Broj dva (2017)

U časopisu Science AAAS Američkog udruženja za unapređenje nauke objavljen je veoma zanimljiv tekst Grethen Fogel i Kaja Kuperšmita posvećen pritisku nemačkih biblioteka na velike naučne izdavače, čiji rezultat bi mogao promeniti budućnost izdavaštva u nauci.

Tokom protekle dve godine više od 150 nemačkih biblioteka, univerziteta i istraživačkih instituta formiralo je jedinstveni front koji je pokušao da prisili akademske izdavače na novi način poslovanja. Umesto da kupuju pretplatu na određene časopise, članovi konzorcijuma traže da ubuduće izdavaču plaćaju godišnji paušalni iznos koji pokriva troškove objavljivanja svih radova čiji su prvi autori iz nemačkih naučnih institucija. Ti radovi bi bili objavljeni u otvorenom pristupu – slobodno dostupni svima u svetu. U međuvremenu, nemačke institucije bi dobile pristup svim sadržajima izdavača.

Konzorcijumi biblioteka i univerziteta u Holandiji, Finskoj, Austriji i Velikoj Britaniji su pokušali da postignu slične sporazume, ali nisu uspeli. Morali su da se zadovolje sa manjim procentom radova koji bi bili u otvorenom pristupu. U pregovorima bibliotečkih konzorcijuma u Holandiji, Elsevier – najveći akademski izdavač na svetu, složio se da će do 2018. biti slobodno dostupno samo 30% holandskih radova, i to tek nakon značajnog povećanja iznosa koje bibliotečki konzorcijumi plaćaju kao godišnju pretplatu.

U Nemačkoj trenutno traju pregovori o novom sporazumu sa Elsevierom, i za sada izgleda da nema velike nade za uspeh. No nemački konzorcijum, nazvan Projekt DEAL, planira da insistira na svojim zahtevima. Nemački konzorcijum smatra da bi uspešan ishod ovih pregovora mogao da dovede do onoga što neki nazivaju „velikim skokom“, a to bi bila globalna tranzicija ka otvorenom pristupu naučnim informacijama. Ako to bude funkcionisalo, to bi bio model za ostatak sveta“, kaže jedan od pregovarača u ime Nemačke, matematičar Ginter Zigler sa Slobodnog univerziteta u Berlinu.

Predloženi sporazum, nazvan „objavi i čitaj“ ne bi samo učinio nemačka istraživanja pristupačnijim svima, već i smanjio troškove objavljivanja i pretplate na časopise u naučnim bibliotekama. Iako broj časopisa sa otvorenim pristupom (OA) raste brzo, hiljade časopisa i dalje koriste pretplatnički model. Svetske akademske biblioteke ukupno godišnje plaćaju 7,6 milijardi evra u pretplata za pristup do između 1,5 miliona i 2 miliona novih radova objavljenih u datoj godini. To iznosi između 3800 i 5000 evra po radu, prema proceni Udruženja Maks Plank. Zahvaljujući tome, veliki izdavači naučnih publikacija kao što su Vajli, Springer, Neičer i pre svega Elzevir imaju ogromne profite. Tako je Elzevir prošle godine imao profit od 37%, što je među najvećim profitnim stopama u legalnoj delatnosti u svetu. „Oko 60% našeg budžeta odlazi na ova tri izdavača“, kaže Andreas Dekvic, direktor Univerzitetske biblioteke Humbolt Univerziteta u Berlinu.

Nemačka delegacija se u pregovorima rukovodi jednostavnim formulom: broj radova čiji je prvi autor iz nemačkih institucija, a koje izdaje određeni izdavač, treba pomnožiti sa razumnom cenom po radu. To je ono što Nemačka treba da plati izdavaču – a ukupna cena će biti mnogo niža od trenutne cene na pretplate.

Posle nekoliko meseci pregovora, izdavači Springer, Nejčer i Vajli pokazuju spremnost da prihvate ovaj model plaćanja. Sada stranke moraju da se dogovore o prihvatljivoj naknadi po članku. Donja granica je prosečna naknada za obradu članka koju plaćaju postojeći časopisi u otvorenom pristupu, negde oko 1300 evra. Nemačka istraživačka fondacija, glavna agencija za finansiranje naučnih istraživanja, postavila je gornji limit od € 2000 po objavljenom članku.

Pretplata na naučne časopise za biblioteke širom sveta iznosi između 3800 i 5000 evra po časopisu. Projekat DEAL ima za cilj da u ovim časopisima pristupa dokumentima nemačkih autora i plati između 1300 i 2000 evra po članku. Pod sličnim poslovima, holandski univerziteti plaćaju između 1300 i 4000 evra po članku, ali mnogi od najskupljih časopisa nisu uključeni u ovaj sporazum.

Cena objavljivanja u režimu otvorenog pristupa kod različitih izdavača je različita. Cena izdavača Springer je 1300 evra, Vajli je 1600 evra, a najskuplji je Elzevir sa 4000 evra. Elzevir za sada ne pristaje na sporazum i čak je čitavih mesec dana u Nemačkim bibliotekama bio prekinut pristup njegovim servisima. Pregovori su obnovljeni, ali rezultata još nema, jer Elzevir bi trebalo da se odrekne velikog dela svojih profita. Dodatni problem je to što su ugovori bibliotečkih konzorcijuma sa izdavačem Elzevir do sada bili poslovna tajna, a biblioteke insistiraju na tome da ugovori budu javni. Holandske biblioteke su uspele da ugovori sa Elzevirom postanu javni i onda je postalo svima poznato da Elzevir naplaćuje dva do tri puta više novaca po članku nego Springer ili Vajli.

Pošto je Nemačka mnogo veće tržište od Holandije, uspeh Nemačkih biblioteka u pregovorima mogao bi značajno uticati na objavljivanje u otvorenom pristupu u Evropi. Slovenačka rektorska konferencija usvojila je rezoluciju da će u pregovorima sa naučnim izdavačima koristiti pristup Projekta DEAL-a, i to u pregovorima sa Vajlijem i Springer Neičer-om početkom 2018. godine, a sa Elzevirom 2019. godine. Međutim, problem u pregovorima evropskih konѕorcijuma može biti i to što najvažnije američke istraživačke institucije, kao što su Nacionalni instituti za zdravlje i Nacionalna fondacija za nauku, imaju zvaničnu politiku koja omogućava da radovi postaju slobodno dostupni svima tek godinu dana nakon objavljivanja, a dotle su dostupni samo pretplatnicima na date časopise.

Da bi Nemački konzorcijumi postigli uspeh u pregovorima sa izdavačima, moraju biti spremni da završe pregovore bez sporazuma. Istraživači i rukovodstva univerziteta u Berlinu, državi Baden-Virtemberg i uticajnom Institutu Robert Koh rekli su da neće nastaviti svoje pretplate Elzeviru do kraja ove godine. Ako Elzevir opet prekine pristup nemačkim institucijama, nemački istraživači koji žele da čitaju članke iz Elzevirovih časopisa, među kojima su Cel, Lancet i Fiziks Riports, moraće da koriste usluge međubibliotečke pozajmice – ili da skidaju članke sa piratskih lokacija poput SciHub-a.

Da li će nemačke naučne institucije imati strpljenja da se bore sa situacijom koja je bibliotekama u našoj zemlji veoma dobro poznata iz iskustva poslednje decenije prošlog veka, a traje i dalje u mnogim drugim zemljama sveta čije biblioteke nemaju dovoljno sredstava da plaćaju skupe pretplate, ostaje da se vidi. U svakom slučaju njihov rezultat biće veoma značajan za budućnost naučnog izdavaštva i komunikacija u naučnom svetu.

„Na kraju, radi se o strpljenju“ kaže direktor Univerzitetske biblioteke Humbolt Univerziteta u Berlinu, a mi smo pokazali da ga imamo. Nova Univerzitetska biblioteka Humbolt Univerziteta u Berlinu nalazi se na mestu gde je nekad stajao Berlinski zid, i bibliotekari ove biblioteke dočekali su njegov pad i izgradnju nove zgrade biblioteke na njegovom mestu, pa veruju da će dočekati i da pobedi princip „objavi i čitaj“.

Vogel Gretchen, Kupferschmidt Kai: A bold open-access push in Germany could change the future of academic publishing. Science AAAS, September 6, 2017.

http://www.sciencemag.org/news/2017/08/bold-open-access-push-germany-could-change-future-academic-publishing (pristupljeno 4.09.2017.)

Uspeh savremenog izdavaštva

Prošle godine je u Milanu (Italija) održana 24. Generalna konferencija Međunarodnog saveta za muzeje ICOM  (The International Council of Museums). Tema je bila Muzeji i kulturni pejzaži. U okviru toga događaja, održan je i godišnji skup Međunarodnog komiteta za egiptologiju – CIPEG (Comité international pour l’égiptologie), a na temu Egiptološki pejzaži: muzeji, biblioteke, istorijske palate i arhivi. Ovaj skup okupio je brojne ljubitelje egipatske umetnosti i kulture koja je do dana današnjeg iznedrila neprocenjivo blago dostojno svakog poštovanja.

U Bolonji je, takođe prošle godine, jula meseca, održana i međunarodna post-konferencijska radionica na temu Egiptološki pejzaži: muzejski izvori i mreže između fondova i ustanova. Ova radionica je bila segment 24. Generalne konferencije Međunarodnog saveta za muzeje tj. ICOM-a. Ova, dakle, postkonferencijska radionica, održana je u saradnji sa Gradskim arheološkim muzejem u Bolonji. Okupila je brojne posetioce iz sveta kulture i umetnosti, takođe zaljubljenike u drevnu egipatsku civilizaciju. Program te radionice može se pronaći na sledećoj veb adresi:

 http://cipeg.icom.museum/media/docs/program_bologna_definitive.pdf

Tokom njenoga trajanja u Bolonji otvorena je veoma upečatljiva izložba o Egiptu, a eksponati su pristigli, uglavnom, iz holandskog grada Lajdna.

Pomenuta međunarodna radionica protekla je u radnoj atmosferi. Izlaganja su održana uz pomoć slajdova. Odziv učesnika je bio veoma dobar. Pristigli su iz mnogih država. Spomenimo samo neke: Italija, Austrija, Danska, Nemačka, Rusija, Kanada, Sjedinjene američke države, Egipat, Sudan, Japan, Srbija. Radovi su ilustrovali rezultate ne malog broja sprovedenih istraživanja o Egiptu. Moglo bi se, van svake sumnje, kazati da je karakter konferencije bio multidisciplinarni. Zapaženo je učešće više stručnjaka iz Italije, a naročito iz Torina s obzirom na veliku egiptološku zbirku koja u ovome gradu postoji i c obzirom na kulturno-istorijsku prošlost Italije, odnosno, Rimskog carstva.

Veliko je ohrabrenje što su u radu skupa uzeli učešća autori različitih generacija. Nakon revolucionarnih zbivanja u Severnoj Africi savremenog doba, itekako je važno da Egipat očuva svoje kulturno-istorijske tekovine. Upravo u skladu sa time i jeste bilo nastojanje vodećih ljudi na ovim skupovima da se pokrene elektronski časopis koji bi omogućio lakši prodor misli o egipatskoj kulturi i civilizaciji u svet. Time autori i radni tim časopisa pružaju svoj konkretan doprinos globalizaciji znanja što je veoma bitno, a naročito u vezi primene novih tehnologija u domenu arheologije. Savremene metode i tehnike, naime, jesu toliko uznapredovale da se bez naročitih problema može utvrditi starost neke mumije ili spomenika mnogo pouzdanije nego ranije. Može se izvršiti restauracija i konzervacija neophodne muzejske građe na znatno bolji način nego u proteklim decenijama ukoliko su stručnjaci uistinu zainteresovani za svoj posao, istrajni i imaju jasan cilj pred sobom. Takvi eksperti jesu spremni za prave restauratorske i konzervatorske podvige o kojima se u mas medijima malo piše.

Autorka ovih redova predstavila je na postkonferencijskoj radionici u Bolonji svoj rad na temu: Organizacija znanja o egipatskim kulturnim pejzažima u fondovima akademskih biblioteka Srbije. Naime, Srbija nije vodila imperijalističke ratove kroz istoriju te su njene egiptološke zbirke male i skromne. Međutim, akademsko bibliotekarstvo Srbije obezbeđuje pristup elektronskim resursima i svojim tradicionalnim fondovima, a za potrebe stvarnih i potencijalnih korisnika.

Bilo je planirano u početku da radovi sa konferencije u Milanu budu uvršteni u prvi broj novog elektronskog časopisa, a da radovi predstavljeni u Bolonji budu uvršteni u drugi broj ovoga časopisa iz egiptologije. Topao prijem kod međunarodne publike kao i značaj izloženih radova uticao je na uredništvo prilikom definitivnog odlučivanja o sadržaju prvoga broja u koji je uvršten i rad iz Srbije. Ovaj časopis je ugledao svetlost dana nakon zasedanja Generalne skupštine Međunarodnog komiteta za egiptologiju koja je održana u Čikagu, 6. septembra ove godine. Časopis je dostupan na sledećoj veb adresi:

https://journals.ub.uni-heidelberg.de/index.php/cipeg/index.

Vreme će pokazati koliko će biti čitan, a kompetentnost uredništva obećava već sada bogat sadržaj. Radovi se recenziraju od strane anonimnih stručnjaka. Prvi broj je lepo ilustrovan i kao takav će, verovatno, privući pažnju šire publike, a što je još značajnije, učvrstiće koheziju među ljubiteljima i poznavaocima egipatske kulture i civilizacije, među onima koji su najiskrenije zainteresovani za literaturu u ovome domenu i rezultate sprovedenih arheoloških istraživanja. Savremeno akademsko bibliotekarstvo, s obzirom na svoj međunarodni karakter, može samo da podstakne i oplemeni dalji rad istraživača u domenu egiptologije što je publika veoma dobro shvatila, a po svoj prilici i nadležni eksperti koji su realizovali ideju o pokretanju e-časopisa.

Bolonja je kao grad sa najstarijim univerzitetom Evrope ujedno veoma lep i živopisan zbog zasvođenih ulica, uticajan zbog svoje raskošne tradicije, bio pravo mesto da se sastanu ljudi sa raznih strana sveta. Učesnici pomenute radionice posetili su u sklopu pripremljenog radnoga programa Mantovu – Grad kulture Italije 2016. gde su se upoznali sa zbirkama u Palati Te kao i kulturnim nasleđem ovoga grada. Bila je to jedinstvena prilika da se susretnu sa remek delima iz domena slikarstva i vajarstva srednjevekovne Italije u kojoj Mantova zauzima posebno mesto. Očito je bilo da je Egipat i tada kao i sada privlačio putnike sa Apeninskog poluostrva ostavljajući dubok trag u životu vodećih aristokrata Mantove.

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm
ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)
COBISS.SR-ID 514543253

Džejms Tompson

Istorija načela bibliotekarstva

prevela Radmila Carević

Univerzitetska biblioteka Kragujevac

DRUGO POGLAVLJE

Veličina bibliotečkih zbirki

4.USPON NACIONALNIH BIBLIOTEKA

Velike nacionalne biblioteke se danas mogu naći u prestonicama širom planete: u Londonu, Parizu, Beču, Berlinu, Bernu, Dablinu, Briselu, Hagu, Luksemburgu, Firenci, Atini, Madridu, Lisabonu, Kopenhagenu, Oslu, Stokholmu, Helsinkiju, Moskvi, Sankt Peterburgu, Sofiji, Pragu, Varšavi, Vašingtonu, Otavi, Meksiku, Buenos Airesu, Rio de Žaneiru, Santjagu, Limi, Kejptaunu, Kanberi, Jerusalimu, Tokiju.

Sa osnivanjem ovih biblioteka otpočelo se u XV veku (na primer, Državna biblioteka u Berlinu, takođe pod nazivima Kraljevska biblioteka i Pruska biblioteka, datira iz 1661. godine), i nastavilo se u XVIII veku (na primer, Biblioteka Maljabekiana u Firenci je 1861. godine u Kraljevini Italiji postala Nacionalna biblioteka), kao i XX veku (na primer, biblioteke u Kanberi i Otavi). Pojedine su enormno narasle u poređenju sa bilo kojom srednjovekovnom bibliotekom, kao i u poređenju sa Aleksandrijskom bibliotekom: Ruska državna biblioteka („Lenjinka“) u Moskvi ima, na primer, preko 22 000 000 kataloških jedinica što uključuje knjige, pamflete i časopise.

Elmer D. Džonson je okategorisao pomenute biblioteke sledećim rečima: „Od svih biblioteka moderne Evrope najistaknutije su nacionalne biblioteke, one brzorastuće, koje poseduju sve i koje su se razvile u glavnim gradovima. Ponekad se ovakve nacionalne biblioteke razvijaju na račun drugih biblioteka, i, uglavnom, su  usmerene ka nemogućem cilju – da broj njihovih kataloških jedinica bude najveći mogući, bar što se tiče izdanja  koja se objavljuju u zemljama u kojima se te biblioteke nalaze“. (23) Proučavanje razvojnih tokova ovih biblioteka ponaosob otkriva mnoge već viđene (poznate) karakteristike.

To što su nacionalne biblioteke zastupljene u velikom broju rezultat je udruživanja takođe velikog broja nekih drugih biblioteka, a da li su za to odgovorne neka zaostavština, kupovina, neki darodavac, ili neka prisila, nebitno je. Zbirke za koje su bili zaduženi ser Hans Sloun, ser Robert Koton, Edvard i Robert Harli, erlovi Oksforda, predstavljale su osnovu Britanske biblioteke. Ovim zbirkama je 1757. godine pridodata i zbirka Kraljevske biblioteke.

Kraljevske biblioteke igraju važnu ulogu u istoriji Evropskih nacionalnih biblioteka: U Francuskoj je, u prelomnim trenucima Revolucije, Kraljevska biblioteka postala Nacionalna; Bečka nacionalna biblioteka bila je usko povezana sa Habsburškom kraljevskom kućom; a nacionalne biblioteke u Stokholmu i Hagu se još uvek nazivaju „kraljevskim“.

Manastirske biblioteke, takođe su pronašle svoje mesto u nacionalnim bibliotekama mnogih zemalja. Nakon Francuske revolucije koja uslovila da se knjige rasture na sve strane, mnoge manastirske i crkvene zbirke su primljene u Nacionalnu biblioteku.

Najobimnije kolekcije koje su pridodate Kraljevskoj biblioteci u Beču u XVIII veku, poticale su od jezuita kao i iz raznih manstira. Na žalost, Engleska je predstavljala izuzetak, jer, za vreme vladavine Henrija VIII u XVI veku, manastiri su bili zatvoreni a njihove biblioteke uništene ili razmeštene, pa je tako od procenjenih 300 000 izdanja u otprilike osamsto manastira, manje od dva posto preživelo. Prema rečima biskupa Balea (iz njegovog predgovora Džon Lilandovom pismu „Novogodišnji poklon kralju Henriju VIII“) „Bibliotekama je odato vrlo malo poštovanja“.

Izgledalo je da su biblioteke prilično često imale koristi od revolucija. Postrevolucionarni uticaj u Francuskoj je već bio spomenut: nakon 1789. godine kada su sve biblioteke verskog tipa proglašene za nacionalno vlasništvo, i kada su, samim tim, sve knjige i rukopisi bili zaplenjeni, 1792. godine usledila je opšta zaplena knjiga koje su pripadale plemstvu i ostalim građanima koji su pobegli iz Francuske. Nekih 8 000 000 knjiga je zaplenjeno i prikupljeno u svrhe opšteg deponovanja knjiga u različitim delovima zemlje, a oko 300 000 vrednijih izdanja našlo se u francuskoj Nacionalnoj biblioteci. Slično tome, u preriodu između 1918. i 1923. godine, tokom ruske revolucije, ogroman broj knjiga, kao i čitave biblioteke prebačeni su u Lenjinovu državnu biblioteku. Najznačajnije su bile zbirke Društva ruskih medicinskih nauka (50 000 izdanja), zbirke moskovskog knjižara Šibanova (100 000 izdanja) i zbirke grofa Šeremetija (40 000 izdanja); a onda, prilikom zatvaranja bilo koje institucije, njena biblioteka bivala bi premeštena u Državnu biblioteku, čiji bi razvoj Lenjin lično nadzirao.

U istoriji većine nacionalnih biblioteka takođe je primetan doprinos velikih kolekcionara knjiga. Neki su već pomenuti, kao na primer: ser Hans Sloun, ser Robert Koton, Edvard i Robert Harli. Nacionalna centralna biblioteka u Firenci duguje ogromnu zahvalnost velikom ljubitelju knjiga kakav je bio Antonio Maljabeki koji je na samrti 1714. godine zaveštao 30 000 izdanja i 3 000 rukopisa ljudima tog grada.

Bibliotekar Ejnsvort Rend Spoford značajno je obogatio kolekciju Kongresne biblioteke, koja je prethodno izgubila sva dokumenta Tomasa Džefersona o američkoj istoriji u požaru, tako što joj je pridodao zbirku originalnih dokumenata Američke revolucije koju je prikupio i sredio Piter Fors.

Još jedna važna stavka u razvoju nacionalnih biblioteka jeste zakon o obaveznom primerku publikacije. Spoford je započeo svoj posao bibliotekara Kongresne biblioteke 1864. godine i to tako što je pokrenuo reformu zakona o autorskim pravima Sjedinjenih država jer je „smatrao da taj zakon predstavlja osnovu nacionalne biblioteke“. (24) Vilijam fon Hartel u vreme kada je postavljen za direktora Nacionalne biblioteke u Beču (1891. godine),  težio je da sačuva visoko rangiranu poziciju te biblioteke stavljanjem na snagu zakona o obaveznom primerku publikacije.

U Britanskoj biblioteci 1850. godine dužnost stavljanja na snagu zakona o obaveznom primerku publikacije prebačena je sa Povereničkog odbora na asistenta u odeljenju za štampane knjige čiju funkciju je obavljao Antonio Panici, dajući mu tako pravosnažnu moć. Narednih nekoliko godina Panicijev život je bio usredsređen na to da obavezuje neodgovorne izdavače da se pridržavaju odredbi zakona o obaveznom primerku publikacije.

I konačno, da izvučemo suštinu, mada je ona očigledna, a to je da opšta karakteristika nacionalnih biblioteka podrazumeva činjenicu da su one zapravo nacionalističke. Baš kao što je Ptolomej osnovao Aleksandrijsku biblioteku, svetinju grčke kulture, i baš kao što je Asurbanipalova biblioteka oslikavala slavu Asirijskog carstva, tako je i svaka moderna nacionalna biblioteka imala tu karakteristiku koja je utkana u njeno osnivanje.

Edvard Miler je, na primer, povodom postavljanja Antonija Panicija na funkciju kustosa kolekcije štampanih knjiga u biblioteci Britanskog muzeja, napisao sledeće: „Misli novog kustosa  prevashodno su uposlene tim kako će da načini svoju biblioteku vodećom, ne samo u Velikoj Britaniji već i širom sveta“. „Ova naglašeno britanska biblioteka“, pisao je Panici, „trebalo je da se uputi posebno na britanska dela i na dela koja se odnose na britansko carstvo kao i na dela vezana za religiju, politiku, književnost, naučnu istoriju, zakone, institucije, trgovinu i tome slično. Ima još dela koja pripadaju ovom opisu a koja su ređa i skuplja. Treba uložiti napore da se ta dela osiguraju za biblioteku“. Panici govori iskrenim glasom visokoviktorijanskog patriotizma. (25)

Među modernim nacionalnim bibliotekama, Britanska i Kongresna biblioteka su svakako dve najistaknutije i u vezi sa njima biće poučno propratiti uputstva Edvarda Edvardsa koji su pribeleženi u prvom poglavlju ove knjige i koji upućuju na izučavanje „biografije“, mada kratke, svake biblioteke.

Britanska biblioteka je zvanično osnovana tek nakon 1753. godine ali bilo je i nekih propalih predloga pre toga za osnivanje nacionalne biblioteke. Prvi javni predlog načinio je  1556. godine Džon Di naučnik, astrolog i kolekcionar knjiga, koji je kraljici Meri ponizno predstavio „molbu“ za Kraljevsku biblioteku. (26) Džejms Li, Robert Koton i Džon Dodridž su u nekom narednom periodu Britanskog kraljevstva sastavili peticiju za osnivanje „biblioteke kraljice Elizabete“ ali se ispostavilo da ova peticija nikada i nije bila predstavljena javno.

Dr Ričard Bentli, kraljevski bibliotekar za vreme vladavine Vilijama III, kraljice Ane, Džordža I i Džordža II, takođe je, 1697. godine napravio nacrt predloga za izgradnju Kraljevske biblioteke i donošenja akta o njenom osnivanju od strane Parlamenta.

Na kraju, zaostavština ser Hansa Slouna (1666-1753), lekara Džordža II i predsednika Kraljevskog društva je bila ta koja je podstakla osnivanje nacionalne biblioteke u Engleskoj. Povodeći se njegovom željom, pravni zastupnici su ponudili njegove zbirke, koje su sadržale primerke iz oblasti botanike, zoologije i mineralogije, oko 40 000 štampanih knjiga i 3 500 rukopisa, kralju ili Parlamentu za sumu od 20 000 funti, što je mnogo manje od njihove prave vrednosti. Nakon mnogo oklevanja Parlament je 1753. godine kupio zbirke Hansa Slouna, a sa njima, i zbirku rukopisa Roberta i Edvarda Harleja koji su nosili titulu erla od Oksforda, sa naznakom da se za ove dve zbirke kao i za zbirku istorijskih rukopisa sir Roberta Kotona (koja je već bila prosleđena kralju 1700. godine) obezbedi skladište.

Prvo takvo skladište napravljeno je 1755. godine u kući grofa od Montegjua. 1757. godine Džordž II je predstavio Kraljevsku biblioteku engleskih vladara (počev od Edvarda IV pa do Džordža samog) a sa njom i pravo na besplatne primerake svih knjiga koje su odnošene u Stationer’s Hall korporaciju. Britanska bilioteka je 15. januara 1759. godine otvorena za javnost.

Tokom 1820-ih godina, prema Edvardu Edvardsu, (27) Britanska biblioteka je posedovala oko 115 000 izdanja. Kada je Antonio Panici postao kustos kolekcije štampanih knjiga, uvideo je da je taj broj prilično narastao, naročito kupovinom, koja je obavljena 1823. godine od strane Džordža IV i to kraljevske biblioteke Džordža III. Pod nadležnošću Antonija Panicija broj štampanih knjiga je do 1856. godine narastao na 560 000.

Prvo krilo nove zgrade biblioteke završeno je 1828. godine a dizajnirao ga je u grčkom stilu ser Robert Smrk. Kasnije, 1852. godine na osnovu grubih skica Antonija Panicija, brat ser Roberta, Sidne Smrk, dizajnirao je čuvenu kružnu čitaonicu. Čitaonica – prostor kružnog oblika okružen metalnim policama sa knjigama, počela je da se gradi 1854. godine a otvorena je 1857.  Bibliotekarstvo, kakvim se bavio Antonio Panici, bilo je od izuzetnog značaja. “Britanska biblioteka, kakvu je većina nas poznaje”, napisao je sir Franc Francis,” je Panicjevo delo.”  (28)

Panici je postavljen za bibliotekara – asistenta u odeljenju za štampane knjige Britanske biblioteke 1831. godine, i njegova prva zaduženja bila su vezana za katalogizaciju. Godine 1837, postavljen je na mesto kustosa kolekcije štampanih knjiga, I, kao što je već bilo pomenuto u ovom poglavlju, zalagao se za to da biblioteku učini vodećom ne samo među bibliotekama u Velikoj Britaniji već i među bibliotekama širom sveta. Panici je uspeo da obezbedi godišnji budžet za biblioteku u iznosu od 10 000 funti. Znatno je poboljšao opremanje biblioteke stranim knjigama kao i njen razvoj tako što je angažovao zastupnike voljne i željne da rade širom Evrope i Amerike. I kao što je prethodno rečeno, on je bio zaslužan za stavljanje na snagu zakona o obaveznom primerku publikacije: pre toga, samo dve petine objavljenih knjiga, čiji su primerci po pravilu pripadali Britanskoj biblioteci, dospevalo je u biblioteku, pošto su se izdavači dovijali svim trikovima i načinima da izbegnu zakonske obaveze propisane obaveznim primerkom. Panici je čak išao do toga da tuži prekršitelje zakona, uz svu halabuku koja se digla oko ove zloupotrebe, pa je tako progonio i izdavače u Velsu, Škotskoj i Irskoj, na isti način kao i u Engleskoj. Bio je to iscrpljujući i težak posao ali ga je on uspešno obavljao. U maju 1857. godine  je nova čitaonica zvanično otvorena – bilo je to, prema rečima Edvarda Milera, “istinskih pet minuta Antonija Panicija.” Te godine Panici je prestao da bude kustos kolekcije štampanih knjiga i postao je glavni bibliotekar.

Panici je postavio temelje jednog čvrstog vekovnog razvoja, pa tako sada, u sedamdesetim godinama XX veka, riznica Biblioteke za koje je on bio zadužen u njenom ključnom periodu, broji preko 8 000 000 štampanih knjiga i 130 000 rukopisa.

Godine 1972. usvojen je zakon o Britanskoj biblioteci, čime su od prvog aprila 1973. godine , prema preporukama izveštaja Nacionalnog komiteta za bibliotekarstvo (kojim je predsedavao ser Frederik Danton), različite nacionalne bibliotekarske institucije u Engleskoj ujedinjene u Britansku biblioteku: Britanske biblioteke postojala je kao: Informativno odeljenje, Centralna nacionalna biblioteka i Centralna pozajmna biblioteka za nauku i tehnologiju – Odeljenje za pozajmicu i Nacionalna bibliografija Britanije – Bibliografski centar.

Prvi godišnji izveštaj britanske biblioteke, 1973-74. (30) iznosi svrhu novoimenovanog Informativnog odeljenja: “da prikuplja, kupovinom, darivanjem ili razmenom, ne samo sve britanske knjige i rukopise, već, u što većoj meri, i štampani materijal iz svih tematskih oblasti od svetskog značaja, kao i rukopise stranog porekla iz određenih specijalizovanih oblasti.” Još jednom se mora naglasiti da je razmatranje porekla ovog izveštaja opsežno, i da se osnovno načelo bibliotekarstva na koje se ovaj izveštaj upućuje, održalo tri hiljade godina.

Kongresna biblioteka pruža mnogo jasniju statistiku razvoja. Uprkos skromnom i živahnijem početku, ona sada sadrži 16 000 000 knjiga i 30 000 000 rukopisa. U njenom sastavu se takođe nalazi 250 000 gramofonskih ploča i 100 000 filmskih traka i, prema rečima, njenog tadašnjeg istoričara Čarlsa A. Gudruma, (31) “beskonačan broj kutija sa mapama, fotografijama, izdanjima na Brajevoj azbuci, trakama mikrofilmova, papirusima, magnetskim trakama, i svakim drugim oblikom čuvanih misli”. Sve navedeno obuhvata materijal čiji broj prelazi preko 64 000 000; to je, prema Gudrumu, urađeno sa razlogom “da se prikupi gotovo sve od čovekovog znanja, na jednom mestu”.

Kongresna biblioteka je zvanično osnovana 1800. godine. Do 1807. ukupan broj njenih zbirki obuhvatao je približno 3000 izdanja. Godine 1814. britanski vojnici su podmetnuli požar u Vašingtonu koji je uništio biblioteku. Sledećeg leta biblioteka je ponovo počela sa radom, zahvaljujući otkupljivanju biblioteke bivšeg predsednika Tomasa Džefersona, koja je brojala zbirku od 6 487 izdanja.  Do 1836. godine biblioteka je dostigla broj od 24 000 izdanja.

Ponovni neuspeh doživela je 1851. godine, kada je požar uništio 35 000 izdanja i gotovo celokupnu kolekciju mapa. I ranije su se dešavali požari, kao na pr. 1825. godine, ali je vatra ugašena pre nekog ozbiljnijeg gubitka. Do 1863. godine biblioteka je sadržala 79 214 izdanja.

Godine 1864., predsednik Linkoln je postavio Ejnsvort Rend Spoforda za šestog bibliotekara Kongresne biblioteke. Gudrum opisuje da je Spoford bio “Sesil Rouds za biblioteku” (ono što je Sesil Rouds bio za afričku državu Rodeziju-Zimbabve, to je Spofod bio za biblioteku) – veličanstveni graditelj u duhu najfinije viktorijanske tradicije. “Spoford je posvetio svoje trideset tri godine rada u biblioteci cilju da Kongresna biblioteka postane nacionalna.

Već je ranije u ovom poglavlju pomenuto da se Spoford zalagao za reformu zakona o obavznom primerku publikacije u Sjedinjenim državama. Prethodni zakon iz 1846. godine, propisivao je zalog od tri primerka svakog dela: jedan primerak za Stejt Department, jedan za Smitsonian Institut, i jedan za Kongresnu biblioteku. Zakon o autorskom pravu iz 1870. godine propisivao je da dva primerka svakog izdanja budu poslata Kongresnoj biblioteci u roku od deset dana od objave date knjige, uz kazne onima koji se zakona ne pridržavaju.

U narednih dvadeset pet godina biblioteka je dobila 371 636 knjiga, 257 153 magazina, 289 617 muzičkog materijala, 73 817 fotografija, 95 249 litografija, 48 048 mapa.

Spoford je, na osnovu zakona o autorskom pravu, povratio dragocenosti u depozit „Odeljenja državnih i unutrašnjih poslova“. Zatim, zahvaljujući novom zakonu, Spoford je uredio razmenu publikacija sa Smitsonian bibliotekom, da bi kasnije sadržaj te iste biblioteke bio prebačen u Kongresnu biblioteku i tako je obogatio za 2 000 000 primeraka. U isto vreme, Spoford je otkupio vrednu kolekciju Amerikane koja je pripadala Piteru Forcu.

Do 1870.godine, Spoforda su mučili problemi u vezi sa manjkom prostora za bibliotečki materijal, pa je tako počeo svoju dugu borbu ne bi li dobio zgradu koja će moći da primi njegovu ogromnu zbirku prikupljenog materijala. Trebalo mu je 15 godina da to prođe zakon, plus jedanaest godina da je izgradi. “Spofordova biblioteka”, kako je napisao Gudrum, “postala je lični kulturni spomenik njegovim primarnim prioritetima”. Zgrada, koju je za Spofora izgradio general Tomas Kejsi, komandant armije inženjera u američkom građanskom ratu, u to vreme je bila ogromna. Otvorena je 1897. godine, ubrzo pošto je Spoforda na mestu kongresnog bibliotekara zamenio Džon Rasel Jang ( koga je na to mesto postavio predsednik Vilijam Mek Kinli, inaugurisan 1897.) Gudrum navodi da je od tri bibliotečka zaduženja “ akvizicije, katalogizacije i reference”, Spoford bio preokupiran prvim sa zanemarivanjem ostala dva. Na osnovu sažete istorije nacionalnih biblioteka koja je ovde predočena, izgleda da je Spoford znao najbolje:  neverovatnim nadograđivanjem zbirki Kongresne biblioteke u periodu između 1864. i 1897. godine načinio je tu biblioteku onim što je ona danas. Njegovim sledbenicima (Herbertu Patnemu, bibliotekaru koji je radio 40 godina i Arčibaldu MekLišu koji je radio kao bibliotekar od 1939. do 1944.) ostavio je da se brinu o katalogizaciji, organizaciji i uslugama; sa takvom osnovom, Kongresna biblioteka je bila određena da se razvija do njene sadašnje slave.

References

23. JOHNSON, E D: op cit, 7.
24. GOODRUM, C A: The Library of Congress, 1974.
25. MILLER, E: Prince of librarians, 1967.
26. Quoted in RAWLINGS, G B: The British Museum Library, 1916.
27. EDWARDS, E: op cit, 6.
28. Introduction to MILLER, E: op cit, 25.
29. MILLER, E: op cit, 25.
30. BRITISH LIBRARY: First annual report, 1973-74.
31. GOODRUM, C A: op cit 24.

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm
ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)
COBISS.SR-ID 514543253

Džejms Tompson

Istorija načela bibliotekarstva

prevela Radmila Carević

Univerzitetska biblioteka Kragujevac

DRUGO POGLAVLJE

Veličina bibliotečkih zbirki

5. SNABDEVANJE NARODNIH BIBLIOTEKA

U odnosu na istoriju načela bibliotekarstva, istorija narodnih biblioteka bazirana je više na načelma pristupa, nego na onim načelima koja upravljaju veličinom i sadržajem zbirki. Pa se tako, istorija snabdevanja narodnih biblioteka ne može u potpunosti obraditi u ovom poglavlju.  Kao što ćemo videti, u narednom poglavlju, duga je istorija javnog pristupa bibliotekama, međutim, narodne biblioteke, u najširem smislu, predstavljaju produkt razvoja XIX i XX veka, i, u osnovi, su deo doba štampane knjige, uspona demokratije i širenja obrazovanja. Kao što je ser Frederik Kenjon naznačio (32), sve do ranog XIX veka „privatne biblioteke su se nalazile u senci narodnih i  preko toga se neprekidno prelazilo“. On opisuje XIX vek kao doba razvoja „jedne nove biblioteke, narodne biblioteke, podržane sredstvima iz javnog fonda“, i naravno, kao doba razvoja velikih nacionalnih zbirki.

Razvoj narodne biblioteke veoma jasno ilustruje određeno načelo bibliotekarstva, a ono glasi da je biblioteke stvorilo društvo. Dužnost unapređivanja biblioteka mogla bi se svaliti na grbaču nekolicini nadahnutih pojedinaca, ali seme, koje su ti pojedinci posejali, moralo je biti plodonosno da bi  se na kraju ubirali plodovi. Razvoj demokratije značio je da biblioteke više ne mogu da biti rezervisane samo za elitu, a širenje obrazovanja zahtevalo je onu intelektualnu volju za životom koju su biblioteke obezbeđivale. Opremanje (snabdevanje) narodnih bilioteka bilo je prosto neizbežno.

Desilo se to da je u Engleskoj, ne pre 1850. godine, kao rezultat udruženih napora Vilijama Juarta i Edvarda Edvardsa, usvojen zakon za (Edvardsovim rečima) „osnivanje, vođenje i održavanje besplatnih biblioteka za englesku naciju, sa porezom čiji iznos je nepromenjiv i jednak za sve i koji će se odgovorno preraspoređivati.“ (33) Zakon o narodnim bibliotekama iz 1850. godine dao je moć gradskim većnicima u gradovima sa 10 000 stanovnika da oforme biblioteke u kojima će se javnost usluživati bez novčane naknade, i da odrede taksu u iznosu od pola penija u te svrhe. U 1855. godini limit broja stanovnika u gradovima koji su mogli da koriste prednosti ovog zakona, smanjen je na 5000. Umesto „oslanjanja“ na darodavce knjiga, dato je ovlašćenje za kupovinu knjiga i iznos takse podignut je na jedan peni. Tek nakon 1919. godine to ograničenje iznosa takse je ukinuto.

Prva narodna biblioteka u Londonu, pored Gildhola, bila je biblioteka u Vestminsteru, osnovana 1857. godine. Veliki „uzlet“ u Britaniji dogodio se nakon 1890. godine, kada je Endrju Karnegi, između 1897. i 1913. godine, poklonio sumu od 3 250 000 funti za izgradnju i opremanje narodnih biblioteka. Te biblioteke bile su smeštene u urbanim područijma. Sve do Prvog svetskog rata, prema izveštaju povereničkog tela Karnegi Hola, pripremljenog od strane profesora V. DŽ. S. Adamsa, biblioteke su proširene i na ruralna područja. Stafordšair je prvi okrug u kome je, po nalogu vlasti, 1916. godine osnovana Okružna biblioteka. Na kraju je celokupna britanska populacija raspodeljena po okruzima, čije su biblioteke bile pod određenom nadležnošću vlasti koja je imala dužnost da tamošnje biblioteke snabdeva knjigama.

Edvards beleži da je za deset ili jedanaest godina delovanja Zakona o bibliotekama iz 1850. godine, nekih 260 000 izdanja obezbeđeno za javno korišćenje i kao takvo bilo je u potpunosti dostupno. Svako izdanje je u proseku na godišnjem niovu korišćeno deset puta, i kada se pohaba, bivalo je obnavljano. Tomas Keli nam govori (34) da su 1886. godine samo četiri narodne biblioteke – Mančester, Birmingem, Lids i Liverpul, imale knjižni fond od preko 100 000 izdanja. Zbog ograničenja porezne takse, razvoj narodnih biblioteka bio je spor, ali u periodu između 1913. i 1914. godine Mančester i Birmingam zajedno su dostigli broj od 400 000 izdanja, dok su Lids i Liverpul dostigli broj od 300 000. Često je postojao problem „nadogradnje“ – u smislu da su troškovi održavanja velike zgrade (zašta je dozvolu, verovatno, dao Karnegi), odnosili najveći deo prihoda od porezne takse, što je ostavljalo veoma malo novca za kupovinu knjiga. Ipak, do 1923-1924. godine Mančester je imao 570 000 knjiga, Birmingem 550 000, Lids 359 000 i Liverpul   411 000. Do 1935. godine Mančester je imao 735 000 izdanja, Birmingem 925 000, Lids 373 000 i Liverpul 589 000. U kasnim 1960-im, prema Elmeru D. Džonsonu, (35) narodne biblioteke u Britaniji su u celosti sadržale preko 80 000 000 izdanja. Sve do ranih 1970-ih fondovi četiri velike narodne biblioteke, čiji je razvoj trajao poprilično dugo, bili su raspoređeni na sledeći način: (36) pozajmne zbirke za odrasle – 904 863 izdanja, zbirke priručnika – 694 542 izdanja, zbirke za najmlađe – 110 724 izdanja. Porast broja izdanja u ranim 1970-im pokazuje sledeće: Birmingem – 1 003 546, 863 045 i 270 909, Lids – 479 616, 416 457 i 75 724 i Liverpul – 834 972, 1 148 443 i 261 606.

Razvoj narodnih biblioteka u ostatku Evrope, osim u Skandinavskim zemljama, bio je sve u svemu spor. U Sjedinjenim državama, kao i u Kanadi, one su bujale. Hronološki gledano,  američke i britanske narodne biblioteke istovremeno su osnovane. Smatra se da je Bostonska narodna biblioteka, osnovana 1852. godine, najstarija besplatna gradska biblioteka koja je oporezovana.

Potreba američkog društva za bibliotekama (što će biti detaljnije obrađeno u narednom poglavlju) rano se javila, ali tek u periodu između 1820. i 1850. godine uloženi su veliki napori da se „biblioteke bolje (bogatije) opreme“. (37) U tom periodu biblioteke su se razvijale za zanatlije i šegrte, za mlade ljude koj su se zanimali za trgovinu ili komercijalu, i biblioteke za udruženja mladih ljudi, to jest, za članove tih udruženja. Onda se javila ideja za jednim sistemom sačinjenim od manjih biblioteka koje bi se nalazile u sklopu gradskih škola. Godine 1848.,gradu Bostonu je, zahvaljujući pravosnažnosti zakona, odobreno osnivanje i održavanje narodne biblioteke. Sve do 1876. godine, kada je osnovana Američka asocijacija bibliotekara, nekih šesnaest država je prošlo zakonsku procedure za finansiranje i vođenje bibloteka od strane gradova i varoši i od svih gradova koji su brojali više od 100 000 stanovnika, besplatna narodna biblioteka osnovana je u samo šest – Bostonu 1852., Detroitu 1865., Sinsinatiju 1867., Klivlendu 1868., Luisvilu 1871. i Čikagu 1872. godine.

Kada se govori o razvoju, valja propratiti razvoj fonda ovih šest biblioteka kroz sto godina kasnije. Do 1974. godine, (38) Boston je imao 3 092 424 izdanja, Detroit 2 185 757, Sinsinati 2 917 547, Klivlend preko 3 000 000, Luisvil 946 000, i Čikago 5 193 616 izdanja. Do iste godine, Njujorška narodna biblioteka, iako osnovana nakon 1895. godine, sadržala je 8 426 684 izdanja: istinski dolazak doba štampane knjige.

References

32. KENYON, Sir F: op cit, 14.
33. EDWARDS, E. op cit, 6.
34. KELLY, T: A history of public libraries in Great Britain, 1973.
35. JOHNSON, E D: op cit, 7.
36. The Libraries, museums and art galleries year book, 1971.
37. THOMPSON, C S: Evolution of the American public library, 1952.
38. The world of learning, 1974-75, vol 2, 1974.

Udruženje rumunskih bibliotekara je izdavač časopisa: Romanian Journal ofLibrary and Information Science (Rumunski časopis za bibliotekarstvo i iformcione nauke) od 2005. godine. Časopis je od 4, 2010. godine registrovan u EBSKO-voj bazi podataka.

Od 13. volumena 2017. godine, časopis izlazi samo u elektronskom obliku, na engleskom jeziku. Objavljuje kvalitetne, istraživačke, orginalne članke iz bibliotekarstva i informacionih nauka, najčešće sa područja jugoistočne Evrope.

Redakcija je međunarodna i svi radovi su recenzirani.

Časopis je dostupan na www.rrbsi.ro

Redakcija časopisa pozva sve zainteresovane sa prostora jugoistočne Evrope na sardanju.

Editors

Angela REPANOVICI, PhD, Professor, „Transilvania“ University of Brasov

Robert CORAVU, PhD, Lecturer, University of Bucharest

Assistant Editors

Gabriela BĂRAN, PhD – Assistant Lecturer, University of Bucharest

Mihai CONSTANTINESCU, PhDc – University of Bucharest

Content Editor

Nicolaie CONSTANTINESCU – Information Architect, Kosson Community

Editorial Board

Iuliana BOTEZAN, PhD – Professor, University of Complutense, Madrid

Joumana BOUSTANY, PhD – Associate Professor, Paris Descartes University, Information and Communication Department, France

Claudiu COMAN, PhD – Professor, Transilvania University of Brasov

Ionel ENACHE, PhD – Professor, University of Bucharest

Anthi KATSIRIKOU, PhD – Pireus University Library, Greece

Serap KURBANOGLU, PhD – Professor, Hatcepe University, Ankara, Turkey

Manolis KOUKOURAKIS, PhD – Crete University Library, Greece

Maria MICLE, PhD – Lecturer, West University of Timisoara

Ivona OLARIU, PhD – Mihai Eminescu Central University Library of Iasi

Vera PETROVIĆ – University Library „Svetozar Marković“, Belgrade

Mircea REGNEALĂ, PhD – Emeritus Professor, University of Bucharest

Sonja SPIRANEC, PhD – Associate Professor, University of Zagreb

Tania TODOROVA, PhD – Professor, University of Library Studies and Information Technologies, Sofia

Elena TÂRZIMAN, PhD – Professor, University of Bucharest

Nelly ȚURCAN, PhD – Associate Professor, Moldova State University, Chisinau

Katalin VARGA, PhD – Head of the Library Department, National Educational Library and Museum, Budapest

(preuzeto sa: http://www.rrbsi.ro/index.php/rrbsi/about/editorialTeam )