У Београду, у просторијама Народне библиотеке Србије, 28.
октобра 2005. одржана је 11. Скупштина Заједнице библиотека
универзитета у Србији. Скупштину је отворила проф. др Мирка
Зоговић, захваливши Народној библиотеци Србије која већ четврту годину омогућава
заједници да одржава своје скупове у „овако лепом простору“.

Поздрављајући овај скуп, Управник Народне библиотеке Сретен
Угричић је пожелео учесницима скупштине добродошлицу, истакавши
значај да су делегати дошли у великом броју, а посебно је поздравио проф.
др Александра Седмака, очекујући да ће његово укључивање у рад библиотека
учинити да он буде још успешнији, и додао:

– Желим да вас подсетим да је Народна библиотека Србије
такође члан Заједнице, која доста чини на унапређењу рада библиотека на
универзитетима, пре свега захваљујући Конзорцијуму за обједињену набавку
страних база и часописа.

Оно што чини да спадамо у елитни круг заједница библиотека
у Европи и шире, то је, рецимо, почетак имплементације ДОИ система у Србији.
Наиме, недавним изменама Закона о издаваштву, Народна библиотека Србије
је добила ексклузивно право да додељује међународне стандардне бројеве за
све врсте публикација, укључујући и електронске.

То за ову нашу научну Заједницу значи да је већ сада
могуће у централном каталогу библиотечког система Србије, преко ДОИ броја
који је унесен, извући из каталога фул текст одређене публикације, у конкретном
случају појединог научног часописа.

Мислим да је то помак у стручном и технолошком смислу
кога чак ни ми сами нисмо довољно свесни, и он ће много значити не само
за библиотекарство, него пре свега као логистика укупног научног живота
и активности у нашој земљи, а с обзиром да сви делимо уверење да је наука
тај кључни ресурс развоја и будућности ове земље, овакве логистичке инфраструктурне
ствари које обезбеђује наша струка, од немерљивог су значаја.

Народна библиотека ће у сарадњи са свима вама наставити
са развојем оваквих технологија. У сарадњи са Министарством за науку и заштиту
животне средине, у преговорима смо да од идуће сезоне кренемо да имплементирамо
и посебне сервисе за мерење импакт фактора научних резултата појединаца
и институција, регистар истраживача и институција итд.

Са таквим погледом на будућност која је много више
окренута конкретнијим , кључним стварима, желим свима вама успешан рад.

Апсолутно јединство у предлагању и избору
кандидата

Потом је др Зоговић свима захвалила на сарадњи у протеклом
мандатном периоду од 4 године, и за будућег председника заједнице предложила
проф. др Александра Седмака, професора Машинског факултета и помоћника министра
за науку, уз следеће објашњење:

– Др Седмак је дипломирао 1974, а за нас је важно да
је већ са 34 године докторирао и за 4 године постао редовни професор. У
Министарству за науку се бави сектором технолошког развоја, што је наша
међусобна додирна тачка, јер сви знамо шта значи благовремена технолошка,
научна информација.

У име свих нас ја Вам се захваљујем што сте пристали
да се прихватите те дужности и надамо се да ће наша сарадња бити још боља.

Посебно желим да истакнем за ово време необично добру
сарадњу између Министарства за науку и заштиту животне средине са универзитетским
библиотекама.

Професор Седмак је у свом обраћању скупу рекао:

– Ја се захваљујем на овим лепим речима и желим да
кажем да је мени велика част и велико задовољство што сте ме предложили
за ову функцију коју сам прихватио првенствено због тога што сматрам да
ви, уз моју помоћ, можете и треба да будете продужена рука Министарства,
у борби да наука добије заслужено место у друштву.

Наука је покретач развоја

Наука је покретач развоја, али то још није свуда схваћено,
рецимо у Министарству финансија. Зато заједнички морамо да се изборимо за
адекватан положај науке, како материјални, у том неком социјалном смислу,
тако посебно наглашавам у технолошком развоју, где треба да постигнемо да
се улагање у истраживање и развој третира као улагање, а не као јавна потрошња.

И даље, у буџету за 2006, није препознато да у науку
треба улагати, већ се и даље наука третира као јавна потрошња и зато има
на располагању врло ограничена финансијска средства.

Ако ме изаберете за председника, знајте да ћу ја као
приоритет ставити нашу заједничку борбу како би се улагања у науку радикално
повећала и како би се третирала као инвестиција.

Каква ће бити судбина високошколских
библиотека?

Једно од круцијалних питања о којима је расправљано на
Скупштини, било је посвећено новом Закону о универзитету и месту библиотека
у њему. У име Комисије за развој која је анализирала ово питање, извештај
је поднела др Стела Филипи-Матутиновић:

– С обзиром да се налазимо у ситуацији да се универзитети
на којима радимо трансформишу, према новом Закону о библиотечкој делатности
који је у припреми, а Закон о високом школству је већ ступио на снагу, Комисија
за развој Заједнице дошла је до закључка да би било добро да се прегледају
туђа искуства и да ми као комисија предложимо текст за будуће Статуте универзитета
који ће се односити на положај висо-кошколских библиотека.

Она је затим напоменула да се у Закону о високом школству, реч „библиотека“
не помиње често. Тако у чл. 47. постоји текст да „Универзитет у свом
саставу има факултете, уметничке академије или друге високошколске јединице,
са својством правног лица ради остваривања студијских програма и сродних
дисциплина, научних истраживања и уметничког рада и ефикаснијег коришћења
ресурса“.

У овом тексту библиотеке се могу подвести једино под „ефикасније коришћење
ресурса“!

– Сада у Србији три универзитетске библиотеке имају својство правног
лица, али како ће убудуће и факултети изгбити својство правног лица, изгубиће
га вероватно и библиотеке.

У чл. 48. дефинише се шта универзитет ради у циљу остваривања основних циљева,
а то је интегрисање функција свих установа и јединица у саставу универзитета,
па тако, између осталог, универзитет има посебну надлежности у областима
утврђивања јединствених стандарда рада служби и сервиса, јединствених стандарда
за формирање база података свих јединица, формирање јединственог информационог
система и образовање током читавог живота.

– Међутим, нигде није дефинисано да то на универзитету раде баш библиотеке!

Код стицања средстава од оснивача, под тачком 3. се налази опрема која би
могла да буде и библиотечка, а под 4. библиотечки фонд, али ни ту ништа
није прецизно дефинисано шта се од тога односи на библиотеку.

Код сопствених прихода, каже се да средства која високошколска установа,
односно организација у њеном саставу оствари, може њима и да располаже,
док се остала средства дефинишу преко министарстава.

Библиотекар се нигде не спомиње

Постоји и став у коме се каже да високошколске јединице
у саставу универзитета кад ра-сполажу средствима из става 1. овог члана,
у правном промет иступају у своје име и за свој рачун, у складу са Законом,
Статутом универзитета и сопственим статутом. Значи, уколико би систем библиотека
у оквиру универзитета имао статус организационе јединице, сопствени статут
итд. могао би да иступа самостално.

– У супротном, биће само једна од служби ректората, што може да буде
веома неповољно за нас.

Веома често смо овде разговарали и о статусу наставног и ненаставног особља
на универзитету, па смо констатовали да статус библиотекара ни раније није
био нарочито дефинисан, а сада се у чл. 62. каже ко су запослени на универзитету:
„Наставно особље у смислу овог Закона су наставници, истраживачи и сарадници.
Ненаставно особље чине лица која обављају стручне, административне и техничке
послове“: Значи, овде се библиотекар уопште не помиње, осим што може да
се подведе под стручне послове.

Звања која постоје су сарадник настави и асистент. За сараднике у настави
одређени су само лектори и виши лектори. Међутим, постоји у члану 70. став
који каже да „општим актом високошколске установе могу се утврдити и друга
звања сарадника“.

– То је нешто на чему смо се ми у Комисији надовезали, па смо у том
смислу и сачинили предлог.
Код органа високошколских установа који ће се поново конституисати после
израде плана реорганизације универзитета и нових статута, биће потребно
дефинисати ко је тај који одлучује о библиотекама и о библиотечком систему
на универзитету.

Да би видели чиме ми, у ствари, располажемо на универзитетима, ми смо на
основу анкете коју је наша матична служба прикупљала за 2004. годину и анкете
коју је прикупљала Библиотека Матице српске за високошколске библиотеке
у Војводини, направили преглед из кога се види на кога ће се односити ти
евентуални чланови које смо ми као Комисија предложили, да би боље дефинисали
нашу позицију на универзитетима.

Оно што је дефинитивно јасно, то је да ни наш закон, а ни закони у другим
европским земљама, као и земљама у региону, не дефинишу положај библиотека.
У законима су библиотеке нешто што је стандард универзитета који се подразумева.

– Све што је дефинисано о библиотечком статусу, сарадницима и др. дефинише
се ста-тутима универзитета. Пошто ће се ти статути правити тек после планова
о реорганизацији универзитета, наша је идеја била да ми предложимо текст
чланова статута који би се уградили у све статуте државних универзитета
у Србији, и да на основу тога покушамо да свој положај боље дефинишемо у
будућности.

Значајни ресурси високошколских библиотека

Према подацима који су презентирани, библиотеке у Србији
нису сиромашне. На Универзитету у Београду постоје Универзитетска библиотека
и факултетске библиотеке (78) које имају преко 2.600.000 књига, 87.000 наслова
часописа, доступ до 14.000 електронских часописа, скоро 13.000 м2 простора,
3.600 места у читаоницама (и то је једино веома мало), и те библиотеке треба
да задовоље потребе 5.000 наставника и 80.000 студената.

– У свим тим библиотекама ради свега 268 запослених, што заиста није
много, од чега су њих 193 са стручним испитом. Својеврстан проблем представља
то што у библиотекама на нашим универзитетима постоји доста људи који обављају
библиотечке послове, а немају стручни испит. То је нешто што у принципу
за једну професију није добро јер она мора да буде дефинисана, и ми да би
могли да инсистирамо да за нас важе одредбе Закона о библиотечкој делатности,
морамо и да инсистирамо на томе да у библиотекама раде стручни кадрови,
значи они који имају стручни испит.

Систем бодовања за број запослених је
контрапродуктиван

Универзитет у Новом Саду има 47 библиотека, 817.000 књига,
17.000 наслова часописа и приступ до 14.000 електронских часописа, располаже
са преко 9.000 м2 библиотечког простора, има 3.200 наставника и 47.000 студената,
94 запослена радника, од чега 48 са стручним испитом.

У Новом Саду је специфично то да не постоји централна универзитетска библиотека,
слична онима у Нишу, Крагујевцу и Београду, него матичне функције за све
високошколске библиотеке на Универзитету у Новом Саду обавља Библиотека
Матице српске, а формирана је и централна библиотека која има координациону
функцију.

Универзитет у Нишу има централну универзитетску библиотеку и 19 библиотека,
369.000 књига, преко 8.500 наслова часописа, 14.000 електронских часописа,
располаже са око 5.000 м2 простора, 955 места у читаоницама, има преко 2.200
наставника и 30.000 студената, 65 запослених, од којих њих 40 има стручни
испит.

– Укупно, наше библиотеке на универзитетима располажу са око 4 милиона публикација,
све располажу са 14.000 електронских часописа (што је много и у светским
размерама), номинално имају доста простора, али већ знатан број библиотека
има проблеме са недостатком простора због тога што код нас систем бодовања
који одређује колико запослених треба да има у библиотекама иде и преко
броја свезака.

Трансформација библиотека не сме да
доведе до смањења броја запослених

Библиотеке универзитета у свету у принципу су се определиле
за нулти раст, што значи да се за онолико књига које приме, толико и расходују,
јер је немогуће стално дозиђивати толики простор.

То значи да би требало размишљати о томе да се на нивоу универзитета направе
заједнички депозити у којем би се чувао по један примерак сваке публикације
која је значајна за универзитет, а остало да се расходује, како би расположиви
простор био на најбољи могући начин искоришћен.

Укупно ми треба да услужимо око 11.000 наставника и сарадника, и око 170.000
студената, што је заиста јако много, а укупан број људи који би требало
да ради износи око 450.

Према томе, пред нама су огромни задаци и трансформа-ција библиотека не
би смела да иде на уштрб броја радника, не-го у правцу подизања квалификационе
структуре запослених и боље организације рада.

Предложен тест о библио-текама који
треба уградити у статуте универзитета

Др Филипи-Матутиновић је затим образложила предлог текста
који би требало уградити у статуте државних универзитета у Србији, који
је сачинила Комисија за развој.

– На основу свега до сада изнетог, као и на основу статута и закона
великог броја европских земаља и земаља у региону, предложили смо текст
који је разматран и усвојен од стране Извршног одбора Заједнице, који ће
бити постављен на сајт Универзитетске библиотеке у Београду и сајт Заједнице,
како би сви имали прилике да доставе своје предлоге и примедбе.

Након тога ће Извршни одбор Заједнице послати текст свим ректоратима
универзитета у Србији о томе како би требало дефинисати будући положај високошколских
библиотека као информационих система.

У принципу, факултетске библиотеке и Универзитетска библиотека једног универзитета
сачињавају јединствену организацију. Нови универзитети се тако и оснивају,
па је цео систем једна целина са поделом послова између универзитетских
и факултетских библиотека.

На старим универзитетима у Европи то још увек није случај, али су сви кренули
у трансформацију како би библиотеке постале јединствени информациони сервиси.
Такође се кренуло са изградњом заједничких дигиталних репозиторија и заједничких
депоа – места где одлажу оно што им је сувишно од штампаних материјала,
заједничко образовање корисника итд.

Универзитетска библиотека
Предлог текста за будуће статуте универзитета гласи:

Универзитетска библиотека је организациона јединица у саставу универзитета
и представља центар јединственог библиотечко-информационог система универзитета,
чија је сврха изградња интегрисаног библиотечко-информационог сервиса за
подршку образовним, научноис-траживачким и уметничким активностима на универзитету.

Интегрисани библиотечко-информациони систем чине све библиотеке на универзитету,
чији рад координира централна библиотека.

Библиотеке на универзитету прикупљају, обрађују, чувају и дају на коришћење
научну и стручну литературу, посебно грађу која настаје у оквиру универзитета;
обезбеђују приступ класичним и дигиталним информационим изворима; израђују
библиографије радова. Наставника и сарадника универзитета; пружају потребне
информације и образују кориснике у области ефикасног коришћења расположивих
информационих извора.

Библиотекари и виши библиотекари и библиотекари саветници су сарадници у
процесу наставе са посебном одговорношћу у области коришћења информационих
ресурса и изградње јединственог информационог система универзитета. Библиотекарске
послове на универзитету обављају лица која имају одговарајуће стручне квалификације,
у складу са Законом о библиотечкој делатности Републике Србије.

Универзитетска библиотека има својство високошколске јединице у смислу Закона
о установама и суделује у правном промету под називом универзитета и својим
називом;

Универзитетска библиотека има свој статут који мора бити у складу са статутом
универзитета;

Унутрашња организација библиотеке, овлашћења у оквиру управљања библиотеком
и остала питања уређују се Законом о високом образовању, Законом о библиотечкој
делатности, актом о оснивању и статутом универзитетске библиотеке и факултета.

Сенат универзитета
Предлог текста за члан статута који се односи на Сенат универзитета:

Сенат универзитета именује:

1. Управни одбор универзитетске библиотеке,

2. Комисију за библиотечко-информациону делатност на универзитету
и

3. Даје сагласност на Статут универзитетске библиотеке.

Комисију за библиотечко-информациони систем чине проректор
и продекани задужени за наставу и научни рад или њихови овлашћени заменици,
представник Рачунарског центра универзитета, централне универзитетске библиотеке
и представници студената које именује Сенат.

Директор универзитетске библиотеке, односно библиотечко-информационих сервиса
је по функцији члан Сената универзитета.

Директора универзитетске библиотеке поставља ректор на предлог Управног
одбора библиотеке и Комисије за библиотечко-информациони систем.

Заједница је успешно радила

Секретар Заједнице мр Милена Матић, изложила је
најважније делове извештаја о раду Заједнице између две Скупштине.

Она је нагласила да је Заједница је у 2005. години, захваљујући већим средствима
добијеним од чланарине, Министарства за науку и заштиту животне средине,
објављивања огласа и донација спонзора, реализовала добар део планираних
задатака.

Заједница је из сопствених средстава уплатила чланарину за 2005. највећој
асоцијацији библиотечких удружења IFLA и Европској асоцијацији
истраживачких библиотека LIBER. Више стручњака из Универзитетске
библиотеке учествовало је у међународној сарадњи са ових асоцијацијама,
излагавши своје радове на три међународна скупа.

На тим скуповима заједницу су представљали др Стела Филипи–Матутиновић на
скупу INFORUM у Прагу, др Стела Филипи–Матутиновић и Богољуб Мазић
на 34. конференцији LIBER-a u Groningen-u, мр Милена Матић на
71. конференцији ИФЛА-е у Ослу.

Заједница је и ове године, уз финансијску подршку Министарства за науку
и заштиту животне средине, издала три свеске часописа „Инфотека“
(двоброј 1-2/2005, 3/2005) и шест бројева гласила „Високошколске библиотеке“.

Заједница је у сарадњи са стручњацима из Универзитетске библиотеке „Светозар
Марковић“ организовала једнодневне образовне курсеве. Од комисија Заједнице
највише су радиле Комисија за развој и Комисија за стандарде.

Стручни скуп

У оквиру Скупштине, одржан је и Стручни скуп
под називом „Библиотечки стандарди и статус библиотека
и библиотекара„, на коме су изложене следеће теме:

Др Стела Филипи-Матутиновић, Универзитетска библиотека
„Светозар Марковић,“ Београд: Будућност високошколских библиотека
(преглед ставова изложених на годишњој конференцији LIBER-a);

Гордана Вилотић, Библиотека Филозофског факултета, Нови
Сад: Библиотечки стандарди и статус библиотека и библиотекара (тeзе
за дискусију);

Предраг Ђурковић: Data-status – делатност;

Богољуб Мазић, Универзитетска библиотека „Светозар
Марковић,“ Београд: Улога универзитетских библиотека у изградњи
дигиталних репозиторија институција – преглед ставова изложених на годишњој
конференцији Liber-a;

Драган Кнежевић: MISSING LINK International Book-sellers:
презентација;

Мр Александра Павловић, Универзитетска библиотека „Светозар
Марковић,“ Београд: Стандардизација у међубиблиотечкој позајмици;

Нада Поповић, Народна библиотека Србије, Београд: Преглед
вести из Кобсон-а;

Вера Прокић, Научни институт за ветеринарство, Нови Сад:
Утицај система квалитетa на статус и развој библиотеке у научноистраживачкој
установи;

Александра Поповић, Сања Антонић, Адам
Софронијевић, Универзитска библиотека «Светозар Марковић», Београд:
Библиотекари и информатори у улози едукатора – стандарди у пракси;

Мр Драгана Милуновић, Народна библиотека Србије, Београд:
Специјалне библиотеке у републици Србији – стањe у 2003. и приоритети
развоја са предлогом мера за унапређење рада

Јелена Добриловић, Институт за путеве, Београд: Потенцијални
резултати примене система квалитета у пословању библиотеке института за
путеве;

Мр Милена Матић и др Стела Филипи-Матутиновић,
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд: Прелиминарне
образовне активности за побољшање квалитета библиотечког рада.

Сви ови радови ће бити објављени у часопису ИНФОТЕКА.

 

Новоизабрани органи Заједнице

На основу пристиглих предлога, изабрани су тајним гласа-њем
органи Заједнице за
наредни четворогодишњи мандат.

За председника Заједнице изабран је др
Александар Седмак, заменик министра за науку и заштиту
животне средине, а за потпредседника је поново изабрана др Стела
Филипи Матутиновић. За Секретара Заједнице изабрана је
Мр Вера Петровић, руководилац матичне службе Универзитетске
библиотеке у Београду.

Извршни одбор

За чланове Извршног одбора изабрани су:

1. Проф. др Војин Тошић, Саобраћајни факултет Универзитета
у Београду,

2. Проф. др Мирка Зоговић, Филолошки факултет Универзитета
у Београду,

3. Проф. др Цветана Крстев, Катедра за библиотекарство
и информатику Филолошког факултета Универзитета у Београду,

4. Проф. др Миленко Пекић, Филозофски факултет, Приштина,

5. Мр Биљана Лазовић, наставник, асистент на Катедри за
француски језик и књижевност Филолошко уметничког факултета Универзитета
у Крагујевцу,

6. Богољуб Мазић, информатор саветник, заменик управника
Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић” у Београду,

7. Гордана Вилотић, библиотекар саветник, управник Библиотеке
Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду,

8. Снежана Јанчић, библиотекар Универзитетске библиотеке
“Никола Тесла” у Нишу,

9. Мр Горан Петровић, библиотекар Правног факултета Универзитета
у Крагујевцу,

10. Иванка Клајн, библиотекар Библиотеке Матице српске
у Новом Саду,

11. Мр Мирјана Брковић, управник Централне библиотеке Универзитета
у Новом Саду,

12. Слађана Суботић, библиотекар Универзитетске библиотеке
у Крагујевцу,

13. Александар Дучић библиотекар Универзитетске библиотеке
у Крагујевцу.
*
За чланове Надзорног одбора изабрани су:

1. Проф. др Јулијана Вучо, Филолошки факултет
Универзитета у Београду,

2. Радмила Радојевић, библиотекар Универзитетске
библиотеке у Крагујевцу,

3. Др Светлана Мирчов, руководилац Библиотеке
Правног факултета у Београду.

 

Комисија за унапређење библиотечког
пословања

У Комисију за унапређење библиотечког пословања
изабрани су:

1. Вера Рајачић, библиoтека Правног факултета
Универзитета у Београду,

2. Драгана Николић-Миљуш, библиотека Машинског
факултета Универзитета у Београду,

3. Зорица Ђокић, библиотекар Медицинског
факултета Универзитета у Новом Саду,

4. Боривоје Везмар, библиотекар библиотеке
Катедре за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Бeoграду,

5. Мр Вера Петровић, библиотекар Универзитетске
библиотеке у Београду

6. Драган Јеленковић, библиотека Факултета
за менаџмент, Зајечар

7. Божидар Динић, Универзитетска библиотека
Ниш

8. Гордана Петронијевић, библиотека Технолошког
факултета, Лесковац

 

Комисија за економски и статусни положај
библиотека

У Комисију за економски и статусни положај библиотека
изабрани су:

1. Виолета Ракић, библиотека Филозофског
факултета Универзитета у Новом Саду,

2. Др Биљана Живковић, библиотекар Медицинског
факултета Универзитета у Новом Саду,

3. Мр Весна Жупан, библиотекар саветник
Универзитетске библиотеке у Београду,

4. Гордана Петронијевић, библиотекар Технолошког
факултета у Лесковцу.

 

Комисија за координирану набавку

У Комисију за координирану набавку изабрани су:

1. Медиса Колаковић, библиотека Филозофског
факултета Универзитета у Новом Саду,

2. Вања Ерор, библиотека Правног факултета
Универзитета у Београду,

3. Наташа Васиљевић, библиотекар Универзитетске
библиотеке у Београду,

4. Доц. др Славко Мандић, Факултет за
менаџмент, Зајечар.

 

Комисија за израду стандарда

У Комисију за израду стандарда изабрани су:

1. Славица Несторовић-Петровски, библиотека
Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду,

2. Бранка Ногић, библиотекар Универзитетске
библиотеке у Београду,

3. Весна Стојановић, библиотекар библиотеке
Правног факултета Универзитета у Нишу.

 

Комисија за развој

У Комисију за развој изабрани су:

1. Др Стела Филипи-Матутиновић, информатор
саветник Универзитетске библиотеке у Београду,

2. Зоран Б. Живковић, управник Универзитетске
библиотеке у Нишу,

3. Ана Јовичевић-Поповић, библиотека Правног
факултета Универзитета у Београду,

4. Адријана Зубић, библиотека Машинског
факултета Универзитета у Београду,

5. Бранислав Ђурашевић, библиотека Института
за нуклеарне науке – Винча

 

Комисија за заштиту библиотечког материјала

У Комисију за заштиту библиотечког материјала изабрани
су:

1. Ивана Пајић, библиотека Правног факултета
Универзитета у Београду,

2. Вукосава Лалић, библиотекар Универзитетске
библиотеке у Београду,

3. Мирјана Манчев, библиотека Природно-математичког
факултета, Ниш.

 

Комисија за маркетинг

У Комисију за маркетинг изабрани су:

1. Проф. др Гордана Стокић, Филолошки
факултет у Београд.

2. Невена Томић, библиотекар Библиотеке
Студентског града у Београду.

 

Закључци Скупштине

Тезе за закључке је припремила Гордана Вилотић,
члан Комисије за закључке.

И овом приликом је на Скупштини истакнуто да је један од
задатака Заједнице да перманентно унапређује свој рад и промовише га, како
међу самим чланством, тако и у оквирима финансијских, друштвених и других
структура од којих у великој мери зависи њен рад. Дошло се до закључка да
у рад Заједнице мора да се укључи што већи број њених чланова, посебно у
комисије. У наредном периоду требало би активирати рад комисија, јер проблематика
коју оне разматрају односи се на неке од најважнијих аспеката рада високошколских
библиотека. Резултати рада комисија могли би у знатној мери да уједначе
и унапреде рад библиотека, што би допринело промовисању њиховог рада.

Наставиће се тренд активног учешћа Заједнице у доношењу
законских и других аката која разматрају проблематику високошколских библиотека.
У новом Закону о високом образовању није адекватно решен статус библиотека,
нити је одређена стратегија за њихову будућност. С обзиром да су у току
промене које се односе на организацију и рад факултета, очекује се да ће
доћи до промена и у раду библиотечко-информационих система на универзитетима.

Пошто је у току усаглашавање статута универзитета са новим
Законом о високом образовању, Заједница је усвојила Предлог за измене статута
универзитета у Србији, који ће бити послат свим ректоратима на разматрање
и усвајање.

Статистички подаци за 2004. годину који се односе на рад
високошколских библиотека у Србији показатељ су успешности њиховог рада,
али истовремено указују на међусобне разлике и проблеме. Праћење, анализа
и унапређење рада високо-школских библиотека обавља се перманентно.

Тема стручног скупа била је „Библиотечки стандарди
и статус библиотека и библиотекара„. У рефератима су разматрани
аспекти ове проблематике у садашњем тренутку, али и препоруке и визије које
се односе на будућност. У оба случаја истичу се стандарди – праћење, доношење
и примена – кључни фактори који директно утичу не само на квалитет пословања,
већ и на статус библиотека и библиотекара. Ова проблематика ће још дуго
бити у фокусу активности Заједнице, јер постојеће стандарде и квалитет пословања
ваља побољшати, јер то је једини пут ка достизању светских стан-дарда.

 

Усвојен је и Програм
рада

Један од докумената који је Скупштина усвојила је и Програм
рада за наредни период, који је, практично, наставак плана из претходног
периода и гласи:

1. Заједница ће организовати образовне курсеве за библиотекаре
у складу са потребама условљеним развојем технологије и са предлозима чланица.

2. У 2006, Редакција часописа Инфотека има у плану
уређивање и издавање два редовна броја за 2006. и припрему часописа за трансформацију
у електронски часопис.

3. Редакциони одбор ће радити на професионализацији рада
Редакције и сталном побољшању квалитета чланака за објављивање, а према
стандардима за стручне и научне часописе.

4. Заједница ће у 2006. поставити сопствену веб страницу
на Интернет.

5. Заједница ће наставити да позива библиотеке високошколских
и научноистраживачких установа да приступе Заједници библиотека универзитета
у Србији.
Организовање састанака Извршног и Надзорног одбора Заједнице биће по потреби.
Рад на организовању 12. Скупштине Заједнице узеће у обзир предлоге чланства.

Одавање признања

Скупштина је на крају изразила захвалност др Мирки
Зоговић и Милени Матић на досадашњем
раду, а очекује се да ће мр Милена Матић која
је отишла у пензију, и даље бити врло активна у раду Заједнице.

Апел за уплату чланарине

На Скупштини је било речи и о томе да један
број библиотека није уплатио чланарину, што знатно лимитира активности Заједнице,
па је упућен апел тим библиотекама да своју обавезу одмах измире.

Излазећи у сусрет молби Редакције часописа „Високошколске
библиотеке“, министар за науку и заштиту животне средине др Александар
Поповић одговорио је на постављена питања. Интервју са њим објављујемо у
целини.

Министарство на чијем сте Ви челу, са високим
уважавањем односи се према библиотекарству, као научној дисциплини која
битно доприноси развоју науке и учесник је у образовном процесу, што дубоко
кореспондира са односом друштва према библиотекама у развијеном свету. Да
ли је то дугорочна стратегија вашег Министарства?

– Министарство науке и заштите животне средине сматра да
све гране науке у Србији које показују квалитетне резултате треба да буду
подржане од стране надлежних институција. Свакако да библиотекарство завређује
досадашњу подршку министарства.

Како Ви видите нову улогу библиотека као информационих
центара?

– Верујем да ће библиотеке као информациони центри представљати
основу која ће знатно олакшати и убрзати доступност потребних података нашим
научницима и да ће у тој форми бити важан елемент у истраживачком раду.
Оне то, заправо, и сада већ јесу, али, наравно, увек има простора за побољшање
и унапређење.

Није усамљен случај код нас да се библиотекарство
сврстава, рецимо у културу, а занемарује се његова улога у научној делатности,
па се чак и негира библиотекарство као научна дисциплина. Како Ви гледате
на овај проблем?

– Мислим да позити-ван став које Министарство науке и заштите
животне средине показује према библиотекарству може допринети да се временом
схвати значај истог у савременом друштву и постепено промени погрешно конципирана
слика која библиотекарство приказује само као један облик културе. Напокон,
ако је игде у науци у последњих пет година начињен јасан и видан напредак,
онда је то у доступности научних часописа. А тога не би било без библиотека.

Господине министре, Министарство на чијем сте челу
уложило је до сада много средстава у опремање библиотека и куповину база
података, што представља – слободно се може рећи – цивилизацијски помак
за Србију. Хоћете ли са овом политиком наставити?

– Апсолутно! Према подацима којима располажем, Србија је
тренут-но у европском врху по броју база података које су доступне научницима
у земљи. Неопходно је број база података и број доступних годишта ширити,
али и много офанзивније наступити што се тиче набавке електронских верзија
књига.

На крају, молимо Вас да нам одговорите и на питање
које се посебно односи на Зајед-ницу високошколских библиотека, односно
на овај часопис. Наиме, Ваше Министарство помаже скромним, али за нас веома
значајним средствима излажење овог информативног часописа, који је наи-шао
на веома леп пријем у нашој научној и библиотекарској јавности. Можемо ли
и даље да рачунамо на Вашу помоћ у излажењу овог часописа?

– Министарство науке и заштите животне средине ће у наредних
неколико недеља расписати конкурс за финансирање часописа. Критеријуми у
конкурсу ће бити јасно дефинисани, тако да ни у овом ни у другим програмима
министарства неће бити субјективизма или ће он бити сведен на минималан
ниво. На Вама је да се на конкурс пријавите.

Александар Поповић је рођен 1971. у Београду,
где је завршио и основну школу. Средњу школу завршава у Москви, а на Московском
државном универзитету “Ломоносов” уписује студије хемије.

Након окончања прве године студија се враћа
у Београд, а дипломира 1993. одбраном дипломског рада “Испитивање утицаја
еквилибрације и порозности катализатора на реакцију еквилибрације силоксана”,
који је радио под руководством др Петра Дворнића, ванредног професора на
Катедри за примењену хемију Хемијског факултета. Рад је одбрањен са оценом
10, а просек оцена у току студија му је био 8,39.

Стручну праксу је обавио у европској централи
компаније “Монсанто” у Бриселу.

У августу 1994. године почиње последипломске
студије на Државном универзитету Флориде (Florida State University) у граду
Талахасију (Talla-hassee).

Након одслушаних предмета на последипломским
студијама, приступа експерименталном раду под руководством др Michaela Blabera.
У октобру 1996. завршава последипломске студије и стиче звање магистра наука.
У току последипломских студија просек оцена му је био 3,32 (на скали од
1-4).

Од 18/07/1997. је стално запослен као асистент
на Катедри за примењену хемију, Хемијског факултета Универзитета у Београду.
На Хемијском факултету у Београду докторирао је 2002. и промовисан у доцента.

Говори енглески и руски, служи се француским
језиком.

 

Рачунарски центар Универзитета у Београду пустио је у рад прву међународну
оптичку везу између Академске мреже Србије у Суботици и чворишта мађарске
Академске мреже Хунгарнет у Сегедину, саопштио је београдски центар.

Преко ове везе може се остварити саобраћај и са другим европским академским
научноистраживачким рачунарским мрежама, наводи се у саопштењу и истиче
да је пројекат повезивања финансирала Европска комисија.

Тиме је наша академска мрежа, након вишегодишњег технолошког заостатка,
дошла у позицију да се пореди с мрежама најразви-јенијих земаља Европе.

(Танјуг)

У Народној библиотеци Србије 10. новембра је одржано
саветовање на тему: Цитатни индекси отвореног приступа, на којем
су излагања имали водећи светски и домаћи стручњаци за научне комуникације,
принципе цитирања литературе у науци и израде база података о цитатима,
као и реперкусијама резултата о истраживању цитираности научне литературе
на научну политику.

Посебно је наглашен значај отвореног приступа научним
информацијама како би оне постале доступне свима којима су потребне. Отворен
приступ омогућава знатно веће коришћење, а самим тим и цитирање научне
литературе, што може имати велики значај како за развој комуникације у
науци, тако и за вођење научне политике.

Саветовање је отворио министар за науку и заштиту животне
средине
Републике Србије др Александар Поповић.

Први предавач је био професор Жан Клод Гедон са Универзитета
у Монтреалу, један од најугледнијих светских присталица принципа да резултати
научних истраживања треба да буду приступачни свим људима, а не само онима
који могу да плате скупе публикације или лиценце, пошто се на тај начин
развој укупне светске науке значајно убрзава на општу корист.

Основни принципи отвореног приступа изложени су у материјалу
који је дељен учесницима и који објављујемо овом приликом, а део излагања
са овог саветовања биће објављен у следећем броју часописа „Инфотека“.

На Саветовању су биле изложене следеће теме:

Jean-Claude Guédon, Université de Montréal, Канада: Creating
symbolic value in Open Access (Креирање симболичне вредности у отвореном
приступу);

Перо Шипка, Филозофски факултет, Нови Сад и Центар за евалуацију
у образовању и науци, Београд. Национални цитатни индекси отвореног приступа
– зашто су тако потребни земљама у развоју (National OACIs: Why developing
countries need them so badly);

Melissa Hagemann, OSI, USA: Open Access to Scholarly
Communications (Отворени приступ за комуникацију у науци);

Биљана Косановић, Народна библиотека Србије, Београд: Отворени
приступ у Србији – примери добре праксе (Open Access in Serbia: Examples
from the ground)

Lilian van der Vaart, Холандија: Institutional Repositories,
Open Access and Research Assessment (Институционални репозиторији,
отворени приступ и резултати истраживања);

Дејан Пајић, Филозофски факултет, Нови Сад и Центар за
евалуацију у образовању и науци, Београд: СЦИндекс: Српски цитатни индекс
(SCIndeks: The Serbian Citation Index);

Tim Brody, University of Southampton, Велика Британија:
Citation Services for Institutional Repositories: Citebase Search
(Праћење цитираности у институционалним репозиторијима : претраживање базе
о цитатима);

Никола Стојановић, Народна библиотека Србије, Београд:
Заједничко претраживање доступних ОА репозиторија у КоБСОН-у (Federating
search of available OA repositories through KoBSON service);

Вера Прокић, Научни институт за ветеринарство, Нови Сад:
Институционални репозиторијум Науцног института за ветеринарство, Нови
Сад, из перспективе библиотекара (Institutional Repository of Veterinary
Institute, Novi Sad, Serbia, from Librarian Perspective)

Зоран Перишић, Математички институт САНУ, Београд: Сезамеее,
отвори се (Open Sesame).

У наставку објављујемо текст Алме Сван
на ову тему.

Појава и распростањеност Интернета омогућили су истраживачима
да своје научне резултате учине доступнима свима, свугде и у свако доба.
То се пре свега односи на чланке објављене у научним часописима, независно
од тога да ли њихове институције претплаћују одређени часопис или не,
али укључује и конгресна саопштења, дисертације или научне извештаје.
О томе се данас говори као о отвореном приступу (Open Access).

Истраживачи објављују сво-је резултате да би се знало
ко их је створио и да би други могли да их користе. Када је реч о чланцима,
само веома богате институције могу себи да допусте претплату на довољан
број научних часописа, тако да већини истраживача многи од тих извора
остају недоступни. С појавом отвореног приступа ситуација се у том погледу
променила.

Шта је отворени приступ?

Научна литература отворе-ног приступа састоји се од бесплатних
on-line копија чланака објављених у рецензираним научним часописима, затим
конгресних саопштења, техничких извештаја, дисертација и радних материјала.
У највећем броју случајева њихова употреба није ограничена лиценцама.
То значи да се без надокнаде могу кори-стити за потребе истраживања, наставе
или у друге сврхе.

Шта отворени приступ није?

Постоји неколико неспоразума о отвореном приступу. От-ворени
приступ није самопубликовање, нити је то начин да се избегне рецензија
или штампање, а није ни научна литература „ниже“ класе и вредности.
Једноставно то је начин како да се резултати научног рада учине бесплатнима
и online доступнима целокупној научној заједн-ици.

Како се отворени приступ обезбеђује?

Отворени приступ се може остварити на више начина. Свој
чланак истраживач може поставити као копију у отворени архив, односно
репозиторијум или га може објавити у часопису отвореног приступа. Он такође
може поставити дигиталну копију чланка на својој личној или институционалној
wеб страници.

Сва три решења омогућавају приступ много већем броју
потенцијалних корисника него претплаћивани часописи. При том се прва два
сматрају бољима у смислу систематичности и организованости, тако да обезбеђују
већу вероватност да ће представљени чланци бити лоцирани и прочитани.

Отворене архиве или репозиторији су
дигиталне колекције научних радова, депоноване од стране аутора. Ако је
реч о часописним чланцима, депоновање је могућно пре њиховог штампања
(препринт) или након тога (постпринт). Овај поступак познат је као самоархивирање.

Репозиторији садрже метаподатке за сваки чланак (наслов,
ауторе и остале библиографске податке)
у формату сагласном стандарду OAIPMH (Open Archives Initiative Protocol
for Metadata Harvesting).
Да бисте приступили таквим архивима можете користити Google или
неку од специјализованих машина за фокусирана и ефикаснија претраживања.

Специјализовани претраживачи систематски прикупљају садржаје
репозиторија, формирајући на тај начин глобалну базу актуелних истраживања.
Отворени репозиторији могу бити мултидисциплинарни у оквиру једног универзитета,
односно научне институције, или усредсређени на поједине научне области,
какав је нпр. arXiv, који покрива физику и сродне дисциплине.

Све је више отворених архива

Почетком 2005. у Великој Британији је постојало чак 40
отворених архива, а све већи број универзитета и научних института се
спрема да их покрене. Комплетан директоријум ових архива одржава eprints.org
са Southampton универзитета. На истом сајту нуде се и инструкције
за формирање архива,
намењене оним институцијама које их не поседују. Самоархивирање је светски
покрет који се убрзано развија. Истовремено, све је чешћа пракса да велики
финансијери пројеката формирају архиве радова објављених на пројектима
које сами подржавају.

Уколико се питате да ли издавач часописа у ком сте објавили
рад, ограничава ваше право да архивирате свој рад, то најчешће није случај.
Тренутна политика познатих светских издавача према само-архивирању детаљно
је описана на веб страници SHERPA пројекта на Nottingham универзитету.

Часописи отвореног приступа су рецензирани
часописи којима може прићи свако, без плаћања претплате или лиценце. У
многим случајевима они имају и своје штампано издање. Неки од њих, посебно
они које издају универзитети, не наплаћују ауторима никакве трошкове.
Други наплаћују публиковање чиме потпуно обрћу традиционални модел финансирања
у коме библиотеке, претплаћујући часописе, сносе трошкове публиковања.

Накнаду за публиковање могу плаћати сами аутори, али
у највећем броју случајева она се обезбеђује из средстава пројекта или
институција у којима аутори стварају. У неким случајевима фондације које
финансирају пројекте инсистирају на објављивању радова у овом режиму,
и за то издвајају посебна средства. Попис тих институција може се наћи
на сајту BMC (BioMed Central).

БМЦ је познати издавач литературе отвореног приступа
који објављује преко 100 часописа. Други пример су часописи разних колекција
PLoS (Public Library of Science), какве су PLoS Medicine
или PLoS Biology. Средства која је потребно уплатити ради публиковања
чланка вари-рају и, за оријентацију, у BioMed Central износе око 600 УСД,
а у PLoS око 1500 УСД по чланку. У току 2003 године JISC је на основу
договора с BMC Central обезбедио накнаду за 90 биомедицинских часописа
за потребе британских институција.

Свеобухватну листу Open Access часописа у свим областима
науке администрира Универзитет у Лунду, Шведска. Почетком 2005. године
листу је чинило преко 1400 часописа. Многи од ових часописа имају импакт
факторе и индексирају се у цитатним индексима (Web of Science, ISI). У
јуну 2004. године чак 239 ISI индексираних часописа било је у режиму отвореног
приступа.

Једна форма отвореног приступа сусреће се у тзв. Хибридним
часописима: то су часописи који без надокнаде дозвољавају приступ појединачним
чланцима за које су сами аутори сносили трошкове публиковања. Пример таквог
часописа је Proceedings of the National Academy, који за износ
од 1000 УСД сваки чланак преводи у режим отвореног приступа.

Бројни подаци показују да су чланци који се нуде у режиму
отвореног приступа цитиранији од осталих. У већини научних области та
разлика је двострука, а у некима од њих и већа од тога. Отворени приступ
значи да истраживања остварују већу утицајност него некада.

Штавише, истраживачки циклус – време потребно да се рад
одштампа, пронађе, прочита, цитира и примени од стране других истраживача
– значајно се убрзава када су резултати доступни у отвореном облику. Зар
и Ви не бисте желели да свим чланцима који су Вам потребни приступате
лако и без икаквог ограничења?

 

Додатне информације и извори

JISC Open Access иницијативе;

JISC’s FAIR Programme процењује и истражује различите механизме за унапређење
приступа институционалним изворима: www.jisc.ac.uk/pogramme_fair.html

DAEDALUS и TARDis пројекти се баве проучавањем различитих модела за формирање
и одржавање институционалних репозиторија: www.lib.gla.ac.uk/daedalus
и http://tardis.eprints.org

Пројекат ePrints UK развија национални сервис за приступ
отвореним репозиторијима по дисциплинама: www.rdn.ac.uk/projects/eprintsuk

 

Отворене архиве и само-архивирање

Веб страница Eprints.org садржи основне информације
о архивама отвореног приступа, укључујући и листу већ постојећих архива,
као и приручник како да сами креирате свој архив: www.eprints.org
За најпознатији претраживач отворених архива погледајте: www.oaister.org
и Citebase http://citebase.eprints.org/cgibin/search

Пројекат SHERPA (Securing a Hybrid Environment for Research
Preservation and Access) развија отворене архиве на водећим универзитетима
у УК: www.sherpa.ac.uk

Став познатих светских издавача према самоархивирању
може се детаљно прочитати на веб страници SHERPA пројекта: www.sherpa.ac.uk/romeo.php
(по издавачима) или ROMEO (Rights MEtadata for Open archiving) пројекту:
http://romeo.eprints.org (по насловима часописа).

Директоријум (попис) отворених репозиторија је у развоју
и може се погледати на: www.opendoar.org

Овај чланак је написала Alma Swan, Key
Perspectives, Ltd, а уредила Сара Хассен, JISC Communication
Team. Превод на српски приредила Биљана Косановић, ЦЕСС.

Придружујући се настојањи-мa у развијању архивирања
публикација на националном нивоу, истраживачке и високошколске институције
у Француској, желе да ојачају сарадњу истраживачких ценатара развојем
неке врсте заједничког простора циркулације научних резултата.

Путем функционалности «отвореног приступа», високо оцењеног
од стране и националних и међународних тела (OCDE, Académie des Sciences),
а који, уједно, пружа заштиту у случајевима поверљивих докумената, Архив
као свој приоритет поставља олакшавање комуникације и визибилности
радова истраживачима, како на националном, тако и на међународном
плану, у складу са испуњавањем улога јавног сервиса институција
у:

— развоју научних информација, као темељне улоге јавног
сервиса

—дуготрајном очувању докумената и успостављању баштине

—дистрибуцији и валоризацији целине резултата јавних
истраживања.

Како би се овај циљ остварио, HAL прикупља све
типове докумената, какви су чланци из часописа, радови са конференција
и радионица, тезе, предавања, извештаји…

Научне публикације представљају срж онога са чим се рачуна,
а истраживачи су позвани да размотре степен слободе или ограничавања овакве
врсте архивирања, које би било повезано са међународним издаваштвом, као
и усаглашено са законима о ауторским правима. Намењене истраживачима-ауторима,
као и свим актерима депоновања у репозиторију, ове странице
практичног водича предлажу објављивање и илустровање правних аспеката,
које, у прикупљању докумената, HAL треба да има у виду.

 

Желите да ставите документ у „отворени
приступ“?

Предуслови за то су следећи:

— Усагласите се са коауторима и осталим сарадницима (фотографи,
илустратори, остали аутори…). Код претходно публикованих радова, у случају
исплата хонорара, договори морају да буду постигнути.

—Проверите да ли је документ поверљивог типа (резултати
истраживања, тајни патен-ти…). Уколико се ради о таквом документу, могућ
је посебни (сакривени) фонд репозиторија.

Постоје две могуће претпоставке:

—ваш документ није био поверен издавачу или неком другом
дистрибутеру → слободни сте да га ставите у «отворени приступ»,

—ваш документ је поверен издавачу или неком другом дистрибутеру:

1. Ако никакав посебан услов правног уговора није закључен,
→ слободни сте да га ста-вите у «отворени приступ» после првог објављивања;

2. Ако закључени уговор није предвидео ексклузивно уступање
права на све видове или само електронске видове објављивања → слободни
сте да га ставите у «отворени приступ»;

3. Ако је уговор предвидео могућност преласка документа
у слободни приступ после извесног времена → можете да га ставите у «отворени
приступ», и то одмах у сакривени посебни фонд, а после извесног времена
и у «отворени приступ».

4. Ако је уговором предвиђено уступање свих права, и
то ексклузивно на сваки вид публикације, или само на електронски вид →
контактирајте свог издавача да бисте добили ауторизацију, рачунајте са
актуелном издавачком политиком када је реч о питањима слободног приступа
на сајту издавача или на сајту: http://www.sherpa.ac.uk/-romeo.php

 

Формат за постављање пуног текста

Ако су тачке 1-4 дефинисале ваше право за постављање
текста у «отворени приступ»,
можете да приступите у HAL:

Верзија чланка: ————————–Одговарајући
исписи:

Pre-print:
чланак дат на евалуацију———— → ауторов
текст без корекције

Post-print:
чланак који је евалуиран, кориго-– → Ауторов
текст без поставке издавача
ван и прихваћен за публиковање– – → Скен
текста објављеног чланка
—————————————— —→
Текст издавача у PDF формату

Када се разликује од издавачеве верзије (садржај, или број страна или
илустрације…), ауторов текст који претходи издавачевом не одговара критеријумима
ни пре, ни пост принта. Другим речима, у сваком случају га можете доставити
у HAL.

 

Правни уговор о преносу права

За вашу информацију информишемо вас о томе шта се подразумева
под правним уговором о преносу права?

То је документ којим аутор издавачу уступа право репродукје
сопственог дела, према одређеним условима (трајање, електронски вид и/или
класично издавање у папирној форми, часописи који се узимају у обзир,
начини комерцијалне дистрибуције…). Уговор о преносу може да буде успостављен
на различитим правним формуларима, као уговор или издавачки договор, усаглашен
пренос права, конвенција о дистрибуцији итд. …

Шта да чините уколико изгубите
уговор?

Услови уговора могу да се успоставе наново у «упутствима
ауторима», обично прецизираних у самом часопису у коме се ваш чланак појавио,
или је и у овом случају потребно контактирати издавача.

Подсећамо вас да увек задржавате право да HAL-у
доставите библиографску референцу, употпуњену DOI бројем документа
и да доставите пун текст документа у сакривени фонд репозиторија.
Посебни случај архивирања тезе у HAL-у: тезу, после оцењивања
и сагласности ментора одређене институције, доставља аутор.

 

Неколико савета за олакшавање постављања
ваших будућих публикација

—Изаберите издавача који дозвољава
архивирање у слободном (отвореном) приступу, консултујући
издавачку полити-ку на његовом сајту или на сајту http://www.sherpa.ac.uk/romeo.php;

— Настојте да увек сачувате
различите верзије ваших докумената, ваљано датираних,
насловљених или коментарисаних;

— Пажљиво читајте правне уговоре
о преносу права које вам шаље издавач;

—Уколико је неопходно преговарајте
са издавачем о могућности постављања
докумената у отворене архиве:

предвидите права на документ у својству неексклузивних;

у недостатку овога, сачувајте права на дигитални формат;

у недостатку, сачувајте право на постављање постпринта,
без задршке или после извесног времена;

у недостатку, сачувајте право на достављање препринта.

 

У вези са овим, прецизирајте јасно границе ауторизације
(трајање, вид публикације…) и интегралност преноса права на која пристајете,
увођењем специфичних клаузула о вашем праву на архивирање, према следећим
примерима:
«Аутор задржава право на поновну употребу садржине свога дела, у некој
другој форми,
под условом да ова употреба не буде конкурентна публикацији оствареној
од стране…
и нарочито у оквирима слободног приступа.»

Или:

«Аутор пристаје у смислу ексклузивног права на комерцијалну
експлоатацију на штам-пани вид објављивања… али задржава право дигиталног
архивирања верзије (поднесена/прихваћена/публикована) на својој веб страници
(лична/институционална страница) у слободном приступу (непосредном/ или…
неколико месеци после објављивања), ради некомерцијалне употребе, ово
право (укључује/не укључује) доставу PDF-а издавача.» (извод из енглеског
превода сваке клаузуле);

— Сачувајте у целини ваша
права преноса: увек ћете знати која су права на која
сте пристали и која сте уступили, за сваку од ваших публикација.

Ваше примедбе о пројекту водича

disguides@cnrs-bellevue.fr

 

Како би се отишло даље:

Ауторска права:
Сајт Министарства културе: http://www.-droitsdauteur.culture.gouv.fr/
– На HAL-у консултујте линкове о правним питањима и досијеима «отворених
архива» ваше институције;

Open access:
Сајт l’Inist CNRS-a: http://www.inist.fr/openacces/;

Политика издавача у вези са
правима архивирања: Сајт Romeo – Sherpa (издавачи):
http:-//www.sherpa.ac.uk/romeo.php;

Часописи у Open Access-у
Сајт Директоријума за часописе отвореног приступа (DOAJ): http://www.doaj.org;

Архивирање теза:
Цирку-лар Министарства № 05-094 од 29. марта 2005. о «Достављању,
означавању, дифузији и архивиратеза у електронском облику», на сајту
Теза: http://www.sup.adc.education.fr/bib/Acti?These?theses.htm

Како бисмо олакшали ваше подухвате,
саветујемо вам: редовно посећујте сајт HAL-а
и сајтове сопствене институције: приступићете информацијама и помоћним
документима, какви су:

—коментарисан модел издавачког уговора,

—модел захтева за ауторизацијом архивирања код издавача.

Превела:
Мр Александра Павловић

Гост Редакције нашег часописа је била
Шерил Kроу из Колорадо Спрингса, Колорадо (САД),
једна од учесница Међународне конференције „Деца
и библиотеке“ одржане у октобру месецу ове године
у Београду, у организацији Катедре за библиотекарство и информатику Филолошког
факултета у Београду.

Разговор са гошћом је водила др Стела Филипи-Матутиновић,
главни и одговорни уредник нашег гласила.

—Молим Вас да нам прво кажете
чиме се бавите и какво је Ваше образовање.

—Ја сам library technology educator, што је
наш назив за библиотекара специјалисту за ко-ришћење медијатека у Midland
International Elementary School, међународној основној школи. Студирала
сам књижевност и дипломирала сам на предмету Основно образовање.
Магистрирала сам из библиотекарства, а тренутно радим докторски рад из
библиотекарства и управљања информацијама на Емпорија Стејт Универзитету
(Канзас).

Такође, предајем и студентима на основним студијама дечју
књижевност (историју и савремене трендове у дечијој књижев-ности) и информациону
писменост у литератури за адолесценте на Колорадо универзитету у Денверу
и на Емпорија Стејт универзитету.

—Предмет вашег интересовања је
“Образовање кроз цео живот“. Да ли бисте могли да нам кажете нешто више
о томе?

— Свакако! Бавим се доживотним учењем зато што ме занима
зашто нека деца постају особе које уче целог живота, а нека не.

Пре свега, мислим да постоји проблем са дефиницијом,
око које се не слажемо сви и мислим да и не постоји стандардна дефиниција
доживотног учења. Школски библиотекар би га дефинисао као способност и
жељу за проналажењем информација које нас занимају.

Али, ако разговарате са неким из области образовања одраслих,
они понекад мисле да термин доживотно учење означава било
које образовање изван формалног. Зато, мислим да је важно да имамо
дефиницију око које ћемо се сви сложити.

—Енглеска има министарство за доживотно учење

Мислим да су неке појаве које су се догодиле у Енглеској
искристалисале дефиницију. У Енглеској су почетком 21. века, схватили
да њихови старији грађани нису у стању да се мењају заједно са технолошким
променама, тако да када више није било послова у фабрици, они су остајали
без посла, и нису знали како да науче нешто ново и да се уклопе у нове
технолошке промене у свету.

Мислим да се ово односи и на раднике широм света, али
Енглеска је одлучила да предузме нешто поводом овог проблема и основали
су Министарство за доживотно учење, односно перманентно образовање, јер
су схватили да је врло тешко подучавати старије, одрасле људе, нечем новом.
Напросто они нису имали потребне вештине. Зато су, у почетку, изабрали
наставнике из формалног образовања, посебно за млађи, основ-ношколски
узраст.

И сврха формалног образовања се променила. Циљ је постао
(макар део циља), неговање принципа сталног учења код деце, тако да им,
када одрасту, такво учење неће бити толико тешко, биће навикнути да уче
изван формалног образовања. Мислим да ми, као наставници, то треба да
имамо ово у виду док подучавамо и децу.

—Молим Вас да нам кажете још нешто
о томе, зато што је то нешто што и ми морамо да урадимо, посебно у академским
библиотекама, у земљама у развоју каква је Србија. Напросто, ми морамо
да се суочимо са тим проблемом.

— Мораћете! Треба рећи да сви ми имамо тај исти проблем.
Почела сам да тражим литературу о истраживањима из ове области и пронашла
да није много урађено на плану тога шта се може урадити код деце да би
се створио и неговао однос према доживотном учењу, што је заправо испало
добро по мене, јер ја желим да урадим истраживање.

Оно што сам открила, то је да су истраживачи Dunlop
и Grabiner, који су радили за Универзитет у Колораду, установили
три атрибута везана за људе спремне да доживотно уче. То су: способност
управљања собом, метакогнитивна свест – дакле у стању су да решавају проблеме,
а треће је опредељеност за стално учење, дакле мотивација.

И њихов закључак је да је мотивација вероватно кључна,
зато што ако нисте мотивисани, претходна два атрибута нису важна. Дакле,
одлучила сам да истражим мотивацију код деце и видим да ли су она изнутра
мотивисана за учење. А ако нису?

Деца су рођена са унутрашњом мотивацијом за учење. Видите
мале бебе које желе да уче чим их одмотате. То је једноставно у њима.
Али, студије показују да око осме године ова унутрашња мотивација почиње
да нестаје. А оно што покушавамо да схватимо је зашто се то дешава.

И то се не дешава са свом децом, нека настављају да буду
унутрашње мотивисана. Али, нека деца почињу да је губе у то дoба, и постоји
сталан пад од осме до тринаесте године. Рађена су истраживања и мислило
се да што се више спољашњих мотивација постави пред децу, то више изазива
пропорционални пад унутрашње мотивације.

Али, открило се да постоји грешка у том истраживању.
Док су га спроводили, истраживачи су питали децу зашто извршавају одређене
задатке, а као могуће одговоре дали су им само две могућности – да се
определе да ли је то унутрашња или спољаш-ња мотивацију.

Извршено је ново истраживање, (објављено је баш ове године)
где је деци дозвољено да означе више од једног одговора. И оно што су
открили било је да спољашња мотивација остаје скоро иста током целог школовања,
али да отприлике у трећем разреду, што поткрепљује претходно истраживање,
почиње да опада.

Оно што се дешавало је да док су били мотивисани спољном
мотивацијом – казном, наградом, оценом, и слично – мотивација је ипак
и даље опадала. Другим речима, до тренутка када стигнете до осмог разреда,
нисте ничим посебно мотивисани, можда мало оценама и наградом. Али, унутрашња
мотивација више не постоји, деца више не желе да испуњавају школске задатке.

Феномен који је том приликом откривен је да ниједан од
ових резултата нема везе са учењем ван школе, већ се они тичу само школе.

Мене занима да ли су ђаци мотивисани унутрашњом мотивацијом
ван школе. Деца се баве спортом, они уче многе ствари, можда и јесу мотивисани,
али их нешто у поставци нашег школског система, по мом мишљењу, демотивише.
Моја намера је да истражујем код деце у узрасту од око десет до тринаест
година, која су још увек унутрашње мотивисана, и желим да видим њихово
искуство и шта би им помогло да наставе да буду мотивисани да уче.

—То је веома занимљиво!

—Сматрам да ће бити. Једном кад сазнамо, можемо погледати
и наше библиотечке услуге и пробати да их обликујемо тако да буду мотивишуће,
да негују унутрашњу мотивацију.

Такође ме занима и теорија самоодређења. Deci и Ryan
траже начин на који би се обликовала спољашња мотивација тако да подстакне
унутрашњу мотивацију. Неке спољашње мотивације, посебно казне и награде,
чине да дете буде мотивисано. Они се ослањају на спољашњу и више не слушају
унутрашњу мотивацију. Али, ако им помогнемо да се идентификују са вредностима,
онда они постају мотивисани унутар себе.

Мислим да је то питање занимљиво. И мислим да ми у библиотекама
имамо јединствен положај у школи зато што можемо подстаћи децу да уче
ствари које су њима занимљиве. Мислим да учитељ у учионици мора да подучава
децу на извесне теме, а врло надарен учитељ може да подстакне мотивацију
код њих.

Ми у библиотекама смо потпуно слободни и отворени и можемо
да помогнемо деци да истражују шта год желе. И ми-слим да ако схватимо
која искуства су мотивишућа за децу, онда можемо редизајнирати наше програме.

—Дакле, помоћи им да науче оно
што морају…

— Да. И некако, информациона писменост јесте примарни
процес, чији садржај може да се мења. Зашто децу не подучавати информационој
писмености кроз садржај који су њима занимљиви?

— Каква су Ваша искуства као студента
на докторским студијама? Како то изгледа у Америци?

—Ја сам врло задовољна својим програмом. Провешћу највероватније
три, четири године учећи. Програм је направљен врло повољно за оног ко
је запослен. Мислим да сте раније морали да оставите посао и идете на
факултет. Сада ја могу да одлетим на факултет и учим јер су предавања
углавном викендом, тако да ја тамо одем у петак увече, а на предавања
идем у суботу и недељу преподне. Када завршимо са програмом курса, онда
се полажу испити. Онда ћу почети да радим на својој дисертацији.

—Колико испита је предвиђено за
докторат из библиотекарства?

— Мислим три. Нисам сигурна.

—Да ли имате једног ментора или
их има више?

— Имам једног ментора, и он ме прати од почетка. Али,
приметила сам, оно што ме чини веома срећном, задовољном програмом, јесте
да на сваком предмету који похађам, могу да приступим са тачке
проблема који мене занима.

Немају сви који похађају програм, неку тему. Неки су
веома отворени и траже своју те-му.
Ја сам дошла са проблемом, ја сам желела одговор на питање, желела сам
да истражим проблем.
На пример, унутар курса о квантитативним истраживањима могу да искористим
технике које учимо за моје теме, и да квантификујем своје резултате.

Исто је и са информационом психологијом. Могу да је искористим
за моју тему. Тако скупљам делове. Иако похађам наставу тек годину дана,
већ постајем фокусиранија на проблем који желим да истражим. За годину
дана можда ћу променити правац у коме идем, али знам сигурно да ће увек
у питању бити процес доживотног учења. Дакле, мислим да је ово збиља одличан
начин да се кандидат припреми за дисертацију.

—Колико људи је на тим курсевима?

— Моја група прошле године је била прва, само нас пет
је примљено и требало је да останемо заједно, али није на крају тако било
јер су неки истовремено пратили два курса, али никада нас није било више
од седам у групи. То је врло мала група.

— То би требало да буде нормално,
јер је Ваш предмет интересовања веома специфичан.

—Код група волим то што нико од нас не студира исту ствар,
осим што изучавамо исте методе и размењујемо једни са другима мишљења
о томе у ком правцу нас воде ти методи.

Тако, на пример, ја имам у групи једног кандидата из
медицинске области, другог који се
бави управљањем, трећег из музеја, и то је само пример широког спектра
интересовања. Тако, док учим о методама, учим и о другим областима. И
мислим да је добро сагледати проблем и са друге
тачке гледишта, из друге перспективе. Библиотекарство је само један мали
део неке целине, па овакав начин рада омогућава да видим и друге делове,
и могу да изградим бољи однос према другим професијама.
Мислим да ме то искуство заокружује као професионалца.

То је заиста изузетан програм који не могу довољно да
га нахвалим. јер нас има мало у групи и добијамо пуну пажњу професора.

— Како финансирате своје докторске
студије?

— Основну школу не интересује да ли ћете постати доктор
наука. Ја сам уједно и ванредни професор на факултету, тако да предајем
само када им је то потребно, па ни они немају интереса да финансирају
моје докторске студије. На срећу, Универзитет даје пристојну стипендију,
а и само школовање није тако скупо. Вероватно путни трошкови износе више.
Тачно је да је то мали “финансијски удар“ на мене, али мислим да ће
се на дуге стазе исплатити – ако не у новцу, онда у личној сатисфакцији.

—Који су Ваши утисци о Србији?
Да ли сте посетили још неку библиотеку осим Универзитетске? Да ли сте
имали времена да видите још нешто?

—Јесам, било је дивно. Спонзорисала ме је Амбасада, International
speakers program, for Washington DC. Осећала сам се привилеговано.
Имала сам прилику да посетим Нови Сад. Било је импресивно. Говорила сам
пред групом у којој је било више од сто библиотекара.

Били су веома захвална публика, и мислим да су били веома
изненађени што говорим о информационој писмености. И мислим да су највише
били изненађени тиме што сам им причала приче. Налазим да су људи овде
врло формални, а причање прича није формално. Мислим да је суштина концепта
у препуштању и дозвољавању себи да се буде експресиван за децу… Да ли
је овде нешто ново?

— Да.

—Није онда ни чудо што су ме тако гледали.

—А посебно је то ново у библиотекама. У обдаништима,
позориштима за децу и сличним местима, то је уобичајено. Али дечје библиотеке
нису тако добро развијене у том правцу.

—Међутим, десило се да је идеја почела да се прихвата
и код вас. Доста људи ми је после пришло и постављало питања о свему овоме.

И ја мислим да је мој начин причања прича веома драматичан,
али не мора да буде такав. Ваш начин причања приче је ваш и треба да вам
прија. Али поента је да када ја причам причу, не причам је само забаве
ради, већ је користим да бих децу навела на читање. Казала сам им да је
прича коју сам им управо испричала, из књиге. Све моје приче су из неке
књиге. А овде стоје књиге, и овде су књиге које су сличне причи коју сам
вам испричала.

А циљ је, наравно, да књиге буду разграбљене са полица.
И то је управо оно што покушавате да урадите. И мислим да је наша главна
улога (ово је, донекле, контроверзно) – мотивисање деце. Ако је потребно,
обраћаћу им се у чудним костимима… урадићу шта год је потребно да би
деца читала. Мислим да је то оно што ми, библиотекари за децу, морамо
да радимо.

—Како да то урадимо за студенте?

—Мислим да постоји простор за нешто од овога што се може
применити и код студента. Одрасли су, у ствари, деца изнутра. Неко ме
је питао шта радим за средњошколце, ја сам мислила да су у питању тинејџери,
али сад знам да су мислили на старије. Мислим да би ту биле добре страшне
приче, занимљиве историјске приче… Мислим да је прича изузетно моћно
средство које треба да користимо у свему што радимо са људима. Мислим
да постоји емоционална и духовна веза коју људи треба да успоставе.

—Али, они стално гледају телевизију
или играју игрице Заиста је комуникација
између људи нешто друго…

—Комуникација између људи је суштина. И мислим да ми
у библиотекама то нисмо успоставили. Били смо само складиште информација.
Али потребно је да изађемо из те улоге.

— Како Вам се допала конференција
на којој сте учествовали?

—Постојала је језичка баријера, и то је било тешко, иако
је амбасада овде обезбедила преводилачке услуге, што је било изузетно
добро.

Било је занимљиво бити на конференцији где су сви истовремено
на истом месту и у исто време. У САД се такви скупови одржавају у неколико
просторија, са различитим темама. Покушавала сам да осетим теме и идеје
у овој земљи и неке су исте као и наше.

Мој основни утисак је да ви још увек тражите филозофско
усмерење за рад са децом. Иначе, импресионирана сам организацијом конференције.
Мислим да је изузетно добро организована. Александра Вранеш је обавила
изузетно професионално цео посао. Заиста сам импресионирана.

—Да ли бисте волели да поново
дођете у Београд?

— Да. Људи су изузетно гостољубиви. И доста људи говори
енглески. Не могу да замислим како би ситуација изгледала обрнуто, у САД,
где нико не зна ваш језик, или га мало њих зна и како тешко би то било.
Али, овде сам се осећала тако да могу да разговарам са таксистом и да
ме он разуме. То је било врло лепо.

—Да. Наша деца почињу да уче енглески
од првог или трећег разреда и то значи седам или десет година, тако да
морају да се сећају нечега кад заврше школу.

—То је очигледно. А ми у САД заостајемо у томе. У мојој
школи је обавезно да деца почну да уче неки страни језик, па се тако у
мојој школи учи француски. Мислим да је то неуобичајено, јер највећи број
школа то не ради.

—Није лоше за децу да науче страни
језик…

—Мислим да је то одлично…

— Док су мали лако уче…

—Иста је ствар са информационом писменошћу. Ја подучавам
вештинама претраживања малу децу и они желе да науче, то је то доба…И
они уче, радимо истраживачке пројекте кроз целу основну школу. И забављамо
се!

Шерил Кроу

У Београду је од 5. до 8. октобра 2005. у Сава центру
одржан Међународни научни скуп под називом Деца
и библиотеке, на коме је учествовало преко 80 стручњака.

Организатори скупа су били Филолошки факултет Универзитета
у Београду (Катедра за библиотекарство и информатику), Библиотекарско
друштво Србије, Институт за књижевност и уметност, Институт за експерименталну
фонетику и патологију говора, Народна библиотека Србије, Библиотека Матице
српске, Библиотека града Београда, Градска библиотека Новог Сада, Факултет
за менаџмент Универзитета «Браћа Карић» и Национална библиотека Црне Горе.

Скуп је одржан уз подршку Министарства за науку и заштиту
животне средине, Министарства за просвету и спорт, Министарства за културу,
Министарства за националне мањине, Градског секретаријата за културу и
Скупштине града Београда.

За овај скуп је владало велико интересовање, о чему говори
и велики број припремљених реферата који су на њему изложени.

Општи је закључак да је овај скуп у потпуности оправдао
напоре уложене у његово одржавање, због чега је организаторима одато пуно
признање.

 

На скупу су поднети следећи реферати:

Весна Алексић: Припрема деце кроз
читање за улазак у свет одраслих

Слободан Ж. Марковић: Књига за децу
данас

Шерил Кроу: Информациона писменост
деце: заједнички задатак породице, школе, библиотеке и друштва

Мила Стефановић: Феномен читања
– од колективног до индивидуалног чина

Тихомир Петровић: Дете као читалац

Александра Вранеш: Интелектуална
слобода деце у библиотекама

Љиљана Марковић: Видови организације
знања и управљања информацијама за потребе деце

Николета Стевовић, Вера Ковачевић:
Књига – дечији пратилац у образовању

Пер Олав Калдестад, Бенте Бинг
Клиева: Сликовнице у биб-лиотекама

Мирјана Совиљ, Јелена Стевановић,
Силвана Пунишић: Значај књиге у развијању језичке
културе деце млађег школског узраста

Гордана Љубановић: IFLA-/UNESCO
смернице за библиотеке намењене деци и младима: би-блиотеке за децу, библиотеке
за младе и школске библиотеке

Биљана Билбија: Рука библиотекара
дјеци друштва у транзицији

Зорка Чекићевска: Коришћење књига
за децу и доба транзиције у Македонији

Донатела Ломбело: Развој читалачких
навика код деце предшколског, основношколског и средњошколског узраста
у Италији

Радован Мићић: Рад са децом и школском
омладином и едукација библиотекара

Евгенија Куљикова, Светлана
Љубичић: Стање и путеви развоја дечјих библиотека у Руској
федерацији

Невенка Митровић, Биљана Ивановић:
Рад са дјецом у ЈУ Градска библиотека и читаоница Херцег Нови и едукација
библиотекара у оквиру Пројекта сарадње са Библиотеком града Вореала (Француска)

Мирјана Теодосијевић: Развој читалачких
интересовања деце и омладине у Турској

Владимир Шекуларац: Дечја одељења
народних библиотека Републике Србије у 2004. години

Зорица Јовановић, Кристина Шуловић-Петковић:
Мотивација ученика млађег основношколског узраста за читање књижевних
дела

Милица Кирћански: Значај мотивације
за коришћење библиотека код деце
предшколског и школског узраста

Жељко Вучковић: Улога библиотека
у развоју система вредности деце и омладине

Јене Хајнал: «Изазовима ветра дрво
одговара снагом свог корена»: Очување аутентичности језика и фолклорног
наслеђа деце, припадника мађарске националне мањине

Невенка Башић-Палковић: Очување
језичког, културног и фолклорног наслеђа деце, припадника буњевачке националне
мањине

Елизабета Георгиева: Креативно осмишљавање
слободног времена младих читалаца

Драга Драгашевић: Очување дететовог
наслеђа путем превода, матерњег језика, мултимедијалних и виртуелних извора

Светла Ангелова Шапкалолова – Катурска:
Толеранција кроз религиозно образовање библиотекара

Весна Црногорац: Значај читања библијских
прича у духовном образовању деце

Радмила Булатовић: Фестивал хумора
за децу у циљу промоције читања и толеранције

Весна Петровић: Забележено у летопису
дечјег одељења библиотеке „Глигорије Возаревић“ у Сремској Митровици

Љиљана Мацура: Улог у будућност

Милоје Радовић: Модели интерсекторске
сарадње – практчна искуства из рада дечјег одељења краљевачке библиотеке

Зоран Здравковић: Нова концепција
библиотеке

Славица Јурић: Традиционалне вредности
пред изазовима технократског доба : проблеми и могућности превазилажења
супротности кроз рад школске библиотеке

Александар Димчев, Пламен Милтенов:
Књиге, библиотеке, медији и нове информационе технологије: успостављање
равнотеже – нове информационе технологије (НИТ) и ризици за генерације
које долазе

Наташа Чабаркапа, Силвана Пушић,
Мишко Суботић: Дужина реченице као предиктор говорно
језичке развијености деце предшколског узраста

Снежана Лађиновић: Професионална
одговорност библиотекара у припреми деце за улазак
у свет стручне литературе

Биљана Ивановић: Унапређивање опште
и компјутерске писмености деце: сналажење у обиљу информација

Марта Сељак, Бреда Емершич,
Сречко Бенчец: Образовање омладине и деце за коришћење

сервиса COBISS

Мирко С. Марковић: Е-књига за децу

Добринка Стојкова, Кристина
Варбанова Денчева: Место књиге у новој интернет стварности
у бугарским библиотекама за децу

Кристина Варбанова Денчева, Добринка
Стојкова: Место COMtools у бугарским библиотекама за децу

Жана Гњатовић: Интернет и његово
коришћење у дечјем одељењу градске библиотеке
“Карло Бијелицки“ у Сомбору

Сања Антонић: Увођење младих у свет
научних информација\

Зорана Ерцеговац: Шта студенти кажу
да знају, осећају и чине у вези са сајбер плагијаторством и академским
непоштењем: студија случаја

Миодраг Мићић: Отвореност ради комплементарности:
сарадња библиотека и мултимедијалних издавача на популарисању знања као
заборављене вредности

Шерил Кроу: Ослобађање енергије:
осмишљавање прогрaма информационе писмености
у основној и средњој школи

Милица Матијевић: Дружељубиви библиотекар
у библиотеци за захтевне кориснике

Ана Миловановић: Луткарска азбука
у функцији буђења интересовања и развијања љубави према читању код деце
предшколског узраста

Драгана Милуновић: Хендикепирана
деца као корисници библиотечких услуга

Славица Пантелић: Рачунар, хабилитација
и образовање особа оштећеног слуха

Бранка Станковић: Мултимедије и
образовање

Александра Вићентијевић: Могућности
програмског рада са децом у дечјим библиотекама

Вера Ковачевић-Гавриловић, Николета
Стевовић: Место књиге у језичком развоју деце млађе школског
узраста

Наташа Чабаркапа, Силвана Пушић,
Мишко Суботић: Дужина реченице као предиктор говорно
језичке развијености деце предшколског узраста

Маријана Митић: Развој фонолошке
свесности код деце предшколског узраста у циљу превенције поремећаја читања

Јулијана Вучо: Савремене тенденције
у настави страних језика – улога библиотека

Даниела Скоковић: Нове активности
у раду дечјег одељења Народне библиотеке у Пожеги

Тијана Обрадовић: Савремена дечја
књижевност и жанровске традиције европске књижевности

Бојан Ђорђевић: Књижевност за децу
у ратним и окупационим временима: 1941-1944

Бојана Вукотић: Дечји листови за
забаву и поуку

Весна Ињац: Српска дигитална библиотека
за децу: нов медиј за читање и едукацију младих

Цветана Крстев, Сандра Гуцул:
Ка дечијем речнику – аутоматска обрада дечје литературе

Милун Васић: Треба хтети, треба
смети!

Виктор Кротов: Методе вођења књижевног
студија у библиотеци

Драгана Типсаревић: Радионица у
којој расту писци

Биљана Данић-Грбић: Улога библиотека
као агенса социјализације деце и омладине са посебним потребама

У оквиру овог скупа организована је и промоцији књиге
Мрвице руског писца за децу Виктора Кротова,
у издању зрењаинске Народне библиотеке, а у Кнез Михаиловој улици у Београду
одржана је манифестација Путујућа библиотека.

Поводом стогодишњице доношења првог Закон о универзитету
у Србији, Универзитет у Београду је објавио посебну, луксузно опремљену
монографију. У жељи да на најбољи начин презентујемо ову књигу, определили
смо се да објавимо уводну реч Ректора, којом ова публикација и почиње,
као и део који се односи на Универзитетску биб-лиотеку „Светозар Марковић“.

Реч Ректора проф. др Дејана
Поповића

У години у којој обележавамо стогодишњицу првог српског
Закона о Универзитету, Универзитет у Београду жели да овом монографијом
представи свој академски профил. Читалац ће моћи да се упозна са историјом
наше установе, која је 67 година старија од Закона из 1905. године, којим
је дотадашња Велика школа
преображена у Универзитет.

Београдски универзитет делио је судбину српског друштва
током XX века, пратећи његове успоне (у периоду до 1914. године, између
два светска рата и у раздобљу када је отупела револуционарна оштрица комунистичке
власти) и падове (током оба светска рата, у револуционарним превирањима
непосредно после Другог светског рата и у „оловним“ деведесетим годинама).
Постао је alma mater свих универзитета у Србији, Црној Гори и
Македонији, као и у добром делу Босне и Херцеговине.

Но, у Монографији се налази и данашња „лична карта“
Универзитета у Београду – опис његове организације, структуре уп-рављања
и делатности, као и презентација установа у његовом саставу – 31 факултета,
5 научних института и Универзитетске библиотеке.

Да 6и се стекао утисак о једној ВИСОКОШКОЛСКОЈ институцији,
потребно jе упознати обе стране њеног universitasa – академске
заједнице наставника и студената. У Монографији се налази списак свих
доцената, ванредних професора и редовних професора Универзитета у Београду
(којих има око 2.500), са назнаком уже научне области коју предају и факултета
на којем раде.

Представљен је и студентски живот кроз податке о погодностима
којe Универзитет пружа својим студентима (од смештаја у домовима, преко
студентских одмаралишта, до различитих форми културних и спортских активности).

Са око 75.000 студената нашег Универзитета и двадесетак
хиљада студената на другим високошколским институцијама, Београд је заиста
град младости, академски и културни центар овог дела југоисточне Европе.
На њему студира значајан број студената из Црне Горе, као и из Босне и
Херцеговине, Хрватске, Македоније, Грчке и других држава.

После демократских промена у октобру 2000. године, Универзитет
у Београду је успео да се веома брзо врати у међународну академску заједницу.
Од 2004. године на њему је започела реформа, која би требало да доведе
до имплементације Болоњског процеса и до укључивања Универзитета у европски
академски простор до краја прве деценије XXI века.

Настава у три циклуса (модел Bachelor-Master-Doctor)
почеће да се одвија на 13 факултета од 1. октобра 2005. године, а од тада
ће се издавати и додатак дипломи на целокупном Универзитету. Упркос постојећим
законским ограничењима, ЕСТS је већ усвојен на основним студијама на 14
факултета, а на последипломским студијама на 5 факултета.

Београдски универзитет је одиграо кључну улогу у изради
Закона о високом образовању, чији се предлог налази пред Народном скупштином
у моменту када се ова књига предаје у штампу. Са нестрпљењем очекујемо
доношење овог закона, како бисмо могли да велики посао реформе наставних
планова и програма, увођења ЕСТS бодова, установљавања наставе по моделу
Bachelor-Master-Doctor и редефинисања надлежности и начина управљања
Универзитетом обавимо, односно довршимо у јасно постављеним правним оквирима.
Наши студенти од нас очекују да то урадимо у што краћем року, јер с пуним
правом захтевају да живе у Србији која је део Европе.

*
Универзитетска библиотека је приказана следећим текстом:

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ је у првом
реду намењена студентима, наставницима и сарадницима Универзитета у Београду,
али и осталим корисницима из земље и света. Библиотека је матична за све
високошколске библиотеке на универзитетима у Београду, Нишу и Крагујевцу.
У студентској и професорској читаоници и читаоници периодике Библиотека
има места за 120 корисника, а услуге Интернет центра може сваког дана
истовремено да користи 15 чланова Библиотеке.

Од једног дела Библиотеке Лицеја Кнежевине Србије, формирана
је 1863. Општа библиотека Велике школе, зачетак униерзитетске библиотеке.
Прерастањем Велике школе у Универзитет, Библиотека је расформирана, а
њен књижни фонд подељен катедрама.

Централна универзитетска библиотека поново је основана
тек 1921. Први управник новоосноване библиотеке је био Урош Џонић.

Ново здање је свечано отворено 1926, грађено уз помоћ
Карнегијеве фондације, према пројекту архитеката Драгутина Ђорђевића
и Николе Несторовића. У тој згради која је проглашена спомеником
културе под заштитом државе, Универзитетска библиотека се налази и данас.
Поводом годишњице рођења Светозара Марковића 1946, Библиотека је добила
своје данашње име.

У тренутку оснивања Библиотека је располагала књижним
фондом од око 30.000 публикација, да би тај број пред Други светски рат
достигао око 300.000 јединица.

Данас Библиотека има преко 1.500.000 библиотечких јединица,
од тога више од 700.000 свезака књига и докторских дисертација на српском
језику и на страним језицима језицима, око 10.000 наслова стручне периодике,
као и значајну референтну збирку. Посебну вредност има Фонд старе и ретке
књиге, рукописа и архивске грађе, као и 27 посебних библиотекалегата.

Информације о фондовима обезбеђују лисни и електронски
каталози. Електронски каталог који пре свега обухвата записе о најчешће
коришћеним публикацијама и њиховој тренутној доступности, може да се користи
у било којој библиотеци, или пре-ко Интернета.

Библиотека је чланица конзорцијума за обједињену набавку
КоБСОН и има приступ до преко 14.000 страних електронских часописа у пуном
тексту и других електронских сервиса. На мрежној станици Библиотеке налазе
се прецизнија упутства за коришћење појединих електронских сервиса на
адреси: www.unilib.bg.ac.yu/usluge/index.php.

У Библиотеци се израђују и библиографије цитираних радова
за професоре и истраживаче према бази података Science Citation Index,
Social Science Citation Index, Arts and Humnanities Citation index, односно
према ISI Web of Science. Библиотека организује и обуку библиотекара и
корисника за рад са електронским изворима информација.

Служба за међубиблиотечку позајмицу књига и чланака из
земље и иностранства, било у штампаној или електронској форми, према броју
услуга које пружа, сматра се најразвијенијом у Србији.

Рад Библиотеке одвија се преко специјализованих одељења
чији су основни задаци: на-бавка књига, стручна обрада, коришћење фондова,
рад са серијским публикацијама, библиографска и издавачка делатност, рад
са старом и ретком књигом, информационо-реферална делатност, развој и
подршка у раду научним библиотекама.

У саставу Библиотеке налази се легат – дом Војислава
M. Јовановића, у Бирчаниновој 24, у којем је смештено Одељење за народну
књижевност.

*

Богато илустрована, ова монографија ће остати трајно
сведочанство о Београдском Универзитету, а њени приређивачи заслужују
похвале.

На скромној свечаности у згради Универзитетске библиотеке
„Светозар Марковић“, старој 87 година, отворена је још једна
читаоница за студенте, на дан када је ова Библиотека и отворена, али и
на Дан библиотекара Србије. Тај читаонички простор тек сада је адаптиран
у иначе запуштеном подрумском простору, јер до сада није било средстава
да се он прилагоди овој намени.

Постојала је велика потреба
за новим читаоничким простором

Како је рекао Богољуб Мазић,
заменик Управника Библиотеке, ова зграда у целини вапи-је за реконструкцијама
и обновама, и наставио:

—Право је чудо шта смо овде урадили захваљујући донацији
само једног појединца, што је омогућило да отворимо још 50 места у читаоници,
а познато је да имамо константан недостатак читалачког простора. Наиме,
велика студентска читаоница и две специјализоване сале (професорска читаоница
и читаоница периодике) увек су пуне и веома је тешко студентима да добију
слободно место.

То најбоље говори колико је била велика потреба за
овим новим простором. Због тога смо били принуђени да проналазимо нове
просторе и одричемо се неких специјализованих простора у корист читалачких
места, па смо у ту сврху чак омогућили студентима да користе и део нашег
хола.

Због свега тога овај нови простор нам је био веома
важан, а његово уређивање и пуштање у функцију резултат је несебичног
залагања једног нашег дугогодишњег корисника Библиотеке.

Гест Душана Корлата важан је за ову
библиотеку

Донатор средстава за адаптацију ове читаонице је
Душан Корлат. Реч
је о бившем судији Окружног суда у Бенковцу (Хрватска), одакле је дошао
заједно са избеглицама пре 10 година. Иако живи веома скромно у Бeограду,
а у овој библиотеци изучава литературу која га интересује, издвојио је
део својих средстава за адаптацију овог читалачког простора.

За овај његов донаторски чин Библиотека му је уручила
Захвалницу и поклонила му једну њену публикацију, јер је његова помоћ
била важан гест за нашу Библиотеку.

 

Библиотека – неопходна као примарна и
највиталнија потреба у опреми универзитета

Затим је говорила проф. др Александра Вранеш,
председница Библиотекарског друштва Србије:

—Шездесетих је година 20. века Карл Јасперс
универзитет назвао „заједницом предавача и студената, удружених у процесу
тражења истине чији се карактер и ефикасност, и раније је установљено,
могу проценити према третману његовог цент-ралног органа – библиотеке,
која је неопходна као примарна и највиталнија потреба у опреми универзитета,
јер подржава све његове функције – образовну, истраживачку, креативну,
трансфер знања и културе, садашњости и прошлости новим генерацијама“.

Није чудо стога што библиотека уопште, а универзитетска
нарочито, због васпитнообразовног ефекта на омладину, развија у друштву
потребу да јој се помогне.

То је с једне стране показатељ недовољно добрих услова
у којима библиотека спроводи своју делатност, али и одличних резултата
које остварује са својим корисницима, ако је један од њих имао потребу
да као плод благородне мисли и племенитог дара универзитету, библиотеци,
студентима и наставницима преуреди читаоницу Универзитетске библиотеке,
придружујући се дугачкој листи њених угледних легатора.

Радујући се што за Дан библиотекара своме универзитету
библиотека поклања модерну и светлу читаоницу, дародавцу захваљујемо у
име Библиотекарског друштва Србије.

Библиотекари свечано обележили свој дан

Уручене награде за допринос развоју библиотекарства

 

Дан библиотекара Србије прослављен је 14. децембра
одржавањем свечане Скупштине Библиотекарског друштва Србије у препуном
амфитеатру Народне библиотеке Србије. Присутне је поздравила Александра
Вранеш, председник Библиотекарског друштва Србије.

Том приликом су свечано додељене струковне награде „Стојан
Новаковић“ за посебан допринос развоју библиотекарства
које су добили за период 2002-2003. аутори књиге «Менаџмент у библиотекарству»
Гордана Стокић и Жељко
Вучковић, а награду за период 2004-2005. добила је
књига «Високошколске библиотеке» Александре
Вранеш. Награде је уручила Јасмина Нинков, а у име
награђених се захвалио др Жељко Вучковић, чију беседу захвалности
изговорену том приликом, објављујемо у наставку.

БИБЛИОТЕКА КАО МЕТАФОРА РАЈА

Поетске метафоре, ма како драгоцене и инспиративне биле,
често могу да нас удаље од разумевања и објашњења сложених унутрашњих
и социјалних функција савремених библиотека и да тако постану својеврсна
епистемолошка замка.

Мислим на оне лепршаве стилске фигуре које казују да
су библиотеке катедре живота, духовна храна, мора
знања, скровита места или зачарани дворци књига и читања.
Таквој врсти инспирација припада и Борхесова добро знана реч Увек
сам замишљао рај у обличју библиотеке.

Некако и успевам да замислим како би то рај могао личити
на библиотеку. Међутим, признајем да ми је веома тешко да замислим и обрнути
смер ове релације и да поверујем да стварне библиотеке могу личити на
рај.

Најпре, сви ми, данас и овде, који баш у библиотекама
зарађујемо свој хлеб насушни, вероватно би се само кисело насмешили док
би нас неко убеђивао да радимо у рајским условима или уз рајске надокнаде.

Такође, идеја о библиотекама као рајским институцијама
погрешна је из бар још једног очигледног разлога. У рају, по дефиницији,
нема никаквог посла, па тако ни потребе за било каквом организацијом.
Стојиш – а стижеш, лежиш – а идеш. Сведоци сте ми да у правим библиотекама
није тако.

Библиотекарство се може дефинисати као организовање људског
знања, са циљем да се записи цивилизације учине максимално доступним корисницима,
од детета задубљеног у своју сликовницу, до научника високоспецијализованог
за своју дисциплину.

С друге стране, према познатом одређењу Питера Дракера,
менаџмент је знање о употреби знања других људи како би се делотворно
остварила мисија сваке организације.

Веза са људским знањем и његовом ефикасном употребом
чини сусрет библиотекарства и менаџмента не само могућим, већ и природним
и плодотворним. Отуда ћете у књигама Менаџмент у библиотекама
и Високошколске библиотеке, које су данас обасјане именом Стојана
Новаковића, пронаћи и теме о систему квалитета, маркетингу, евалуацији,
планирању, управљању пројектима, о људским ресурсима и новој култури учећих
организација.

За библиотекаре је с правом речено да они знају све одговоре,
а да једино што не знају јесу питања. Поменутим књигама аутори су желели
да отворе нова питања о битним феноменима развоја библиотека на њиховом
путу ка добу знања. Ако су у томе успели, свој труд неће сматрати узалудним.

Најзад, не треба бити неправедан према Борхeсу. Овде,
у друштву драгих колега са којима делимо исту посвећеност и професионалну
одговорност, чини се, бар у овом трену, да поистовећивање библиотека и
раја и није сасвим претерано.