МА Тамара Жељски
Филолошки факултет, Универзитет у Београду

Оснивање

Апстракт: У раду се објашњавају кључни разлози због којих савремене информационе технологије заузимају важно место у унапређењу библиотечке делатности. Указано је и на место и улогу данашњих библиотекара у примени таквих технологија, а све у циљу унапређења квалитета и могућности за ефикасније стицање најразличитијих знања, и то у глобалним размерама. Такође, дат је и кратак осврт на позитивне ефекте процеса дигитализације писане културне баштине.
Кључне речи: библиотеке, савремене информационе технологије, дигитализација, културна баштина.

Савремени свет се већ дуже време налази у ери глобалног информатичког друштва, које продире у економске и културне сегменте живота, ширећи границе наших сазнања о друштву и свету који нас окружује. Масовна употреба рачунарске технологије довела је до тога да се већи део података јавља у електронском облику, који се чувају и користе као део различитих информационих система и мрежа, софтвера и мултимедијалних производа. Другим речима, човечанство у значајној мери претвара своја знања у дигитални облик.

Библиотека представља трезор најразличитијих извора информација и обезбеђује приступ њима. Развој културе је диктирао формирање библиотечких фондова и врсте услуга библиотека. Од глинених таблица до савремених електронских издања, рачунарских система и средстава комуникација, библиотека је прешла дугачак пут преображења, а сваки корак је био условљен потребама и могућностима савременог друштва. Вртоглав развој телекомуникационих система и мрежа неизбежно утиче како на друштво уопште, тако и на појединачне сфере његове делатности. Самим тим и библиотеке не могу а да на себи не осете тај притисак и да се у том случају не прилагођавају новим захтевима.

Нове технологије производње и похрањивања информација изазвали су интензиван раст електронске продукције. Та тенденција не само да се наставља, него све већи број издавача и информационих центара прелази на електронска издања. „Подаци говоре да студенти библиотеке оцењују веома ниско као релевантне за њихов рад: највише (више од 60 %) користе велике претраживаче, онлајн библиотеке и тек потом традиционалне библиотеке”1 . Библиотеке не могу да игноришу нарастујућу продукцију електронских публикација, већ и саме постају генератори електронске колекције.

У новој информационој средини академске библиотеке постају неопходан елемент у систему научних комуникација, јер значајан део електронске научне продукције може, а понекад чак и неизбежно мора да прође кроз библиотеку, која обезбеђује њену каталогизацију, систематизацију, похрањивање и коришћење. Посредничка улога библиотекара је руковођена пре свега квалитетом информација и њиховим значајем за научноистраживачки и стручни рад. Као пример можемо узети „комисију за библиотечко-информациону делатност у Великој Британији која је навела следећа најважнија питања:

  • Садржај: дигитализовани текст, слике, звук и све интегрисанији милтимедијални пакети чувају се у личним, локалним, регионалним, националним или међународним базама података, заједно са индексима, каталозима и описима који омогућавају лоцирање садржаја.
  • Повезаност: персонални рачунари, локалне мреже, регионалне и националне мреже, међународне везе, заједно са усмеривачима и програмским системима који мрежни саобраћај упућују у правом смеру.
  • Стручност: вештине – и корисника и стручних посредника – потребне да се прибаве и користе умрежене информације“2.

Осим тога, треба додати и да „други типични задаци библиотекара укључују: рад на библиографијама, координацију библиотека за наставу, међубиблиотечке позајмице, одржавање вертикалних фајлова”3 . Скоро сви истраживачи долазе до истог закључка да ће „библиотекари опстати, па чак и напредовати, ако су у стању да комбинују традиционалне вредности са новим изазовима и срединама“.4У том смислу се може закључити да парманентно праћење техничких иновација и свеукупно усавршавање библиотекара данас подразумева:

  • „повезаност с различитим групама корисника и праћење њихових информационих потреба;
  • повезивање релевантних информационих извора, њихово обједињавање у прегледну целину: који извори постоје и који су доступни у библиотеци и ван ње, а који могу бити важни за научни рад;
  •  
  • стварање представе о библиотеци као о месту где се стичу значајна умећа која омогућавају познавање информационих извора, препознавање ресурса неопходних у научноистраживачком раду и њихово квалитетно коришћење”5.

У контексту улоге нових технологија у очувању културне баштине треба апострофирати њену дигитализацију, која представља важан процес, са капацитетом да утиче на културни развитак једне земље, будући да подразумева заштиту њеног културног наслеђа. Захваљујући дигитализацији, велики број раритетних и тешко доступних публикација, које су од посебног научноистраживачког и културног значаја, при чему многе од њих представљају и једине штампане примерке, постаје доступан свим заинтересованим корисницима широм света. Примера ради, у ери потпуне доминације интернета као средства комуникације међу људима и његовог све већег коришћења приликом бављења хуманистичким наукама, дигитализација српских старих и ретких књига позитивно ће утицати на промоцију културне баштине наше земље у иностранству и поспешити размену интелектуалних добара са научницима заинтересованим за ову литературу. Као директна последица овог позитивног искорака у нашем библиотекарству очекује се квалитативни и квантитативни пораст научне продукције на теме на које се односе ове књиге. При томе треба имати у виду да се „дигитално представљени подаци лако обрађују и похрањују, а скуп техника и уређаја који служе за њихово похрањивање и обраду назива се информациона технологија”.6

Дигитализација подразумева и стручни класификацију публикација из библиотечког фонда од стране овлашћених лица и њихову професионалну припрему за следећу фазу, која се односи на конверзију њиховог садржаја из штампаног у дигитални, тј. електронски облик, при чему у њој, поред библиотекара, учествују и експерти за информационе технологије. Завршна етапа описаних активности подразумева постављање добијене базе података на званичну интернет презентацију одређене институције, чиме је у потпуности чини доступном крајњим корисницима. „Поступку дигитализације претходи решавање низа питања која се могу сврстати у неколико категорија:

  • Основна или стратешка питања (које се врсте књига могу делотворно користити у електронском облику)
  • Питање управљања збиркама (како бирамо грађу за дигитализацију потребну корисницима)
  • Питање лиценце и финансирања (како се садржај лиценце за дигиталну грађу односи према куповини штампаних књига и часописа, како распоредити финансијска средства)
  • Корисничка питања (како ће корисници користити дигиталну грађу и нове услуге које следе)
  • Техничка питања (какав ће хардвер и софтвер бити потребни за дигитализацију)
  • Правна питања (таштита ауторских права) Закони о заштити ауторских права већином су различити у појединим земљама и о томе треба водити рачуна при одабиру, дигитализацији и одређивању приступа грађи”7.

Према Брофију, „прагматично виђење будућности јесте да ће највероватније већина библиотека у догледној будућности – што и није толико далеко – заснивати своје услуге на мешавини физичких објеката (књиге, штампана периодика, видеотраке, и сл.) и електронских ствари (веб странице, информационе услуге на даљину, и сл.). Због тога ће се проступи који наглашавају важност менаџмента и прижања услуга „хибридне библиотеке“ показати као најкориснији. Замисао хибридне библиотеке је веома важна управо зато што наглашава да у стварном свету може и мора заједно да се управља и традиционалним и дигиталним изворима информација“. 8

По теоретичару Армсу, следећих осам принципа су важни за развој дигиталних библиотека:

  • „технички предуслови који су у склопу правних и друштвених оквира;
  • разумевање концепта дигиталних библиотека ограничено је терминологијом;
  • основна архитектура треба да буде одвојена од садржаја који се чува у библиотекама;
  • имена и идентификатори су базни елементи за изградњу дигиталних библиотека;
  • објекти дигиталних библиотека су више од скупа битова;
  • објект дигиталне библиотеке који се користи различит је од објекта који је похрањен;
  • смештајни капацитети морају да се старају о информацијама које чувају;
  • корисници желе производе духа, а не дигиталне објекте”9.

Добијање најразличитијих информација путем информационо-комуникационих технологија постало је свакодневица савременог човека, чије стицање нових знања у великој мери буквално зависи од њих. Термин „умрежено учење“ може се употребити да означи све методе подучавања који се ослањају на информационе и комуникационе технологије.10 То подразумева извесну меру on-line интеракције, као део процеса учења.

Постоје многе функције које библиотеке могу обављати у XXI веку, али ће увек на првом месту бити она најмоћнија, тј. улога информационог посредника унутар заједнице, који одлично познаје универзум информација. Истовремено, дигитално наслеђе ускоро ће постати главни информациони фактор у очувању не само културе и науке, већ и самог човечанства. Главни циљ дигиталне баштине као наслеђа у целини јесте да заштити и очува објекте који су по својој природи уникатни.

Информационе технологије прижају раније неслућене могућности неограниченог складиштења података и слободног приступа њима. Живимо у времену када је рачунар постао главна спона између човека и информације, а у свом екстремном и друштвено непожељном облику и између човека и човека.

Литература

  • Brofi, Piter: Biblioteka u dvadeset prvom veku, Beograd, Klio, 2005.
  • Low Kathleen, „The Roles of Reference Librarians: Today and Tomorrow“, Reference Librarian, no. 54, RQ, Vol. 36, No. 3 (SPRING 1997), pp. 476-477
  • Настић О., „Појам и значај дигитализације културне и научне баштине“, Дигитализација културне баштине, Књ. 1, Београд, Филолошки факултет, 2012.
  • Поповић А., Антонић С., Столић Д., „Едукација, дигитални репозиторијуми и отворени приступ“, Дигиталне библиотеке, дигитални репозиторијуми, дигиталне презентације, Књ. 2, Београд, Филолошки факултет, 2012.
  • Cardina Christen, WicksSource Donald, „The Changing Roles of Academic Reference Librarians Over a Ten-Year Period“, Reference & User Services Quarterly, Vol. 44, No. 2, 2004, pp. 133-142.

Превод: Радмила Царевић
вишиби блиотекар, руководилац Информативно-позајмног одељења УБКГ

THOMPSON, James

A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

 

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)

ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)

 

02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Џејмс Томпсон

Историја начела библиотекарства
Превела: Радмила Царевић
вишиби блиотекар,
руководилац Информативно-позајмног одељења УБКГ

Предговор
Имао сам, првобитно, намеру да размишљања о овој пустоловини кроз историју библиотека поткрепим тврдњом да она није била инспирисана било каквом „антикварском“ или знатижељном побудом. Открио сам да су, без изузетка, многи моји претходници у струци изнели сличне примедбе. Џон Вилис Кларк (John Willis Clark) изразио је наду да ће његов есеј „Брига о књигама“ (The care of books), који говори о историји библиотека и њиховом опремању, бити у служби човековог интересовања за дату материју. Ирвин Рејмонд (Irwin Raymond) је својим радом „Почеци енглеске библиотеке“ (The origins of the English library) тежио да историју библиотека појасни уз развој наше цивилизације. И као закључак, Томас Кели (Thomas Kelly) започиње своју ,,Историју јавних библиотека у Великој Британији: 1845-1975” (A history of public libraries in Great Britain: 1845-1975) цитирајући Пирса Батлера (Pierce Butler): „Библиотекарство, какво знамо, може бити у потпуности схваћено само разумевањем његових историјских почетака“.

Моја намера је искрена. Настојим да поставим историјске основе у модерној теорји библиотекарства. То, самим тим, чини ово дело неком врстом парњака мојој „Моћи библиотекарства“ (Library power), објављеној 1974. године. Књига „Моћби блиотекарства“ представљала је покушај да се промовише филозофија библиотекарства, која је, премда нова, постављена на неким добро утврђеним начелима. Временом сам осетио да, што је дуже и детаљније истраживање историјског развоја главних начела библиотекарства, тако ће и допринос стручној литератури бити важнији и вреднији. Због тога је и ово дело.

Структура књиге је једноставна. Прво поглавље је у општено и уводно, а поглавља која потом следе, баве се одвојено, али не нужно одвојено, одређеним аспектом библиотекарства. Иако су референце сортиране након сваког поглавља, ја сам ипак, на крају књиге, увео библиографски сиже оних радова чија ми је помоћ била важна.

 

ПРВО ПОГЛАВЉЕ

Прва начела

Библиотеке у свету постоје више од двадесет пет векова. Велика Александријска библиотека већ је на велико „бујала“ две хиљаде година пре Христовог рођења и, невероватно, да не постоји никаква претеча ,,модерних” и јасних начела на којима је она поникла и која су се, потпуно уобличена, убрзано развијала. Много пре Александријске библиотеке, у Ниниви, за време владавине Асурбанипала (668 п.н.е-626 п.н.е.), постојала је библиотека од неколико десетина хиљада глинених плочица која је била тако добро уређена и разумљива као каква национална библиотека модерног доба.

Толико дуго је точак времена обавијен постојањем библиотека да се мора приметити да су главна начела библиотекарства до сада изванредно уређена. Само неко ко је скроз неупућен би, стручно речено, кренуо са поновним изумом точка. Напротив, следи да ће одлуке било којег библиотекара, чак и у очигледно замршеним ситуацијама, ићи у корист првим начелима, односно њиховом повратку њима. То је, након свега, чињеница да ми наше животе темељимо на претходним искуствима и да можемо да предвидимо будућност само на основу деловања у прошлости. Као што је пре неколико година H. M. Cashmore написао (1): „Сви добри радници цене стечена знања других. Захвални су на ономе што су њихови најпримитивнији претходници радили и обављају своје дужности паметније и ефикасније уколико су изучили стадијуме развоја њихових вештина“. Cashmore-ове примедбе настале су из контекста историје каталогизације. Бервик Сејерс (Berwick Sayers) (2) изнео је потпуно исту замисао у погледу историје библиотечких класификационих шема, са нагласком на „очигледну потребу разумно поткованог библиотекара да познаје историју интрумената које свакодневно користи“. И Лоренс С. Томпсон (Lawrence S. Thompson) (3) одлази далеко у разматрању историје библиотекарства као „непроцењиве помоћи будућим генерацијама у њиховом покушају да се избегну грешке из прошлости“.

Док је истина да библиотекари морају да граде на искуствима властите прошлости, на жалост, такође је истина да развој библиотека и библиотекарства није представљао неку врсту еволутивног процеса како би и библиотеке и библиотекарство било све боље и боље. Неки „примитивни претходници“ били су изузетно делотворнији од својих следбеника у ономе што су радили; и не ради се само о „грешкама из прошлости“ на којима библиотекар може да учи, већ и о занемареним и непризнатим успесима такође. Често али и не често, наши претходници, својим начином изражавања, познају праву путању: тачку гледишта коју је, јасно и прецизно у својој књизи о каталогизацији и њеним методама, изразила Д. М. Норис (D. M. Norris) (4): „Појам Историје указује на еволуциони или постепени развој, али то није случај са каталогизацијом; антички народи били су вешти у уметности као и ми данас, али су њихове методе биле другачије. Тако је кроз године, а самим тим то није историја већ разматрање метода које су коришћене за састављање листа књига“.

Нешто боље запажање понуђено је од стране Е. А. Севиџа (E. A. Savage) (5). Севиџ износи теорију „помрачења“ с опажањем следећег: будући да је технологија библиотекарства сужена и ограничена, „библиотекар ентузијаста марљиво трага за новим идејама али ретко неку открива. Полица са слободним приступом је најстарија од свих идеја. Класификација књига је средњовековна, вероватно веома стара метода. Систематски каталог, око којег се као трачаре упорно препиремо тридесет до четрдесет година уназад, постојао је у XV веку, и Бодли (Bodley) и његов библиотекар Џејмс (James) расправљали су се, у раном јакобинском добу, око предметне каталогизације жестоко као и ми, али много пристојније.

Узгред речено, Џејмс је толико тврдоглаво инсистирао на вредности предметне каталогизације, како само неки савремени библиотекар уме! Сачинио је такав каталог и то добар у склопу Бодлијанске библиотеке и његов рукопис данас у Оксфорду може видети свако ко је заинтересован. У једном моменту препоручена литература и коопеартивна каталогизација за мене су били новена, док нисам открио да су монаси из самостана Grey Friars користили обе методе у XIII веку.

А књиговештво: какав је напредак ту начињен? Необични записи о повезивању књига налазе се у каталозима манастирских библиотека, али каталог у Leičester Е-бибиблиотеци описује методе које данас користимо за неке књиге које желимо најпажљивије да заштитимо. Истина је да главни процеси у библиотечкој управи подлежу периодичним помрачењима. Помаљају се изнова светла из тог помрачења и сијају над нама неко време а онда опет избледе до таме. Губимо и враћамо идеје, боримо се против њих, препуштамо им се и заборављамо их још једном.

Наредна поглавља овог дела заправо утврђују јачање и слабљење главних идеја које су карактерисале библиотекарство; и невероватна је чињеница да, поред тренутних и некадашњих “помрачења”, основна начела библиотекарства проистичу, јасно и непобитно, из наше дуге историје. Добре идеје остале су добре идеје на основу стварних, чак статистичких доказа. Лоше идеје су подједнако препознатљиве.

Arthur E. Bostwik (6), у својој књизи ,,Америчка народна библиотека” (The AmericanPublic Library), изложио је да: “иако ток развоја библиотекарства није био праћен предуго и није задобио чудан преокрет, ипак поврх свега, он је био здрав и у смеру потврђене предности”.

Претходне примедбе као да указују на могућност утврђивања јасне и добро посведочене филозофије библиотекарства, а читалац мора да просуди о вредности ових хипотеза тако што ће размотрити доказе који су понуђени у наредним поглављима.

Пређашњи писци ниси били толико уверени али су ипак били свесни могућности. Д.М. Норис, позивајући се на свој ранији рад тврдњом да каталогизација није историја већ некритичко разматрање које није еволутивно, закључује свој рад јасним и практичним извештајем о главним начелима која су “надлежна” за стварање библиотечких каталога.

Севиџ, такође, неко би закључио, предочава следеће: ,,У случају да су се методе и технике библиотекарства које су биле задовољавајуће у ранијим временима, поново појавиле као задовољавајуће у нашем времену, онда и нека препознатљива задовољавајућа начела морају да постоје.” Остали писци, иако прихватајући да се известан степен складности сада може открити у начелима која управљају библиотекарством, праве грешку верујући да тај склад постоји само у протеклих сто година. У ,,Историји библиотекау Великој Британији и Северној Америци” (A history of libraries in Great Britain and North America) Alfreda Pridika.

 

[Наставак у следећем броју]

Превод: MSc Оја Кринуловић
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

 

Robert Fox

Digital libraries: the systems analysis perspective

OCLC Systems & Services:
International digital library perspectives
Vol. 28 No. 4, 2012
pp 170-175

 

Абстракт

Циљ – У овом тексту је проучена улога библиотека при опису, организацији и складиштење података који су од суштинског значаја за истраживање.

Дизајн/методологија/приступ – Ова рубрика је пре свега дескриптивна, али је такође проучена и литература да би се разумели трендови у овој области.

Сазнања – Библиотеке имају значајну улогу у очувању података који се односе на истраживачке радове на универзитетима.

Практичне импликације – Библиотеке имају значајну шансу да постану водећи механизам у важној области очувања истраживачких података.

Оригиналност/вредност – Библиотеке могу играти значајну улогу у успостављању уређених стратегија и процедура које се односе на очување и организацију важних истраживачких података, што је све већи проблем у истраживачким институцијама, а полако постаје и „акутна“ потреба.

Кључне речи: Управљање подацима, Очување података, Дигиталне библиотеке, Управљање подацима

 

Дигитална еманципација

Камен темељац модерне цивилизације је индустрија. Капацитет да се сировине трансформишу у корисне производе се постепено повећавао током претходних четири стотине година. Запањујућа је чињеница којом брзином се долазило до нових изума само у 20. веку, помоћу којих се вршила трансформација сировина у веома ефикасним процесима. Фасцинантно је посматрати документарне филмове о демонстрацији начина на који се производе одређени производи, које обично узимамо здраво за готово, од најосновнијих производа до комплексних компонената и машина. Ове машине се формирају од фундаменталних елемената попут песка, дрвета, камена, метала који се налазе у природи,итд.

Иако узимамо здраво за готово оно што можемо купити робној кући, при првом погледу на производну линију постаје уочљив веома прецизан производни процес, на пример производња чизама отпорних на ватру, који захтева обимну и детаљну анализу не само производног процеса, већ и сложеног процеса аутоматизације који мора постојати да би се обезбедило да је производ највећег квалитета. Док су повремене незгоде неизбежне, ништа мање од невероватног није видети овај готово беспрекоран процес изнова и изнова, који нешто амофрно преводи у препознатљив производ при завршетку процеса.

У области академске и друштвене заједнице, библиотеке имају аналогну улогу која се односи на податке. Када говоримо о подацима заправо мислимо на два примарна типа података: метаподатке и саме примарне елементе ( било да су у дигиталном облику или дигитални „сурогати“ и деривати). Подаци су на много начина „сировина“ са којом ради библиотека, односно библиотеке су на неки начин „стјуарди” који наводе кориснике кроз све већи и већи број података. До пре неколико деценија, ова одговорност је одговарала првенствено менаџменту за метаподатке, иако су се они налазили у аналогном простору, односно у књигама, каталозима, вертикалним системима складиштења података и у микфорилму/микрографији. Организација и опис примарних елемената (артифаката, попут кодекса) је вођена и наставља да буде вођена стварањем и одржавањем метаподатака. Додуше, ови типоови метаподатака доказују да модерне, посебно академске библиотеке постају све комплексније и флексибилније. Ипак, метаподаци као примарна категорија података које библиотека свакодневно обрађује, настављају да буду централна фигура операција у оквиру библиотеке. Друга категорија података, примарни објекти, је сада постала значајан удео у свакодневним операцијама у оквиру библиотеке. Као што је раније указано, већина елемената са којима су руковале библиотеке је сада пренесена у дигитални облик, тако да су дигитални елементи референтна тачка. Пошто такође очувавају културно наслеђе и информације, одржавање и складиштење ових примарних дигиталних објеката захтева много више интерног планирања, у поређењу са истим операцијама везаним за физичке објекте.

Како се библиотеке баве складиштењем и “производњом” оба типа података, планирање везано за складиштење и приступ подацима постаје све сложенији процес. Ипак, на том путу преласка са материјалног на дигитално, библиотекари су били први и најбољи складиштари метаподатака. Управљање и дистрибуција метаподатака је имала интересантну историју. У једном смислу, дескриптивни метаподатак је форма интелектуалне својине, слично било којем елементу који захтева детаљну анализу. Са друге стране, то је такође нешто што ће се делити између различитих организаација. Док је власништво над метаподацима интересантно питање, оно “бледи” у поређењу са проблемима који се односе на примарне податке. Управљање подацима је додатно учинило ситуацију сложеном, посебно када је у питању анализа и приступ подацима и објектима. Управљање дигиталним правима и лиценцирање се константно мењају, а то има значајан утицај на упраљање овим материјалом, на складиштење, као и на власништво над истим.

Овај проблем је посебно изражен у стварању дигиталних садржаја. Ако одређен садржај не може бити архивиран у форми папирног документа, и онемогућен је приступ лиценцираним или отвореним часописима, власништво над овом дигиталном имовином долази у први план. Предложена су решења која ублажавају овај вид губитка, али библиотеке морају активно да се финансијски обавезују за часописе, а ти трошкови су већи од простог приступа садржају часописа. Услуге гарантовања и “пеер то пеер” механизама архивирања (нпр. LOCKSS i Portico) не решавају овај проблем у потпуности и понекад стављају библиотеке у незавидну позицију одлучивања везаног за поновно омогућавње приступа садржајима, ако је то подесно. Услуге резимирања и индексирања су такође “надзорници” метаподатака, и лиценцирање за приступ овим метаподацима опет наглашава природу интелектуалне својине у односу на метаподатке.

Начини на који библиотеке приступају и користе обе категорије података су постали све више комплексни, а ипак они могу бити подељени на три главне области. Прва је наравно традиционални метод, у којем библиотеке легално и физички поседују одређене објекте. Објекат је део библиотечке колекције, али за дигиталне објекте се начин приступа разликује у поређењу са физичким објектима. Објекти су складиштени у неком облику дигиталних медија, које су обично лоциране у оквиру граница матичне институције. Дакле, одржавају се и чувају на адекватан начин у дигиталном облику. Друга категорија је неки вид хибридног приступа. У овом приступу, метаподаци или објект података су заправо у власништву библиотеке, али су складиштени и чувани од стране друге организације која може бити продавац, члан конзорцијума, или владина организаија. У трећој категорији, библиотека једноставно лиценцира приступ овим типовима података, али нема власништво над њима. Оног тренутка када се прекине споразум о лиценцирању, губи се и приступ подацима.

 

“Срж” услуга

Модерна библиотека (насупрот древним библиотекама или средњовековном концепту библиотеке као складишту литературе) служи као преносник информација, и током времена постаје богат скуп услуга које се пружају да би се омогућило лоцирање орговарајућег садржаја и разликовање квалитета садржаја који проналазе. Како је потражња за свеприсутним информацијама све већа, библиотеке морају да се одрекну директне администрације над метаподацима, како би омогућили аутоматизацију продаваца који сада консолидују приступ метаподацима преко архитектура „софтвер као услуга“, заснованих на цлоуд-у. За мање институције ово је често неопходно услед прилагодљивости и финансијских ограничења. Ипак, у већини случајева, оно што се нуди библиотекама је услуга „кључ у руке“, која је физички и логички одвојена од свакодневног радног процеса. Подаци сада покрећу практично све услуге које пружа библиотека, и та суштинска улога података на неки начин представља иронију, односно умањује могућности ИТ професионалаца да утичу на садржаје, и начине на који се ови метаподаци и повезане услуге пружају.

Не постоји ништа што је само по себи непромишљено о овој ситуацији, а тренутно важи. Очигледно је да поседовање аутоматизованих система представља значајно унапређење не-аутоматизованих метода, а ти системи могу просто да пружају индексе који оцењују релевантност одређених институција, или комбинују резултате из вишеструких извора укључујући и садржаје резимирања и индексирања текста. Ипак, мора се признати да су компаније попут Google-a доказале да имају непосредну способност да проучавају, управљају и директно унапређују алгоритме, који константно добијају информације од феедбацк механизама који су засновани на уносу података корисника, и то је најуспешнији приступ. Аутоматизовани алгоритми, без обзира колико софистицирани, могу ићи само толико далеко. У некој тачки, морамо се сложити да је потребан ограничен унос човека да би се даље унапредила релевантност резултујућих скупова. И, како је Google такође доказао, просто оптерећивање индекса кључним речима, које служе као приступне тачке, није довољно. Заправо, било који интернет претраживач који је вредан помена игнорише такав приступ.

ИТe стручњаци су неко време били свесни ових чињеница. Али и даље, осим неколико значајних изузетака, библиотеке нису претендовале да имају приступ у алгоритме за откриавање који су коришћени од стране продаваца, нити смо ми као професионалци приморани на коришћење података пословне интелигенције, које продавци засигурно сакупљају. Јурисдикција над метаподацима и системима који су изграђени да прикажу те пажљиво обликоване информације се обично не посматра као партнерство између библиотека и продаваца. И као и у већини случајева, институције које имају више ресурса су уложиле више времена у цео процес, како би подигли квалитет описних и техничких метаподатака.

Ипак, ми у оквиру академије се налазимо на раскрсници у смислу података. Институције сада имају сталну потребу за услугама управљања подацима, а те потребе далеко премашују традиционалне услуге библиотека. Ово важи не само у домену метаподатака, већ такође и са самим примарним подацима. Потребе истраживања, посебно за науку као и друге области, су спремне да премаше капацитете библиотека, и то у оним областима у којима треба да асистирају библиотечким услугама. Агенције за финансијску помоћ сада захтевају постојање плана за управљање подацима, који је оформљен од стране главних истраживача и који мора постојати пре одобравања средстава. Обично су и сами истраживачи фокусирани првенствено на сопствене области проучавања, а не на механику управљања пројектом. Док су претходне академске библиотеке имале одговорност за приступачност материјалима који су потребни истраживачима, сада се јавља прилика да библиотеке пруже подршку истраживачима при процесу рада током целокупног пројекта. Такође, ИТe професионалци су посебно подесни за асистирање у пројектима који се односе на архивирање података.

Постоји много начина на које се библиотеке позиционирају како би задовољили захтеве институција, које теже да буду на врху истраживачких „школа“. Национална Фондација за Науке у свом извештају који се назива „Сајберинфраструктура – визија за 21. век“, наглашава да су библиотеке центар архивирања, чувања и анализе истраживачких података, и да су ове изјаве учвршћене студијама које је вршио АРЛ током претодних пет година (Peters and Dryden, 2011). Пример начина на који академске библиотеке постају проактивне у овом смислу јесте Дистрибуирани Институциони Репозиторијум, који је развио Purdu Универзитет, и друге школе попут Kornela i Georgia Tech-a имају одговарајуће технологије за пружање иновативних услуга у својим библиотекама (Peters and Dryden, 2011, п. 388). При пружању ових услуга је важно да се има на уму да ове инситуције користе једиствене вештине којима архиватори и библиотекари настоје да реше проблеме не само у области каталогизације и категоризације ресурса, већ такође и проблем у области складиштења и очувања дигиталне својине. Схватањем у потпуности да ресурси података у контексту истраживања нису моноилтни, библиотеке су постале све спремније на руковање хетерогеним подацима попут мултимедије, статистичких података и “сирових” формата података.

Управљање подацима постаје обавеза за тренутне потребе истраживања. У свету корпорација, стандарди за управљање подацима постоје већ неко време, пошто подаци који се гомилају у тим ситуацијама директно одговарају фискалним интересима корпорације. Подршке, стратегије задржавања, OLAP анализа и складиштење података постају од круцијалног значаја у овој сфери. Академски истраживачи ипак не поклањају толико пажње начину на који се њихови подаци дугорочно складиште, пре свега зато што су усмерени на академске дужности, објављивање и личне истраживачке интересе. Обично се тек касније размишља о томе на који начин ће се управљати подацима (метаподацима и примарним истраживачким подацима), и у већини случајева се ово поверава свршеним студентима, или се користи прост складишни простор којем се заједнички приступа. Ипак, запањујуће је колико података се може акумулирати за само један пројекат, и у обично ни један од ових података не поседује било какву организациону шему. Такође, мало пажње се поклања било каквом типу дугогодишње вредности које подаци могу имати у будућности. У већини случајева, све ово се одбацује после завршетка пројекта.

 

Партнери у управљању подацима

Враћајући се на два типа података која су обрађена: метаподатке и примарне изворе података, важно је напоменути да су метаподаци традиционално област експертизе библиотека, док су примарни извори података такође област експертизе библиотека, упркос чињеници да су артефакти у дигиталном облику. Институције сада схватају да требају бити предузете акције у овој области, јер је ово представља проблем управљања и одговорности за универзитете. Раније су истраживачки подаци обично били у штампаној форми, чиме се заузимало много кабинета и писало мноштво извештаја пре публикације. Ово је приморало истраживаче да буду мало организованији и да посвете пажњу количини података који су акумулирани. Сада се већини истаживача чини да је складишни простор практично неограничен ресурс. Није неуобичајено за одређене научне пројекте за заузимају терабајте, или чак петабајте. Јасно је да ИТe стручњаци сами не могу организовати ту огромну количину података. Они нису у могућности да на одговарајући начин анализирају ове податке, како би одлучили шта је значајно да се сачува, као и шта је значење самих података. Према томе, ако је очување података од стране библиотека успешно, треба бити успостављено партнерство између одређених субјеката, стручњака за метаподатке и чланова истраживачких институција.

Тренутно се налазимо у сред нечега што неки називају „поплава података“. Као што је претходно указано, истраживачи сада „производе“ велике количине података, и то не само у природним наукама. Већина ових података је заправо корисна ширим истраживачким заједницама. А ипак, у стању у којем се обично складишти и чува, већина ових података не може да се дели или разуме од стране оних који нису из прве руке упознати са пројектом (Borgman, 2012). Ипак, потреба да се поврате одређени подаци и да им се лакше приступи понекад представља елемент од виталног значаја за шире научне подухвате. На пример, генетска истраживања данас обично укључују научнике из разних делова света, који су у сталној потреби да деле критичне информације у циљу даљег унапређења сопственог рада.

ИТ експерти имају утицај у готово свакој фази академског истраживања, услед све ригорознијих одредби које намећу Агенције за одобравање финансијских средстава, академске и истраживачке фондације и сами универзитети. Постоји мноштво области које захевају анализу ове области, укључујући тему датог пројекта, циљеве пројекта, начин дефинисања и описивања различитих података, сакупљање и организацију података како на физичком тако и на логичком нивоу, стратегије задржавања података, праксе чувања података, итд. У већини случајева, може бити пожељно да се сачува оно што може бити сматрано краткотрајним подацима, да би у будућности истраживачи могли вршити опсежније анализе, као и да би се видело да ли закључци могу бити изведени или не.

 

Ово је у великој мери занемарена област коју библиотеке морају размотрити на стратешком нивоу. Овај проблем у великој мери премашује складиштење информација, или неразвијено предраживање података. Поред прилика које пружа овај концепт такође постоје и ризици, и да би се задовољиле ове потребе мора преовладати предузетнички дух. Неопходно је да библиотеке попуне ову “рупу”, а да ипак, пошто ће асистирати истраживачким установама (научним и не-научним), да избегну могућност губитка података, што може утицати на кредибилитет матичне институције истраживача (Heidorn, 2011). Задатак да се убеди административно особље универзитета које је забринуто за инстутициона истраживања неће бити лак, али постаје проблем који не може бити избегнут, и основе за поштовање интелектуалне својине у библиотекама већ постоје и такође представљају јак аргумент.

 

Литература

  • Borgman, C. (2012),”The conundrum of sharing research data”, Journal of the American Society for Information Science & Technology, Vol. 63 No.6, pp. 1059-78
  • Heidorn, P.B. (2011), Theemerging role of libraries in data curation and e-science”, Journal of Library Administration, Vol.51 No.7/8, pp. 662-72
  • Lage, K., Losoff, B. and Maness, J. (2011), “Recetivity to library involvement in scientific data curation: a case study at the University of Colorado Boulder”, portal: Libraries the Academy, Vol. 11 No. 4, pp. 915-37
  • Peters, C. and Dryden, A. R. (2011), “Assessing the academic library’s role in campus-wide research data management: a first step at the University of Houston”, Science & Technology Libraries, Vol. 30 No. 4, pp. 387-403

Дубравка Одаловић
Централна универзитетска библиотека – Подгорица

Сажетак: Чланак се бави предаторством у издаваштву научних публикација у дигиталном облику у отвореном приступу. Др Џефри Бил (Jefrey Beall), библиотекар Универзитета у Колораду, који прикупља и објављује податке о предаторима у електронском научном издаваштву на свом блогу, сматра се њиховим релевантним познаваоцем а његов блог је право и прво место за (негативну) дисеминацију часописа. У раду се даље разматра концепт предаторске праксе и двојака улога аутора као корисника “услуга” предаторских издавача или као жртве преваре предаторских часописа. Истраживачи сносе одговорност за одабир и дисеминацију научног часописа за публиковање рада. Задатак националних научних и академских институција је стратешко планирање и спровођење континуиране едукације истраживача о механизмима заштите и провери релевантних извора о предаторству у научној периодици у дигиталном облику.

Кључне речи: отворени приступ, предаторски часописи, Билова листа (eng. Beall’s List), научна комуникација, академска научна звања

 

УВОД. У дугогодишњој и мукотрпној изградњи академске каријере и стицању научних и академских звања, научницима, истраживачима и уметницима, значајну а често пресудну улогу игра објављивање научно-истраживачких радова и уметничких резултата рада. Популарна крилатица Publish or perish11 која означава број објављених радова код нас је управо достигла свој зенит па се чак сматра показатељем научног постигнућа, што имплицира да се са “зенита” нема куд него наниже. У озбиљној светској науци ова је крилатица готово превазиђена и замењена новом Be cited or die 12 , што би требало да значи да је број цитата рада индикација за научни значај или барем занимљивост рада. “За разлику од продуктивности, која се ту своди на меру активности…”, “Вредновање које почива на цитираности валидније је и поштеније” (Шипка, 2001, п. 25).

У овом веку, у експанизији нових технологија којима се научне и све друге информације пласирају истовремено у било који део света, једна професија је постала прилично интересантна, а то је професија библиотекар. Због природе посла библиотекари се свакодневно сусрећу са огромном издавачком продукцијом коју њихово извежбано око, чешће ум, смешта у одговарајуће фолдере који се за потребе научне јавности даљом анализом објављују у различитим цитатним или библиографским базама података. Значај објављеног рада сведочи о успешности научног рада истраживача а навођењем афилијације на основу које се, поред осталих критеријума, институције рангирају и позиционирају на одговарајућим светским листама сведочи и о успешности те институције у одређеној област (Филипи Матутиновић, 2014). Данас се, поред високошколских и других библиотекара, свака иоле информатички писмена, заинтересована особа може информисати о научној продукцији неког универзитета, институције или научника. Све је претраживо и према томе “може се пронаћи”. Комерцијалне базе су нешто теже доступне, но мора се рачунати на наше уобичајене технике сналажења, што илуструје опција у квизу “позови пријатеља”, рецимо.

Крај предугог увода нас циљано води до једног библиотекара који је изнимно битан за научну издавачку продукцију целог света. Ради се библиотекару и истраживачу Универзитета у Денверу, Колорадо, др Џефри Билу (Jeffrey Beall). Др Бил зна много, ако не и све о издавачима научних часописа у отвореном приступу (eng. open access 13 ), регуларним а посебно нерегуларним, сумњивим, у било ком делу света. О томе пише на свом блогу (https://scholarlyoa.com, 2016). Др Бил на свом блогу објављује спискове, “Билову листу” eng. Beall’s List) часописа и издавача за које постоји оправдана сумња да се баве објављивањем научних радова искључиво са циљем остваривања профита. Сумњиви часописи и издавачи називају се предаторским (Beall, 2012, p. 179) а могу се поделити у (барем) две основне групе чија је заједничка особина остваривање профита на основу наплате накнаде за обраду чланка (eng. “article processing charges (APCs)” (Berger, Cirasella, 2015, p. 132), упитног квалитета, који превазилазе трошкове издавача. Накнада за обраду чланка (или код нас уврежени израз „котизација“14 ) није карактеристика само предаторских часописа у отвореном приступу, већ је то уобичајена појава и у пракси реномираних издавача која служи за покривање различитих трошкова, а посебно у областима у којима се истраживања финансирају донацијама. Ипак, публикације у отвореном приступу подложније су злоупотребама, због којих их прати неосновано негативан публицитет.

Предатор податке и стручне референце потенцијалне жртве проналази најчешће на интернету. Виктимизација истраживача почиње тако што предатор успоставља контакт са потенцијалним аутором позивом на сарадњу и публиковање или учеће у уређивачком одбору часописа. Опција аналогна превари од стране предаторских издавача је ауторово намерно објављивање рада у оваквим часописима, при чему је битно нагласити да се метода “да се “ини” не досете” користи, мада не искључиво, у земљама скромних економских могућности које немају приступ скупим цитатним базама података и где се провера регуларности и тачности документације о раду при избору у звање или при конкурисању за пројекте не може окарактерисати као пажљива и доследна. Ова врста “поремећаја” првенствено има за циљ добијање одговарајућег статуса и прихода, док су научни интереси у другом плану (Le Koadik, 2005).

ДРУШТВЕНИ ОКВИР. Овако комплексан поредак ствари/стварности у издаваштву отвара потребу прегледа различитих проблема који се одражавају на могућности и избор начина презентације научних резултата (комерцијални и отворени приступи науци), често у зависности од тога одакле долазе. Научни и ненаучни дискруси публиковања у науци садрже вредносне дилеме које сублимирају, ако не непремостиве, онда озбиљне разлике у развоју науке и науци на глобалном нивоу у односу на науку простора земаља у развоју:

  • неједнак (различит 15) економски, технолошки и друштвени развој условљава неуједначено улагање у науку;
  • према моделу “потрошачког друштва” све има своју цену и своју вредност, па и научна продукција. “Научна продукција и издаваштво постали су индустрија, као и рад професора и научних истраживача…” (Љубановић, п 12);
  • дистинкција у науци – наука цивилизацијски супериорних и најразвијенијих земаља света често се назива званична или преовладавајућа наука (енг. маинстреам сциенце) у односу на, логично супротну, непреовладавајућу (eng. non-mainstream science) науку тзв. земаља са “научне периферије” 16(Марушић, 1999) које су демократски несигурне а у економском и социјалном смислу рањиве;
  • препрека у објављивању научних резулатата рада је језичка баријера. Зна се да већина најзначајнијих научних часописа потиче са англосаксонског говорног подручја или излази на енглеском језику;
  • сем језичке баријере, као проблем истраживања у друштвеним и хуманистичким наукама Ковачевић истиче доминацију „полицентричности“ где је „Центар проучавања, у случају постојања нативне науке …, најчешће, тамо где је се проучавање одвија“ (Ковачевић, 2013, пп 170-171), за шта у глобалним оквирима не постоји посебан научни интерес;
  • иновативна истраживања и научни резулатати у природним и техничким наукама нешто се лакше дистрибуирају у међународним базама података у односу на резултате истраживања у друштвеним наукама, уколико се преброде све остале препреке карактеристичне за науку и положај науке у земљама у развоју;
  • недостатак добре научне праксе у земљама у развоју тиче се недовршеног етаблирања науке у националним оквирима, што домаћим часописима не обезбеђује квалитет, напротив (Марушић, 1999).

Без обзира на то одакле научни рад и резултати рада потичу, потреба за научном комуникацијом је карактеристика свих „наука“ и истраживача. Сматра се да се савремена наука не може се развијати без комуникације између научника и интеракције међу резултатима истраживачког рада њиховим публиковањем у међународним часописима. Поред тога што је етичка обавеза, публиковање научних резултата представља показатељ компетентности научника у одређеној области, које се у академској научној заједници евалуира верификацијом постигнутих резултата (и) приликом избора у више научно и академско звање. Увидом у универзитетска правила за напредовање и избор у виша академска и научна звања може се закључити да је значајан, ако не и најбитнији услов за избор у звање одређени квантитет радова објављених у часописима које реферишу међународне базе података, што имплицира да је свака вредност фактора утицаја (eng. Impact Factor „IF“ 17) задовољавајућа, без обзира на укупну или позицију у ужој научној категорији. Последица притиска којем је подвргнута академска научна заједница дефинисана је и као „бесмисао провинцијалне идолатрије према тзв. ISI листи која није репрезентативна за европске друштвене и хуманистичке науке, а и у природним и техничким наукама садржи доказане преварантске часописе“ (Ковачевић, 2013, п. 163).

ПРЕДАТОРСКИ ЧАСОПИСИ. На Биловој листи (eng. Beall’s List) je od 2011. године до 2016. године достигнут поражавајући скор од 923 предаторска издавача и 882 часописа (Beall, 2016). Од ове године на блогу (https://scholarlyoa.com/, 2016) др Џефри Бил евидентира киднаповане (eng. hijacked) часописе, којих има 101, и компаније које дају обмањујућу метрику, односно лажиране научне показатеље (eng. misleading metrics list) о раду истраживача, чланку или часопису са циљем да жртву доведу у заблуду. Има их око 30. Ови подаци нас враћају поменутој подели на две групе, концепте бескрупулозних предаторских часописа и издавача уз осврт на улогу истраживача/аутора чија улога у процесу публиковања, такође може бити посматрана двојако.18

Улога аутора је двојака: 1. аутор може бити жртва преваре предаторских издавача и 2. аутор објављује рад у предаторском часопису са намером прибављања личне користи која се тиче напредовања у каријери, потребе конкурсања за пројекте и сл.

Прву групу чине часописи, чешће у отвореном приступу, који за објављивање радова траже позамашну “котизацију” при чему се рад објављује брзином светлости, уз заобилажење уобичајених научних поступака вредновања и контролу квалитета рада, као што су непостојање одговарајућег или никаквог рецензентског поступка, неквалитетан сажетак, некоректна класификација радова и, уопштено, вођење некредибилне уредничке политике. У општем метежу и (не)оправданој трци за брзим напредовањем у академској и научној каријери, посебно у земљама у развоју које су, махом, земље са не-енглеског говорног подручја, ова врста предаторских издавача је нашла плодно тло за остваривање добити на штету квалитета и валидности у публикацијама. Ови часописи се могу наћи у међународним базама података, па чак имати свој фацтор утицаја (eng. Impact Factor, IF). Најчешће су на дну листе 19и исто тако често временом долази до њихове суспензије. Неки од регионалних часописа су доживели овакву судбину о чему се доста говорило и писало у медијима. Део научне заједнице је објављивањем радова у њима себи “завршио посао”. До ретроспективне провере стечених звања у тим случајевима није дошло, а вероватно никада неће ни доћи. Неретко се поводом ових афера могло прочитати да би било тешко доказати постојање радњи које су супротне од часних. Са друге стране, ауторима радова у тим часописима је остао поприличан терет сумње у њихов рад и каријеру.

Другу групу чине отети, хаковани, киднаповани (eng. hijacked) часописи (Sl. 1). Web странице отетих часописа су очигледно злонамерне, јер отимају (лажирају) идентитет аутентичног часописа са намером да за одређену “котизацију”, брзо или релативно брзо објаве научне радове и остваре профит. Неке од тих страница су препознатљиве по језичким и граматичким грешкама али има и прилично софистицираних страна, које беспрекорно опонашају wеб стране оригиналних часописа. Публиковање у киднапованим часописима резултира довођењем у питање научног кредибилитета аутора, уз финансијски губитак за плаћање трошкова објављивања. Честа су упозорења и препоруке ауторима да провере регуларност wеб страна и аутентичност часописа којем намеравају да пошаљу свој рад, да не би постали жртве преваре. Глобална дискусија у вези са “отетим” часописима се развија у правцу који значењски одражава став “званичне” или преовладавајуће науке (eng. mainstream science), a која наводи (не)компетентност истраживача из непреовладавајуће (eng. non-mainstream) науке при избору издавача и (не)прављењу разлике између научно респектабилних и псеудо-научних часописа.

Сл. 1. Билова листа отетих часописа (eng. Beall’s hijacked list). У левој колони су наслови отетих часописа а у десној су ориганилни наслови часописа (PrintScr), 7. Маy 2014. https://scholarlyoa.com/?s=glasnik, (приступљено 20. фебруара 2016. год.)

Ако часописе и издаваче називамо предаторским, да ли се аутор може назвати предатор? Тешко је оправдати ауторе који радове објављују у предаторским часописима. Може ли их амнестирати незнање или непознавање приликом уплаћивања већ поменуте “котизације”? Непризната и превазиђена, а бескрајно занимљива дисциплина етнопсихологија каже да нас је мало таквих на просторима Бивше. Иако блог уваженог борца за отворен приступ научним инормацијама др Била није покривен било каквом правном регулативом, бар не код нас, а познат је и признат механизам за проверу аутентичности часописа и издавача, те стоји као факат који обавезује и наше високошколске и научне институције да својим истраживачима континуирано скрећу пажњу на могућност преваре или у супротном случају, проверљивост преваре. Објављивање у тзв. предаторским часописима доноси само бруку и корист, а ако се све потихо изведе само корист, углавном. Још кад прође мало времена, па уважени пропара носем облаке, доказ је да је лажов поверовао у своју лаж… Треба да се зна да неко ипак зна, у овом тексту и случају библиотекар, бар један. Иако је, у нашим условима, значај тог спознања упитан.

У суштини добру намеру овог текста поткрепљује мишљење да се врхунски научни резултати добијају најчешће далеко одавде и свакако се виде као резултат укупности различитих истраживачких идеја и достигнућа, па сходно томе и овдашњих, а не као допринос искључиво једног изолованог тима или истраживача било где. Чињеница је да невелика средства која се издвајају за науку не дају сјајну слику о научно-истраживачким резултатима у земљи. Са друге стране, истраживачи су дужни да испуне један од критеријума за избор у академско звање објављивањем два рада у часописима који се налазе у међународним базама података што захтева мањи трошак и брже резулате него што би то дала дугогодишња научна истраживања чији се резултати такође морају објавити негде. Ова могућност може значити лансирање сналажљивих појединаца, што није гаранција врхунског познавања неке научне области. Сналажљивост појединаца донекле се препознаје увидом у радове који имају у просеку пар страница, рецимо пет и мање, укључујући апстракте и попис коришћене литературе са, по правилу, мноштвом аутора, неретко знатно више него што рад има страна. Ипак, један кратак научни рад који је написало мноштво аутора аутоматски не значи да су у питању било какве нерегуларности.

Сл. 2. Отети (eng. hijacked) црногорски часопис Гласник одјељења природних наука, CANU: http://www.opncme.com/index.php/archieve-of-journal , PrntScr (приступљено 20. фебруара 2016. год.)

НАШ ЧАСОПИС НА БИЛОВОЈ ЛИСТИ. Академски свет у последње време трпи и пати од предаторских часописа и издавача који доводе у питање поузданост научних публикација. Да ли пати и црногорска научна јавност? Као куриозитет неизбежно је споменути податак да се на блогу др Била нашао и један црногорски часопис (Beall, 2014). Часопис је киднапован, а хијацкед верзија се налази на адреси http://www.opncme.com/ (Сл. 2). Ради се о отмици идентитета часописа Црногорске академије наука и умјетности. Искоришћени подаци су нетачно пренети па наслов гласи “ОДЈЕЉЕЊА ПРИРОДНИКХ НАУКА ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ ГЛАСНИК” са тачно наведним ISSN 0350-5464. Зна се да се аутентична верзија часописа не налази у референтним међународним базама података, али мотив за “отмицу” вероватно постоји.

ДОБРА НАУЧНА ПРАКСА. Иако сав до сада исписани “ток мисли” једва да има поенту, јер се налази на овој белини папира/екрана искључиво да би се констатовало стање и можда отвориле, мада је сумња у то отварање готово непобедива, теме са проблемима које треба решити и јасно нормирати, односно поставити прецизне критеријуме за вредновање научног рада у процесу стицања академских и научних звања. Посебно је важно обратити пажњу и направити дистинкцију у вредновању/бодовању научних радова у природним и техничким са једне и друштвеним наукама са друге стране, као и у различитим уметничким дисциплинама, узимајући у обзир различитост могућности њиховог презентовања у махом страним часописима. Неопходно је да развојна и научна одељења/одбори академских институција донесу дугорочне стратегије и предузму конкретне превентивне мере којима се двосмерно спречава предаторска пракса у публиковању, како издавача тако и аутора. Стратегијом треба обухватити библиотечке капацитете и људске ресурсе у библиотекама, с обзиром на чињеницу да се библиотекари континуирано обучавају и прате савремене токове не само у оквиру струке већ и у ширем контексту науке о информацијама.

У актуелним економским, друштвеним и изазовима у домену културе, библиотекарство је добило прилику да постане моћан алат за организацију, претраживање, преношење и дисеминацију информација у “универзуму информација” у реалном времену. Библиотечко-информационе услуге обухватају све шири дијапазон који претпоставља развој менаџмента знања у библиотекарству, чија је суштина “у прикупљању и коришћењу учења, стручности и разумевању појава, као и информација” (Brofi, 2005, p. 55). Успешно управљање знањем и обезбеђивање обавештености, познавање научних база података у комерцијалном или отвореном приступу и праћење “тржишта и трговине електронским информацијама” (Le Koadik, 2005) су мерило квалитета пословања (и) у савременом библиотекарству. Организовање и континуирано одржавање радионица о информационој писмености, критеријумима и механизмима провере кредибилности издавача, евалуацији и методама избора одговарајућег часописа са широком “видљивошћу”, бољим фактором утицаја и етичким критеријумима као значајној парадигми у науци, створило би суштински здрав приступ публиковању научних радова у легалним публицистичким оквирима.
Из наведеног произилази да су границе традиционалног библиотекарства одавно пробијене и да се истраживачким радом библиотекара и систематизацијом релевантних података у процесу публиковања научних радова, од аутора, преко издавача до крајњег корисника, библиотекари боре за одговарајући статус професије у реалном времену.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА. Наука, интегрисана у друштвени и економски развој, бележи пораст истраживачких активности које се публикују. Квантитет научних радова довео је до брзе реакције сајбер криминала кроз појаву предаторских издавача. И поред експанзије предаторских часописа као негативне појаве у науци као племенитој цивилизацијској тековини, Џефри Бил, библиотекар и истраживач, у својој мисији заступа основно начело науке, а то је слободан приступ знању и неограничен приступ дигиталним садржајима научног карактера. На крају, у необичној асоцијацији и поређењу које следи, може се рећи да професија, раније названа магичном, представља добро у вечитој борби против супротности. Дакле, требало би мисли, само у овом контексту, ослободити флешева сцена о несрећној судбини библиотеке и библиотекара из филма “Име руже” снимљеног по истоименом, сјајном роману Умберта Ека који у истом рече “Ми живимо за књиге. Блажена је то мисија у овом свету у којем влада неред и пропадање”.

 

Литература

  • Beall, J. (2014) Hijacked Journals [online] dostupno na: https://scholarlyoa.com/?s=glasnik, [pristupljeno 17. februara 2016].
  • Beall’s List of Predatory Publishers 2016, (2016), [online] dostupno na:http://scholarlyoa.com/?s=2016, [pristupljeno 23. februara 2016]
  • Beall, J. (2012) Predatory publishers are corrupting open access, 13 September, Nature 489 (7415), p. 179, [online] dostupno na:http://www.nature.com/news/predatory-publishers-are-corrupting-open-access-1.11385 [pristupljeno 1. februara 2016]
  • Berger, M., Cirasella, J. (2015) Beyond Beall’s List, College & Research Libraries News, 76, (3), pp. 132-135. [pristupljeno 20. februara 2016].
  • Brofi, P. (2005) Biblioteka u dvadeset prvom veku: nove usluge za inormaciono doba, Beograd: Clio
  • Filipi Matutinović, S. (2014) Naučne informacije u Srbiji, protok, dostupnost, vrednovanje, [online] dostupno: http://kobson.nb.rs/upload/documents/oNamaPredavanja/PR2014TekstZaDoktorante.pdf[preuzeto 12. februara 2016].
  • Ковачевић, И. (2013) Лажне дилеме српских друштвено-хуманистичких наука, Антропологија, 13 (3), пп. 163-175.
  • Le Koadik, IF. (2005) Nauka o informacijama, Beograd: Clio.
  • Lukić, Tin et al. (2014) Predatory and Fake Scientific Journals/Publishers A Global Outbreak with Rising Trend, A Revie, Geographica Pannonica, 18 (3), pp. 69-81, [online] dostupno na: http://www.dgt.uns.ac.rs/pannonica/papers/volume18_3_3.pdf [preuzeto 4. februara 2016].
  • Ljubanović, G. (2012) Računarski pismeni i informaciono nepismeni, Komunikacija – interakcija – akcija: elektronski zbornik radova sa konferencije “Komunikacija – interakcija – akcija”, održane 8. 12. 2012. godine u Beogradu, Beograd: Društvo školskih bibliotekara Srbije, pp 7-13, [online] dostupno na: http://skolskibibliotekari.edu.rs/sajt/images/dokumenti/Zbornik/KIA_zbornik.pdf[preuzeto 12. februara 2016].
  • Marušić, A., Marušić, M. (1999) Small scientific journals from small countries: breaking from a vicious circle of inadequacy. Croatian Medical Journal 40 (4), pp. 508-514.
  • ODJELJENJA PRIRODNIKH NAUKA CRNOGORSKA AKADEMIJA NAUKA I UMJETNOSTI GLASNIK (2015) [online] dostupno na: http://www.opncme.com/, [pristupljeno 23. 2. 2016]
  • Portal znanstvenih časopisa Republike Hrvatske (2007) O hrčku, Što je otvoreni pristup? [online] dostupno na: http://hrcak.srce.hr/index.php?show=text&str=vise, [pristupljeno 17. februara 2016].
  • Scholarly Open Access (2016) Critical analysis of scholarly open access publishing, [online] dostupno na: http://scholarlyoa.com/ [pristupljeno 23. 2. 2016].
  • Šipka, P. (2001) Nauka u Srbiji – u susret evaluativnoj državi, Centar za evaluaciju u obrazovanju i nauci, Elektronski radni dokumenti, ERD 01/01, [online] dostupno na: http://ceon.rs/pdf/eRD1.pdf [pristupljeno 24. 2. 2016].