Број два (2012)

Снежана Јанчић 
Универзитетска библиотека „Никола Тесла“ у Нишу

Универзитетску библиотеку „Никола Тесла“ у Нишу основао је Универзитет у Нишу 1967. године, а од 1978. године носи име нашег прослављеног научника Николе Тесле.

Као централна библиотека универзитета, првенствено је у функцији наставних и научно-истраживачких процеса на Универзитету у Нишу, тако да су њени корисници студенти, професори и истраживачи овог, али и осталих универзитета који имају своја одељења у Нишу, као и високих школа. Поред њих, услуге библиотеке могу користити и сви грађани.

Од свог оснивања, библиотека активно сарађује са другим  великим библиотекама.  Једна је од библиотека оснивача Виртуелне библиотеке Србије (ВБС-а) и Конзорцијума библиотека Србије за обједињену набавку (КоБСОН-а), два најзначајнија библиотечка пројекта у земљи. Део је система COBISS.SR, односно његове узајамне библиографско-каталошке базе, COBIB.SR.

Има фонд од 92.000 монографских и 1.400 наслова серијских публикација, збирку легата, електронских публикација и некњижне грађе, као и збирку докторских дисертација и магистарских и мастер радова.
           
Корисницима су на располагању класичне и интернет читаонице, са око 100 места, као и велики број услуга. Библиотека има сопствену фотокопирницу и књиговезницу. У библиотеци се континуирано врши образовање корисника за коришћење електронских каталога и претраживање база података, пружа им се стручна помоћ при проналажењу литературе за све врсте радова, као и многи други сервиси. Обавља се међубиблиотечка позајмица из великог броја библиотека у земљи и свету, како за потребе корисника, тако и за потребе факултетских библиотека.                        

Два нова библиотечка сервиса, којима се директно потпомаже научно-истраживачки рад, су Дигитални репозиторијум Универзитета у Нишу (PHAIDRANI) и Информациони систем о научно-истраживачкој делатности на Универзитету у Нишу (у оквиру система E-CRIS.SR).

Осим у научним, библиотека од свог оснивања учествује и у културним активностима у граду и региону. Приређује изложбе, организује промоције и предавања, а од 2010. године има и своју Галерију, у којој су излагали многи млади уметници и у којој се сваке године организује и Ноћ музеја.

Библиотека одржава веома посећену интернет страницу, на којој има  и сопствену дигиталну библиотеку, која садржи дигитализоване старе текстове, али и новонастале електронске публикације. Активна је на друштвеним мрежама. Има и веома развијену издавачку делатност.

www.ubnt.ni.ac.rs

Учесник је великог броја градских, републичких и међународних пројеката, међу којима су најзначајнија два TEMPUS пројекта, први, који је трајао од 2002. до 2004. године, и други, текући, од 2010. до 2012. године.

Током ових 45 година Библиотека је од класичне, прерасла у савремени библиотечко-информациони центар, најзначајнији у овом делу Србије.

***

У јубиларну годину, библиотека је ушла с дугогодишњим проблемима због слабог финансирања. Посебно је критичан недостатак средстава за набавку публикација, па је сходно томе,  недостатак научне литературе постао проблем не само Универзитета у Нишу, већ и целог региона.

На срећу, захваљујући подршци Универзитета, Библиотека ове године завршава један а започиње други значајан међународни пројекат које финансира Европска Унија.

При крају је ТЕМПУС пројекат, под називом «Нови библиотечки сервиси на факултетима Западног Балкана». Овога пута партнери Универзитетске библиотеке у Нишу су универзитетске библиотеке из Београда и Крагујевца, Подгорице, Сарајева, Тузле, Марибора, Беча и Лондона. Најзначајнији резултати овог пројекта су следећи:

1. У пројекат су укључене још четири факултетске библиотеке нишког универзитета: Филозофског, Медицинског, Природно-математичког и Факултета уметности.
2. Преко двадесет библиотекара и књижничара из Универзитетске  и четири наведене факултетске библиотеке, похађало је обуке, семинаре и радионице, на којима су се, пре свега, комплетно обучили за рад у COBISS систему. Ово је било најмасовније и најинтензивније стручно усавршавање библиотечких радника икада у Нишу.
3. Свих пет библиотека Универзитета, учесница у пројекту, укључило се у COBISS систем,  с тим што га Универзитетска библиотека већ користи у свим сегментима свог пословања.
4. Формиран је дигитални репозиторијум Универзитета у Нишу (PHAIDRANI), првенствено прикупљањем електронских верзија дисертација и теза, али и свих осталих научних и стручних радова.
5. Формирана је база података о истраживачкој делатности на Универзитету у Нишу (у оквиру система E-CRIS.SR), у којој је већ 400 истраживача добило своје шифре.
6. У току је израда стратешког плана развоја библиотеке за период 2012-2017. година, са циљем да библиотека постане модеран европски центар.

Други значајан пројекат у коме библиотека учествује, а који почиње ове године, је пројекат финансиран из европских претприступних IPA фондова «Санација и опремање корисничког простора Универзитетске библиотеке и ЈУНИС-а».

Пројектом је предвиђена потпуна санација ходника и корисничког простора (читаоница и сала), набавка намештаја и информатичке опреме, инсталација видео-надзора и аутоматизоване заштите од пожара.

 Пројекат ће корисницима обезбедити функционалнији, пријатнији и безбеднији простор за боравак и рад, а Библиотеци веће могућности за повећање броја и квалитета услуга.
***

            Због само једног дана разлике између Дана библиотеке (18. мај) и Ноћи музеја (19. мај), одлучено је да се та два догађаја споје.
Прво је обележен јубилеј библиотеке, уз присуство колега из других библиотека и библиотекара у пензији из наше библиотеке, и уз пригодан коктел.

Затим је у оквиру Ноћи музеја, у Галерији Универзитетске библиотеке, отворена изложба “Неоткривено благо Универзитета у Нишу», на којој је први пут јавности приказан део богате уметничке збирке Универзитета. Поставку чине дела познатих 

аутора, која је Универзитет добијао на поклон од свог оснивања до данас, углавном уља на платну. Изложбу је отворио проф. др Мирољуб Гроздановић, ректор Универзитета у Нишу, а приређена је уз стручну 

помоћ кустоса Галерије савремене ликовне уметности из Ниша.

На наше велико задовољство, интересовање грађана било је велико. Само те вечери изложбу је видело преко 700 посетилаца, а сви локални медији су је богато пропратили.

Весна Стојановић 
Правни факултет, Ниш

Неколико ме је ствари подстакло да вам се данас обратим и са вама поделим страхове које, признајем нисам до скоро имала. Шта се десило?
Све је започело отказивањем куповине страних часописа за 2012. годину. Домаћи часописи су купљени, рецимо тако, “на превару”, претпостављам да ће у наредној години у највећем броју и они бити отказани. Образложење: постоје on-line, имамо KOBSSON, а ако не, па позајмићемо…
Када сам, извињавајући се, саопштила одлуку нашем добављачу, добила сам “умирујући” одговор, да они то већ неколико година очекују, да су због тога престали са радом са часописима и да су настављајући сарадњу, само нама, старим муштеријама чинили услугу. Признајем, када сам први пут чула да више не набављају стране часописе, нисам наслутила о чему се ради. Једноставно, била сам све ово време уљуљкана у неопходност нашег постојања. Па, да употребим, већ више од сто година стару метафору,  „библиотека је срце универзитета“…[1]
Десило се и то, да је упоредо са нашим отказивањем часописа, кренуло смањивање људства у библиотеци Економског факултета, са којим иначе делимо зграду. Од пет колегиница, остале су три, а једној колегиници, иначе библиотекару, су додати послови око студентских кредита које иначе обавља Служба за студентска питања. Када је покушала да својој деканици објасни да има обавезе око обраде, добила је одговор: “Ма коме још тебају књиге?!”
Некако у то време, добила сам позив од Друштва школских библиотекара да на њиховом скупу који се одржавао у Нишу, одржим уводно излагање. Да бих написала своје предавање, на тему “Значај школске библиотеке као места на коме се формирају будући корисници високошколских библиотека”, прелистала сам доста књига и часописа који су ми отворили очи и на неки начин ме натерали да се и вама данас обратим.
Претражујући Интернет, наишла сам на веома лепо и једноставно написан чланак у коме се неким будућим студентима објашњава шта то значи бити библиотекар. Насмејао ме је коментар једне наше колегинице из Енглеске, који показује да се сви боримо са сличним предрасудама:
„Хвала на дивном чланку који ме је орасположио“, каже она. „У суботу сам отишла у паб, где су ме питали чиме се бавим. Ја сам по обичају дубоко уздахнула и изговорила „универзитетски библиотекар“, очекујући уобичајене коментаре о ударању печата, утишавању корисника у читаоници, о томе како рад у библиотеци опушта, како је лепо радити са књигама и слично. И то су били они добри коментари!“
Све неправде са којима смо сви суочени, годинама сам са филозофским миром издржавала, ношена мишљу да, иако многи не схватају важност библиотеке, да иако нисмо „признати и препознати“, иако смо „пасторчад друштва“ које је дужно да брине о нама, моје је да радим упорно, истрајно, трудим се и помажем колико могу и да ће упркос свему, у коначном, ствари доћи на своје место. Е па, управо сам ту доживела једну непријатну спознају – ствари су се неповратно промениле, али не на боље! Зато сада постављам питање:  “Шта можемо да урадимо, има ли уопште времена?”
Библиотека је одувек била једна врста памћења човечанства. Без скупљања и сређивања знања не би било историје, а више од 3000 година велике библиотеке су биле основни састојак напредних цивилизација. Метафора  да су високошколске библиотеке срце универзитета упућује на њихову огромну важност, али да ли она одражава стварност тих институција? Данас, опада удео високошколских библиотека у укупном финансирању њихових матичних институција, углавном остају по страни од процеса освремењивања, библиотекари најчешће не учествују у креирању политике информационог развоја… Библиотеке су, по свему судећи,  постале губитници у савременом друштву, оне су постале жртве притиска промена које су захватиле знање, учење и информације. Као што сви видимо, нови облици односа људи и организација више не зависе од места и времена. Интернет је постао комуникационо средство без премца и да парафразирам Кастелса, он гради нову морфологију нашег друштва а ширење логике Интернета битно мења његово функционисање.[2] Да ли уопште остаје простора за старе начине бележења знања и људског памћења? Хоћемо ли, ми библиотекари, пронаћи нове вештине и простор за рад у информатичком друштву?… Усред невероватно брзих промена и сложених технологија, већина библиотекара се није оспособила да их разуме или користи. Библиотекар је скуп и постаје све скупљи, а у овој трци, они својим понашањем постају сами себи највећи непријатељи. 
Библиотеке, онакве какве их ми познајемо, су у великој опасности, ма колико се још увек чинило да је јавна библиотека један од највише коришћених сервиса локалне заједнице, а факултетска библиотека још увек привлачи велики број студената. Оне вероватно пред нашим очима нестају, биће све сличније архивима штампаних записа а гледано на дужи период, библиотеке као места где се тражи приступ изворима информација биће превазиђена, јер ће неки будући корисници имати мало разлога да у њих свраћају…Да ли ће библиотека бити анахронизам, попут цепелина у 21. веку?
Због чега би библиотекар био неопходан у процесу преузимања информација са Интернета, када су често наши млади корисници много вичнији и вештији у њиховом проналажењу? Навешћу нека веома интересантна размишљања Жељка Вучковића и Наде Тодоров која су изнели у својој књизи “Култура читања у времену интернета”.[3] Они примећују да је такозвана “Гугл генерација”  прескочила неке традиционалне начине усвајања знања, да њени припадници не поседују систематичност и способност препознавања ауторитета, па узимају  здраво за готово прву информацију која се појави на првој страници Гугл претраживача. Они поседују висок степен технолошког самопоуздања, очекују брзе резултате претраживања, па стога показују мањак критичности у процењивању кредибилности добијених резултата.
С друге стране, генерације које су имале класично образовање, с много више објективности и неопходне дистанце приступају Интернету, управо зато што су током редовног школовања стекла бар некакву способност критичке евалуације и селекције, што су елементарни предуслови за проналажење кредибилних извора информација. Ту долази до изражаја та нова, посредничка улога библиотекара, који врши избор и вредновање пронађених података, када корисник има могућност самосталног приступа удаљеним базама података.
Овим размишљањима обухваћена је млађа популација, значи студенти. А где су ту њихови професори? Тачно је да са неопходном дистанцом приступају Интернету, пре бих могла рећи, да већина са страхом приступа компјутеру, што би требало да нас весели, јер смо онда ми ту да им помогнемо. Али, и та генерација за коју годину одлази у пензију, остају они млађи, који су наша највећа конкуренција. Где смо онда ми у свему томе? Да ли добар посредник, тј. библиотекар, који је у стању да се прилагоди новим токовима информационих садржаја и новим технологијама и који је способан да пружи квалитет (то јест, испуни захтеве корисника), има будућности?[4]
Забрињава чињеница да, како многа истраживања показују, библиотеке као целине нису у стању да пруже доказе вредности и утицаја на које полажу право. То што умеју да уоче могућности, не значи да ће аутоматски заузети средишње место у друштву будућности. То место треба заслужити. Библиотекари су ти који га морају заслужити.
Концепт менаџмента свеукупног квалитета[5] је заснован на поставци „елитног пословања“ и „организације која учи“, другим речима, организације треба да иду даље од обуке појединца, оне треба да постану „ентитети који уче“. Сама организација треба да буде способна да учи, да се прилагоди у одговору на спољне и унутрашње стимулансе кроз пружање могућности за учење како појединца, тако и  целе организације.
Верујем да су четири кључне мисије библиотеке:
библиотека представља физички простор
библиотека пружа услуге корисницима
библиотека је централна тачка нових видова образовања
библиотека гарантује слободан приступ информацијама
Укратко ћу се осврнути на сваку од горе наведених мисија:

Физички простор[6]
У време одушевљавања сајбер простором, лако се заборавља да физичка места и даље остају важна и да у њима људи живе своје животе. У високошколским институцијама библиотеке често постају места сусрета за студенте, у њима се одвија завидан друштвени живот, оне су места сусрета студената и особља установе.
Управник правне библиотеке на Харварду младе студенте назива “дигиталним урођеницима“[7] и поручује да ће се у библиотеци 21. века они поново сусрести са простором који је намењен размишљању. Управник правне библиотеке Универзитета Дјук, констатује да управо „дигитални урођеници“ највише користе библиотеке и то због тога што су библиотеке оно што архитекте називају „трећим местом“[8] – где је дом прво, канцеларија или учионица друго, а места за друштвена окупљања као што су кафићи, кафетерије, трпезарије у студентским домовима, књижаре и библиотеке, треће.
Вредност библиотеке, као места и симбола нечег много већег од оног на шта указује улога информационог посредника, може се видети на  местима где се још увек улаже у изградњу наменских библиотечких зграда. Те библиотеке говоре пуно тога о заједницама које их граде, рецимо Библиотека и информациони центар у Пекаму[9], једна од најупечатљивијих нових грађевина у Великој Британији, зграда  за показивање, која има за циљ да ширу јавност врати читању и истраживању, затим Библиотека Ролекс центра за учење у Лозани[10] или будућа библиотека Пословног универзитета у Бечу, арх. Zahe Hadid[11].
Вреди подсетити да су основне услуге, као што је приступ књигама, радни простор и љубазност особља, оно што људи који уче, често сматрају најважнијим. Међутим, естетика, иако често субјективно подручје, може да буде од прворазредне важности за корисника. Модеран, светао и прозрачан простор који је лепо дизајниран и лепо постављен може пружити утисак о квалитету који не одговара истини. Релативно лоша услуга у естетски пријатном окружењу може добити предност у односу на просечну услугу у згради која је суморна и негостољубива. Први утисци су често основ за корисников избор услуга и при томе често имају мало везе са стварном функционалношћу. Ова одлика показује да корисници доносе судове на основу непотпуних информација. Они не читају програмске документе, не спроводе детаљна истраживања, али ће врло брзо дати суд о одређеној услузи заснован на претходно створеном мишљењу или угледу који служба ужива међу корисницима.

Пружање услуга[12]
Сведоци смо, као што сам већ рекла, да библиотеке губе на важности као места која прикупљају и чувају штампани материјал, а све више постају важне за прибављање материјала  на захтев корисника. Та промена, од сакупљања материјала „у случају да ће можда некоме затребати“, до брзе испоруке материјала који је лоциран на неком другом месту, како би  одговорила потребама корисника, је дубока и суштинска за библиотеку као институцију.
Тако је Конгресна библиотека САД променила основну формулацију која изражава њену мисију, па уместо, „библиотека прикупља, чува и представља информације“, амерички библиотекари истичу да они „сабирају знање, тј. одабирају, интерпретирају и оцењују информације и помажу корисницима да их усвоје и примене у животу“.
Главно питање за библиотеке, традиционалне, хибридне или дигиталне, јесте како да креирају одговарајући ниво потражње својих услуга. Суштина библиотеке је да се нађе у средишту између оног ко пружа информације и оног ко их користи, а успешна библиотека максимално задовољава потребе својих корисника, што у принципу остаје суштина библиотечких услуга, штагод друго оне радиле. Међутим, факултетске библиотеке су необичне по томе што корисници не плаћају пружене услуге директно, док у већини случајева у савременом свету, муштерије плаћају робу коју добију. Пошто са високошколским библиотекама то није случај и приход библиотеке не зависи директно од обима захтева, треба имати на уму да с једне стране, пружање услуга које тражи оснивач, може да не задовољи корисника а исто тако, пружање услуга корисницима, може да не задовољи оснивача.  Смањена тражња не наноси тренутно видљиву штету високошколској библиотеци као што би наносила у комерцијалном пословању.
Донедавно је употреба рачунара у библиотеци била ограничена на интерне послове, каталогизацију, набавку, позајмицу итд. То се полако мења јер умрежене информације постају све важније. Управљање локалним фондом ће и даље бити важно, али оно неће бити центар пословања за информационо технолошки систем одређене библиотеке. Будући библиотечки систем ће бити посреднички систем који повезује корисника са информацијама. Средишње место ће имати тражење и проналажење информација а не каталогизација.
За опис штампаних књига као основних информационих објеката користи се стандардни приступ каталогизацији који се мање или више успешно прилагођава другим медијима.  Да би се са што мање претраживања дошло до објекта претраживања, неке друге делатности упражњавају сопствене приступе. Служба података за уметност и хуманистичке науке Велике Британије, на пример,  користи најмање пет различитих система. Њихова важност за библиотеку будућности крије се у самој природи дигиталних објеката.  За корисника се у умреженом окружењу може пронаћи и приказати дигитална представа архивског објекта као што је рукопис, библиотечког објекта као што је књига или неког музејског објекта. Управо због тога World Wide Web Consortium[13] развија Смернице за опис извора[14], да би обезбедио оквир који се може користити у било којој области у умреженом информационом окружењу.
Као што сви знамо, значењски а не механички опис садржаја има кључни значај за успешно претраживање, па су главна истраживања, усмерена на побољшање тематског претраживања, постала предмет највеће пажње програма Иницијативе за дигиталну библиотеку[15]. Главни напори су усмерени на постизање стандардне терминологије, такозваних индексних тезауруса. Мислим да је ово област у којој библиотекари могу да дају пресудни допринос, јер до сада у дигиталном окружењу овоме није била посвећена одговарајућа пажња.
Припремајући овај текст, скоро свуда сам наишла на оптимистично мишљење да ће библиотеке у XXИ веку „не само преживети већ и доживети нову ренесансу  као најмоћнији информациони ресурси друштва“. Нико не спори да је њихова улога у заједници велика, али као што се друштво мења, тако се и библиотеке мењају, што се управо на примеру дигиталних библиотека може видети. Да ли већ сада можемо говортити о “смрти уџбеника”, о електронским читаоницама као “станицама за преузимање”? Е- читаонице омогућавају приступ стручно селектованим дигиталним ресурсима, оне уједињују дигиталне информације које могу бити изворно електронске[16] или дигитализовани облици стандардног библиотечког материјала.[17]
Као алтернатива класичним издањима, последњих година почеле су да се афирмишу електронске справе за читање електронских књига, такозвани е-читачи. Појава е-читача не значи да ће књиге престати да постоје. Можда ће бити мање популарне, али далеко од тога да ће нестати, као што ни грамофонске плоче нису нестале. Читање сигурно због новог медија као такво није угрожено, књига једноставно престаје да буде доминантни медиј за бележење и преношење различитих врста садржаја.  Нико не оспорава да ће књига као папирни носилац информације још дуго имати своје кориснике. „Хаос прелазног периода у библиотекарству“, постепено ће прећи у ново стање равнотеже, где ће свака технологија, класична и дигитална, имати своје место. Будућност читања и библиотеке, слажу се сви, не долазе у питање, нови начини комуницирања само нуде нове могућности организовања, а на нама је да будемо отворени и прихватимо их.
У не тако далекој будућности већина библиотека ће вероватно заснивати своје услуге на мешавини физичких објеката (књиге, штампана периодика) и информационих услуга на даљину, Веб страница и сл. Важност пружања услуга тзв. „хибридне библиотеке“ или једноставно, сложене библиотеке, постаје све очигледнија. У савременом свету мора да се заједно управља традиционалним и дигиталним изворима информација. Хибридна библиотека треба да интегрише приступ свим врстама извора, користећи различите технологије дидгиталних библиотека, без обзира на медиј.

Набавка
И само кратак осврт на набавку, која је иницирала ово моје данашње обраћање вама. Директор правне библиотеке на Јејлу инсистира на „радикалној сарадњи“,[18] како он назива сарадњу истородних библиотека када је реч о набавци библиотечке грађе. Додуше он говори о дуплирању грађе у оквиру кампуса, али и ми можемо да посматрамо свако своју земљу појединачно као један велики кампус, где би се „радикална сарадња“ одвијала, рецимо, између Београда, Новог Сада, Крагујевца и Ниша, када је реч о Србији. Нас четворо смо нешто слично већ покушали да иницирамо, када је у питању набавка часописа, али безуспешно. Што не значи да врло блиска будућност неће наметнути нека нова решења, имајући у виду прекид куповине часописа на нашем Факултету.
Треба,  једноставно, напустити стари начини размишљања, да се такмичимо ко ће имати највећи број наслова у својим полицама, већ ко ће произвести најбоље стручњаке који ће променити свет, оптимистичка је порука управника правних библиотека и декана најпрестижнијих америчких факултета.[19]

Центри образовања
Школским библиотекарима сам говорила о томе да школска библотека мора да буде више од “збирке књига”, она сада представља наставни простор и један је од битних елемената за постизање циљева учења. Нове тенденције у библиотекарству и настави подразумевају другачији вид учења, где ученици савладавају наставни садржај самостално или кроз групни рад док су библиотекари присутни као ментори. Они подједнако помажу да се деца и млади путем ефикасних стратегија претраживања и коришћења информација припреме за касније студирање и, што је још важније, доживотно учење. Ту долазимо до једног новог концепта,  концепта “наставник библиотекар”, који представља модел будућности,  сигурни, поуздани општи оквир унутар којег ће школске библиотеке моћи да се развијају.
Учење током целог живота представља широк концепт, много шири од умреженог учења које означава све методе подучавања који се ослањају на информационе и комуникационе технологије. Учење ограничено само на рани период живота више не задовољава, имајући у виду данашње изазове.  Потребно је да се непрекидно преиспитују почетно прикупљена знања и вештине да би се одговорило на изазове друштва које се стално мења. Посао библиотекара ће бити да пруже широку понуду услуга намењених људима који уче током целог живота. Учећи, они ће највероватније створити своју сопствену мешавину доступних начина учења, па ће ту доћи до изражаја библиотеке. Термин „хибридно“, који означава традиционалне и електронске медије, којима ће се бавити библиотека, може се подједнако применити и на процесе учења.
Доживотно учење је постављено као један од најважнијих националнх програма широм света у XXI веку. То значи да библиотеке треба да се добро припреме да би освојиле јаке позиције у друштву. Ову улогу ће обезбедити не само својом улогом информационих посредника, већ претварањем у „центре за учење“ .

Слободан приступ информацијама[20]
Информатичком револуцијом нам је пружена шанса, прихватимо нове изазове. Живимо и радимо у време деинституционализације библиотеке, промене саме филозофије библиотечког пословања, немојмо само критиковати, кренимо у сусрет оном што нас застрашује и што често не разумемо. Библиотекари би требало да иницирају имплементацију „библиотечких људских права“ у сајбер простор. Они треба да буду заговорници слободног приступа информацијама[21], треба да се боре против цензуре и нарушавања приватности корисника и повећане концентрације информација у рукама малог броја корпорација. Бесплатан и подједнак приступ информацијама и заштита идеје слободног протока знања имају суштински значај у условима комерцијализације информационог тржишта.
Да парафразирам ауторе ”Културе читања”, приступимо концепту информатичке писмености не само као технолошкој способности, већ и као својеврсном оруђу људске слободе и једнакости, он се може схватити и као реафирмација просветитељске идеје, а библиотекар својим примером показује темељне вредности своје струке:  писменост, учење, услуге, разум, демократију и интелектуалну слободу.
Литература
1. Brofi, Piter. Biblioteka u dvadeset prvom veku. Beograd: Clio, 2005.
2. Castells, Mannuel.The Information Age. Blackwell, 1998.  Кастелса често називају водећим теоретичарем „netvork društva“, нарочито апострофирајући његов појам „space of flaws“.
3. Вучковић, Жељко и Нада Тодоров. Култура читања у времену интернета. Инђија: Народна библиотека „Др Ђорђе Натошевић“, 2010. За даље читање: John Palfrey, Digital Natives Go To Law School. For the Harvard Law School Faculty Workshop, 2010: http://www.law.harvard.edu/faculty/faculty workshops/john.palfrey.spring.2010.faculty.workshop.pdf
4. Образовање библиотекара кроз стручне обуке и увођење стандарда за стицање информационе писмености (ACRL – Information Literacy Competency Standards for Higher Education) и добијање „возачке дозволе“ (ECDL – European Computer Driving Licence, водећи светски програм обуке за стицање рачунарских вештина крајњих корисника, који се спроводи у НБС од 2005. год.)
5. TQM -Total Quality Menagement
6. Worpole, Ken, 21st Century Libraries:  http://webarchive.nationalarchives.gov.uk/20110118095356/http:/www.cabe.org.uk/files/21st-century-libraries.pdf
7. дигитал нативе (prim. prev.)  Дигитални урођеник је особа која је рођена у току или након појаве дигиталних технологија и која је кроз интеракцију са њима од најраних ногу стекла дубље разумевање концепта. Преведено према Википедији (прим. прев.) Више о томе: http://www.districtadministration.com/article/educating-digital-natives
8. Израз срочен од стране социолога, Reja Oldenburga (Ray Oldenburg., A Great Good Place). “Треће место” је простор намењен неформалнаим друштвеним окупљањима. Oldenberg сугерише да су такви простори неопходни за постојање здравог друштва. (прим. прев.)
9. http://www.0lll.com/lud/pages/architecture/archgallery/alsop_peckham/index.htm
10. http://blog.seattlepi.com/bookpatrol/2010/03/01/new-swiss-library-will-run-like-clockwork/
11. http://www.dezeen.com/2008/12/18/library-and-learning-centre-at-the-university-of-economics-business-by-zaha-hadid-architects/
12. Brofi, Piter. „Aktivni bibliotekari u svetu koji nastaje“, 2007: http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=1945
13. WWW Конзорцијум или W3C је међународна организација задужена за израду стандарда Interneta
14. RDF – Resource Description Framework
15. DLI – Digital Library Initiative
16. born-digital
17. Предност електронских читаоница (DRR – Digital Reading Room) у односу на обична интернет претраживања: сортирани, груписани и филтрирани стручно одабрани извори, приступ базама пуних текстова, приступ текстовима заштићеним од широке, бесплатне употребе, легални приступ електронским публикацијама. Из библиотечког угла посматрано, најважније је усмеравање прикупљених и обрађених података ка одређеном кориснику.
18. Radical collaboration ili radical cooperation (prim. prev.)  Више о овоме:  http://dysartjones.com/2011/06/radical-collaboration-jim-neal/
19. Отказивање периодике постаје све неизбежније, не само због трошкова који се повећавају са развојем научних знања. Однос средстава која библиотека утроши за књиге и часописе  потпуно се у САД преокренуо у току претходне три деценије: од 80% за књиге према 20% за часописе, у 1986.  на 20% за књиге према 80 % за часописе у 2010. год., док су цене часописа порасле за више од 200%.
20. Да ли се библиотека налази између две ватре: заштита ауторских права с једне стране и с друге, посезање за свим доступним изворима информација, не би ли сеодговорилео на захтев корисника?
21. Универзитет Канзас је био међу првим универзитетима у САД који је приступио развоју и унапређивању слободног и јавног трајног приступа научној комуникацији која се финансира јавним средствима. Да ли су научни радници, запослени на факултету, морално, ако не и законски, обавезни да допусте објављивање својих радова у репозиторијумима са отвореним приступом?
22. Филозофско-антрополошку основу за развој идеје јавног библиотекарства чини просветитељство, духовни покрет европског грађанства 18. века, покрет који афирмише здрав разум као полазиште борбе против свих догматских ауторитета и залаже се за победу критичког мишљења.

Рад изложен на округлом столу «Друштва библиотекара правних и сродних библиотека југоисточне Европе» у оквиру Х. Међународног саветовања «Актуелности грађанског и трговачког законодавства и правне праксе»

Oja Кринулoвић

Двoднeвни стручни скуп сa тeмoм Kорисници савремене библиотеке oдржaн je на Јахорини, у хотелу „Бистрица“ oд 19. дo 20. aприлa 2012. гoдинe. На скупу су изложена 24 рада, а присуствовало је више од 150 библиотекара из народних, школских и високошколских библиотека Републике Српске, Србије и Федерације Бoснe и Хeрцeгoвинe.

У радовима је највећа пажња посвећена модерним библиотечким услугама и условима које је потребно испунити да би кoрисник биo зaдoвoљaн.  Како је закључено, библиoтeкe су спрeмнe зa нoвe изaзoвe и већина успева да се трaнсфoрмише у прaвe инфoрмaциoнe цeнтрe.
Једна група радова бавила се пословањем јавних библиотека уопште, применом међународних стандарда, пружањем услуга и најновијим технологијама које би требало увести у библиотечку праксу.  
Посебно се истакао рaд Taтjaнe Дунић из Нaрoдне и унивeрзитeтске библиoтeке Рeпубликe Српскe, који се бавио питањем ISBN aгeнциja у Рeпублици Српскoj што подразумева и сарадњу са мeђунaрoднoм aгeнциjoм у Лoндoну.

Друга група излагања била је у знаку представљања успешних библиотечких пројеката посебно оних за децу.  
У раду мр Aлeксaндрe Чвoрoвић из НУБРС под називом „Aнaлизa фaктoрa кojи пoдстичу читaњe кoд дjeцe“ изнет је податак да од 60% дeцe кoja вoлe дa читajу, 40% су члaнoви библиoтeкe, а да нa избoр литeрaтурe нajвишe утичу нaстaвници. Када је реч о читању, дeцa кoja су члaнoви библиoтeкe кaжу дa им рoдитeљи дoстa читajу, па је додатни фактор у подстицању читања код деце мотивација њихових родитеља.
Глaвнa тeмa свих представљених рaдoвa су корисници савремене библиотеке и услуге које им се пружају у складу са тековинама модерног доба и у друштву знања, као и одговор на питање да ли су библиотеке спремне за изазове новог информационог доба.
Сви рaдoви кojи су пoслaти зa oвaj стручни скуп бићe штaмпaни у збoрнику, мeђу кojимa ћe бити и рaд Maje Ђoрђeвић и Oje Кринулoвић из Унивeрзитeскe библиoтeкe „Свeтoзaр Maркoвић  у Бeoгрaдa“, сa тeмoм „Корисници нових сервиса Универзитетске  библиотеке „Светозар Марковић”.

Драгана Столић 
Универзитетска библиотека «Светозар Марковић» Београд

   Од 22. до 24. маја 2012. у Прагу је одржана Осамнаеста међународна конференција INFORUM 2012. посвећена „професионалним информационим ресурсима“. Дуга традиција, одлична организација, велики број учесника, највише из Чешке, али и из других земаља, још једном су доказали да је Инфорум једна од најзначајнијих конференција у овом делу Европе. За нас је ова Конференција од посебне важности, јер открива путеве којима крећу средњоевропске земље у модернизацији библиотечког пословања и у приступу научним информацијама. Као и сваке године, Конференцију је пратио занимљив претконференцијски програм, који је укључивао две радионице – једну посвећену  новим видовима комуникације са корисницима,[1] а другу друштвеним мрежама и садржајима који се могу поделити на интернету и који се могу укључити у институционални вебсајт.[2]
Већ прво излагање на Конференцији је поставило интригантно питање: како да будемо неопходни? Тим Бакли Овен, аналитичар и предавач у области информационе писмености, управљању информацијама, као и корпоративном и медијском маркетингу, изнео је део свог 40 година дугог искуства у презентацији која је сликовито приказала положај и место библиотечко-информационе делатности данас. Ово излагање је систематизовало општа актуелна сазнања, подвукавши још једном шта је неопходно знати у данашњем информационом окружењу и поткрепивши ставове резултатима новијих истраживања. Тако је, на пример, говорећи о расту друштвених мрежа, Бакли цитирао спрoведену студију која је показала да само 50% послодаваца користи LinkedIn као извор биографских података за кандидате који траже посао, али зато чак три четвртине користи Facebook. Скоро 70% послодаваца је одбило кандидате због информација које су о кандидатима сакупили на овој друштвеној мрежи, иако те информације нису биле директно повезане са послом.[3]
На нека питања овог излагања надовезао се и следећи излагач – Грег Нотес, из библиотеке Државног универзитета у Монтани. Пошто је начинио кратки преглед развоја информационих извора од 20. до 21. века, поменуо је најпознатије претраживаче или друштвене мреже које се највише користе. Како је истакнуто, овај развој није био праволинијски и догађало се да неке мреже, и поред дуже „традиције“, нису заживеле, као неке друге које су се појавиле касније (мада се појавио нешто раније, LinkedIn није имао ни изблиза тако велики успех као Facebook). На другој страни, неке мреже су доживеле нагли пораст броја корисника. Једна од таквих је Pinterest, где доминирају слике са врло мало текста. Пројекција указује на могућност све већег повезивања тематског претраживања са друштвеним мрежама („search“ vs „social“ „да ли моја друштвена група може да помогне мојој претрази“). У закључку свог излагања Г. Нотес је нагласио шта можемо очекивати у будућности: усавршавање метаподатака, доминацију претраживања једне мултидисциплинарне базе података уместо више специјализованих, све ређе коришћење логичких оператора или префикса, израженију тендецију стварања „случајних открића“ („serendipity“) кроз повезивање садржаја на вебу (попут YouTube Related Videos).[4]

Презентација постера

Велики број презентација односио се на текуће пројекте у оквиру мреже чешких библиотека, те је било занимљиво чути друга искуства, нарочито када је реч о примени неких програма који се користе и код нас (на пример, платформа Kramerius4 за потребе дигитализације полази од исте програмске подршке /Fedora/, као и систем PHAIDRA Универзитета у Београду[5]). На другој страни, у Академији наука Чешке Републике постојећа библиографска база и извор података за евалуацију научника – ASEP (настала 1993. године) проширује се у складу са усвојеном политиком отвореног приступа. Наиме, од јануара 2012. ASEP база је почела да функционише као институционални репозиторијум у који се похрањују и пуни текстови радова. Да би омогућила да што већи број радова буде доступан, библиотека се обраћа водећим светским издавачима (Elsevier, Springer) како би добила одобрење да раније објављене радове научника похрани у репозиторијуму у режиму отвореног приступа .[6]
Један део излагања био је посвећен представљању водећих светских комерцијалних издавача (Thomson Reuters, Springer, Blackwell, Taylor and Francis, Cambridge University Press и др.) и њихових нових колекција. Springer је тако истакао да би до краја 2013. сва досадашња издања овог великог издавача (основаног 1842) требало да буду доступна у електронском облику, док је Blackwell, поред осталог, преставио своју нову дигиталну збирку референсних дела. Посебну пажњу је привукло излагање Ајлин Лоренс из Alexander Street Press, издавачке куће која поседује колекцију видео материјала намењеног настави и образовању. Поред значајног броја наслова (број од 10.000 би током наредне године требало да буде удвостручен), нарочито је занимљиво било видети на који начин може да се користи овакав материјал: сваки видео је праћен транскриптом који омогућава кретање кроз садржај видеа и издвајање неких његових делова. Делови видеа имају властити URL, тако да се могу цитирати. Издавач најављује додатне могућности које ће ускоро бити доступне (MediaScribe), као што је уношење коментара, напомена или сопственог материјала у постојећи видео, односно повезивање садржаја приказаног у видеу са неким другим сродним екстерним садржајем.[7]
Из Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ су на Инфоруму ове године, у оквиру постер презентација, учествовале Весна Вуксан и Драгана Столић. Током посебне постер сесије другог дана Конференције оне су изложиле кратке презентације: Весна Вуксан је представила постер A Gateway to European Newspapers Online: Building Common History and Identity Around digital Materials, а Драгана Столић постер Establishing Digital Repositories at Western Balkan Universities: Implementation of PHAIDRA System, Educational Activity and Regional Cooperation.
Инфорум је и ове године испунио очекивања учесника, јер је понудио преглед актуелних тема релевантних за библиотечко-информациону делатност, међу којима су пројекти дигитализације културне баштине, формирање е-колекција, доступност публикација преко нових апликација (мобилни телефони) и многе друге. Истовремено, Инфорум је пружио прилику да се учесници непосредно упознају са новинима које нуде водећи светски комерцијални издавачи електронских извора. Традиционално, Инфорум је почео и завршио се духовитим скечевима и презентацијама, још једном доказавши да организатори, који су уложили огроман труд и побринули се да сваки, па и најситнији детаљ функционише беспрекорно, нису заборавили колико је важна пријатељска и креативна атмосфера.

Превод текста: Јелена Ђурђулов
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд

*(текст садржи веб локације са значајним научним информацијама, прим. прев.)

Криосфера је компонента Земљиног омотача која обухвата снег, лед и пермафрост (смрзнуту земљу). Она обликује Земљину површину, остављајући карактеристичне облике рељефа као доказ некадашњих глацијалних услова. Исто као што утиче на низ атмосферских процеса, она је и под њиховим утицајем: снежни покривач чини да тло одбија више светлости; топлији услови изазивају топљење. Људи су намерно у интеракцији са криосфером, користе је као извор воде и као игралиште, a у исто време, (нпр.) бродски транспорт скреће око ледених санти, или је друмски и железнички саобраћај ометен лавинама.

Такође смо, нарочито у последњим декадама, користили криосферу да разумемо узроке и последице глобалних климатских промена, како природне, тако и антропогене. Бројне научне организације концентришу свој рад на криосферу због њеног значаја , укључујући Национални центар за податке о снегу и леду (http://www.nsidc.org), Институт за арктичка и алпска истраживања (http://instaar.colorado.edu), Byrd поларни истраживачки центар на Државном универзитету Охајо (http://bprc.osu.edu), Британски антарктички преглед (http://www.antarctica.ac.uk), Специјалистичка група за криосферу Удружења америчких географа (http://www.cryoaag.org), Фокус група Асоцијације америчких географа (http://www.agu.org/focus_group/cryosphere). Поред тога заједница научника који се баве криосфером ставља на располагање налазе и друге информације путем листсерва CRYOLIST (http://www.cryolist.org).

Криосфера је кључна за научно разумевање глобалних климатских промена почев бар од 1837, када је швајцарско-амерички научник  Louis Agassiz први пут представио своје идеје о прошлом „леденом добу“ (http://earthobservatory.nasa.gov/Features/Paleoclimatology). Потоња истраживања су показала да је за последњих неколико милиона година Земља имала више хладних (глацијалних) и топлих (интерглацијалних) климатских интервала током приближно 100.000-годишњег циклуса. Овај процес је вођен колебањима Земљине орбите, појачан механизмима битним за Земљин климатски систем као што су промене у атмосферском угљен диоксиду. Agassiz-ово „ледено доба“ је био само најскорији глацијални период који је достигао врхунац пре око 18.000 година (http://www.ncdc.noaa.gov/paleo/ctl/100k.html).

Истраживање криосфере доприноси нашем разумевању ових циклуса кроз податке о леденом језгру. Пошто се слојеви леда стварају од акумулираног снега утиснутог у лед, бушење на доле одговара повратку кроз време. Научници могу да анализирају изотопски састав леда и хемијски састав малих мехурова ваздуха заробљених када се лед формирао, ради откривања модела климатских промена у прошлости. Подаци о леденом језгру су груписани у Светском центру за податке о палеоклиматологији (http://www.ncdc.noaa.gov/paleo/icecore.html).

Подаци о климатским променама за протеклих више стотина хиљада година, дају објашњење за скорије климатске догађаје. Тврдње скептика, да је глобално отопљење само део природног циклуса, се могу боље оценити када се разумеју природни циклуси. Британски савет за истраживање природне средине сумира те тврдње на http://www.nerc.ac.uk/about/consult/debate/climatechange/summary.asp  и „Права клима“, где научници нуде објашњења из климатологије (http://www.realclimate.org), реферише нове констатације одмах по њиховом настанку. Ледена језгра показују да је тренутна атмосферска концентрација угљен диоксида виша него у било ком тренутку у претходних 800.000 година (види резултате Европског пројекта за ледено језгро на Антарктику http://www.nature.com/nature/journal/v453/n7193/full/nature06949.html). Овакви налази су дали највећи допринос научном консензусу о глобалном отопљењу. (Види http://www.agu.org/sci_soc/policy/positions/climate_change2008.shtml , http://www.ametsoc.org/policy/2007climatechange.html, и http://www.ipcc.ch/ за значајне извештаје консензуса.)

Скорашње промене у криосфери, запажене на површини и из сателита, доприносе овом консензусу. Мерење промена дужина и масе глечера (http://www.geo.unizh.ch/wgms, http://glaciology.ethz.ch/messnetz/index.html, http://www.nichols.edu/departments/glacier и http://www.glims.org) допуњавају упечатљиве репрофотографске снимке, фотографисане на истој локацији у размаку од много година и показују опште повлачење глечера (http://www.swisseduc.ch/glaciers/earth_icy_planet/glaciers04-en.html). Праћење ледених покривача на Гренланду показује повећану област топљења и рапидно повлачење глечерских „језика“ (http://cires.colorado.edu/science/groups/steffen и http://bprc.osu.edu/MODIS). Више Арктичких ледених плоча је пропало (http://ice.ec.gc.ca/WsvPageDsp.cfm?Lang=eng&lnid=40&ScndLvl=no&ID=11893),и опсег леда Арктичког мора је достигао рекордно ниску вредност 2007, а 2008. блиско друго место (http://www.nsidc.org/arcticseaicenews, види такође http://igloo.atmos.uiuc.edu/cgibin/test/print.sh?fm=09&fd=15&fy=1980&sm=09&sd=15&sy=2007 за поређење сателитских снимака из 2007. и 1980. године). Подручје сувог снега на планинама широм Сједињених Држава се топило раније и брже током последњих година што је измерено ручно (http://www.wcc.nrcs.usda.gov/snowcourse/sc-hist.html) и помоћу аутоматских телеметријских станица (http://www.wcc.nrcs.usda.gov/snotel, http://www.wrcc.dri.edu/snotel.html). Овај забрињавајући тренд је сумиран у Нацоналном центру за снег и лед (http://www.nsidc.org/sotc) и на Међудржавном панелу о климатским променама (http://www.ipcc.ch/pdf/assessment-report/ar4/wg1/ar4-wg1-chapter4.pdf). Иако све локације на Земљи не подлежу истом тренду, просечна слика је глобално топљење.

Ова посматрања су алармантна јер не само да показују убрзано глобално отопљење, већ и због тога што је сама криосфера кључна компонента климатског система. Снег и лед одбијају светлост (око 80-90 процената за свеж снег) и топљењем апсорбују топлоту; чиме одржавају ниже температуре; ваздух се хлади струјањем преко снежних или ледених површина и постаје гушћи, и пада ниже стварајући карактеристичне путање ветрова (види, на пример, резултате пројекта Morteratsch глечер Универзитета у Утрехту http://www.phys.uu.nl/~oerlemns/site_Mort/morteratsch.html). Тако да промене у снежном и леденом покривачу могу и да допринесу климатским променама, поред тога што су њихова последица. Ови ефекти су највидљивији на Арктику, где топљење морског леда који одбија светлост експонира већу површину океана и одмрзавање пермафроста може ослободити гасове стаклене баште као што је метан (http://www.arctic.gov/files/PermafrostForWeb.pdf). Морски лед и пермафрост служе као пример повратне спреге између климе и криосфере-тј. више топљења значи веће отопљење. Пројекти који треба да помогну разумевање ових процеса су у току као део Међународне поларне године 2007-2009. (http://www.ipy.org).

Топљење криосфере је важно за свакодневни живот многих. Раније и брже топљење подручја сувог снега западних Сједињених Држава, продужава сушну сезону, што представља изазов за оне који се баве стањем вода и пожарима у природи.(http://wwa.colorado.edu и http://www.sciencemag.org/cgi/content/full/313/5789/940). Скијашки центри се сусрећу са већим трошковима производње вештачког снега и краћом сезоном, тако да су постали активни у напорима да се смањи емисија гасова стаклене баште. (http://www.keepwintercool.org). Смањени глечери угрожавају снабдевање водом планинских села на Андима у Перуу (http://bprc.osu.edu/glacierchange/research.html) и на Хималајима (http://www.theglaciertrust.org/2008/09/water-resources-management-for-nepali-hill-farmers.html; види такође новије публикације на http://www.icimod.org?page=78 ). Топљење леда на тлу доприноси повишењу нивоа мора које потенцијално плави ниже обале. Пошто се око 90 процената копненог леда на Земљи налази на Антартику, постоји хитна потреба да се разумеју детаљи стабилности леденог слоја и климатских промена, и два важна пројекта су посвећена том циљу (http://pigiceshelf.nasa.gov и http://neptune.gsfc.nasa.gov/wais).

Отапање може да појача већ постојеће опасности у криосфери на високим планинама као што су лавине снега (http://www.avalanche.org  и http://www.fsavalanche.org). Изненадне глацијалне катастрофалне поплаве, или jökulhlaups, могу такође бити последице отопљења јер су крхке ледене бране дестабилизоване (http://www.glacierhazards.ch и http://www.pbs.org/wgbh/nova/mtblanc/space.html ).

Отапање такође може да донесе предности, као и ризике. Теретни брод је први пут пловио кроз севернозападни пролаз дуж Арктичке обале Северне Америке 2008.   (http://www.cbc.ca/canada/north/story/2008/11/28/nwest-vessel.html), што указује на једноставније путовање у топлијем свету. Такве предности су међутим, ствар перспективе. Панамски канал, на пример, може да изгуби профит ако више бродова крене Арктичким путем (види “Thinning on Top” на http://www.economist.com/videographics), и смањење морског леда на Арктику би представљало претњу за оне животињске врсте за које је лед значајно станиште као што су фоке, карибуи, птице селице и поларни медведи (http://amap.no/acia).

Посебно су поларни медведи постали симбол онога што је под ризиком на Арктику. Поред тога што су свирепи предатори, они су и величанствене животиње, и њихов губитак би био велика штета за свет. Криосфера је значајна како због своје улоге у климатским променама, или као извор воде или станиште, тако и због своје лепоте; на пример, деликатни облици пахуљица (http://snowcrystals.com) очаравају једнако и децу и одрасле. Културни значај снега и леда је признат од Националне фондације за науку која укључује уметнике и писце у свој програм за истраживање Антарктика (http://www.nsf.gov/od/opp/aawr.jsp), али утицај топљења криосфере се најоштрије осећа код оних култура које су хиљадама година формиране под утицајем хладне климе, као што су Инуити (http://www.windows.ucar.edu/tour/link=/earth/polar/inuit_culture.html). Топљење криосфере је постало питање људских права, као што је истакнуто од Инуитског циркумполарног савета (http://www.inuit.org/index.asp?lang=eng&num=244 ). Sheila Watt-Cloutier, претходни председник савета, је дирљиво говорила на ову тему ( нпр. на конференцији Climate 2050 одржаној у Монтреалу 2007. http://www.youtube.com/watch?v=GlSh4XeoLBA ). У извештајима о топљењу снега и леда, не треба заборавити на естетски и културни значај криосфере.