој 38-годишњој универзитетској
каријери професор Дероко је истрајавао у настојању да вредност српске
архитектуре чак и када се ради о грађевинама скромнијих димензија које
нису тако раскошне, адекватно оцени и смести у контекст европске цивилизације.

Када нас је 1994. напустио, знали смо да је отишао човек
који је својим делом, утицајем на студенте, млађе колеге, сараднике и
културну јавност Србије, тадашње Југославије, показивао најбоље што је
Универзитет у Београду дао у 20. веку, чији је савременик професор Дероко
био.

И зато сам уверен да је организатор ове изложбе био
сасвим у праву када је Александра Дерока сврстао у легенде нашег универзитета.

Проглашавам ову изложну отвореном!

Седам манифестација

Изложба ће бити отворена до 5. децембра, а истовремено
је организовано 7 вечери предавања и то:

—Архитектонски рад А. Дерока (Учесници проф.
др Јован Нешковић, проф. др Бранислав Миленковић и проф. др Михајло Митровић);

—Архитектонски рад Дерока (Учествују проф. др
Милка Чанак-Медић, проф. др Бранислав Миленковић, мр Зоран Јовановић);

— Сликар А. Дероко (Учествују проф. др Ранко
Радовић, проф. Синиша Вуковић, Никола
Кусовац);

— Етнолошки и архитектонски рад А. Дерока (Учествују
академик проф. др Војислав Кораћ, проф. др Мирко Барјактаровић, проф.
др Војислав Јовановић);

— Књиже&ни рад А. Дерока (Учествују Мома
Димић, др Стојан Ђорђић и Радован Поповић);

— Вече сећања на А. Дерока (Дивна Ђоковић, проф.
др Анка Сковран, проф. др Добросав Павловић, Стојан Стојчић);

— Дероко, Растко и Пикасо (Позоришна представа
Позоришта из Параћина, по тексту Николе Корбутовског. Учествују глумци
Томислав Ђорђевић и Слободан ИвановиЋ. Уводна реч: Никола Корбутовски).

Каталог – посебна вредност

За ову изложбу припремљен је Каталог изузетне вредности,
на 72 стране, уз посебан колор постер на коме су у боји репродукована
најважнија дела Александра Дерока.