Број један (2018)

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Џејмс Томпсон

Историја начела библиотекарства

превела Радмила Царевић                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Универзитетска библиотека Крагујевац

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ

Одговорност за очување књига

1.  ОШТЕЋЕЊА ИЗАЗВАНА СПОЉАШЊИМ ФАКТОРИМА

Поред крађа, које је узроковао неадекватно ускладиштен, и такo обезвређен, књижни  материјал, немара корисника као и немара уопште, лоповлука, злонамерног оштећења, атмосферских фактора, мољаца, штеточина, некомпетентних књиговезаца, неодговорних колекционара, слугу и деце и упркос напорима библиотекара да се што боље старају о књигама, чињеница је да је највећа штета књигама и библиотекама нанета под утицајем спољашњих фактора – било сличајно или као резултат социјалног, политичког, грађанског или верског сукоба. Сажет опис подробније ће објаснити ову чињеницу.

Велико уништавање библиотека и књига сеже дубоко у историју. Док је писао о Старој ери, Џон Л. Тортон (6) износи да је 221. год. п. н. е. Ши Хуанг Ти, оснивач династије Ћин, наредио уништење свих књига, осим оних о агрикултури, прорицању и медицини; овај закон је био на снази све до 190. год. п. н. е.. У новој ери, једно од најраније забележих сведочења о масовном уништењу књига, је сведочење Светог Луке о томе како су, након проповеди Светог Павла, многи становници Ефеса спалили своје књиге о „необичним вештинама“.

Велики део Александријске библиотеке уништен је у пожару током Александријског рата који је Цезар водио 48. год. п. н. е., а онда су библиотеку поново спалили Муслимани 642. године нове ере. То последње уништење извео је „несмотрени калиф-фанатик“ (7), калиф Омар. „ Приповеда се да, уколико Калиф прогласи да су ови грчки списи у складу са Кураном или Алаховом књигом, они су корисни и треба да се чувају, уколико нису у складу са Кураном, они су опасни и морају да се униште.“

Уништење или нестанак готово сваке библиотеке у Риму и Италији у V веку, према Тортону било je коренито. (8) Царска библиотека у Константинопољу, коју је основао Константин Велики 330. године,  до тренутка када је уништена у пожару 477., садржала је приближно 120 000 издања. Када је Картагина уништена, процењено је да је неких 500 000 издања спаљено, мада је Блејдс (9) скептичан у погледу овако велике цифре.

Током англо-саксонског периода у Великој Британији, манастирске библиотеке су константно биле пљачкане и уништаване. У IX веку, на пример, манастири Лестинхам, Мелрос, Тајнмут и Витби уништили су Данци. Но, у Британији, као што је било поменуто у подпоглављу о националним библиотекама претходог поглавља, највеће уништење књига и библиотека догодило се за време Хенрија VIII, 1537-1539., у току распуштања манастира. Торнтон је написао следеће: „ Уништавање манастира од стране Хенрија VIII, 1537-1539., Сељачки рат у Немачкој 1525., Хугенотски ратови у Француској између 1561. и 1589., све то је утицало на велико уништавање библиотека.  Верске установе биле су забрањене а њихов садржај уништен, на хиљаде рукописа и књига од непроцењиве вредности је спаљено. Осам стотина година интелектуалног живота немилосрдно је избрисано, са изузетком одређеног књижевног материјаала који је припао  особама које су, пак, биле свесне вредности тог материјала, и које су повећале своје приватне збирке уз малу цену. У Енглеској је уништавање било потпуно, свака манстирска и верска институција била је забрањена а њен садржај заплењен. Одређене универзитетске библиотеке имале су користи од заплењеног материјала па су њихове збирке добиле на броју, али велики део материјала за учење је неповратно нестао.

Бавећи се нестанком манастирксих библиотека у Енглеској, Рајмонд Ирвин (10)  приписује велике губитке Закону из 1550. године, који је прописао да неколицина преосталих библиотека треба да буде прочишћена од, како је закон окрактерисао, књига о сујеверју. Службеници у сваком округу треба такве књиге да одузимају и прослеђују их бискупима како би их они сместа спалили или онеспособили за читање, односно уништили. Џон Вилис Кларк (11) опсежно износи да је 1594. године Едвард IV слао поверенике у Оксфорд и Кембриџ, који су, у оквиру својих поверених провинција, имали дужност да реформишу како библиотеке тако и њихове кориснике. И поново је дошло до уништења рукописа: на пример, библиотека Оксфордског универзитета је била добро опремљена рукописима и од 600 њих који су дати Хемфрију, грофу од Глостера, између 1439. и 1446., само 3 су опстала. Н. Р. Керов (12) списак преживелих књига из средњовековних библиотека Велике Британије обухвата само неких 6000 библиотечких издања и службених књига религиозних институција, катедрала и универзитета (то искључује књиге које су припадале средњовековним библиотекама Универзитета Кембриџ, као и факултетима на Окфорду и Кембриџу, ако оне још увек постоје, у савременим библиотекама тамо). Кер износи да ови његови статистички подаци, који су обрађени на примерима различитих библиотека, не утичу много на податке о правој величини збирки средњовековних библиотека. „Опстанак, каже он, је, обично,  представљао ствар шанси“.

Ирвин (13)  износи своје виђење да је прича о верском утицају на библиотеке, у ствари, саставни део једне тужне историје о јересу и прогону. Најбољи пример за то је, свакако, проглас Калифа Омара који је цитиран у претходном параграфу. Ирвин, такође, наводи примере Диоклецијана, Екуменског већа у Ефесу, Џона Виклифа, да не помињемо Хенрија VIII: довољно је да је само неколико њих са дугачког списка имена „умешано у уништавање књига и списак би могао да се протегне до данашњих дана“. Вилијам Блејдс износи чињеницу како су књиге за време верских сукоба неправедно третиране, затим како су, у ранијим временима, пагани спљивали хришћанску литературу, а онда, по свом повратку, хришћани паганску.

Виша сила, односно случајна уништавања књига и библиотека, такође су била бројна. Број књига које су уништене у великом пожару у Лондону 1666. године, био је огроман. Вода је, такође, поред ватре изазвала хаос. Блејдс помиње да је на хиљаде књига нестало у мору; нарочито говори о нестанку (који није био случајан) италијанске приватне библиотеке, која је, пошто је продата једном лондонском продавцу књига, смештена на три брода која су испловила из Венеције, али су један од тих бродова отели гусари, и згрожени над чињеницом да на броду нису пронашли никакво благо, бацили  све књиге у море.

Ближимо се полако нашем добу и Елмер Д. Џонсон (14) говори како су, током година након 1933., док је Немачком владао диктатор Адолф Хитлер, народне библиотеке биле подвргнуте прочишћењу као и спаљивању књига. Књиге јеврејских или комунистичких аутора посебно, бивале су уклоњене из библиотека и често јавно спаљиване. Током другог светског рата, само у Британији, укупан губитак књига, укључујући библиотеке, складишта књига као и књиге у издавачким кућама, процењен је на преко 20 000 000 издања.

На крају, врло скоро, је катастрофална поплава у Фиренци у новембру 1966. године, о којој је било помена раније, када је река Арно преплавила бедеме и потопила град. Вода, муљ, рушевине поплавили су подрумско складиште књига једне од највреднијих европских библиотека, Националне централне библиотеке. Свеукупно, више од 1 500 000 издања нестало је у наносима, укључујући вековима старе рукописе, а укупан број уништених и несталих књига на нивоу града премашио је 2 000 000 издања.

6. THORNTON, J L: The chronology of librarianship, 1941.
7. EDWARDS, E: Libraries and founders of libraries, 1865.
8. THORNTON, J L: op cit, 6.
9. BLADES, W: op cit, 1.
10. IRWIN, R: The origins of the English library, 1958.
11. CLARK, J W: op cit, 5.
12. KER, N R, ed: Mediaeval libraries of Great Britain, 2^nd ed, 1964.
13. IRWIN, R: op cit, 4.
14. JOHNSON, E D: History of libraries in the Western world, 2^nd ed, 1970

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Џејмс Томпсон

Историја начела библиотекарства

превела Радмила Царевић  / Универзитетска библиотека Крагујевац

TРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ

Одговорност за очување књига

3. НЕПРИЈАТЕЉИ КЊИГА

Из даље приложеног текста јасно ће се уочити да се најмоћнији непријатељи књига налазе изван кураторске надлежности библиотекара. Библиотекари, такорећи , нису ништа више до добри кућепазитељи: они могу да умноже или освеже библиотечки материјал – било да су то глинене плочице, свици папируса, рукописи на пергаменту или штампана издања; они могу да осмисле и уреде одговарајући простор као и окружење и могу да надзиру коришћење књига. Али, немају власт над оним што је у вези са основним постојањем библиотека. Баш као што друштво образује библиотеке, тако их оно и одржава. То да друштво одржава и чува библиотеке једно је од најјаснијих начела у било којем проучавању историје библиотекарства.

Библиотеке су цветале у доба уређених друштава. Ирвин истиче (15) да у уређеном друштву постоје утврђене институције као што су манастири, универзитети, факултети, школе, храмови и краљевске палате и свака од њих тежи да има своју библиотеку, нарочито ону која ће имати функцију образовања. У ранијем периоду европске историје библиотекарства стабилност је пружала црква. Систематски развој библиотека религиозног типа отпочео је са Касиодором и Светим Бенедиктом у V веку; од тог времена па све до ренесансе није постојала библиотека у западној Европи а да није била, у основи, религиозна. Ирвин, такође са свог становишта, износи да су све институционалне библиотеке у Енглеској до 18. века, било да се радило о универзитетским, новооформљеним школским, катедралним или оним малим библиотекама у општинским црквама, биле заправо део црквене машинерије. Оно што се десило у нашем времену је то да је доминантан утицај цркве замењен утицајем државе.  „Јерес“ је постала „застрањење“ са последицама за добробит библиотека. Као што Ирвин каже: „Оружје власти остаје исто а моћ се и даље стиче путем свих вештина писане или снимљене речи“. Џон Л. Торнтон (16) потврђује ово опаском да је, на жалост, “политичка умешаност превише често изазивала уништење библиотека, много више него што је имала учинка у њиховом стварању.”

Мир и просперитет од важности су за руковођење и развој библиотека. Рат готово увек доводи до њиховог уништења и нестанка. Економса криза, као што је била она у Америци тридесетих година прошлог века, увек резултира озбиљним смањењем броја књига. “Библиотеке се развијају”, написао је Елмер Д. Џонсон, (17), “као што се цивилизације развијају и достижу свој врхунац, а онда доживе пад или уништење које је последица притиска или освајања”.

Чини се да библиотекари нису прихватили ово начело да је друштво то које чува библиотеке, а не они. Друштво их упошљава и они су само његови посредници. Старатељска функција библиотекара је веома важна али никада не треба да буде изнад жеља и потреба друштва нити да им се супротставља. Искарикирана слика библиотекара-аждаје који чува своје књиге готово засигурно има погрдно значење.

Како год, следеће начело које проистиче из овог разматрања – за шта се може рећи да постоји снажан доказ – је то да је свака књига за употребу. Ниједан библиотекар, нити било која друга особа, пратећи ове многобројне катастрофе, неће рећи да чак и једна једина књига од свих тих унишених или несталих, неће никоме фалити.

Асиролози су славили и ценили сваку глинену плочицу која је опстала у Ниниви. Учењаци би се одушевљавали приликом открића било којег текста из Александријске библиотеке. Цењена је свака средњовековна књига која је преживела разарање и нестанак енглеских манастирких библиотека. Сваки текст који је избегао уништење од стране Ши Хуанг Тија, Ефесаца, калифа Омара или Адолфа Хитлера, би сада био цењен.

Габриел Нодè, присетићемо се, сматрао је да не постоји књига толико лоша или озлоглашена а да је у одређено време неко не затражи; ово становиште је од тад ретко кад било порицано. Вилијам Блејдс, чијим речима је ово поглавље и отпочето, сматрао је да поседовање било које књиге представља “светињу”. Можда је овакав Блејдсов тон помало побожан за модерне укусе, али начело које крије је добро утврђено као и остала која су до сад размотрена.

Reference

15. IRWIN, R: op cit, 4.
16. THORNTON, J L. op cit, 6.
17. JOHNSON, E D: op cit, 14.

ИЗВЕШТАЈ СА МЕЂУНАРОДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ НА ТЕМУ:

БИБЛИОТЕКЕ НА НЕБУ

СТРАТЕГИЈЕ ОБИМНЕ САРАДЊЕ И ИНФРАСТРУКТУРЕ ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ КОРИШЋЕЊА ФОНДОВА ДИГИТАЛНОГ НАСЛЕЂА

(Народна библиотека Норвешке, Осло, 12. април 2018.)

Уводне напомене

 

Норвешка је најсевернија земља Европе настањена претежно Норвежанима као северногерманским народом. Ова земља је развијена. Шта више, једна је од оснивача Организације за економску сарадњу и развој тј. ОЕЦД-а који окупља најразвијеније земље света. Народ Норвешке је својевремено на референдуму одбио улазак у Европску унију. Званична валута ове скандинавске земље је норвешка круна.

По БДП по становнику су високо рангирани. Велики су извозници рибе и плодова мора. Осим тога, развијена им је бродоградња. Располажу значајним природним резервама нафте тако да им је развијена и петрохемијска индустрија. Имају велики број хидроелектрана. Због изузетног природног и културног блага развијен им је и туризам. Не мали број људи доселио се у Норвешку из САД-а, Швајцарске, Русије, Сомалије и других држава.

Норвежани су велики бродоградитељи, морепловци, али и неимари. Градитељство је дубоко усађено у традицију и културу овог мирољубивог народа. У овој држави лоциран је велики капитал. С обзиром на ниво развијености, велику пажњу посвећују јавном здравству које је бесплатно, али и просвећивању. Њихово, надалеко познато предузеће Snøhetta, пројектовало је изградњу нове Александријске библиотеке, иначе, најомиљеније библиотеке на свету коју посећују обично истраживачи древне египатске цивилизације са разних континената. Споменувши Александријску библиотеку и њене пројектанте на скупу о египатским културним пејзажима у Болоњи 2016. године, изговорила сам назив овог норвешког предузећа, а знајући при томе да ће ме библиотечко-информациона професија једном одвести у Осло управо на начин на који га је преко три хиљаде учесника из света вероватно посетило током  конгреса ИФЛА-е успешно одржаногa још 2005. године.

 

Meђународна конференција

 

Скуп на тему „Библиотеке на небу: стратегије обимне сарадње и инфраструктуре за унапређење коришћења фондова дигиталног наслеђа“, одржана је 12. априла у Народној библиотеци Норвешке у Ослу. Званични језик скупа је био енглески. Присутне су, поред осталих, поздравили и директорка Народне библиотеке Норвешке, Хега Хосоиен (Hege Stensrud Høsøien), затим директор Народне и универзитетске библиотеке у Стразбуру, Фредерик Блин (Frédéric Blin), као и Хелен Винсент (Helen Vincent), председница Секције ИФЛА-е за ретку књигу и посебне фондове (IFLA RBSC Section). Излагања су одржана у складу са програмом који је објављен на сајту ИФЛА-е у марту ове године.

Циљ је био да се сагледа успон који библиотеке постижу ступањем  у међународну сарадњу зарад очувања културне баштине и бољег пласирања дигиталног наслеђа. Дакле, постизање успешније видљивости дигиталног наслеђа је оно на шта су стручњаци ових дана били фокусирани у Ослу. Пристигли са разних страна Европе и света настојали су да пруже максималан допринос раду конференције. Обезбеђен је био и пренос овога догађаја уживо.

Ауторка ових редова одржала је своју презентацију у програмом предвиђеном термину. Излагања су текла како је било и предвиђено уз мања померања с обзиром на то да се ради о догађају уживо. Моја презентација од 33 слајда, дакле, имала је наслов:

 

Летагна ризница Универзитетске библиотеке „СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ“ у Београду: искуство из дигиталног окружења.

 

Сва дешавања на тему ове међународне конференције и њој сличних могу се пратити на сајту ИФЛА-е чија је веб адреса: www.ifla.org.

Можда је Скандинавија више упозната са неким технолошким решењима за повезивање репозиторијума у један систем. Ради се, дакле, често о репозиторијумима који садрже фотографије. Претраживост тих система је веома важна.

Далеко су у том смислу отишли неки експерти из Уједињенога Краљевства и Ирске. Нарочито је наглашено коришћење формата IIIF и његових апликација. Ову идеју заступају колеге чије установе похрањују у репозиторијуме стотине хиљада или, чак, више милиона фотографија.

У оквиру ове конференције било је говора и о просторној хуманиори. Дакле, нису битни само стари рукописи, средњевековне књиге, него и културни објекти, споменици које би требало очувати и предочавати заинтересованима њихов изглед и историјски значај. Конференција је показала да се под ретком књигом не сматра само рукопис из минулога доба, него уопште књига која се теже проналази или које, пак, нема у довољној мери на тржишту. Књига о спорту, на пример, у Великој Британији није много заступљена у издавачкој делатности ове земље.

 

Закључне напомене

 

У интересу је свих  земаља које дигитализују властито културно и научно наслеђе да више убудуће раде на примени оних технолошких решења која би била корисна свима њима за унапређење видљивости похрањених садржаја како би се права представа о стваралаштву свих народа ширила успешније у разним правцима и наводила људе на размишљање. Фотографија, слика, или неки други вид илустрације јесте веома конкретан садржај за потребе корисника. Примећено је током овога скупа да постоје, на неки начин, две струје међу експертима:

 

• једна која се залаже за примену конкретног формата и његових апликација, а у жељи и намери да заради, с обзиром на обим посла предвиђен тачно одређеним пројектима, и
• друга, која имајући у виду да библиотеке јесу установе културе и просвете, настоји да управо ту и такву културу али и науку унапреди, односно, омогући бољу видљивост њихових резултата.

 

Конкретна сарадња доприноси изградњи интерконтиненталних спона између библиотечко-информационих установа, удружења, и асоцијација сродних профила. Изградња нове Александријске библиотеке јесте веома конкретан вид сарадње између Норвешке са једне стране и Египта са друге. Неопходно би било унапредити и начин рада на очувању, а  посебно коришћењу дигиталног наслеђа. То је оно што омогућава узлетање, односно, успон библиотека у позитивном правцу, њихово културно уздизање као и даљи развој.

С обзиром на то да је овогодишњи Конгрес ИФЛА-е у Куала Лумпуру (Малезија) реално је било очекивати да се многи стручни радници из библиотечко-информационе делатности Европе сјате у Осло. Овај догађај је био логички наставак досадашњих напора на интезивирању међународне сарадње и унапређењу библиотечко-информационих система. Moже се рећи да је овај догађај протекао у духу узајамног поштовања и разумевања.

Учесници конференције су били пристигли из Уједињенога Краљевства, Ирске, САД-а, Канаде, Француске, Норвешке, Шведске, и Србије. Скуп није без разлога одржан у Народној библиотеци Норвешке која се налази у близини Нобеловог центра за мир. Ако нешто заслужује посебну пажњу и сконцентрисан даљи рад, то је, ван сваке сумње културно и научно наслеђе, дакле оно што нас интегрише у светску заједницу народа опредељену за мир и одрживи развој.

РУКОПИСНА И СТАРА ШТАМПАНА КЊИГА

Нови Сад, 7–9. jуни 2018.

Већ дванаесту годину за редом,овога пута у Библиотеци Матице српске, одржана је годишња конференција библиотекара у организацији Заједницe матичних библиoтека Србије, Библионет. Скуп је свечано отворио покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Драгана Милошевић. По њеним речима, библиотеке су излози и огледала својих нација и култура, њихових извора и највреднијих културних, уметничких и научних доприноса човечанству.

Овај сусрет и скуп је место на коме се свечано уручуje награда Ђурo Даничић. Поменутанаграда, која носи име знаменитог српског филолога, преводиоца, културног прегаоца и управника Народне библиотеке Србије, установљена је као признање оним библиотекарима који се својим радом налазе на трагу Даничићевог залагања, доприносећи не само развоју библиотекарске струке већ и културе у целости. Овогодишњи добитник је магистар Душица Грбић, археограф саветник у Библиотеци Матице српске. Њој је уочи званичног отварања стручног скупа председник Заједнице матичних библиотека Србије и директор Народне библиотеке Србије Ласло Блашковић уручио награду као потврду њеног плодоносног и веома богaтог рада на унапређивању библиотечке делатности.

Учеснике je поздравио и директор Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић, подсећајући да су библиотеке заправо испосничка здања, које људе враћају у антрополошки рам.

Испред града Новог Сада, госте из иностранства, библиотекаре и учеснике научно-стручног скупа поздравио је члан Градског већа задужен за културу Далибор Рожић.

Библиотека Матице српске угостила је библиотекаре из Србије али и из Москве, Санкт Петербурга, Будимпеште и Бања Луке, а тема скупа била је Рукописна и стара штампана књига. Тема скупа није одабрана случајно, будући да домаћин Библиотекa Матице српске, поседује најбољу збирку публикација рукописне и старе штампане књиге, па је и логично да ова установа  буде домаћин Конференције са таквом тематиком.

Могло се чути тридесет одличних реферата, а аутори су били из Русије, Мађарске, Републике Српске, али и најбољи библиотекари из наше земље. Позитивни ефекти размене искустава и знања домаћих и иностраних стручњака у области библиотекарства у оваквом окружењу нису могли да изостану и нужно је да дају свој допринос развоју ове области, будући да је 2018.година проглашена за годину заштите културног наслеђа.

Презентација рада једног од учесника на Библионету

Скуп је пружио несвакидашњу ризницу предавача, врсних и доказаних аутора у области старе и ретке књиге, а овом приликом пружам осврт нa следећe радовe.

Др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије презентовао је научно истраживачки пројекат под називом Истраживање, евидентирање и научни опис српских средњовeковних рукописа у инoстраним збиркама. Циљ пројекта јесте научна обрада српских средњовековних рукописа у инoстраним колекцијама.

Овај национални задатак покушава да изврши систематску каталогизацију  српског рукописног наслеђа у иностранству. Књиге су пратиле судбину народа и његов егзодус и налазе се широм Европе у разним библиотечким и приватним колекцијама.

Комплетно су обрађене рукописне збирке у државама: Чешка, Словачка, Мађарска, Аустрија, Швајцарска и прелиминарно истраживање у Пољској.

Описи у тим штампаним катaлозима састоје се од следећих целина: (Заглавље), Кодиколошки опис, Повез, Време настанка, Писмо и језик, Сликани украс, Садржина, Маргиналије и записи и Изабрана литература.

У Чешкој Републици српско ћирилично рукописно наслеђе састоји се од четрдесет шест кодекса и фрагмената. Највише грађе поседује Народни музеј у Прагу, четрдесет један рукопис. Посебно се издваја одломак Изборног јеванђеља из збирке Народног музеја који потиче из XIII века.

У Словачкој има осам рукописних књига и одломака, а највише у Универзитетској библиотеци у Братислави, четири рукописа.

У Мађарској је пронађено сто шездесет рукописа и одломака од тога само у Музеју Епархије будимске у Сентандрији има сто двадесет рукописа.

Током 2017. године у Швајцарској су вршена истраживања и пронађена су и евидентирана три рукописа, од тога два у Универзитетској библиотеци у Базелу из XVI века.

Аустрија, по обиму, има можда највећу грађу. Истраживања теку од 2013. године и само у  Народној библиотеци Аустрије је евидeнтирано сто шездесет рукописа који датирају из периода од XIII до XVIII века. Такође је  у плану и рад у Пољској.

Обавеза и мисија оваквог националног пројекта је да се расуто српско писано благо, бар у форми каталога, врати у Србију за добробит будућих покољења.

Колегинице из Пирота Марија Љ. Шаровић, Нарциса С. Алексић и Драгана Б. Благојевић откриле су  нам колику грађу поседује Пиротски округ како у институцијама тако и у приватним колекцијама. Збирке старих књига у Пиротском округу садрже рукописне и штампане књиге на старословенском, латинском, грчком, хебрејском, турском, бугарском, али и немачком, руском и другим језицима. Штампане су у Београду, Венецији, Пешти, Москви, Софији и Цариграду. Старе и ретке књиге биле су предмет интересовања не само библиотекара у Пироту, већ и историчара, етнолога, и других истраживача без обзира на професију. Велики значај све ове помeнуте грађе je што већина има записе на сaмим књигама који нам говоре много о пореклу али и многим историјским дешавањима кроз које су ове књиге пролазиле.

Народна библиотека Пирот у свом фонду поседује као најстарију књигу Тефтер нишавске митрополије 1834-1872. Занимљив је податак да је ова књига случајно пронађена 1955. године приликом акције сaкупљања старе хартије. Тефтер има сто шездесет и пет нумерисаних страна, величине је 35 х 21 цм. Оно што је најзанимљивије код Тефтера лежи у чињеници да је писан на локалном дијалекту са много турцизама, старословенских и грчких речи. У Тефтеру је забележен податак да је црквених књига било у Пироту и пре зидања старе цркве.

Црква Рождества Христовог у Пироту поседује преко триста књига које је пописао Жељко Перовић. Међу њима су Псалтири издати у Београду из 1838. године, 1841. године, 1861. године, 1865. године, као и они издати у Русији, збирка Минеја из 1876. године, Ирмологија из 1839. године на грчком језику, две Ирмологије издате у Москви 1913. године, Житија светих из 1789. године и 1817. године издатa у Москви, Зборник дечански, издат у Београду 1857. године, књигу Историја Цркве на грчком језику, која је издата у Атини 1852. године, Јеванђеље из 1857. године, штампано у Бечу, данас је престоно јеванђеље у цркви Св. Димитрија, Триод посни из 1866. године, штампан у Москви, има  петсто четрдесет и шест страна.

Oбзиром да се Пирот, због великог броја цркава и манастира, назива Малим Јерусалимом, библиотекарима Пиротског округа предстоји велики посао око пописивања публикација, дигитализације грађе и обједињавања података.

Није изостала ни презентација библиотекарa Надe Димитријевић  из Народне библиотеке Радислав Никчевић из Јагодинe. Њен рад је носио наслов Стара рукописна и штампана књига на територији Поморавског округа до 1800. године и пружио нам је увид у заиста вредну књижну грађу са овог подручја. Презентација се састоји из две целине, једнa описује старе рукописне књиге a друга обухвата штампана издања. Сам фонд библиотеке је веома богат и поседујe триста тридесет књигe којe испуњавају услов да буду уврштенe  у културна добра од великог значаја, а од тога броја библиотека има седамнаест рукописа и сто тридесет четири књигe којe су проглашенe за културно добро од изузетног значаја. Сам положај Поморaвског округа и обиље манастира и цркава у њему дало је изузетну могућност да се прибаве и евидентирају веома значајна дела. Тако имамо да се у манастиру Манасија чува једна од најстаријих рукописних књига у овом округу, Минеј за септембар, који датира из прве половине XV века. Књига је писана полууставом, правописом ресавске школе, која се и налазила у манастиру. Најстарији фрагмент рукописне збирке потиче из XIV века и састоји се из шест листова који су условно названи Минеј за децембар. Карактеристично за њега је што личи на каноник али упутства на почетку и на крају дају за право да кажемо да је то ипак Минеј.

Поред многих рукописних фрагмената који су веома значајни за збирку, морамо напоменути и један графички лист који представља Св. Јована Владимира на одору. Колорисани бакрорез непознатог аутора штампан је 1774. године у Венецији.

Поред ове значајне збирке која се налази у Завичајном музеју у Јагодини, поменућемо и богату црквену ризницу манастира Каленић. Најзначајнији рукопис је Празнични минеј манастира Вољача. У приватном власништву постоји богата библиотека покојног јагодинског протојереја Милорада Милошевића. Најстарија књига је Катехизис  из 1725. године.

Што се тиче штампаних књига, Народна библиотека Јагодине чува неколико правих бисера штампане књиге и то књига Захарија Орфелина из 1772. године штампана у Венецији. Ово житије је прво српско модерно историографско дело писано на славеносрпском језику. Поред ове, значајно место има и дело Јована Рајића из 1794. године штампано у Бечу. Поменути манастир Каленић чува најзначајније и најскупље издање српског штампарства из 1538. године. То је Празнични минеј Божидара Вуковића. Манастир Раваница поседује доста стар примерак Тиода посног Стефан од Скадра. Ово дело је штампано у штампарији Вићенца Вукотића 1561. године у Венецији.

Ово је само једaн кратак приказ дела националног блага у виду старе и ретке књиге које поседује Поморавски округ, а које је библиотека евидентирала и заштитила.

Веома запажене презентације имали су и страни предавачи који су искористили прилику да нас упознају са њиховим начином рада, а оно што је још занимљивије за нашу стручну јавност је област њиховог истраживања. Тако имамо неколико презентација из Русије којe су се бавилe српском књижном грађом коју поседује Руска федерација. Нaјзапаженији су радови Анатолијa Аркадјевичa Туриловa (Институт славистике Руске академије наука, Москва): Опис рукописа као научно истраживање (на српском материјалу XIII–XVIII века) као и Жана Леонидовна Левшина (Руска национална библиотека, Санкт Петербург): Рукописи писани српским правописом у фондовима две највеће библиотеке у Русији: националној и државној. Поред ове теме из иностранства имамо још две презентације невезане за српску књижевну грађу. Џамиља Нуровна Рамазанова (Руска државна библиотека, Москва): Ретке књиге из збирке Руске државне библиотеке: представљање de vizu и у виртуaлном простору и Фаркаш Габор Фаркаш (Национална библиотека Сечењи, Будимпешта): Формирање збирки старих књига, значај појма хунгарика и заштита музејских библиотечких докумената у Мађарској (сходно законским прописима Европске уније и Мађарске).

Организатори су за учеснике уприличили организовану посету Сремским Карловцима и наравно Карловачкој гимназији. Поред чињенице да се ради о гимназији, кроз коју је прошло двеста двадесет и шест генерација од 1. новембра 1791. године када је основана, јесте нешто што у Карловцима за све ове године није изгубило на значају. Прошле године је Влада Србије прогласила Карловачку гимназију школом од посебног националног значаја. Посебан сегмент овог споменика српске културе представља његова библиотека.

Најстарија српска школска књижница у Гимназији у Сремским Карловцима

Историја Карловачке гимназије представља битан и частан део српске културне историје. Она је једна од најуспешнијих ковница модерне српске културе, каже бивши ученик и професор Карловачке гимназије, историчар Никола Радојчић.

Заједно са гимназијом основана је и библиотека њена, пише у првом штампаном школском Програму, за годину 1853. Или су књиге добијане на поклон, дароване од разних Гимназије наше пријатеља, или су набављане сопственим трошком гимназијског фонда. Те године у библиотеци има  триста деветнаест књига. Седамдесетих година XIX века издвајају се знатнија средства за куповину књига, а појединачна дела, па и целе своје библиотеке, Гимназији поклањају њени директори, професори, бивши ђаци, добротвори, патрони и пријатељи, научна друштва и установе, књижари и издавачи. До данас су сачуване књиге са посветама првих директора Гимназије: Јована (Јохана) Гроса, Андрије Волнија, Георга Карла Румија, као и њених првих професора: Кирила Араницког, Јоана Живковића, Јована Живановића, који је целу своју библиотеку завештао Гимназији. Ту је и легат Патријарха Германа Анђелића; легат Теодора Радичевића, ђака карловачког и оца Бранка Радичевића, најчувенијег карловачког ђака; Јована Герчића, првог Србина директора Гимназије, легат Паје Адамова Марковића, професора Гимназије, књижевника, оснивача Бранковог кола… и многи други знаменити грађани завештавали су своје књиге гимназијској библиотеци (барон Александар Рајачић, архимандрит Антоније Нако, црногорски књаз Никола Петровић…) Фототипско издање Мирослављевог јеванђеља , које је штампао о свом трошку, Библиотеци је 1897. године поклонио краљ Александар Обреновић.

Књига по језицима има највише на српском и хрватском језику, а одмах потом на латинском и немачком језику, те грчком, руском, чешком, француском, мађарском, италијанском, енглеском, румунском језику.

Карловачка гимназија је власник и чувар ове Спомен библиотекe, коју чине 18198 књига и 8481 годиште периодике, егземплари, велики број српских књига XVIII и XIX века, штампаних србуља, рукописа, часописа и листова. Својом целином Библиотека је споменик културе. Збирка је смештена у репрезентативној просторији Карловачке гимназије и плени лепотом и богатством сваког посетиоца.

Такође, имали смо прилику да посетимо манастир Велика Ремета. Манастир је саграђен на јужним обронцима Фрушке горе, северозападно од некадашњег истоименог Прњавора. Црква манастира Велике Ремете посвећена је Св. Димитрију. По народном предању манастир је основао краљ Драгутин. Не зна се када је манастир основан, а претпоставља се, на основу једне руске забелешке из 1509. године, да је можда основан крајем XV или почетком XVI века. Данас је обновљен и чине га црква и спратни конаци који затварају манастирску порту са све четири стране.

Важно је истаћи и неколико података о манстирској библиотеци. У манастирској библиотеци било је доста србуља, које су великореметски монаси писали. Чувено је било Јеванђеље, које је писао и сликао 1580. године у Угровлашкој протопоп Јован, Србин из Кратова. Данас књижни фонд библиотеке броји око 1500 књига које нису инвентарисане ни каталошки обрађене. Већи део фонда су духовне и историјске књиге, а смештене су на отворене полице. Најдрагоценија књига је Закон о правилима – Крмчија Светог Саве.

Библиотека у манастиру Велика Ремета

Овогодишњи Библионет биo је посвећен историји књиге и штампарства, српским рукописима у словенској традицији, као и истраживању и раду на заштити, опису и презентовању грађе, а нарочито примени савремених технологија у овим областима. Изложени радови су били у знаку историје књиге и штампарства, историјата појединих збирки, истраживању и раду на опису и презентовању грађе, правној и физичкој заштити и примени савремених технологија. Говорило се о српским рукописима у контексту општесловенске рукописне традиције, о истраживању српских рукописа у иностраним збиркама, о виртуелним библиотекама рукописних и старих штампаних књига и др. Конференција Библионет 2018 протекла је успешно и у доброј атмосфери, а до неког наредног дружења наставићемо да ширимо значај и утицај библиотеке, свако у својој средини, свако на свој начин, али са истим коначним задатком и циљем.

Библиотеке су вековима један од темеља сваког цивилизованог друштва, место где се на организовани начин чувају драгоцено знање и информације. Улога библиотека у дигиталном добу и организовање огромне количине информација које су на располагању савременом човеку, главни су изазов данашњих библиотекара.

Читаоница је, само један, веома важан део библиотеке. Она је некада, када није било уобичајених могућности комуникације какви данас постоје, била значајно место културне и књижевне размене.

Постоји изрека која каже да се библиотеке не праве, већ да расту. Библиотека Бора Станковић у Врању  ове године  прославила je сто тридесет и девет година постојања. Током протеклих сто тридесет и девет  година, наше библиотекарство суочавало се са многим препрекама. Међутим, и поред  тога оно је опстајало и  напредовало.

Одељење периодике  у Врању

 

Закон о библиотечкој делатности подразумева да свака библиотека обавезно има одељење периодике. У складу са тим, 1. јуна 2018. одржан је књижевни сусрет поводом отварања реновиране сале периодике. Део простора Јавне библиотеке Бора Станковић обновљен је  и прилагођен за организовање књижевних сусрета писаца и публике, као и друге намене. Тако је део планова запослених у библиотеци почео да се реализује у складу са потребама  читалаца али и са потребама које намеће библиотечка делатност. Овај простор ће се, између осталог, користити за књижевне вечери, филмске пројекције, као и радионице за децу и одрасле, како је истакла госпођа Весна Петрц, директорка библиотеке.

Књижевни сусрет је симболично носио назив Реч отвара простор. Гости вечери су били песник Милосав Тешић, прозни писац Горан Петровић и књижевни критичар Александар Јерков.

Гости вечери

 

Било је то врло надахнуто и садржајно вече које су ова три великана испунила својом појавом и својим беседништвом. По речима Александра Јеркова, Врање је у том часу, у том простору имало нешто најбоље што има српска књижевност у садашњем времену, а то је најбољи песник данашњице и најбољи прозни писац данашњице. Како је у свом маниру непревазиђеног козера рекао:  Ако ово не помогне Врању, ништа неће.

У даљем току вечери, песник  Милосав Тешић и прозаиста млађе генерације Горан Петровић говорили су о свом стваралаштву које их сврстава у најуспешније ствараоце у Србији у овом тренутку.

Тешић је самосвојан и препознатљив песник, један од најбољих у савременом српском песништву, добио је прегршт књижевних награда као и заслужени статус академика. Он је врањску публику почастио читањем своје поезије која, опште је позната ствар, звучи најлепше када је сам аутор изговара.

 Горан Петровић је српски писац млађе генерације чији су романи преведени на готово све европске језике. Међу мноштвом признања добитник је  награде Борисав Станковић. Занимљиво је да је дуго радио  као библиотекар у огранку градске библиотеке у Жичи, педесетак метара од манастира Жича, а данас је на месту главног уредника часописа Повеља градске библиотеке у Краљеву.  Горан Петровић  је прочитао одломак есеја посвећен управо периоду када је радио као библиотекар. У том есеју је садржана сва истина везана за библиотекарски позив, шта тај посао подразумева, са којим се изазовима свакодневно сусреће, и то не из визуре неке високе библиотечке активности у неком великом, ужурбаном граду, већ сасвим супротно, кроз призму  библиотекара једне мале библиотеке, тачније огранка, негде у Србији крајем двадесетог века. Са непогрешивим стилом једног од најбољх прозаиста нашег доба, Горан је завео и очарао публику у сали и пружио тренутке који се памте, чак и онима који имају вишедеценијско искуство на књижевним вечерима.

Ослањајући се на филозофију Хајдегера и његову тезу  да песнички станује човек на овој земљи и да је језик кућа бића, Јерков  истиче да је за бивствовање речи и језика ипак потребан простор у коме ће се реч одвијати, у коме ће живети, у коме ће бивствовати. Симболично, овај новоотворени простор је кућа речи коју треба бранити од свих изазова које нам тренутна стварност намеће.

Новоотворени простор

Најјачи утисак који сам понела са ове дивне вечери јесте да библотека треба и мора да настави свој живот, некада леп и угодан, како дефиниција библиотекарског позива каже, а некада непопуларан и пун изазова, које свакодневица зна да изнедри. Ипак, само отварање овог простора и симболика коју оно носи, непогрешиво води ка закључку да библиотека у Врању има будућност, на понос свима нама који смо за то макар и најмањим делом заслужни.