Broj jedan (2018)

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Džejms Tompson

Istorija načela bibliotekarstva

prevela Radmila Carević                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Univerzitetska biblioteka Kragujevac

TREĆE POGLAVLJE

Odgovornost za očuvanje knjiga

1.  OŠTEĆENJA IZAZVANA SPOLJAŠNJIM FAKTORIMA

Pored krađa, koje je uzrokovao neadekvatno uskladišten, i tako obezvređen, knjižni  materijal, nemara korisnika kao i nemara uopšte, lopovluka, zlonamernog oštećenja, atmosferskih faktora, moljaca, štetočina, nekompetentnih knjigovezaca, neodgovornih kolekcionara, slugu i dece i uprkos naporima bibliotekara da se što bolje staraju o knjigama, činjenica je da je najveća šteta knjigama i bibliotekama naneta pod uticajem spoljašnjih faktora – bilo sličajno ili kao rezultat socijalnog, političkog, građanskog ili verskog sukoba. Sažet opis podrobnije će objasniti ovu činjenicu.

Veliko uništavanje biblioteka i knjiga seže duboko u istoriju. Dok je pisao o Staroj eri, Džon L. Torton (6) iznosi da je 221. god. p. n. e. Ši Huang Ti, osnivač dinastije Ćin, naredio uništenje svih knjiga, osim onih o agrikulturi, proricanju i medicini; ovaj zakon je bio na snazi sve do 190. god. p. n. e.. U novoj eri, jedno od najranije zabeležih svedočenja o masovnom uništenju knjiga, je svedočenje Svetog Luke o tome kako su, nakon propovedi Svetog Pavla, mnogi stanovnici Efesa spalili svoje knjige o „neobičnim veštinama“.

Veliki deo Aleksandrijske biblioteke uništen je u požaru tokom Aleksandrijskog rata koji je Cezar vodio 48. god. p. n. e., a onda su biblioteku ponovo spalili Muslimani 642. godine nove ere. To poslednje uništenje izveo je „nesmotreni kalif-fanatik“ (7), kalif Omar. „ Pripoveda se da, ukoliko Kalif proglasi da su ovi grčki spisi u skladu sa Kuranom ili Alahovom knjigom, oni su korisni i treba da se čuvaju, ukoliko nisu u skladu sa Kuranom, oni su opasni i moraju da se unište.“

Uništenje ili nestanak gotovo svake biblioteke u Rimu i Italiji u V veku, prema Tortonu bilo je korenito. (8) Carska biblioteka u Konstantinopolju, koju je osnovao Konstantin Veliki 330. godine,  do trenutka kada je uništena u požaru 477., sadržala je približno 120 000 izdanja. Kada je Kartagina uništena, procenjeno je da je nekih 500 000 izdanja spaljeno, mada je Blejds (9) skeptičan u pogledu ovako velike cifre.

Tokom anglo-saksonskog perioda u Velikoj Britaniji, manastirske biblioteke su konstantno bile pljačkane i uništavane. U IX veku, na primer, manastiri Lestinham, Melros, Tajnmut i Vitbi uništili su Danci. No, u Britaniji, kao što je bilo pomenuto u podpoglavlju o nacionalnim bibliotekama prethodog poglavlja, najveće uništenje knjiga i biblioteka dogodilo se za vreme Henrija VIII, 1537-1539., u toku raspuštanja manastira. Tornton je napisao sledeće: „ Uništavanje manastira od strane Henrija VIII, 1537-1539., Seljački rat u Nemačkoj 1525., Hugenotski ratovi u Francuskoj između 1561. i 1589., sve to je uticalo na veliko uništavanje biblioteka.  Verske ustanove bile su zabranjene a njihov sadržaj uništen, na hiljade rukopisa i knjiga od neprocenjive vrednosti je spaljeno. Osam stotina godina intelektualnog života nemilosrdno je izbrisano, sa izuzetkom određenog književnog materijaala koji je pripao  osobama koje su, pak, bile svesne vrednosti tog materijala, i koje su povećale svoje privatne zbirke uz malu cenu. U Engleskoj je uništavanje bilo potpuno, svaka manstirska i verska institucija bila je zabranjena a njen sadržaj zaplenjen. Određene univerzitetske biblioteke imale su koristi od zaplenjenog materijala pa su njihove zbirke dobile na broju, ali veliki deo materijala za učenje je nepovratno nestao.

Baveći se nestankom manastirksih biblioteka u Engleskoj, Rajmond Irvin (10)  pripisuje velike gubitke Zakonu iz 1550. godine, koji je propisao da nekolicina preostalih biblioteka treba da bude pročišćena od, kako je zakon okrakterisao, knjiga o sujeverju. Službenici u svakom okrugu treba takve knjige da oduzimaju i prosleđuju ih biskupima kako bi ih oni smesta spalili ili onesposobili za čitanje, odnosno uništili. Džon Vilis Klark (11) opsežno iznosi da je 1594. godine Edvard IV slao poverenike u Oksford i Kembridž, koji su, u okviru svojih poverenih provincija, imali dužnost da reformišu kako biblioteke tako i njihove korisnike. I ponovo je došlo do uništenja rukopisa: na primer, biblioteka Oksfordskog univerziteta je bila dobro opremljena rukopisima i od 600 njih koji su dati Hemfriju, grofu od Glostera, između 1439. i 1446., samo 3 su opstala. N. R. Kerov (12) spisak preživelih knjiga iz srednjovekovnih biblioteka Velike Britanije obuhvata samo nekih 6000 bibliotečkih izdanja i službenih knjiga religioznih institucija, katedrala i univerziteta (to isključuje knjige koje su pripadale srednjovekovnim bibliotekama Univerziteta Kembridž, kao i fakultetima na Okfordu i Kembridžu, ako one još uvek postoje, u savremenim bibliotekama tamo). Ker iznosi da ovi njegovi statistički podaci, koji su obrađeni na primerima različitih biblioteka, ne utiču mnogo na podatke o pravoj veličini zbirki srednjovekovnih biblioteka. „Opstanak, kaže on, je, obično,  predstavljao stvar šansi“.

Irvin (13)  iznosi svoje viđenje da je priča o verskom uticaju na biblioteke, u stvari, sastavni deo jedne tužne istorije o jeresu i progonu. Najbolji primer za to je, svakako, proglas Kalifa Omara koji je citiran u prethodnom paragrafu. Irvin, takođe, navodi primere Dioklecijana, Ekumenskog veća u Efesu, Džona Viklifa, da ne pominjemo Henrija VIII: dovoljno je da je samo nekoliko njih sa dugačkog spiska imena „umešano u uništavanje knjiga i spisak bi mogao da se protegne do današnjih dana“. Vilijam Blejds iznosi činjenicu kako su knjige za vreme verskih sukoba nepravedno tretirane, zatim kako su, u ranijim vremenima, pagani spljivali hrišćansku literaturu, a onda, po svom povratku, hrišćani pagansku.

Viša sila, odnosno slučajna uništavanja knjiga i biblioteka, takođe su bila brojna. Broj knjiga koje su uništene u velikom požaru u Londonu 1666. godine, bio je ogroman. Voda je, takođe, pored vatre izazvala haos. Blejds pominje da je na hiljade knjiga nestalo u moru; naročito govori o nestanku (koji nije bio slučajan) italijanske privatne biblioteke, koja je, pošto je prodata jednom londonskom prodavcu knjiga, smeštena na tri broda koja su isplovila iz Venecije, ali su jedan od tih brodova oteli gusari, i zgroženi nad činjenicom da na brodu nisu pronašli nikakvo blago, bacili  sve knjige u more.

Bližimo se polako našem dobu i Elmer D. Džonson (14) govori kako su, tokom godina nakon 1933., dok je Nemačkom vladao diktator Adolf Hitler, narodne biblioteke bile podvrgnute pročišćenju kao i spaljivanju knjiga. Knjige jevrejskih ili komunističkih autora posebno, bivale su uklonjene iz biblioteka i često javno spaljivane. Tokom drugog svetskog rata, samo u Britaniji, ukupan gubitak knjiga, uključujući biblioteke, skladišta knjiga kao i knjige u izdavačkim kućama, procenjen je na preko 20 000 000 izdanja.

Na kraju, vrlo skoro, je katastrofalna poplava u Firenci u novembru 1966. godine, o kojoj je bilo pomena ranije, kada je reka Arno preplavila bedeme i potopila grad. Voda, mulj, ruševine poplavili su podrumsko skladište knjiga jedne od najvrednijih evropskih biblioteka, Nacionalne centralne biblioteke. Sveukupno, više od 1 500 000 izdanja nestalo je u nanosima, uključujući vekovima stare rukopise, a ukupan broj uništenih i nestalih knjiga na nivou grada premašio je 2 000 000 izdanja.

6. THORNTON, J L: The chronology of librarianship, 1941.
7. EDWARDS, E: Libraries and founders of libraries, 1865.
8. THORNTON, J L: op cit, 6.
9. BLADES, W: op cit, 1.
10. IRWIN, R: The origins of the English library, 1958.
11. CLARK, J W: op cit, 5.
12. KER, N R, ed: Mediaeval libraries of Great Britain, 2^nd ed, 1964.
13. IRWIN, R: op cit, 4.
14. JOHNSON, E D: History of libraries in the Western world, 2^nd ed, 1970

THOMPSON, James
A history of the principles of librarianship / by James Thompson. – 1st ed. – London : Clive Bingley ; Hamden, Conn. : Linnet Books, 1977. – 236 str. ; 23 cm

Bibliografija: str. 226-227. – Registar.

ISBN 0-208-01661-9 (Linnet)
ISBN 0-85157-241-3 (Bingley)
02(091)

COBISS.SR-ID 514543253

Džejms Tompson

Istorija načela bibliotekarstva

prevela Radmila Carević  / Univerzitetska biblioteka Kragujevac

TREĆE POGLAVLJE

Odgovornost za očuvanje knjiga

3. NEPRIJATELJI KNJIGA

Iz dalje priloženog teksta jasno će se uočiti da se najmoćniji neprijatelji knjiga nalaze izvan kuratorske nadležnosti bibliotekara. Bibliotekari, takoreći , nisu ništa više do dobri kućepazitelji: oni mogu da umnože ili osveže bibliotečki materijal – bilo da su to glinene pločice, svici papirusa, rukopisi na pergamentu ili štampana izdanja; oni mogu da osmisle i urede odgovarajući prostor kao i okruženje i mogu da nadziru korišćenje knjiga. Ali, nemaju vlast nad onim što je u vezi sa osnovnim postojanjem biblioteka. Baš kao što društvo obrazuje biblioteke, tako ih ono i održava. To da društvo održava i čuva biblioteke jedno je od najjasnijih načela u bilo kojem proučavanju istorije bibliotekarstva.

Biblioteke su cvetale u doba uređenih društava. Irvin ističe (15) da u uređenom društvu postoje utvrđene institucije kao što su manastiri, univerziteti, fakulteti, škole, hramovi i kraljevske palate i svaka od njih teži da ima svoju biblioteku, naročito onu koja će imati funkciju obrazovanja. U ranijem periodu evropske istorije bibliotekarstva stabilnost je pružala crkva. Sistematski razvoj biblioteka religioznog tipa otpočeo je sa Kasiodorom i Svetim Benediktom u V veku; od tog vremena pa sve do renesanse nije postojala biblioteka u zapadnoj Evropi a da nije bila, u osnovi, religiozna. Irvin, takođe sa svog stanovišta, iznosi da su sve institucionalne biblioteke u Engleskoj do 18. veka, bilo da se radilo o univerzitetskim, novooformljenim školskim, katedralnim ili onim malim bibliotekama u opštinskim crkvama, bile zapravo deo crkvene mašinerije. Ono što se desilo u našem vremenu je to da je dominantan uticaj crkve zamenjen uticajem države.  „Jeres“ je postala „zastranjenje“ sa posledicama za dobrobit biblioteka. Kao što Irvin kaže: „Oružje vlasti ostaje isto a moć se i dalje stiče putem svih veština pisane ili snimljene reči“. Džon L. Tornton (16) potvrđuje ovo opaskom da je, na žalost, “politička umešanost previše često izazivala uništenje biblioteka, mnogo više nego što je imala učinka u njihovom stvaranju.”

Mir i prosperitet od važnosti su za rukovođenje i razvoj biblioteka. Rat gotovo uvek dovodi do njihovog uništenja i nestanka. Ekonomsa kriza, kao što je bila ona u Americi tridesetih godina prošlog veka, uvek rezultira ozbiljnim smanjenjem broja knjiga. “Biblioteke se razvijaju”, napisao je Elmer D. Džonson, (17), “kao što se civilizacije razvijaju i dostižu svoj vrhunac, a onda dožive pad ili uništenje koje je posledica pritiska ili osvajanja”.

Čini se da bibliotekari nisu prihvatili ovo načelo da je društvo to koje čuva biblioteke, a ne oni. Društvo ih upošljava i oni su samo njegovi posrednici. Starateljska funkcija bibliotekara je veoma važna ali nikada ne treba da bude iznad želja i potreba društva niti da im se suprotstavlja. Iskarikirana slika bibliotekara-aždaje koji čuva svoje knjige gotovo zasigurno ima pogrdno značenje.

Kako god, sledeće načelo koje proističe iz ovog razmatranja – za šta se može reći da postoji snažan dokaz – je to da je svaka knjiga za upotrebu. Nijedan bibliotekar, niti bilo koja druga osoba, prateći ove mnogobrojne katastrofe, neće reći da čak i jedna jedina knjiga od svih tih unišenih ili nestalih, neće nikome faliti.

Asirolozi su slavili i cenili svaku glinenu pločicu koja je opstala u Ninivi. Učenjaci bi se oduševljavali prilikom otkrića bilo kojeg teksta iz Aleksandrijske biblioteke. Cenjena je svaka srednjovekovna knjiga koja je preživela razaranje i nestanak engleskih manastirkih biblioteka. Svaki tekst koji je izbegao uništenje od strane Ši Huang Tija, Efesaca, kalifa Omara ili Adolfa Hitlera, bi sada bio cenjen.

Gabriel Nodè, prisetićemo se, smatrao je da ne postoji knjiga toliko loša ili ozloglašena a da je u određeno vreme neko ne zatraži; ovo stanovište je od tad retko kad bilo poricano. Vilijam Blejds, čijim rečima je ovo poglavlje i otpočeto, smatrao je da posedovanje bilo koje knjige predstavlja “svetinju”. Možda je ovakav Blejdsov ton pomalo pobožan za moderne ukuse, ali načelo koje krije je dobro utvrđeno kao i ostala koja su do sad razmotrena.

Reference

15. IRWIN, R: op cit, 4.
16. THORNTON, J L. op cit, 6.
17. JOHNSON, E D: op cit, 14.

IZVEŠTAJ SA MEĐUNARODNE KONFERENCIJE NA TEMU:

BIBLIOTEKE NA NEBU

STRATEGIJE OBIMNE SARADNJE I INFRASTRUKTURE ZA UNAPREĐENJE KORIŠĆENJA FONDOVA DIGITALNOG NASLEĐA

(Narodna biblioteka Norveške, Oslo, 12. april 2018.)

Uvodne napomene

Norveška je najsevernija zemlja Evrope nastanjena pretežno Norvežanima kao severnogermanskim narodom. Ova zemlja je razvijena. Šta više, jedna je od osnivača Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj tj. OECD-a koji okuplja najrazvijenije zemlje sveta. Narod Norveške je svojevremeno na referendumu odbio ulazak u Evropsku uniju. Zvanična valuta ove skandinavske zemlje je norveška kruna.

Po BDP po stanovniku su visoko rangirani. Veliki su izvoznici ribe i plodova mora. Osim toga, razvijena im je brodogradnja. Raspolažu značajnim prirodnim rezervama nafte tako da im je razvijena i petrohemijska industrija. Imaju veliki broj hidroelektrana. Zbog izuzetnog prirodnog i kulturnog blaga razvijen im je i turizam. Ne mali broj ljudi doselio se u Norvešku iz SAD-a, Švajcarske, Rusije, Somalije i drugih država.

Norvežani su veliki brodograditelji, moreplovci, ali i neimari. Graditeljstvo je duboko usađeno u tradiciju i kulturu ovog miroljubivog naroda. U ovoj državi lociran je veliki kapital. S obzirom na nivo razvijenosti, veliku pažnju posvećuju javnom zdravstvu koje je besplatno, ali i prosvećivanju. Njihovo, nadaleko poznato preduzeće Snøhetta, projektovalo je izgradnju nove Aleksandrijske biblioteke, inače, najomiljenije biblioteke na svetu koju posećuju obično istraživači drevne egipatske civilizacije sa raznih kontinenata. Spomenuvši Aleksandrijsku biblioteku i njene projektante na skupu o egipatskim kulturnim pejzažima u Bolonji 2016. godine, izgovorila sam naziv ovog norveškog preduzeća, a znajući pri tome da će me bibliotečko-informaciona profesija jednom odvesti u Oslo upravo na način na koji ga je preko tri hiljade učesnika iz sveta verovatno posetilo tokom  kongresa IFLA-e uspešno održanoga još 2005. godine.

Međunarodna konferencija

Skup na temu „Biblioteke na nebu: strategije obimne saradnje i infrastrukture za unapređenje korišćenja fondova digitalnog nasleđa“, održana je 12. aprila u Narodnoj biblioteci Norveške u Oslu. Zvanični jezik skupa je bio engleski. Prisutne su, pored ostalih, pozdravili i direktorka Narodne biblioteke Norveške, Hega Hosoien (Hege Stensrud Høsøien), zatim direktor Narodne i univerzitetske biblioteke u Strazburu, Frederik Blin (Frédéric Blin), kao i Helen Vinsent (Helen Vincent), predsednica Sekcije IFLA-e za retku knjigu i posebne fondove (IFLA RBSC Section). Izlaganja su održana u skladu sa programom koji je objavljen na sajtu IFLA-e u martu ove godine.

Cilj je bio da se sagleda uspon koji biblioteke postižu stupanjem  u međunarodnu saradnju zarad očuvanja kulturne baštine i boljeg plasiranja digitalnog nasleđa. Dakle, postizanje uspešnije vidljivosti digitalnog nasleđa je ono na šta su stručnjaci ovih dana bili fokusirani u Oslu. Pristigli sa raznih strana Evrope i sveta nastojali su da pruže maksimalan doprinos radu konferencije. Obezbeđen je bio i prenos ovoga događaja uživo.

Autorka ovih redova održala je svoju prezentaciju u programom predviđenom terminu. Izlaganja su tekla kako je bilo i predviđeno uz manja pomeranja s obzirom na to da se radi o događaju uživo. Moja prezentacija od 33 slajda, dakle, imala je naslov:

Letagna riznica Univerzitetske biblioteke „SVETOZAR MARKOVIĆ“ u Beogradu: iskustvo iz digitalnog okruženja.

Sva dešavanja na temu ove međunarodne konferencije i njoj sličnih mogu se pratiti na sajtu IFLA-e čija je veb adresa: www.ifla.org.

Možda je Skandinavija više upoznata sa nekim tehnološkim rešenjima za povezivanje repozitorijuma u jedan sistem. Radi se, dakle, često o repozitorijumima koji sadrže fotografije. Pretraživost tih sistema je veoma važna.

Daleko su u tom smislu otišli neki eksperti iz Ujedinjenoga Kraljevstva i Irske. Naročito je naglašeno korišćenje formata IIIF i njegovih aplikacija. Ovu ideju zastupaju kolege čije ustanove pohranjuju u repozitorijume stotine hiljada ili, čak, više miliona fotografija.

U okviru ove konferencije bilo je govora i o prostornoj humaniori. Dakle, nisu bitni samo stari rukopisi, srednjevekovne knjige, nego i kulturni objekti, spomenici koje bi trebalo očuvati i predočavati zainteresovanima njihov izgled i istorijski značaj. Konferencija je pokazala da se pod retkom knjigom ne smatra samo rukopis iz minuloga doba, nego uopšte knjiga koja se teže pronalazi ili koje, pak, nema u dovoljnoj meri na tržištu. Knjiga o sportu, na primer, u Velikoj Britaniji nije mnogo zastupljena u izdavačkoj delatnosti ove zemlje.

Zaključne napomene

U interesu je svih  zemalja koje digitalizuju vlastito kulturno i naučno nasleđe da više ubuduće rade na primeni onih tehnoloških rešenja koja bi bila korisna svima njima za unapređenje vidljivosti pohranjenih sadržaja kako bi se prava predstava o stvaralaštvu svih naroda širila uspešnije u raznim pravcima i navodila ljude na razmišljanje. Fotografija, slika, ili neki drugi vid ilustracije jeste veoma konkretan sadržaj za potrebe korisnika. Primećeno je tokom ovoga skupa da postoje, na neki način, dve struje među ekspertima:

• jedna koja se zalaže za primenu konkretnog formata i njegovih aplikacija, a u želji i nameri da zaradi, s obzirom na obim posla predviđen tačno određenim projektima, i
• druga, koja imajući u vidu da biblioteke jesu ustanove kulture i prosvete, nastoji da upravo tu i takvu kulturu ali i nauku unapredi, odnosno, omogući bolju vidljivost njihovih rezultata.

Konkretna saradnja doprinosi izgradnji interkontinentalnih spona između bibliotečko-informacionih ustanova, udruženja, i asocijacija srodnih profila. Izgradnja nove Aleksandrijske biblioteke jeste veoma konkretan vid saradnje između Norveške sa jedne strane i Egipta sa druge. Neophodno bi bilo unaprediti i način rada na očuvanju, a  posebno korišćenju digitalnog nasleđa. To je ono što omogućava uzletanje, odnosno, uspon biblioteka u pozitivnom pravcu, njihovo kulturno uzdizanje kao i dalji razvoj.

S obzirom na to da je ovogodišnji Kongres IFLA-e u Kuala Lumpuru (Malezija) realno je bilo očekivati da se mnogi stručni radnici iz bibliotečko-informacione delatnosti Evrope sjate u Oslo. Ovaj događaj je bio logički nastavak dosadašnjih napora na inteziviranju međunarodne saradnje i unapređenju bibliotečko-informacionih sistema. Može se reći da je ovaj događaj protekao u duhu uzajamnog poštovanja i razumevanja.

Učesnici konferencije su bili pristigli iz Ujedinjenoga Kraljevstva, Irske, SAD-a, Kanade, Francuske, Norveške, Švedske, i Srbije. Skup nije bez razloga održan u Narodnoj biblioteci Norveške koja se nalazi u blizini Nobelovog centra za mir. Ako nešto zaslužuje posebnu pažnju i skoncentrisan dalji rad, to je, van svake sumnje kulturno i naučno nasleđe, dakle ono što nas integriše u svetsku zajednicu naroda opredeljenu za mir i održivi razvoj.

RUKOPISNA I STARA ŠTAMPANA KNJIGA

Novi Sad, 7–9. juni 2018.

Već dvanaestu godinu za redom,ovoga puta u Biblioteci Matice srpske, održana je godišnja konferencija bibliotekara u organizaciji Zajednice matičnih biblioteka Srbije, Biblionet. Skup je svečano otvorio pokrajinski sekretar za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama Dragana Milošević. Po njenim rečima, biblioteke su izlozi i ogledala svojih nacija i kultura, njihovih izvora i najvrednijih kulturnih, umetničkih i naučnih doprinosa čovečanstvu.

Ovaj susret i skup je mesto na kome se svečano uručuje nagrada Đuro Daničić. Pomenutanagrada, koja nosi ime znamenitog srpskog filologa, prevodioca, kulturnog pregaoca i upravnika Narodne biblioteke Srbije, ustanovljena je kao priznanje onim bibliotekarima koji se svojim radom nalaze na tragu Daničićevog zalaganja, doprinoseći ne samo razvoju bibliotekarske struke već i kulture u celosti. Ovogodišnji dobitnik je magistar Dušica Grbić, arheograf savetnik u Biblioteci Matice srpske. Njoj je uoči zvaničnog otvaranja stručnog skupa predsednik Zajednice matičnih biblioteka Srbije i direktor Narodne biblioteke Srbije Laslo Blašković uručio nagradu kao potvrdu njenog plodonosnog i veoma bogatog rada na unapređivanju bibliotečke delatnosti.

Učesnike je pozdravio i direktor Biblioteke Matice srpske Selimir Radulović, podsećajući da su biblioteke zapravo isposnička zdanja, koje ljude vraćaju u antropološki ram.

Ispred grada Novog Sada, goste iz inostranstva, bibliotekare i učesnike naučno-stručnog skupa pozdravio je član Gradskog veća zadužen za kulturu Dalibor Rožić.

Biblioteka Matice srpske ugostila je bibliotekare iz Srbije ali i iz Moskve, Sankt Peterburga, Budimpešte i Banja Luke, a tema skupa bila je Rukopisna i stara štampana knjiga. Tema skupa nije odabrana slučajno, budući da domaćin Biblioteka Matice srpske, poseduje najbolju zbirku publikacija rukopisne i stare štampane knjige, pa je i logično da ova ustanova  bude domaćin Konferencije sa takvom tematikom.

Moglo se čuti trideset odličnih referata, a autori su bili iz Rusije, Mađarske, Republike Srpske, ali i najbolji bibliotekari iz naše zemlje. Pozitivni efekti razmene iskustava i znanja domaćih i inostranih stručnjaka u oblasti bibliotekarstva u ovakvom okruženju nisu mogli da izostanu i nužno je da daju svoj doprinos razvoju ove oblasti, budući da je 2018.godina proglašena za godinu zaštite kulturnog nasleđa.

Prezentacija rada jednog od učesnika na Biblionetu

Skup je pružio nesvakidašnju riznicu predavača, vrsnih i dokazanih autora u oblasti stare i retke knjige, a ovom prilikom pružam osvrt na sledeće radove.

Dr Zoran Nedeljković, upravnik Biblioteke Srpske Patrijaršije prezentovao je naučno istraživački projekat pod nazivom Istraživanje, evidentiranje i naučni opis srpskih srednjovekovnih rukopisa u inostranim zbirkama. Cilj projekta jeste naučna obrada srpskih srednjovekovnih rukopisa u inostranim kolekcijama.

Ovaj nacionalni zadatak pokušava da izvrši sistematsku katalogizaciju  srpskog rukopisnog nasleđa u inostranstvu. Knjige su pratile sudbinu naroda i njegov egzodus i nalaze se širom Evrope u raznim bibliotečkim i privatnim kolekcijama.

Kompletno su obrađene rukopisne zbirke u državama: Češka, Slovačka, Mađarska, Austrija, Švajcarska i preliminarno istraživanje u Poljskoj.

Opisi u tim štampanim katalozima sastoje se od sledećih celina: (Zaglavlje), Kodikološki opis, Povez, Vreme nastanka, Pismo i jezik, Slikani ukras, Sadržina, Marginalije i zapisi i Izabrana literatura.

U Češkoj Republici srpsko ćirilično rukopisno nasleđe sastoji se od četrdeset šest kodeksa i fragmenata. Najviše građe poseduje Narodni muzej u Pragu, četrdeset jedan rukopis. Posebno se izdvaja odlomak Izbornog jevanđelja iz zbirke Narodnog muzeja koji potiče iz XIII veka.

U Slovačkoj ima osam rukopisnih knjiga i odlomaka, a najviše u Univerzitetskoj biblioteci u Bratislavi, četiri rukopisa.

U Mađarskoj je pronađeno sto šezdeset rukopisa i odlomaka od toga samo u Muzeju Eparhije budimske u Sentandriji ima sto dvadeset rukopisa.

Tokom 2017. godine u Švajcarskoj su vršena istraživanja i pronađena su i evidentirana tri rukopisa, od toga dva u Univerzitetskoj biblioteci u Bazelu iz XVI veka.

Austrija, po obimu, ima možda najveću građu. Istraživanja teku od 2013. godine i samo u  Narodnoj biblioteci Austrije je evidentirano sto šezdeset rukopisa koji datiraju iz perioda od XIII do XVIII veka. Takođe je  u planu i rad u Poljskoj.

Obaveza i misija ovakvog nacionalnog projekta je da se rasuto srpsko pisano blago, bar u formi kataloga, vrati u Srbiju za dobrobit budućih pokoljenja.

Koleginice iz Pirota Marija LJ. Šarović, Narcisa S. Aleksić i Dragana B. Blagojević otkrile su  nam koliku građu poseduje Pirotski okrug kako u institucijama tako i u privatnim kolekcijama. Zbirke starih knjiga u Pirotskom okrugu sadrže rukopisne i štampane knjige na staroslovenskom, latinskom, grčkom, hebrejskom, turskom, bugarskom, ali i nemačkom, ruskom i drugim jezicima. Štampane su u Beogradu, Veneciji, Pešti, Moskvi, Sofiji i Carigradu. Stare i retke knjige bile su predmet interesovanja ne samo bibliotekara u Pirotu, već i istoričara, etnologa, i drugih istraživača bez obzira na profesiju. Veliki značaj sve ove pomenute građe je što većina ima zapise na samim knjigama koji nam govore mnogo o poreklu ali i mnogim istorijskim dešavanjima kroz koje su ove knjige prolazile.

Narodna biblioteka Pirot u svom fondu poseduje kao najstariju knjigu Tefter nišavske mitropolije 1834-1872. Zanimljiv je podatak da je ova knjiga slučajno pronađena 1955. godine prilikom akcije sakupljanja stare hartije. Tefter ima sto šezdeset i pet numerisanih strana, veličine je 35 h 21 cm. Ono što je najzanimljivije kod Teftera leži u činjenici da je pisan na lokalnom dijalektu sa mnogo turcizama, staroslovenskih i grčkih reči. U Tefteru je zabeležen podatak da je crkvenih knjiga bilo u Pirotu i pre zidanja stare crkve.

Crkva Roždestva Hristovog u Pirotu poseduje preko trista knjiga koje je popisao Željko Perović. Među njima su Psaltiri izdati u Beogradu iz 1838. godine, 1841. godine, 1861. godine, 1865. godine, kao i oni izdati u Rusiji, zbirka Mineja iz 1876. godine, Irmologija iz 1839. godine na grčkom jeziku, dve Irmologije izdate u Moskvi 1913. godine, Žitija svetih iz 1789. godine i 1817. godine izdata u Moskvi, Zbornik dečanski, izdat u Beogradu 1857. godine, knjigu Istorija Crkve na grčkom jeziku, koja je izdata u Atini 1852. godine, Jevanđelje iz 1857. godine, štampano u Beču, danas je prestono jevanđelje u crkvi Sv. Dimitrija, Triod posni iz 1866. godine, štampan u Moskvi, ima  petsto četrdeset i šest strana.

Obzirom da se Pirot, zbog velikog broja crkava i manastira, naziva Malim Jerusalimom, bibliotekarima Pirotskog okruga predstoji veliki posao oko popisivanja publikacija, digitalizacije građe i objedinjavanja podataka.

Nije izostala ni prezentacija bibliotekara Nade Dimitrijević  iz Narodne biblioteke Radislav Nikčević iz Jagodine. Njen rad je nosio naslov Stara rukopisna i štampana knjiga na teritoriji Pomoravskog okruga do 1800. godine i pružio nam je uvid u zaista vrednu knjižnu građu sa ovog područja. Prezentacija se sastoji iz dve celine, jedna opisuje stare rukopisne knjige a druga obuhvata štampana izdanja. Sam fond biblioteke je veoma bogat i poseduje trista trideset knjige koje ispunjavaju uslov da budu uvrštene  u kulturna dobra od velikog značaja, a od toga broja biblioteka ima sedamnaest rukopisa i sto trideset četiri knjige koje su proglašene za kulturno dobro od izuzetnog značaja. Sam položaj Pomoravskog okruga i obilje manastira i crkava u njemu dalo je izuzetnu mogućnost da se pribave i evidentiraju veoma značajna dela. Tako imamo da se u manastiru Manasija čuva jedna od najstarijih rukopisnih knjiga u ovom okrugu, Minej za septembar, koji datira iz prve polovine XV veka. Knjiga je pisana poluustavom, pravopisom resavske škole, koja se i nalazila u manastiru. Najstariji fragment rukopisne zbirke potiče iz XIV veka i sastoji se iz šest listova koji su uslovno nazvani Minej za decembar. Karakteristično za njega je što liči na kanonik ali uputstva na početku i na kraju daju za pravo da kažemo da je to ipak Minej.

Pored mnogih rukopisnih fragmenata koji su veoma značajni za zbirku, moramo napomenuti i jedan grafički list koji predstavlja Sv. Jovana Vladimira na odoru. Kolorisani bakrorez nepoznatog autora štampan je 1774. godine u Veneciji.

Pored ove značajne zbirke koja se nalazi u Zavičajnom muzeju u Jagodini, pomenućemo i bogatu crkvenu riznicu manastira Kalenić. Najznačajniji rukopis je Praznični minej manastira Voljača. U privatnom vlasništvu postoji bogata biblioteka pokojnog jagodinskog protojereja Milorada Miloševića. Najstarija knjiga je Katehizis  iz 1725. godine.

Što se tiče štampanih knjiga, Narodna biblioteka Jagodine čuva nekoliko pravih bisera štampane knjige i to knjiga Zaharija Orfelina iz 1772. godine štampana u Veneciji. Ovo žitije je prvo srpsko moderno istoriografsko delo pisano na slavenosrpskom jeziku. Pored ove, značajno mesto ima i delo Jovana Rajića iz 1794. godine štampano u Beču. Pomenuti manastir Kalenić čuva najznačajnije i najskuplje izdanje srpskog štamparstva iz 1538. godine. To je Praznični minej Božidara Vukovića. Manastir Ravanica poseduje dosta star primerak Tioda posnog Stefan od Skadra. Ovo delo je štampano u štampariji Vićenca Vukotića 1561. godine u Veneciji.

Ovo je samo jedan kratak prikaz dela nacionalnog blaga u vidu stare i retke knjige koje poseduje Pomoravski okrug, a koje je biblioteka evidentirala i zaštitila.

Veoma zapažene prezentacije imali su i strani predavači koji su iskoristili priliku da nas upoznaju sa njihovim načinom rada, a ono što je još zanimljivije za našu stručnu javnost je oblast njihovog istraživanja. Tako imamo nekoliko prezentacija iz Rusije koje su se bavile srpskom knjižnom građom koju poseduje Ruska federacija. Najzapaženiji su radovi Anatolija Arkadjeviča Turilova (Institut slavistike Ruske akademije nauka, Moskva): Opis rukopisa kao naučno istraživanje (na srpskom materijalu XIII–XVIII veka) kao i Žana Leonidovna Levšina (Ruska nacionalna biblioteka, Sankt Peterburg): Rukopisi pisani srpskim pravopisom u fondovima dve najveće biblioteke u Rusiji: nacionalnoj i državnoj. Pored ove teme iz inostranstva imamo još dve prezentacije nevezane za srpsku književnu građu. Džamilja Nurovna Ramazanova (Ruska državna biblioteka, Moskva): Retke knjige iz zbirke Ruske državne biblioteke: predstavljanje de vizu i u virtualnom prostoru i Farkaš Gabor Farkaš (Nacionalna biblioteka Sečenji, Budimpešta): Formiranje zbirki starih knjiga, značaj pojma hungarika i zaštita muzejskih bibliotečkih dokumenata u Mađarskoj (shodno zakonskim propisima Evropske unije i Mađarske).

Organizatori su za učesnike upriličili organizovanu posetu Sremskim Karlovcima i naravno Karlovačkoj gimnaziji. Pored činjenice da se radi o gimnaziji, kroz koju je prošlo dvesta dvadeset i šest generacija od 1. novembra 1791. godine kada je osnovana, jeste nešto što u Karlovcima za sve ove godine nije izgubilo na značaju. Prošle godine je Vlada Srbije proglasila Karlovačku gimnaziju školom od posebnog nacionalnog značaja. Poseban segment ovog spomenika srpske kulture predstavlja njegova biblioteka.

Najstarija srpska školska knjižnica u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima

Istorija Karlovačke gimnazije predstavlja bitan i častan deo srpske kulturne istorije. Ona je jedna od najuspešnijih kovnica moderne srpske kulture, kaže bivši učenik i profesor Karlovačke gimnazije, istoričar Nikola Radojčić.

Zajedno sa gimnazijom osnovana je i biblioteka njena, piše u prvom štampanom školskom Programu, za godinu 1853. Ili su knjige dobijane na poklon, darovane od raznih Gimnazije naše prijatelja, ili su nabavljane sopstvenim troškom gimnazijskog fonda. Te godine u biblioteci ima  trista devetnaest knjiga. Sedamdesetih godina XIX veka izdvajaju se znatnija sredstva za kupovinu knjiga, a pojedinačna dela, pa i cele svoje biblioteke, Gimnaziji poklanjaju njeni direktori, profesori, bivši đaci, dobrotvori, patroni i prijatelji, naučna društva i ustanove, knjižari i izdavači. Do danas su sačuvane knjige sa posvetama prvih direktora Gimnazije: Jovana (Johana) Grosa, Andrije Volnija, Georga Karla Rumija, kao i njenih prvih profesora: Kirila Aranickog, Joana Živkovića, Jovana Živanovića, koji je celu svoju biblioteku zaveštao Gimnaziji. Tu je i legat Patrijarha Germana Anđelića; legat Teodora Radičevića, đaka karlovačkog i oca Branka Radičevića, najčuvenijeg karlovačkog đaka; Jovana Gerčića, prvog Srbina direktora Gimnazije, legat Paje Adamova Markovića, profesora Gimnazije, književnika, osnivača Brankovog kola… i mnogi drugi znameniti građani zaveštavali su svoje knjige gimnazijskoj biblioteci (baron Aleksandar Rajačić, arhimandrit Antonije Nako, crnogorski knjaz Nikola Petrović…) Fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja , koje je štampao o svom trošku, Biblioteci je 1897. godine poklonio kralj Aleksandar Obrenović.

Knjiga po jezicima ima najviše na srpskom i hrvatskom jeziku, a odmah potom na latinskom i nemačkom jeziku, te grčkom, ruskom, češkom, francuskom, mađarskom, italijanskom, engleskom, rumunskom jeziku.

Karlovačka gimnazija je vlasnik i čuvar ove Spomen biblioteke, koju čine 18198 knjiga i 8481 godište periodike, egzemplari, veliki broj srpskih knjiga XVIII i XIX veka, štampanih srbulja, rukopisa, časopisa i listova. Svojom celinom Biblioteka je spomenik kulture. Zbirka je smeštena u reprezentativnoj prostoriji Karlovačke gimnazije i pleni lepotom i bogatstvom svakog posetioca.

Takođe, imali smo priliku da posetimo manastir Velika Remeta. Manastir je sagrađen na južnim obroncima Fruške gore, severozapadno od nekadašnjeg istoimenog Prnjavora. Crkva manastira Velike Remete posvećena je Sv. Dimitriju. Po narodnom predanju manastir je osnovao kralj Dragutin. Ne zna se kada je manastir osnovan, a pretpostavlja se, na osnovu jedne ruske zabeleške iz 1509. godine, da je možda osnovan krajem XV ili početkom XVI veka. Danas je obnovljen i čine ga crkva i spratni konaci koji zatvaraju manastirsku portu sa sve četiri strane.

Važno je istaći i nekoliko podataka o manstirskoj biblioteci. U manastirskoj biblioteci bilo je dosta srbulja, koje su velikoremetski monasi pisali. Čuveno je bilo Jevanđelje, koje je pisao i slikao 1580. godine u Ugrovlaškoj protopop Jovan, Srbin iz Kratova. Danas knjižni fond biblioteke broji oko 1500 knjiga koje nisu inventarisane ni kataloški obrađene. Veći deo fonda su duhovne i istorijske knjige, a smeštene su na otvorene police. Najdragocenija knjiga je Zakon o pravilima – Krmčija Svetog Save.

Biblioteka u manastiru Velika Remeta

Ovogodišnji Biblionet bio je posvećen istoriji knjige i štamparstva, srpskim rukopisima u slovenskoj tradiciji, kao i istraživanju i radu na zaštiti, opisu i prezentovanju građe, a naročito primeni savremenih tehnologija u ovim oblastima. Izloženi radovi su bili u znaku istorije knjige i štamparstva, istorijata pojedinih zbirki, istraživanju i radu na opisu i prezentovanju građe, pravnoj i fizičkoj zaštiti i primeni savremenih tehnologija. Govorilo se o srpskim rukopisima u kontekstu opšteslovenske rukopisne tradicije, o istraživanju srpskih rukopisa u inostranim zbirkama, o virtuelnim bibliotekama rukopisnih i starih štampanih knjiga i dr. Konferencija Biblionet 2018 protekla je uspešno i u dobroj atmosferi, a do nekog narednog druženja nastavićemo da širimo značaj i uticaj biblioteke, svako u svojoj sredini, svako na svoj način, ali sa istim konačnim zadatkom i ciljem.

Biblioteke su vekovima jedan od temelja svakog civilizovanog društva, mesto gde se na organizovani način čuvaju dragoceno znanje i informacije. Uloga biblioteka u digitalnom dobu i organizovanje ogromne količine informacija koje su na raspolaganju savremenom čoveku, glavni su izazov današnjih bibliotekara.

Čitaonica je, samo jedan, veoma važan deo biblioteke. Ona je nekada, kada nije bilo uobičajenih mogućnosti komunikacije kakvi danas postoje, bila značajno mesto kulturne i književne razmene.

Postoji izreka koja kaže da se biblioteke ne prave, već da rastu. Biblioteka Bora Stanković u Vranju  ove godine  proslavila je sto trideset i devet godina postojanja. Tokom proteklih sto trideset i devet  godina, naše bibliotekarstvo suočavalo se sa mnogim preprekama. Međutim, i pored  toga ono je opstajalo i  napredovalo.

Odeljenje periodike  u Vranju

Zakon o bibliotečkoj delatnosti podrazumeva da svaka biblioteka obavezno ima odeljenje periodike. U skladu sa tim, 1. juna 2018. održan je književni susret povodom otvaranja renovirane sale periodike. Deo prostora Javne biblioteke Bora Stanković obnovljen je  i prilagođen za organizovanje književnih susreta pisaca i publike, kao i druge namene. Tako je deo planova zaposlenih u biblioteci počeo da se realizuje u skladu sa potrebama  čitalaca ali i sa potrebama koje nameće bibliotečka delatnost. Ovaj prostor će se, između ostalog, koristiti za književne večeri, filmske projekcije, kao i radionice za decu i odrasle, kako je istakla gospođa Vesna Petrc, direktorka biblioteke.

Književni susret je simbolično nosio naziv Reč otvara prostor. Gosti večeri su bili pesnik Milosav Tešić, prozni pisac Goran Petrović i književni kritičar Aleksandar Jerkov.

Gosti večeri

Bilo je to vrlo nadahnuto i sadržajno veče koje su ova tri velikana ispunila svojom pojavom i svojim besedništvom. Po rečima Aleksandra Jerkova, Vranje je u tom času, u tom prostoru imalo nešto najbolje što ima srpska književnost u sadašnjem vremenu, a to je najbolji pesnik današnjice i najbolji prozni pisac današnjice. Kako je u svom maniru neprevaziđenog kozera rekao:  Ako ovo ne pomogne Vranju, ništa neće.

U daljem toku večeri, pesnik  Milosav Tešić i prozaista mlađe generacije Goran Petrović govorili su o svom stvaralaštvu koje ih svrstava u najuspešnije stvaraoce u Srbiji u ovom trenutku.

Tešić je samosvojan i prepoznatljiv pesnik, jedan od najboljih u savremenom srpskom pesništvu, dobio je pregršt književnih nagrada kao i zasluženi status akademika. On je vranjsku publiku počastio čitanjem svoje poezije koja, opšte je poznata stvar, zvuči najlepše kada je sam autor izgovara.

 Goran Petrović je srpski pisac mlađe generacije čiji su romani prevedeni na gotovo sve evropske jezike. Među mnoštvom priznanja dobitnik je  nagrade Borisav Stanković. Zanimljivo je da je dugo radio  kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Žiči, pedesetak metara od manastira Žiča, a danas je na mestu glavnog urednika časopisa Povelja gradske biblioteke u Kraljevu.  Goran Petrović  je pročitao odlomak eseja posvećen upravo periodu kada je radio kao bibliotekar. U tom eseju je sadržana sva istina vezana za bibliotekarski poziv, šta taj posao podrazumeva, sa kojim se izazovima svakodnevno susreće, i to ne iz vizure neke visoke bibliotečke aktivnosti u nekom velikom, užurbanom gradu, već sasvim suprotno, kroz prizmu  bibliotekara jedne male biblioteke, tačnije ogranka, negde u Srbiji krajem dvadesetog veka. Sa nepogrešivim stilom jednog od najboljh prozaista našeg doba, Goran je zaveo i očarao publiku u sali i pružio trenutke koji se pamte, čak i onima koji imaju višedecenijsko iskustvo na književnim večerima.

Oslanjajući se na filozofiju Hajdegera i njegovu tezu  da pesnički stanuje čovek na ovoj zemlji i da je jezik kuća bića, Jerkov  ističe da je za bivstvovanje reči i jezika ipak potreban prostor u kome će se reč odvijati, u kome će živeti, u kome će bivstvovati. Simbolično, ovaj novootvoreni prostor je kuća reči koju treba braniti od svih izazova koje nam trenutna stvarnost nameće.

Novootvoreni prostor

Najjači utisak koji sam ponela sa ove divne večeri jeste da bibloteka treba i mora da nastavi svoj život, nekada lep i ugodan, kako definicija bibliotekarskog poziva kaže, a nekada nepopularan i pun izazova, koje svakodnevica zna da iznedri. Ipak, samo otvaranje ovog prostora i simbolika koju ono nosi, nepogrešivo vodi ka zaključku da biblioteka u Vranju ima budućnost, na ponos svima nama koji smo za to makar i najmanjim delom zaslužni.