Deseta Skupština Zajednice biblioteka univerziteta
u Srbiji održana je 25. oktobra u Beogradu. Zaključke Skupštine
donosimo u ovom broju našeg časopisa, a radove sa stručnog skupa posvećenog
obrazovanju bibliotekara i korisnika, koji je održan posle Skupštine, objavićemo
u sledećem broju časopias Infoteka.

Posebno nam je drago što je pokretanje našeg časopisa
naišlo na odobravanje učesnika Skupštine.

Važna međunarodna konferencija pod nazivom “COBISS
2004“, posvećena saradnji biblioteka u regionu, biće održana u Mariboru
od 9. do 12. novembra.

Posebna pažnja biće posvećena kataloškim pravilima i
njihovim promenama i razvoju, obrazovanju bibliotekara i mogućnostima razmene
zapisa između različitih informacionih sistema za biblioteke, što je veoma
bitna komponenta saradnje.

Organizator konferencije je Institut informacijskih
znanosti iz Maribora.

Na konferenciji će učestvovati i trideset gostiju iz
Srbije, koji će tamo imati prilike da se na licu mesta upoznaju sa razvojem
bibliotekarske struke u regionu i uspostave kontakte sa kolegama, što će
dovesti do uspostavljanja bliže komunikaciej i saradnje na opštu korist.

Dr Stela Filipi – Matutinović

U Beogradu je, u Narodnoj biblioteci Srbije, 25. oktobra
2004. održana 10. Skupština Zajednice biblioteka univerziteta u Srbiji
kojom je predsedavala predsednik Zajednice prof. dr Mirka
Zogović, koja se zahvalila Narodnoj biblioteci Srbije,
domaćinu održavanja ovog zasedanja Skupštine.

U ime Narodne biblioteke Srbije goste je pozdravila Vesna
Injac, zamenik direktora Narodne biblioteke Srbije.

Impresivni rezultati

Izveštaj o radu Zajednice između dve Skupštine obrazložila
je sekretar Zajednice mr Milena Matić.

Iz njenog izlaganja (a pogotovo iz podnetog pismenog izveštaja)
jasno se vidi da je Zajednica ostvarila niz značajnih aktivnosti.

Tako je zahvaljujući većim sredstvima dobijenim iz članarine,
zatim sredstvima dobijenim od Ministarstva za nauku, od objavljivanja oglasa
i donacija sponzora, Zajednica ove godine realizovala dobar deo planiranih
zadataka.

Značajno je i to da je u protekloj godini iz sopstvenih
sredstava uplaćena članarina za 2004. najvećoj svetskoj asocijaciji bibliotekarskih
udruženja IFLA.

Časopis IFLA Journal dostupan je zainteresovanima
u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu.

Takođe, Zajednica se učlanila i uplatila članarinu Evropskoj
asocijaciji istraživačkih biblioteka LIBER. Časopis LIBER Quarterly
je dostupan preko Interneta na vebu, ali samo do nivoa sažetaka radova,
a traženi izabrani članak se može dooiti posredstvom Zajednice u punom tekstu
u elektronskom obliku.

Zajednica je izdala i distribuirala bibliotekama svesku
dvobroj 1-2/2004. i jednu specijalnu svesku časopisa Infoteka,
a takođe je do sada izdala šest brojeva glasila Visokoškolske biblioteke.

Vredno je zabeležiti da su za bibliotekare u Univerzitetskoj
biblioteci organizovani kursevi nedeljom (12) – uglavnom iz bibliografske
obrade i pretraživanja elektronskih izvora informacija.

Zajednica je konkurisala za sufinansiranje časopisa Infoteka
i glasila Visokoškolske biblioteke kod Ministarstva nauke i zaštite
životne sredine i dobila deo traženih sredstava.

Tokom godine Sekretarijat Zajednice je obaveštavao bibliotekare
o predavanjima od značaja za delatnost i ponovio poziv malom broju neučlanjenih
specijalnih biblioteka, da pristupe Zajednici.

Zajednica je svojim sredstvima omogućila za četiri bibliotekara
učešće na Konferenciji o bibliotečkim informacionim sistemima BIS
2004. u Nišu, kao i učešće dvoje stručnjaka na Konferenciji LIBER-a
u Petrogradu.

Informacije i saznanja sa stručnih skupova se diseminiraju
kroz izveštaje, radove i predloge projekata digitalizacije na kojima će
se raditi u narednom periodu.

Sekretarijat Zajednice organizovao je 10. Skupštinu Zajednice
i Stručni skup sa temom „Obrazovanje kadrova u bibliotečko-informacionoj
delatnosti„.

U protekloj godini održane su dve sednice Izvršnog odbora
i jedna sednica Nadzornog odbora.

Sredstva su namenski trošena

Predsednik Nadzornog odbora Zajednice mr
Goran Petrović je govoreći o finansijskom poslovanju
Zajednice u 2003. i u prvom polugodištu 2004. istakao daje osnovni prihod
Zajednice u 2003. bila članarina, a sredstva su namenski utrošena na planirane
aktivnosti kao što su štampanje časopisa INFOTEKA, organizovanje kurseva,
organizovanje 9. skupštine Zajednice biblioteka univerzitega u Srbiji i redovnog
Stručnog skupa.

Integracija u svet

Dr Stela Filipi-Matutinović
je ukazala na primere uspešnog uključivanja Zajednice u svetske tokove bibliotečke
delatnosti, preko aktivnosti kakve su projekat TEMPUS, učešće na
konferencijama Međunarodne konferencije LIBER-a, zatim izdavanje
dvojezičnog časopisa INFOTEKA uz međunàrodnu redakciju, dostupnost
časopisa na osnovu članstva u IFLA-i i LIBER-u.

Iz njenog izlaganja je potvrđeno da je projekat TEMPUS
uspešno okončan 15. aprila ove godine usvajanjem izveštaja od strane Evropske
Unije.

U okviru projekta realizovano je više od planiranog, a
osnovni rezultat je formiranje uzajamnog kataloga Srbije sa 1.500.000 zapisa
do ovog trenutka.

Od sredstava TEMPUS-a urađeni su COBISS
priručnici, kao i skraćene verzije priručnika koji se u elektronskom obliku
nalaze na sajtu Univerzitetske biblioteke.

Takođe su prevedeni i UNIMARC standardi od kojih
su do sada izašli ISBD za monografske publikacije i serijske i
druge kontinuirane izvore dok su ostali u pripremi.

Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“
u Beogradu uradila je obrazovni materijal-flajere, namenjen za obrazovanje
korisnika biblioteke, koji se sada, pored Univerzitetske biblioteke u Beogradu,
uspešno koriste i u Univerzitetskoj biblioteci u Kragujevcu.

U okviru projekta TEMPUS bibliotekari su pohađali
kurseve za dobijanje licence za rad u softverskom programu COBISS,
i do sada je izdato preko 100 licenci.

Od sredstava projekta uređena je i štampana specijalna
sveska časopisa INFOTEKA.

Govoreći o međunarodnoj konferenciji LIBER-a,
kojoj je prisustvovala zajedno sa kolegom Bogoljubom Mazićem, dr Filipi-Matutinović
je istakla da su tom prilikom imali mogućnost da posete biblioteke u Rusiji
i da naprave komparaciju našeg i njihovog bibliotečkog sistema.

Prema onome što su videli, sistem bibliotekarstva u Srbiji
nalazi u sredini između ruskog i zapadnog sistema, uz ocenu da se u Rusiji
mnogo polaže na spoljašnji izgled i uslove u bibliotekama, ali da je naglasak
još uvek na čuvanju fondova, a ne na pružanju usluga korisnicima.

Detaljniji prikaz ove konferencije biće objavljen u sledećoj
svesci časopisa INFOTEKA.

Zanimljiva je i njena informacijama od značaja za bibliotekarstvo
i Zajednicu da je u svetu prisutna nova tendencija spajanja biblioteka i
arhiva, kao i pokret za otvoreni pristup koji je posebno važan za one koji
imaju malo sredstava za nabavku izvora informacija.

Značajna je i informacija da je poznata izdavačka kuća
Elzevir dozvolila da članci iz časopisa mogu da se arhiviraju u
elektronskim repozitorijumima naučnih institucija i budu dostupni korisnicima
u punom formatu.

Bibliotekari su zapostavljeni

Posebno je bila zanimljiva rasprava o statusu bibliotečkih
radnika u Srbiji. Naime, ocenjeno je da su visokoškolski bibliotekari i dalje
degradirani Uredbom o koeficijentima od pretprošle godine, na koju je Zajednica
slala nadležnom ministarstvu primedbe, ali bez rezultata.

Bibliotekari traže da im se omogući da utiču na tekst Zakona
o bibliotečkoj delatnosti koji je u proceduri, s tim da Zajednica mora
da se založi da se problemi ugroženog statusa bibliotekara i delatnosti
prevaziđu.

Primetna je sve češća tendencija da biblioteke nemaju bibliotekara,
ili da se na ovo radno mesto primaju službenici sa neadekvatnom stručnom
spremom.

Predloženo je da se u takvim slučajevima ukaže na pozitivne
primere kao što je to bio slučaj sa, npr. Stomatološkim fakultetom koji
je svoj problem neodgovarajućeg kadra uspešno rešio zapošljavanjem fakultetski
obrazovanog bibliotekara.

Urušavanje statusa bibliotekara i gubljenje korisnika u nekim
bibliotekama pospešeno je veoma slabom nabavkom, odnosno malim ili nikakvim
ulaganjem sredstava njihovih ustanova.

Takođe je uočeno da se upravo Komisija za ekonomski i statusni
položaj biblioteka nije aktivirala i pored poziva za takvo angažovanje na
prethodnim skupštinama, pa se u narednom periodu mora aktivirati.

Neophodno je usaglasiti standarde

Takođe je ukazano na potrebu rada na standardima svih vrsta,
kojima treba da budu definisani oprema, delatnost, prostor, kadrovi, fondovi,
bibliotečke jedinice, usluge, kompjuterska i komunikaciona oprema, stručna
zvanja bibliotečkih radnika, definisan status bibliotečkih radnika, primena
svetskih standarda, kvalitet usluga, vrste delatnosti i sl.

Standardi se moraju odnositi i na tradicionalno poslovanje,
ali se mora uzeti u obzir i paralelno uvođenje savremenih postupaka i promene
uvedene primenom informacione tehnologije.

Pošto su u tim promenama primetne integrativne tendencije,
potrebno je uložiti veći napor da se rad na novim standardima izvodi zajedničkim
naporima predstavnika Zajednice, nacionalnih, visokoškolskih i naučnoistraživačkih
biblioteka.

Standardi treba da se razrade i predlože odgovarajućim
ministarstvima za usvajanje, kako bi bili obavezujući za sve ustanove i na
taj način uticalo na smanjenje broja ustanova koje u svojim bibliotekama odstupaju
od poštovanja sadašnjeg Zakona o bibliotečkoj delatnosti.

Sekretar Zajednice i član Komisije za standarde obavestila
je prisutne da se u proteklom periodu saradnjom Komisije za bibliotekarstvo,
Zavoda za standarde i saradnika iz Narodne biblioteke Srbije, na nekim standardima
radilo i eada radi, kao što je to slučaj sa prevođenjem međunarodnih standarda
za bibliotekarstvo koji se odnose na terminologiju, statistiku i pokazatelje
uspešnosti biblioteka.

Status bibliotekara je neadekvatan njihovoj
ulozi

Jedno od centralnih pitanja u raspravi je bilo zalaganje
za to da se poboljša celokupni status bibliotekara u obrazovanju i nauci i
stalno radi na potvrđivanju vrednosti bibliotečke struke, imajući u vidu
korist od te delatnosti koja je u svetu svuda vidljiva.

Zbog toga je neprestano poboljšavanje statusa bibliotekara
u interesu svih svih. Tome je doprinos dao i Stručni skup o obrazovanju sa
vrednim informacijama u referatima koje će se diseminirati i objavljivanjem
u časopisu i glasilu Zajednice.

One su ocenjene podsticajnim i za bibliotekare, a posebno
su od značaja za aktivnosti koje treba negovati u obrazovanju korisnika usluga
što je, za razliku od inostranog iskustva, kod nas bilo zanemareno.

Posebno je naglašeno da su u tim aktivnostima visokoškolski
bibliotekari dužni da ulože veći napor i da studentima i drugim korisnicima
što više i na sistematskiji način olakšaju korišćenje za njih relevantnih
izvora informacija.

Iz Izveštaja o radu treba ukazati najoš neke akcente. Tako
u njemu stoji da je Sekretarijat Zajednice ponovio poziv malom broju neučlanjenih
specijalnih biblioteka da pristupe Zajednici.

Od onih koji su joj pristupili, članarinu je ove godine
uplatilo 120 članica ili 82% od ukupno učlanjenih ustanova.

Sekretarijat Zajednice je ponovio poziv malom broju neučlanjenih
specijalnih biblioteka da pristupe Zajednici.

Treba aktivirati rad odbora

Nadzorni odbor je usvojio finansijski izveštaj
o poslo-vanju Zajednice u 2003, i izveštaj za prvi polugodišnji obračunski
period u ovoj godini.

Od ostalih organa, jedina komisija Zajednice koja je radila
po predviđenom planu – bila je Komisija za marketing i u poslednjem
broju INFOTEKE objavljen je njen izveštaj.

Komisija za standarde je samo započela rad budući
da je jedan član otišao u penziju, drugi bio angažovan na osnivanju nove
biblioteke, dok je treći član bio angažovan u radu Komisije za bibliotekarstvo
Republičkog zavoda za standarde na prevođenju najnovijih ISO standarda,
kao i na analizi standarda za kvalitet radi primene u bibliotekarstvu (o
čemu postoji informacija na sajtu NBS).

Zanimljiv je pristup sekretara zajednice mr Milene Matić
o tome kako bi trebalo aktivirati rad:

— Što se tiče rada drugih komisija, koje posle bezuspešnih
pokušaja na prethodnim skupštinskim zasedanjima nisu uspele da se animiraju,
ostaje još jedna godina ovog saziva, kada bi, pretpostavljam – izuzetno hrabre
koleginice i kolege koje bi, podstaknute nečim inspirativnim a moguće ostvarljivim,
mogle da predlože i realizuju nešto što treba da bude ocenjeno korisnim za
našu delatnost.

Možda se u vremenu kada smo u veoma dugom iščekivanju
– donošenja nekoliko zakona, zakona veoma važnih i za pašu delatnost, i u
vremenu veoma teškom za neke, naročito specijalne biblioteke, kolege koje
su bili delegirani, nisu snašle.

Činjenica jeste da nije bilo samoinicijative i da se
bez rada u okviru podele rada kako je statutom bila zamišljena, i ne može
doći do nekog rezultata „.

Veliki broj stručnih referata

Na Skupštini su izloženi vrlo interesantni i značajni sledeći
referati, skoro svi praćeni prezentacijama:

Prof. dr Aleksandra Vraneš, Katedra za bibliotekarstvo
i informatiku, Filološki fakultet, Beograd: Izazovi
obrazovanjau bibliotekarstvu;

Dr Stela Filipi-Matuptnović, Univerzitetska biblioteka
„Svetozar Marković,“ Beograd:
Koje su perspektive visokoškolskih biblioteka u informatičkom dobu?;

Predrag Đurković, DATA STATUS, Cambridge University
Press i ProQuest: Aktuelna ponuda;

Dr Stela Filipi-Matutinović, Univerzitetska biblioteka
„Svetozar Marković,“ Beograd: Eurosertifikati
u bibliotečko-informacionoj delatnosti;

Rastislava Mirković:
BOWKER: bibliografske baze podataka;

Mr Biljana Kosanović, Narodna biblioteka Srbije,
Beograd:
Efekti edukacije bibliotekara i korisnika;

Dragan Knežević: MISSING
Link: predstavljanje kompanije;

Biljana Živković, dr Silvija Brkić, Marija Vučenović,
Zorica Đokić, Radmila Matić, Medicinski fakultet, Novi Sad: Uloga
bibliotekara u edukaciji korisnika o korišćenju Medline baze;

Zorica Đokić, Silvija Brkić, Marija Vučenović, Biljana
Živković, Radmša Matić, Medicinski fakultet, Novi Sad: Edukacija
korisnika biblioteke Medicinskog fakulteta u Novom Sadu;

Gordana Vilotić, Slavica Nestorović-Petrovski,
Biblioteka Filozofskog fakulteta, Novi Sad: Kontinuirano
obrazovanje visokoškolskih bibliotekara

Bogoljub Mazić, Univerzitetska biblioteka „Svetozar
Marković,“ Beograd:
Otvoreni pristup, repozitoriji i njihov značaj za obrazovanje bibliotekara
i korisnika;

Gordana Ljubanović, Narodna biblioteka Srbije,
Beograd: Evaluacija obrazovnih programa;

Sanja Antonić, Univerzitetska biblioteka „Svetozar
Marković,“ Beograd:
Menadžment znanjem: pogled u našu budućnost;

Aleksandra Popović, Univerzitetska biblioteka
„Svetozar Marković“, Beograd:
Edukacija korisnika u Univerzitetskoj biblioteci: flajeri i posteri;

Mirjana Golubović, Šumarski fakultet Univerziteta
u Beogradu:
Obuka korisnika u biblioteci Šumarskog fakulteta: kako doći do informacije?;

Mr Milena Matić, Univerzitetska biblioteka „Svetozar
Marković,“ Beograd:
Učenje na radnom mestu: anketa MBS;

Na kraju Skupštine, Komisija za zaključke u sastavu dr Silvija
Brkić, Medicinski fakultet, Novi Sad, Gordana Vilotić, Filozofski
fakultet, Novi Sad, Biljana Vuković-Milenković, Etnografski institut
SANU, istakla je sledeće

3 a k lju č k e:

1. Predstavnici Zajednice moraju uzeti učešće u donošenju
novog Zakona o bibliotečkoj delatnosti, a svi bibliotekari su pozvani da
svoje primedbe na Nacrt dostavljaju Narodnoj biblioteci Srbije sve do njegovog
donošenja.

2. Saradnja započeta u protekloj godini na paralelnom
prevođenju ISO standarda za bibliotekarstvo treba da se intenzivira uključivaanjem
zarad i standarda koji bi trebalo da doprmnesu kako definisanju kvaliteta
poslovanja, tako i osiguranju uloge i afirmacije bibliotekara u visokoškolskoj
i bibliotečkoj delatnosti.

3. Negovati sve vidove obrazovanja u delatnosti koji
su već potvrđeni u zemljama razvijenog bibliotekarstva i promišljeno koristiti
njihova iskustva posebno u obrazovnim akttnostima za rad sa najnovijom informacionom
tehnologijom i digitalno poslovanje.

4. Status bibliotečkog stručnjaka i njegovo potvrđivanje
kroz poboljšavanje kvaliteta poslovanja je preliminarni predlog za temu sledećeg
Stručnog skupa Zajednice.

Na osnovu svega iznetog, može se prihvatiti ocena da je
10. Skupština Zajednice visokoškolskih biblioteka Srbije u svemu opravdala
očekivanja i trasirala pravce dalje akcije ove asocijacije.

Od našeg specijalnog izveštača

VAŠINGTON, novembra– Sa svojih 120 miliona predmeta, 30
miliona naslova i oko pet miliona ljudi koji se godišnje obrate ili posete
Kongresnu biblioteku, ova moćna i važna institucija osnovana pre više od
200 godina, smeštena u tri prelepa arhitektonska zdanja nazvana po predsednicima
Džefersonu, Adamsu i Medisonu, zapošljava armiju od pet hiljada ljudi, među
kojima se ističe i jedan Srbin,

Već 36 godina, magistar politačkih nauka, predsednik vašingtonskog Odbora
KSU i šef ovdašnjeg crkvenog odbora Petar Pajić, rođeni Banjalučanin a po
mentalitetu Beograđanin, nekadašnji beogradski dopisnik agencije UPIi emigrant
iz jednoumlja pre 43 godine, jedan od najbolje obaveštenih naših ljudi ovde,
sa uživanjem radi u aulama verovatno najvećeg zdanja ovakve vrste na svetu.

Po svojoj savesti

— Cela biblioteka radi su-štini za Kongres SAD i zato JE vrlo moćna, jer
utiče na rad ove važne institucije kvalitetom svojih informacija. Ona je
istovremeno, biblioteka zakonodavaca i naučni centar Kongresa, državna ageicija
za zaštitu autorskih prava, naučni centar KOJI skuplja materijale nz celog
sveta. na više od 450 jezika, javna institucija na raspolaganju svakoj punoletnoj
osobi – objašnjava kratko naš sagovorik.

Paja, kako ga odmilja zovu, pripada onom stručnom ešalonu koji po narudžbini
priprema tražene informacije, što objektivno predstavlja zavidan izvor uticaja.
Bez obzira što ovde važi princip da niko od bibliotekara ne može da bude
aktivni učesnik u političkom životu, što je obavezan da daje objektivne,
pravovremene i informacije čiji je izvor poznat, bez ličnog mišljenja i komentara,
ipak sam izbor podataka dobija pečat ličnog. Pored toga, autori pišu i daju
informacije po svojoj savesti, bez obzira na specifične želje naručilaca.,
a obaveza im je i da nabave išto više materijala iz zemalja za koje su zaduženi.

Zahvaljujući tome danas ovde ima i onih publikacija i knjiga koje su u doba
administrativnog socijalizma u otadžbini uništene. Ovde se može naći komplet
časopisa „Praksis“, zbirka zabranjenih pesama Gojka Đoga.”Vunena vremena”.
Nezavisno od toga, naš sagovornik nam skreće pažnju da su sačuvani i kompleti
Politike od prvog broja 1904.godine do danas. Zanimljivo je da se kompletna
filmska arhiva časopisa Lajf nalazi jedino ovde, što je povod dolasku mnogih
stvaralaca iz Holivuda. Istraživačima komunizma jedino je ovde na raspolaganju
deset miliona predmeta iz Kominterne, a zvanično pod ovim krovovima je najveća
pravna biblioteka u SAD. Sve to opravdava godišnji budžet od 550 miliona dolara.

— Odeljenje koje isključivo radi za Kongres zove se kongresni istraživački
centar, koji okuplja specijaliste za razne oblasti, oni su u kontaktu sa
kancelarijama kongresmena, senatora ili odborima i za njih pišu analize,
na osnovu preciznih podataka koje im pribavljamo- kaže.

Bio je član mnogih kriznih štabova u vreme građanskog rata u bivšoj SFRJ,
aktivni učesnik Balkanske grupe u Institutu za mir, posetio je kao član
delegacije Kongresa srpskog ujedinjenja tadašnjeg predsednika Klintona i na
njegov komentar o produžavanju bombardovanja rekao mu:

— Da je bombardovanje zaustavljeno dana nakon početka napada, danas u Srbiji
ne bi vladala tolika mržnja prema SAD kao sada, a to ne bi toliko učvrstilo
Miloševića rekao je tada Pajić, i dodao da su mediji totalno iskrivili sliku
tog rata, prenoseći svu odgovornost na Srbe.

Kao jednom od američkih demokrata i osnivaču Demokratske stranke u Srbiji,
na šta ga je pismom pozvao Koštunica, igrom igrom slučaja palo mu je u zadatak
da u Stejt departmentu učestvuje u raspravi na temu “Koštunica protiv Miloševića”.

— Nasuprot većini koji su tvrdili da tu nema razlike i da se jedan nacionalista
zamenjuje drugim, informisao sam ih da je Koštunica pravi, a ne skriveni,
nacionalista i najveći amerikanofil u Srbiji, koji je svoju filizofiju pravne
države stvorio na principima američke države i prava, preveo sve filozofe
i stvaraoce iz SAD, ali je on amerikanofil Amerike od pre 200 godina, za
koju je i danas više amerikanaca nego za ovu modernu varijantu- govori Pajić,
podsećajući da je posle toga Madlen Olbrajt javno izašla sa podrškom Koštunici.

Znanje će uvek vladati

Kao nekome u čijoj je kući ovde Koštunica bio gost, a i mnogi drugi opozicioni
prvaci i srpski intelektualci, Paja je stalno na vezi sa Srbijom, primećujući
da je u Vadšingtonu nastavio da radi ono što je prekinuo u Beogradu. Bez
obzira što je menjao ooslove, od naučnog saradnika na Džordžtaun univerzitetu
do prevodioca i pratioca u Stejt departmentu, uvek je bio veza opozišje
u emigraciji sa onom u matici, organizator različitih demokratskih susreta,
uvek tražeći „svoje mesto individue“ i uvek se protiveći terorizmu.

— Nikada nismo smatrali da mi iz emigracije treba da se mešamo u to šta
će biti izbor naroda u otadžbini, ali smo brinuli kako da se sa našim mentalitetom
adaptiramo kao država u jedno šire demokratsko evropsko i sversko društvo-
veli, uz napomenu da je sada u Srbiji otvoren put dijaspori da pomogne,
ali ova prethodno mora da se ujedini u mišljenjima kako bi nastupila zajedno
i na dobrobit matice.

I u tom poslu sve se svodi na poruku koju na pokazuje:

“Znanje će uvek vladati nad neznanjem, a narod koji želi da vlada državom
mora se naoružati snagom koju znanje pruža”, urezano je na zidu iza statue
oca američkog ustava Džemsa Medisona u zdanju koje nosi njegovo ime.

Radivoje Petrović

Gost Redakcije našeg časopisa bila je prof. dr Evelin
Denijel, dugogodišnji dekan i profesor Škole za bibliotekarstvo i informatiku
Univerziteta Severne Karoline, sa kojom smo razgovarali o aktuelnim problemima
bibliotekarstva

Ova škola smatra se najboljom u
SAD.

— Koji su savremeni trendovi
u obučavanju studenata bibliotekarstva za posao kojim treba da se bave?

— Bibliotekari danas treba da dobro poznaju tehnologiju
i treba da imaju dobre upravljačke sposobnosti.

Kako se metod učenja promenio, treba da budu naviknuti
i da delimično koriste metode učenja na daljinu, preko Interneta, kao i
u učionici. Ovo su verovatno najvažnije stvari.

— Znači, biti bibliotekar
danas je nezamislivo bez poznavanja informatike?

— Danas se sve više govori o digitalnoj biblioteci, virtuelnoj
biblioteci, elektronskoj biblioteci i stoga mi podučavamo studente konceptu
kako da rade u okruženju koje nije klasična, prostorno ograničena biblioteka.

— Kakav je status bibliotekarstva
kao naučne discipline u svetu (kada kažemo svet, podrazumevamo razvijeni
svet)? Da objasnimo zašto postavljamo ovo pitanje: naime, mi imamo problem
sa našim Ministarstvom nauke koje ne priznaje bibliotekarstvo kao nauku.

— Oblast kojom se mi bavimo u SAD naziva se „bibliotekarstvo
i informatika“ (bibliotekarstvo i informacione nauke).

Mislim da je ovaj deo, informatika, mnogo privlačniji
naučnicima nego bibliotekarski deo i da nas oni bolje razumeju kroz termine
koji se koriste u informatici, nego tradicionalne bibliotekarske termine.

Kako bibliotekari rade u timovima, istraživačkim timovima,
na projektima, ono što bibliotekari znaju, na koji način koristiti informacije,
postaje vidljivije i njihovim kolegama iz drugih naučnih oblasti.

Pričali smo i o utisku koji ste vi gospođo Filipi-Matutinović
stekli za vreme posete američkim bibliotekama, a to je da su američke
biblioteke korisnički orijentisane i upravo je takva orijentacija doprinela
da bibliotekari izađu iz senke i omogućila im da komuniciraju sa svojim
korisnicima i samim tim i njihov status je postao značajniji.

— Kakav je Vaš utisak o tome
da li se klasično bibliotekarstvo gasi sa pojavom modernih tehnologija
u bibliotekarstvu, ili će opstati u koegzistenciji sa njima?

— Mislim da će opstati zajedno, mislim da su naše visoke
škole za bibliotekarstvo napredovale, da su se proširile, da su postale
obuhvatnije jer smo obavezni da imamo završen fakultet, imamo razne kurseve,
moramo da se obučavamo na nivou osnovnih studija kao i postdiplomskih.

Dakle, ono što ja mislim da smo uradili je dodavanje tehnologije
i novih ideja bez gubljenja starog.

Ono što zaista smatram važnim jeste da je bibliotekarstvo
kulturna institucija u svakoj zemlji i da ima dužnost da očuva bibliografsko
bogatstvo svoje zemlje, i uverena sam da je to naša obaveza i da će i dalje
to biti.

Ali, to više nije dovoljno, moramo da budemo u toku, moramo
da budemo vrlo sposobni da pronađemo informacije brže nego što je to ranije
bio slučaj, više na način kao u novinarstvu.

— Da li i kako država u Americi
pomaže razvoj bibliotekarstva ?

— Da, država pomaže! Imamo federalnu vladu i lokalne
vlasti, i jedni i drugi obezbeđuju podršku bibliotekama. Imamo obrazovne
grupe u osnovnim i srednjim školama.

I ta podrška se nastavlja. Ali, sada manje nego ranije.

Dakle, obim podrške od države, iz javnih fondova, sada
je manji nego što je ranije bio.

— Znači, država učestvujeu
razvoju bibliotekarstva? U svakom slučaju, ti fondovi, iako manji, mnogo
su veći nego ovde?

— Da. Ali, naši bibliotekari sada moraju da traže izvore
finansiranja, pišu projekte, naš fakultet sada mora da traži izvore finansiranja,
moramo da prikupljamo novac od intelektualaca – ljubitelja kulture i umetnosti,
da tražimo novac od javnosti, iz svih izvora.

— Pretpostavljam da još niste
imali prilike da uporedite vaš program studija sa našim? Mislim da ćete
za to imati priliku kada posetite Katedru za bibliotekastvo i informatiku
na Filološkom fakultetu.

— Do određenog stepena sam upoznata, ali ne toliko kao
što se nadam da ću biti posle posete
Katedri.

Osnovno obrazovanje za bibliotekare kod nas je na nivou
postdiplomskih studija, a ovde na nivou osnovnih studija.

I to je deo problema, a to nije tako u SAD, jer mi pretpostavljamo
da bibliotekar mora da ima široko obrazovanje i onda će provesti dve godine
koncentrišući se na bibliotekarstvo. To nam daje više vremena da ih učimo
mnoštvu stvari.

— Bilo bi interesantno da
nam imajući u vidu Vaše iskustvo kažete kako vidite sutrašnjicu bibliotekarstva
u svetu?

— Ono što sam ja primetila u poslednjih deset, dvadeset
godina, jeste da je reputacija biblioteka opala i ljudi kažu da im ne trebaju
biblioteke, s obzirom da je sve u elektronskom obliku.

Takvi smatraju da će bibli otekari nestati, jer je to
zastarela profesija.

Ali, u poslednje vreme, ugled bibliotekara raste jer je
količina informacija koja je na raspolaganju ljudima toliko velika da oni
ne znaju kako da se koriste njima, ne razumeju kako da organizuju informacije,
kako da sintetizuju ili dobiju informacije na pravi način.

Tako, ono što vidim je obnovljeno poštovanje za bibliotekarstvo.
Rad bibliotekara je sve potrebniji svakom društvu.

— Možemo li se nadati da ćemo
mi samo „uskočiti“ u tu situaciju?

— Mislim da hoćete!

— S obzirom na to da sada
tnogo toga postoji u elektronskoj formi, da li se ljudi i dalje služe šišrnom
formom, da li vole da imaju u ruci štampane knjige i časopise, ili su isključivo
na ekranu?

— Koriste papirnu formu, koriste, naravno!

— Da li je Karnegijeva fondacija
prisutna u današnjem američkom bibliotekarstvu i da li pomažr na neki način
razvoju biblioteka, pošto ste nam rekli da je Vaš unšerzitet osnovap uz
pomoć Karnegi fondacije?

— Imamo sredstva iz vremena donacije Karnegi fondacije
koja još uvek koristimo preko kamate i dajemo Karnegijeve stipendije našim
studentima.

Ali, Karnegi grupa je bila, i mislim da je i sada, deo
Melon fondacije.

Inače, Melon fondacija je najveća fondacija
koja nam daje novac. Gejts fondacija je sada ta koja daje velike
sume novca bibliotekama i podržava ih kako u našoj zemlji tako i širom
sveta.

Možda bi Gejts bio zainteresovan za neki vaš predlog
ili projekat?

— Mi bismo svakako bili zainteresovani
za njegovu pomoć.

— Ja mislim da bi oni voleli da daju stipendije za koje
oni smatraju da bi doprinele značajnoj promeni.

Htela sam da kažem da postoji baza podataka fondacija
i da je dostupna on-1ajn, pa možete pretraživati koja od tih
skoro deset hiljada, od malih do veoma velikih, daje novac svake godine.

Oni po zakonu moraju da daju određenu sumu iz svog fonda
svake godine i oni objavljuju kojim oblastima daju novac. Bi-blioteke su
često jedan od njihovih prioriteta, i to na internacionalnom nivou.

Dakle, bilo bi korisno to proučiti i videti da li tu
ima nečeg i za vas.

— A šta mislite da li bi bilo
korisno da mi jedan broj naših ljudi koji diplomiraju ovde, šaljemo u SAD
na dve godine?

— Mislim da bi to bilo dobro, mislim da je razmena naših
studenata koji uče o drugim zemljama i studenata iz drugih zemalja koji
uče o našoj zemlji, veoma vredna i korisna. I mi bismo voleli da oni dođu.

— Ovaj časopis čitaju i bibliotekari
i oni koji finansiraju njihovu delagtnost. Šta biste vi poručili ijednoji
drugoj interesnoj grupi ?

— Mislim da ljudi koji imaju novac žele da svoj poklon
vide kao investiciju, žele da vide
da je urađeno nešto zaista važno, za svet, za njihovu zemlju, za univerzitet.
Dakle, vide taj
novac kao investiciju.

Biblioteke su uvek bile privlačne za donatore zato što
zgrade ostaju, mogu da imaju svoje ime na njima (što se uvek smatra korisnim),
ali mislim da je investiranje u obrazovanje, stipendije za ljude koji bi
išli u SAD da bi proveli godinu dana tamo, ili investiranje u tehnologiju
za biblioteke u ovoj zemlji – veoma poželjno.

Ja čvrsto verujem u estetiku, verujem da biblioteke treba
da budu prijatna mesta za boravak, da treba da budu viđena kao mesta koja
se povezuju sa učenjem, sa atmosferom koja je u skladu sa tim i mislim
da je korisno da se na taj način ulože novac koji je zarađen u komercijalnom
preduzetništvu, uložiti ga u javno dobro.

— Da li imate još nešto da
poručite pašim čitaocima?

— Mislim da Vaši čitaoci treba da budu ohrabrivani, u
smislu da bibliotekarstvo treba da bude vidljivije, da treba da komuniciraju
sa svojim korisnicima, da ih saslušaju i prikupe njihovu podršku za dodatno
finansiranje da bi promenili standard biblioteka.

— Kakvi su Vaiš utisci o Srbiji?
Da li ste imali vremena da stekpete te utiske?

— Srbija mi se sviđa! Imala sam priliku da odem u Botaničku
baštu. Zanimaju me biljke i
tamo postoji veoma lep novi japanski vrt i to mi je bilo baš zanimljivo
i lepo.

Svideo mi se i Kalemegdanski park, svidelo mi se osećanje
ljubavi prema prirodi. Mnogo ljudi je bilo napolju. Iako je padala kiša,
puno je ljudi bilo u parku. I to je bilo vrlo ugodno okruženje.

Čini mi se da su ljudi u Srbiji veoma pismeni i obrazovani,
i da im je vrlo stalo do pisane reči i intelektualne stimulacije.

— Znači li to da ćete nam
opet doći? Da li biste želeli ponovo da dođete?

— Da, veoma!

Već četiri godine u našoj zemlji funkcioniše KoBSON –
Konzorcijum biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku.

To je bio povod za razgovor sa mr
Biljanom Kosanović, načelnikom Centra za naučne informacije
Narodne biblioteke Srbije. Ona je po struci matematičar i odmah po diplomiranju
počela je da se bavi primenom računarstva u bibliotekama:

— Ta povezanosgp matemagpike i bibliotekarstva u
sadašnje vreme se podrazumeva, jer se moderno bibliotekarstvo ne može zamisliti
bez informamatike. Bibliotekarstvo se sve više okreće informatici i naukama
o informacijama.

Sa mr Biljanom Kosanović razgovarali smo o stranim časosopisima
i bazama podataka, o tome što znače strane naučne informacije, kako se
do njih dolazi u Srbiji, kako su se bibliotekari organizovali, šta je dostupno
našim korisnicima.

Šta radi KoBSON?

Razvoj Interneta bitno je promenio način pristupa naučnim
informacijama. Mnogi naučni časopisi pored štampanih verzija, imaju i
elektronska izdanja. Naša sagovornica kaže da je pristup većini elektronskih
časopisa moguć tek uz odgovarajuću pretplatu:

— KoBSON pregovara o pretplati i sklapa ugovore o
pravima korisnika za pristup elektronskim izvorima na centralizovanoj
osnovi za sve istraživače, nastavnike i studente u Srbiji. Ovako centralizovana
nabavka izvora smanjuje troškove i povećava dostupnost stranih naučnih
informacija.

U osnovne ciljeve KoBSON-a spadaju:

1) nabavka stranih naučnih časopisa i baza podataka,

2) međubibliotečka pozajmica sa stranim bibliotekama,

3) prelazak sa papirnih na elektronska izdanja,

4) lakši pristup elektronskim informacijama.

Glavni korisnici — istraživači i studenti

Interesovalo nas je ko su korisnici informacija koje
obezbeđuje KoBSON, a mr Biljana Kosanović kaže:

— Prvi i glavni korisnici naših informacija jesu
istraživači. Oni su naša ciljna grupa, bez obzira na to da li rade u naučnim
institutima ili su u nastavnom procesu.

U tu grupu spadaju i mladi istraživači, oni koji
se tek pripremaju za naučnu karijeru (studenti posleditomci).

Veliki broj naših istraživača susreo se s ovakvim načinom
rada i pristupom časopisima tokom studijskih boravaka ili školovanja u
inostranstvu, pa je dobro što tu mogućnost sada imaju i u Srbiji.

— Svi oni imaju na raspolaganju ono što se sada zove
„virtuelna biblioteka“. Više nema potrebe da istraživači odlaze u
biblioteku da bi koristili časopise, oni sada imaju časopise na svom radnom
stolu.

Ove baze podataka mogu da se koriste i danju i noću,
sedam dana u nedelji, tokom čitave godine. Uostalom, većina korisnika kaže
da baze najčešće pretražuje noću.

Ogroman fond

Mr Biljana Kosanović ističe da istraživači iz Srbije sada
imaju pristup do 13.500 stranih naučnih časopisa u punom tekstu, a korisnik
može svaki od članaka iz tih časopisa da prenese na svoj računar.

— Kada se odlučtalo da li da se nabavlja manji broj
časopisa, onih koji su dostupni u elektronskoj formi od početka izlaženja
(znači, da se nabavljaju samo kompleti), ili da se nabavlja veći broj savremenih
časopisa, odlučeno je da se prihvati druga varijanta. Tako svi dostupni
časopisi pokrivaju period od 1994. godine naovamo.

Pored toga, imamo obilje baza podataka, čak 13, koje
idu do nivoa rezimea, gde korisnik dobija samo osnovne informacije, a
posle toga odlučuje da li će članak preneti na svoj računar i pročitati
u celini.

Baza sa preko 25 miliona podataka!

Posebno treba skrenuti pažnju na to da je u okviru objedinjene
nabavke obezbeđen pristup citatnoj bazi podataka koja je jedinstvena
u svetu (reč je o Citatnim indeksima Instituta za naučne informacije u
Filadelfiji).

Ona služi da se izmeri koliko je ono što su neki časopis
ili istraživač objavili uticalo na razvoj određene naučne discipline ili
na razvoj određenog projekta. U njoj se vrlo jednostavno prati koliko je
puta citirano to što je neko napisao, i to citirano u časopisima koji
su ovom bazom obuhvaćeni.

— Ovo je jedan od pokazatelja koji objektivno ukazuju
na vrednost nekog rada.

U tu bazu ulazi 8.500 najznačajnijih svetskih časopisa,
a u njima se godišnje objavi oko 2,5 miliona članaka. Ako svaki članak ima
prosečno 10-15 referenci, onda se lako dolazi do podatka da ova baza istraživačima
stavlja na raspolaganje najmanje 25 miliona podataka na godišnjem nivou.

— Tu bazu koriste i naša ministarstva. Ona je veoma
značajna jer je citpranost postala jedan od parametara koji se uzima u
obzir prilikom izbora u naučna zvanja. Više nije važno samo koliko istraživač
objavljuje, nego i koliko je puta citiran.

Istovremeno, na ovaj način prati se i to gde istraživači
objavljuju svoje radove. Nije svejedno da li se rad objavljuje u časopisu
koji izdaje neki univerzitet, ili u časopisu lokalnog karaktera, ili pak
u vodećem svetskom časopisu.

Na marginama svetske nauke

Sledeća baza podataka jeste Journal Citation Report
i ona sadrži jedan veoma važan parametar – impakt faktor – koji
ukazuje na uticaj određenog časopisa u tekućoj godini.

— Impakt faktor je brojka, a brojka uvek nešto govori,
bili vi matematičar pli ne. Ako nešto može da se prebroji, onda ljudi to
priznaju kao objektivan kriterijum i tu nema nikakve subjektivnosti, nikakvih
komisijskih i subjektivnih ocena i sl.

Impakt faktor se izračunava tako gito se broj citiranih
članaka iz nekog časopisa u poslednje dve godine lodeli brojem članaka
koji su u njemu objavljeni u istom perpodu. To je svetski priznat kriterijum
i on ukazuje na stepen uticaja časopisau svetskoj nauci.

Otuda je sasvim logično što istraživači nastoje da svoje
radove objavljuju u uticajnijim časopisima. Ovaj kriterijum koriste i biblioteke
kada odlučuju koje će časopise da nabave.

Isto tako, kada istraživač odlučuje šta će da čita, on
sa većim stepenom poverenja pristupa časopisu koji je uticajniji.

— To je fini sistem u kome se svejasno i egzaktno.

Među pomenutih 8.500 najznačajnijih naučnih časopisa
u svetu nalaze se samo tri naša časopisa. To je podatak koji mora da nas
zabrine, upozorava mr Biljana Kosanović.

— Jedan od ciljeva naučne politike naše zemlje mora
biti pokušaj da se napravi više takvih domaćih časopisa.

Naš najugpicajniji časopis je Journal of the Serbian
Chemical Societ, časopis sa velikom tradicijom, koji vrlo redovno izlazi
i ima veoma razrađen proces recenziranja, što je dovelo do toga da ovaj
časopis postane uticajan i priznat i u svetskim okvirima.

Drugi naš časopis na toj listi jeste Acta veterinaria,
a treći je časopis MATSN, koji izdaje Prirodno-matematički fakultet u
Kragujevcu i koji se bavi primenom matematike u hemiji.

— Mi se nadamo da ćemo ovako išrokim pristupom i
širokom dostupnošću stranih časopisa doprineti da sva uredništva vide
kakvi su standardi koji se moraju poštovati u naučnom izdavaštvu i da
se potrude da svoj časopis dovedu do tog nivoa.

Od države očekujemo da se pozabavi standardizacijom
naučnog izdavaštva. Naravno da su, osim lepih želja, potrebna i materijalna
ulaganja, ali država treba da pomogne da domaći časopisi postanu vidljivi
na Internetu.

Zašto nemamo bazu domaćih časopisa?

Mi zaostajemo za svetom i u prezentaciji naših časopisa
na Internetu.

— Koliko je nama poznato, samo 62 časopisa iz Srbpje
vide se na Internetu. Postoji či tav niz časopisa na lokalnim sajtovima,
ali oni nisu vidljivi ia Internetu, jer nisu predstavljeni prema odgovarajućim
standardima. Izdavači lokalnih časopisa moraju poznavati te standarde
i moraju ih primenjivati kako bi Internet pretraživači mogli da registruju
časopis.

Osim toga, veoma je važno da časopis mora biti vidljiv
sa nekog centralnog mesta, jer istraživač nema vremena da šeta od jedne
do druge Web adrese. Informacija mora da bude vidljiva jednostavno i brzo.
Zato mr Biljana Kosanović sugeriše:

— Mi još nemamo bazu svih domaćih časopisa, a potrebno
je da je izradimo i u tom poslu očekujemo pomoć države. Čiii nam se da
najveći problem leži u organizaciji posla, jer standardi već postoje,
a imamo i kvalifikovane ljude koji ovaj posao mogu da obave.

Nijedan naučni časopis kod nas ne živi od pretplate.
Svi se oni finansiraju i- budžeta, bilo tako što direktno kopkurišu za
pomoć u izdavanju časopisa kod Ministarstva za nauku, Ministarstva za obrazovanje
ili Ministarstva za kulturu, bilo indirektnim putem, recimo, kada se deo
sredstava sa projekata preusmerava na izdavanje časopisa. Zato država treba
da db. podsticaj za formiranje baze domaćih naučnih časopisa.

Pojedini urednici plaše se da će njihovim časopisima opasti
tiraž, šta više da će im opasti broj čitalaca, ako budu dostupni preko
Interneta.

— Naprotiv! Broj čitalaca će porasti, a smanjiće se
samo troškovi za papir. Ono što bi trebalo da bude cilj svakog urednika,
to je da radovi objavljeni u časopisu budu dostupni što većem broju čitalaca.

Isto tako, cilj svakog autora, kad aje ve ćrešio da
objavi rad i da prođe proces recenziranja, treba da bude da njegovo delo
bude što pristupačnije. On nema nikakvog interesa da skriva svoje delo,
ako ga je već napisao.

Otvoreno arhiviranje moramo i mi da
primenimo

Danas se u svetu ogromna sredstva daju za pretplatu na
časopise i baze podataka i to nekako svi plaćaju, a samo izdavači na tome
zarađuju, uprkos tome .što najmanje učestvuju u celom procesu! Ljudi su
to konačno primetili i sada je svetski trend u naučnom izdavaštvu tzv.
otvoreno arhiviranje.

— Prosečna stopa profita svetskom naučnom izdavaštvu
je 40%, pa se postavlja pitanje da li uopšte negde postoji oblast u kojoj
je veća stopa profita? Da bi se doskočilo toj anomaliji, pre dve-tri godine
otpočeo je pokret otvorenog arhiviranja koji podrazumeva da sami istraživači
ili časopisi predstavljaju svoje radove na Internetu.

Bilo bi korisno da i mi iskoristimo to štoje moderno
u svetu i primengšo tu praksu kod nas.

Prošle godine je pokrenut jedan takav projekat na novosadskom
Univerzitetu – digitalizacija doktorskih disertacija po svim svetskim
standardima. Ovo bi što pre trebalo učiniti i na ostalim univerzitetima
u Srbiji. Na pitanje zašto to već nismo uradili, mr Biljana Kosanović odgovara:

—Zato što to pretpostavlja međusobpi dogovor, a čini
se da je nama najteže da se dogovorimo oko nečega.

Trud se isplatio — 2000 korisnika
dnevno!

Međutim, projekat KoBSON pokazuje da je ipak moguće
da se mi u Srbiji dogovorimo o nečemu. Kada se svi udružimo, svako od
nas u zajednički projekat do-nosi neko svoje iskustvo, a to uvek daje
bolje rezultate.

— Zato se KoBSON prepoznaje kao vrlo uspešan projekat.
Naravno, nije bilo lako formirati ovaj projekat, nije lako ni održavati
ga, ali se taj trud uveliko isplstio. To se vidi na osnovu reakcija korisnika.
I može se izmeriti…

Akoje nešto ljudima od pomoći, oni to koriste. Da
je beskorisno, ne bi ga koristili. Nivo korišćenosti prati se dnevno.
Jedno od merila jeste broj pristupa sajtu, a taj broj se stabilizovao
na oko 2000 pristupa dnevno! To je značajna posećenost za Web stranicu
jedne biblioteke.

Korišćenje ove biblioteke vrlo je važno za razvoj naše
nauke. Naime, ključna stvar za istraživače jeste pristup literaturi.

—Svaki istraživač mora da ima pristup literaturi
od početka do kraja pstraživačkog
procesa.

Na početku istraživačkog rada on mora znati šta
je već napisano na neku temu. U toku rada mora upoređivati rezultate do
kojih je došao sa drugim istraživanjgša i razmenjivati ih sa kolegama koji
se bave srodnim problemima. I na kraju, naravno, mora publikovati svoj
rad.

Ministarstvo za nauku zaslužuje priznanja

Interesantan je i odgovor na pitanje koliko institucije
u čiji delokrug spada ovaj proje-kat imaju razumevanja za njega i koliko
ga pomažu. O tome naša sagovornica kaže:

—Prva godina projekta KoBSON (2001) bila je veoma
teška, što se moglo i očekivati. Morali smo da se organizujemo, da formiramo
predlog tako da on bude racionalan i realan, tj. da bude primeren finansijskoj
situaciji u društvu.

Moram reći da smo naišli na razumevanje u prethodnom
Ministarstvu za nauku, a svake sledeće godine bilo je sve lakše. I sa
sadašnjim Ministarstvom imamo dobre odnose, nailazimo narazumevanje za ovo
što radimo, a treba imati u vidu da je ovo što mi radimo veoma skupo.

Sigurno je, međutim, da je ovakva objedinjena nabavka
znatno jeftinija nego kada bi to svaka institucija radila pojedinačno.

Svaka institucija koja je uključena u projekat KoBSON
utiče na izbor naslova. Svake godine institucijama koje koriste ovu bazu
podataka šalje se anketni list sa pitanjem šta bi želeli da imaju od časopisa
i baza, a kada se ta anketa obradi i kada se odstrane duplikati, onda
se analizira da li bi bilo jeftinije da se to nabavi u elektronskoj ili
u papirnoj formi.

Prednosti objedinjene nabavke

Druga prednost ovakvog načina ugovaranja jeste nabavka
sa jednog, kvalifikovanog mesta:

—Mi se zalažemo da svi istraživači u Srbiji imaju
jednake uslove. Kada sa izdavačem pregovaramo o pretplati, za sve baze
i časopise na koje se pretplaćujemo tražimo pristup za celu zemlju.

Na žalost, bibliotekari po naučnim institucijama
još nisu dovoljno osposobljeni za pregovore sa stranim izdavačima i dobavljačima.
Mi direktno pregovaramo sa izdavačima, što podrazumeva znanje engleskog
jezika, a posebno poznavanje pravila i uslova korišćenja elektronskih servisa
ili elektronskih izdanja.

Recimo, treba znoti da je u pretplatu uračunato to
da izdavač mora da dođe ovde, u Srbiju, da prikaže svoj proizvod i da
edukuje korisnike, a izdavači vole da izbegnu taj trošak ako ne znate
za tu njihovu obavezu.

Kako je nabavka objedinjena za celu zemlju, više ljudi
može da pohađa tu edukaciju. I mnogo više se nauči za ta tri sata edukacije
koju održi izdavač, jer se tom prilikom ukazuje na svaki detalj koji je
značajan za korišćenje određene baze.

Kada ovakve edukacije ne bi bilo, gubili bi se dani
u otkrivanju svih detalja.

—Mi se trudimo da obrazujemo što više bibliotekara
da bijednog dana, kada ne bude centralnog finansiranja, institucije umele
da prepoznaju da je njihov interes da udruže sredstva dobijena za nabavku,
da prema izdavačima i dobavljačima nastupaju zajedno, jer će tako više
dobiti.

(Nastavak u sledećem broju)

Zaostajanje profesije

Danas je nemoguće zamisliti razvoj jedne profesije ako njeni
stručnjaci nisu u mogućnosti da redovno prate aktuelnu stručnu literaturu.
Zato se sve biblioteke trude da imaju pristup svim relevantnim časopisima.

Specifičnost ove biblioteke se ogleda u tome što joj
nedostaju baze podataka sa temom šumarstva, odnosno časopisa koji se bave
tom problematikom.

Problem je u tome što je šumarstvo specifična naučna
grana kojom se bavi relativno mali broj stručnjaka u našoj zemlji i časopise
iz te oblasti koristi relativno mali broj korisnika, pa tako njih nema
u dovoljnoj meri u okviru objedinjene nabavke (KoBSON).

To nije profitabilna izdavačka delatnost, pa su ti časopisi
relativno skupi, s obzirom da ih koristi mali broj stručnjaka. Do 1996.
godine ova biblioteka je redovno kupovala 72 naslova stranih časopisa,
a’ sada se ne kupuje ni jedan! Nema para!

O tome kolika je to šteta za razvoj naših stručnjaka,
da i ne govorimo.

—Fakultet je 2001. nabavio bazu podataka „TREE CD”
koja sadrži tri referalna časopisa Forestry abstracts, Forest Products
abstracts i Agroforestry abstracts. Baza kao i papirna verzija navedenih
časopisa u sebi sadrži analitički obrađene članke iz 1800 svetskih relevantnih
časopisa i drugih publikacija šumarske struke za period 1939-2001, koja
je koštala preko 5000 DM, ali posle toga nije bilo para za redovnu pretplatu.

Zato bi bilo od posebnog značaja da Ministarstvo za nauku
prihvati da finansira nabavku ove baze, a pored finansiranja nabavke 10
naslova časopisa.

U časopisu Forestry abstracts, se objavljuju
i apstrakti iz našeg vodećeg nacionalnog časopisa „Glasnik Šumarskog
fakulteta“ koji izlazi dva puta godišnje i koji se razmenjuje
sa 170 institucija u zemlji i inostranstvu. To je jedan od načina da se
dođe do novih stranih izdanja.

Časopis Entomološkog udruženja Srbije «Acta Entomologica
Serbica» čije je sedište na fakultetu, veoma je zanimljiva edicija
koja se razmenjuje sa preko sto institucija u zemlji i inostranstvu, pa
zahvaljujući tome, biblioteka ima sjajne časopise iz te oblasti.

Prethodni bibliotekari su ugradili
sebe u ovu biblioteku

M. Golubović najlepše uspomene vezuju za prvu uiravnicu
ove biblioteke Sofiju Stošić-Vujanović, koja je diplomirala književnost
i ceo svoj radni vek je provela u bibliotekarstvu.

Ona je i primila u radni odnos našu sagovornicu i oblikovala
je kao ličnost, dajući joj podršku od prvog dana. Tako je posle samo mesec
dana radnog odnosa, upravnica je poslala na prvi stručni skup bibliotekara,
sa željom da se što pre uključi u „bibliotekarske vode“.

—Sve moje kolegitce su bile starije od mene, ali
uvek su me vodili sa sobom na sve stručne skupove, nisu me ostavljali da
„dežuram“ dok su one odsutne. To su bile Milica Mšojević i Branislava
Lukić.

Zato sam zavolela ovaj posao, jer nikada nisam imala
osećaj da sam u drugom ppanu! Na protiv! Iz tog perioda nosim veoma lepe
uspomene!

Posle 1980. za upravnika je došao g. Milorad Šijak koji
je radio u Jugoslovenskom centru za naučno-tehničku dokumentaciju kao
dokumentarista. Bio je sjajan dokumentarista i ostavio je dubok trag u
srpskom bibliotekarstvu. U penziju je otišao 1997.

Želje i predlozi

M. Golubović skreće pažnju na to da postoji bitna razlika
između rada bibliotekara u bibliotekama gde ima više zaposlenih, i onih
u kojima radi samo nekoliko bibliotekara.

U bibliotekama u kojima ima više zaposlenih, moguće
je sprovesti specijalizaciju na bazi podele rada, a bibliotekar u maloj
biblioteci mora da radi sve, ali to znači da mora i da zna sve bibliotekarske
poslove – počev od unosa podataka, pa do njihovog korišćenja.

—Nama bi koristpilo kada bi Univerzitetska biblioteka
intenztirala rad svoje matične
službe i kada bi oni češće dolazili u fakultetske biblioteke, ali i da
sarađuju sa upravama fakulteta.

Mi bibliotekari treba da nastojimo da Virtuelna biblioteka
Srbije živi u punom svom kapacitetu, bez obzira što kod nekih nagiih kolega
postoje i neke dileme kada je ona u pitanju.

Iza tog projekta treba stati iz prostog razloga što
je to prvi put da vodeće srpsko bibliotekarstvo u celini podržava jedan
projekat.

Zato svako od nas treba da pomogne koliko ume i
može, a to će najbolje učiniti unosom svojih podataka, tako da sve to učinimo
dostupno svima.

Ovo je prvi put da mi onog trenutka kada jedan zapis
unesemo, on postaje dostupan svima.

Volela bih kada bi država mogla da nastavi u onom
pravcu u komeje krenula pre par godina – da podržava biblioteke i bibliotekare
u tehnološkom smislu, jer se ne radi o tome da bi bibliotekari voleli
da išaju najnovije računare, nego zato što rad na Internetu podrazumeva
praćenje novih tehnologija, jer jednostavno Internet tako funkciokiše.

Zbog tog imaju problema bibliotekari koji nemaju adekvatne
računare, s obzirom se sve pravi za najnoviju generaciju računara.

Na našim fakultetima uglavnom nema dovoljno razumevanja
ili dovoljno sredstava da svojim bibliotekama omoguće potreban standard
u posedovanju tehničkih pomagala, prilagođenih savremenim bibliotekarskim
tokovima.

Da bi se jedna biblioteka opremila da može da radi u
programu Kobis kako treba, postoji jedan problem: može da se napravi zapis,
može da se napravi nalepnica sa signaturom i bar-kodom, ali da bi se to
odštampalo, potreban je štampač koji košta oko 50.000 dinara. Koja fakultetska
biblioteka sebi može da priušti?

Takođe, treba nam i čitač bar-koda, što bi mnogo olakšalo
posao bibliotekarima prilikom unosa podataka. Sve to nisu velika sredstva,
ali za fakultete u današnjim uslovima jesu.

Mi smo servis korisnika

Bibliotekar sa iSkustvom koje ima M. Golubović, ima
šta da poruči:

— Ja sam u bibliotekarstvu 27 godina i uvek sam
smatrapa da smo mi servis korisnika naših usluga, a to znači da mi kao
sadašnja generacija bibliotekara moramo toliko da se potrudimo da dokažemo
korisniku, naučnom radniku, da smo mi njemu neophodni.

Moje je shvatanje da fakultetske biblioteke treba
doživeti kao jedan šraf u čitavoj mašineriji fakulteta koji ne sme da
zataji jer će ukočiti normalan proces.

To znači da mu mi pomažemo da ne gubi vreme na onim
stvarima koje mi možemo da mu odradimo.
To takođe znači da mi moramo da razvijamo sopstveni marketing, informativnu
službu u fakultetskim bibliotekama.

To veoma lepo rade u Univerzitetskoj biblioteci
u Beogradu koja ima dobar tim mladih ljudi, ali to treba preneti i na fakultetske
biblioteke.

U ovom vremenu u kome živimo, koje je teško za sve
nas, ako se ne okrenemo radu, bićemo otpisani, nekorisni.

Ona, takođe, poručuje da i pored svih problema, idemo
napred: sada je srpsko bibliotekarstvo objedinjeno i svaka fakultetska
biblioteka može da se obrati za pomoć i saradnju Univerzitetskoj i Narodnoj
biblioteci Srbije.

Ali, nečega nam nedostaje:

—Nekada su bili organizovani stručni skupovi bibliotekara,
putovalo se po Jugoslaviji, razmenjivana su iskustva što je bilo od neprocenjivog
značaja. Veću smo korist imali od neposrednog razgovora sa autorom neke
stručne knjige, nego da smo je čitali. Danas toga nema!

U okviru svoje prepoznatljive i cenjene delatnosti, Univerzitetska
biblioteka „Svetozar Marković“ iz Beograda opet je priredila jedan
redak užitak publici: organizovala je izložbu o Aleksandru Deroku, jednoj
od legendarnih ličnosti beogradskog Univerziteta.

Da je to prepoznato kao čin od izuzetnog značaja, govore
i reči jednog posetioca koji je direktoru biblioteke dr Steli Filipi-Matutinović
prišao i zahvalio joj na tome što organizuje ovakve izložbe, jer je po
njegovoj oceni to jedini način da se u potpunosti sagleda stvaralaštvo
značajnih ličnosti za kulturu ove zemlje, a koji potiču sa beogradskog
Univerziteta.

I nadprosečno prisustvo zainteresovanih za ovu izložbu
na njenom otvaranju, najbolje govori da je ova manifestacija privukla značajnu
pažnju naše kulturne javnosti.

Zahvalnost svima koji su pomogli
organizovanje izložbe

U svom pozdravnom govoru na početku ceremonije otvaranja
izložbe, dr Spgela Filipi Matutinović,
v.d. direkgor Univerzitetske biblioteke je rekla:

—Imam čast i zadovoljstvo da Vas pozdravim u Univerzitetskoj
biblioteci povodom otvaranja 4. izložbe iz ciklusa „Legende beogradskog
univerziteta „.

U okviru ovog ciklusa biblioteka želi da predstavi one
profesore koji. nisu više među živima, a svojim delom su ostavili veliki
trag u istoriji našeg najstarijeg univerziteta.

Ovog puta izložba je posvećena profesoru Aleksandru
Deroku, čiji bogat naučni, pedagoški i umetnički
rad imaju veliki značaj i biće osvetljeni kako kroz izložbu knjiga, slika,
grafika, ličnih dokumenata i prateći Katalog, tako i kroz ciklus predavanja
koja će se održati u biblioteci.

Autor izložbe i kataloga je bibliotekar savetnik Marija
Vranić-Ignjatović, u saradnji sa Dubravkom
Milošević i uz tehničku pomoć
Gordane Grbović.

Posebnu zahvalnost dugujemo onima koji su za ovu priliku
pozajmili izvanredna likovna dela Deroka i omogućili da ih u narednih
5 nedelja vide svi posetioci Biblioteke.

Realizaciju ovog programa pomogli su Ministarstvo nauke
i zaštite životne sredine republike Srbije, Arhitektonski fakultet u Beogradu
i posebno njegova biblioteka, Arhitektonski fakultet u Novom Sadu, Zavod
za izdavanje udžbenika, Galerija, arhiv i biblioteka SANU, Divna Đokić,
Anika Skovran, Moma Dimić, Aleksandar Dimitrijević, Petar Milanović, Mihajlo
Tasić.

Ovom prilikom o profesoru Deroku govoriće akademik prof.
dr Vojislav Korać, dekan Arhitektonskog fakulteta prof. dr Mihailo Timotijević
i rektor Univerziteta u Beogradu prof. dr Dejan Popović.

Arhitekta, slikar, arheolog, profesor,
zaštitar …

Akademik Vojislav Korać je,
između ostalog, zahvalio organizatorima ove izložbe na pozivu i nastavio:

—Sa zadovoljstvom ću da kažem nekoliko reći o mom pokojnom
profesoru Aleksandru Deroku.
Najpre nekoliko osnovnih podataka o njemu.

Njegov život je trajao između 1894. i 1988. Rođen je
u Beogradu gde se školuje, studije prekida Prvi svetski rat, nastavlja
ih u Nišu, Pragu i Brnu, diplomira u Beogradu 1926. Zatim je izabran za
asistenta, a redovni profesor postaje 1948.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti
izabran je 1956, za redovnog 1961.

Radio je kao profesor na Arhitektonskom fakultetu na
istoriji umetnosti.

Dug je bio i raznovrstan njegov stvaralački rad. Dramatičan
život na počecima, to je bio Prvi svetski rat, a potom su dva vodeća kulturna
centra Rim i Pariz ugradili u njegov život odnos prema arhitekturi i umetnosti.

Dela su mu iz istorije arhitekture, zatim slike i arhitektonski
projekti.

Delatnost se odnosila i na arheološka istraživanja i
zaštitu spomenika kulture.

Prividno kontroverzna stručna usmerenost – arhitekta
koji slika, arhitekt kao arheolog, nastavnik na arhitekturi bavi se zaštitom
spomenika kulture.

U suštini, krasila ga je velika predanost stvaralačkom
kulturnom radu.

Pišući o srednjovekovnoj arhitekturi saopštava svoj umetnički
doživljaj baveći se arheologijom i donosi nam svoja u suštini obimna dela
posve-ćena staroj arhitekturi.

Opremajući svoje knjige i knjige svojih prijatelja crtežom
na omotu i naslovu, vaspitava,
saopštava svoje likovno gledanje.

Njegova osnovna dela su iz istorije arhitekture. Osnovno
opredeljenje je bila istorija srednjevekovne arhitekture. Tako nastaju njegove
knjige posvećene monumentalnoj i sakralnoj arhitekturi, a posvećuje pažnju
i narodnoj arhitekturi.

Pisanim delom obeleženo je njegovo interesovanje za srpske
spomenika na Atosu i Hilandaru posebno.

Izborom u SANU Deroko nastavlja rad na koji se usmerio.
Kao član SANU pamti se po delima u obliku knjiga posvećenim istoriji arhitekture.

Široka i neprekinuta usmerenost na spomenike vidi se
iz njegove obimne bibliografije.

Radove je objavljivao u obliku članaka i prikaza u časopisima
i novinama. Kao arhitekt iskazao je svoju naklonost ka projektovanju.

Posmatrana u krupnim okvirima, dela su obeležena interesovanjem
za istoriju arhitekture.

Primetna su njegova ostvarenja po uzoru na narodnu arhitekturu
i to u oblicima i ukupnom programu obrade.

Naklonost ka savremenoj arhitekturi pokazalo je njegovo
ukupno interesovanje za arhitekturu. Njegovi projekti saopštavaju liniju
njegovog umetničkog interesovanja i nose obeležja vizantijske arhitekture,
zatim moderne arhitekture kao i delimičnog vraćanja starim obrascima.

Po profesionalnom životnom opredeljenju nije bio slikar.
Naša kulturna sredina ga ne pamti kao slikara. Njegova usmerenost ka slikarstvu
bila je plod Derokovih umetničkih doživljaja onoga čemu je posvetio svoju
ukupnu delatnost.

Da su ostvarenja vredna pažnje, govore njegove umetničke
slikarske izložbe 1965, 1980, 1983. i 1984.

Ceo život posvećen profesiji

Zatim se prisutnima obratio Dekan Arhitektonskog fakulteta
prof. dr Mihailo Dimitrijević:

—Profesor Aleksandar Deroko proveo je više od 38 godina
kao nastavnik na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.

Zbog izuzetnih kvaliteta svoje ličnosti, ušao je u istoriju
fakulteta kao jedan iz plejade tzv. „homo univerzale“, ličnosti koje
su svojim svestranim znanjem i radoznalim duhom uticali na brojne generacije
studenata i diplomiranih arhitekata.

Knjige i udžbenici koji se još uvek koriste kao i brojne
anegdote i skoro legendarne priče koje se prepričavaju među mladim kolegama
koji su bili njegovi studenti, nalaze put i do današnjih generacija i zato
se on ubraja u same srpske graditeljske stožere.

Aleksandra Deroka, za razliku od nekih drugih nastavnika
Arhitektonskog fakulteta, krasila je neverovatna sposobnost u komuniciranju
sa ljudima različitih profila, činila je da ga pamte ne samo arhitekte,
nego arheolozi, etnolozi, muzičari, književnici, grafički radnici, zidari
i svi oni koji su imali priliku da se sa njim druže i za njega nešto urade
i tako ostanu u trajnoj vezi.

Za studije arhitekture, Aleksandar Deroko se opredelio
u ranoj mladosti i ceo svoj život posvetio toj profesiji pokazujući ličnim
primerom da je ona svojim raznovrsnim pojavnim oblicima pravi izazov za
osobu spremnu da joj profesija bude sve: i posao, i hobi, izvor prihoda
ali i životna radost.
Zato ne treba da čudi njegova strast za putovanjima, kartografijom, proučavanjem
starina, fotografisanjem, crtanjem, slikanjem, arheološkim iskopavanjima.

Sve navedeno teklo je paralelno sa projektovanjem, držanjem
predavanja, pisanjem naučnih i stručnih knjiga, udžbenika, što je dovelo do
njegovog izbora za akademika SANU.

Tek tako on je jedan od retkih arhitekata koji je imao
čast da se ubroji u besmrtnike srpske intelektualne elite.

1926. kada je diplomirao i bio izabran za asistenta
na tadašnjem Tehničkom fakultetu u Beogradu, započela je njegova prosvetiteljska
misija. u formiranju novih generacija arhitekata kojima će istorija graditeljstva
biti škola iskustva i inspiracije.

Retko se može naći osoba koja je veštije, zabavnije,
poletnije prenosila istorijska iskustva u oblasti arhitekture na mlađe.

Za njega je priča o faraonskoj, grčkoj, rimskoj, vizantijskoj
i srpskoj srednjevekovnoj arhitekturi bila uvek povezana sa ličnostima
koje su ta dela stvarala, njihovim osećanjima i estetskim promišljanjem.

Brzi crteži na tabli tokom predavanja uverljivo su prenosili
studente u druga vremena, otkrivali im čari građenja u kamenu, naboju,
opeci, drvetu i budili u njima želju da se i sami uvere u lepotu dela starih
civilizacija.

Još uvek se prepričavaju događaji sa studentskih putovanja
brodom u Egipat 1961. kada je jedan od vođa puta bio profesor Deroko.

Njegov šarm, duhovite opaske, zanimljive opservacije o
predmetima, ljudima, crtački dar možda su kod nekog mogli potisnuti drugu
stranu njegove ličnosti – radoznalost istraživača i naučnika.

Ne treba zaboraviti da je on pohađao različite arhitektonske
škole u Rimu, Pragu, Brnu, da je u Parizu slušao predavanja Gabrijel Mijea,
velikog poznavaoca srpske srednjevekovne arhitekture koji je dao ime raškoj,
vizantijskoj i moravskoj školi, da je upoznao Korbizijea i Pikasa i da
je drugovao sa mnogim našim uglednim arhitektima što ga je učinilo spremnim
da iznosi zaključke sopstvenih istraživanja o srpskom srednjevekovnom i narodnom
graditeljstvu.

Rezultati tog rada sabrani su u knjigama koje su doživele
nekoliko izdanja: Srednjevekovni gradovi u Srbiji i Makedoniji, Crnoj
Gori; Monumentalna i dekorativna arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji;
Arhitektura starog veka; Spomenici arhitekture od 9-18. veka u Jugoslaviji,
i Folklorna arhitektura u Jugoslaviji, Narodno neimarstvo u dva toma
– selo i grad.

Sve navedene knjige i danas su korisna štiva kako za
studente, tako i za arhitekte, bez obzira što je kasnije izdat niz drugih
publikacija sa istim ili sličnim temama.

Brojne, studije, referati na međunarodnim kongresima
vizantologa za ranohrišćansku istoriju, etnografiju i antropologiju obiluju
podacima do kojih je Deroko dolazio oštroumnim zapažanjima činjenica prilikom
ličnog rada na terenu.

Treba spomenuti i brojne knjige kojima je na popularan
način čitaocima približena Sveta Gora, Hilandar, Stari Beograd, ljudi i
događaji koji zaslužuju da budu upamćeni.

Lepota njegovih crteža oplemenila je većinu tih knjiga
i članaka, a brojni crteži i sli-ke krase zidove Arhitektonskog fakulteta,
drugih institucija i prijateljskih domova.

Mapa Derokovih crteža koju je Arhitektonski fakultet
objavio povodom njegovog odlaska u penziju nalazi se u gotovo svakom kabinetu
na našem fakultetu.

A portret sa karakteristično podignutim naočarima na
čelu i pogledom oštro uperenim u sagovornika koji se čuva na Katedri za
istoriju teorije arhitekture i umetnosti, svedoči o trajnom prisustvu
njegovog duha na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.

Jedan od čuvara vatre beogradskog
Univerziteta

Na kraju, skupu se obratio Rektor Univerziteta u Beogradu
prof. dr Dejan Popović:

—Koleginice i kolege, dame i gospodo,

Pripala mi je čast da danas u prostorijama Univerzitetske
biblioteke „Svetozar Marković“ otvorim izložbu posvećenu Aleksandru
Deroku, predratnom profesoru Tehničkog fakulteta, posleratnom profesoru
Arhitektonskog fakulteta koji se izdvojio iz ranije jedinstvenog Tehničkog
fakulteta i članu SANU.

Deroko spada u red onih vrhunskih intelektualaca koji
su od kraja 19, pa do kraja tridesetih godina 20. veka stvorili i održali
onaj posebni kulturni ambijent koji sam sklon da nazovem beogradskim duhom,
a koji je orijentalnu varoš na granici Balkanskog poluostrva i Srednje
Evrope preobrazio u evropski grad sa univerzitetom koji je između dva
svetska rata izborio sebi visoko mesto na internacionalnoj lestvici.

Bio je to Univerzitet Jovana Cvijića i Slobodana Jovanovi-ća,
Sime Lozanića, Milutina Milankovića, Mihajla Petrovića Alasa i Bogdana
Popovića.

Svet kome je pripadao taj Univerzitet srušio se u godinama
katastrofe koju je doneo Drugi svetski rat.

Od jeseni 1944. nastajejedno drukčije vreme u kojem
se radikalno menja predratna slika kojem oslobodioci nameću svrju kulturnu
matricu kao kontrapunkt onome što je postojalo do 1941.

Iako je revolucija gradeći svoje vrednosti uglavnom
negirala stare, bilo je ljudi, profesora i drugih koji su snagom intelekta
i talenta, obrazovanjem i mudrošću uspeli da zadrže vezu sa slavnim danima
prohujalim sa vihorom.

Uz Aleksandra Belića, Mihajla Konstantinovića, Kostu
Todorovića, Georgija Ostrogorskog i druge vrsne profesore koji su svoj
radni vek započeli na Univerzitetu u Beogradu kasnih dvadesetih i tridesetih
godina prošlog veka, a ostali na njemu izbegavši i preživevši brojne čistke,
Aleksandar Deroko je svakako jedan od čuvara vatre zahvaljujući kojem je
Univerzitet u Beogradu i u posleratnoj Jugoslaviji uspeo da zadrži ugled
i mesto vodeće akademske institucije u ovom delu Evrope.

Rođen 1894. u Beogradu, upisao se na tehnički fakultet
Univerziteta u Beogradu 1913. Đak-narednik u Prvom svetskim ratu, nastavio
je studije arhi-tekture na univerzitetima u Rimu, Pragu, Brnu i Beogradu
gde jediplomirao 1926.

Tada je postao asistent na arhitektonskom odseku Tehničkog
fakulteta, da bi u zvanje docenta bio izabran 1929, vanrednog profesora
1936, redovnog 1948.

Dopisni član SANU postao je 1955, a redovni 1961.

Kao profesor univerziteta Aleksandar Deroko predavao
je istoriju arhitekture, objavljivao brojne naučne i stručne radove i bavio
se graditeljskom praksom u kojoj su nastale zgrada Bogoslovskog fakulteta,
Crkva u Sarajevu, mnoga nadgrobna obeležja i drugi važni objekti.

Bio je i pisac, i vrsni slikar.

Ali iznad svega, u svojoj 38-godišnjoj univerzitetskoj
karijeri profesor Deroko je istrajavao u nastojanju da vrednost srpske
arhitekture čak i kada se radi o građevinama skromnijih dimenzija koje
nisu tako raskošne, adekvatno oceni i smesti u kontekst evropske civilizacije.

Kada nas je 1994. napustio, znali smo da je otišao čovek
koji je svojim delom, uticajem na studente, mlađe kolege, saradnike i
kulturnu javnost Srbije, tadašnje Jugoslavije, pokazivao najbolje što je
Univerzitet u Beogradu dao u 20. veku, čiji je savremenik profesor Deroko
bio.

I zato sam uveren da je organizator ove izložbe bio
sasvim u pravu kada je Aleksandra Deroka svrstao u legende našeg univerziteta.

Proglašavam ovu izložnu otvorenom!

Sedam manifestacija

Izložba će biti otvorena do 5. decembra, a istovremeno
je organizovano 7 večeri predavanja i to:

—Arhitektonski rad A. Deroka (Učesnici prof.
dr Jovan Nešković, prof. dr Branislav Milenković i prof. dr Mihajlo Mitrović);

—Arhitektonski rad Deroka (Učestvuju prof. dr
Milka Čanak-Medić, prof. dr Branislav Milenković, mr Zoran Jovanović);

— Slikar A. Deroko (Učestvuju prof. dr Ranko
Radović, prof. Siniša Vuković, Nikola
Kusovac);

— Etnološki i arhitektonski rad A. Deroka (Učestvuju
akademik prof. dr Vojislav Korać, prof. dr Mirko Barjaktarović, prof.
dr Vojislav Jovanović);

— Knjiže&ni rad A. Deroka (Učestvuju Moma
Dimić, dr Stojan Đorđić i Radovan Popović);

— Veče sećanja na A. Deroka (Divna Đoković, prof.
dr Anka Skovran, prof. dr Dobrosav Pavlović, Stojan Stojčić);

— Deroko, Rastko i Pikaso (Pozorišna predstava
Pozorišta iz Paraćina, po tekstu Nikole Korbutovskog. Učestvuju glumci
Tomislav Đorđević i Slobodan IvanoviĆ. Uvodna reč: Nikola Korbutovski).

Katalog – posebna vrednost

Za ovu izložbu pripremljen je Katalog izuzetne vrednosti,
na 72 strane, uz poseban kolor poster na kome su u boji reprodukovana
najvažnija dela Aleksandra Deroka.