Број два (2017)

У часопису Science AAAS Америчког удружења за унапређење науке објављен је веома занимљив текст Гретхен Фогел и Каја Купершмита посвећен притиску немачких библиотека на велике научне издаваче, чији резултат би могао променити будућност издаваштва у науци.

Током протекле две године више од 150 немачких библиотека, универзитета и истраживачких института формирало је јединствени фронт који је покушао да присили академске издаваче на нови начин пословања. Уместо да купују претплату на одређене часописе, чланови конзорцијума траже да убудуће издавачу плаћају годишњи паушални износ који покрива трошкове објављивања свих радова чији су први аутори из немачких научних институција. Ти радови би били објављени у отвореном приступу – слободно доступни свима у свету. У међувремену, немачке институције би добиле приступ свим садржајима издавача.

Конзорцијуми библиотека и универзитета у Холандији, Финској, Аустрији и Великој Британији су покушали да постигну сличне споразуме, али нису успели. Морали су да се задовоље са мањим процентом радова који би били у отвореном приступу. У преговорима библиотечких конзорцијума у Холандији, Елсевиер – највећи академски издавач на свету, сложио се да ће до 2018. бити слободно доступно само 30% холандских радова, и то тек након значајног повећања износа које библиотечки конзорцијуми плаћају као годишњу претплату.

У Немачкој тренутно трају преговори о новом споразуму са Елсевиером, и за сада изгледа да нема велике наде за успех. Но немачки конзорцијум, назван Пројект ДЕАЛ, планира да инсистира на својим захтевима. Немачки конзорцијум сматра да би успешан исход ових преговора могао да доведе до онога што неки називају „великим скоком“, а то би била глобална транзиција ка отвореном приступу научним информацијама. Ако то буде функционисало, то би био модел за остатак света“, каже један од преговарача у име Немачке, математичар Гинтер Зиглер са Слободног универзитета у Берлину.

Предложени споразум, назван „објави и читај“ не би само учинио немачка истраживања приступачнијим свима, већ и смањио трошкове објављивања и претплате на часописе у научним библиотекама. Иако број часописа са отвореним приступом (ОА) расте брзо, хиљаде часописа и даље користе претплатнички модел. Светске академске библиотеке укупно годишње плаћају 7,6 милијарди евра у претплата за приступ до између 1,5 милиона и 2 милиона нових радова објављених у датој години. То износи између 3800 и 5000 евра по раду, према процени Удружења Макс Планк. Захваљујући томе, велики издавачи научних публикација као што су Вајли, Спрингер, Неичер и пре свега Елзевир имају огромне профите. Тако је Елзевир прошле године имао профит од 37%, што је међу највећим профитним стопама у легалној делатности у свету. „Око 60% нашег буџета одлази на ова три издавача“, каже Андреас Деквиц, директор Универзитетске библиотеке Хумболт Универзитета у Берлину.

Немачка делегација се у преговорима руководи једноставним формулом: број радова чији је први аутор из немачких институција, а које издаје одређени издавач, треба помножити са разумном ценом по раду. То је оно што Немачка треба да плати издавачу – а укупна цена ће бити много нижа од тренутне цене на претплате.

После неколико месеци преговора, издавачи Спрингер, Нејчер и Вајли показују спремност да прихвате овај модел плаћања. Сада странке морају да се договоре о прихватљивој накнади по чланку. Доња граница је просечна накнада за обраду чланка коју плаћају постојећи часописи у отвореном приступу, негде око 1300 евра. Немачка истраживачка фондација, главна агенција за финансирање научних истраживања, поставила је горњи лимит од € 2000 по објављеном чланку.

Претплата на научне часописе за библиотеке широм света износи између 3800 и 5000 евра по часопису. Пројекат ДЕАЛ има за циљ да у овим часописима приступа документима немачких аутора и плати између 1300 и 2000 евра по чланку. Под сличним пословима, холандски универзитети плаћају између 1300 и 4000 евра по чланку, али многи од најскупљих часописа нису укључени у овај споразум.

Цена објављивања у режиму отвореног приступа код различитих издавача је различита. Цена издавача Спрингер је 1300 евра, Вајли је 1600 евра, а најскупљи је Елзевир са 4000 евра. Елзевир за сада не пристаје на споразум и чак је читавих месец дана у Немачким библиотекама био прекинут приступ његовим сервисима. Преговори су обновљени, али резултата још нема, јер Елзевир би требало да се одрекне великог дела својих профита. Додатни проблем је то што су уговори библиотечких конзорцијума са издавачем Елзевир до сада били пословна тајна, а библиотеке инсистирају на томе да уговори буду јавни. Холандске библиотеке су успеле да уговори са Елзевиром постану јавни и онда је постало свима познато да Елзевир наплаћује два до три пута више новаца по чланку него Спрингер или Вајли.

Пошто је Немачка много веће тржиште од Холандије, успех Немачких библиотека у преговорима могао би значајно утицати на објављивање у отвореном приступу у Европи. Словеначка ректорска конференција усвојила је резолуцију да ће у преговорима са научним издавачима користити приступ Пројекта ДЕАЛ-а, и то у преговорима са Вајлијем и Спрингер Неичер-ом почетком 2018. године, а са Елзевиром 2019. године. Међутим, проблем у преговорима европских конѕорцијума може бити и то што најважније америчке истраживачке институције, као што су Национални институти за здравље и Национална фондација за науку, имају званичну политику која омогућава да радови постају слободно доступни свима тек годину дана након објављивања, а дотле су доступни само претплатницима на дате часописе.

Да би Немачки конзорцијуми постигли успех у преговорима са издавачима, морају бити спремни да заврше преговоре без споразума. Истраживачи и руководства универзитета у Берлину, држави Баден-Виртемберг и утицајном Институту Роберт Кох рекли су да неће наставити своје претплате Елзевиру до краја ове године. Ако Елзевир опет прекине приступ немачким институцијама, немачки истраживачи који желе да читају чланке из Елзевирових часописа, међу којима су Цел, Ланцет и Физикс Рипортс, мораће да користе услуге међубиблиотечке позајмице – или да скидају чланке са пиратских локација попут СциХуб-а.

Да ли ће немачке научне институције имати стрпљења да се боре са ситуацијом која је библиотекама у нашој земљи веома добро позната из искуства последње деценије прошлог века, а траје и даље у многим другим земљама света чије библиотеке немају довољно средстава да плаћају скупе претплате, остаје да се види. У сваком случају њихов резултат биће веома значајан за будућност научног издаваштва и комуникација у научном свету.

„На крају, ради се о стрпљењу“ каже директор Универзитетске библиотеке Хумболт Универзитета у Берлину, а ми смо показали да га имамо. Нова Универзитетска библиотека Хумболт Универзитета у Берлину налази се на месту где је некад стајао Берлински зид, и библиотекари ове библиотеке дочекали су његов пад и изградњу нове зграде библиотеке на његовом месту, па верују да ће дочекати и да победи принцип „објави и читај“.

Vogel Gretchen, Kupferschmidt Kai: A bold open-access push in Germany could change the future of academic publishing. Science AAAS, September 6, 2017.

http://www.sciencemag.org/news/2017/08/bold-open-access-push-germany-could-change-future-academic-publishing (приступљено 4.09.2017.)

Успех савременог издаваштва

Прошле године је у Милану (Италија) одржана 24. Генерална конференција Међународног савета за музеје ICOM  (The International Council of Museums). Teма је била Музеји и културни пејзажи. У оквиру тога догађаја, одржан је и годишњи скуп Међународног комитета за египтологију – CIPEG (Comité international pour l’égiptologie), a на тему Египтолошки пејзажи: музеји, библиотеке, историјске палате и архиви. Oвај скуп окупио је бројне љубитеље египатске уметности и културе која је до дана данашњег изнедрила непроцењиво благо достојно сваког поштовања.

У Болоњи је, такође прошле године, јула месеца, одржана и међународна пост-конференцијска радионица на тему Египтолошки пејзажи: музејски извори и мреже између фондова и установа. Ова радионица је била сегмент 24. Генералне конференције Међународног савета за музеје тј. ICOM-a. Oва, дакле, постконференцијска радионица, одржана је у сарадњи са Градским археолошким музејем у Болоњи. Окупила је бројне посетиоце из света културе и уметности, такође заљубљенике у древну египатску цивилизацију. Програм те радионице може се пронаћи на следећој веб адреси:

 http://cipeg.icom.museum/media/docs/program_bologna_definitive.pdf

Током њенога трајања у Болоњи отворена је веома упечатљива изложба о Египту, а експонати су пристигли, углавном, из холандског града Лајдна.

Поменута међународна радионица протекла је у радној атмосфери. Излагања су одржана уз помоћ слајдова. Одзив учесника је био веома добар. Пристигли су из многих држава. Споменимо само неке: Италија, Аустрија, Данска, Немачка, Русија, Канада, Сједињене америчке државе, Египат, Судан, Јапан, Србија. Радови су илустровали резултате не малог броја спроведених истраживања о Египту. Могло би се, ван сваке сумње, казати да је карактер конференције био мултидисциплинарни. Запажено је учешће више стручњака из Италије, а нарочито из Торина с обзиром на велику египтолошку збирку која у овоме граду постоји и ц обзиром на културно-историјску прошлост Италије, односно, Римског царства.

Велико је охрабрење што су у раду скупа узели учешћа аутори различитих генерација. Након револуционарних збивања у Северној Африци савременог доба, итекако је важно да Египат очува своје културно-историјске тековине. Управо у складу са тиме и јесте било настојање водећих људи на овим скуповима да се покрене електронски часопис који би омогућио лакши продор мисли о египатској култури и цивилизацији у свет. Тиме аутори и радни тим часописа пружају свој конкретан допринос глобализацији знања што је веома битно, а нарочито у вези примене нових технологија у домену археологије. Савремене методе и технике, наиме, јесу толико узнапредовале да се без нарочитих проблема може утврдити старост неке мумије или споменика много поузданије него раније. Може се извршити рестаурација и конзервација неопходне музејске грађе на знатно бољи начин него у протеклим деценијама уколико су стручњаци уистину заинтересовани за свој посао, истрајни и имају јасан циљ пред собом. Такви експерти јесу спремни за праве рестаураторске и конзерваторске подвиге о којима се у мас медијима мало пише.

Ауторка ових редова представила је на постконференцијској радионици у Болоњи свој рад на тему: Организација знања о египатским културним пејзажима у фондовима академских библиотека Србије. Наиме, Србија није водила империјалистичке ратове кроз историју те су њене египтолошке збирке мале и скромне. Међутим, академско библиотекарство Србије обезбеђује приступ електронским ресурсима и својим традиционалним фондовима, а за потребе стварних и потенцијалних корисника.

Било је планирано у почетку да радови са конференције у Милану буду уврштени у први број новог електронског часописа, а да радови представљени у Болоњи буду уврштени у други број овога часописа из египтологије. Топао пријем код међународне публике као и значај изложених радова утицао је на уредништво приликом дефинитивног одлучивања о садржају првога броја у који је уврштен и рад из Србије. Овај часопис је угледао светлост дана након заседања Генералне скупштине Међународног комитета за египтологију која је одржана у Чикагу, 6. септембра ове године. Часопис је доступан на следећој веб адреси:

https://journals.ub.uni-heidelberg.de/index.php/cipeg/index.

Време ће показати колико ће бити читан, а компетентност уредништва обећава већ сада богат садржај. Радови се рецензирају од стране анонимних стручњака. Први број је лепо илустрован и као такав ће, вероватно, привући пажњу шире публике, а што је још значајније, учврстиће кохезију међу љубитељима и познаваоцима египатске културе и цивилизације, међу онима који су најискреније заинтересовани за литературу у овоме домену и резултате спроведених археолошких истраживања. Савремено академско библиотекарство, с обзиром на свој међународни карактер, може само да подстакне и оплемени даљи рад истраживача у домену египтологије што је публика веома добро схватила, а по свој прилици и надлежни експерти који су реализовали идеју о покретању е-часописа.

Болоња је као град са најстаријим универзитетом Европе уједно веома леп и живописан због засвођених улица, утицајан због своје раскошне традиције, био право место да се састану људи са разних страна света. Учесници поменуте радионице посетили су у склопу припремљеног раднога програма Мантову – Град културе Италије 2016. где су се упознали са збиркама у Палати Те као и културним наслеђем овога града. Била је то јединствена прилика да се сусретну са ремек делима из домена сликарства и вајарства средњевековне Италије у којој Мантова заузима посебно место. Очито је било да је Египат и тада као и сада привлачио путнике са Апенинског полуострва остављајући дубок траг у животу водећих аристократа Мантове.

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm
ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)
COBISS.SR-ID 514543253

Џејмс Томпсон

Историја начела библиотекарства

превела Радмила Царевић

Универзитетска библиотека Крагујевац

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

Величина библиотечких збирки

4.УСПОН НАЦИОНАЛНИХ БИБЛИОТЕКА

Велике националне библиотеке се данас могу наћи у престоницама широм планете: у Лондону, Паризу, Бечу, Берлину, Берну, Даблину, Бриселу, Хагу, Луксембургу, Фиренци, Атини, Мадриду, Лисабону, Копенхагену, Ослу, Стокхолму, Хелсинкију, Москви, Санкт Петербургу, Софији, Прагу, Варшави, Вашингтону, Отави, Мексику, Буенос Аиресу, Рио де Жанеиру, Сантјагу, Лими, Кејптауну, Канбери, Јерусалиму, Токију.

Са оснивањем ових библиотека отпочело се у XV веку (на пример, Државна библиотека у Берлину, такође под називима Краљевска библиотека и Пруска библиотека, датира из 1661. године), и наставило се у XVIII веку (на пример, Библиотeка Маљабекиана у Фиренци је 1861. године у Краљевини Италији постала Национална библиотека), као и XX веку (на пример, библиотеке у Канбери и Отави). Поједине су енормно нарасле у поређењу са било којом средњовековном библиотеком, као и у поређењу са Александријском библиотеком: Руска државна библиотека („Лењинка“) у Москви има, на пример, преко 22 000 000 каталошких јединица што укључује књиге, памфлете и часописе.

Елмер Д. Џонсон је окатегорисао поменуте библиотеке следећим речима: „Од свих библиотека модерне Европе најистакнутије су националне библиотеке, оне брзорастуће, које поседују све и које су се развиле у главним градовима. Понекад се овакве националне библиотеке развијају на рачун других библиотека, и, углавном, су  усмерене ка немогућем циљу – да број њихових каталошких јединица буде највећи могући, бар што се тиче издања  која се објављују у земљама у којима се те библиотеке налазе“. (23) Проучавање развојних токова ових библиотека понаособ открива многе већ виђене (познате) карактеристике.

То што су националне библиотеке заступљене у великом броју резултат је удруживања такође великог броја неких других библиотека, а да ли су за то одговорне нека заоставштина, куповина, неки дародавац, или нека присила, небитно је. Збирке за које су били задужени сер Ханс Слоун, сер Роберт Котон, Едвард и Роберт Харли, ерлови Оксфорда, представљале су основу Британске библиотеке. Овим збиркама је 1757. године придодата и збирка Краљевске библиотеке.

Краљевске библиотеке играју важну улогу у историји Европских националних библиотека: У Француској је, у преломним тренуцима Револуције, Краљевска библиотека постала Национална; Бечка национална библиотека била је уско повезана са Хабсбуршком краљевском кућом; а националне библиотеке у Стокхолму и Хагу се још увек називају „краљевским“.

Манастирске библиотеке, такође су пронашле своје место у националним библиотекама многих земаља. Након Француске револуције која условила да се књиге растуре на све стране, многе манастирске и црквене збирке су примљене у Националну библиотеку.

Најобимније колекције које су придодате Краљевској библиотеци у Бечу у XVIII веку, потицале су од језуита као и из разних манстира. На жалост, Енглеска је представљала изузетак, јер, за време владавине Хенрија VIII у XVI веку, манастири су били затворени а њихове библиотеке уништене или размештене, па је тако од процењених 300 000 издања у отприлике осамсто манастира, мање од два посто преживело. Према речима бискупа Балеа (из његовог предговора Џон Лиландовом писму „Новогодишњи поклон краљу Хенрију VIII“) „Библиотекама је одато врло мало поштовања“.

Изгледало је да су библиотеке прилично често имале користи од револуција. Постреволуционарни утицај у Француској је већ био споменут: након 1789. године када су све библиотеке верског типа проглашене за национално власништво, и када су, самим тим, све књиге и рукописи били заплењени, 1792. године уследила је општа заплена књига које су припадале племству и осталим грађанима који су побегли из Француске. Неких 8 000 000 књига је заплењено и прикупљено у сврхе општег депоновања књига у различитим деловима земље, а око 300 000 вреднијих издања нашло се у француској Националној библиотеци. Слично томе, у прериоду између 1918. и 1923. године, током руске револуције, огроман број књига, као и читаве библиотеке пребачени су у Лењинову државну библиотеку. Најзначајније су биле збирке Друштва руских медицинских наука (50 000 издања), збирке московског књижара Шибанова (100 000 издања) и збирке грофа Шереметија (40 000 издања); а онда, приликом затварања било које институције, њена библиотека бивала би премештена у Државну библиотеку, чији би рaзвој Лењин лично надзирао.

У историји већине националних библиотека такође је приметан допринос великих колекционара књига. Неки су већ поменути, као на пример: сер Ханс Слоун, сер Роберт Котон, Едвард и Роберт Харли. Национална централна библиотека у Фиренци дугује огромну захвалност великом љубитељу књига какав је био Антонио Маљабеки који је на самрти 1714. године завештао 30 000 издања и 3 000 рукописа људима тог града.

Библиотекар Ejнсворт Ренд Спофорд значајно је обогатио колекцију Конгресне библиотеке, која је претходно изгубила сва документа Томаса Џеферсона о америчкој историји у пожару, тако што јој је придодао збирку оригиналних докумената Америчке револуције коју је прикупио и средио Питер Форс.

Још једна важна ставка у развоју националних библиотека јесте закон о обавезном примерку публикације. Спофорд је започео свој посао библиотекара Конгресне библиотеке 1864. године и то тако што је покренуо реформу закона о ауторским правима Сједињених држава јер је „сматрао да тај закон представља основу националне библиотеке“. (24) Вилијам фон Хартел у време када је постављен за директора Националне библиотеке у Бечу (1891. године),  тежио је да сачува високо рангирану позицију те библиотеке стављањем на снагу закона о обавезном примерку публикације.

У Британској библиотеци 1850. године дужност стављања на снагу закона о обавезном примерку публикације пребачена је са Повереничког одбора на асистента у одељењу за штампане књиге чију функцију је обављао Антонио Паници, дајући му тако правоснажну моћ. Наредних неколико година Паницијев живот је био усредсређен на то да обавезује неодговорне издаваче да се придржавају одредби закона о обавезном примерку публикације.

И коначно, да извучемо суштину, мада је она очигледна, а то је да општа карактеристика националних библиотека подразумева чињеницу да су оне заправо националистичке. Баш као што је Птоломеј основао Александријску библиотеку, светињу грчке културе, и баш као што је Асурбанипалова библиотека осликавала славу Асиријског царства, тако је и свака модерна национална библиотека имала ту карактеристику која је уткана у њено оснивање.

Едвард Милер је, на пример, поводом постављања Антонија Паниција на функцију кустоса колекције штампаних књига у библиотеци Британског музеја, написао следеће: „Мисли новог кустоса  превасходно су упослене тим како ће да начини своју библиотеку водећом, не само у Великој Британији већ и широм света“. „Ова наглашено британска библиотека“, писао је Паници, „требало је да се упути посебно на британска дела и на дела која се односе на британско царство као и на дела везана за религију, политику, књижевност, научну историју, законе, институције, трговину и томе слично. Има још дела која припадају овом опису а која су ређа и скупља. Треба уложити напоре да се та дела осигурају за библиотеку“. Паници говори искреним гласом високовикторијанског патриотизма. (25)

Међу модерним националним библиотекама, Британска и Конгресна библиотека су свакако две најистакнутије и у вези са њима биће поучно пропратити упутства Едварда Едвардса који су прибележени у првом поглављу ове књиге и који упућују на изучавање „биографије“, мада кратке, сваке библиотеке.

Британска библиотека је званично основана тек након 1753. године али било је и неких пропалих предлога пре тога за оснивање националне библиотеке. Први јавни предлог начинио је  1556. године Џон Ди научник, астролог и колекционар књига, који је краљици Мери понизно представио „молбу“ за Краљевску библиотеку. (26) Џејмс Ли, Роберт Котон и Џон Додриџ су у неком наредном периоду Британског краљевства саставили петицију за оснивање „библиотеке краљице Елизабете“ али се испоставило да ова петиција никада и није била представљена јавно.

Др Ричард Бентли, краљевски библиотекар за време владавине Вилијама III, краљице Ане, Џорџа I и Џорџа II, такође је, 1697. године направио нацрт предлога за изградњу Краљевске библиотеке и доношења акта о њеном оснивању од стране Парламента.

На крају, заоставштина сер Ханса Слоуна (1666-1753), лекара Џорџа II и председника Краљевског друштва је била та која је подстакла оснивање националне библиотеке у Енглеској. Поводећи се његовом жељом, правни заступници су понудили његове збирке, које су садржале примерке из области ботанике, зоологије и минералогије, око 40 000 штампаних књига и 3 500 рукописа, краљу или Парламенту за суму од 20 000 фунти, што је много мање од њихове праве вредности. Након много оклевања Парламент је 1753. године купио збирке Ханса Слоуна, а са њима, и збирку рукописа Роберта и Едварда Харлеја који су носили титулу ерла од Оксфорда, са назнаком да се за ове две збирке као и за збирку историјских рукописа сир Роберта Котона (која је већ била прослеђена краљу 1700. године) обезбеди складиште.

Прво такво складиште направљено је 1755. године у кући грофа од Монтегјуа. 1757. године Џорџ II је представио Краљевску библиотеку енглеских владара (почев од Едварда IV па до Џорџа самог) а са њом и право на бесплатне примераке свих књига које су одношене у Stationer’s Hall корпорацију. Британска билиотека је 15. јануара 1759. године отворена за јавност.

Током 1820-их година, према Едварду Едвардсу, (27) Британска библиотека је поседовала око 115 000 издања. Када је Антонио Паници постао кустос колекције штампаних књига, увидео је да је тај број прилично нарастао, нарочито куповином, која је обављена 1823. године од стране Џорџа IV и то краљевске библиотеке Џорџа III. Под надлежношћу Антонија Паниција број штампаних књига је до 1856. године нарастао на 560 000.

Прво крило нове зграде библиотеке завршено је 1828. године а дизајнирао га је у грчком стилу сер Роберт Смрк. Касније, 1852. године на основу грубих скица Антонија Паниција, брат сер Роберта, Сидне Смрк, дизајнирао је чувену кружну читаоницу. Читаоница – простор кружног облика окружен металним полицама са књигама, почела је да се гради 1854. године а отворена је 1857.  Библиотекарство, каквим се бавио Антонио Паници, било је од изузетног значаја. “Британска библиотека, какву је већина нас познаје”, написао је сир Франц Францис,” је Паницјево дело.”  (28)

Паници је постављен за библиотекара – асистента у одељењу за штампане књиге Британске библиотеке 1831. године, и његова прва задужења била су везана за каталогизацију. Године 1837, постављен је на место кустоса колекције штампаних књига, И, као што је већ било поменуто у овом поглављу, залагао се за то да библиотеку учини водећом не само међу библиотекама у Великој Британији већ и међу библиотекама широм света. Паници је успео да обезбеди годишњи буџет за библиотеку у износу од 10 000 фунти. Знатно је побољшао опремање библиотеке страним књигама као и њен развој тако што је ангажовао заступнике вољне и жељне да раде широм Европе и Америке. И као што је претходно речено, он је био заслужан за стављање на снагу закона о обавезном примерку публикације: пре тога, само две петине објављених књига, чији су примерци по правилу припадали Британској библиотеци, доспевало је у библиотеку, пошто су се издавачи довијали свим триковима и начинима да избегну законске обавезе прописане обавезним примерком. Паници је чак ишао до тога да тужи прекршитеље закона, уз сву халабуку која се дигла око ове злоупотребе, па је тако прогонио и издаваче у Велсу, Шкотској и Ирској, на исти начин као и у Енглеској. Био је то исцрпљујући и тежак посао али га је он успешно обављао. У мају 1857. године  је нова читаоница званично отворена – било је то, према речима Едварда Милера, “истинских пет минута Антонија Паниција.” Те године Паници је престао да буде кустос колекције штампаних књига и постао је главни библиотекар.

Паници је поставио темеље једног чврстог вековног развоја, па тако сада, у седамдесетим годинама XX века, ризница Библиотеке за које је он био задужен у њеном кључном периоду, броји преко 8 000 000 штампаних књига и 130 000 рукописа.

Године 1972. усвојен је закон о Британској библиотеци, чиме су од првог априла 1973. године , према препорукама извештаја Националног комитета за библиотекарство (којим је председавао сер Фредерик Дантон), различите националне библиотекарске институције у Енглеској уједињене у Британску библиотеку: Британске библиотеке постојала је као: Информативно одељење, Централна национална библиотека и Централна позајмна библиотека за науку и технологију – Одељење за позајмицу и Национална библиографија Британије – Библиографски центар.

Први годишњи извештај британске библиотеке, 1973-74. (30) износи сврху новоименованог Информативног одељења: “да прикупља, куповином, даривањем или разменом, не само све британске књиге и рукописе, већ, у што већој мери, и штампани материјал из свих тематских области од светског значаја, као и рукописе страног порекла из одређених специјализованих области.” Још једном се мора нагласити да је разматрање порекла овог извештаја опсежно, и да се основно начело библиотекарства на које се овај извештај упућује, одржало три хиљаде година.

Конгресна библиотека пружа много јаснију статистику развоја. Упркос скромном и живахнијем почетку, она сада садржи 16 000 000 књига и 30 000 000 рукописа. У њеном саставу се такође налази 250 000 грамофонских плоча и 100 000 филмских трака и, према речима, њеног тадашњег историчара Чарлса А. Гудрума, (31) “бесконачан број кутија са мапама, фотографијама, издањима на Брајевој азбуци, тракама микрофилмова, папирусима, магнетским тракама, и сваким другим обликом чуваних мисли”. Све наведено обухвата материјал чији број прелази преко 64 000 000; то је, према Гудруму, урађено са разлогом “да се прикупи готово све од човековог знања, на једном месту”.

Конгресна библиотека је званично основана 1800. године. До 1807. укупан број њених збирки обухватао је приближно 3000 издања. Године 1814. британски војници су подметнули пожар у Вашингтону који је уништио библиотеку. Следећег лета библиотека је поново почела са радом, захваљујући откупљивању библиотеке бившег председника Томаса Џеферсона, која је бројала збирку од 6 487 издања.  До 1836. године библиотека је достигла број од 24 000 издања.

Поновни неуспех доживела је 1851. године, када је пожар уништио 35 000 издања и готово целокупну колекцију мапа. И раније су се дешавали пожари, као на пр. 1825. године, али је ватра угашена пре неког озбиљнијег губитка. До 1863. године библиотека је садржала 79 214 издања.

Године 1864., председник Линколн је поставио Ejнсворт Ренд Спофорда за шестог библиотекара Конгресне библиотеке. Гудрум описује да је Спофорд био “Сесил Роудс за библиотеку” (оно што је Сесил Роудс био за афричку државу Родезију-Зимбабве, то је Спофод био за библиотеку) – величанствени градитељ у духу најфиније викторијанске традиције. “Спофорд је посветио своје тридесет три године рада у библиотеци циљу да Конгресна библиотека постане национална.

Већ је раније у овом поглављу поменуто да се Спофорд залагао за реформу закона о обавзном примерку публикације у Сједињеним државама. Претходни закон из 1846. године, прописивао је залог од три примерка сваког дела: један примерак за Стејт Департмент, један за Смитсониан Институт, и један за Конгресну библиотеку. Закон о ауторском праву из 1870. године прописивао је да два примерка сваког издања буду послата Конгресној библиотеци у року од десет дана од објаве дате књиге, уз казне онима који се закона не придржавају.

У наредних двадесет пет година библиотека је добила 371 636 књига, 257 153 магазина, 289 617 музичког материјала, 73 817 фотографија, 95 249 литографија, 48 048 мапа.

Спофорд је, на основу закона о ауторском праву, повратио драгоцености у депозит „Одељења државних и унутрашњих послова“. Затим, захваљујући новом закону, Спофорд је уредио размену публикација са Смитсониан библиотеком, да би касније садржај те исте библиотеке био пребачен у Конгресну библиотеку и тако је обогатио за 2 000 000 примерака. У исто време, Спофорд је откупио вредну колекцију Американе која је припадала Питеру Форцу.

До 1870.године, Спофорда су мучили проблеми у вези са мањком простора за библиотечки материјал, па је тако почео своју дугу борбу не би ли добио зграду која ће моћи да прими његову огромну збирку прикупљеног материјала. Требало му је 15 година да то прође закон, плус једанаест година да је изгради. “Спофордова библиотека”, како је написао Гудрум, “постала је лични културни споменик његовим примарним приоритетима”. Зграда, коју је за Спофора изградио генерал Томас Кејси, командант армије инжењера у америчком грађанском рату, у то време је била огромна. Отворена је 1897. године, убрзо пошто је Спофорда на месту конгресног библиотекара заменио Џон Расел Јанг ( кога је на то место поставио председник Вилијам Мек Кинли, инаугурисан 1897.) Гудрум наводи да је од три библиотечка задужења “ аквизиције, каталогизације и референце”, Спофорд био преокупиран првим са занемаривањем остала два. На основу сажете историје националних библиотека која је овде предочена, изгледа да је Спофорд знао најбоље:  невероватним надограђивањем збирки Конгресне библиотеке у периоду између 1864. и 1897. године начинио је ту библиотеку оним што је она данас. Његовим следбеницима (Херберту Патнему, библиотекару који је радио 40 година и Арчибалду МекЛишу који је радио као библиотекар од 1939. до 1944.) оставио је да се брину о каталогизацији, организацији и услугама; са таквом основом, Конгресна библиотека је била одређена да се развија до њене садашње славе.

References

23. JOHNSON, E D: op cit, 7.
24. GOODRUM, C A: The Library of Congress, 1974.
25. MILLER, E: Prince of librarians, 1967.
26. Quoted in RAWLINGS, G B: The British Museum Library, 1916.
27. EDWARDS, E: op cit, 6.
28. Introduction to MILLER, E: op cit, 25.
29. MILLER, E: op cit, 25.
30. BRITISH LIBRARY: First annual report, 1973-74.
31. GOODRUM, C A: op cit 24.

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm
ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)
COBISS.SR-ID 514543253

Џејмс Томпсон

Историја начела библиотекарства

превела Радмила Царевић

Универзитетска библиотека Крагујевац

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

Величина библиотечких збирки

5. СНАБДЕВАЊЕ НАРОДНИХ БИБЛИОТЕКА

У односу на историју начела библиотекарства, историја народних библиотека базирана је више на начелма приступа, него на оним начелима која управљају величином и садржајем збирки. Па се тако, историја снабдевања народних библиотека не може у потпуности обрадити у овом поглављу.  Као што ћемо видети, у наредном поглављу, дуга је историја јавног приступа библиотекама, међутим, народне библиотеке, у најширем смислу, представљају продукт развоја XIX и XX века, и, у основи, су део доба штампане књиге, успона демократије и ширења образовања. Као што је сер Фредерик Кењон назначио (32), све до раног XIX века „приватне библиотеке су се налазиле у сенци народних и  преко тога се непрекидно прелазило“. Он описује XIX век као доба развоја „једне нове библиотеке, народне библиотеке, подржане средствима из јавног фонда“, и наравно, као доба развоја великих националних збирки.

Развој народне библиотеке веома јасно илуструје одређено начело библиотекарства, а оно гласи да је библиотеке створило друштво. Дужност унапређивања библиотека могла би се свалити на грбачу неколицини надахнутих појединаца, али семе, које су ти појединци посејали, морало је бити плодоносно да би  се на крају убирали плодови. Развој демократије значио је да библиотеке више не могу да бити резервисане само за елиту, а ширење образовања захтевало је ону интелектуалну вољу за животом коју су библиотеке обезбеђивале. Опремање (снабдевање) народних билиотека било је просто неизбежно.

Десило се то да је у Енглеској, не пре 1850. године, као резултат удружених напора Вилијама Јуарта и Едварда Едвардса, усвојен закон за (Едвардсовим речима) „оснивање, вођење и одржавање бесплатних библиотека за енглеску нацију, са порезом чији износ је непромењив и једнак за све и који ће се одговорно прераспоређивати.“ (33) Закон о народним библиотекама из 1850. године дао је моћ градским већницима у градовима са 10 000 становника да оформе библиотеке у којима ће се јавност услуживати без новчане накнаде, и да одреде таксу у износу од пола пенија у те сврхе. У 1855. години лимит броја становника у градовима који су могли да користе предности овог закона, смањен је на 5000. Уместо „ослањања“ на дародавце књига, дато је овлашћење за куповину књига и износ таксе подигнут је на један пени. Тек након 1919. године то ограничење износа таксе је укинуто.

Прва народна библиотека у Лондону, поред Гилдхола, била је библиотека у Вестминстеру, основана 1857. године. Велики „узлет“ у Британији догодио се након 1890. године, када је Ендрју Карнеги, између 1897. и 1913. године, поклонио суму од 3 250 000 фунти за изградњу и опремање народних библиотека. Те библиотеке биле су смештене у урбаним подручијма. Све до Првог светског рата, према извештају повереничког тела Карнеги Хола, припремљеног од стране професора В. Џ. С. Адамса, библиотеке су проширене и на рурална подручја. Стафордшаир је први округ у коме је, по налогу власти, 1916. године основана Окружна библиотека. На крају је целокупна британска популација расподељена по окрузима, чије су библиотеке биле под одређеном надлежношћу власти која је имала дужност да тамошње библиотеке снабдева књигама.

Едвардс бележи да је за десет или једанаест година деловања Закона о библиотекама из 1850. године, неких 260 000 издања обезбеђено за јавно коришћење и као такво било је у потпуности доступно. Свако издање је у просеку на годишњем ниову коришћено десет пута, и када се похаба, бивало је обнављано. Томас Кели нам говори (34) да су 1886. године само четири народне библиотеке – Манчестер, Бирмингем, Лидс и Ливерпул, имале књижни фонд од преко 100 000 издања. Због ограничења порезне таксе, развој народних библиотека био је спор, али у периоду између 1913. и 1914. године Манчестер и Бирмингам заједно су достигли број од 400 000 издања, док су Лидс и Ливерпул достигли број од 300 000. Често је постојао проблем „надоградње“ – у смислу да су трошкови одржавања велике зграде (зашта је дозволу, вероватно, дао Карнеги), односили највећи део прихода од порезне таксе, што је остављало веома мало новца за куповину књига. Ипак, до 1923-1924. године Манчестер је имао 570 000 књига, Бирмингем 550 000, Лидс 359 000 и Ливерпул   411 000. До 1935. године Манчестер је имао 735 000 издања, Бирмингем 925 000, Лидс 373 000 и Ливерпул 589 000. У касним 1960-им, према Елмеру Д. Џонсону, (35) народне библиотеке у Британији су у целости садржале преко 80 000 000 издања. Све до раних 1970-их фондови четири велике народне библиотеке, чији је развој трајао поприлично дуго, били су распоређени на следећи начин: (36) позајмне збирке за одрасле – 904 863 издања, збирке приручника – 694 542 издања, збирке за најмлађе – 110 724 издања. Пораст броја издања у раним 1970-им показује следеће: Бирмингем – 1 003 546, 863 045 и 270 909, Лидс – 479 616, 416 457 и 75 724 и Ливерпул – 834 972, 1 148 443 и 261 606.

Развој народних библиотека у остатку Европе, осим у Скандинавским земљама, био је све у свему спор. У Сједињеним државама, као и у Канади, оне су бујале. Хронолошки гледано,  америчке и британске народне библиотеке истовремено су основане. Сматра се да је Бостонска народна библиотека, основана 1852. године, најстарија бесплатна градска библиотека која је опорезована.

Потреба америчког друштва за библиотекама (што ће бити детаљније обрађено у наредном поглављу) рано се јавила, али тек у периоду између 1820. и 1850. године уложени су велики напори да се „библиотеке боље (богатије) опреме“. (37) У том периоду библиотеке су се развијале за занатлије и шегрте, за младе људе кој су се занимали за трговину или комерцијалу, и библиотеке за удружења младих људи, то јест, за чланове тих удружења. Онда се јавила идеја за једним системом сачињеним од мањих библиотека које би се налазиле у склопу градских школа. Године 1848.,граду Бостону је, захваљујући правоснажности закона, одобрено оснивање и одржавање народне библиотеке. Све до 1876. године, када је основана Америчка асоцијација библиотекара, неких шеснаест држава је прошло законску процедуре за финансирање и вођење библотека од стране градова и вароши и од свих градова који су бројали више од 100 000 становника, бесплатна народна библиотека основана je у само шест – Бостону 1852., Детроиту 1865., Синсинатију 1867., Кливленду 1868., Луисвилу 1871. и Чикагу 1872. године.

Када се говори о развоју, ваља пропратити развој фонда ових шест библиотека кроз сто година касније. До 1974. године, (38) Бостон је имао 3 092 424 издања, Детроит 2 185 757, Синсинати 2 917 547, Кливленд преко 3 000 000, Луисвил 946 000, и Чикаго 5 193 616 издања. До исте године, Њујоршка народна библиотека, иако основана након 1895. године, садржала је 8 426 684 издања: истински долазак доба штампане књиге.

References

32. KENYON, Sir F: op cit, 14.
33. EDWARDS, E. op cit, 6.
34. KELLY, T: A history of public libraries in Great Britain, 1973.
35. JOHNSON, E D: op cit, 7.
36. The Libraries, museums and art galleries year book, 1971.
37. THOMPSON, C S: Evolution of the American public library, 1952.
38. The world of learning, 1974-75, vol 2, 1974.

Удружење румунских библиотекара је издавач часописа: Romanian Journal ofLibrary and Information Science (Румунски часопис за библиотекарство и иформционе науке) од 2005. године. Часопис је од 4, 2010. године регистрован у ЕБСКО-вој бази података.

Од 13. волумена 2017. године, часопис излази само у електронском облику, на енглеском језику. Објављује квалитетне, истраживачке, оргиналне чланке из библиотекарства и информационих наука, најчешће са подручја југоисточне Европе.

Редакција је међународна и сви радови су рецензирани.

Часопис је доступан на www.rrbsi.ro

Редакција часописа позва све заинтересоване са простора југоисточне Европе на сардању.

Editors

Angela REPANOVICI, PhD, Professor, „Transilvania“ University of Brasov

Robert CORAVU, PhD, Lecturer, University of Bucharest

Assistant Editors

Gabriela BĂRAN, PhD – Assistant Lecturer, University of Bucharest

Mihai CONSTANTINESCU, PhDc – University of Bucharest

Content Editor

Nicolaie CONSTANTINESCU – Information Architect, Kosson Community

 

Editorial Board

Iuliana BOTEZAN, PhD – Professor, University of Complutense, Madrid

Joumana BOUSTANY, PhD – Associate Professor, Paris Descartes University, Information and Communication Department, France

Claudiu COMAN, PhD – Professor, Transilvania University of Brasov

Ionel ENACHE, PhD – Professor, University of Bucharest

Anthi KATSIRIKOU, PhD – Pireus University Library, Greece

Serap KURBANOGLU, PhD – Professor, Hatcepe University, Ankara, Turkey

Manolis KOUKOURAKIS, PhD – Crete University Library, Greece

Maria MICLE, PhD – Lecturer, West University of Timisoara

Ivona OLARIU, PhD – Mihai Eminescu Central University Library of Iasi

Vera PETROVIĆ – University Library „Svetozar Marković“, Belgrade

Mircea REGNEALĂ, PhD – Emeritus Professor, University of Bucharest

Sonja SPIRANEC, PhD – Associate Professor, University of Zagreb

Tania TODOROVA, PhD – Professor, University of Library Studies and Information Technologies, Sofia

Elena TÂRZIMAN, PhD – Professor, University of Bucharest

Nelly ȚURCAN, PhD – Associate Professor, Moldova State University, Chisinau

Katalin VARGA, PhD – Head of the Library Department, National Educational Library and Museum, Budapest

(преузето са: http://www.rrbsi.ro/index.php/rrbsi/about/editorialTeam )